Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine predsedniče, poštovani članovi Ministarstva finansija, što se tiče DS mi bismo bili veoma zadovoljni ukoliko bismo imali još najmanje dva ili tri sata, pa ako treba i noćas da radimo, ne bismo li argumentima pokušali da pokažemo da se danas u Srbiji vodi jedna izuzetno loša ekonomska politika, koja će već na srednji rok dati veoma negativne rezultate i koja će na kraju imati veoma teško ispravive posledice po privredu Srbije.
Pre nego što krenem sa elaboriranjem i iznošenjem argumentacije u prilog tvrdnji da će Srbija vrlo uskoro iz perioda stagflacije preći u period stanflacije, najpre bih želeo da se pozabavim komentarom računovodstvene akrobatike koja je novi sistem i novi način vođenja budžeta u skladu sa promenjenim Zakonom o budžetskom sistemu, a on je omogućio da se neretko nekada odgovarajuće pozicije budžeta i populistički upotrebljavaju ili zloupotrebljavaju, zovite to kako god hoćete.
Danas smo čuli da će Srbija prvi put imati suficit u iznosu više od 30 milijardi dinara, zbog toga što se ispod takozvane crte nalaze svi javni rashodi koji se odnose na vraćanje dugova, kako domaćih tako i inostranih, a što je bila uobičajena stvar u budžetiranju u prethodnom periodu i da to bude tretirano kao redovan budžetski rashod. Takođe, čuli smo da su rebalansom budžeta planirani prihodi povećani sa 396 na 433 milijarde dinara, a što je za 9,3% više, a da su rashodi smanjeni sa 416,6 na 400,8 milijardi dinara ili za 3,9%.
Na prvi pogled ovo je veoma radikalno smanjenje i radikalno prilagođavanje javne potrošnje. Međutim, ako uporedite Zakon o budžetskom sistemu koji je u prethodnom periodu važio i izmene zakona o budžetskom sistemu, onda ćete vrlo jasno videti da se ovde ne radi o smanjenju budžetskih rashoda, nego naprotiv, da se budžetski rashodi povećavaju za čitavih 20,7% u odnosu na ono što je ostvareno u proteklom periodu. Prema tome, teza da se javna potrošnja smanjuje ne stoji. Ona se čak povećava i u realnom iznosu.
Ako su budžetski rashodi povećani za 20,7% i već sam napomenuo o kojim kategorijama se radi, koje su ranije obuhvaćena kao redovni budžetski rashodi, a mislim pre svega na stavke koje se odnose na vraćanje domaćih i inostranih dugova, a ako znamo istovremeno da je targetirana ili planirana stopa inflacija za ovu godina bila 9%, a istina biće preko 13% na kraju ove godine, onda shvatate da nema realnog smanjenja budžetskih rashoda, nego istovremeno se povećavaju i u nominalnom i u realnom smislu budžetski rashodi.
Istina jeste da se budžetski prihodi povećavaju znatno više zbog toga što je kao posledica uvođenja PDV deo sive ekonomije ušao u zonu legalne ekonomije, a da je najmanje to posledica ostvarenog privrednog rasta u ovoj godini, a za koju sam u prethodnom izlaganju rekao da, makar kada je u pitanju industrija i kada je u pitanju poljoprivreda, u ovoj godini već imamo fazu stagnacije.
Verovatno ćemo imati i negativan rast do kraja godine, imajući u vidu sva dešavanja u vođenju ekonomske politike koja su ostvarena u proteklom periodu.
Prema tome, kada se iznose podaci o budžetskom suficitu, onda bi bilo sasvim prihvatljivo i bilo bi sasvim metodološki ispravno ukoliko bi se nova računica ili novi sistem koji definiše Zakon o budžetskom sistemu reklasifikovao i uporedio sa starim načinom budžetiranja, kako je ranije definisao Zakon o budžetskom sistemu. Tada biste došli do potpuno drugačijih cifara, a kao što sam već rekao, realno i nominalno povećanje budžetskih rashoda, zajedno sa realnim i nominalnim povećanjem budžetskih prihoda, uz istovremeno daleko manji budžetski suficit od onoga koji se ovde prikazuje u iznosu od preko 30 milijardi dinara.
U svom obraćanju javnosti, a i nama ovde, gospodin ministar finansija je naveo bezbroj razloga zbog čega je u ovom trenutku značajnije imati budžetski suficit nego budžetski deficit. Međutim, tri su ključna.
Prvi razlog se odnosi na činjenicu da država Srbija, iako ne pripada kategoriji zemalja sa visokim zaduženjem, a s obzirom da je nivou zaduženja daleko ispod ukupnog društvenog bruto proizvoda, a misli se na inostrano zaduženje, da je neophodno suficitom obezbediti potrebna sredstva za vraćanje dugova prema inostranim kreditorima.
Već sam maločas rekao da to rezervisanje sredstava u 2005. godini za 2006. godinu može biti tumačeno na dva načina. Način broj jedan jeste da postoji jasno dirigovano rezervisanje koje dolazi od strane supervizora onoga što se dešava u javnim finansijama, a to je MMF. Upravo zbog toga što se ne veruje da će u 2005. godini, odnosno 2006. godini budžet biti u situaciji da otplaćuje kredite i da rezervacijom viška sredstava u 2005. godini faktički se obezbeđuje vraćanje dugova u 2006. godini. To je zaista tako.
Ne postoji zaista nijedan drugi razlog, ukoliko verujete da činite snažne strategijske iskorake u pravcu strukturnog prilagođavanja privrede, u pravcu podizanja nivoa konkurentnosti privrede, da nećete ponoviti jednako dobre privredne rezultate kao što ste imali u prethodnom periodu, a samim tim biti u situaciji da plaćate svoje budžetske rashode, uključujući i ove koji se po novoj metodologiji nalaze ispod crte, a to je vraćanje inostranih i domaćih i unutrašnjih dugova.
Drugi razlog zbog čega ministar finansija kaže da je neophodno da u ovom trenutku imamo budžetski suficit, a to je dalje smanjenje spoljnotrgovinskog debalansa. Prvo želim da kažem da rezultati koji su ostvareni u prvih pet meseci, a koji se odnose na povećanje uvoza i smanjenje izvoza, jednakim argumentima mogu da budu tumačeni kao što se neretko tumači nagli skok uvoza u poslednjem kvartalu 2004. godine.
Kao što je poznato, ostvareni nivo spoljnotrgovinskog deficita u 2004. godini ni na koji način nije odražavao realno stanje, nego je to u stvari bio odgovor privrede na planirano uvođenje PDV i faktički njihovo normalno racionalno poslovno ponašanje, jer su želeli da plate manje u situaciji kada mogu da plate manje. To znači proizvodnja dela roba i za zalihe, jer im je to bilo jevtinije, nego da uđu u sistem PDV od nove godine i da plaćaju taj novoustaljeni poreski instrument, odnosno da se ponašaju u skladu sa novouvedenim poreskim instrumentom.
Ako je to bilo objašnjenje za visoki spoljnotrgovinski deficit u poslednjem kvartalu, taj isti argument se može koristiti u prvom kvartalu ove godine, pa bogami i gotovo svih pet meseci ove godine, a to je da je najveći deo uvoza za prvih nekoliko meseci u 2005. godini upravo obavljen u prethodnoj godini i da stoga nema mesta optimističkim projekcijama, gde ćemo mi do kraja godine imati spoljnotrgovinski deficit koji će biti drastičnije manji u odnosu na ono što smo ostvarili prošle godine.
Radije bih voleo da vidim trendove, tendencije koje će se pojaviti u drugoj polovini ove godine, jer tek onda možemo videti na koji način je postignut veći stepen konkurentnosti privrede. Ali, konkurentnost privrede, što znači njena sposobnost da više izvozi nego što uvozi, a što znači kad smo mi u pitanju makar sposobnost da smanjuje taj spoljnotrgovinski deficit, mora da bude posledica strukturnih promena. Ako mi navedete jednu strukturnu promenu koja se desila u proteklih sedam ili osam meseci ili proteklih godinu i po dana, onda bih mogao da vam poverujem da kao posledica realizovanih strukturnih promena...
(Poslanici dobacuju iz sale.)
Molio bih gospodu poslanike da mi ne dobacuju. Ako imaju šta da kažu neka izađu za ovu govornicu, sa zadovoljstvom ću sa njima polemisati. Dakle, ako je to posledica realnih promena, podizanje konkurentnosti i samim tim podizanje izvoza, recite mi šta je to urađeno u proteklih godinu i po dana. Da li je danas bilo koje javno preduzeće bitno konkurentnije nego što je bilo pre godinu dana?
Imamo situaciju u JAT-u, gde čak unutar vladajuće koalicije ne zna se ni ko pije ni ko plaća. S jedne strane ministar optužuje upravni odbor da sprečava izdvajanje pojedinih sporednih delova. Predsednik upravnog odbora, to sam tek skoro saznao, to je gospodin poslanik u našem parlamentu, pa optužuje ministra da ne zna šta radi.
Zaista mi nije jasno ko tu diktira proces restrukturiranja, ko sprovodi čije odluke, da li Vlada odgovara upravnom odboru JAT-a ili upravni odbor odgovara Vladi, da li možda JAT nije šef Vlade ili je pak obrnuto, i ko predstavlja uopšte državni kapital i na koji način su predstavnici državnog kapitala bili delegirani?
Dakle, imamo situaciju gde je JAT daleko, daleko manje konkurentniji nego što je bio pre godinu i po dana.
Hajde da vidimo kakva je situacija u NIS-u. Meni je bilo zapanjujuće da jedna platforma ekonomske liberalizacije, koja je u svim zemljama u tranziciji dala svoje rezultate, ne odmah, ne na kratak rok, ali na srednji rok da se od te platforme liberalizacije, koja je bila glavno obeležje ključnog kreatora ekonomske politike u bivšoj Vladi SRJ nakon petooktobarskih promena odjednom sada stvari menjaju i preokreću i izrođuju se u vlastitu suprotnost.
Tipičan primer je NIS. Ne poštuju se i ne konstatuju se realna ekonomska kretanja u svetu, ne konstatuje se promena cena energenata, ključnih strateških energenata i zarad kakvog-takvog privida u ekonomskoj stabilnosti, kao u stara dobra vremena, kojih se mnogi sećaju, pogotovu oni koji se danas nalaze u koaliciji na vlasti, kao u stara dobra vremena dolazi do ekonomske devastacije javnih preduzeća. Zar nismo pre nekoliko dana pročitali da je direktor NIS rekao da NIS dnevno gubi milione dolara zbog toga što se ne konstatuje ekonomska realnost.
Realnost jeste da ne možete držati cenu nafte i naftnih derivata ispod svetskog nivoa, sem ukoliko iza toga nemate jako budžetsko pokriće, a to znači da subvencijama direktno dotirate državnu ekonomiju, da ne bi dolazilo do smanjenja sredstava i ulaska u zonu gibitka. Naprotiv, ekonomska politika u nedostatku drugih mehanizama bazira se i na čvrstoj, rigidnoj kontroli cena, koja ponekad slepo ne poštuje promenu svetskih cena energenata. Imali smo prilike da čujemo kako potpredsednik tekuće Vlade kaže - ukoliko upravni odbor bude zahtevao promenu cena, biće svi smenjeni.
Vrlo simpatičan način za vođenje ekonomske politike. Ne znam na kom fakultetu se to uči. Onaj fakultet koji sam ja pohađao nije podrazumevao pretnje i ucene kada su u pitanju nivoi cena, nego je podrazumevao sučeljavanje ponude i tražnje, a ti državo ako si bogata, ako hoćeš da besplatno deliš benzin, deli besplatno, ali pokrivaj te gubitke. Koliko vidimo u ovom budžetu nema projektovanih stavki za pokriće tih gubitaka. Slična situacija je i u EPS-u. Čak imamo situaciju da unutar Vlade postoji neslaganje gde ministar energetike sa jedne strane insistira da dođe do povećanja cene da bi se pokrili ekonomski troškovi, a s druge strane dolazi do zatezanja, do zabrane povećanja cena.
Moram da kažem i to pre svega sada se obraćam javnosti. Ne treba javnost da bude radosna zbog toga što je povećanje cena delimično smanjeno i odloženo u jednom vremenskom periodu, jer to će sve nas poreske obveznike koštati mnogo više kasnije kada budemo morali da uđemo u obnovu devastiranih sredstava u javnim preduzećima. Mi smo tu školu imali tokom 2001. i 2002. godine.
Ogroman novac je investiran upravo zbog ekonomskih neracionalnosti i zbog veoma niskih, ekonomski besmislenih, cena energenata koje su bile u našoj zemlji tokom 90-ih godina.
Umesto toga neophodno je brzo restrukturiranje tih javnih preduzeća. Tu ne vidimo pomak. Maločas sam rekao da 5% ukupnog posla na restrukturiranju čini odvajanje sporednih delatnosti. Na kraju krajeva, šta je smetalo da se sporedne delatnosti odvoje još početkom prošle godine, makar kada je elektroprivreda u pitanju, postojao je kompletan pripremljeni program, ali ne, zaustavljeno je da bi se ponovo naručila studija koja je rekla - mora doći do odvajanja sporednih delatnosti. Tu 95% jeste onaj nepopularni, politički nepopularni, ali našoj zemlji neophodan posao koji se odnosi na smanjenje veličine. Mi to moramo da prepoznamo.
Ono što je ministar Dinkić rekao tokom svog izlaganja, samo da je drugačije sortirao, sam bi video gde su greške u ekonomskoj politici ove vlade. Kada je rekao - ne treba više da budu subvencije, potpuno se slažem sa njim, ali umesto da smanjuje subvencije, treba da poveća direktna socijalna davanja tamo gde su ona potrebna. Mi ćemo imati situaciju da će taj deo subvencija morati otići za popravljanje poslovnih performansi onih javnih preduzeća koja su u međuvremenu poslovala sa neekonomskim cenama.
Za ovom govornicom su pomenute i banke. Pomenuto je da je privatizacija banaka veoma uspešna u ovoj godini. Nemam šta da dodam. Zaista, privatizacija banaka u ovoj godini je odradila svoj posao sveukupne privatizacije, sve ono što je izostalo u realnom sektoru dešava se u ovoj godini.
Međutim, postavlja se pitanje, a šta je to sprečavalo banke i bankarski sistem da uđe mnogo ranije u proces privatizacije, šta je to sprečavalo Novosadsku banku, Kontinental banku, Nišku banku, ako hoćete druge banke koje su u postupku privatizacije, kao što je Panonska banka, Vojvođanska banka, u periodu kada je ministar finansija bio guverner centralne banke, u periodu kada je taj posao na drugačiji način, preko Agencije za sanaciju banaka, vodila centralna banka.
Mislim da se neopravdano dugo čekalo sa početkom privatizacije bankarskog sektora i, kao što sam pre dve godine govorio, i pre tri kada sam bio u Vladi, da nije restrukturiranje bankarskog sektora samo gašenje velikih državnih banaka, pri čemu odmah da se razumemo, da me ne bi neko drugačije protumačio, apsolutno sam stajao iza tog postupka gašenja velikih državnih banaka, jer nije bilo šansi da se one obnove i da se restrukturiraju, to bi koštalo mnogo više, nego je pravo restrukturiranje bankarskog sektora ulazak drugih banaka i početak privatizacije zdravih banaka.
Kao posledicu neulaska velikih drugih banaka, dakle, sem onih koje su bile limitirane odnosno njihov broj je bio limitiran izdavanjem grinfild licenci, mi smo imali situaciju da nam je konkurencija u bankarskom sektoru bila na izuzetno niskom nivou. Sa druge strane, rečeno je ovde da se paralelno vodi čvrsta kreditno-monetarna politika, da se vodi rigidna fiskalna politika i sa budžetskim suficitom, zaključite i sami, rigidna budžetska politika.
Šta je to posledica rigidne kreditno-monetarne politike koja u ovom trenutku ne može da bude rigidnija. Dakle, da bi se sprečio taj bauk inflacije, koji je možda i previše bio naduvan u prethodnom periodu, odnosno to inflatorno očekivanje, a posledica je da je guverner realizacijom mera kreditno-monetarne politike podigao iznos stope obavezne rezerve sa 21, pa prethodno je bilo smanjeno na 20%, ako se ne varam na 24%.
Još uvek imamo izuzetno visoku stopu rezerve kod nove devizne štednje, koja iznosi 47% od onoga što se prikupi. Ako povlačite devizna sredstva, ako povlačite finansijska sredstva iz opticaja, vi smanjujete kreditni potencijal za srpsku privredu, ako smanjujete kreditni potencijal, vi smanjujete ponudu, ako smanjujete ponudu, dakle, uz istovetnu tražnju, možda čak i višu, vi podižete nivo kamatnih stopa i realna posledica povećanja obima rezervi, odnosno rezervisanja kod Centralne banke biće povećanje kamatnih stopa.
Ta priča da budžet svojim izlaskom na kratkoročno-finansijsko tržište može da obori kamatne stope, to je priča samo za one koji nemaju velikog znanja kada su u pitanju javne finansije. Naprotiv, prave mere za obaranje kamatnih stopa nalaze se u rukama guvernera Centralne banke i iznenadićete se, nalaze se u rukama onih koji vode sektorsku politiku. Zato smo mi iz DS danas ovde tražili druge ministre, dakle, da pitamo ministra obrazovanja zašto ne obavlja racionalizaciju obrazovnog sistema.
Znam da je ministar finansija primoran da smanjuje iznos davanja sektoru obrazovanja i pošto nema racionalizacije obrazovnog sistema, pošto još uvek imamo čitav niz osnovnih škola koje pohađa samo jedan učenik, koji za sobom zahteva ogromnu infrastrukturu i ogromne troškove, umesto da se obavi racionalizacija od osnovnog školstva, pa do srednjih škola, dolazi do smanjenja ukupnog davanja sektoru obrazovanja i time nema podsticaja za realizaciju jedne efikasnije, stimulativnije razvojne politike, ako hoćete, i u sektoru obrazovanja.
Šta se dešava u sektoru zdravstva? Može li neko da kaže koja je dinamika racionalizacije sektora zdravstva? To mi ne vidimo. Na kraju krajeva, postavljam pitanje, ne i na kraju mog izlaganja, ali u ovom delu, postavljam pitanje, ako imamo budžetski suficit i ako je on preko 30 milijardi, ako povrh svega toga imamo 27 milijardi prihoda od privatizacije, zašto smo pre nekoliko nedelja izglasali Zakon o koncesiji za autoput od Subotice ili od Horgoša, Palića do Požege, i to dajući već postojeće deonice na eksploataciju bez jasno vidljivog trenutka kada će početi izgradnja te putne deonice.
Umesto da smo, kao što najveći broj zemalja centralne Evrope to danas radi, uključujući i Hrvatsku, i Bugarsku i Rumuniju, ušli u kreditni aranžman i to iskoristili, dakle, ovaj budžetski deficit za onaj takozvani osnovni novac koji se kasnije uvećava kreditima drugih međunarodnih finansijskih institucija za izgradnju tih deonica. Verujte mi, nisam siguran da će posao oko izgradnje tog autoputa od Horgoša do Požege biti slavno završen.
Ministar je ovde pomenuo 1881. godinu, proglašenje kraljevstva i suficit ili deficit u to vreme, u vreme kralja Milana. Bojim se da i ta deonica od Horgoša do Požege ne završi kao onaj čuveni plan i koncesija Luja Bartua, izgradnja prve pruge od Beograda do Niša. Ko je učio i čitao ekonomsku istoriju, zna vrlo dobro kako smo zalagali monopol, sve monopole koje je država u tom trenutku imala da bi napravila tu investiciju. Zašto se ne iskoristi budžetski suficit za finansiranje investicija?
Danas, naša zemlja kada se saberu sve investicije, privatne i javne, govorim o investicijama, ima nivo investicija od 16% od ukupnog bruto društvenog proizvoda. Mi moramo da dođemo do 22% investicija bruto društvenog proizvoda, odnosno od bruto društvenog proizvoda do 2010. godine, kao što moramo svake godine da obnavljamo rast po 4% ili 5% da bismo 2010. mogli da kažemo, pod uslovom da nema velikog kolebanja dolara, da će bruto društveni proizvod po glavi stanovnika iznosi 4,5 hiljade dolara.
Znači, jednom rečju, kada pogledate način na koji se vodi ekonomska politika, moram da kažem da je on kratkovid, kratkoročan, da je usmeren na trenutnu makro-finansijsku ravnotežu, makro-ekonomsku ravnotežu, da se to vidi spolja i zbog toga se insistira na vraćanju dugova i na korišćenje budžetskog suficita za vraćanje dugova, umesto da, kao što se svuda radi u svetu, koristi budžetski deficit kao instrument vođenja ekonomske politike.
Istovremeno, imamo rigidnu fiskalnu politiku, zajedno sa monetarnom, sa budžetskom, usmerene na smanjenje potrošnje. Pre nekoliko dana smo, dame i gospodo poslanici, u ovom domu raspravljali o drugim zakonima. Pre nekoliko dana sam govorio da upravo taj zakon koji ćemo usvojiti, a govorio sam o Zakonu o osiguranju, podstiče rast lične potrošnje, jer umesto akcija, podelićete novac zaposlenima, bivšim zaposlenima.
Gde će taj novac da ode? Sigurno ne za kupovinu akcija, sigurno u ličnu potrošnju. Ne možete nekonzistentno voditi javne finansije, ali isto tako ne možete voditi javne finansije tako što ćete, kao što reče moj cenjeni kolega koji je govorio pre prepodnevne pauze, imati 3.000 evra u džepu i reći, imam suficit, a istovremeno dugujem 1.500 penzionerima, dugujem 500 državi, dugujem 500 farmaceutskoj industriji, dugujem 600 putarima itd. Ako imate suficit, onda je najbolji ekonomski način, ako hoćete da podstaknete ekonomsku aktivnost da vratite dugove onim preduzećima koja, zbog toga što imaju veliki nivo potraživanja od strane budžeta, od fondova, od strane javnih preduzeća, upravo zbog toga se nalaze u ogromnoj krizi likvidnosti.
Da vam kažem, restrukturiranje javnih preduzeća i smanjenje javne potrošnje jeste dugoročni posao, jer on ne može da se obavi za tri ili šest meseci. U tom dugoročnom poslu se uvek nešto zbog nečega mora žrtvovati.
Neke zemlje u tranziciji su zbog rasta žrtvovale inflaciju. Znate vrlo dobro da je Slovenija imala dugi niz godina inflaciju 12, 11, 10, 9%, sve dok rast nije postignut na onom nivou koji je obezbeđivao nivo konkurentne ekonomije. Neke zemlje su obrnuto žrtvovale rast, zato što su želele da imaju u trenutku markoekonomsku ravnotežu i tu postoje razne ekonomske debate šta je bolje, da li ići sa manjom inflacijom ili ići sa većom programiranom inflacijom.
Verujte mi, ne znam ni jednu zemlju koja je istovremeno imala i inflaciju, i budžetski suficit, i pad aktivnosti, i upravo zbog te kratkoročne i kratkovide politike ova zemlja će imati problema na kraju godine. Nije vođenje budžeta prosto statičko sabiranje prihoda i rashoda, odnosno oduzimanje rashoda od prihoda, pa da budemo srećni i zadovoljni i trljamo ruke. Jeste da mnoge budžetske pozicije nismo izvršili, ali ko te pita, trljamo ruke, jer smo ostvarili neku pozitivu.
To mora da bude deo dugoročnog plana, a ključna stvar po kojoj treba da merimo našu privredu ubuduće jeste stepen konkurentnosti. Interesantno je da za ovom govornicom jedini pokazatelj koji nije pomenut to je stepen konkurentnosti, ali reći ću vam zašto. Zato što se nalazimo tamo gde smo bili pre dve godine, na 85. mestu od 105 zemalja. To je stepen konkurentnosti i način vođenja koji je ustanovio čuveni profesor Majkl Porter u svojim izveštajima, i mi smo 2003. godine imali tu poziciju, a 2005. takođe imamo tu poziciju.
Da bismo digli nivo konkurentnosti nije potrebno obezbediti suficit, nego treba odraditi onaj najteži deo posla, treba biti hrabar i reći da preduzeća koja su gubitaši ne mogu više da postoje na ekonomskoj karti Srbije, da moraju da prođu kroz stečaj da bismo ozdravili ekonomiju, da bismo pomogli zdravom delu ekonomije.
Obrnuto, sve ove mere jednako će pogađati i lošu i dobru ekonomiju, a to nije put ekonomske tranzicije. Hvala vam lepo.