Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, gospodine predsedniče Vlade, gospodo ministri, kadgod se obavlja rekonstrukcija Vlade, ovo je svojevrsna rekonstrukcija Vlade, mada izazvana prevremenim odlaskom dva ministra, to je prilika da se napravi saldo politike koju je Vlada u prethodnom periodu vodila. Neću ulaziti u druge oblasti, govoriću o ekonomskoj politici Vlade u prethodnih sedam-osam meseci, od marta do danas, i govoriću o rezultatima koje je ta ekonomska politika dala.
Naravno, to jeste deo teme, jer izborom novih ministara mi treba da potvrdimo, a radi se o ekonomskim resorima, još jednom da potvrdimo legitimitet Vlade za nastupajući period.
Ekonomska politika Vlade, kako smo je mi u DS shvatili, na osnovu jedne strane ekspozea gospodina premijera u momentu kada je Vlada birana i, s druge strane, na osnovu izjava koje je ekonomski tim Vlade davao u periodu neposredno pre i posle formiranja Vlade, bazirala se na sledećem: prvo, na tri ključna instrumenta za realizaciju ekonomske politike - jedan je bio budžet, drugi kreditno-monetarna politika i treći je tzv. sektorska politika, definisane strategije i neposredni projekti po pojedinim sektorima u ekonomskoj sferi Vlade.
Ključni ciljevi su bili definisanje uslova koji treba da podstaknu privredni rast, između ostalog promovisanje, tzv. razvojni budžet. O njemu neću govoriti obzirom da smo o njemu prethodnih nekoliko dana, raspravljajući o rebalansu budžeta, imali prilike da kažemo šta mislimo i o politici tzv. razvojnog budžeta.
Da bi se ostvario razvoj i podsticanje privrednog rasta, obećano je smanjenje poreskog opterećenja, obećana je povećana zaposlenost i to kroz jeftinije kredite plasirane preko Fonda za razvoj, preko aktivnije uloge Nacionalne službe za zapošljavanje, preko bržeg, efikasnijeg razvoja sektorske Agencije za razvoj malih i srednjih preduzeća i preduzetništva, preko brže, efikasnije privatizacije u tzv. sektoru malih i srednjih, ali društvenih preduzeća.
Naravno, paralelno s tim, obećavana je zaštita nacionalne privrede, obećanje koje se može izreći jednom kovanicom, nama svojstvenom u poslednje vreme, a to je tzv. ekonomski patriotizam, koji bi trebalo da omogući zaštitu, pre svega domaćih vlasnika i s tim u vezi postizanje osnovnih ciljeva koji su prethodno definisani.
Pitam sve poslanike - da li je u proteklih osam meseci došlo do smanjenja poreskog opterećenja? Nije. Poresko opterećenje nije smanjeno.
Naprotiv, ono je povećano kroz uvećane akcize na akcizne proizvode, mada moram da priznam da je paralelno došlo do smanjenja čitavog niza akciznog opterećenja, ali na proizvode čiji je promet veoma mali i sledstveno tome u maloj meri opterećuje poslovanje domaće privrede, a da je na ključnim akciznim proizvodima došlo do značajnog povećanja akciza.
Da li je došlo do smanjenja poreskog opterećenja na zarade ili smanjenja doprinosa na zarade? Naravno da nije, jer prostora za takvo smanjenje nije bilo.
Dakle, prvi obećani cilj koji će se postići u neposredno nastupajućem periodu – rasteretiti poreski privredu Srbije – nije ostvaren. Naprotiv, dodatnim zahvatanjem, pre svega kroz povećanje akciza, došlo je do dodatnog poreskog opterećenja koje je jednako pogodilo i privredu i stanovništvo.
Kakav smo budžet dobili u martu? Tačno je, on je po svim svojim performansama bio razvojni, s tom razlikom što je bio nerealan, nerealno postavljen i što je bio papir koji je trebalo da bude podaren kao ovaploćenje predizbornih obećanja iz decembra prošle godine, bez ikakve namere da se taj budžet zapravo u međuvremenu i realizuje.
Kao posledica svega toga imali smo do juče raspravu o rebalansu budžeta koji, ne da nije razvojni, nego je socijalni i koji spasava makroekonomsku stabilnost u zemlji. Dakle, nismo sprovodili razvojnu politiku kroz tzv. primenu instrumenata budžetske politike, nego obrnuto, budžetska politika je dodatno ušila nivo privredne aktivnosti.
Što se zaštite domaće privrede tiče, kao što je jedan od prethodnika rekao, domaća privreda se prepušta oštroj konkurenciji i ne bih želeo da se shvati da sam protiv liberalizacije kao načina da se postigne ubrzano restrukturiranje privrede, ali postavljaju se prepreke tamo gde su nam one najmanje potrebne.
Svi vrlo dobro znamo da bez investicija nema novih radnih mesta, a domaći investicioni potencijal je veoma ograničen. Postavljanjem prepreka za inostrane investicije mi smo, faktički, umanjili potencijal investicioni, koji je trebalo da završi u našoj zemlji i da na taj način stvorimo nove generatore rasta.
Moram da priznam da je upravo ovakva nekonzistentna budžetska politika izazvala dodatnu restriktivnu kreditno-monetarnu politiku koja se desila u junu i julu ove godine, čime je dodatno umanjen kreditni potencijal u domaćem bankarskom sistemu i čime je dodatno smanjena šansa srpske privrede da dođe do trajnog oporavka.
Ne bih se mnogo dičio rastom bruto društvenog proizvoda koji je ostvaren u prethodnom periodu iz razloga što su izvori tog rasta ograničeni. S jedne strane, izvor rasta u poljoprivredi je izuzetno dobra godina zbog izuzetno dobrih klimatskih uslova.
S druge strane, izvor rasta u industrijskoj proizvodnji jeste prethodna uspešna privatizacija i taj izvor je ograničen.
Izvori rasta se iscrpljuju završetkom oktobra i, kao što mnogi ekonomisti predviđaju i pridružujem im se, od novembra treba očekivati pad obima industrijske proizvodnje, upravo zbog toga što se ekonomska politika Vlade, čak i pre vremena oglušila o te potencijalne pokazatelje koji su pozitivni u proteklih šest ili sedam meseci. To nije nešto za šta možemo tvrditi, a to je dokazano, da je zaslužna Vlada Republike Srbije od marta, nego je rezultat ili zasluga drugih ili dobrih povoljnih okolnosti na osnovu kojih je ovaj rast ostvaren.
Svi drugi pokazatelji su izuzetno loši. Ponoviću više zbog javnosti, a manje zbog vas, trgovinski deficit uvećan za 50%, za 4,2 milijarde u ovoj godini biće više od 6,3 milijarde. Platno-bilansni deficit ili deficit tekućih plaćanja takođe je uvećan za 50%. Dve milijarde dolara je iznosio u prošloj godini, a u ovoj godini platno-bilansni deficit iznosiće tri milijarde dolara.
Obim direktnih stranih investicija do osmog meseca svega 380 miliona dolara, a od toga 70% plaćanja iz prethodnog perioda. Ne želim ni da poredim sa obimom direktnih stranih investicija koji je ostvaren u prethodnoj godini, ali ova računica govori da ćemo u ovoj godini biti plasirani na poslednjem mestu, upoređujući Srbiju sa svim zemljama u regionu.
S obzirom da će Crna Gora završiti privatizaciju Telekoma do kraja godine i privatizaciju KAP-a, bojim se da će i Crna Gora imati veći obim direktnih stranih investicija u poređenju sa Srbijom. Zaista ćemo biti na poslednjem mestu, a što najbolje govori o atraktivnosti ambijenta za ulaganja.
Dok na jednoj strani imamo hrabre izjave, a koje potpuno razumem, jer Vlada mora da šalje pozitivnu poruku, ali problem je što ne radi pozitivna činjenja da bi ta poruka bila iskrena i istinita. Na jednoj strani imamo poruku investitorima da nikada stabilniji ambijent nije bio, a na drugoj strani imamo prost protest saveta stranih investitora koji kažu, državo, prestani da se mešaš u izgradnju privatnog sektora, jer na taj način dodatno podižete rizik i mi nemamo nameru da ulažemo u Srbiju ukoliko se takva politika nastavi.
To je samo jedan od elemenata nekonzistentnosti, s jedne strane, između obećanja i, s druge strane, između onoga što se realizuje; s jedne strane, između poruka investitorima i, s druge strane, činjenja svesno ili nesvesno da ti investitori nikada ne dođu u Srbiju.
Šta se dešava sa zaposlenošću? Zaposlenost pada po stopi od -2,4%. Vrlo dobro se sećamo obećanja da će biti osnovana agencija za osiguranje stambenih kredita, da će Garancijski fond snažno sa svojom aktivnošću eksplodirati u periodu posle marta ove godine.
Da će Fond za razvoj biti rekapitaliziran, dodatno izdvojena sredstva iz budžeta da bi se finansirao razvoj male i srednje privrede.
Želeo bih da čujem koliko je garancija Garancijski fond izdao u periodu od marta do danas. Kao što bi bilo dobro čuti, koliko je stambenih kredita Agencija za osiguranje stambenih kredita do danas osigurala. Bilo bi dobro čuti koji nivo sredstava je iz budžeta odvojen ka Fondu za razvoj za rekapitalizaciju, da bi se na taj način podstakao razvoj privatnog sektora.
Umesto izdvajanja dolazi do smanjenja. Podsetiću vas da je prošle godine to izvršenje iznosilo milijardu dinara, a u ovoj godini imaćete manje od 800 miliona dinara. Imali ste plan milijardu i 200, a u ovoj seči rebalansom i Fond za razvoj je ostao uskraćen za svojih 400 miliona dinara. Dakle, to još jednom govori o nekonzistentnosti između onoga što se obećava, između dobrih namera, pretpostavljam, Vlade Republike Srbije, i onoga što se radi.
Imamo situaciju u kojoj su mnogi zakoni doneti i to je tačno. DS je za te zakone glasao. Podsetiću vas, ovo je više sportskije priznati i reći da je najveći deo ekonomskih zakona upravo pripremljen u prethodnom periodu od strane prethodne Vlade; oni navedeni zakoni o stečaju, o agenciji za privredne registre, o registraciji privrednih subjekata, kao i nacrt zakona o trgovačkim društvima.
Moje pitanje glasi, tu se potpuno slažem sa konstatacijom da nema stabilnosti bez zakona, a nema operacionalizacije zakona bez institucija, šta je urađeno na osnivanju agencije za privredne registre? Šta je urađeno na osnivanju agencije za licenciranje stečajnih upravitelja? Šta se radi na edukaciji sudija za primenu novog stečajnog zakona, čime, naravno, ne prozivam ministra pravde, a s obzirom da je to posao ministra za privredu.
Postavljam pitanje, šta se dešava sa osnivanjem drugih institucija koje su morale da operacionalizuju zakone. Obrnuto, imaćemo zakone kao mrtvo slovo na papiru. Pri tom, opasnost da bude još veća, zakonom smo suspendovali stari način registracije privrednih subjekata, a od 1. februara novi treba da bude primenjen, pa ako nema institucije, nema primene i onda ćemo imati veliki problem.
Na vreme vas upozoravam, s obzirom da vidim da je kako-tako skrpljena skupštinska većina, da ćete taj problem imati u februaru i da taj posao mora izuzetno ozbiljno da se shvati, da bi iza toga mogli da imamo nesmetanu registraciju privrednih subjekata; obrnuto, ili će sve stati ili se neće znati ko učestvuje na tržištu u našoj zemlji.
Isto važi i za agenciju za licenciranje stečajnih upravitelja, kao što isto važi za izmene i dopune Zakona o finansijskim tržištima i hartijama od vrednosti.
Očigledan je sukob između zakona, a za šta je delimično odgovoran deo Vlade koji je sedeo u ondašnjoj Saveznoj vladi, o finansijskim tržištima i hartijama od vrednosti, donet godinu i po dana posle Zakona o akcijskom fondu, i Zakona o akcijskom fondu koji ne omogućuje Akcijskom fondu da prodaje akcije. A ne možete tu neusklađenost ispraviti zaključkom vlade, uredbom, odlukom. Vi bar znate da se odlukama, zaključkom, uredbom ne može suspendovati štetna zakonska norma ili kontradiktorna zakonska norma koja se nalazi u ovim zakonima.
Čudi me da to nije bio prioritet Vlade na početku njenog mandata, jer tu se krije ogroman rezervoar potencijalnog realnog pokrića budžetskog deficita. Zbog toga danas imamo aferu "Knjaz". Imamo aferu, jer se mnogi investitori pitaju da li je prodaja i ukrupnjenje paketa urađeno u skladu sa zakonom, jer kada tumačite Zakon o akcijskom fondu, dolazite do jednog stanovišta, a kada tumačite Zakon o finansijskim tržištima, do drugog stanovišta.
Tu se mora poštovati, nažalost, Zakon o finansijskim tržištima, koji u mnogo čemu tera državu da obavi ovakvu akciju. Zašto taj zakon nije došao na dnevni red u aprilu i imali ste ga pripremljenog, kao i mnoge druge koje je ova skupština nasledila iz prethodnog saziva, od prethodne vlade, i time biste sebi stvorili mogućnost da prihod od privatizacije podignete za najmanje osam milijardi dinara prostom prodajom paketa akcija koje se nalaze u Akcijskom fondu. Možda je to bila namera, da se te akcije ne prodaju i da se na neki drugi način obavi dodatna privatizacija.
Ne želim da sumnjam u namere, ali ako u narednom periodu taj zakon ne budete podneli Skupštini, DS će to učiniti umesto vas. Pokrenuće inicijativu, jer je jako važno da Akcijski fond ne bude izigran od privatnih investitora na finansijskom tržištu.
Zapanjujuće deluju izjave pojedinih ministara Vlade koji napadaju nezavisnost pojedinih finansijskih institucija. Dok se u ovoj zemlji ne bude shvatilo da su Komisija za hartije od vrednosti i Centralni registar isto što i sud u pogledu nezavisnosti, u pogledu samostalnosti u poslovanju, u pogledu osetljivosti na pritiske koji dolaze sa bilo koje strane, mi nećemo imati stabilan makroekonomski ambijent.
Dok god se ne pošalje jasna poruka da i država nekada može da izgubi, ali tako što ne ugrožava nezavisnost ključnih finansijskih institucija, mi nećemo imati stabilnost i nećemo imati strane investicije, a bogami neće biti ni domaćih investicija.
Dakle, to su sve, uslovno da kažem, crtice koje smo u Demokratskoj stranci uspeli da skupimo, s obzirom da smo tek danas obavešteni da će ova sednica biti na dnevnom redu, koje dovoljno govore o tome kakva se ekonomska politika vodila u prethodnih sedam meseci.
Šta se dešava sa sektorskim politikama? Da li danas iko iz Vlade može da izađe i da kaže - da, mi imamo razvojni sektorski agrarni budžet, da, mi imamo razvojni sektorski budžet u Ministarstvu za kapitalne investicije, posle smanjenja od tri milijarde dinara u Ministarstvu za kapitalne investicije, posle smanjenja od 1,7 milijardi u Ministarstvu poljoprivrede.
Da li danas neko može da kaže - da, mi ćemo nastaviti sa politikom subvencioniranja preduzeća i to ćemo još intenzivnije u narednom periodu raditi, kao što je bio slučaj iz obećanja datog u momentu kada se ova vlada formirala.
Ne može zbog toga što jednostavno neka populistička obećanja – za koja vas ne krivim, za koja se cena plaća na izborima, a cena se plaća i mnogo pre toga, jer se vrlo brzo prepozna da nešto što je obećano ne može da bude konvertovano u realnost –ne mogu da budu transformisana u aktivne elemente ekonomske politike.
Šta je sa pojedinačnim projektima? Ovde je jedan od mojih kolega pomenuo restrukturiranje javnih preduzeća. Nisam siguran da je tu urađen značajan napredak. Čak bih rekao da je tu napravljen korak unazad kada je u pitanju restrukturiranje Elektroprivrede Srbije, jer je samo zahvaljujući štrajku koji se desio u rudarskim kopovima deo tih rudarskih kopova nazad vraćen u sistem Elektroprivrede. Da li je to bila politika? Nije vraćen, izvinjavam se, nego je odložen početak njihovog izdvajanja.
Da li je to bila politika rada, ekonomska politika koja je definisana u martu ove godine? Taj mnogo puta pominjani Zakon o energetici je takođe nešto što je ostavljeno u nasleđe od prethodne vlade, ali moram da priznam da su neki članovi iz ondašnje opozicije, a nekada pozicije, učestvovali u izradi tog zakona.
Ako već imamo Zakon o energetici, zašto još uvek nemamo izabranog, od strane Skupštine, direktora NIS-a? Njega Skupština bira po zakonu. Četiri meseca imamo Zakon o energetici, a još uvek nemamo predlog da se izvrši stabilizacija jednog od najvažnijih javnih preduzeća.
Ostavite vi to kako je bio izabran direktor ili vršilac dužnosti direktora u prethodnom periodu. Nismo imali zakon o energetici, čekali smo da ga donesemo i platili smo cenu u decembru. To više nije tema. Tema jeste sprovođenje ekonomske politike ove vlade.
Šta je urađeno na restrukturiranju ŽTP-a? Šta je urađeno na restrukturiranju drugih javnih preduzeća?
Zašto stoji investicija aerodrom? Šta se dešava sa restrukturiranjem JAT-a? Zašto se populistička obećanja daju kada god deset ljudi prepreči svaki sokak u svakom mestu i obećava se da će se šakom i kapom sipati iz državnog budžeta, u kome para nema?
To je suština našeg negativnog stava prema ekonomskoj politici i kad god neko govori o tome kada će biti novi izbori i ko je odlučujući faktor u izazivanju tih novih izbora, sugerišem da se pitanje postavi obrnuto. Podsećam, ovo je tranziciona Vlada.
Tranziciona vlada ima misiju koja je mnogo veća od misija i ciljeva vlada u normalnim i razvijenim zemljama. Tranziciona vlada u ekonomskoj sferi ima zadatak da smanji javnu i ličnu potrošnju, a ne investicionu potrošnju, što se čini rebalansom budžeta. Tranziciona vlada ima zadatak da da punu i snažnu podršku razvoju privatnog sektora, a ne da demagoškim i politikantskim obećanjima u predizbornim kampanjama upravo taj isti privatni sektor zaustavlja u svom razvoju.
Tranziciona vlada ima zadatak da uđe oštro i beskompromisno, bez velikih populističkih obećanja sindikatima, u restrukturiranje javnih preduzeća, da smanji sve lične troškove koji se nalaze u budžetu, ne bi li se na taj način postigao prostor da dođe do poreskog rasterećenja.
I te kako smo to radili i zato smo, između ostalog, platili cenu u decembru na izborima i ostali bez vlasti. Tranziciona vlada ima zadatak da stvara, ne samo da donosi zakone, i kada smo već kod zakona, 180 zakona je doneto od 2001. do 2003. godine, a posle toga Skupština nije ni raspravljala o tim zakonima, i ostalo je još najmanje 40 zakona u pripremi. Tranziciona vlada ima zadatak da gradi nove institucije, koje će značiti institucionalnu podršku za nastavak procesa restrukturiranja.
Ako ova vlada ima snage, i krajnje dobronamerno to kažem ako ima snage, da sve ovo što je pobrojano uradi u ekonomskoj sferi, ako ima snage da krupne političke i teške odluke, koje vuku veliku političku odgovornost, donese, onda vredi razgovarati o budućnosti i nastavku rada. Ako nema, s obzirom da se radi o tranzicionoj vladi, onda, verujte mi, i ova i svaka druga koja se bude ponašala na taj način samo će trošiti vreme, a vreme je nažalost naš resurs koga najmanje imamo.