Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, poštovani gospodine ministre, najpre želim da, u ime poslaničke grupe DS, izrazim nezadovoljstvo što se danas u Skupštini ne nalazi Vlada Republike Srbije, dakle svi ministri u Vladi, jer ovaj rebalans budžeta jednako tangira sve pozicije pojedinačnih ministara, pa bismo imali mnogo štošta da upitamo i ministra za kapitalne investicije, ministra za poljoprivredu i ministra za privredu, koga doduše nema, ali imamo koordinatora ministra za privredu.
To, pretpostavljam, dovoljno govori o tome koliko Vlada poštuje Skupštinu Republike Srbije i zahvaljujem ministru Dinkiću što je on ovde prisutan, i naravno ministru vera, koji je takođe prisutan, ali čini mi se da ovaj budžet neće proći pa makar uz prisustvo ministra vera.
Objasniću koji su razlozi zbog kojih smatram da će usvajanjem rebalansa budžeta naša zemlja imati još veće probleme na terenu vođenja ekonomske politike.
Dakle, prvo, ministar je rekao da je ovo prvi put da Narodna skupština usvaja rebalans budžeta gde se rashodi smanjuju i čini mi se da je ovo prvi takav slučaj posmatrano u odnosu na čitavo okruženje, zemlje u tranziciji. Zašto? Zbog toga što postoji jedan jednostavniji instrument, a to je da se smanji stepen ispunjenja budžetskih obaveza, i onda mi narodni poslanici ne bismo morali da provodimo sate i dane raspravljajući o rebalansu, a Vlada bi mogla da nastavi realizaciju svoje ekonomske politike.
Nije rekao dve stvari koje su u suštini razlozi za raspravu o rebalansu budžeta. Prvo, to je da su penzije, da su druga prava nerealno postavljena budžetom iz marta meseca ove godine, na šta smo na vreme ukazivali i, ako pogledate stenografske beleške sa te sednice, videćete da smo ukazali da postoji, pored budžetskog deficita, dodatni fondovski deficit od pet milijardi dinara, koji će onemogućiti isplatu penzija do kraja godine. I ako ni zbog čega drugog, zbog toga ćete morati da idete sa rebalansom budžeta. Naravno, onda naše kritike nisu dobronamerno shvaćene, a sada se ta dobronamernost pojavljuje kao ključni argument zašto poslanici Demokratske stranke treba da glasaju za ovaj budžet.
Kada smo već kod ove poruke gospodina ministra da ko ne glasa za budžet, odnosno rebalans budžeta, on je protiv penzionera, MMF-a, Londonskog kluba, a i šire, prvo, nismo mi, gospodine ministre, protiv penzionera i protiv isplate penzija. Čini mi se da ste vi, dakle vaša vlada, nerealnim prikazivanjem budžetske pozicije u martu zapravo ugrozili isplatu penzija do kraja godine, i to je činjenica.
Kao što nismo protiv MMF-a, naprotiv apsolutno smo za saradnju sa MMF-om, i o tome smo vam govorili u martu, kada smo govorili da je budžet takav kakav jeste, populistički a ne razvojni, i da neće moći da izdrži. U martu to su govorili eksperti MMF-a i meni zaista nije jasno zašto tada nismo raspravljali o drugačijim proporcijama budžetskih rashoda i budžetskih prihoda.
Kao što nismo protiv sporazuma sa Londonskim klubom, o tome smo ovde glasali, a naša vlada je najveći deo posla obavila u periodu od 2001. do 2003. godine, da bi taj aranžman mogao uopšte da bude sklopljen u 2004. godini. Ako krenemo logikom da neglasanjem za budžet mi smo protiv MMF-a, onda ste vi prošle godine, dok ste bili opozicija, ne glasajući za predloženi budžet, bili faktički protiv MMF-a.
Mi taj argument nismo nikada koristili, ali kao što znate uprkos neizglasavanju budžeta, uprkos početku rasprave o poverenju Vladi, penzioneri su prošle godine do marta redovno dobijali svoje prinadležnosti, svoje penzije, sva socijalna prava su redovno isplaćivana, zbog toga što je budžet bio realno postavljen.
Rebalans budžeta je ogledalo ekonomske politike jedne vlade u prethodnom periodu. Budžet je ključni instrument za realizaciju ekonomske politike, a kada raspravljamo o rebalansu onda svodimo račune i kažemo šta je to u prethodnom periodu urađeno. To ogledalo ekonomske politike, sprovođene u prethodnih nekoliko meseci, izgleda jako loše.
Pokušaću na osnovu statističkih podataka da kažem šta su rezultati ekonomske politike Vlade Republike Srbije. Mi smo najviše bili kritikovani da smo enormno uvećali trgovinski deficit, koji je u prošloj godini iznosio 4,2 milijarde dolara. Trgovinski deficit u ovoj godini će iznositi 6,1 milijardu dolara i biće veći za 50%. To ne može ni na koji način da se poveže sa radom prethodne vlade. To je rezultat ekonomske politike ove vlade.
Platno-bilansni deficit je u prošloj godini iznosio 2,1 milijardu dolara, a u ovoj godini iznosiće tri milijarde dolara. Opet za 50% povećanje. To je rezultat ekonomske politike ove vlade. Strane direktne investicije u ovoj godini, u prvih osam meseci, iznose 380 miliona dolara, i uopšte neću da ih poredim sa onim što je ostvareno u prošloj godini, ali želim da vam kažem da je 70% od ovih 380 miliona dolara plaćanje iz privatizacije koja je obavljena u prošloj godini i nema nikakve veze sa radom ove vlade.
Kao što ni direktna investicija grinfild, taj čuveni Pekidžing, koji treba od maja iduće godine da počne da radi, jeste investicija koja je ugovorena još u martu 2003. godine. Dakle, onda kada su se stekli uslovi presečena je vrpca. Nije presekao onaj ko je zaslužan za dolazak te investicije, ali šta da radimo, takav je život.
Kao što stopa ukupnih investicija, privatnih i javnih, nije ni za jedan promil veća u ovoj godini nego što je bila u prošloj, iako se nama u martu ovde predstavljao nekakav razvojni budžet koji treba da podigne nivo privredne aktivnosti itd.
Šta se desilo sa potrošnjom? Šta se desilo sa platama? Plate rastu brže nego što raste bruto društveni proizvod. To znači da plate ne prate produktivnost. Šta je posledica, odnosno šta je uzrok tome? Uzrok jeste činjenica da danas, kada god neko blokira jedan put, država se rasipnički ponaša i isplaćuje sve zahteve. To je, između ostalog, uzrok podignutih inflatornih očekivanja, koja su se naročito u junu i julu u našoj zemlji odslikala, a između ostalog zbog toga što je Vlada radila na populističkoj kampanji, zato što je budžet bio odraz, slika i ogledalo upravo te populističke kampanje.
A onda kada se krenulo u izvršenje, onda je bio problem održavanje inflacije u okvirima koji su planirani, pa se onda nalazi objašnjenje i kaže se da je inflacija kod nas porasla zato što je porasla svetska cena nafte. Kakve veze ima svetska cena nafte sa inflacijom u našoj zemlji, kada kod nas niti raste cena nafte, niti raste cena energenata, jer se država prema naftnoj industriji ponaša administrativno, u svetlu onih sjajnih vremena 90-tih godina.
Znači, s jedne strane vodi politiku rigidnih cena, a sa druge strane ništa ne radi na restrukturiranju NIS-a. Sutra ćemo cenu platiti svi mi. Platiće poreski obveznici, kao što smo platili cenu 2001. godine restrukturiranjem EPS-a i ponovnog podizanja na noge NIS-a.
Dakle, nije inflacija i nisu inflatorna očekivanja nastala zbog toga što je došlo do pomeranja u međunarodnim i svetskim okruženjima, nego je inflatorno očekivanje nastalo zbog toga što je narušen ambijent za poslovanje, zato što je rizik podignut zbog toga što se pokušalo da se jedna populistička politika pretoči u ekonomsku politiku, i ovo su rezultati koje danas imamo.
U aprilu mesecu se mnogo govorilo o tome kako nova vlada nema nameru da otpušta ljude, nego naprotiv ima nameru da ih zapošljava. Kada smo govorili o nivou sredstava koja je potrebno izdvojiti u tranzicioni fond da bi se nastavio postupak restrukturiranja, da vidimo šta se desilo sa zaposlenošću.