U načelnoj raspravi o 42, 43 tačke dnevnog reda koju smo vodili prošle nedelje, nismo uspeli da čujemo nijedan argument koji objašnjava kako i zašto je došlo do promene u odnosu na novembar 2013. godine.
Nastaviću danas u ovoj raspravi o amandmanima, a amandmani su da se brišu ovi članovi koji su predloženi zakonom, kako smo došli do te promene? Godine 2013. u zakonu je stajalo da je mandat predsednika sudova četiri godine i da mogu ponovo biti birani. I tada je vladajuća većina, ista ova vladajuća većina, jer je ona pet godina već na vlasti u Republici Srbiji, sa obrazloženjem da predsednici sudova treba da imaju isti tretman kao i predsednik Vrhovnog kasacionog suda, da treba da se na isti način reguliše izbor predsednika svih sudova, znači, da bude pet godina mandat i da ne mogu ponovo biti izabrani. Tako je stajalo u obrazloženju. Tako je govorio ovde ministar u Skupštini. Tako je glasala vladajuća većina.
Deo te vladajuće većine, priznajem, nije bio gospodin Martinović, koji je sada predložio ovaj zakon. Jedini razlog koji je on dao, rekao je: „Ja mislim da je ovako bolje“. Svakako, on ima pravo da misli da je ovako bolje, kao što svako od nas ima pravo da misli, da predloži neki zakon i tu su u skupštinskoj proceduri više od 60 zakona koje su predložili narodni poslanici. Ali, pošto su oni došli od poslanika iz opozicije, ni o jednom od njih očigledno da ova Skupština neće raspravljati, ni o njima neće odlučivati, ali o ovome hoće, po hitnom postupku.
Gospodin Martinović je dao u svom obrazloženju, pisanom, pošto ništa od njega drugo nismo čuli sem da ima pravo da misli, da treba po Ustavu i po njegovom mišljenju da se razlikuje položaj predsednika sudova od predsednika Vrhovnog kasacionog suda i da zato on predlaže ono rešenje koje je bilo pre tri i po godine, znači, da se predsednik suda bira na četiri godine i da može ponovo da bude biran, doduše, jedan put. To je sada novina. Ima i nekih drugih izmena u drugim članovima. To ćemo kada dođemo do tih članova. I to je otprilike bilo sve rečeno u raspravi. Ostalo su bili hvalospevi reformi pravosuđa, rada Vlade i sve slično. Ja sam govorio o tome kako mi radimo na tome da se podigne efikasnost sudova, ako na dnevnom redu sednice posle šest i po meseci imamo predlog o izboru predsednika sudova, sedam predsednika sudova. Šest i po meseci stoji u skupštinskoj proceduri, a nama su puna usta brige o efikasnosti pravosuđa, o tome da li pravosuđe radi u interesu građana i slično.
Jedino što smo uspeli ovde kroz diskusiju i meni je to drago, ja sam to sačuvao, da dobijemo od ministarke koja je bila ovde povodom ovih drugih tačaka dnevnog reda priznanje. Malo je onako teško to izgovorila. Kaže da ne vidi da je ništa sporno u tome da priznamo da je možda bila greška što se menjao zakon 2013. godine. Znači, priznali smo da je možda bila greška. To je veliki napredak, ali je važno da znamo da je možda bila greška koju je tadašnji ministar gospodin Selaković predložio, pogotovo u svetlu priča o njegovom budućem angažmanu, kada ova Vlada padne za nekoliko dana i sledećeg meseca budemo birali novu vladu, znači, pogrešio je on, pogrešila je većina, koja je tada nešto izglasala ovde.
Ja se nadam da ćemo to da čujemo i od poslanika koji su pogrešili 2103. godine. kažu – pogrešili smo i sada hoćemo da ispravimo grešku. Samo je jedan problem – ako krenu da se izvinjavaju, nikad se sednica neće završiti, jer tu toliko grešaka ima, u svakom zakonu koji su doneli u poslednjih pet godina, da nikad ne bi stigli do kraja.
Tako da, ja mislim da je jedini način ili da se prihvati ovaj amandman ili, pošto predlagač ima mogućnost po Poslovniku, da povuče ovaj Predlog zakona, jer nikakve koristi nema ukoliko se ove izmene ovako usvoje. Jasno je rekla struka da su ove izmene loše, da omogućavaju stvaranje klanova po sudovima, omogućavaju predsedniku suda da utiče duže vremena zato što sedi na tom mestu, utiče na rad suda i na određene presude.
Još jednom hoću da postavim pitanje – za koga je pisan ovaj zakon? Ovaj zakon je pisan za tačno određene ljude, da li su to predsednici sudova u Beogradu, u Novom Sadu ili nekom drugom gradu, ali to su očigledno ljudi kojima vladajuća većina nešto duguje i koji očekuju da oni za njih odrade neki posao, i to svi znaju. LJudi iz pravosuđa, svi znaju za koga je pisan ovaj zakon, jer da je plod neke analize, došao bi posle neke rasprave, došao bi verovatno iz ministarstva, imali bi neke argumente, a ne potpuno iste argumente koji su u 2013. godini promenili rešenje i sada ga vraćaju na staro. Meni je to neverovatno, isti argument, samo se sada drugačije koristi.
Znači, pozivam predlagača da kaže za koga je napisao ovaj zakon, ime i prezime, jer je očigledno da nekome treba da se uradi usluga, da neko treba da završi neki prljavi posao. Hvala.