Hvala, predsedavajući.
Poštovani gospodine ministre, ovo je praksa po kojoj bi parlament,ja se nadam, u budućnosti trebao da radi. Ovi zakoni su stajali u skupštinskoj proceduri od 16. decembra, kada ih je Vlada Republike Srbije usvojila i poslala u parlament na raspravu i mislim da je bilo dovoljno vremena da se poslanici upoznaju i da danas vodimo raspravu o ovim zakonima ne po hitnom postupku, ne onako kakav je bio princip rada ove Vlade i ja se nadam da ovakav princip na kraju mandata ove Vlade će biti nešto sa čime će nova Vlada od juna meseca nastaviti da radi.
Ovi zakoni jesu dobri i unapređuju oblasti kojima se bave. Oni jesu modernizacija i jedan iskorak napred, hvatanje sa vremenom u odnosu na zakone koji su postojali. Prethodni zakoni nisu bili baš toliko loši, ali jednostavno, s obzirom da su doneseni pre desetak godina, sasvim sigurno da su ih vreme i razvoj medicinske nauke prevazišli i da je bila potrebna ova modernizacija.
Oni prepoznaju vreme u kome se nalazi medicina, ova oblast medicine, sada govorimo o ovom Zakonu o biološko-medicinski potpomognutoj oplodnji i uvode u zakon moderna rešenja koja postoje i koja se praktikuju već u Republici Srbiji.
Ono što smo mi kroz čitanje ovog zakona i razgovora sa ljudima koji imaju, naravno, o ovome mnogo više znanja nego poslanici poslaničke grupe SDS, što smo uočili i na šta nam je skrenuta pažnja da nije možda najbolji način rešeno, smo neke stvari kroz amandmane predložili i nešto o tome ja želim ovde danas da govorim.
Smatramo na osnovu tih konsultacija da je loše što nije određen maksimalan broj davanja prilikom darivanja reproduktivnih ćelija i embriona, znači, koliko puta može jedna osoba to da da? Samo jednom? Ne znam, skrenuta nam je pažnja da to nije ograničeno, a da bez toga ne može dalje da se krene. Ja se onda izvinjavam.
Takođe, da li su predviđeni da se rade kariotip donora i druge genetske analize kod davanja u dovoljnoj meri? Dobro. Sledeće, da li će ovaj, član 46. govori o broju oplođenih jajnih ćelija koji se dobija u postupku i kako te ćelije, maksimalan će broj će biti određen, embriona koji nastanu, biće vraćen maksimalan broj u skladu sa najboljom praksom. Ta praksa, koliko sam shvatio, se manje, valjda je trenutno taj maksimalan broj tri. Niži je? Dobro. Ali, nije direktno vezan ovim zakonom, znači, to će određivati, pretpostavljam, Ministarstvo i to je dobro rešenje, ali pitanje se postavlja - da li će kasnije svako vraćanje eventualno tih embriona biti pokriveno od strane Fonda, troškovima Fonda? Znači, tretiraće se kao jedan postupak i neće se naplaćivati svaki put kada žene pristupe tom procesu. Neće, i to je dobar odgovor.
Ono što smatramo da je potrebno da se prekine sa tom lošom praksom i nadam se da će ovaj zakon stupanjem na snagu, praksu koja se dešavala, da zato što ne postoje krioprezervacije u nekim centrima, da su se embrioni koji su dobijani u postupku bacali. Jednostavno, ako se u prvom trenutku ne iskoriste, ostatak se baca. Ja se nadam da će sada svaki put kada se radi ta hiperstimulacija i koliko kod embriona da se dobije, da će oni biti sačuvani i da će moći da se koriste u onim slučajevima kako je to predvideo zakon.
Zakon ovde govori, mi smo predložili granicu kada dete koje je dobijeno kroz reproduktivni proces može da se upozna sa jednim delom evidencije koja je 15 godina, a mi smo predvideli 18 amandmanom. Vidim da je taj amandman odbijen. Sigurno postoje razlozi i sad ta granica, kako je precizno odrediti zakonom i da li ćemo u tome pogoditi, to je nešto što ćemo videti i kroz praksu.
Ono pitanje koje ste i vi na kraju svog izlaganja rekli, tu se naša poslanička grupa ne slaže, to je pitanje surogat materinstva. Jednostavno, smatram da argument da nešto ne možemo dobro da kontrolišemo i da ne možemo da sprečimo zloupotrebe, po meni nije dovoljno jak. Postoje medicinski slučajevi kada je surogat praktično jedina opcija, kada žene ne mogu ni na jedan drugi način da iznesu trudnoću i kada postoje eventualno neki bolni, skupi i jako rizični da ona proba da iznese tu trudnoću. A, u jednom delu zemalja sveta se koristi u tim slučajevima i medicinski se indikuje surogat materinstvo. Ova država se opredelila da ovim zakonom to zabrani, iako je ceo medicinski postupak koji bi to mogao da, da kažem, proizvede kroz ovaj zakon opisan i regulisan, sem tog poslednjeg dela kada bi surogat majka trebala dete koje se rodi da vrati roditeljima koji su dali genetski materijal.
Ja mislim da to, pre svega, nije pitanje ovog zakona. Ovaj zakon se bavi nekim medicinskim procedurama i one praktično definišu sve ono što je potrebno uraditi da bi se stvorio jedan embrion i stavio u ženu, ali onaj deo posle koji definiše to surogat materinstvo, mislim da čak i nije tema ovog zakona.
Pripremajući se za ovu raspravu, čitao sam o raspravi koja traje jako dugo o građanskom zakoniku Srbije, gde bi i ova tema trebalo da se nađe. Mislim da je bilo primerenije da se u ovom zakonu našla norma koja upućuje na eventualna rešenja u tom zakonu tog pitanja surogat materinstva, jer ono što sporno, nije sporna medicina, sporna je neka etika, sporan je moral, sporno je stanje u društvu i da li mi kao društvo možemo da sprečimo eventualne zloupotrebe.
Govorili ste o nekoj praksi u svetu. U evropskim zemljama, našao sam podatak da je u 12 od 28 zemalja dozvoljeno. Vi ste rekli da je samo u Grčkoj. Nije, ima još drugih evropskih zemalja u kojima je dozvoljeno, nije u nekim najvećim zemljama dozvoljeno. I postoji ta rezolucija Evropskog parlamenta, ali ona nije obavezujuća. Ove zemlje nastavljaju da koriste to pravo. Druge zemlje u kojima je dozvoljeno su Rusija, SAD, u nekim državama SAD je dozvoljeno, u nekim nije, Ukrajina, a od naših suseda to dozvoljavaju Makedonija, Grčka, Bugarska. Tako da, pitanje je sada da li smo mi sposobni ili ne kao društvo da donesemo jedan zakon kojim ćemo predvideti i omogućiti onim parovima kojima je ovo praktično jedini način da dođu do svog potomstva. Ja mislim da nismo trebali da odustanemo.
Žao mi je, ja ovakvo zakonsko rešenje gde se zabranjuje surogat materinstvo ovim zakonom, gde se kao krivično delo definiše pokušaj sprovođenja surogat materinstva kaznom od tri do deset godina, jednostavno, mislim da je odustajanje i mislim da na to nemamo pravo kao društvo sa svim problemima u kojima se nalazimo. Mislim da je ova mogućnost trebalo da ostane, nije trebalo da se zabrani ovim zakonom. Naši predlozi na ovaj zakon idu da se taj deo zakona obriše. Voleo bih da nova Vlada, kada god i kako god bude formirana, konačno i donese taj građanski zakonik, ako je to mesto koje treba da reši ove probleme, i da onda, uvažavajući sve argumente i za i protiv i svu lošu, ali i onu dobru praksu koja postoji u svetu, iskoristimo i da uvedemo to u pravni sistem Srbije.
Ono što ovaj zakon, da kažem, neće zaustaviti, neće zaustaviti život. Negde, na neki način, ljudi će, pretpostavljam, naći rešenje ili već nalaze i u onim zemljama gde je surogat materinstvo zabranjeno, nalaze načine da izvozom embriona ili na neki drugi način, rađanjem surogat materinstva u zemljama gde je to dozvoljeno dođu do svog potomstva. Mislim da je šteta da građanima Srbije ne omogućimo da to urade u svojoj zemlji i da ih teramo da to rade u nekim drugim zemljama. Mislim da treba da imamo hrabrosti i snage da se suočimo sa tim, da krenemo sa tom praksom, da vidimo šta će ona i kakve će rezultate imati. Moj neki pomalo životni moto je – ako možemo jednoj porodici, jednom čoveku nečim da pomognemo, da to ne zabranjujemo, a da sve eventualne zloupotrebe i druge loše stvari nekim drugim zakonima sprečimo, onemogućimo i smanjimo.
Mislim da bi to trebalo da bude princip koji nas vodi i u ovom slučaju, ovog zakona.
Tako da, naša poslanička grupa će glasati za predloge ovih zakona. Mislimo da su oni u suštini dobri, da mogu i da će pomoći državi Srbiji da se uhvati bolje, jače, brže u koštac sa problemom bele kuge koju imamo.
Mislim da nismo iskoristili sve mogućnosti, da smo zatvorili vrata ovom zabranom surogat materinstva, da je to nešto loše i da bi bilo bolje da ovaj zakon koji je, da kažem, nekako medicinski, stručan i govori o procedurama vezano za ceo taj rad i jednostavno toj zabrani surogat materinstva ovde nije bilo mesta.
Da vidimo kroz građanski zakonik ili neki drugi poseban zakon, ako je to potrebno, kako da definišemo ceo taj proces, kako da definišemo i sprečimo zloupotrebe, komercijalizaciju. Ima raznih načina, od izbora surogat majki dozvolom, autorističnog surogata koji postoji u nekim zemljama gde je komercijalno surogat materinstvo zabranjeno. Znači, da ostavimo tu mogućnost i da pokažemo da smo jedno humano društvo koje želi da pomogne građanima da se ostvare kao roditelji i da dobiju svoje potomstvo. Hvala.