Dobro, završićemo. Dužan sam da kažem nešto vezano za ovo što je rekao gospodin Petrović.

Završićemo. Evo, sada je već govorio Đorđe Komlenski, on je deveti na spisku od 24 govornika, stići ćemo.

Ovo što je rekao gospodin Petrović je potpuno tačno. Dakle, Odbor je zaista doneo odluku ovakvu kakvu je doneo i to jednoglasno.

Mi smo u stvari bili pred dilemom i na Odboru su se postavljala ta pitanja, da li da idemo na sednicu Skupštine sa tim predlogom, pa da onda narodni poslanici koji smatraju da ima razloga za osporavanje, osporavaju pojedine kandidate ili pak da se taj predlog Visokog saveta sudstva povuče iz procedure i da se Visokom savetu sudstva, da kažem, predloži, odnosno preporuči da raspiše novi konkurs i da predloži nove kandidate za predsednike sudova.

Najgore od svega, po mom mišljenju je da dođemo u situaciju da budemo kao dva ovna na brvnu i da sad budemo tvrdoglavi i mi i narodni poslanici i ljudi iz Visokog saveta sudstva i da kažemo, apsolutno smo u pravu mi ili apsolutno su u pravu ovi drugi. Mi ćemo ponovo da ponovimo isti predlog, a vi probajte da ga ne usvojite itd. Mislim da nam takva situacija ne treba.

Zašto je Odbor doneo odluku da se povuče iz procedure Predlog za predsednike Osnovnih i Prekršajnih sudova.

Mogli smo mi da usvojimo taj Predlog na Odboru i da on dođe na plenum, ali šta bi se onda desilo. Onda bi narodni poslanici koji imaju dovoljno dokaza da određeni kandidati ne treba da budu izabrani za predsednike sudova. Došli bi u situaciju da čitamo ovde te dokaze. Zamislite da sada ja kao narodni poslanik čitam ime sudije tog i tog suda koja je na merama Bezbedonosno informativne agencije, merama tajnog nadzora, da čitam njen broj telefona u kojim ugostiteljskim objektima se sastajala itd, u jednom, drugom, petom slučaju, itd.

To bi dovelo VSS, to bi dovelo Ministarstvo pravde, to bi dovelo i nas kao narodne poslanike u jednu krajnje neprijatnu situaciju i zato smo se opredelili za jedno elegantnije rešenje, da se predlog vrati VSS, neka ga preispitaju.

Ja znam da je to dugačka i komplikovana procedura, ali bolje i to nego da imamo loše i nekvalitetne predsednike sudova, i da se predlože novi kandidati za predsednike sudova, pa kada dođe vreme, izabraćemo te predsednike sudova i ništa loše se neće desiti.

Ovo što je predloženo u jednom broju slučajeva, jednostavno ne može da prođe.

Vi kada dovedete u situaciju narodnog poslanika da mora na plenarnoj sednici Narodne skupštine da osporava nekog kandidata, a pogotovu kandidata predsednika suda, ja ne mogu samo da kažem paušalno, ustao sam i paušalno kažem – osporavam kandidata tog i tog. Moram da navedem neki razlog, savest me na to obavezuje. Građani to od mene očekuju. Sudije tog suda od mene to očekuju. Kada kažem, od mene, ne od mene lično, nego od bilo kog narodnog poslanika i onda bi morao da čitam pikanterije koje su krajnje neprijatne.

Zbog toga bi bilo dobro da VSS uvaži preporuku Odbora za pravosuđe, da nanovo sprovede izbor, odnosno predlaganje kandidata za predsednike sudova, ali ovog puta, mora da bude uključen jedan element na koji je ukazao i gospodin Jojić, a to je bezbednosna provera.

Ne može neko da bude predsednik suda, a da je na merama tajnog nadzora i snimanja razgovora, a ti razgovori pokažu da se on svakoga dana sastaje sa predstavnicima određenih kriminalnih krugova, od njih uzima novac i obećava presude kakve kriminalcima odgovaraju. Takve stvari ne mogu da se tolerišu.

Drugo, morate da vodite računa, ne može niko da bude predložen, a da je član bilo koje stranke, pa čak i stranke kojoj ja pripadam, a pogotovo ne stranke koja nas je i dovela u situaciju da imamo vrlo tešku situaciju u pravosuđu.

Dakle, to su sve stvari koje su vrlo ozbiljne i o kojima i te kako treba voditi računa. Nije ovo sada situacija u kojoj je bilo ko dobio nešto ili bilo ko šta izgubio.

Mislim da smo svi nešto dobili, da smo svi nešto iz ove situacije naučili. Ako ništa drugo, naučili smo da Narodna skupština nije puki protočni bojler bilo čega, pa ni predloga koji dolaze iz VSS i da je sve podložno kontroli, kritici, argumentovanoj i zasnovanoj na dokazima.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SNS je podnela dva predloga zakona, a to su: Predlog zakona o izmenama Zakona o izboru narodnih poslanika i Predlog zakona o izmenama i dopuni Zakona o lokalnim izborima.

Oba predloga zakona imaju istu suštinu. Ta suština nalazi se u ideji predsednika Republike Aleksandra Vučića da se dodatno osnaži uloga parlamenta u političkom životu Republike Srbije i da parlament, odnosno Narodna skupština Republike Srbije, bude mesto u kome će svi akteri političkog života da iznose svoje ideje, svoje stavove o unutrašnjoj i spoljnoj politici Republike Srbije. Dakle, da to činimo ovde u Narodnoj skupštini, kao jedinom reprezentativnom političkom telu svih građana Republike Srbije a ne na ulici, da kultivišemo naš politički život, da prestanemo jedni u drugima da gledamo smrtne neprijatelje, nego samo političke protivnike, odnosno ljude koji ne misle isto kao i mi i da konačno politika u Srbiji prestane da bude pitanje života i smrti, pitanje egzistencije, nego da bude ono što je u svim razvijenim demokratskim zemljama, a to je borba ideja, utakmica onih koji učestvuju u političkom životu, a na narodu je da izabere ko će da ga vodi u odgovarajućem vremenskom periodu.

U tom smislu, poslanička grupa SNS će naravno glasati za oba predloga zakona zato što mi podržavamo stav predsednika Republike koji je do sada uložio izuzetno mnogo napora da očuva mir i stabilnost u Republici Srbiji, ali i da očuva mir i stabilnost u regionu Zapadnog Balkana, pre svega na prostorima bivše Jugoslavije, vođenjem jedne odgovorne, mudre i promišljene državne politike.

Kao što hoćemo mir u našem okruženju tako hoćemo i mir u Republici Srbiji. Nećemo da razgovaramo motornim testerama, nećemo da razgovaramo jezikom koji podrazumeva da treba silovati predsednicu Vlade, nećemo da govorimo jezikom fizičkog nasilja. Dakle, sve to su argumenti koje SNS apsolutno ne prihvata kada je reč o političkom životu. Hoćemo jedan napredan, uzoran, kulturan i civilizovan politički sistem. Ne moramo isto da mislimo, ali ne moramo i ne smemo da se mrzimo.

Budući da oba predloga zakona imaju jednu suštinu, ja ću da istaknem u čemu se ta suština ogleda. Pre svega, SNS i njen predsednik smatraju da cenzus za izbor narodnih poslanika, kao i cenzus za izbor odbornika u skupštinama opštine i skupštinama gradova treba spustiti sa 5% na 3%.

Drugo što želimo da postignemo ovim predlozima zakona, to je da afirmišemo ulogu nacionalnih manjina u kreiranju demokratskog ambijenta u Republici Srbiji. Mi želimo da osnažimo, da podstaknemo nacionalne manjine da izlaze na izbore u Republici Srbiji, jer izlazeći na izbore u Republici Srbiji oni na taj način pokazuju da Srbiju doživljavaju kao svoju državu.

Istovremeno, ono što želimo da izbegnemo to je da se na izborima zloupotrebljava to što je jedna politička stranka samo formalno stranka nacionalne manjine, a u suštini to nije. Dakle, mi želimo da izbegnemo da se na izborima pojavljuju pod lažnom firmom stranke nacionalne manjine, lažni Mađari, lažni Slovaci, lažni Vlasi, a svi smo svedoci da je toga u političkom životu bilo.

Zašto je važno da se smanji cenzus sa pet na tri procenta? Pre svega, zbog toga što mi na taj način produbljujemo proporcionalnost našeg izbornog sistema, omogućavamo da politički vidljivi budu i oni koji ne bi bili politički vidljivi, koji ne bi ušli u Narodnu skupštinu, koji ne bi ušli u skupštinu jedinica lokalne samouprave kada bi cenzus ostao na nivou od pet procenata.

Dakle, mi na taj način dodatno osnažujemo proporcionalnost našeg izbornog sistema i to je još jedan korak napred ka uspostavljanju onog političkog sistema u Republici Srbiji koji podrazumeva da se o svemu, ali zaista o svemu, o svim idejama, o svim predlozima, o svim zakonima govori isključivo u Narodnoj skupštini, a ne na ulici, jer imali smo gorko iskustvo u političkom životu Republike Srbije, ali i u političkom životu bivše Jugoslavije kada je politika vođena na ulici.

Kad god se politika vodi na ulici, država je na gubitku. Mi hoćemo da se politika vodi u institucijama, a pre svega u Narodnoj skupštini kao najvažnijoj i centralnoj političkoj instituciji Republike Srbije.

Naravno, kada se cenzus spusti sa pet na tri procenta, najviše na gubitku je najjača politička stranka. U ovom trenutku je to SNS. Ono što želim da kažem, pre svega zbog građana koji prate ovaj prenos, u SNS je bilo dosta onih koji nisu u početku razumeli ideju predsednika Vučića da se cenzus spusti na tri procenta zato što matematički posmatrano kada imate cenzus od tri procenta, onda možete da računate na to da ćete dobiti manje mandata, s obzirom da Dontov izborni sistem, odnosno Dontova formula za preračunavanje palih glasova u broju mandata podrazumeva da svi oni glasovi koji su dati strankama ili koalicijama stranaka ili grupa građana koje nisu prešle cenzus, idu pre svega onoj stranci koja je osvojila najviše glasova, a to je SNS i 2012. i 2014. i 2016. godine.

Dakle, matematički posmatrano usvajanjem ovog Predloga zakona SNS će biti na gubitku, ali kao što je rekao i predsednik Aleksandar Vučić, za nas politika nije matematika, za nas je politika borba za državne i nacionalne interese, borba za to da imamo jedan stabilan i uređen politički sistem.

Uvek smo kada smo stavljali na taj tas stranačke i državne interese birali državne interese i ja mislim da je po tome Aleksandar Vučić i SNS, da su uneli nešto novo u politički život Republike Srbije.

Do sada su uvek oni koji su bili na vlasti uglavnom vodili računa o interesima svoje političke stranke. Aleksandar Vučić je prvi koji je i zbog toga nije običan političar, nego je, možemo slobodno da kažemo, državnik koji je rekao: „Nije važno da li će moja politička stranka da bude na gubitku, biće na dobitku Srbija“. Kako će Srbija biti na dobitku? Tako što ćemo imati mir u Srbiji, tako što nećemo jedni drugima da pretimo vešanjem, tako što nećemo jedni drugima da pretimo silovanjem, tako što ćemo se boriti mi političari jedni sa drugima, a ne sa decom, ne sa majkama, ne sa očevima, ne sa članovima porodice, kao što se vodi već godinama hajka, pre svega protiv Aleksandra Vučića i članova njegove porodice. Dakle, mi na taj način zapravo obnavljamo političku kulturu u Republici Srbiji.

Što se tiče učešća stranaka nacionalnih manjina, Srbija je, ja mislim, najliberalnija država u Evropi kada su u pitanju stranke nacionalnih manjina i njihovo pravo da učestvuju u političkom životu naše zemlje.

Pre dva dana je održano javno slušanje u organizaciji Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo, vezano za predloge zakona koje je podnela poslanička grupa SNS i predloge zakona koje je podnela uvažena koleginica Gordana Čomić.

Ovo želim da kažem bez želje da me iko pogrešno razume i bez želje da usijavamo na bilo koji način političku atmosferu u Srbiji, a posebno je reč o odnosu prema strankama nacionalnih manjina.

Naime, gospodin Tomislav Žigmanov je rekao da, kao predstavnik Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini, Srbija ima jedan izborni sistem koji je nepovoljan za stranke nacionalnih manjina i da je bolji izborni sistem koji postoji u Republici Hrvatskoj. Tada sam rekao da sa tim ne mogu da se složim, ne zato što je to rekao Tomislav Žigmanov nego zato što je to moje duboko političko i pravno ubeđenje. Zašto je to tako?

U Hrvatskoj Srbin koji želi da glasa za srpsku stranku ima ispred sebe dve kutije. Jedna je kutija za, da kažem, klasične političke stranke, za stranke, uslovno rečeno, većinskog naroda, kao što su HDZ i SDP, a pored nje stoji kutija za stranke nacionalnih manjina. I sada zamislite jednog Srbina u Zagrebu, u Vukovaru, u Karlovcu, u Splitu koji dođe na biračko mesto i hoće da glasa za srpsku stranku, recimo za najjaču srpsku stranku u Hrvatskoj koju predstavlja i vodi gospodin Pupovac. On je praktično na svom čelu napisao da je Srbin. I šta se dešava u političkoj praksi?

Mnogi Srbi ne želeći da se obeleže javno da su Srbi zato što u Hrvatskoj nikada nije bilo jednostavno biti Srbin, a pogotovo to nije bilo jednostavno od 1990. godine, a nije ni danas, Srbi ne glasaju za srpske stranke i ne ubacuju glasački listić u onu kutiju na kojima piše stranke nacionalnih manjina, nego obično glasaju za stranke većinskog naroda. Srbi u Hrvatskoj već od 90-te godine, zna to prof. dr Marko Atlagić, uglavnom glasaju za SDP, misleći da je Socijaldemokratska partija Hrvatske, nekako blaža za Srbe nego Tuđmanov HDZ. U svakom slučaju mi se sa takvom pojavom u Srbiji ne suočavamo.

Dakle, u Srbiji na svakom biračkom mestu postoji jedna kutija i u tu kutiju svoj glasački listić ubacuju i Srbi, i Hrvati, i Mađari, i Bošnjaci, i Albanci, i Bugari, i Slovaci i svi drugi koji žive u Republici Srbiji, kao potpuno ravnopravni građani. Dakle, ne postoje dve kutije, ne postoji da se unapred zna za koga si glasao, nema unapred obeležavanja da li si Srbin ili si pripadnik neke nacionalne manjine.

U tom smislu, ja mislim i poslanička grupa SNS ima taj stav da je bolje za nacionalne manjine ovo što imamo kao izborni sistem u Republici Srbiji, nego ono što je izborni sistem u Republici Hrvatskoj, uz svo dužno poštovanje prema toj državi i prema činjenici da je u pitanju zemlja koja je članica EU.

Na ovom javnom slušanju, i to želim da kažem, opozicija vrlo često, odnosno jedan deo opozicije kritikuje SNS da mi raspravljamo o predlozima zakona bez javnog slušanja i bez javne debate. Zbog građana Srbije je važno da se kaže, SNS učestvuje u debati o reformi političkog sistema od leta prošle godine. Đilas je svoj Savez za Srbiju, odnosno svoju političku organizaciju „Jedan od pet miliona“ nazvao tako što je namerno iskrivio reči Aleksandra Vučića.

Aleksandar Vučić je rekao – neću da pokleknem pod vašim pritiscima i ucenama taman da vas je i pet miliona na ulicama Beograda, ali je istovremeno rekao – apsolutno sam spreman i ja i moja stranka da razgovaramo o svemu onome što mislite da je važno, a tiče se izbornog zakonodavstva u Republici Srbije. Ako nećete da razgovarate sa mnom, razgovarajte sa Majom Gojković. Ako nećete da razgovarate sa Majom Gojković, razgovarajte sa našim poslanicima u Narodnoj skupštini Republike Srbije.

Srpska napredna stranka je pokazala apsolutnu spremnost da razgovara, da čujemo šta je to što u našem izbornom sistemu valja popraviti da bi on bio još bolji.

Odmah da se razumemo, nema idealnog političkog sistema, nema političkog sistema koji ne bi u nekom svom elementu mogao da pretrpi određenu reformu i određenu promenu. Kada su jednog mudrog starogrčkog filozofa i državnika Solona pitali koje je ustavno uređenje najbolje, on je rekao – kažite mi najpre za koji narod i za koje vreme? Dakle, nema idealnog političkog sistema koji bi bio dobar u svakom vremenu za svaku državu i za svaki narod i za svake istorijske prilike.

Dakle, počeli smo razgovore, ako se ne varam, Vlado, u julu ili avgustu 2019. godine. Deo opozicije, koji je došao na te razgovore, na one prve preliminarne razgovore na Fakultetu političkih nauka, nije mogao da veruje da tamo sede predstavnici SNS zato što su oni bili ubeđeni da je Aleksandar Vučić čovek koji nije spreman da razgovora ni sa kim i koji nije spreman da sasluša bilo čije drugo mišljenje. Mi smo strpljivo išli na jedan, drugi, treći, peti sastanak na Fakultetu političkih nauka, a kasnije i u zgradu preko puta, u Kralja Milana, u staru zgradu Narodne skupštine i uvek smo se odazivali pozivu predsednice Narodne skupštine, Maje Gojković, da razgovaramo sa svima iz opozicije koji žele da razgovaraju o tome kako da naš politički, odnosno izborni sistem unapredimo.

U tom smislu, nama je potpuno čista savest. Razgovarajući sa opozicijom, mi smo pokazali, ne da smo slabi, nego da smo jaki, da se ničega ne plašimo, prihvatili smo skoro sve sugestije iz opozicije i skoro sve sugestije nevladinih organizacija koje se bave izbornim uslovima.

Doneli smo u decembru prošle godine četiri zakona na kojima su insistirali ljudi iz opozicije, pre svega Dragan Đilas, i pre svega pojedine nevladine organizacije, da se definiše šta su to javni resursi, da se zabrani tzv. funkcionerska kampanja, da se osnaži uloga Agencije za borbu protiv korupcije prilikom praćenja izbornog procesa. Sve smo to prihvatili i sve smo to ugradili u naše izborne zakone.

Danas neki postavljaju pitanje – kako to da vi naprednjaci sada predlažete da se spusti cenzus sa pet na tri posto, to se ne radi u izbornoj godini? To kažu i neki koji dolaze iz EU. Moram da kažem da je taj stav nepošten, da je on čak i licemeran, pa pomalo i bezobrazan, jer kakva je suštinska razlika? Ako zakonodavstvo koje se odnosi na izbore promenite u decembru, a onda to nastavite da činite u februaru, a izbori će biti krajem aprila, kakva je suštinska razlika? Kako je bilo demokratski da se donesu četiri zakona u decembru 2019. godine, a nije demokratski da se cenzus spusti sa pet na tri posto u februaru 2020. godine? Na to pitanje nismo dobili relevantan odgovor ni od predstavnika opozicije, ni od predstavnika Evropskog parlamenta koji učestvuju u ovom međustranačkom dijalogu.

Vezano za ova dva zakona, bolje rečeno za ova četiri predloga zakona, pošto su tu i predlozi zakona gospođe Čomić, održali smo javno slušanje. Na to javno slušanje pozvane su sve političke stranke, sve poslaničke grupe, sve nevladine organizacije koje se bave praćenjem izbornog procesa u Republici Srbiji, pozvane su i političke stranke koje nisu parlamentarne. Neki su se odazvali, neki nisu i tu nam je savest potpuno čista. Nikoga nismo zaobišli. Sve smo zvali.

Pozvan je čak i Dragan Đilas. I Boško Obradović je pozvan. Pozvani su i predstavnici Demokratske stranke Srbije. Svi su pozvani. Kažem, neki su se odazvali, neki nisu. Hvala i jednima i drugima. Time su pokazali koliko poštuju građane Republike Srbije, koliko poštuju Narodnu skupštinu Republike Srbije.

Ovo javno slušanje je važno zato što smo tu mogli da čujemo određene primedbe i sugestije naših kolega narodnih poslanika, ali i određene primedbe i sugestije pojedinih nevladinih organizacija na predloge zakona koje smo podneli.

Drago mi je što je ovde gospodin Zukorlić. Imali smo jednu debatu oko toga na koji način uključiti nacionalne savete nacionalnih manjina u izborni proces, sa ciljem da se izbegne zloupotreba političkih stranaka nacionalnih manjina u izborima.

Naime, mi smo imali situaciju, posebno 2012. i 2016. godine, da su se pojedine političke stranke predstavljale kao stranke nacionalnih manjina, a zapravo to nisu bile. A predstavljale su se kao stranke nacionalnih manjina ne zato da bi štitile interese nacionalne manjine, koju su navodno predstavljale, tu mislim na Vlahe i na Slovake, nego su se predstavile kao stranke nacionalnih manjina samo iz jednog razloga - da bi ušli u parlament. To je pošlo za rukom 2012. godine listi koja se zvala Nijedan od ponuđenih odgovora, na kojoj je bio i gospodin Vukadinović, koja je bila navodno vlaška stranka, odnosno stranka vlaške nacionalne manjine. I onda smo imali 2016. godine Zelenu stranku, ako se ne varam, koju vodi gospodin Čabradi i koji je rekao da je to stranka slovačke nacionalne manjine, a to je bila toliko stranka slovačke nacionalne manjine da se dotični gospodin nije pojavio ovde u Narodnoj skupštini kada nam je u posetu došao predsednik slovačkog parlamenta.

Da bismo takve stvari sprečili, a da bismo istovremeno afirmisali da autentične stranke nacionalnih manjina i njihove koalicije učestvuju na izborima, mi smo predložili jedan mehanizam za koji smatramo da je suštinski dobar, ali smo spremni da razgovaramo o njegovom daljem poboljšanju, da se o tome da li je neka stranka stranka nacionalne manjine ili ne mora da izjasni i odgovarajući nacionalni savet nacionalne manjine. Bez želje da politizujemo nacionalne savete, ali da ih uključimo u izborni proces, kako bismo, s jedne strane, onemogućili zloupotrebe, a sa druge strane pomogli autentičnim strankama nacionalnih manjina da izađu na izbore i da se na tim izborima takmiče zajedno sa drugim političkim strankama, odnosno njihovim koalicijama.

Gospodin Zukorlić je rekao da mi propisujemo strožije uslove za nacionalne manjine nego što su to uslovi koji važe za, da tako kažem, stranke većinskog naroda. To nije tako. Tu smo se i složili, da u stvari mislimo isto ali da smo samo imali različite pravne pristupe kako formulisati taj član Predloga zakona.

Dakle, mi ne propisujemo strožije uslove za stranke nacionalnih manjina. Mi smo sprečavamo, odnosno pokušavamo da sprečimo zloupotrebe. I oko toga smo postigli konsenzus.

Ono o čemu je takođe bilo reči na ovom javnom slušanju, i to je nešto što se ponavlja već godinama, a to je da u Narodnoj skupštini nisu zastupljeni narodni poslanici iz svih opština i gradova u Republici Srbiji. Čisto pravno posmatrano, sa stanovišta Ustava i sa stanovišta ustavno-pravne teorije, svaki poslanik predstavlja ceo narod. Nijedan poslanik ne predstavlja svoju opštinu ili svoj grad. U tom smislu Srpska napredna stranka nije mogla da prihvati tu vrstu argumentacije da smo mi ovde predstavnici opština, gradova, mesnih zajednica, određenih nacija, vera, itd. Mi smo predstavnici svih građana Republike Srbije.

Srbija nije, ja sam to i rekao na tom javnom slušanju, kao što je mislio Svetozar Marković, zajednica opština. Dakle, država nije zajednica opština, država je nešto mnogo više od toga. Isto tako i narodni poslanici nisu predstavnici svojih opština. To je relikt onog socijalističkog ustavnog uređenja. Mi smo ovde predstavnici naroda. Kad kažem naroda, onda mislim naroda u političkom, ne u etičkom smislu.

Dakle, mi smo predstavnici svih građana Republike Srbije i dužni smo da se borimo za interese tih građana, bez obzira koje su nacije, vere, rase, pola, kakva im je zavičajna pripadnost, imovinsko stanje, itd.

Ono sa čime želim da završim i nadam se da ćemo danas imati jednu argumentovanu i dobru debatu o ovim predlozima zakona, nama iz SNS, a pre svega predsedniku Republike i predsedniku SNS, posle sednice koja će verovatno biti okončana u subotu, glasanjem za ove predloge zakona, savest će biti potpuno mirna i niko neće moći da baci nikakvu senku na izbore koji će biti održani u aprilu ove godine. I to je ono što je bio cilj podnošenja ovih predloga zakona - da niko, apsolutno niko, ni u Republici Srbiji, ni van Republike Srbije, ne dovede u pitanje legitimitet izbora.

Ovim izbornim zakonima prethodila je duga i argumentovana politička rasprava. Prihvatili smo da razgovaramo sa svima, prihvatili smo da razgovaramo i sa onima koji su nam pretili vešanjem, koji su pretili članovima porodice Aleksandra Vučića, koji su fizički kidisali na Maju Gojković, sa svima smo pristali da razgovaramo.

Pristali smo da razgovaramo i sa predstavnicima Evropskog parlamenta, znajući unapred da oni imaju animozitet, odnosno jedan od njih, to mogu slobodno da kažem, bez ikakvog dvoumljenja, gospođa Tanja Fajon ima animozitet prema Srpskoj naprednoj stranci, iz ideoloških razloga, a jednim delom i zbog toga što dolazi iz države koja se nekada nalazila u sastavu SFRJ i nekako je moj utisak, možda nisam u pravu, da za nju onaj rat iz juna 1991. godine sa JNA u Sloveniji još uvek nije završen. Čini mi se da ona nastavlja da ga vodi na neki drugi način, kritikujući apsolutno sve što dolazi kao predlog SNS. Ali, nije to sad važno.

Ono što je važno, to je da će izbori u aprilu 2020. godine, i parlamentarni i pokrajinski i lokalni, biti potpuno legitimni, biti potpuno čisti. I svako ko je pošten, pre svega prema sebi, svako ko je pošten prema građanima Republike Srbije, svako ko je pošten prema svojim političkim strankama, mora da prizna da nikada demokratskiji izborni uslovi nisu bili nego ovi koji su sada predviđeni i da se nikada izbori nisu odvijali u više fer atmosferi nego ovi koji će biti održani u aprilu ove godine.

Želim da naglasim da politički sistem koji je SNS nasledila 2012. godine je sistem koji je suštinski kreiran 2000. godine. Njega je kreirala DS prema sebi i Zakon o izboru narodnih poslanika i Zakon o finansiranju političkih aktivnosti i Zakon o lokalnim izborima i Zakon o lokalnoj samoupravi. Da vas podsetim, oni su podigli cenzus sa tri na 5% kada su u pitanju lokalni izbori. Mi sada vraćamo sa pet na 3%. Zašto? Zato što SNS i DS i celokupna opozicija predvođena Draganom Đilasom imaju suštini različit pristup politici. Oni su politički sistem kreirali prema sebi, verujući da će doveka biti na vlasti, a mi ga kreiramo tako da on odgovara građanima Srbije. Znamo mi unapred da SNS neće biti doveka na vlasti. Oni su verovali da će zauvek vladati Srbijom. Pokazalo se 2012. godine da im to nije pošlo za rukom. Mi znamo da nećemo zauvek vladati, niti želim zauvek da vladamo. Onaj ko želi zauvek da vlada nije demokrata, ali to samo pokazuje koliku imamo suštinski različite političke koncepcije. Mi ne pravimo zakone prema sebi. Mi pravimo zakone prema državi i prema njenim građanima, želeći mir i stabilnost u Republici Srbiji, želeći mir i stabilnost i kada je reč o našim komšijama, prijateljima koji su pripadnici nacionalnim manjina.

Ovim izbornim zakonima mi suštinski izbijamo bilo kakav argument da će izbori koji nas očekuju u aprilu 2020. godine biti nelegitimni, biti nepošteni i unapred odbijamo argument da rezultati tih izbora nisu takvi da ne mogu da budu prihvaćeni. Rezultati izbora će biti apsolutno prihvatljivi za sve, jer su izborni zakoni kreirani tako da najmanje odgovaraju SNS, a svima ostalima koji sede u ovoj sali najviše odgovaraju.

Odgovaraju i onima koji ne sede u ovoj sali, koji licemerno drže ovih dana konferencije za novinare, lažući o Aleksandru Vučiću i o članovima njegove porodice, a izaći će na izbore, samo pod drugom firmom. Građani Srbije treba da znaju da onaj ko se predstavlja kao suštinska opozicija i kao jedina prava opozicija Aleksandru Vučiću, Dragan Đilas ima dve firme. Jedna firma ne izlazi na izbore, firma koja se zove Savez za Srbiju. Druga firma izlazi na izbore, ta firma se zove „Jedan od pet miliona“. Nema građanina Srbije koji suštinski veruje da organizaciju „Jedan od pet miliona“ vode tri studentkinje i dva studenta. Vodi je Dragan Đilas i Dragan Đilas će izaći na izbore, ali sa ovom drugom firmom. Za ovu prvu firmu će da kaže – mi bojkotujemo izbore. Ova druga firma će, verovatno, učestvovati na pokrajinskim i na lokalnim izborima.

Želim da kažem, upravo i zbog toga što je Gordana Čomić ovde, jedini ko je suštinski gubitnik ulaska u tu koaliciju Savez za Srbiju je DS. Stranka koja ima reputaciju, ma šta ja mislio o toj stranci i o njenoj vladavini tokom dvehiljaditih godina, stranka koja ima dugu političku tradiciju. Ona je jedina prevedena žedna preko vode, ona je jedina koja se upinjala da dokaže kako je bojkot najbolje moguće rešenje i ona je jedina koja na izbore neće izaći.

Dragan Đilas će da izađe na izbore, i Boško Obradović će da izađe na izbore, i Vuk Jeremić će da izađe na izbore i svi će oni da izađu na izbore, sem DS. Naravno, to je pitanje za DS, neka oni vode unutar stranačku debatu da li je to za njih dobro ili ne.

Ono što želim da kažem na samom kraju, poslanička grupa SNS glasaće za predloge zakona koje je podnela, zato što verujemo u viziju Aleksandra Vučića da Srbija može i treba da bude normalna i pristojna zemlja u kojoj će svaki čovek, bez obzira na svoju nacionalnu, versku, rasnu ili političku pripadnost, da se oseća kao kod svoje kuće.

Ne smem da odgovorim Nemanji Šaroviću, čoveku koji mi je psovao mrtvog oca gore sa galerije dok sam držao konferenciju za novinare. On kaže da smo mi u koaliciji sa ratnim zločincima. Njegov predsednik pozvao srpski narod na KiM da glasa sa Srpsku listu. Da li vi slušate šta vam govori predsednik stranke?

Ja ne smem da kažem Nemanji Šaroviću ovo ili ono. Ko je Nemanja Šarović? Pa, već sam rekao sto puta. Politički jalov čovek, bio i ostao, i dok sam bio u SRS, pa zna Mirčić. Ko je donosio glasove SRS. Mi iz Vojvodine, Nataša Jovanović iz Šumadije.

(Predsedavajući: Koji član?)

Nemanja Šarović, koliko god para da date, on čovek ne može da prebaci jedan, dva posto u Beogradu i on se našao da drži lekcije nekome o tome kako se vodi politika i kako neko ne sme njegovom veličanstvu da odgovori.

Nemanja Šarović ne predstavlja apsolutno bilo kakav politički faktor u Srbiji. Jedino što zna to je da se javlja po Poslovniku, da vas lično vređa i jako voli pare. Jako voli pare, Đilasove pare i da se on pita SRS bi bila deo Saveza za Srbiju.

Što se tiče Marka Bastaća, vi koji toliko naričete nad sudbinom Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori i koji se busate u junačke grudi, gospodine Šaroviću, kada je u pitanju odbrana srpskih svetinja u Crnoj Gori, pa taj Marko Bastać je produžena ruka svih crnogorskih mafijaških klanova ovde u Beogradu. Da zaboravimo i kesu na glavu, da zaboravimo i uzimanje para za izdavanje građevinskih dozvola tamo gde ne mogu da se grade objekti, da zaboravimo 13.000 evra koje je uneo u rancu na aerodrom Beograd, kaže, kao pomoć nekom svom prijatelju, možda si ti taj prijatelj kome je nosio 13.000 evra, ali sve to da zaboravimo, Marko Bastać je i dan danas direktna veza režima u Crnoj Gori sa crnogorskim mafijašima ovde u Beogradu, i to je živa istina i to građani Srbije treba da znaju.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde se na najgrublji mogući način vređa dostojanstvo Narodne skupštine. Koju god depešu „Vikiliksa“ da pročitamo, gospodin Ševarlić za nju nije čuo, ali je čuo i gledao je, kaže, na filmu depešu „Vikiliksa“ iz 2012. godine gde Nebojša Stefanović, po njegovim rečima, tada potpredsednik Vlade Republike Srbije, nudi Amerikancima podelu Kosova.

Svako ko se iole bavi politikom, prati politička dešavanja na političkoj sceni Srbije, zna da je Nebojša Stefanović te 2012. godine izabran za predsednika Narodne skupštine. Niti je bio ministar u Vladi, niti je bio ministar unutrašnjih poslova, a pogotovo nije bio potpredsednik Vlade Republike Srbije.

Oni koji su nam napravili gotovo nerešiv problem, gotovo nerešiv problem na Kosovu i Metohiji, gospodine Ševarliću, su oni sa kojima ste vi izašli na izbore 2016. godine, to su DSS, Dveri i to su oni sa kojima ste danas u savezu, Dragan Đilas, Boris Tadić, Vuk Jeremić i njima slični. Oni su hteli da se otresu KiM kao balasta. Malo zbog para, malo zbog obećanja da ćemo lakše da uđemo u EU, malo zbog toga što su inače političke neznalice i ne umeju da rešavaju bilo koji problem, pa ni problem KiM, jer su oni samo stvarali probleme, oni ni jedan problem nisu rešili.

Vi nam držite lekcije o patriotizmu, vi ste bili u savezu i dan danas ste u savezu sa čovekom koji je direktno 2006. godine učestvovao u razbijanju državne zajednice Srbija i Crna Gora, mislim na Vuka Jeremića. Objavljeni su transkripti razgovora Vuka Jeremića, tada savetnika Borisa Tadića, služio je vojsku kod Borisa Tadića u predsedništvu Republike i ambasadora, tada Srbije i Crne Gore u Moskvi, onog Roćena, gde kažu – mi smo j… majku Srbiji i Crnoj Gori. Onda u 2019. godini, ovdeu Beogradu, u Novom Sadu, u Nišu lupamo se u junačke grudi, mi smo za odbranu srpskih svetinja na KiM, mi smo za odbranu srpskih svetinja u Crnoj Gori, ne damo Ostrog itd. A učinili smo sve da odu iz Srbije i da odu iz krila srpskog naroda i Pećka Patrijaršija, Visoki Dečani, Sveti Vasilije Ostroški i svi redom. Ko je kriv? Krvi si ti Vučiću, kriva je SNS, kriv je, kaže, Nebojša Stefanović. Pa krivi ste vi, Dragan Đilas, Vuk Jeremić, Boris Tadić, Boško Obradović, ovaj vaš Samardžić što vodi nekakav pokret. Bio čovek ministar za KiM 2008. godine, u Vladi Vojislava Koštunice. Juče bio na skupu koji je organizova Dragan Đilas u Domu sindikata.

Taj veliki moćni Savez za Srbiju ne može da skupi u Domu sindikata više od hiljadu ljudi. Na tom skupu se pojavljuje veliki državotvorac, veliki branilac KiM, Slobodan Samardžić, bio ministar za KiM 2008. godine. Nije beknuo, nije jednu rečenicu prozborio o odbrani KiM kada su Šiptari proglasili lažnu državu KiM. Svaki dan nam Slobodan Samardžić drži lekcije o patriotizmu, o tome kako Srbija ne treba da uđe u EU. On, Marko, predaje na Fakultetu političkih nauka – politički sistem EU, objašnjava studentima kako funkcioniše EU. Decu je poslao na školovanje u EU. Zašto ih nije poslao na neki drugi deo sveta? To je taj lažni patriotizam, to je to licemerstvo, to je taj besmisao kad se pravite da ste nešto, a u stvari ste ništa.

Ostavili ste nam državu u razvalinama, kamen na kamenu nije ostao tom Aleksandru Vučiću o kome vi pričate sve najgore. Sve ste nam upropastili i zajedničku državu sa Crnom Gorom, prećutali ste 2004. godinu, prespavali ste 2008. godinu. Državu ste nam doveli do bankrota. Onda kažete – e, ali ja sam gledao film u kome se čita neka depeša gde Nebojša Stefanović 2012. godine, kao potpredsednik Vlade, nudi Amerikancima podelu KiM.

Kada ste tako veliki Srbin i veliki stručnjak za poljoprivredu, zašto ne odete u Gnjilane malo da držite predavanje Srbima o tome kako se uzgaja kukuruz? Zašto malo ne odete u Prištinu? Što malo ne odete u neki drugi deo Kim gde žive Srbi? Lako je biti veliki Srbin ovde u Beogradu i držati patriotske pridike, neko nudi podelu, neko traži podelu itd. Što ne odete malo na KiM? Između ostalog, i da vidite koliko država Srbija ulaže u KiM, u srpski narod koji je ostao da živi na KiM.

Bio sam pre neki dan i znate šta kažu ljudi? Kažu da nikada više nije stizalo para iz budžeta Republike Srbije za puteve, za škole, za bolnice, za univerzitet.

Bio sam na Univerzitetu u Kosovskoj Mitrovici. Bolje izgleda zgrada Univerziteta u Kosovskoj Mitrovici, nego ijednog univerziteta u centralnoj Srbiji.

To je dokaz koliko se Aleksandar Vučić, koliko se Vlada Srbije bore za KiM. Ali, mnogo bi nam lakše bilo, bolja bi nam startna pozicija bila da nije bilo pogubne politike Borisa Tadića, Dragana Đilasa, Vuka Jeremića, Samardžića i svih onih sa kojima ste vi i vama slični u savezu.

Zorana Mihajlović je takav izdajnik da je deo Vlade koja se danas nalazi u Drvaru i Mrkonjić Gradu zajedno sa predsednikom Republike Aleksandrom Vučićem, gde podižemo srpskom narodu fabrike da bi mogao da radi.

Ako želite da se rasprava o amandmanima svede na lični rat vaš sa Zoranom Mihajlović, sa Katarinom Rakić ili sa nekim drugim poslanikom SNS, možemo i to da prihvatimo. Mislim da to nije pametno. Mislim da to ne doprinosi demokratskom karakteru Narodne skupštine, ali ako vi na tome insistirate, možemo i to da radimo. Pa bih ja mogao da kažem u nekom od narednih izlaganja da je vaš predsednik stranke u prvom tomu svoje knjige o Srebrenici za jednog vašeg poslanika rekao da je devedesetih godina bio šef auto-mafije koja je krala golfove u Beogradu. To stoji u prvoj knjizi Vojislava Šešelja koja se odnosi na Srebrenicu.

Hoćemo li da razgovaramo tim tonom, čiji muž radi neki posao koji je u skladu sa zakonom? Hoćete li da navodimo imena poslanika iz vaše poslaničke grupe čije supruge ovde rade ovde u Narodnoj skupštini ili koje rade u nekim drugim državnim organima? To nema nikakvog smisla.

Uopšte ne razumem ideju da kad se u Narodnoj skupštini pojavi ministarka Zorana Mihajlović, to se svede na lični rat, na kopanje po ormarima, kakve cipele nosi, kakve čarape, kakve rukavice, čime se bavi muž Katarine Rakić. Mislim, to je nivo rasprave za pijacu, to nije za Narodnu skupštinu.

Ali, ako vi želite zaista da se o tome govori možemo i na taj način da govorimo. Mi od takve rasprave ne bežimo. Vi bar znate da ja, kad želim, nemam dlake na jeziku i mogu da budem bezobrazniji od svih vas zajedno. Ali, mislim da to nema nikakvog smisla.

Rezultati rada Zorane Mihajlović su vidljivi.

(Predsedavajući: Privodite kraju.)

Završavam.

Rezultati rada Zorane Mihajlović su vidljivi. Politika nije pitanje simpatija i antipatija, ljubavi ili nekih drugih osećanja, nego rezultata. Rezultati rada Zorane Mihajlović su apsolutno vidljivi, vidljivi su Koridori, novi autoputevi, nove železničke pruge, manje mrtvih na putevima, bezbedniji saobraćaj. To su rezultati njenog rada.

Da li je vi lično volite ili ne volite, to ostavite za vas lično. Ali, ne mogu da prihvatim ideju da je Zorana Mihajlović izdajnik. Žena sedi u Vladi koja najviše od svih vlada u prethodnom periodu, između ostalog, pomaže i srpskom narodu koji je ostao da živi u Federaciji BiH.

Danas, kada se deo Vlade zajedno sa predsednikom Vučićem nalazi u Drvaru i Mrkonjić Gradu, gde podižemo fabrike da bi taj narod ostao da živi na svojim vekovnim ognjištima, nakon što je preživeo golgotu 1995. godine, vi kažete – Zorana Mihajlović je izdajnik.

Da je Zorana Mihajlović izdajnik, ne bi sedela u Vladi koju podržava predsednik Republike Aleksandar Vučić i koju podržava SNS.

U SNS nema izdajnika srpskog naroda. U SNS postoje ljudi koji imaju različite poglede na određene etape naše političke istorije, ali to je zato što smo mi jedna demokratska politička organizacija. Nema izdajnika u SNS, nema izdajnika u Vladi Republike Srbije. Svi smo rodoljubi, svi volimo Srbiju, kao što sam ubeđen da je i vi volite. I baš zbog toga, ja vas pozivam da rasprava bude civilizovana, da bude argumentovana i da govorimo na bazi činjenica, a ne na bazi emocija.

Ja bih sad mogao da kažem da se i vaš predsednik okušao u Bosni i Hercegovini, pa nije uspeo, pa je došao u Beograd.

(Milorad Mirčić: Rodio se u srcu Bosne i Hercegovine.)

Jeste. Rodio se u srcu Bosne i Hercegovine. Tako je, Milorade. Sve ste u pravu.

Ima samo jedna stvar, gospođo Radeta. Ono što ste rekli vezano za te moje apanaže, kako da vam kažem, to je već postalo degutantno. Juče sam pokušao da objasnim i vašem kolegi Nemanji Šaroviću, ali njemu izgleda ne vredi bilo šta objašnjavati, on je čovek ostrašćen i ne govori racionalno, nego govori zato što nekoga lično ne podnosi.

Ta moja apanaža ne postoji. Mene je Vlada Srbije u novembru 2019. godine imenovala kao svog predstavnika u Savetu Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici. Koliko je to lep i prijatan posao, inače ne plaćen, samo želim da vas obavestim da me je tzv. kosovska policija, kada sam prošle nedelje išao u Kosovsku Mitrovicu, duže od sat vremena držala na jednom prelazu i onda su zvali Prištinu i navodno su čekali odobrenje da li uopšte mogu da uđem na teritoriju AP Kosovo i Metohija ili ne. Tu sam funkciju prihvatio, ne zato što je ona plaćena, nije plaćena, nikome nije plaćena, da ne ispadne da je samo meni neplaćena, nije plaćena nikome ko je član Saveta Univerziteta u Kosovskoj Mitrovici, zna to i profesor Marko Atlagić, ali sam se tog posla prihvatio zato što želim, koliko god mogu, kao predsednik poslaničke grupe, kao narodni poslanik, kao javna ličnost, da pomognem Univerzitetu u Kosovskoj Mitrovici i srpskom narodu koji živi u našoj južnoj srpskoj pokrajini, a koji nema gde drugo da gleda, nego da gleda u Beograd, u Vladu Srbije i u predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića.

Pošto stalno pričate o tome da je Zorana Mihajlović izdajnik, kažite mi šta je to izdala? Šta je to izdala Zorana Mihajlović? Tako ste tvrdili da je Aleksandar Vučić izdajnik. Šta je to izdao Aleksandar Vučić? Tako ste tvrdili da Aleksandar Vučić samo što nije potpisao neki papir kojim se odriče suvereniteta Republike Srbije na Kosovu i Metohiji. Gde je taj papir?

Govorite jezikom iz filma „Balkanski špijun“. Vi pronalazite špijune u Vladi Republike Srbije i sad je Aleksandar Vučić toliko politički slep da bi nekoga ko je američki špijun stavio u Vladu Srbije ili bilo čiji drugi strani špijun. Mislite da je SNS stranka koja bi tako nešto tolerisala. Kažem vam ponovo, nema potrebe da govorimo tim jezikom.

Zorana Mihajlović nije izdajnik. Zorana Mihajlović nije bilo čiji špijun. Možete da je volite ili da je ne volite. Možete da vam se sviđa ili ne sviđa njena garderoba, ali rezultati rada ministarstva i rezultati rada Vlade kojoj Zorana Mihajlović pripada…

(Predsedavajući: Privodite kraju, kolega Martinoviću.)

… su toliko očigledni da ja mislim da nema potrebe da se posebno navode.

Samo onaj ko ne želi da vidi ne vidi nove auto-puteve, nove železnice, nove koridore, ne vidi da su nam putnici bezbedniji, da imamo manje mrtvih glava na auto-putevima, da Ibarska magistrala više nije groblje automobila, kamiona i poginulih ljudi, da sad od Beograda do Čačka možete da stignete za sat vremena, do Zlatibora za sat i po. Celu Srbiju možete da prokrstarite uzduž i popreko za nekoliko sati, što je do pre nekoliko godina bilo nemoguće.

Dakle, rezultati su očigledni. I hajde da govorimo o rezultatima.

Bilo bi dobro da čujemo šta je to što vi predlažete, pa da ti rezultati budu još bolji. Ali, ako je vaš jedini argument protiv Zorane Mihajlović njena garderoba, izvinite molim vas, ne vidim da se bilo ko od vas oblači u "sekend hend" šopovima. Nije ni vaša garderoba baš najjeftinija. Tomislav Nikolić je svojevremeno skidao cipelu pa pokazivao tu famoznu cipelu od 700 evra. Hoćemo sad da se vratimo na tu 2008. godinu? Da skidamo cipele, sakoe, košulje, pa da vidimo ko je više markiran?

To nema nikakvog smisla.

(Predsedavajući: Zahvaljujem.)

Hajde da govorimo argumentovano, da govorimo civilizovano i da ovoj Skupštini konačno vratimo dostojanstvo koje mora da ima, i po Ustavu i po zakonu i po Poslovniku.

Ja sam bio ubeđen da ekskluzivu na citiranje tabloida i Milovana Brkića ima Boško Obradović, Aleksić, Marinika Tepić i njima slični. Sad vidim da ste se i vi dohvatili tabloida i koristite argumente Milovana Brkića.

Zarad javnosti i zarad građana Srbije, na kraju krajeva, to je Zorana i sama rekla, jedina stranka kojoj je pripadala pre SNS bila je stranka G-17 plus. I to nije nikakva tajna. Kao što su i neki od vas pre SRS bili u nekim drugim političkim partijama. Nije vama SRS prva stranka u koju ste se učlanili.

Gospođa Zorana Mihajlović je bila savetnik Milorada Dodika i došla je u Republiku Srpsku na njegov poziv, da mu pomogne u definisanju strategije energetskog razvoja Republike Srpske. I kad god je Milorad Dodik u Beogradu, on se između ostalog vidi ne samo sa, naravno, pre svega sa predsednikom Republike, Aleksandrom Vučićem, ali se svaki put vidi i sa Zoranom Mihajlović. To znači da je Zorana Mihajlović ipak postigla određene, i to ne male, značajne rezultate u Republici Srpskoj, u vremenima koja su za Republiku Srpsku bila veoma teška.

Da vas podsetim, gospođo Radeta, to je bilo vreme kada je visoki predstavnik u BiH dekretom smenio više od hiljadu funkcionera u celoj Republici Srpskoj, od predsednika opština do ministara u Vladi Republike Srpske. U to vreme Zorana Mihajlović je bila uz Milorada Dodika, bila u Banja Luci i bila u Republici Srpskoj, u jedno zlo doba po Republiku Srpsku i u jedno zlo doba po srpski narod u Republici Srpskoj i jedan od razloga zašto je Zorana Mihajlović morala da napusti Republiku Srpsku bio je i pritisak stranih ambasada i visokog predstavnika u BiH - šta će vama kadrovi iz Beograda i šta će vama kadrovi iz Srbije. To je bio proces rasrbljivanja BiH i oduzimanja Dejtonskih nadležnosti Republike Srpske. U to vreme je Zorana Mihajlović bila u Banja Luci. Gde je bio svako od vas, vi to najbolje znate. Eto toliki je Zorana Mihajlović izdajnik.

Što se tiče Aleksandra Vučića, ne znam da li u vašoj stranci postoji neki unutrašnji razdor i neke unutrašnje struje, uopšte u to ne ulazim, ali sam čuo i čuli su svi narodni poslanici da je Nemanja Šarović nekoliko puta rekao da je Aleksandar Vučić izdajnik i da se sprema da potpiše nekakav obavezujući sporazum kojim će se Republika Srbija odreći KiM zarad ulaska u EU. To je rekao nekoliko puta. Doduše, to niste rekli vi, ali je rekao on, kao što je juče na sednici Administrativnog odbora, što je opet u koliziji sa vašom zvaničnom politikom, jer ste i vi podržali Srpsku listu na izborima za Skupštinu KiM, juče je njegov argument bio protiv mene i taj što je zajedno sa mnom u Savetu univerziteta u Prištini Goran Rakić, gradonačelnik Kosovske Mitrovice, i to ga označio maltene - evo ga tamo onaj Goran Rakić, izdajnik, iz Srpske liste, evo i njega su stavili da bude predstavnik Vlade Republike Srbije u Savetu univerziteta u Kosovskoj Mitrovici.

Ponovo vas pitam - šta je to izdala Zorana Mihajlović, šta je to izdao Aleksandar Vučić, koji je to papri famozni potpisan pa je Republika Srbija izgubila neki svoj deo? Sve što što smo izgubili mi smo izgubili pre Vlade koja je formirana 2012. godine i ništa Zorana Mihajlović nije prodala, kao što nije prodao ni Aleksandar Vučić. Neki drugi su prodavali. Vuk Jeremić je zajedno sa onim Roćenom razbio Državnu zajednicu Srbija i Crna Gora, pa sada imamo ovo što imamo u Crnoj Gori. Žuti i Vojislav Koštunica…

(Predsedavajući: Zahvaljujem gospodine Martinoviću.)

… završavam, su bili ti koji nisu prstom mrdnuli 2008. godine kada su šiptari proglasili lažnu državu na KiM, ne Aleksandar Vučić i Zorana Mihajlović i mi se sada suočavamo sa posledicama njihove politike. Sada pokušavamo da resetujemo stanje i na KiM, da pomognemo i srpskom narodu u Crnoj Gori, da pomognemo i srpskom narodu u Republici Srpskoj, ali i srpskom narodu u Federaciji BiH. I vi sada kažete - vi ste izdajnici, odričete se ovog ili onog dela Republike Srbije, u Vladi Srbije sede strani špijuni.

Kamo sreće da su takvi špijuni sedeli u Vladi Srbije 2004. godine, 2006. godine, 2008. godine, ne bi nam se desio pogrom na KiM, ne bi nam se desilo proglašenje nezavisnosti KiM, ne bismo imali presudu Međunarodnog suda pravde, ne bi se raspala Državna zajednica Srbija i Crna Gora i ne bi sad ovi milogorci atakovali na Svetog Vasilija Ostroškog i na druge svetinje u Crnoj Gori. Ali, to su posledice politike koja je vođena do 2012. godine.

Za razliku od Nemanje Šarovića, ja vas, gospođo Radeta, ipak uvažavam kao jednog ozbiljnog političara.

Nemanja Šarović je juče, mislim, ovo je sad već degutantno, zato što to mnogo i ne zanima građane Srbije, ali kad smo se već dotakli te teme, Nemanja Šarović se juče pozivao na rešenje Vlade Republike Srbije koje je objavljeno u „Službenom glasniku Republike Srbije“, ali vrlo selektivno. Pročitao je moje ime, za mene je nesumnjivo da sam politička ličnost, i pročitao je ime Gorana Rakića, gradonačelnika Kosovske Mitrovice koji je deo Srpske liste i koji je jedan od srpskih narodnih vođa na KiM, ali nije pročitao ostala imena koja je imenovala Vlada Republike Srbije.

Na primer, ne znam da li je tu Darko Laketić, nije pročitao ime prof. dr Milana Milisavljevića, najvećeg, najboljeg srpskog anatoma, redovnog profesora Medicinskog fakulteta u Beogradu, koji inače predaje i u Foči i na Medicinskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici i koji nikakve veze sa SNS nema.

Dakle, nije se Vlada Srbije rukovodila bilo kakvim stranačkim rezonima, nego je vodila računa da u Savetu Univerziteta u Kosovsku Mitrovicu pošalje ljude za koje misli da mogu da pomognu tom Univerzitetu, da taj Univerzitet, odnosno da mi koji smo predstavnici Vlade Republike Srbije budemo spona između Vlade Republike Srbije, Ministarstva prosvete i Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici.

A, to da li je neko od vaših poslanika govorio da li je Aleksandar Vučić izdajnik - jeste, ja vam to iznosim po ko zna koji put, to je govorio Nemanja Šarović. Zato što je problem sa nekim vašim poslanicima. Vi ne možete da prevaziđete taj lični odnos prema čoveku i vi ste mentalno još uvek u 2008. godini, a sad je 2020. godina. Vi se još uvek bavite temama koje više apsolutno bilo koga ne zanimaju u Republici Srbiji, sem vas. Ali, dobro, to je vaše pravo, ja se u to ne mešam.

Sad vas ja ponovo pitam – šta je to izdala Zorana Mihajlović dok je bila u Vladi Republike Srpske, odnosno savetnik predsednika Vlade Republike Srpske i šta je to izdala dok je ministar u Vladi Republike Srbije?

Što se tiče mini hidroelektrana, evo ja sad rizikujem da to bude moj lični stav, a ne stav SNS i ne stav Vlade Republike Srbije. Ja lično ne razumem hajku koja se vodi protiv mini hidroelektrana. Hoćemo zelenu energiju, pa šta je alternativa mini hidroelektranama? Nuklearne centrale? Termoelektrane? Kako da proizvodimo? Pa putem hidroelektrana. Ne, sada ne valjaju ni hidroelektrane. Samo da vam kažem nešto, vi ste potpuno naseli na narativ koji nam plasira Dragan Đilas, Vuk Jeremić i Boško Obradović. To je njihova teza, da su sada mini hidroelektrane najveća opasnost za građane Srbije.

Profesor Šumarskog univerziteta u Beogradu koji sada vodi kampanju protiv mini hidroelektrana, nekoliko godina ranije je napisao studiju u kojoj kaže da su mini hidroelektrane najbolje rešenje za Republiku Srbiju zato što ne zagađuju životnu sredinu, zato što proizvode dovoljne količine električne energije. Onda je iz ličnih razloga potpuno promenio stav i sada je on glavni protagonista politike protiv mini hidroelektrana.

Zarad javnosti.

Prvo, nikoga SNS ne moli da se vrati u parlament niti bilo koga molimo da izađe na izbore. Izbori će biti legitimni izašao Dragan Đilas ili ne izašao. Što se mene tiče neka radi šta mu je volja, bitno je samo da onaj njegov batinaš i crnokošuljaš Boško Obradović, ne sprovodi akte fizičkog nasilja, a sve ostalo im je dopušteno.

Zakon uopšte ne tretira mini hidroelektrane, nego postrojenja za biomasu. To su dve potpuno različite stvari. Imao sam utisak da ste pokušali da budete deo jedne kampanje koja plaši građane Srbije sa mini hidroelektranama, kao što su građane Srbije pre nekoliko dana plašili kako je Srbija najzagađenija zemlja u Evropi, najzagađenija zemlja u svetu, kako udišemo vazduh od koga ćemo za dan ili dva svi da umremo itd. To je bila jedna besomučna kampanja koja je trajala nekoliko dana.

Pogledajte sad kada se vreme prolepšalo, danas je lep i vedar dan, više o tome niko ne priča. Više niko ne govori o tome da je Srbija najzagađenija zemlja. Gde su sada oni silni eksperti koji su nas ubeđivali da ćemo svi da dobijemo rak, leukemiju, da će deca da nam umiru od rada pluća itd. Ja ne čujem više ni jednog. Sada je glavna tema na „N1“ zašto je „N1“ skinuta sa nekih kablovskih operatera. Što se mene tiče nikad nije ni trebao da bude zato što je to jedna potpuno nelegalna i divlja televizija, ali da sad ne ulazimo u tu temu, postoje neki poslanici koji se u tome mnogo više razumeju nego ja.

Do sada su mini hidroelektrane građene u Srbiji, a ja se nadam da će to biti slučaj i ubuduće u skladu sa zakonskom procedurom, a ne tamo gde se nekome prohte. Tako da nema potrebe da plašite građane Srbije da će sad ovaj zakon da omogući nekome da pravi mini hidroelektrane tako da ugrožava prirodu, živi svet, neke zaštićene delove Republike Srbije, koje su od posebnog prirodnog značaja, prirodne lepote itd. To se neće desiti. I, vi i mi, rezervnu otadžbinu sem Srbije nemamo, i vi i mi je volimo i radimo na tome da, između ostalog, imamo i dovoljno električne energije koja se proizvodi na jedan ekološki prihvatljiv način.

Oni koji vode kampanju protiv mini hidroelektrana, tu ne mislim na vas, ali oni koji vode kampanju protiv mini hidroelektrana, nikako da nam kažu, a šta je alternativa za hidroelektrane. Ne valjaju atomske centrale, slažem se. Termoelektrane ne valjaju, slažem se, a sada ne valjaju ni hidroelektrane. Odakle ćemo da proizvodimo električnu energiju? Znači više ne možemo da budemo ni izvoznici električne energije kao što sad jesmo, više ne možemo energetski ni da pomažemo srpski narod na KiM, više ne možemo da energetski pomažemo ni Republiku Srpsku. Hajde da ukinemo sve objekte u kojima se proizvodi električna energija. Može, samo mi recite gde ćemo onda da proizvodimo električnu energiju ako ni jedan od ovih načina ne valja. To je jedna ludačka kampanja koja se mesecima vodi unazad, a koju inače vode ljudi koji su velike pare uzeli, to bi građani Srbije trebali da znaju, velike su pare uzeli od EU da bi izradili projekte kojima dokazuju da su mini hidroelektrane najbolje rešenje za Republiku Srbiju.

Evo, jedna tema oko koje se slažemo vi i ja. Dakle, ja se potpuno slažem sa onim što ste rekli, SBB je kablovski distributer čiji je vlasnik Dragan Šolak, poslovni partner Dragana Đilasa. On je taj koji je jedan od glavnih promotera televizije „N1“ i glavnih promotera kampanje koja se ovih dana vodi protiv Aleksandra Vučića, protiv SNS, protiv Vlade Republike Srbije zbog toga što su neki drugi kablovski operateri skinuli program te lažne prekogranične televizije „N1“ sa svojih kanala.

Mislim da je to dobro rešenje i da je to dobar potez, zato što se ta televizija nalazi na Novom Beogradu, ne nalazi se u Luksemburku, nište ne reemituje, nego emituje program iz studija u Novom Beogradu. Moje lično mišljenje da ta televizija nikada nije ni poslovala u skladu sa zakonskom regulativom Republike Srbije. Kada budu ispunjavali zakonske uslove, što se mene tiče, neka budu na bilo kom kablovskom operateru i neka tu televiziju gleda ko hoće, ali moraju da ispunjavaju iste one uslove koje ispunjavaju i sve druge televizije sa nacionalnom frekvencijom.

Dakle, to nije nikakva televizija iz Luksemburga, nikakva televizija iz Slovenije, to je televizija koja postoji i deluje u Republici Srbiji, imaju studio na Novom Beogradu, a kako posluju, kako fingiraju svoje finansijske izveštaje, kako iz jedne u drugu firmu prebacuju pare, kako peru novac, kako izbegavaju svoje poreske obaveze prema Republici Srbiji, o tome je mnogo puta govorio moj uvaženi kolega Marijan Rističević. One se u tu materiju mnogo bolje razume nego ja, ali slažemo se da je skandalozno da je Dragan Šolak sa svog kablovskog operatera skinuo program televizije Republike Srpske. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja molim i gospođu Zoranu Mihajlović, molim i moje kolege iz poslaničke grupe SRS, da ako je ikako moguće ovu sednicu vratimo u normalne tokove i da pokušamo svi zajedno da ne bacimo senku na jedan događaj koji je danas veoma važan za srpski narod, važan za odnose Republike Srbije i Republike Srpske, važan i za odnose Republike Srbije i BiH, a to je poseta predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića dvema opštinama koje se nalaze u Federaciji BiH, a to su Drvar i Mrkonjić Grad.

Tim posetama Aleksandar Vučić šalje jasnu poruku, pre svega, srpskom narodu koji je ostao da živi u Federaciji BiH da u Srbiji ima državu koja će mu u svakom trenutku pomoći i u političkom i u ekonomskom smislu i istovremeno, šaljemo poruku BiH da želimo dobre dobrosusedske odnose, da želimo mir, da želimo stabilnost, da želimo ekonomski razvoj i ekonomski prosperitet, da je vreme ratova iza nas i da se sad svi zajedno i mi Srbi zajedno sa Bošnjacima okrenemo nekoj novoj budućnosti, ekonomskom razvoju, saobraćajnom povezivanju, razvoju nauke, kulture, duhovnosti i svega onoga što jedan narod unutar njega samoga, a onda i jedan narod sa drugim može da spaja.

U tom smislu, evo, molim i vas gospodine Arsiću da povučete opomene koje ste dali i da, ako je ikako moguće, ovu raspravu nastavimo u jednom civilizovanom duhu, jer mislim da onaj ko je danas gledao sednicu Narodne skupštine, a nije prijatelj Srbije i srpskog naroda, mogao je samo da se smeje i da trlja ruke i da se podsmeva i nama i vama.

Ja sam ubeđen da svi mi koji sedimo u ovoj sali, bez obzira kojoj političkoj partiji pripadamo, želimo dobro Republici Srbiji, njenim građanima, da želimo dobro Republici Srpskoj, da želimo dobro i BiH i ljudima koji žive i u Republici Srpskoj, i u Federaciji BiH.

Danas je jedan dan koji nije baš uobičajen. Predsednici Republike Srbije su pre Aleksandra Vučića, neki su odlazili da se izvinjavaju za zločine koje Srbi nisu učinili. Predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić je uveo jednu novu praksu, a to je da izvinjavanja protokolarne prirode ne znače ništa, nego da tačku na prošlost možemo da stavimo samo tako što ćemo se okrenuti budućnosti, ekonomskom razvoju, povezivanju, miru, saradnji i stabilnosti.

Evo, ja vas molim u ime toga da ovu raspravu nastavimo dalje u civilizovanom duhu, onako kako to priliči Narodnoj skupštini i da zaista ne padne senka, a već je pala, ali da ne pada dalje, na ono što su danas uradili predsednik Republike Srbije, zajedno sa određenom grupom ministara iz Vlade Republike Srbije, otišavši u posetu Drvaru i Mrkonjić Gradu.

Dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se po članu 27. gospodine Arsiću, ovo je moja molba, ne morate da je uvažite, bez obzira na temperamentnu ishitrenu reakciju kolege Miljana Damjanovića, ja vam predlažem da ovu opomenu povučete.

Ništa Srbima u Crnoj Gori dobro nećemo doneti ako počnemo ovde da se hvatamo za gušu, mi naprednjaci sa radikalima.

Ovoga momenta je Boško Obradović bio ispred crnogorske ambasade u Beogradu, napisao je auto sprejom – Milo lopove, Milo Vučiću itd.

Sada drži neku konferenciju za novinare ispred zgrade predsedništva i najavio je dolazak ispred Narodne skupštine.

Baš njega briga za Srpsku pravoslavnu crkvu u Crnoj Gori i baš njega briga za srpski narod u Crnoj Gori. Videli ste šta je pre neki dan bilo u Banjaluci. Scenario je isti, a to je da se zapale srpske zemlje i da se mi Srbi dohvatimo za gušu i da, imajući u vidu činjenicu da u okruženju postoji samo jedan vojni savez, vi svi vrlo dobro znate koji, dođe ovde i da kaže – ajde sada mir.

Dakle, ništa nećemo postići ako se ovde budemo utrkivali ko je veći Srbin. I vi ste Srbi kao što smo i mi i vi ste pravoslavni hrišćani isto kao i mi, isto i vi i mi želimo dobro Srpskoj pravoslavnoj crkvi i srpskom narodu u Crnoj Gori.

Ali vam skrećem pažnju da po Ustavu Republike Srbije, Vlada je ta koja vodi unutrašnju i spoljnu politiku zajedno sa predsednikom Republike. Poslanici SNS imaju puno poverenje u predsednika Republike i u Vladu Republike Srbije, da će preduzeti sve moguće što je Ustavom Republike Srbije propisano, da se zaštite legitimna prava i Srpske pravoslavne crkve, ali i prava srpskog naroda u Crnoj Gori, kao što sam ubeđen da će na ovo što se desilo u crnogorskoj Skupštini, reagovati i Vaseljenska patrijaršija u Carigradu i Ruska pravoslavna crkva i sve gradske pravoslavne crkve u svetu.

Javio sam se po amandmanu.
(Vojislav Šešelj: Replika prvo. Ajde se malo odmori Martine, da ja završim.)
Evo, neka kaže gospodin Šešelj.

Dame i gospodo narodni poslanici, što se tiče amandmana i što se tiče izlaganja gospodina Šešelja, želim samo da iznesem nekoliko stavova naše poslaničke grupe.

Gospodin Šešelj je pozdravio i tu je potpuno u pravu, to što se Vojska Srbije naoružava, to što smo počeli da obnavljamo naše vojne resurse, što smo počeli da nabavljamo najsavremenije naoružanje, uglavnom iz Rusije i kada su u pitanju tenkovi, i kada su u pitanju avioni, i kada su u pitanju helikopteri, ali i druga vojna oprema. Danas svaki vojnik ima i novu uniformu i dva para čizama i savremeno streljačko naoružanje itd.

Ali, nemojte da zaboravite da ništa od toga ne bi bilo moguće da 2014. godine nisu pokrenute strukturne i dubinske ekonomske i finansijske reforme i da se država nije finansijski konsolidovala.

Ona Republika Srbija iz 2012. godine sa stanjem u budžetu, kako je bilo u leto 2012. godine, ne da bi mogla da kupi tenkove, ali ni one helikoptere. Ne bi mogla da kupi ni jedan jedini mitraljez.

Zašto ovo govorim? Zato što su na nož dočekane mere koje smo počeli da preduzimamo 2014. godine, pa se i ovde u Narodnoj skupštini vrlo često, pomalo i posprdno i neozbiljno govorilo o tim merama, pa iz sednice u sednicu imamo, na primer, omiljenu temu kako smo oteli pare penzionerima, kako smo oteli pare ovome ili onome, a u stvari smo finansijski konsolidovali državu, da bismo uopšte mogli da obnavljamo vojnu snagu naše države i da bismo danas bili ipak u regionu zapadnog Balkana jedna respektabilna vojna sila.

Nisam najbolje razumeo ovo oko pitanja vojne neutralnosti i poređenje Srbije sa Austrijom. Evo zašto, Srbija je suverena i nezavisna država. Ovaj ugovor koji je pominjao gospodin Šešelj, odnosio se na Austriju koja je bila okupirana od strane Hitlera, takozvanim anšlusom, odnosno priključenjem Austrije Nemačkoj, u martu 1939. godine. Prethodno je Hitler, u septembru 1938. godine, sa Englezima i sa Francuzima dogovorio da okupira Češku i Moravsku, pa je Čerčil to kasnije nazvao minhenskim klanjem Čehoslovačke.

Dakle, Austrija od 1939. godine, pa do 1945. godine nije bila suverena država, ona je bila u sastavu Nemačke. Ona obnavlja svoju državnost tek 1945. godine i to dogovorom između zapadnih sila, odnosno Amerikanaca i Engleza sa jedne strane i Sovjetskog saveza sa druge strane.

Srbija nije okupirana država. Nama nisu drugi odredili da smo vojno neutralni, kao što su to uradili Austriji. Mi smo sami rekli da želimo da budemo vojno neutralni, zato što smatramo da je to najbolje za građane Srbije, da ne pripadamo ni jednom ni drugom bloku, ni zapadnom, ni istočnom, ni NATO paktu, ni ODKB-u, mada između NATO pakta i ODKB-a ne mogu da se povuku baš potpuno znakovi jednakosti ni u vojnom, ni u političkom smislu. Dakle, mi smo sami rekli da želimo da budemo vojno neutralni i niko nam nije to nametnuo.

Legitimno je ovo što priča gospodin Šešelj sa stanovišta političke stranke, čije je on predsednik, zalaganje da mi budemo deo jednog bloka, kao što neki drugi smatraju da mi treba da budemo deo NATO pakta, ali čini mi se da je većinsko raspoloženje građana Srbije, koje artikuliše upravo SNS, da je za Srbiju najbolje da bude vojno neutralna, jer kada ste vojno neutralni onda ste i politički slobodni. Onda možete da donosite odluke onako kako je to u najboljem interesu vaše države i vaših građana. Čim ste deo nekog bloka, a ni jedan vojni blok nije samo vojni, nego je i politički, onda vi gubite deo svoje suverenosti i morate da se u nekim situacijama ponašate, ne onako kako biste vi to hteli, nego onako kako vam se naredi. A, velike sile po definiciji, u odnosu prema malim državama, imaju potrebu da naređuju.

Što se tiče ove konstatacije, da bismo trebali da imamo iste uniforme kao i Rusi i da na našim uniformama treba da stoje ruske oznake i da piše srpska vojska i na ruskom jeziku. Pravo da vam kažem, gospodine Šešelj, a kada je to bilo?

(Vojislav Šešelj: Uvek jednom mora da se počne.)

Pa, vi se pozivate na neke vojne tradicije, ali ja se ne sećam. Srbija nije, znate, hajde malo da se vratimo u prošlost, da se malo vratimo u 19. vek i tada je postojala Srbija, pa i tada su neki ljudi putovali u Rusiju i bili u Rusiji, videli šta se dešava tamo i učili, između ostalog, i vojna znanja i vojne veštine, ali nikome nije palo na pamet da srpskog vojnika oblači ni u rusku, ni u englesku, ni u francusku, niti u bilo koju drugu uniformu. Mi smo tuđe uniforme uzimali samo u krajnjoj nuždi, kada nismo imali svoje, zato što smo bili u ratu, pa smo onda oblačili ono što smo imali, ali kada je vojska u mirnodopskom stanju, kao što je sada u Srbiji, ne znam da li je nekada bilo da smo imali tuđu uniformu na sebi.

Ovo, vezano za četnike, to je jedna zanimljiva istorijska reminiscencija. Ja mogu jednim delom da se složim sa vama, da su četnici, oni četnici od pre Balkanskih ratova, bili hrabri ljudi i oni su u velikoj meri doprineli oslobađanju Makedonije i KiM od turske okupacije. Među tim četnicima je bio i vojvoda koga ste vi pomenuli, Kosta Pećanac. Priznaćete da je on bio u tom četničkom pokretu, pre Balkanskih ratova, izuzetno hrabar čovek, Kosta Pećanac, Kosta Milovanović Pećanac. Dakle, on je bio hrabar čovek.

Bio je tu i Voja Tankosić, isto hrabar čovek. Ali, šta je bio problem sa tim četnicima? Oni su bili hrabri ljudi, ali oni su bili avanturisti, oni su vrlo često državu, u nekim situacijama dovodili u vrlo nezgodnu situaciju. Ja ću vam izneti samo jednu epizodu koja je vama vrlo dobro poznata. Vi znate ko je snabdeo naoružanjem pripadnike „Mlade Bosne“? Upravo, između ostalog, Voja Tankosić i Apis.

Sećate se da je Nikola Pašić, tadašnji predsednik srpske Vlade upozorio Austrougarskog ambasadora u Beogradu, da Franji Ferdinandu preti opasnost ako ode u Sarajevo. Nije on to rekao zato što je imao posebne simpatije prema Ferdinandu, nego zato što je znao da će Austrougarska da iskoristi ubistvo Franja Ferdinanda u Sarajevu da napadne Srbiju, a Srbija 1914. godine nije bila spremna za rat, jer je upravo izašla iz dva balkanska rata.

Međutim, Voja Tankosić, onako pust, jest hrabar, ali pust, avanturista itd, on je rekao - ma šta se to mene tiče, ja ću da naoružam „Mladu Bosnu“, nek oni ubiju Franju Ferdinanda i da mi krenemo u rat. Ispostavilo se da je to Srbiji nanelo ogromnu štetu. Srbija je možda bila spremna za rat u pravom smislu te reči tek 1916, 1917. godine, ali 1914. godine nikako nismo bili spremni za rat i to se pokazalo već 1915. godine kada smo pod naletom Austrougarske, Nemačke i Bugarske morali da se povlačimo preko Albanije, a znate i sami koliko smo ljudskih žrtava podneli.

Ovo oko činova. Ja mogu da se složim sa vama, vi ste nabrojali, ja sam zabeležio, brigadni divizijski armijski general, je li tako? To su vam činovi iz jugoslovenske vojske, one jugoslovenske vojske između dva svetska rata. U toj vojsci niste imali čin vojvode. Draža Mihajlović nije imao čin vojvode, Draža Mihajlović je najpre imenovan, odnosno unapređen u decembru 1941. godine za brigadnog generala, pre toga je bio pukovnik, pa u divizijskog, pa u armijskog generala. Tako da, te tradicije nisu baš takve kakvim ste ih vi predstavili.

Samo još jednu stvar da kažem. Ovo oko ODKB-a, ma koliko da je to nekome teško da prizna, upravo otkako je SNS došla na vlast, Srbije je dobila, odnosno zatražila status posmatrača u ODKB-u. Do 2012. godine nikome nije palo na pamet da uspostavi bilo kakav vid saradnje sa ODKB-om. Mi sa ODKB-om sada imamo veoma dobru saradnju, imamo status posmatrača jer smo se opredelili da budemo vojno i politički neutralni, tako da neki drugi status teško da u ovom trenutku možemo i da dobijemo.

Najzaslužniji za to, ma šta vi o njemu mislili, ja znam da vi imate određene lične averzije prema tom čoveku, ali najzaslužniji za to što je Republika Srbija dobila status posmatrača u ODKB-u, pored naravno predsednika Aleksandra Vučića, ima upravo šef naše delegacije, Milovan Drecun, koji je istovremeno i predsednik Odbora za KiM. Ima tu naravno značajnu ulogu i potpredsednik Narodne skupštine, Veroljub Arsić. Dakle, upravo je SNS pokrenula tu inicijativu i tu proceduru da Srbija dobije status posmatrača u ODKB-u.

Na samom kraju, ovo vezano za NATO pakt. Slažemo se mi, i vi i ja i svi mi, da imamo vrlo negativna iskustva sa NATO paktom, pre svega zbog bombardovanja 1999. godine, ali i zbog bombardovanja Republike Srpske Krajine 1995. godine i Republike Srpske 1994. i 1995. godine. Ali, ono što je činjenica to je da je NATO pakt jedina, odnosno da je KFOR, koji je suštinski NATO vojna misija na KiM, da je to jedini garant bezbednosti Srbima na KiM. U ovom trenutku je to tako, ma koliko to nama bilo teško da priznamo, ali da nema čak i takvog KFOR-a, uz sve njegove mane, uz sve njegove propuste, uz svu njegovu zlu volju prema Srbima i prema Srbiji, uz svu njegovu averziju prema našoj državi, prema našem narodu, ali kakvu takvu bezbednost Srbima na KiM još uvek pruža KFOR.

Na kraju krajeva imate i primere gde pojedini kontingenti KFORA, na Kosovu i Metohiji su prilično blagonakloni prema Srbiji i prema predstavnicima SPC.

Ima i onih koji nisu blagonakloni, ali ima i onih koji jesu. Tako da, mislim da tu moramo kao država da budemo vrlo obazrivi kada se izjašnjavamo o prisustvu NATO na Kosovu, zato što druge vojne sile dole nema. I sada se postavlja pitanje šta bi bilo da nema ni njih?

Ono malo Srba što ih je ostalo na KiM, Šiptari bi mogli vrlo lako da ozbiljno ugroze, pre svega njihove živote i njihovu imovinu i da se nad Srbima desi pogrom kao što se desio i 2004. godine kada je KFOR okrenuo glavu na drugu stranu, a država Srbija ni na koji način nije reagovala.

Ovo što se tiče sporazuma sa NATO mislim da stvari ne stoje tako. Nema NATO pakt ta ovlašćenja o kojima ste vi govorili, niti može da nas okupira, niti može baš da prolazi bilo kojim delom državne teritorije, a da se sa tim ne saglasi Srbija.

Dakle, tu je vrlo precizirano u tom sporazumu šta NATO pakt pri tranzitu kroz Srbiju na svom putu ka KiM može, a šta ne može. I nema sva ona ovlašćenja o kojima ste vi govorili i ratifikacijom tog sporazuma, Srbija nije izgubila svoju suverenost. Na protiv, ona je svoju suverenost time dokazala, jer smo na neki način naterali uslovno rečeno NATO pakt da mora ipak da se pridržava određenih pravila kada njegova vojska prolazi kroz teritoriju centralne Srbije.