Dame i gospodo, Kosta Pećanac, nije podigao Toplički ustanak. On je parašutiran, odnosno izbačen iz padobrana u februaru 917. godine, u Toplicu, i ne da bi podigao Toplički ustanak, nego da bi primirio srpsko stanovništvo i da organizuje ustanak onda kada srpska vrhovna komanda to zatraži, a Ustanak je podigao jedan drugi Kosta.

Znači Kosta Pećanac je imao zadatak od Srpske vrhovne komande, da padobranom bude spušten u Toplicu, da pripremi stanovništvo za Ustanak, i da se ustanak podigne onda kada mu to naloži Vrhovna komanda koja je tada bila u Grčkoj.

Međutim, on je na terenu zatekao jednog drugog Kostu, Kostu Vojinovića, koji je podigao Ustanak u februaru 917. godine i praktično Kosti Pećancu, nije preostalo ništa drugo, kada je Ustanak već podignut nego da se u njega uključi, ali ga nije on podigao i on je imao zadatak da ga podigne, ne u februaru 917. godine, nego onda kada mu to Srpska vrhovna komanda bude naredila, ali to nije sada bitno.

Ovo što sam rekao za Tankosića, pa to piše Milan Stojadinović u svojim memoarima, da je jednog dana Voja Tankosić, usred Beograda, uskočio u kočiju Milovana Milovanovića, tadašnjeg ministra inostranih poslova Kraljevine Srbije i bukvalno mu rekao – Ako Srbija ne uđe u rat sa Austrijom, mi četnici ćemo da te ubijemo i tebe i Nikolu Pašića, da li ti je to jasno?

Znači, hoću da vam kažem da su to bili hrabri ljudi, nesumnjivo, ali ljudi avanturisti, ljudi koji nisu imali mnogo političkog iskustva i koji nisu gledali dva koraka unapred, kao što je to radio Nikola Pašić.

Ovo što sam rekao za vojvode, nisu postojale vojvode gospodine Šešelju u Jugoslovenskoj vojsci između dva svetska rata. Samo vojvode iz Srpske vojske, Mišić, Putnik itd. koje su dobile to zvanje u Prvom svetskom ratu, imale su pravo da ga zadrže, ali po zakonima, propisima Kraljevine Jugoslavije najviši vojni čin je bio armijski general.

Inače, da je postojalo zvanje, odnosno čin vojvode, dobio bi ga Draža Mihajlović, jer on je ekspresno napredovao u svojoj vojnoj karijeri.

Njega je rat zatekao u činu pukovnika, njega je Kralj Petar Drugi, u decembru 1941. godine, pogledajte kojom brzinom, a tu je general Delić, sada je izašao, kojom brzinom je taj čovek napredovao u vojničkoj karijeri.

U decembru 1941. godine, Kralj Petar ga unapređuje u čin brigadnog generala, u januaru 1942. godine u čin divizijskog generala, u junu 1942. godine u čin armijskog generala, i u junu 1942. godine Draža Mihajlović postaje načelnik Štaba Vrhovne komande, što znači da je on bio, ne samo kako se piše po medijima, komandant Jugoslovenske vojske Otadžbine, on bi bio načelnik štaba Vrhovne komande, celokupne oružane Jugoslovenske sile i one koja je dejstvovala u okupiranoj Kraljevini Jugoslaviji i onih oficira koji su bili u zarobljeništvu, i slobodnih vojnika koji su bili po zemljama , odnosno teritorijama saveznika, ali čin vojvode nije postojao.

Inače da je postojao, Vlada i Kralj bi mu taj čin dali, jer kada su ga unapredili za 6 meseci u čin armijskog generala, šta ih je sprečavao da ga proglase u čin vojvode?

Dobro, gospodine Šešelj. Sada vi kažete da nije relevantan Milan Stojadinović, ali je relevantan Vladimir Dedijer.

(Vojislav Šešelj: Ko?)

Vladimir Dedijer.

(Vojislav Šešelj: On je istoričar, naučnik, akademski.)

Vladimir Dedijer je, gospodine Šešelj, bio pravnik isto kao vi i ja. Nije on završio istoriju, on je bio pravnik.

(Vojislav Šešelj: On mora da završi istoriju da bi bio istoričar.)

Pa, dobro, što čovek mora da završi medicinu da bi lekar, po tom vašem tumačenju?

(Vojislav Šešelj: Može da bude i hirurg… )

Ja sada pokušavam sa činjenicama sa vama da razgovaram.

Znači, Vladimir Dedijer nije bio akademski istoričar, kao što je na primer Marko Atlagić, čovek završio istoriju. On je bio pravnik, ali nije bitno. Ali, kada je pisao svoju čuvenu knjigu „Sarajevo '914“, pa i on je koristio neku memoarsku građu i Vladimir Dedijer je koristio memoarsku građu.

Kad spominjete već Vladimira Dedijera, sećate se vi to vrlo dobro i mnogo bolje od mene, kako je pisao Josipu Brozu Titu. Dok je Tito bio živ, ja sam čitao te knjige.

(Đorđe Komlenski: Znao se red.)

Znao se red, jeste.

Onda je pisao priloge za biografiju Josipa Broza Tita, pa hvalio Tita, kako je veliki vojskovođa, kako je oslobodio Jugoslaviju, kako je stekao velike međunarodni ugledi itd. Kada je Tito umro, on je već 1981. godine, ako me sećanje dobro služi, objavio nove priloge za biografiju Josipa Broza Tita i sve što je rekao u prilozima demantovao je u novim prilozima, pa umesto velikog vojskovođe, umesto oslobodioca postao diktator, postao tiranin, postao ubica, postao neko ko voli žene, bogatstvo itd.

Tako da, što se tiče Vladimira Dedijera…

Na kraju krajeva gospodine Šešelj, vi ste mi lično poklonili knjigu, nešto sam kupio, nešto ste mi poklonili, nije sada bitno. Pominjete Vladimira Dedijera. Jel se sećate i vi ste to upisali u ovim vašim knjigama o Srebrenici i o genocidu koji se nije desio u Srebrenici.

Taj isti Vladimir Dedijer, na koga se vi sada pozivate je 1990. godine sa Antunom Miletićem objavio knjigu "Genocid nad Muslimanima", to je bili 1990. godine, Vladimir Dedijer, Antun Miletić "Genocid nad Muslimanima". Tu se Vladimir Dedijer poziva na dokument koji je bio sastavni deo materijala tužilaštva protiv vas u vašem procesu u Haškom tribunalu, a to su one instrukcije Draže Mihajlovića četničkim komadantima u Crnog Gori od 20. decembra 1941. godine, majoru Đorđu Lašiću i kapetanu Pavlu Đurišuću u kojima navodno Draža Mihajlović koji se tada nalazio na Rudniku sklanjao se od Nemaca, naređuje navodno Blašiću i Đurišiću da očiste Sandžak od muslimanskog, a Bosnu i Hercegovinu od muslimanskog i hrvatskog življa u cilju stvaranja velike Jugoslavije i u njoj etnički čiste velike Srbije, jel tako piše? Tako da je Vladimir Dedijer… Vi kažete da Milan Stojadinović nije baš pouzdan izvor. Za mene je mnogo pouzdaniji nego Vladimir Dedijer.

Neke sam kupio, neke su mi poklonjene.

(Vojislav Šešelj: Davno je to bilo.)

Nije bilo davno, bilo je sad pre par meseci.

Nije Vladimir Dedijer, gospodine Šešelj, tek 1981. godine saznao za martovske pregovore i nije on prvi o njima pisao. O tome su znali svi jugoslovenski istoričari, ali su ćutali, a prvi koji je progovorio o martovskim pregovorima bio je Mišo Leković, koji je 1975. godine, ako se ne varam, napisao članak koji je objavljen u jednom vojnom časopisu u Beogradu, koji se baš tako i zvao „Martovski pregovori 1943. godine“.

Šta je bio problem sa Vladimirom Dedijerom? On je bio dobar poznavalac istorije, on je bio dobar naučnik, ali on je bio čovek koji je bio pomalo i konformista. On je voleo udoban život. On je voleo da ima i koristi od režima i on je pisao, ne zato što neke stvari nije znao. Znao je on za martovske pregovore, to je u akademskoj zajednici tadašnje Jugoslavije, manje, više bilo opšte poznato.

(Vojislav Šešelj: Nije baš.)

Ma, znalo se.

Pominjali ste Kostu Nikolića. Pa, evo, kod Koste Nikolića piše da su partizani od avgusta 1942. godine imali konstantu vezu za Nemcima, od avgusta 1942. godine preko hrvatskog komuniste Marjana Stilinovića.

(Vojislav Šešelj: To bi ti trebao Vulinu da objasniš.)

Pa, moram i vama da objasnim, pošto vidim da to ne znate baš najbolje.

Prvi razgovori nisu bili u Sarajevu, nego su bili u Gornjem Vakufu, pa u Sarajevu, pa u Zagrebu. Znači, razgovori martovski podrazumevaju konstantne pregovore partizana sa Nemcima od novembra 1942. godine preko zarobljenog nemačkog inženjerijskog kapetana Hansa Ota od novembra 1942. do marta 1943. godine.

U martu 1943. godine Tito je preko svojih delegata Đilasa, Koče Popovića i Vladimira Velebita dogovorio da partizani neće dirati Nemce, a da Nemci neće dirati partizane, čak i u slučaju da se saveznici iskrcaju na jugoslovensku obalu, čak su partizani i pevali – „ako dođu debeli Englezi, kosiće ih naši mitraljezi“, zato što su se partizani plašili da će Amerikanci i Englezi da pomognu četnike.

Ali, nije sad to bitno. Bitno je da je Vladimir Dedijer znao i tih 70-ih godina za martovske pregovore, ali nije imao hrabrosti da o tome piše. O tome se radi.

Što se tiče Milana Stojadinovića, vi znate, kao i ja, da je to bio jedan vrlo obrazovan čovek, koji je beležio sve svoje političke aktivnosti. Nije on pisao u Argentini svoje memoare samo na bazi onoga čega se sećamo. Kad čitate njegove memoare, vidite da on po datumima slaže događaje, kako je studirao u Minhenu, kako je doktorirao, kako je postao ministar u Vladi Nikole Pašića, koji je bio kurs dinara u odnosu na francuski franak, koje reforme je uvodio, koje godine, itd.

Znači, nema tu sećanja. On je to pisao na osnovu svojih prilično pedantno vođenih beležaka, i na osnovu tih beleški, on je dao osvrt i na ono što se dešavalo pre, odnosno uoči Prvog svetskog rata, a to je odnos između Apisa, Tankosića, Crne ruke i zvanične Vlade Srbije, koju je vodio Nikola Pašić.

Sad se na kraju ispostavilo da smo slušali Nikolu Pašića, a ne Tankosića i ne Apisa, bolje bi Srbija prošla i u Prvom svetskom ratu, kao što bi bolje prošli, gospodine Šešelj, i da se nismo okrenuli za onim avanturistima koji su brže bolje pobegli u London, Bori Mirkoviću i Dušanu Simoviću, koji su organizovali puč od 27. marta i prvu stvar koju su… Pa, i ovi, ne znam za koga su radili kad su Srbiju gurnuli u ralje Prvog svetskog rata, a tek smo izašli iz prva dva Balkanska rata.

Neću se više javljati za reč. Važno je da je Srbija vojno neutralna, da smo politički nezavisni i da ne vodimo avanturističku politiku, nego politiku hladne glave, koja podrazumeva da isključivo vodimo računa o interesima države Srbije i njenih građana.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja mislim da gospodin Mirčić nije dobro razumeo ovu ideju oko mini Šengena. Pre svega želim da kažem da me iznenadio taj njegov stav da je politika Balkan balkanskim narodima, a u stvari Austrougarska podmetačina Srbima. Ispada je knez Mihajlo onda bio žrtva zablude koju su mu podmetnuli Austrougari pošto je zaključio međunarodne sporazume još kao knez srpski sa Crnom Gorom i Grčkom. Ispada da je Nikola Pašić bio obmanut od strane Austrougarske i Milovan Milovanović i kralj Petar i prestolonaslednik Aleksandar, pa posle kralj Aleksandra koji je zajedno sa Nikolom Pašićem napravio upravo balkanski pakt sa Crnom Gorom, Grčkom i Bugarskom, ne bili oslobodili Balkan od Turaka. To sam već jedanput rekao, da nije bilo tog sporazuma i da nije bilo Prvog balkanskog rata Kosovo i Metohija i Makedonija bi možda i do dan danas bili u sastavu Turske.

Kralj Aleksandar je zaključio Malu Antantu. Dakle, nema to nikakve veze sa Austrougarskom, to ima veze sa srpskom potrebom da obezbedi slobodu za balkanske narode, da se mi sami dogovaramo oko naših vitalnih, nacionalnih interesa, bez potrebe da nam se bilo ko meša sa strane, jer kad god su se velike sile mešale u odnose između balkanskih naroda. Balkan je bio tzv. bure baruta, a naš je sad interes kao što je rekao i ministar Vulin da Balkan više ne bude bure baruta nego da bude prostor mira i saradnje.

Vi govorite o nekoj integraciji sa Albanijom. Kad se kaže integracija pomisli čovek da u taj mini Šengen podrazumeva da ćemo mi da se ujedinimo a Albanijom. O tome niko nije govori. Ovde se radi o produbljivanju ekonomskih veza sa Albanijom i sa Severnom Makedonijom. Kažete sa zapad stižu pohvale. Ne, sa zapada stižu kritike na ideju tzv. malog Šengena. Oni kritiku ideju malog Šengena. Nisam čuo nijednu lepu reč koja je stigla sa zapada vezana za mini Šenge. Imate danas saopštenje ovog jednog portala iz EU koji kaže da se Srbija samo deklarativno zalaže za EU, a da suštinski ovde na Balkanu promovišemo Ruske i Kineske interese.

Što se tiče Kine koju ste spominjali, ne znam da li vam je poznato, gospodine Mirčiću, znate ko je vlasnik aerodroma u Tirani? Kina. Znate ko je najveći eksploatator nafte, odnosno naftnih bušotina u Jadranskom moru koje zapljuskuje obale Albanije? Kinezi. Šta vam to govori? Da li je naša politika u suprotnosti sa političkom i ekonomskom vizijom Kina na ovim prostorima ili je kompatibilna? Ja bih rekao da je kompatibilan.

Zahvaljujem se, gospodine Marinkoviću.

Ne kažem ja gospodine Mirčiću da vi mislite loše Srbiji, daleko od toga. Ali, ono što, nadam se da se slažemo, to je da Aleksandar Vučić nije Zoran Zaev. Zapad je rekao Aleksandru Vučiću isporučite mi troje radikala, pa koliko znam nisu isporučeni. Zapad je rekao da uvedite sankcije Rusiji, pa koliko znam nisu uvedene. Zapad je rekao da ne smete da se snabdevate ruskim naoružanjem, pa se mi snabdevamo. Tako da mi vodimo malo drugačiju politiku nego što vode države u našem okruženju.

Što se tiče ovoga što ste rekli oko Mila Đukanovića, ispada da Milo, u stvari, brani srpski interese, jer kažete – čim Milo neće u „mini Šengen“, znači da tu stvari nisu baš čiste i da je tu nešto štetno po Srbe. Ispada da je Milo Đukanović taj koji svojim ne ulaskom u „mini Šengen“ štiti srpske interese i da Milo Đukanović bolje zna šta je interes Srbije i srpskog naroda, nego Aleksandar Vučić i Vlada Republike Srbije, ta vaša teza mi baš malo nije do kraja jasna.

Što se tiče, ako zanemarimo ove banalnosti oko paradajza i oko asfalta koje nisam baš najbolje razumeo, brojke dolaze sledeće. Ovo su samo neke brojke koje vam ukazuju koliko će Srbija ali i Albanija i severna Makedonija imati koristi od produbljivanja naših ekonomskih odnosa. Sve zemlje Zapadnog Balkana izgube 23 miliona sati godišnje tako što njihovi građani čekaju na granicama. Mi bismo to, ako nastavimo sa politikom i produbljivanje ekonomskih odnosa, mogli da smanjimo najmanje za tri puta.

To vam iznosi, gospodine Mirčiću, u brojkama dve i po milijarde evra. Pazite, dve i po milijarde evra, a 500 miliona evra košta auto-put Čačak - Požega. Pa, šta vam govore ovi brojevi? Ovi brojevi jasno govore da je produbljivanje ekonomskih odnosa sa Albanijom i sa Severnom Makedonijom, ja se slažem i sa vama što ste rekli da bi bilo dobro da u taj Sporazum uđu i Bosna i Hercegovina i Crna Gora, ali ukrupnjavanje tržišta je pre svega, u interesu Srbije, jer od svih ovih država, pa ko ima jaču industriju? Ko ima jaču poljoprivredu? Nema niko.

Dakle, ovaj Sporazum je, pre svega, u interesu Srbije. Ovde se ne radi o integrisanju u državno-pravnom smislu.

Da ponovimo to još jedanput. Ne radi se ovde o tome da ćemo mi da se ujedinjujemo sa Albanijom i sa Severnom Makedonijom, ta vremena su prošla, niko nema nameru da stvara neku novu Jugoslaviju, niti je to u ovom trenutku moguće, niti je to srpskom narodu potrebno ali da se ekonomski povezujemo i te kako imamo interes upravo mi iz Srbije jer imamo šta da ponudimo i albanskom i severno makedonskom tržištu, kao što imamo i bosansko-hercegovačkom i crnogorskom. Mnogo toga imamo više mi da ponudimo njima nego oni nama, zato je ovaj Sporazum, pre svega, u interesu Srbije.

Na pitanje šta je istina, starogrčki filozofi su rekli – istina je sredina između dve krajnosti. Vi ste jedna krajnost. Vi kažete - Aleksandar Vučić je izdajnik, Aleksandar Vučić radi po diktatu EU, Aleksandar Vučić je neko ko će da izda srpske interese na Kosovu i Metohiji, u Crnoj Gori, on uvlači Srbiju u mini Šengen, koji je antisrpski projekat.

Evo, ovo je vest od danas. Ja se izvinjavam i vama i građanima Srbije što čitam vest sa mobilnog telefona, ali nisam stigao da odštampam. U pitanju je vest koja je objavljena na internet portalu N1 televizije i kaže ovako – strateški put Srbije deklarativno jeste članstvo u EU, dakle, to kaže N1 televizija, ali unutrašnja politika i način na koji Vlada ispoljava to svoje opredeljenje postaju sve problematičniji, zato što se Beograd ponaša kao najveći promoter uticaja drugih država, na prvom mestu Rusije i Kine.

Zašto sam ovo pročitao? Da bi građani Srbije u stvari shvatili da se mi kao SNS, ali i kao Vlada Srbije, kao Republika Srbija, nalazimo između dve krajnosti. Jedna krajnost je ovi sa zapada, neki zapadni krugovi, koji nam kažu da smo mi lažne pristalice ulaska u EU, zato što mi formalno jesmo, ali suštinski ovde promovišemo interese Rusije i Kine. To je jedna krajnost. A, druga krajnost ste vi, koji kažete da je Aleksandar Vučić izdajnik, da je evro-fanatik i da sve što radi, radi po diktatu zapada.

Ja sam vam sad maločas rekao da ništa ne radimo ni po čijem diktatu, ni po diktatu zapada, ni po diktatu istoka. Radimo onako kao što nam nalažu naši nacionalni i državni interes.

Ja ne vidim šta je loše ako se poveća tržište, a Srbija je na tom tržištu najveća država. Šta može biti loše ako uvećamo našu spoljnu trgovinsku razmenu? Šta je loše ako naši industrijalci, ako naši trgovci, ako naši poljoprivredni proizvođači budu u mogućnosti da mnogo više plasiraju svojih roba i usluga na tržište zemalja kao što su Albanija i Makedonija, nego što je to sada slučaj?

Mi sada imamo trgovinsku ramenu sa Albanijom od 184 miliona evra. što je, priznaćete, jako skromno. Produbljivanjem ekonomske saradnje, mi bi mogli da podignemo odmah u prvom koraku vrednost te spoljno-trgovinske razmene na najmanje 500 miliona evra.

Ja sam već maločas rekao, 500 miliona evra, toliko košta put, odnosno auto-put Čačak-Požega. Zamislite koliko novih auto-puteva bismo mogli da izgradimo u Srbiji kada bismo nastavili sa produbljivanjem naših ekonomskih odnosa. Nema Srbija čega da se plaši kad je najveća od svih ovih država.

Najveći smo. Kad smo najveći kao država, najveći smo i kao tržište. Kad smo najveći kao tržište, pa naravno da imamo najviše interesa da budemo u tom zajedničkom tržištu. Ja ne znam kako vam ti ekonomski postulati nisu jasni?

Zahvaljujem.

Samo kratko. Drago mi je što ste revidirali svoj stav vezan za Aleksandra Vučića i, evo, slažemo se oko toga da je Aleksandar Vučić srpski rodoljub, patriota i da vodi isključivo računa o interesima Srbije i o interesima srpskog naroda. Hvala što podržavate tu politiku.

Mala napomena.

Drago mi je što je gospodin Mirčić duhovit. Ja ne znam, gospodine Mirčiću, neću se više javljati za reč, za šta biste vi mene trebali da preporučujete kod Aleksandra Vučića. Ja sam već malo čovek i u godinama. Imamo mi akademiju mladih lidera, koju trenutno pohađa više od 200 polaznika, mladih ljudi. Oni treba da se oprobaju u politici, u zakonodavnoj i u izvršnoj vlasti. Ja sam već čovek koji je pomalo seda glava. Nemam ja više nekih preteranih političkih ambicija.

Ali, ono što je mnogo bitnije od moje i od vaše političke sudbine, to je da se složimo, ovo sad kažem potpuno ozbiljno, oko nacionalnih tema koje su važne i za vašu stranku i za stranku kojoj ja pripadam.

Danas je ministar Vulin rekao jednu veliku istinu – kada ste čuli od nekog albanskog političara da je rekao bilo šta što je suprotno albanskim nacionalnim interesima? Kada ste čuli od nekog hrvatskog političara da je rekao nešto što je suprotno hrvatskim nacionalnim interesa? A mi ovde da se dohvatimo za vratove, da se pokoljemo oko tema oko kojih se, ja mislim, suštinski slažemo, ali imamo neku našu srpsku i to je naša srpska politička bolest, žao mi je što moram tako da se izrazim, da na tim nacionalnim temama, oko kojih se suštinski slažemo, pokušavamo veštački da stvorimo razlike da bi se u javnosti pokazalo da se razlikujemo.

Gospodine Mirčiću, emocije, kada bismo pitali naše emocije, znamo mi 99% šta bi Srbi rekli i vezano za Bosnu i Hercegovinu i za Republiku Srpsku Krajinu i za Kosovo i Metohiju i za Crnu Goru itd.

(Aleksandar Šešelj: Dubrovnik.)

I Dubrovnik itd. Oko toga se mi ne sporimo kad su u pitanju emocije, ali postoji nešto što se zove politička realnost. Ona je sad takva kakva je.

Ono što sad radi Aleksandar Vučić, ono što sad radi Vlada Srbije, to je da se politička realnost promeni ali u interesu Srbije. Mi ne možemo da je promenimo preko noći.

Vi sad kažete – zašto Aleksandar Vučić ne uradi više po pitanju SPC i njenih verskih objekata u Crnoj Gori. Kažite mi šta predlažemo da uradimo? Šta sad Srbija može da uradi? Šta sad Srbija može da uradi kad je Crna Gora proglasila nezavisnost 2006. godine? Šta sad Srbija može epohalno da uradi po pitanju Kosova i Metohije? Šta može Aleksandar Vučić kad je 1999. godine potpisan Kumanovski sporazum, 2008. godine Kosovo i Metohija proglasili nezavisnost, zapad to podržao? Srpska Vlada je tada ćutala i sad u 2019. godini očekujete da je Aleksandar Vučić neko ko u svojim rukama drži nož i pogaču i kad je u pitanju Crna Gora i kad je u pitanju Kosovo i Metohija.

(Predsedavajući: Hvala.)

Nažalost, ne držimo, ali ono što radimo to je da na mudar, racionalan, smiren način pokušavamo…

(Nemanja Šarović: Ćutanjem.)

Ne ćutimo mi, gospodine Šaroviću, radimo, samo što ne udaramo u talambase, kao što biste vi to radili, kao što smo to svi zajedno radili devedesetih godina, pa smo videli kako smo prošli, sad malo radimo drugačije. Sad radimo mirno, sad malo radimo trezveno i pokušavamo mic po mic da stvari promenimo u srpsku korist.

Kao što vam je rekao juče i ministar Vulin, do pre nekoliko godina bilo je nezamislivo da Srbija investira u Bosnu i Hercegovinu, da Srbija otvara fabrike u Republici Srpskoj i u Federaciji Bosne i Hercegovine.

(Predsedavajući: Hvala.)

Evo završavam. Na zapadu je bilo završeno pitanje Kosova i Metohije, nema šta više da se pregovara, samo da potpišete pravno-obavezujući sporazum. Sad dolaze signali, ja ne kažem da je to promena politike, ali dolaze signali iz ozbiljnih država sa zapada da, po pitanju Kosova i Metohije, nije sve završeno i da mi Srbi na Kosovu i Metohiji ipak možemo nešto da dobijemo. Da li možemo u ovom trenutku da dobijemo sve? Teško, ali da dobijemo nešto što je važno za opštine u kojima su Srbi u većini i te kako možemo.

(Predsedavajući: Hvala.)

To nećemo moći da postignemo ako budemo tražili ono što u ovom trenutku nije realno. Mi treba da budemo nacionalisti, ali realni nacionalisti. Ako budemo emotivni nacionalisti, kao što smo bili devedesetih godina, sve ćemo da izgubimo.

Ja bih sada mogao da vas podsetim na ono pismo Vojislava Šešelja iz 1991. godine kada je nudio svoje četnike Amerikancima da zajedno zalegnu u vreli irački pesak i da potamane Sadama Huseina i njegovu vojsku, ali hajde da se ne bavimo tim šaljivim temama.

Vi kažete da nikada nismo bili emotivni nacionalisti. Bili smo, gospodine Mirčiću. Kažete da sam bio član Srpske radikalne strane u to vreme. Jesam, bio sam, i sa ove tačke gledišta mogu da vam kažem da smo bili emotivni nacionalisti najmanje po dva pitanja koja su važna za srpski narod.

Sećate se koliko smo mi srpski radikali tada napadali 1995. godine Slobodana Miloševića zato što je potpisao Dejtonski mirovni sporazum. Nije bilo žešćih kritičara Dejtonskog mirovnog sporazuma od srpskih radikala. Da li je tako? Da li vi danas prihvatate realnost da se Republika Srpska zasniva na Dejtonskom mirovnom sporazumu zato što je, ako se ne varam, Aneks šest Dejtonskog mirovnog sporazuma Ustav Bosne i Hercegovine koji kaže da je Bosna i Hercegovina bez prefiksa „republika“ ili bilo kog drugog pravnog ili političkog prefiksa, naprosto, zove se Bosna i Hercegovina, država koja se sastoji iz dva entiteta – Federacije Bosne i Hercegovine i Republike Srpske.

Danas Srpska radikalna stranka prihvata da nema bez Dejtonskog mirovnog sporazuma Republike Srpske. To je jedan primer.

Drugi primer, koji želim da vam navedem, koliko smo bili emotivni i vi i ja. Ja ne bežim od toga da sam bio emotivni nacionalista, ali ja sam bio emotivni nacionalista, pa sam shvatio da je bolje da budem realni nacionalista. Bili smo emotivni nacionalisti gospodine Mirčiću, 1999. godine. Hvali smo se time kako SRS jedina u Skupštini Srbije nije podržala Sporazum Černomirdin-Ahtisari, a iz tog Sporazuma Černomirdin-Ahtisari proistekla je Rezolucija 1244.

Danas u 2019. godini mi se za tu Rezoluciju 1244 držimo čvrsto, jer je sem Ustava Srbije to jedina pravna veza između Republike Srbije i njene AP KiM.

Naveo sam vam ta dva primera. Mogao sam možda da navedem i više, na kojima želim da vam pokažem da nije uvek dobro kada u politici razmišljate srcem. Čuveni francuski filozof Blez Paskal je rekao – najbolje misli iz srca dolaze. Ali, u politici nije uvek tako. Neka treba zdravorazumski posmatrati stvari. Čisto zdravorazumski, bez uključivanja emocija.

(Predsedavajući: Hvala doktore Martinoviću.)

Oni koji su potpisali Dejtonski mirovni sporazum, zahvaljujući čijoj politici je došlo do izglasavanja Rezolucije 1244 u Savetu bezbednosti UN pokazali su kako se zdravim razumom brane srpski državni i nacionalni interesi.

Evo javio sam se za reč iako sam rekao da se više neću javljati za reč.

Prosto neke stvari ne mogu da prihvatim.

(Milorad Mirči: Ne zameram ti.)

Ne zameram ni ja tebi Milorade. Ja ovo ne smatram kao naš lični sukob. Ti si moj prijatelj i znamo se dugi niz godina, ali dozvoli da imam pravo da se ne složim oko onoga što si rekao vezano za Sarajevo.

Ti znaš koja je bila cena za predaju određenih dela Sarajeva, da padne Banja Luka. Zahvaljujući kome nije pala Banja Luka? Meni je to teško da kažem, ali zahvaljujući Amerikancima nije pala Banja Luka u jesen 1995. godine. To je rekao Alija Izetbegović, da ga je direktno zvao Ričard Holbruk i rekao – morate da zaustavite ofanzivu prema Banja Luci. Bili su na 12 km od Banja Luke. To je jedna stvar.

Druga stvar, koliko sam razumeo, Ratko Mladić je kriv za pad Krajine, jer je on komandovao Vojskom Republike Srpske.

(Milorad Mirčić: Nije on kriv.)

Ko je komandovao? Ko? Talić? Ne znam ko je komandovao. Komandovao je general Ratko Mladić. Jesmo li ga proglašavali i dan danas ga srpski narod smatra za heroja, a vi ga sada proglasiste da je on kriv za pad Krajine?

Što se tiče KiM, kažete – mi smo grčevito i dan danas protiv Rezolucije 1244, ali zameramo Vučiću što ne traži da se vrati po toj istoj Rezoluciji srpska Vojska i policija na KiM? Mi smo, da ne ispadne sada – ja rekao, pa ja rekao, rekli više puta da pročitate ono što piše u Rezoluciji 1244. Može da se vrati u stotinama, tamo tako piše, u stotinama, ne u hiljadu više, srpskog vojnog i policijskog osoblja da čuvaju srpske crkve i manastire, da čiste minska polja na KiM i da štite državnu granicu prema Crnoj Gori, Albaniji i Makedoniji. To piše u Rezoluciji 1244, ali piše još nešto, ali vi to nećete da kažete, a ja ne znam zašto – sve to može ako odobri komandant KFOR-a i stvar je vrlo jasno.

Vidim da se već danima vodi debata koja bi trebalo da posluži kao argumentacija protiv ovih zakona, a na temu toga što navodno SNS kupuje glasove i zbog toga pobeđuje na izborima. Želim da kažem samo nekoliko rečenica na tu temu, pošto sam sa kolegama koji o tome govore bio u istoj stranci do 2012. godine.

(Nemanja Šarović: Kad si shvatio da si šta?)

Da, gospodine Šaroviću, kad sam shvatio da sam magarac. Imam ja hrabrosti to da kažem. Imam ja hrabrosti to da kažem, ali nije sada to bitno.

Demokratska stranka je, poštovane kolege, krala izbore i 2007. i 2008. godine. Sećate se koliko smo tada glasova osvajali, SRS? Imali smo po 70, 80 poslanika. Zašto vam ovo govorim? Morate biti malo i samokritični. Najlakše je za loše izborne rezultate okriviti stranku koja je na vlasti i reći – eto, to je zato što oni dele paštete, naočare, mere ljudima pritisak, brašno, ulje itd. To su radili žuti, pa je SRS osvajala po 70, 80 mandata. Vi sada kad ste došli u situaciju da ste na granici cenzusa, malo ispod cenzusa, malo iznad cenzusa itd. nećete da se zapitate – ima li nešto što je možda problematično u našoj politici, nešto što odbija birače od nas?

Nemam ništa protiv. Vi nastavite sa tom pričom, krivi su oni koji dele paketiće, dele paštete itd. Delili su i žuti, pa smo ih pobedili 2012. godine. Mi smo njih pobeđivali i ranije, ako ćemo pošteno, samo što su oni imali, da kažem, veći pregovarački kapacitet, pa su uspevali da formiraju vlade, ali po broju poslanika pojedinačno posmatrano, mi smo njih pobeđivali na izborima i sa njihovim fondovima za kapitalna ulaganja i sa njihovim Pajtićima i Đilasima, crnim limuzinama itd. Nije to njima mnogo pomagalo u izborima. Naravno, oni bi mnogo gore prošli da to nisu radili.

Hoću da vam kažem nešto drugo, uprkos svemu tome, mi smo osvajali na desetine mandata, mi smo osvajali na desetine mandata u Skupštini Vojvodine, zna to i Mirčić. Godine 2004. koliko smo osvojili opština i gradova u Srbiji? U koliko je opština i gradova upravljala samo u Vojvodini SRS?.

Hoću da vam kažem da nemam ništa protiv i legitimno je da vi optužujete vlast i kad ima osnova i kad nema osnova, ali bilo bi dobro zbog vas da se malo zapitate da li je ovo što mi govorimo, da li je ovo što mi radimo baš ono što odgovara građanima Srbije.

Ima mnogo razlike između i Nemanje Šarovića. Ja sam Nemanju Šarovića u SRS pobeđivao na svakim izborima, iako sam raspolagao sa 10 puta manje pare nego on. Evo, zna to Mirčić. Uvek su srpski radikali u Sremu, u onom delu Vojvodine za koji sam ja bio zadužen dobijali po 10 puta više glasova nego u Beogradu, iako je Nemanja Šarović raspolagao sa 100 puta više novca od mene.

On je politički jalov čovek. Njemu možete dati para koliko hoćete - on da premaši više od 2%, 3%, nema teorije. Jednostavno, čovek ne ume taj posao da radi. Ali, ostavimo mi sada Nemanju Šarovića po strani.

Gospodine Mirčiću, bez želje da vam dajem savete, radite šta vam je volja. Ne brinem se ja da li ćete vi preći cenzus ili ne. Na kraju krajeva, to u ovom trenutku niko ne može ni da zna. O tome će da odluče građani na izborima. Ja samo pokušavam da vam kažem da mi se čini, možda nisam u pravu, da se vi bavite temama koje apsolutno ne zanimaju građane Srbije. Ja sam slušao i danas konferenciju za novinare vašeg predsednika. Vi vodite neke ratove iz 2008. godine. To više nikoga ne zanima. Vi vodite rat protiv Tomislava Nikolića, vi pričate o doktoratu, odnosno o diplomi Tomislava Nikolića, o doktoratu Jorgovanke Tabaković.

Građane Srbije zanima - da li će imati posao, kakve će im biti bolnice, domovi zdrava, po kakvim putevima će da se voze, da li će im deca moći da studiraju, da li će moći da svojim starim roditeljima obezbede lečenje. To su teme koje zanimaju građane Srbije. Na tome radi iz godine u godinu SNS. Kada biste mene pitali, kada biste mene pitali, ne morate da me pitate, ali vama u suštini nije konkurent na izborima SNS, teško da vi od SNS možete da uzmete neki procenat glasova, vi treba da udarite po Bošku Obradoviću, tamo je vaše biračko telo.

Vi se bavite Tomislavom Nikolićem, vi ste bavite Jorgovankom Tabaković. Vi ne možete jednostavno, kako da vam kažem, mentalno da iskoračite iz 2008. godine. Sada je 2019. godina a vi se bavite temama iz 2008. godine – Tomislav Nikolić ukrao mandate, Jorgovanka Tabaković uradila ovo ili ono.

Kako da vam kažem – to više nikoga ne zanima. To nikoga više ne zanima, ali nema veze, vi nastavite da pričate o tome. Meni to ne smeta. Ja vam samo kažem dobronamerno, nemojte uvek da tražite uzroke za poraz u tome što neko nekome meri pritisak ili mu da neku paštetu, brašno itd. ili mu ne da. Ne znam da li je, na kraju krajeva, to tačno. Ja to nikada u životu nisam radio i nikada nisam dobijao glasove za svoju stranku na taj način, ali hoću da vam kažem – zapitajte se malo vi jel vaša politika ono što zanima građane Srbije.

(Predsedavajući: Hvala.)

Jel je to ono što su životni interesi građana Srbije ili se bavite nekim temama koje danas u Srbiji apsolutno više nikoga ne zanimaju. Možda političke analitičare. Možda će jednog dana zanimate istoričare. Možda nekoga ko bude za 10,20 godina čitao šta se dešavalo u političkoj istoriji Srbije, ali kako da vam kažem, to nisu životne teme koje su interesantne građanima.

Pitam Nemanju Šarovića, ja sam Nemanju Šarovića pobeđivao u SRS. Šid, Ruma, Stara Pazova tamo su radikali bili na vlasti.

Neka Nemanja Šarović kaže, u kojoj to beogradskoj opštini je on pobedio DS? Nije pobedio ni u jednoj, a imao je na raspolaganju daleko, daleko veći stranački budžet, nego što sam imao ja. Ali, neću više da se bavim Nemanjom Šarovićem, ja mislim da on više ni u SRS nikoga ne zanima.

Kaže Nemanja Šarović da sam sve lagao i da nemam nikakve rezultate. Za razliku od Nemanje Šarovića koji u Srbiju nije doveo ni jednog investitora, ja sam zahvaljujući podršci Aleksandra Vučića, Vlade Srbije, u Rumu doveo šest investitora i šest fabrika. Danas u Rumu svakoga dana na posao u te fabrike dolazi hiljadu ljudi, samo hiljadu ljudi iz Beograda i Novog Sada, ne računajući okolne opštine u Sremu.

(Aleksandar Šešelj: A u Hrtkovcima?)

Pa, što se tiče Hrtkovaca, kažite mi, da li vam je SNS pravila bilo kakav problem oko postupka koji se vodio protiv vašeg oca? Da li je država Srbija pravila povodom toga bilo kakav problem? Sam Aleksandar Vučić je rekao javno na televiziji - nije Vojislav Šešelj paket pa da ga malo isporučite, a ja malo da vam ga vratim. Ko je zaštitio troje srpskih radikala da ne budu isporučeni u Haški tribunal zbog nepoštovanja suda?

Nemojte time da se služite.

Što se tiče izbornih rezultata 2012. godine, znate vi vrlo dobro zašto mi tada, dakle, SRS, mi tada, nije prešla cenzus. Zato što je Vojislav Šešelj doneo odluku da se promeni predsednički kandidat i vi to znate vrlo dobro, samo što vi to sami sebi nećete da priznate.

Ne bi SRS pobedila na tim izborima, ali bi prešla cenzus i to vam je rekao i Dragan Todorović. Dragan Todorović je lično rekao Vojislavu Šešelju, bio sam prisutan na tom predsedničkom kolegijumu - pa, Vojislave radiš isto ono što je radio Slobodan Milošević, napadali smo Slobodana Miloševića zbog Mire Marković, a sada ti kandiduješ svoju ženu za predsednika. Kandiduj se ti, nije ti prvi put da se kandiduješ iz zatvora.

Nije ga poslušao. Nije stvar u tome da li sam ja trebao da bude predsednički kandidat, nisam imao nikakve šanse da pobedim, niti je bilo ko iz SRS imao šanse da pobedi na predsednički izborima te 2012. godine, ali smo imali šansu da pređemo cenzus i da uđemo u parlament, a to što nismo ušli u parlament za to je kriv predsednik SRS. To sam mu i rekao 2016. godine…

Samo se vi smejte, ja vam kažem ovo zato što želim da podelim sa vama neka dobra iskustva.

Zahvaljujem se gospodine Arsiću.

Javljam se po članu 27. Želim samo da obavestim narodne poslanike i gospođu Vjericu Radetu da će nam se gospodin Pašalić, Zaštitnik građana pridružiti negde oko 14,00 časova. On se nalazi u službenoj poseti Kipru. Kipar je prijateljska država Republici Srbiji. Ta poseta je ranije bila prikazana. Sticajem okolnosti mi smo raspravu o njegovim predlozima za zamenike Zaštitnika građana počeli danas, ali će nam se gospodin Pašalić za otprilike tri časa pridružiti, tako da ćete imati prilike da mu postavite sva ova pitanja koja ste postavili maločas.

Ono što sam samo hteo da kažem jesu dve stvari. Prva stvar je da mi nije do kraja jasan stav gospođe Radete, vezan za instituciju Zaštitnika građana. Ona kaže da nama ta institucija nije potrebna, a ja samo želim da je podsetim da je institucija Zaštitnika građana ustavna kategorija. Takođe, želim da je podsetim da je Ustav Republike Srbije bio na referendumu i da nije bilo, između ostalog, i Srpske radikalne stranke, tada jedinstvene, taj Ustav na referendumu ne bi prošao. Tako da me čudi sada, posle toliko godina, da se promenio stav o nečemu što je ustavna materija.

Što se tiče te floskule koja se ponavlja iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec, kako je država Srbija nešto otela penzionerima, opet da podsetim gospođu Radetu da postoji meritorna odluka Ustavnog suda Srbije, koji je rekao da je Zakon o privremenom uređivanju načina isplate penzija u skladu sa Ustavom Republike Srbije, a kada je nešto u skladu sa Ustavom Republike Srbije, kao ovaj zakon, onda ne može biti reči ni o kakvom otimanju.

Eto, samo toliko i nadam se da ćemo raspraviti nastaviti dalje u konstruktivnom tonu, onako kako smo je i počeli.

Član 107, gospodine Arsiću.

Ja sam govorio o periodu kada je Ustav Republike Srbije pisan i kada je Ustav Republike Srbije izglasan u Narodnoj skupštini, a to je bila, ako se ne varam, i kao što vi dobro znate, 2006. godina. Ja sam znači govorio o periodu pre nego što je došlo do raskola u SRS.

Takođe, želim da vas podsetim da je u tim pregovorima oko pisanja Ustava upravo učestvovao čovek koji je iz nekih razloga vaša noćna mora, a to je Tomislav Nikolić. On je bio predstavnik SRS i on je dobijao direktno instrukcije od Vojislava Šešelja o tome šta je za SRS prihvatljivo a šta nije prihvatljivo u nacrtu Ustava. Slažemo se oko toga da nije bilo SRS, tada jedinstvene, sa Tomislavom Nikolićem kao zamenikom predsednika SRS, Ustav Republike Srbije, onakav kakav danas imamo, a koji, između ostalog, podrazumeva ne samo instituciju Zaštitnika građana, nego podrazumeva i preambulu Ustava Republike Srbije po kojoj je Kosovo i Metohija sastavni deo Republike Srbije, i u normativnom delu se KiM definiše kao autonomna pokrajina u sastavu Republike Srbije, dakle, da nije bilo te i takve jedinstvene SRS, teško da bi Ustav Republike Srbije na referendumu prošao. Jer, kao što se sećate, Demokratska stranka i Boris Tadić su formalno podržali Ustav Republike Srbije, ali na terenu opštinski odbori DS su faktički bojkotovali referendum, odnosno pozivali su svoje članove da na referendum nije potrebno da se izađe.

Mi smo tada bili odlučni da se Ustav podrži, jer smo znali da je to kritični momenat za odbranu državu Srbije, pre svega kada je u pitanju Kosovo i Metohija, a, naravno, za nas je bilo prihvatljivo i da deo ustavne materije postane i institucija Zaštitnika građana, zato što je to institucija koja danas postoji u više od stotinu zemalja u svetu i smatrali smo da nema razloga da Zaštitnik građana ne postane državni organ i u Republici Srbiji.