Zahvaljujem predsedavajući, gospodine Marinkoviću.
Poštovana gospodo narodni poslanici, ova tema odnosno rasprava o obrazovanju komisije za istragu posledica NATO bombardovanja 1999. godine po zdravlje građana Srbije, kao i uticaj na životnu sredinu, sa posebnim osvrtom na posledice koje je ostavila upotreba projektila sa osiromašenim uranijumom, može se, po meni, podeliti u četiri dela.
Prvo, to je dejstvo radionukleotida na ljudski organizam. Drugo, to su epidemiološka zapažanja, odnosno epidemiološka anketa. Treće, to je postraumatski stres i malignitet. Ovom poglavlju, koje je obimno, treba da se posveti posebna pažnja i da zauzme posebno mesto u izveštaju koji će pripremiti moj cenjeni kolega dr Laketić. Četvrto, to je analiza istorije bolesti osoba sa malignitetom, ali sagledana u ovim epidemiološkim anketama. Tek tada možemo doći do statističke značajnosti koja ukazuje ili ne ukazuje na uzročno-posledičnu vezu dejstva osiromašenog uranijuma na malignitet.
Najpre treba definisati šta je zapravo osiromašeni uranijum. To je proizvod koji je dobijen od iskopane rude uranijuma. Većina radioaktivnih izotopa, a izotopi su atomi istog elementa, koji imaju isti broj protona i elektrona, ali različiti broj neutrona. Znači, imaju ista hemijska ali različita fizička svojstva. To se upotrebljava za nuklearno oružje i atomske centrale, a ono što je manje radioaktivno, to je radioaktivni izotop 238, koji ostaje i to je osiromašeni uranijum. Znači, izotop 238 ima isti atomski broj uranijuma, ali različiti maseni, što mu daje svojstva da bude dva puta gušći od olova i zapaljiv je pri udaru, što ga čini efikasnim pri probijanju opruga.
Većina atomskih jezgara koja postoje u prirodi su stabilna, tj. ostaju nepromenjena beskonačno dugo vremena. Neka jezgra elemenata su nestabilna, imaju osobinu da se transformišu u drugo jezgro, uz zračenje određenih čestica koje sa velikom energijom izlaze iz jezgra i ova pojava je poznata kao radioaktivnost. Znači, po pravilu, svaki prirodni elemenat ima jedan ili više stabilnih izotopa, dok su mu ostali radioaktivni, a samim tim i nestabilni, te se pre ili kasnije raspadaju.
Uranijum ima izotope koji su nestabilni i raspadaju se. Poluvreme raspada uranijuma je 4,5 milijardi godina. Znači, posledice možemo očekivati u kasnijim generacijama.
Ja ću sada govoriti nešto drugačije u odnosu na ostale kolege, govoriću o dejstvu radionukleotida na ljudski organizam, da bismo shvatili sve posledice koje mogu da nastanu nakon sagledavanja svih slučajeva u ovim epidemiološkim anketama koje će se raditi.
Neki radioaktivni zraci, alfa, beta, gama, iks ili rendgen zraci, kao i neutroni, imaju takvu prodornu moć da razbijaju atomska jezgra drugih elemenata menjajući osobine tog bombardovanog atoma. A kada se jednom atomu promeni osobina, odnosno struktura, to više nije atom tog prvobitnog elementa, već atom nekog drugog. Ako se to dogodi u jednom atomu, u sklopu molekula određenog jedinjenja, menjaće se i osobina molekula.
Radioaktivni zraci mogu da pogode atomsko jezgro nekog kritičnog atoma u kritičnom molekulu, u jedru, odnosno da nađu hromozom, pri čemu će doći do promena osobine te ćelije. Slikovitije da vam objasnim – u normalnom organizmu javiće se neko drugi, nastao iz ćelije, čije je svojstvo promenjeno udarom radioaktivnog zraka. Takva ćelija, sa promenjenim osobinama, neće se više ponašati kao ostale u njenoj okolini, one će početi nekontrolisano da se razmnožavaju, stvarajući tkivo koje nema nikakve koristi za organizam. Takav bezoblični ili divlji organizam u normalnom organizmu naziva se tumor.
Ali, da nisam toliko, uslovno rečeno dosadan, odnosno da ne govorim samo stručno, reći ću samo sledeće, s obzirom na vreme koje mi je preostalo – maligni tumori mogu da se pojave 15 do 10 godina nakon izlaganja zračenju, što znači da oni koji danas oboljevaju, može to biti posledica bombardovanja.
Empirijski podatak, prema podacima iz 2014. godine što se poklapa sa periodom od pre 15 do 20 godina, u Srbiji sa karcinomom se pojavljuje 2,5 puta više od svetskog proseka, a za područje Kosova i Metohije, koje je bilo izloženo najvećoj količini zračenja, čak i za 50%.
Latentni period, to je vreme koje je potrebno da se bolest razvije od trenutka izloženosti agensu za leukemije i limfome, je pet do deset godina, odnosno 7,5 godina u proseku, a upravo je toliko vremena prošlo od NATO bombardovanja 1999. do 2006. godine kada je registrovan visok skok u broju obolelih od leukemije i limfoma. Taj skok je 70, 80% veći u odnosu na 2005. godinu, a kada se sabere ukupan broj obolelih od 2006. do 2010. godine, onda je to 80% do 90%. Veći je broj obolelih od 2001. do 2005. godine.
Druga stvar, leukemije i limfomi čine samo 5% malignih bolesti, dok 95% čine solitarni tumori, pluća, grla, dojki, grlića materice i debelog creva. Latentni period za solitarne tumore je 10 do 20 godina.