Zašto vam to tako teško pada, zaista je pogrešno protumačio moje izlaganje.
Dame i gospodo narodni poslanici i društvo iz ćoška, prethodnik je pogrešno protumačio moje izlaganje. U Predlogu zakona koga je sam predložio, u članu 27. Zakona o sudijama, koji smo usvojili neposredno pre ovoga, stav 1. kaže: "Sudija ne može da se bavi bilo kojim javnim ili privatnim plaćenim poslom".
Molim vas, naknada za rad u Visokom savetu za pravosuđe sudijama ne može da bude plaćena.

Dame i gospodo narodni poslanici, valjalo bi da svako od vas razmisli o tome kako izgleda ovaj član 6, oba njegova stava, i kako se to u javnosti i do sada reflektovalo, a kako će tek biti ubuduće. Naime, i sada nam se dešava da i državni funkcioneri, istražne sudije, ljudi iz tužilaštva, svako živi obaveštava javnost ne samo o toku postupka, o pojavama koje zapaža, nego i o tome ko će biti uhapšen, ko će biti osuđen, ko će biti oslobođen. Novine se dočepaju čoveka, kao što zveri hvataju lovinu.
Uzaludno vam je posle kada neko u dve rečenice ili u pola rečenice objavi ili demant ili iskreno prizna da nije bio u pravu. Ljaga na čoveku može da ostane za sva vremena i zato mislim da je trebalo da predlagač zakona bude određeniji.
Naime, zaista može da se desi da interesima postupka ne šteti, a može da ima društveni značaj, da se obavesti javnost o stvari u kojoj postupa javno tužilaštvo. Zaista to može, ali ko će naći meru, odnosno hoće li javno tužilaštvo biti to koje procenjuje šta šteti interesima postupka ili bi neko trebalo o tome da vodi brigu, i da je vodi mnogo bolje nego što je do sada, a posebno otkako ste vi došli na vlast, o pojedincima vođena briga.
Naime, kada bi to moglo da ima društveni značaj obaveštavanje javnog tužilaštva o stvari u kojoj postupa? Možda kada bi javnost bila uznemirena nekom pojavom, ali bi trebalo da znate da je dovoljno i to što MUP izlazi u javnost. MUP, kada se radi o pojavi u kojoj postupa i kada misli da postoji velika zabrinutost javnosti smiruje javnost saopštenjem da je istraga u toku, da se traga za počiniocima.
Ne znam kako bi tužilaštvo moglo da smiri javnost, a da istovremeno mirno postupa u jednoj stvari, kako bi moglo da obaveštava javnost. A šta ako se ispostavi da optužnica neće biti podignuta, šta ako se ispostavi da tužilaštvo u okviru svojih poslova utvrdi da nema osnova za pokretanje istrage, podizanje bilo kakve optužnice i ko će onda oprati obraz onome koji je u javnosti proskribovan?
Vaša javnost, vaši mediji to sada rade uraganskom brzinom. Još odluka nije ni otkucana, još se po stvari ni ne postupa, a mediji imaju čak i fotografije. Ima medija koji vam služe do kraja, ima medija koji uzimaju novac i od Službe državne bezbednosti, daju im novac za fotografije koje od njih dobijaju direktno, za spiskove, za obaveštenja o postupcima. Postoje privilegovani mediji iz kojih se obaveštavaju i državni funkcioneri.
Zato bi bilo dobro da se ovaj stav 2. briše. Javno tužilaštvo ne komunicira sa javnošću. Javno tužilaštvo radi poslove koji su mu povereni zakonom. U te poslove ne spada smirivanje javnosti, to rade neki drugi organi.

Dame i gospodo narodni poslanici, nejasan je član 26, a cinično je obrazloženje u kome se kaže da je to u stvari zaštita zamenika republičkog javnog tužioca.  On kaže da je ograničeno to trajanje upućivanja, budući da za to upućivanje nije potrebna njegova saglasnost.
Šta to znači da republički javni tužilac može svog zamenika rasporediti izvan sedišta javnog tužilaštva, bez obrazovanja posebnih organizacionih jedinica? Znači, izvan sedišta bilo kog javnog tužilaštva. Kakav li je to zamenik republičkog javnog tužioca, za kojim se ukazuje potreba u mestu koje se nalazi izvan sedišta bilo kog javnog tužilaštva?
Kakav li je to posao, kakva li je potreba nagnala republičkog javnog tužioca da svog zamenika pošalje u nedođiju, jer samo u nedođiji nema javnih tužilaštava. I to može da traje devet meseci, u toku dve kalendarske godine, ako je primenljiv član 46. - otprilike ova norma upućuje na član 46, po kome ponovo republički javni tužilac upućuje javne tužioce i zamenike (znači, okružne, opštinske) bez njihove saglasnosti u drugo javno tužilaštvo istog ili nižeg ranga.
Znači, republički javni tužilac može okružnog javnog tužioca ili zamenika da pošalje u okružno ili u opštinsko javno tužilaštvo.
Drugo, opštinskog javnog tužioca može da pošalje isključivo u drugo opštinsko javno tužilaštvo, jer nema nižeg ranga, a zamenika republičkog javnog tužioca može da pošalje i izvan sedišta bilo kog javnog tužilaštva, u onu nedođiju, samo zato što može biti da mu smeta.
Ovaj zakon predviđa unapred da će neki ljudi smetati nekim novim ljudima. To znači da će zamenici smetati vršiocu dužnosti republičkog javnog tužioca od kada bude izabran odlukom Visokog saveta pravosuđa, jer je takav amandman usvojen, pa u roku od godinu dana mislim da će doći do velikog obračuna i u tužilaštvima i u Republičkom javnom tužilaštvu.
Mislim da mnogi poslanici danas, podržavajući čitav ovaj sklop rešavanja problema sudija i tužilaca, nisu svesni toga kolike će nepravde naneti ljudima za koje ministar tvrdi da će biti smenjeni, a njihove kolege kažu da neće dozvoliti da iko bude razrešen ukoliko se zaista ne dokaže njihova krivica. Niko od sudija neće biti razrešen samo zato što je bio sudija u vreme kada se to nije sviđalo novom ministru pravde.
Zato posežete za ovakvim rešenjima gde će moći ljudi da budu premeštani, muvani, da se igrate sa njihovim sudbinama, sa porodicama, da im nanosite veće troškove života, jer odlaze na drugu stranu. To znači da ih naterate da pobegnu iz pravosuđa, iz tužilaštava i iz sudova, samo zato što vam se neće svideti to što su sudili po zakonu. Vama se ti zakoni, u vreme kada su važili, nisu sviđali.

Dame i gospodo narodni poslanici, Odbor nije blagovremeno dostavio amandmane na Predlog zakona. Amandmani, koje nam je Odbor  podelio po klupama tri dana posle početka sednice Narodne skupštine, ne mogu da budu uvršćeni u raspravu u pojedinostima o ovom paketu od pet zakona, koji se odnose na sudove, sudije, uopšte na oblast pravosuđa.
Predsednik Narodne skupštine ne može da nas pita šta ćemo sa tim amandmanima. Ti amandmani ne mogu da uđu u proceduru u Narodnu skupštinu Republike Srbije, nisu ispunili uslove po Poslovniku.
Podneti su nakon početka sednice Narodne skupštine Republike Srbije, ne predstavljaju usaglašavanje već usvojenih amandmana. Postoji samo jedna mogućnost - da nadležni odbori dostave amandmane na Predlog zakona u toku sednice. Ta mogućnost je kad se usvoji više različitih amandmana na isti član predloga zakona i odbor ima pravo da predloži Skupštini svoj tekst, kojim usklađuje prihvaćene odredbe. Ponekada su odredbe u koliziji, kao što se desilo oko Poslovnika.
Dakle, nema smisla, gospodine predsedniče, da nešto što nije u skladu sa Poslovnikom uopšte bude predmet rasprave na sednici Narodne skupštine. Ni jedan amandman, dostavljen posle roka, ne može da bude uvršćen u raspravu, zato što osnovne uslove, uslove da ne ponižava Narodnu skupštinu, ne ispunjava. Onaj ko piše amandmane na Predlog zakona, dužan je da ih blagovremeno piše, da ih blagovremeno preda.
Danas je trebalo da nas obavestite da su u toku rasprave, ili u toku sednice, kao što je ispravnije, stigli amandmani odbora, koji ne mogu da budu uvršćeni u raspravu. Ako već ima problema sa održavanjem ove sednice, nemojte da ih činite dodatno time što očigledno kršite Poslovnik Narodne skupštine Republike Srbije.

Mi smo se ovim predlozima zakona zaista ozbiljno bavili, bez obzira na to što Skupština dugo nije imala stav  jesu li ovo ozbiljni predlozi zakona ili ne, i bez obzira na to što je očigledno da Vlada Republike Srbije ima stav da su ovo neozbiljni predlozi zakona.
I ako ću nekada podržati Vladu Republike Srbije, učiniću to danas kada kažem da nije pogrešila što nije pregledala amandmane koje je Odbor za pravosuđe dostavio u toku, a posle otvaranja, sednice Narodne skupštine Republike Srbije. Vlada je u pravu što materijalima koji nisu u skladu sa Poslovnikom ne želi da se bavi i ne želi da povredi Poslovnik. Ona to ostavlja ovim legalistima koji vode Narodnu skupštinu Republike Srbije.
Baveći se ovim predlozima zakona pokušali smo da amandmanima pokažemo Narodnoj skupštini i javnosti kako bi, u stvari, trebalo da izgleda, po programu Srpske radikalne stranke, uređenje sudova, a u tom uređenju sudova nema mesta za apelacioni sud. Ovo, kada žaba vidi da se konji potkivaju, pa podigne nogu, ne vredi, ona ne može da bude potkovana. Tako i taj apelacioni sud ne može da se uvrsti u sudstvo u Republici Srbiji zato što u okviru svih sudova mogu da se formiraju posebna odeljenja za upravne i privredne sporove, a da se ne osnivaju novi specijalni sudovi, jer nije tačno da oni neće iziskivati nova finansijska sredstva. I nije tačno da će pospešiti rad sudova, da će uneti dinamiku, efikasnost, pravdu i zakonitost; ovim se samo stvaraju čepovi u kojima će se odlivati dragoceno vreme i koji će sprečavati da građani pred sudovima, da privredni subjekti pred sudovima pronađu pravdu koja je ovoj državi i te kako potrebna.
Dakle, SRS naravno sada ne može, obrazlažući pojedine amandmane, da izloži čitav koncept koga se pridržavala radeći ozbiljno na ovim predlozima zakona, iako imaju negativan stav Odbora, iako imaju negativan stav Vlade, iako je neprirodno da čitavu jednu granu vlasti uređuje jedna poslanička grupa svojim predlozima zakona, ako znamo da se mesecima Vlada Republike Srbije, Vrhovni sud Srbije, razna pravnička udruženja pripremaju za Narodnu skupštinu Republike Srbije ozbiljan koncept pravosuđa sa svim zakonima koji iz toga proizilaze.
Ja bih vas zamolio - a dobro je što je i predstavnik Vlade došao na sednicu - nas poslanike SRS interesuje da li Vlada obustavlja radove na zakonima iz oblasti pravosuđa, da li Vlada stoji iza ovih predloga zakona, hoće li poslanička većina danas glasati za ove zakone, a kroz mesec dana glasati za zakone koje, eventualno, predloži Vlada Republike Srbije. To je skopčano sa velikim mukama i velikim problemima. Istovremeno upozoravam i one poslanike iz opozicije koji misle da će spasiti neke svoje sudije tako što će prihvatiti ove predloge zakona koji ne predviđaju razrešenje svih sudija, pa izbor novih, da je u proceduri postupak kojim će, bez obzira na zakon, sudije biti razrešenje i svakako biti birane nove, podobne, i to po nekom novom političkom rasporedu snaga u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Sada, kada je Vlada odlučila da njen predstavnik prisustvuje jednoj sednici Narodne skupštine Republike Srbije, bilo bi dobro da se ova dilema razreši. Da li Vlada stoji iza ovih predloga zakona, da li Vlada nastavlja sa radom, sa ozbiljnim radom na zakonima kojima će urediti pravosuđe, da li je ovo zamajavanje Narodne skupštine Republike Srbije, a traje već nedeljama, da li će ovi zakoni važiti mesec, dva, pet, godinu dana, da li će služiti samo da se sudije razjure i izaberu neke nove. Zaista bi trebalo uneti ozbiljnost.
Ja više neću da prigovaram vreme kada počinje sednica Narodne skupštine jer to više ne vredi da se prigovara, ali bih vas zamolio - sve do danas mi poslanici SRS smo ubeđeni da ovo nisu ozbiljni predlozi zakona. Drugačije bismo zaista o njima govorili ukoliko se ispostavi da su ozbiljni i da iza njih stoji Vlada Republike Srbije, iako ima negativan stav o njima. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa Srpske radikalne stranke nije zadovoljna obrazloženjem koje je dao predstavnik Vlade, ministar pravde, i mislim da bi trebalo da ministar pravde vodi brigu barem o tome da sve što ovde uradimo bude u skladu sa zakonom. Pretpostavljam da mu je posao da svi postupci koji se u Srbiji odigravaju, a tiču se pravosuđa, budu u skladu sa zakonom.
Prihvatam, vezano za ovaj amandman naravno, da postoje dogovori u okviru ne samo koalicija, nego čak i stranaka koje se nalaze na suprotnim stranama, i to je normalan parlamentarni život. Dogovori moraju da budu blagovremeni. Ovde je jedan dogovor postignut onda kada je vreme za dogovaranje u vezi ovog projekta bilo isteklo. Ova sednica Narodne skupštine Republike Srbije počela je 22. oktobra, poslednji rok za amandmane bio je 19. oktobar. Kada ste se dogovorili trebalo je da se ovi predlozi zakona povuku iz dnevnog reda, da nam ili Vlada ili bilo koji drugi ovlašćeni predlagač dostavi nove predloge zakona, na koje bi Odbor dao amandmane ili bi već bili uvršćeni u predlog koji stiže pred Skupštinu. Ali, upozoravam vas, Odbor za pravosuđe je posle otpočinjanja sednice Narodne skupštine, pre rasprave o ovim zakonima, podneo te amandmane koje ste usaglasili. To više nije mogao niko da učini.
Vidite, sada kada traje rasprava o Predlogu zakona, na konkretan predlog zakona Odbor bi mogao da da amandman kojim bi usklađivao neke već prihvaćene amandmane. To je odredba člana 145, potpuno je jasna. U toku pretresa predloga može da se pojavi novi amandman, ali samo ako se njime dokazuje da se usklađuje nešto što je već usvojeno. Ovo što Vlada prihvata da mi ovde povredimo Poslovnik po kojem radimo, to mi narodni poslanici ne bismo smeli da učinimo, ostaće zabeleženo u istoriji. Mi ovim zakonima određujemo kako će da rade sudovi. Mi ovim zakonima određujemo kako će da rade sudije, a zakone donosimo na nelegalan način. Jesmo mi ovlašćeni da donesemo zakone, kao što je sudija ovlašćen da izrekne presudu ili rešenje, ali samo u utvrđenoj proceduri i na zakonom utvrđen način.
Nije pravna država samo ponašanje prema zakonu. Pravna država je i donošenje zakona u skladu sa zakonom. Ne mogu ovi zakoni danas da se menjaju amandmanima, kasno je. Služba Narodne skupštine je morala da odbaci amandmane Odbora za pravosuđe kao neblagovremene. Uopšte se ne razmatraju amandmani Odbora za pravosuđe. Molim vas da ne činite tako drastične povrede Poslovnika.
Ne pomaže tu mnogo skupštinska većina. Ne mogu skupštinskom većinom da se gaze zakoni. Mogu danas, mogu sutra, za pet dana. Jednog dana neko će da pita - kako se to radilo, zašto ste mimo odredaba Poslovnika uradili to, uradili to. Gde je taj predsednik Odbora za pravosuđe, profesor Pravnog fakulteta? Kako će da uči svoje studente sutra šta je zakon, šta je pravda, šta je pravo? Hoće li on da im kaže - nema veze šta piše u zakonu, kada budete imali skupštinsku većinu radite šta god hoćete i radite na način na koji god hoćete.
Onda više nemojte da optužujete bivši režim za te postupke. Tu vrstu postupaka kao kritiku više izbacite iz svog vokabulara. Dame i gospodo narodni poslanici, nemoguće je da ovaj zakon menjamo amandmanima Odbora za pravosuđe. Možemo amandmanima narodnih poslanika, koji su ušli u proceduru i koje bi, eventualno, prihvatio predlagač zakona. Ne možemo ovo da radimo. Nemojte ovo da radimo, javnost gleda.
(Predsednik: Vreme.)
To što imate većinu ne daje vam pravo. Nemojte da vas sila toliko uhvati. Ništa ta većina ne znači za pet dana, deset, petnaest, godinu ili dve. Ovako drastičnih povreda Poslovnika, kad ste došli na vlast, niste pronašli u prethodnom režimu. Ovo nije bilo moguće u diktaturi, kako je vi nazivate. Ovo je sada moguće u demokratiji. Pa, tu nešto nije u redu, nešto se ne uklapa.
Još jednom ponavljam, zbog javnosti koju nije na najbolji način informisao predstavnik Vlade, mi danas razgovaramo o amandmanima koji nisu mogli da uđu u proceduru. O tome će morati da se izjašnjava i neko ko tumači i naš rad. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, iako imam još jedan amandman kada ću imati priliku da govorim o ovom predlogu zakona, hteo bih da ukažem na to šta je meni smetalo u ovom predlogu zakona, zbog čega sam protiv njega i zbog čega smo pokušali amandmanima da i takav predlog zakona - iako smo bili svesni toga da su ga odbili odbori, da ga je odbila Vlada, da mu je sudbina neizvesna, pošto tada niste ovako dobro sarađivali kao danas - ipak popravimo.
Dakle, u ovom zakonu ne valja to što se osnivaju specijalni sudovi, što ćete birati sudiju za trgovinski sud, sudiju za apelacioni sud, pa će biti sudija koji se bavi isključivo jednim, odnosno jednom granom pravosuđa, a postaće specijalisti. Mislim da nam to ne treba, da sudija mora da sudi u svakom sporu koji bi se pred njim pojavio.
Dalje, članom 20. predvideli ste da okružni sud vodi postupak za izdavanje okrivljenih i osuđenih lica, za izvršavanje krivičnih presuda inostranih sudova.
Dalje, čl. 23. i 37. predvideli ste da viši trgovinski sud sudi u prvom postupku, a pošto Vrhovni sud Srbije po članu 37. nema trgovinsko odeljenje, interesuje me ko će u drugom stepenu da rešava o žalbi na odluku višeg trgovinskog suda, koja je prvostepena. O tome predlagač nije razmišljao.
Dalje, čl. 71, 72. i 73. predvideli ste sudsku stražu, koja je mimo Zakona o unutrašnjim poslovima. Dozvolili ste sudskom stražaru da upotrebi fizičku silu, gumenu palicu, pa čak i oružje, kada on proceni da na drugi način ne može da se odbije napad na zgradu pravosudnog organa. Mislim da je to nespojivo i sa Ustavom Republike Srbije, ali o tome će sigurno mišljenje dati i oni koji bi trebalo da nas upozore, a ne samo da vam služe i da vam obezbeđuju većinu.
Moja poslednja primedba se odnosi na finansiranje pravosuđa i priče o nezavisnom pravosuđu. Znate, sve dok vi imate (čak i ovim predlogom zakona, koji kao ide dalje od svih ostalih) predviđeno da se sredstva za rad sudova obezbeđuju u budžetu Republike Srbije, da o tim sredstvima odlučuje Vlada Republike Srbije - kada nemate pravosudni budžet onda nemate samostalnost sudija - onda nema govora o tome da će sudovi biti nezavisni. Zavisiće od toga koliko će novaca dobijati iz budžeta, a novac iz budžeta dobijaju samo oni koji su u milosti vlasti, milosti onih koji o novcu u budžetu odlučuju.
Da raščistimo; niti je ovde bilo stručnosti, niti je bilo tako koncipirano kako nas ovde izveštavaju. Ovo su predlozi zakona Jugoslovenske levice. Nisu predlozi zakona Socijalističke partije Srbije. Pročešljao sam beleške o radu Vlade Republike Srbije, pročešljao sam svoje beleške u Skupštini Srbije iz ranijih perioda, a ove predloge zakona Vlade Srbije podneo je ministar pravde Dragoljub Janković, koji je kao član JUL-a bio ministar za pravosuđe. Draga gospodo narodni poslanici, ovo je čist JUL-ov zakon.
Ono što JUL nije mogao u vreme kada je vladao Srbijom na jedan način, čini JUL sada kada vlada Srbijom na drugi način, preko Demokratske stranke Srbije, i u to ste upleteni svi vi. Taj ministar se zvao Dragoljub Janković i zato mu je predlog zakona završio u košu. Da je bio iz Socijalističke partije Srbije dragi gospodine Ivkoviću, možda bismo i gledali taj predlog zakona, ali pošto ga je predložio neko iz JUL-a, mi smo ga bacili. Vi ga sada vadite, bio je negde u smeću tri-četiri godine. Ideja je dobra, JUL-ovska, a ja vam želim sreću u sprovođenju.

Pošto smo pri kraju ovog predloga zakona koji je jedna grupa pravnih stručnjaka podnela JUL-u, pa onda podnela drugom JUL-u, u julu, pa onda podnela i Vladi Republike Srbije, računajući da tri puta može da naplati jedan isti posao, pošto ste u stanju da raspravljate o amandmanima pravosudnog odbora dostavljenim osam dana po otpočinjanju sednice Narodne skupštine, pitam Narodnu skupštinu - kako može danas ovako mirno da radi i da razmatra zakone, protiv kojih ste, koliko juče, svi bili.
Skupštini sam pisao 1. novembra ove godine, blagovremeno, i tražio da Narodna skupština Republike Srbije obezbedi sprovođenje svojih odluka, pa ne verujem da će i ovi zakoni biti sprovođeni zato što ih donosi Skupština čije odluke više niko ne poštuje. Da vas podsetim: 31. maja ove godine jednoglasno, a samo smo dve odluke doneli jednoglasno u ovom sazivu, doneli smo Deklaraciju o Kosovu i Metohiji (ubačenu u dnevni red mimo Poslovnika, i svi smo sa tim bili saglasni), u kojoj smo utvrdili obaveze i Vlade Republike Srbije i međunarodnih organizacija o tome šta će biti ukoliko Hans Hekerup ponudi ustav Kosova i Metohije.
Tamo smo rekli da mi ne prihvatamo ustav Kosova i Metohije ...

Blagovremeno sam pisao predsedniku Narodne skupštine, zatražio da mi ovde preuzmemo odgovornost za sudbinu Kosova i Metohije, pošto Vlada tada još nije bila jedinstvena u stavu hoće li se na izbore izaći ili ne. U međuvremenu, vaši predstavnici su pozvali Srbe da izađu na izbore na Kosovu i Metohiji i time pogazili Deklaraciju Narodne skupštine od 31. maja ove godine.
O tome danas treba da razgovaramo otvoreno, da ne krijemo oči jedni pred drugima, da gledamo jedni druge u oči, da vi koji ste to prihvatili kažete zašto to činite, da mi koji to ne prihvatamo kažemo zašto to ne valja da činimo, i da Narodna skupština Republike Srbije, koja je jedina ovlašćena da svoju deklaraciju menja, ili da prihvati da je neko više ne poštuje, donese odluku o tome hoće li Srbi prihvatiti ustav Hansa Hekerupa, hoće li Srbi izaći na izbore na Kosovu i Metohiji ...

Ako se samo na tome završi, evo prihvatam odmah da mi uzmete platu, ali je ovo o čemu vam govorim mnogo važnije. Ako je tako dobro to, na šta ste uputili srpski narod, zašto ne dozvoljavate da se o tome neka reč izgovori u Narodnoj skupštini, da se ta ideja propagira među građanima Srbije, a posebno među Srbima sa Kosova i Metohije.
Ako je to sramota i ako ta odluka ne valja, nemojte da me sprečavate novčanim kaznama. Sprečite da se ta odluka dalje sprovodi. Pitajte svoje predstavnike u komitetu DOS-a zašto zovu Srbe da izađu na izbore na Kosovu i Metohiji. To je važnije sada od ovih zakona koje je, tobož, napisao jedan pravnik-pripravnik. U to ne mogu da verujem - da su vam danas ovi zakoni važniji od onoga čime se rešava sudbina i Kosova i Metohije, a ja znam - i srpskog naroda.
Dakle, molim vas, pogazite taj svoj poslovnik, još jednom kao i više puta, da otvorimo raspravu o onome što je ovog časa za Srbiju sigurno najvažnije.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada bi se Srbija sada konstituisala, pa da počinje od ovog zakona, ovaj član bi mogao da bude prihvatljiv. Ovaj zakon mora da bude uklopljen u zakone koji već važe u Republici Srbiji. Zakon o tome kolika će plata biti sudiji i da li će mu biti dovoljno da živi i da bude nezavisan, da bude siguran, on i njegova porodica, već postoji. To su plate u državnim organima. Ne možete ovim predlogom zakona da određujete bilo kakve obaveze Zakonu o platama u državnim organima. Jednostavno, sudija će imati toliku platu na koliko bude imao pravo prema Zakonu o platama u državnim organima. Ako hoćete da ovaj član važi, onda mora prvo da se promeni Zakon o platama u državnim organima, da se izbrišu odluke o sudijama, da jedan novi zakon o platama u pravosuđu bude usvojen u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Vi znate da se određuju rasponi plata, kategorije plata a onda ovim zakonom se daju smernice kako će izgledati ti rasponi, kolika će im biti plata. Ovako, da se plata utvrđuje zakonom prema merilima određenim ovim zakonom, ne može. Ne može, plata sudije je jasna, zna se koji su koeficijenti za sudije opštinskih, okružnih sudova. Naravno, apelacioni, trgovinski nisu ni postojali, pa je trebalo odmah menjati i Zakon o platama u državnim organima, zato što ukoliko idućeg meseca izaberete sudije apelacionog suda, oni nemaju platu. Njihova plata nije predviđena nijednim zakonom koji je trenutno na snazi u Republici Srbiji.
O svemu tome je trebalo voditi računa, zato je trebalo da imate predlog zakona na kome će da radi Sekretarijat za pravosuđe, da ga uskladi sa svim ostalim zakonima, a ne da ga laici i volonteri, filantropi prave onako kako se njima čini da treba da izgleda jedan predlog zakona. Molim vas da prihvatite ovaj amandman, zato što je nespojivo da dovodite u koliziju dva zakona, posebno ne da ga dovodite u koliziju sa zakonom koji već postoji.
Razumem da imamo neki predlog zakona, pa kad ovo usvojimo, da taj predlog zakona amandmanski menjamo, ali ovaj saziv Skupštine je već radio na Zakonu o platama u državnim organima, o tome je trebalo voditi računa.

Kao što sam u prethodnom predlogu zakona pokušao da vam ukažem šta je bitno za nezavisnost sudije, tako mislim da je ovaj član 9. zaistan bitan i odlučujući za to hoće li sudija biti samostalan u svom radu, hoće li se pridržavati zakona, hoće li njegov izbor zavisiti isključivo od naroda koji daje mandat svima nama, pa u neku ruku i sudijama.
Dakle, želim da ovim amandmanom sprečim ponižavanje Narodne skupštine Republike Srbije. Ako ostane tako kako je predloženo, onda će Narodna skupština biti samo tehnički organ visokog saveta pravosuđa. Ustav je jasan.
Mi smo pokušali ovim amandmanima da čak idemo i protiv trenutnih ustavnih odredbi, a vi to činite svakog dana, a mi da bismo pokazali koncept SRS, morali smo da kažemo i šta bi u Ustavu trebalo promeniti da bi taj koncept bio ostvaren. Naime, sada Narodna skupština bira sve sudije na predlog svog odbora i to je u neku ruku prihvatljivo. Narodna skupština ima svoj, od strane poslanika, formiran pomoćni organ koji pomaže da se opredeljuje.
Vi sada uvodite da Narodna skupština, da 250 narodnih poslanika zaseda da bi samo raspravljali o predlogu ne više svog odbora, i ne znam zašto nije predviđena izmena Poslovnika da, ili ukinemo Odbor za pravosuđe ili da mu skinemo nadležnosti koje više uopšte nisu njegove, već prelaze na visoki savet pravosuđa.
To je jedan aspekt člana 9. Drugi je u tome, jesu li sudije nezavisne ako ih bira neka druga grana vlasti, pa čak i ako je to zakonodavna, u stvari izvršna vlast, ispoljena, prikazana kroz većinu u ovoj Narodnoj skupštini. Zašto ne bismo mi da Narodna skupština bira isključivo Vrhovni sud Srbije i predsednika Vrhovnog suda, a da Vrhovni sud Srbije bira sve ostale sudije, time bismo postigli nezavisnost sudske vlasti, izvanrednu nezavisnost sudske vlasti, toliku da niko više ne bi mogao da nam zamera. Sudije između sebe odlučuju ko će biti sudija - najviše sudije po rangu, one u koje država ima poverenje iskazano kroz odluku Narodne skupštine Republike Srbije.
Vidite, šta je taj visoki savet pravosuđa? Vi u članu 27. Zakona o sudijama predviđate da sudija ne može da bude na primer član političke stranke, uz sve ostalo što ne bi mogao da bude. Ali, ta odluka ne važi za članove visokog saveta pravosuđa i to je baš naglašeno, ne važi za članove visokog saveta pravosuđa koji su advokati ili državni funkcioneri. Kako sada to možete da obrazložite, čime to tumačite?
Zašto bi vam bio član visokog saveta pravosuđa, ako je politički orijentisan i deklarisan, ako već sudijama ne date da budu članovi političkih stranaka, to ne razumem. Sudija je čovek, a čovek je biće koje misli. Kako to mislite da sudija ne razmišlja politički, da bude politički idiot? Da ne zna koju bi stranku, odnosno za koju stranku glasa, zašto mu ne zabranite da glasa? Ako sudija ima pravo da izađe na izbore, kako znate da on nije politički orijentisan, da može da bude sudija, zašto mu ne zabranite da bude u organima političke stranke, da bude funkcioner političke stranke, da bude poslanik, zašto mu zabranjujete da bude član političke stranke? Šta ako je sudija, valjda ima pravo da učestvuje u događanjima. To vam ne govorim, vidim kako se pojedinci ovde ponašaju, čuvaju neke svoje sudije, misle da neće biti smenjeni ako ovaj zakon bude usvojen, a grdno se varate, dame i gospodo; sve će vam ih obrisati.
To ne govorim zbog sudija radikala, takvih u sudu nema, posebno nema onih koji bi zaslužili da budu oterani sa funkcija. Vi ćete o tome verovatno reći nešto drugo. Ako želite da sačuvate nezavisnost pravosuđa, promenite nešto, i kada promenite, promenite nabolje. To što više neće Skupština da predlaže sudije, njen odbor, nego neko sa strane ko nije iz pravosuđa, to ne govori da ste vi spremni da obezbedite sudijama samostalnost u obavljanju svog posla. To govori samo da hoćete da ih stavite pod još oštriji režim kontrole nad onim što rade. Mislim da sudije to neće izdržati, kao što neke sudije i u dosadašnjem periodu nisu izdržale, kada su im neki drugi naturali ovakav način razmišljanja i borbu za golu egzistenciju.
Završavam, izvinjavam se, meni je sudija u Gnjilanu, kada mi je izricao, a rešenje o zatvoru od dva meseca, rekao - izvinite, znam da vi niste nikog tukli ovde u Gnjilanu, ali imam ženu i dva deteta. Ako dovedete sudije u tu situaciju da ljudima izriču presude zato što imaju ženu i decu, pa se brinu hoće li sutra ostati bez hleba, onda niste mnogo promenili u ovom društvu. Hvala vam najlepše.

Dame i gospodo narodni poslanici, pokušao bih još jednom, dodatnom argumentacijom, na svoj način da vas uverim da treba izbeći čitavu ovu glavu i konstituisanje velikog personalnog veća u okviru Vrhovnog suda Srbije zato što je malo reći da bismo time povredili i Ustav Republike Srbije.
Naime, samo analizom daljih članova ovog predloga zakona, čl. 56, 57. i 60, zaključićete i sami da je besmisleno ustanovljavanje nečega što uopšte nije predviđeno ni Ustavom SRJ i prenošenje nekih nadležnosti Vrhovnog suda Srbije, opšte sednice, na jedno potpuno izdvojeno telo koje će činiti devet sudija.
Naime, u članu 101. stav 4. Ustava Republike Srbije kaže se da Vrhovni sud utvrđuje postojanje razloga za prestanak sudijske funkcije, odnosno za razrešenje sudije, i o tome obaveštava Narodnu skupštinu.
U članu 56. Predloga zakona kaže se - navršenje radnog veka i razloge za razrešenje utvrđuje veliko personalno veće. Direktno je suprotstavljeno Ustavu Republike Srbije. Čak se za predsednika Vrhovnog suda u stavu 3. otvara mogućnost da postupak za njegovo razrešenje pokreće veliko personalno veće. Šta smo mi radili ovde kada smo birali predsednika Vrhovnog suda Srbije?
Dalje, u članu 57. - veliko personalno veće činjenice utvrđuje i odlučuje u postupku zatvorenom za javnost.
Na kraju, u članu 60. recimo, pojaviće se u praksi ovakav slučaj - sudija koji poznaje Ustav, veliko personalno veće doneće odluku da postoje razlozi za njegovo razrešenje, i sada se to uvodi kao još jedan postupak, sada bi on trebalo da se žali Vrhovnom sudu ili neposredno višem, kako to ide, pa će onda biti utvrđeno da li je veliko personalno veće u pravu ili ne. Onda kažete - ako se ne žali, predsednik Vrhovnog suda obaveštava Narodnu skupštinu da postoje razlozi za njegovo razrešenje.
Sada vas ja pitam: sudija koji poznaje Ustav i zakone odbije ponižavanje da se žali velikom personalnom veću. Ustav kaže, da o tome da li postoje razlozi za njegovo razrešenje odlučuje Vrhovni sud Srbije. Vrhovni sud, to je opšta sednica, a ne veliko personalno veće, i sudija koji je častan čovek i radi 20 ili 30 godina kaže - neću da se žalim devetorici sudija, niti su me izabrali, niti po Ustavu mogu da odlučuju mogu li ja da budem sudija ili ne.
Onda utvrdi veliko personalno veće da se on nije žalio, predsednik Vrhovnog suda obavesti Narodnu skupštinu, Narodna skupština razreši sudiju, on se obrati Ustavnom sudu Srbije, posle godinu, dve, pet ponižavanja i maltretiranja, ali kad - tad dočeka pravdu i Ustavni sud Srbije odluči da on nije razrešen na Ustavom predviđen način, a nije čim je ta odluka o njegovom razrešenju potpuno jasna. Znate, da je onaj ko je pisao Ustav hteo da možemo tako lako da se igramo sa sudijama predvideo bi on veliko i malo personalno veće, veće umoljenih, svašta bi on tu predvideo, svega toga bi bilo u pravnoj praksi.
Ali, on je rekao: "O tome može li neko i dalje da bude sudija, odlučuje Vrhovni sud Srbije." Tu više nema ni anketnih odbora, ni žrebanja, niti može da dođe do bilo kakvog izuzeća bilo kog sudije Vrhovnog suda u odlučivanju hoće li neko od sudija u Srbiji biti razrešen, zato što za tog sudiju odgovornost snose sve sudije Vrhovnog suda Srbije.
Mislim da je toliko nespojivo sa Ustavom Republike Srbije da mi posao namenjen opštoj sednici prebacujemo na samo devet sudija, da je o tome morao da nas obavesti Sekretarijat za zakonodavstvo Vlade Srbije. Ubeđen sam da je on obavestio Vladu Republike Srbije da zakoni nisu u skladu sa Ustavom i da smo zato i dobili prvobitno negativno mišljenje Vlade o ovim predlozima zakona.
Da upozorim Narodnu skupštinu - nas je Vlada izvestila da zakoni nisu u skladu sa Ustavom, da opšta načela ovih zakona nisu u skladu sa Ustavom Republike Srbije. Danas je Vlada, pretpostavljavam, mada je trebalo da predsednik Narodne skupštine pismeno zatraži stav o amandmanima, ali preko jednog od ministara, izvestila Narodnu skupštinu da su sada ta ista opšta načela ovih zakona spojiva sa Ustavom Republike Srbije i da zakoni mogu da budu prihvaćeni.
Mi unosimo neozbiljnost u postupak donošenja zakona i to će nam se sigurno osvetiti, bez obzira na to na kakvu vi sve podršku u sprovođenju tih zakona računate ili ne. Prošla su vremena kada je ceo svet ustajao protiv odluka Narodne skupštine. Ovog puta vas podržava, čak i kad donosite predloge zakona koje ni JUL nije mogao da progura. Ali, upozoravam vas da razmišljate o tome kako radite. Ništa nije večito, ni vlast ni opozicija.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je zanimljiv član, a glasi: "Zakletva sudije glasi: "Zaklinjem se Svemogućim Bogom da ću svoju dužnost vršiti verno ustavu i zakonu, po najboljem znanju i umeću i služiti samo istini i pravdi".
Zakletva (drugi stav) može da se položi i bez reči "Svemogućim Bogom". Ne znam čime bi se posle čovek zaklinjao, kada mu se posle ne pominje ni čast, ni porodica, ni imanje, ni država, ni narod, a sve je to sadržano u reči Bog.
Predložio sam veoma slučnu formulaciju, ali mnogo više odbavezujuću, a to je da će sudija na kraju reći: "Kako ja budem ovu zakletvu poštovao, tako mi Bog pomogao". Naravno, na početku nema "svemogućim Bogom".
Čuo sam tu tumačenja da to ne liči na sekularnu državu, da mi poštujemo još Francusku buržoarsku revoluciju, koja je odvojila državu od crkve. Međutim, mi uvedosmo veronauku u škole, pa čak zažali i predsednik Vlade što mu dete nije malo manje, pa da ga upiše od prvog razreda na veronauku, da uči veronauku.
Postavlja se pitanje - kome bi smetalo pominjanje Boga u zakletvi koju sudija polaže pred predsednikom Narodne skupštine ili predsednik Vrhovnog suda pred celom Narodnom skupštinom? Tu nema verske netrpeljivosti. Sve vere, monoteističke vere, kažu da Bog postoji, sve vere se ravnaju prema tom Bogu, i tu ne bismo mogli da kažemo da sada mi, koji smo u većini u ovoj državi, i mi koji smo u većini u SRS, da sada nekome namećemo nešto što je protivno njegovim stavovima.
Možda je trebalo reći - i Centralnom komitetu, pa da zadovoljimo i ove staroverce i novoverce, kojih sada ima i kod predlagača zakona i kod onih koji će ga pomagati, a koji ne veruju u Boga. Ali iskreno da vam kažem, ko ne veruje u Boga, nemoj ni da bude sudija. Jer, onda više neće poštovati nikakve zakone i nikakvu pravdu. Neću da se mešam u to kako mu se Bog zove, na kom jeziku ga poziva, na kom jeziku mu se moli, ali molim Narodnu skupštinu da utvrdi nešto što obavezuje generacije onih koji odlučuju o sudbinama ljudi.
Imaćete sudiju koji treba da izrekne mnoge kazne. Nadam se da ni jedan sudija neće izricati smrtnu kaznu. Lično sam protiv smrtne kazne, i tu sam se i našao u SRS, koja se zalaže da se to odmah ukine. Ali, sudija koji izriče teške kazne, rigorozne kazne, mora da pomisli da postoji neko viši, neko jači, neko ko kontroliše naše postupke i neko ko se uglavnom ne sveti nama, nego onima koji su potpuno nevini, onima koji bi ostali iza nas, onima koji nastavljaju našu lozu.
Dame i gospodo narodni poslanici, mislio sam prvo da tražim utvrđivanje kvoruma, ali pred ovaj član, evo ne insistiram čak ni na utvrđivanju kvoruma, molim vas da ozbiljno razmislite - hoćete li prihvatiti onaj neprihvatljivi amandman, hoćete li prihvatiti amandman koji više ne može da se podnese, prošao mu je rok, pa isključiti Boga iz zakletve, ili ćete dokazati da postoji nešto čega se i vi, koji ste revolucijom na vlast došli, plašite?
Ja vam upućujem, nekima i savet, iz godina, a ne samo iz iskustva - verujte u Boga i plašite se Boga, zato što su vas, izgleda, naučili da ničega ne treba da se plašite. Hvala.

Gospodine predsedniče, pismeno sam vas obavestio da će poslaničku grupu SRS u raspravi o ovim predlozima zakona predstavljati narodni poslanik Aleksandar Vučić, ali sada, dok traje rasprava, dolazimo u situaciju da je poslanička grupa, da je stranka pomenuta, da se ovde radi o uvredljivim izrazima, da se pravo na repliku ostvaruje po potpuno drugom članu Poslovnika, po članu 98. stav 2. i pravo na repliku čak uopšte nema predstavnik poslaničke grupe, nego isključivo predsednik poslaničke grupe.
To ste vi promenili, gospodine predsedniče, u Poslovniku, u poslednjoj promeni Poslovnika. Do sada je pravo na repliku u ime poslaničke grupe imao i neko drugi. Sada ima isključivo predsednik poslaničke grupe, kao što on ima isključivo pravo da prigovori povredu Poslovnika. Mislim da je to potpuno jasno. Piše u članu 98. stav 2: "Pravo na repliku ima predsednik poslaničke grupe". Uopšte nije bitno koja je tačka na dnevnom redu. Sada me interesuje da li hoćete da mi date pravo na repliku?