Dame i gospodo narodni poslanici, sa pažnjom sam slušala izlaganje ministra prosvete, koji je nemuštim jezikom, malo mucajući, teško izgovarajući malo složenije reči, pokušao da nam približi projekat koji je Vlada stavila pred Narodnu skupštinu, vezan za tako važnu oblast kao što je osnovno i srednje obrazovanje. Od reformi nema ni "r", ima samo ona tri "d", koja su naravno pod znacima navoda, koja je ministar čitavo jutro spominjao, odnosno od podne pa nadalje, jer je do podne verovatno sadio platane u Tašmajdanskom parku.
Vratila bih se na jednu izjavu ministra, vezanu za programe osnovnog i srednjeg obrazovanja, jer to je ono što nas pre svega tišti u Srbiji, i na status prosvetnih radnika. Ove izmene zakona ne da ne mogu da se nazovu reformskim, nego predstavljaju puko zamajavanje srpske javnosti i ove narodne skupštine, koja će izgubiti dane i dane, a za rezultat nećemo imati gotovo ništa ili ćemo imati još goru situaciju u prosveti nego što je imamo danas.
U avgustu mesecu 2001. godine, najavljujući neke novce koji treba da stignu iz inostranstva za finansiranje naših osnovnih i srednjih škola (ali ovde se potencira srednjih stručnih škola, jer neće Evropa da ulaže u naše gimnazije, ne trebaju Evropi školovani kadrovi u Srbiji koji se pripremaju za studije, nego manuelna radna snaga i naravno što manje obrazovanog kadra), između ostalog komentarišući i to i programe u koje će se taj novac ulagati, ministar kaže - mislim da će se koplja najviše lomiti oko istorije. Neću da se mešam u rad komisije, jer ne želim da pravim reformu prema liku Ministarstva, već prema liku stručnjaka. U tu komisiju su ušle obe škole istorijskog mišljenja koje kod nas postoje i koje su vidljive u Srbiji, konzervativna i liberalna. Nadam se da će oni međusobno dovoljno da se "posvađaju" i da će iz toga da izađe jedan zdrav program i da Ministarstvo neće morati nikakav sudija da bude. Verujem da će se iz svega napraviti jedna mala internacionalizacija srpske istorije, da ostane srpska istorija, ali da procenat njenog učešća u celokupnoj istoriji bude nešto manji. Želeo bih da damo jedan signal da nismo centar sveta, već da smo samo deo mozaika.
Dakle, i ovde, kao kada smo govorili o univerzitetu, vidimo da se ministar zalaže za internacionalizaciju, a mi srpski radikali zalažemo se za to da naša deca učeći istoriju nauče da ih je Žak Širak bombardovao, a da ih Žan-Mari Le Pen nije bombardovao i da je prijatelj srpskog naroda. Nadamo se da će takve snage i da će Žan-Mari Le Pen biti jedan od prvih koji će pobediti na predsedničkim izborima i pokazati da je koncept globalizacije prošlost, a da dolazi vreme desničarskih snaga.
(Predsednik: Molim vas da se vratite na temu dnevnog reda.)
Što se tiče člana 1. Zakona o osnovnoj školi (ja ću komentarisati pre svega Zakon o osnovnoj školi, jer su identične promene i u jednom i u drugom), već u članu 1. vidimo da je prepisana odredba člana 13. Ustava Republike Srbije, u kojoj stoji da su građani jednaki u pravima i dužnostima i imaju jednaku zaštitu pred državnim i drugim organima bez obzira na rasu, pol, rođenje, jezik, nacionalnu pripadnost. Naša vlada u svakom zakonu pokušava da već u članu 1. prepiše neku od naših ustavnih odredaba, kao da su je oni smislili, ali to su, dakle, ustavna opredeljenja, deo našeg ustavnog poretka koji već postoji.
U školama, kao i svim drugim državnim institucijama, naravno, ne sme se dozvoliti samopolitičko organizovanje, ali to nije nikakva novina, to je postojalo i u starom zakonu, bez obzira što se u poslednjih nekoliko godina i te kako to zloupotrebljavalo i to upravo od ove nove vlasti koja je i profesore, koristeći njihovu tešku ekonomsku situaciju, odnosno niske plate, nezadovoljstvo, koristila zloupotrebljavajući njihov položaj, i decu, naravno, izvodivši ih na ulice za čisto političke potrebe, a ne neke sindikalne, kako bi se to moglo eventualno očekivati.
U našoj državi postoji 1.239 osnovnih škola, 524 srednje škole. Ne znam da li ministar zna da ne postoji nijedna srednja škola u Srbiji koju bi mogla da pohađaju hendikepirana deca koja su mentalno očuvana, već da takva deca moraju, ako hoće da se dalje školuju, da odu čak u Podgoricu. Koliko to košta roditelje, o tome ne vredi ni pričati. To bi bilo nešto što se moglo očekivati da ova vlada uradi, da se tim problemom pozabavi, ako su neki novci za te potrebe stigli ili će stići.
U članu 2. propisano je da Ministarstvo prosvete vrši upravni i stručno-pedagoški nadzor i u okviru njega vrši, pod tačkom 3) je to navedeno: "vrednovanje kvaliteta rada škola". Pitam sada ministra kako to, koji je to način, šta je svrha, šta je posledica? Da li postoji neka posledica, recimo, ako ministar ode u Gimnaziju "Sveti Sava", pa kaže - ovo je ogledna škola, a posle dva meseca kaže - ovu školu treba zatvoriti. To je upravo to. To je jedna široka odredba koja sigurno u praksi neće značiti ništa.
Ne može da se ocenjuje škola, može da se ocenjuje nastavnik. Postoji prosvetni inspektor koji je dovoljno stručan da proceni da li je određeni nastavnik dobar pedagog, da li ima uspeha u radu ili nema, da li treba da snosi izvesne konsekvence ili ne, a ne da ostavlja direktoru da vodi, navodno, neki disciplinski postupak; jer, gospodine ministre, disciplinskog postupka više nema po Zakonu o radu, već bi direktor samo morao, nakon što obavesti tog prosvetnog inspektora, da sprovede u delo ono što mu on naloži, ako hoćete da stvarno imate prosvetnog inspektora koji ima neka ovlašćenja.
Kod nas, doduše, u poslednje vreme čujemo da po srednjim školama deca ocenjuju profesore. Sve se okrenulo naglavačke. Ali, nije ni to slučajno. Znate, tu se glumi sad neka demokratija, pa se tu sada postavljaju neka pitanja - ko je od profesora realan u ocenjivanju, ko politizuje čas, na koji način. Tu se u stvari dobije jedan pregled, jer deca uglavnom i neće da lažu i nemaju potrebe da lažu, pogotovu ako je to anonimno, ali zato direktor škole ima kompletan pregled kakvi su mu profesori i može da preduzima odgovarajuće mere. Neću da pričam o kriznim štabovima, čula sam da se jutros o tome govorilo, u svim ovim školama. Malo je direktora koji su opstali na svojim mestima; uglavnom je to išlo po partijskoj osnovi.
Da vam iskreno kažem, mi srpski radikali smo u potpunosti protiv ovog koncepta izbora direktora škole. Ako školu i obrazovanje finansiraju građani ove države, naravno, preko nas narodnih poslanika biraju Vladu Srbije, mora neko da bude odgovoran za funkcionisanje osnovnog i srednjeg obrazovanja. Ko je taj? To je Vlada Srbije i, naravno, ministar prosvete. Nemojte da se krijemo iza nekih školskih odbora i da ostavljamo sve njima ili lokalnoj samoupravi ili nekom tripartitnom organu, školskom odboru koji će da bira direktore. To je vraćanje unazad, s tim što je još više iskrivljeno samoupravljanje.
Prvo, postavlja se pitanje kako ćete da izaberete ona tri roditelja koja će biti u tom školskom odboru? Po kom principu? Kolektiv će izabrati tri predstavnika koja će biti u školskom odboru, lokalna samouprava će izabrati tri (kada je reč o osnovnoj školi, a kada je reč o srednjoj i nema svoje predstavnike), pa ako je kolektiv protiv predloga školskog odbora, a već ima svoje predstavnike u školskom odboru, šta će se dogoditi - lom u samom kolektivu, jer će jedan deo kolektiva biti protiv onoga što misle ona trojica koje su već delegirali u taj školski odbor da o tome odlučuje. Znate, i kada je univerzitet bio u pitanju, govorili smo vam da je to samo bekstvo od odgovornosti. Odgovornosti, ako hoćete vlast, morate da se prihvatite.
(Predsednik: Gospođo Pop-Lazić, upozoravam vas na prekoračenje vremena.)
Koristim i drugih deset minuta.
U starom članu 16, članu 6. izmena i dopuna zakona, propisuju se ovlašćenja prosvetnog savetnika, kome, po našem mišljenju treba dodati još jedno ovlašćenje, a to je da može da predloži direktoru škole privremeno udaljenje nastavnika u slučajevima koji su predviđeni ovde u članu 73, jer on bi trebalo da vrednuje kvalitet rada nastavnika i samim tim predloži i meru koju će direktor samo sprovesti.
U članu 9. treba izvršiti preciziranje koje su to tradicionalne crkve i verske zajednice. Ne možemo to da ostavimo ovako nedorečeno i da se to tumači kako je kome milo. Vi ste u jednom svom aktu, čini mi se, već nabrojali koje su to crkve. Mi smo amandmanom pokušali to da ispravimo u samom zakonu, da odredba tog člana zakona bude sasvim jasna, i nabrojali smo tu Srpsku pravoslavnu crkvu, Islamsku zajednicu, Katoličku crkvu, Slovačku evangeličku crkvu a.v, Jevrejsku zajednicu, Reformatorsku hrišćansku crkvu i Evangelističku hrišćansku crkvu a.v. Dakle, izvršeno je preciziranje kako bi bilo onemogućeno sektama da se preko verske nastave ubace u naše škole.
Takođe, verska nastava uvedena je Uredbom Vlade kao fakultativni, sada u izmenama zakona vidimo i kao izborni predmet. Ne mislimo da je to dobro. Treba to da ostane kao fakultativni predmet. Ono na šta želimo da skrenemo pažnju, to je da verska nastava jednostavno nema alternativu. Ne može građansko vaspitanje, kako ga sada zovete, a može da dobije i neko drugo ime, ali je u pitanju nastava etičko-humanističkog sadržaja, da bude alternativa verskoj nastavi. Jednostavno, etičko-humanistički sadržaji moraju da budu prožeti kroz programe svih predmeta koji se u školi izučavaju. Jednostavno, tu nema dileme. Ako smo humano društvo, ako nas interesuju etički principi, ako hoćemo da tako obrazujemo svoju decu, onda i na času fizičkog vaspitanja, likovnog, muzičkog, da ne govorim o književnosti i istoriji, treba da postoji etičko-humanistički sadržaj.
Znate, pogledala sam čitanku za prvi razred osnovne škole i prosto sam bila iznenađena da, pored tolike naše bogate narodne književnosti, imamo jednu albansku narodnu priču. Da li je zaista bilo potrebno intervenisati u tom smislu, što se tiče srpskog jezika za decu prvog razreda osnovne škole?
Da ne govorimo o nekim dopisima ministra Gaše Kneževića koji su išli ka gimnazijama, o preporukama da se izbace određeni, i to vidno nacionalni književnici, a da se za lektiru ubace neki koji su za nas potpuno marginalni.
U članu 15, već sam napomenula ali hoću da potenciram, jer to amandmanski mora da se izmeni, ako je ovo usklađivanje sa Zakonom o radu, a rečeno je u ekspozeu ministra da su ove izmene zakona posledica donošenja Zakona o radu i omnibus zakona, disciplinskog postupka, ministre, nema, i u takvom slučaju mora na drugačiji način da se reaguje.
O posebnom fondu škole bih htela sasvim kratko nešto da kažem i o savetu roditelja, koji vi ovde spominjete kao da nikada nije postojao, a savet roditelja (evo, koliko školujem svoju decu, a to je već 15 godina) uvek je postojao i u srednjim i u osnovnim školama. Imala sam to zadovoljstvo da više puta budem član jednog takvog saveta roditelja, a vi sada to kao neku inovaciju uvodite ovim zakonom.
Što se tiče posebnog fonda škole, vi ste, ministre, rekli jednom da je bolje da umesto parfema učiteljici roditelji daju po 100 maraka u taj fond škole i na taj način pomognu školi da reši neka od svojih važnih pitanja, vezano za održavanje škole i tome slično.
Naši predlozi koji su dati u amandmanima idu pre svega ka tome da izbor direktora mora da bude u ingerenciji Vlade Srbije, odnosno ministra prosvete, ali na predlog lokalne samouprave.
Molim vas, ako smo lokalnoj samoupravi dali odgovarajuće nadležnosti i obaveze oko osnovnog obrazovanja, onda mora da bude ekskluzivno pravo lokalne samouprave da ona predloži ministru prosvete, znači da odbornici u skupštini opštine, poznajući sredinu, poznajući školu, ljude u školi, predlože kandidata za direktora koji bi se naravno birao po osnovu konkursa, a ministar bi morao da bude taj koji će to činiti.
Dakle, ministre, sve ono što ste rekli - centralizacija, politizacija, niska demokratičnost - ostaje i dalje ovim zakonom. Očekujemo, mada se, iskreno rečeno, ne nadamo od vas da ćete uspeti da napravite bilo kakav pomak nabolje, ni u programskom ni u organizacionom smislu u osnovnim i srednjim školama. Hvala.