Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7934">Gordana Pop-Lazić</a>

Govori

Dame i gospodo narodni poslanici, tražila sam, u ime SRS brisanje ovog člana. Razlog je jednostavan, jer smatramo da ovo pravo ne može da se ostvari ni po jednom osnovu, odnosno da nema pravnog osnova za njegovo ostvarivanje.
Ali, ono što mi daje za pravo da tvrdim da je amandman apsolutno prihvatljiv, i ne samo ovaj nego gotovo svi amandmani SRS, jeste da su poslanici svih poslaničkih grupa došli do zaključka da je ovo jedan zakon koji će zaista izazvati takav efekat da će jedni biti obeštećeni, onako kako misle da treba, dakle, biće zadovoljni obeštećenjem, drugi će biti simbolično obeštećeni, neki neće biti uopšte obeštećeni, ali ćemo svi mi, u stvari, pretrpeti veliku štetu, zajedno sa tim istim ljudima koji misle da će nešto dobiti, jer ćete, na kraju krajeva, iz njihovih džepova odvojiti ove dve milijarde evra, koliko se procenjuje i koliko Vlada piše da će koštati ovaj zakon.
Kad pogledam u nazad ovih 11 godina, šta se sve dešavalo u našoj zemlji, kakve smo sve zakone donosili pod pritiskom EU i sve sa opravdanjem da samo još ovaj set zakona pa smo bliži EU, možemo da se zapitamo i da li je možda namera EU da ovim zakonima koji, evo na ovoj sednici treba da usvojimo, zapečate potpunu sudbinu Srbije, da nas ekonomski totalno unište i da ne možemo da se oporavimo u narednih 30, 40 godina, a mi im idemo na ruku. Možda vladajuća većina smatra - šta nas briga, mi smo obećali EU da ćemo da sarađujemo, hajde da donesemo ove zakone, mi i onako nećemo da budemo u sledećem mandatu ili ko zna kad, pa nek neka druga vlast posle trlja glavu kako će i odakle će da isplati ovo što smo mi sada doneli.
Dakle, stvori se neka politička klima, neka većina da izglasa neki zakon, da li to treba, da li to ne treba, ima li smisla, nema smisla, pravedno, nepravedno, košta nas, ne košta nas, šta vas briga. Vi smatrate kao da je to politička odgovornost ili smatrate možda da uopšte niste odgovorni. A znate šta - jednog dana se možda postavi i pitanje da li ste vi ovim budžetom raspolagali kako treba ili niste. Zaista, ne znam ko vam daje za pravo i samim tim kad budete usvajali budžet i kad budete ova sredstva planirali u budžetu za ove namene, kako mislite da to obrazložite? Imate zakon koji morate da sprovedete pa ćemo te pare, ali odakle nam pare, ljudi? Odakle pare, gde da nađemo te pare? Da idemo da se pozajmimo? Možda niko neće više ni da nam da te kredite. Hoćemo da puknemo ko Grčka! Da bismo se u predizbornoj kampanji borili za nekih 100 hiljada glasova, koliko čujem da ima registrovanih, onih koji su registrovali svoju imovine i svoje zahteve za povraćaj imovine. Ili možda računate - ako je tu 100 hiljada zahteva, možda ima 200 hiljada glasova, pa sad hajde da koljemo bika zbog kilo mesa.
Ako tako sve usko stranački posmatrate, zaista mogu svakakvi zakoni da se donose, ali trebalo bi da preuzmete političku odgovornost da gledate šta je interes države, da ne govorim o onim razlozima koji su moje kolege iznosile protiv ovog zakona. Ali, evo samo taj ekonomski aspekt da pogledamo - da li uopšte ima i da li je trenutak da se o ovako nečemu uopšte razmišlja? Ali, vi ste nekom to nešto obećali, pa sad vi ste dosledni, vi ćete da ispunite svoje obećanje, kao i za onih Dinkićevih hiljadu evra. Eto to tako ispada. Ali, proklamovali ste to, pa ćete sada kao da završite posao.
Ne znam koliko argumenata više da vam damo za to da ovaj zakon treba da se povuče i da ćemo se grdno kajati svi, da će nas buduće generacije i te kako osuđivati ako budete ovaj zakon izglasali. Evo, još vas jednom pozivam, u ime SRS, pa i u ovoj raspravi u pojedinostima, da razmislite o tome da zakon povuče iz procedure.
Dame i gospodo narodni poslanici, dobro bi nam došli rvači ovde u klupama da izađemo na kraj sa Vladom Srbije, ali i oni su pretstavnici svih ostalih rvača. Pozdravljamo ih zbog toga. I mi smo predstavnici građana Srbije i u njihovo ime ovde govorimo.
(Predsedavajuća: Narodna poslanice, ako ćete vi raditi moj posao, ja ću raditi vaš.)
Vrlo rado.
(Predsedavajuća: Ne verujem, pošto vam amandman neće proći. Molim vas, o dnevnom redu.)
Obzirom da sam bila na vašem mestu, ne bi mi bilo teško.
(Predsedavajuća: Bilo bi, verujte mi. O amandmanu.)
Amandman koji sam u ime SRS podnela je logičan sled prethodnog amandmana. Nažalost, nismo uspeli, a čini mi se iz razloga što nemamo adekvatnog sagovornika, da ubedimo predstavnika Vlade da je zakon apsolutno neprihvatljiv, da je ne konzistentan, da je pisan s brda s dola, da se ne zna šta je šta, da nije upotrebljena adekvatna pravna terminologija. Kako mi sada da razgovaramo sa Božom Đelićem koji nas vodi u Evropu brzim vozom da ovaj termin iskorišćavanje ne postoji u našem pravnom sistemu, jer se podrazumeva da ako nešto iskorišćavate da vi to džabe koristite. To je uobičajeno. Da ste ovde uveli neki pojmovnik verovatno bi smo znali na šta ste mislili. Mi se uvek plašimo da se nešto iza ovoga krije. Verovano se nešto krije, samo neće niko da nam kaže šta, a mi pošto vas znamo kakvi ste, mi upozoravamo na vreme i pokušavamo da zakon učinimo takvim da on bude jasan i sprovodljiv, da onima koji sutradan, nakon donošenja ovog zakona moraju da se vladaju po ovom zakonu, znaju šta treba da rade.
Sa pozicije uvek onih na koje se zakon odnosi mi podnosimo amandmane, ali nažalost tu nema baš mnogo razumevanja za tako nešto. Vi imate razumevanja kada vam dođe Bojan Kostreš pa razgovara sa vama i da vam argumente koji su apsolutno neprihvatljivi, a nemate razumevanja za nas kada vam damo argumente koji su prihvatljivi. Onda nam date odgovor – amandman se ne prihvata iz razloga što je predloženo rešenje prikladnije. Mislim da ste vi danas prikladno obučeni recimo za ovu salu, nekom možda misli da ste neprikladno obučeni, treba da stavite leptir mašnu, ali to nije jezik kojim mi treba da razgovaramo, nego morate da date, bar ste ovde u obrazloženju morali da nam kažete šta ste pod ovim iskorišćavanjem mislili.
Kada Kostreš kaže – mi smo istakli da je u proteklih nekoliko godina pokrajina više od 1,500 kilometara puteva u Vojvodini izgradila i logično je da putevi pripadnu Vojvodini, vama je to prihvatljivo, vama je to kao neka decentralizacija, a ne pitate se iz čijih džepova je to napravljeno. Ustav jasno kaže, čak Ustav kaže, da ne govorimo o budžetu i Zakonu o budžetskom sistemu koliko procenata sredstava ide u budžet Vojvodine i kako se on puni i da ga pune svi građani Srbije i da nije ni pokrajina izgradila, nije ni Republika izgradila, nego su građani Srbije ako se išta gradi u ovoj državi izgradili, ali je neko odlučio gde, kada i koliko da radi. Ima neko viziju šta treba, ima neki program, ima nešto što Vlada zove svojom politikom u svim tim segmentima.
Bila bih vam zaista zahvalna da, ne zbog nas nego zbog onih koji će sutra primenjivati ovaj zakon, morali bi ste da budete sada tu odgovorni da to date nama adekvatno obrazloženje šta to znači da se na prirodnim bogatstvima može steći koncesija ili pravo korišćenja, odnosno iskorišćavanja u skladu sa posebnim zakonom. Šta će taj posebni zakon nama da kaže? On će verovatno tada da nam kaže, možda hoće, a možda i neće, šta je to iskorišćavanje, ali zašto onda to uopšte ovde stoji? To ste mogli da izbrišete, zato smo mi i tražili da se to izbriše. Potpuno je prihvatljivo za vas da taj amandman sada usvojite, a da vidimo šta će taj posebni zakon posle da reguliše. Možda će biti sporno, možda neke kada nam kažu šta je to. Hvala.
Zahvaljujem. Članom 10. na koji je amandman podnela i Vlada Srbije regulisana su dobra od opšteg interesa u javnoj svojini i  u ovom stavu 2. čak nabrojano šta je to, šta se smatra dobrom od opšteg interesa pa između ostalog pored tih javnih puteva, javne pruge, mosta, tunela na javnom putu, pruga i ulica javnih parkova, graničnih prelaza nabrojani su i amdinistrativni prelazi. Mi smo i u načelnoj raspravi, gospodine Đeliću, vama stavili do znanja da administrativni prelaz ne postoji ni u Ustavu ni u Zakonu od teritorijalnoj organizaciji. Vratila bih vas na taj Zakon o teritorijalnoj organizaciji tamo lepo piše da, recimo, jedan okrug beogradski ili kolubarski ili bilo koji čine opštine te i te, a svaka od tih opština sad čine tamo neke katastarske opštine, itd. Dakle, nema nikakvog administrativnog prelaza, gde ga vi to vidite? Jesmo mi doduše bili u petak na KiM došli smo tamo do neke bodljikave žice, do Jarinja i Brnjaka, ali to ne može biti administrtivni prelaz na teritoriji Republike Srbije, sem ako vi na ovaj posredan način ne želite da to tako zaista i bude. Ako i EU diktiraju da to mora da se nađe evo i u ovom zakonu, onda je odgovornost zaista vaša velika za ovako nešto. Ali, ovo nije mali previd, pazite, vrlo je ozbiljna stvar. Nije tamo neka uličica ili neki javni VC u javnom parku pa ne znamo čiji je. Čije je ovo? Gde se on nalazi? Na kojim putevima se nalazi? Gde su ti pravnici koji su vam pripremali ovaj zakon da vam daju odgovor, gde su našli u kom zakonu u našem pravnom sistemu administrativni prelaz kao dobro u opštoj upotebi, a ta dobra u opštoj upotrebi treba da koriste naravno svima. Mi nismo nezadovoljni, pazite, ovim vašim amandmanom. Vi ste zaista ovo malo bolje precizirali haotičan je ovaj član 10. bio i sada je mnogo bolje amandmansko rešenje. Ali, obrazloženje za taj amandman koji ste vi sami podneli, a sami dali obrazloženje vi ste u stvari anulirali svoj amandman, jer trudeći se da nešto date, recimo, evo AP Vojvodina, pošto samo nju tretirate a kad je Kosovo u pitanju evo samo navodite administrativne prelaze a možda ih uvedete i prema Vojvodini. Vi kažete da državni putevi drugog reda kao dobro u opštoj upotrebi treba da budu u svojini AP Vojvodine s obzirom na to da je zakonom o utvđrivanju nadležnosti AP Vojvodine propisano da AP Vojovidna uređuje i obezbeđuje uslove i način upravljanja zaštitom
Pozivam vas da ozbiljno porazmislite o ovom amandmanu, ako niste spremni odmah da kažete, a trebalo bi da budete zaista spremni da odmah kažete da ga prihvatite, jer u ovom zakonu ne sme da se nađe, niti u bilo kom zakonu, pojam "administrativni prelaz". Hvala.
Dame i gospodo, gospodine Mikoviću, molim vas da kao advokat i kao pravnik koga poštuje veliki broj ljudi, ja to znam, u vašoj okolini, da ste stručan čovek, nemojte da dovodimo u zabludu javnost.
Ustav čitamo valjda isto i vi i ja. U Ustavu jasno piše. Evo, ako neki zarez pogrešno pročitam, vi me ispravite. Dakle, govori se o dobrima od opšteg interesa, član 87. Moraću da pročitam taj član. Dakle, Ustav govori o prirodnim bogatstvima. Kaže – prirodna bogatstva, pa nabraja dobra za koje je zakonom određeno da su od opšteg interesa i imovina koju koriste organi Republike Srbije u državnoj su imovini. U državnoj imovni mogu biti i druge stvari i prava u skladu sa zakonom.
Šta tu sada nije jasno, molim vas? Kako to sada može da bude u nekoj drugoj svojini, kada Ustav kaže za dobra od opšteg interesa isključivo u državnoj svojini? Ubeđena sam da vi to umete da čitate i da tumačite.
Fizička i pravna lica, u drugom stavu, lepo nam Ustav kaže, mogu steći pojedina prava na određenim dobrima u opštoj upotrebi, pod uslovima i na način predviđen zakonom, ali ne mogu svojinu. Ne mogu da raspolažu sa njima, mogu da ih koriste, mogu da vode brigu o njima, da sa njima upravljaju, ono što im država prenese. Mogu da imaju pravo ploda uživanja. Vo to, takođe, sigurna sam, znate.
Ovako, nekako vam se čini da je to sada lepo, da javnost čuje u tim manjim sredinama, u opštinama, hajde da sad kažemo ljudima u opštinama, znajući mentalitet našeg naroda, a nedovoljno znanja o ovoj materiji, da će se to njima dopasti. Svako selo u Srbiji, sigurna sam u to, želelo bi da bude opština. Ne moraju ti ljudi da znaju koliko to košta državu, odnosno koliko to košta njih same, ali mi to moramo da im kažemo, da to nije dobro, da to nije racionalno, da to samo poskupljuje funkcionisanje države i da će to svako od nas, na posredan ili neposredan način, osetiti. Dakle, ne radi se ovde ni o kakvoj decentralizaciji, da se razumemo.
Taj park, o kome ste vi pričali, u Pančevu i o kome se grad Pančevo stara i treba da se stara o njemu, on ima ovlašćenja da ga i da koristi, da se njim upravlja i da se o njemu brine. Ko bi drugi? Ne mislite valjda da će Vlada da raspravlja o parku u Pančevu? Ali čiji su to novci, što bi se reklo? Poreskih obveznika. Zato je odvojeno ono u budžetu za potrebe gradova i opština u Srbiji, da se staraju o tim stvarima. Jer znamo i sami, jasna je definicija lokalne samouprave. Šta joj dajemo? Dajemo joj ono što je u interesu građana da se rešava na tom nivou. Ne možemo da damo sada lokalnoj samoupravi u nadležnost da se brine o penzijama, kad znamo da ne može. To nije u interesu ni građana ni lokalne samouprave.
Hajde da budemo dovoljni pametni i svesni i da ne mešamo babe i žabe. Moraju da postoje određeni nivoi vlasti, mora da se zna ko je za šta odgovoran. Iako ova rasprava, moram da kažem, kod onih koji to pažljivo prate, na neki način, meni veoma prija, jer vi najviše kritika upućujete prema Vladi Srbije. Vi nemate poverenja u sve ove vaše vlade. Rekli ste jasno da vi niste mogli ovo da uradite, niste mogli ono, niste racionalni, niste efikasni, niste dovoljno brzi, ne vodite brigu o nama, mi to sad moramo kao sami na lokalnom nivou. Ali, nije u tome poenta. Ako su oni nesposobni, neki drugi će da budu sposobni. Mora da se zna ko je odgovoran.
Ako mi ovde nismo u stanju da iskontrolišemo ovu vladu, a kako ćemo, moliću fino da iskontrolišemo sve to što zamišljate da će lokalne samouprave ili AP Vojvodina da radi? Nećemo imati pojma. Sad da čitamo u žutoj štampi ili golub pismonoša da nam javlja šta se gde dešava ili kako se imovina arči!
Ponovo se vraćam samo na Ustav, dakle, slovo Ustava da, ne bude nikakvih drugih priča. Potpuno je jasno da dobra u opštoj upotrebi mogu da budu samo vlasništvo Republike Srbije, odnosno samo ona može da raspolaže njima, sve ostalo možemo da razgovaramo da li treba dati ovom ili onom. Slažem se da treba spustiti na niži nivo, to je tako normalno, ali hoćete li vi da prodajete taj park? Što vam je toliko stalo da bude u vlasništvu, recimo, grada Pančeva? Hoće da ga prodaje? Neće da ga prodaje. Mislim, ne bi bilo normalno da ga prodajete. Hajde sad oglasite ga, idemo u prodaju. Možda dođe neko iz Beograda, sa Vračara pa ga kupi, pa šta ćete posle, a može iz inostranstva pa dođe da ga kupi, pa šta ćete posle? Malo ta priča znate, ne drži vodu, lepo zvuči ako površno to slušamo, ali ako hoćemo da se posvetimo tom pitanju tako ono bude u interesu svih građana Srbije i da bude u interesu države, onda moramo to da postavimo onako kako treba. Hvala vam.
Član 11. odnosi se na te famozne mreže. Definicija mreže, čini mi se da nije tako loša, ali ovde još jednom konstatujemo da su mreže dobra od opšteg interesa, da su dobra od opšteg interesa i dobra u opštoj upotrebi i druge stvari koje su zakonom određene kao dobra od opšteg interesa, a to je i poljoprivredno zemljište i šume i šumsko zemljište i vodno zemljište i vodni objekti u javnoj svojini, zaštićena prirodna dobra, kulturan dobra u javnoj svojini i drugu.
a onda nam kažete u ovom stavu 5. koji želim da se izbriše, predlažem, molim vas da mreža, odnosno deo mreže koji služi isključivo za potrebe javnog ili više, jednog ili više lica može biti u svojini tog, odnosno tih lica.
To je apsolutno nejasna odredba i ne znam šta je to, niti je to iko u stanju da nam objasni. Ako ste već išli do tako sitnih creva, što nam onda niste ovde napisali i čija je mreža koja je izgrađena samodoprinosom, ili na neki drugi način.
Mi finansiramo, recimo, sami građani izgradnju PTT mreže, ili elektro-mreže,. Sami smo gradili i puteve i šta sve nismo, vodovodne, kanalizacione, sve, malo širim priču, ali to nije naše, pogotovu kada su gasne mreže u pitanju.
Gasovodi, građani isfinansiraju izgradnju mreže, plate priključke, ali nisu vlasnici. Ovim zakonom, ako ste to hteli tako da sve razbaštinite, da delite, pa što i nas građane niste uveli ovde kao neke koji mogu da budu vlasnici toga? Što ja nisam vlasnik dela one gasne mreže koja prolazi kroz moju ulicu i koju sam ja finansirala ili neko od građana? Ne.
Vi ste nešto ovde sve okruglo pa na ćoše dali, ali gospođa Jerkov kaže da se za "Blic" izjavljuje da - ova poslanička grupa, pored ovoga svega, traži da Pokrajina ima i PTT i Elektroprivredu, te da Vojvođani, ne znam ko su ti, budu obeštećeni za vlasništvo nad autoputevima.
Kako to obeštećeni za vlasništvo nad autoputevima? Tu se, vidite, otkriva ono što čuči iza ovog zakona, a to je deobni bilans. To je ono što smo mi govorili u načelnoj raspravi, da vi to želite.
(Predsedavajuća: U načelnoj raspravi, narodna poslanice, se govorilo o tome. Sada je pretres u pojedinostima, i molim vas o amandmanu.)
Govorim, gospođo Čomić, o amandmanu:
(Predsedavajuća: Ne, ne govorite o amandmanu, pošto znam i o kojem se amandmanu radi. Šta je vaš predlog? Molim vas načelni pretres je, načelni pretres u pojedinostima, zahtevam da govorite o amandmanu.)
Mogu da diskutujem o tome samo sa ovlašćenim predstavnikom vlasti, gospodinom Đelićem. On me trenutno ne sluša.
(Predsedavajuća: Narodna poslanice, vi ste u obavezi da poštujete odredbe Poslovnika Narodne skupštine i da govorite o temi dnevnog reda. Sada je pretres u pojedinostima, dobili ste reč, pa govorite o amandmanu koji ste podneli. Dakle, radi se o poštovanju Poslovnika kojeg kršite i pored mog upozorenja. Imate još jedan minut, ako želite prijavite se i o temi dnevnog reda.)
Gospođo Čomić, ja nisam prekršila ni jedan član Poslovnika.
(Predsedavajuća: Narodna poslanice, kada vam se obratim sa upozorenjem da kršite odredbe Poslovnika, ja vam se obraćam zato što pažljivo slušam svakog narodnog poslanika i zato što su odredbe Poslovnika Narodne skupštine o tome da je poslanik obavezan da govori i dnevnom redu jasne, da ne mogu biti jasnije, kao i obaveze predsedavajućeg da izriče kaznene mere poslaniku koji odbija da govori o temi dnevnog reda.
Kada vas upozorim, to je znak da se vratite na temu dnevnog reda i da se tako zajedno staramo o primeni Poslovnika.
Imate još jedan minut, izvolite.)
Da ne gubimo dragoceno vreme, gospodine Đeliću, bilo bi lepo da uzmete učešće u raspravi. Dakle, moj amandman isključivo traži da se izbriše ovaj stav 5. člana 11. koji govori o tome da mreža, odnosno deo mreže koji služi isključivo za potrebe jednog ili više lica, jer ne znamo ko su ti, ne znamo šta je to u praksi, može biti u svojini tog, odnosno tih lica.
Kako nema ko da nam da odgovor, niti je Vlada dala adekvatan odgovor zašto se ovaj amandman ne prihvata, molim da na samoj sednici predstavnik Vlade porazmisli o toj mogućnosti, jer drugih amandmana, koliko ja vidim na ovaj stav zakona ne postoji, a izazvaće veliku zabunu u primeni ovog zakona.
Ja sam rekla o javnoj svojini, nažalost, mislim da nije ni gospodin Đelić dovoljno kompetentan da razgovara sa nama, ali mu je pripala ta obaveza, ali on i nekako, a vi gospođo Čomić baš nikako.
Dame i gospodo narodni poslanici, pretpostavila sam da danas gospodin ministar neće biti u sali, jer je bila najavljena njegova poseta Briselu u trajanju od dva dana, on se kao što vidimo vratio jutros, bio u prepodnevnom delu sednice ovde, ali izgleda da ga ne interesuje šta mi o ovom zakonu mislimo, pa ima neka preča posla.
No, mi o zakonu i pričamo radi javnosti, pre svega, ne zbog toga što mislimo da će neko od strane poslaničke većine ili ne daj bože u Vladi, primiti k znanju ili upozorenje koje stiže od strane Srpske radikalne stranke.
Mislim da javnosti radi nije loše da pomenemo da je po ovom zakonu i u vezi ovog zakona malo podignuta tenzija u društvu, naročito između nekih političkih faktora iz Vojvodine, tj. Novog Sada i Beograda. Ono što je čudno to je da su to iste političke partije koje participiraju i u pokrajinskoj vlasti i u republičkoj vlasti, ali očigledno mora da se pripremi teren da se vidi ko će biti kalif umesto kalifa, ko je jači, da li Bojan Pajtić ili Šutanovac ili Tadić, a mi smo svi ostali taoci te trojice i očigledno još dva čoveka, uključujući Čanka i gospodina Pastora, koji zagovaraju da ovaj zakon treba da do tankih creva razgradi potpuno državu Srbiju, odnosno da dođe do deobnog bilansa i to za života roditelja.
Dakle, tata je još živ, ali sinovi rešili da se podele, zaboravili samo na jednog od njih, a to je Kosovo i Metohija. Dakle, Vojvodina vuče na svoju stranu, kažu na Kosovu i Metohiju ne možemo da primenimo ovaj zakon, primenjivaće se stari zakon, što nije loše, ali ako bismo bili u situaciji da možemo da ga primenimo, i dolazimo u situaciju da imamo asimetričan pravni sistem, što je po Ustavu nemoguće.
Dakle, prvi razlog zbog čega mi mislimo da ovaj zakon ne sme ni da se nađe na dnevnom redu jeste upravo taj - tajming nije dobar. Na ovaj način ćete priznati opet posredno da Kosovo i Metohija nije niti u pravnom sistemu ove države, niti u sastavu ove države.
Još jedan dokaz za to jeste odredba ovde jednog člana, mislim da je to u pitanju član 10, da ga ne tražim u zakonu, gde govorite o tome da je i administrativna granica dobro u opštoj upotrebi. Pa evo pitam, nemam koga da pitam, ali evo neka se javnost zamisli da li taj pojam administrativne granice uopšte postoji u Ustavu ili u bilo kom zakonu ove države? Ne postoji. Uveli ga NATO i Evropska unija. Postoji za KFOR, postoji za Euleks, videli smo pre neki dan kada smo išli do Jarinja, kako to izgleda. Bodljikave žice i upozorenje stop – budemo pucali.
Hoćemo li možda na osnovu ovog zakona imati i administrativni prelaz prema APV? Verovatno da hoćemo, samo to možemo da očekujemo. Ne znam kako vam se dešavaju ovakvi previdi. Niz je naših prigovora na ovaj zakon, od toga da potpuno pogrešno shvata javnu svojinu, ali mi ne znamo kako je vi shvatate, jer vi nigde niste ni dali definiciju javne svojine. Napisali ste šta spada u javnu svojinu. Pitanje za milionera, za nagradu – ko će iz Vlade da nam kaže šta je to javna svojina? Možda znaju šta je državna svojina, ali šta je javna svojina nemaju pojma. Čini mi se da ne znaju ni šta je državna svojina. Oni su pomešali praktično svojinu i imovinu. Za Vladu Srbije je to jedno te isto. Međutim, svojina se sastoji iz tri atributa – raspolaganja, a u okviru raspolaganja podrazumevamo pribavljanje i otuđenje, korišćenja i upravljanja.
Ono što SRS smatra i može da brani argumentima i da sučeli argumente sa ovim vašim konceptom, a vi nikakav argument niste dali zbog čega ovo morate da radite, obzirom da je ovo u agendi za pridruživanje EU, jeste da raspolaganje mora da ostane u rukama Republike Srbije, a korišćenje i upravljanje može da bude povereno i AP, i jednoj i drugoj, a vi ovde ovu drugu i ne spominjete. Dakle, odrekli ste je se, mislim na KiM. Naravno, i lokalnoj samoupravi koja će to najbolje i da uradi.
Ovaj zakon vi čak hoćete da prikažete i kao zakon koji ide u pravcu decentralizacije. Istini za volju, niko neće da kaže da decentralizacija ne podrazumeva to. Govorite samo o nekim pravima, a o obavezama ne govorite ništa. Gospodin Đelić ništa nije rekao šta će biti čija obaveza, odakle pare za ovo, odakle pare za ono. Navodno, svi će biti gazde, ali od kojih para, pitamo mi vas? I u zakonu piše da ne treba kao mnogo para za realizaciju ovog zakona, ali nije tačno. Kaže – neće koštati građane ništa. Ma kako neće? Iz naših džepova se sve finansira, a kako će da se raspoređuje, to pametna država uređuje. Logično bi bilo i svako od vas verovatno može da najlakše ima percepciju o tome kako se raspolaže finansijskim sredstvima i da to prenese na primeru jedne obične porodice. Ako su pare na stolu i kod tate, ako tata, kada sasluša i mamu i dečicu, ima završnu reč i rasporedi pare na razne strane zadovoljiće potrebe porodice.
Ako svako bude vukao na svoju stranu, a samo tata radi, teško da će moći da zadovolje sve potrebe.
Tako vam je i ovde. Od velikih očekivanja koje u predizbornoj kampanji najavljujete građanima Srbije da će ovo biti za njih i te kako korisno, da će dobiti vlasništvo na putevima, mostovima, pa čak i prugama i uopšte ne zna da li će pruge da budu vojvođanske ili neće. Još se tu lome koplja za šta da glasa i zbog toga niste ni glasali po ovim tačkama dnevnog reda sa prethodne dve sednice, jer se čeka da se vidi kako će Vlada da se ponaša po pitanju ne samo ovih amandmana koje je Vlada podnela, to znamo, nego je ZES podneo još 22 amandmana, Pastor ima amandmane. To šta će na kraju da bude od ovog zakona, to niko živ ne zna. Mi sada ne pričamo o zakonu koji će biti usvojen, nego pričamo o onome što bi moglo da bude, jer znamo mi vas.
Pokušavamo da shvatimo šta nam vi to spremate. O tome šta ste ovde napisali, nekonzistentniji zakon u životu videli nismo, verujte. Ne znam ko vam piše ove zakone, ali taj o pravnom normiranju ne zna ništa, jer u jednom momentu, verovali ili ne, pravnik sam po struci, mnogo sam zakona u životu i pročitala i primenjivala, upitala sam se da nije problem u meni. Možda jeste, pazite, nisam naročite pameti, ali nešto sam malo radila i primenjivala ove zakone, ko velim nešto se razumem u to, zato sam se i prihvatila ovog posla, da danas pričam o ovom zakonu, ali sada da me pitate šta je javna svojina, ne znam da vam kažem iz ovog zakona, a ne znate ni vi, gospodine Đeliću, da mi kažete, 100% sam ubeđena. Evo, izazivam vas da nakon mog izlaganja ustanete i kažete – javna svojina je, a ne da mi nabrojite nego da kažete suštinu šta je javna svojina.
Vi ste požurili da ovaj zakon donesete jer vas je neko ubedio da ćete dobiti tamo neki datum o pridruživanju i ispuniće se kao neki uslov o pridruživanju EU. Ranije vam je to bila saradnja sa Hagom, znate i sami. Zato vam ovaj zakon nije bio ranije prioritetan, iako ga još od 2008. godine najavljujete. Tek sada, 2011. godine, o njemu pričamo.
Uslov za EU, džabe ste juče putovali za Brisel, sem da se prošetate, ali naporno je to da za jedan dan priznate nezavisnost KiM, to vrlo dobro znate, tako da možemo da donesemo 300 ovakvih zakona, da potpuno naš pravni sistem izludimo i načinimo nekonzistentnim, a nećete rešiti to pitanje. Kako smo stranka koja smatra da Srbija nema šta da traži u ovakvoj EU i da je sreća da predsednik Tadić izađe pred naciju u Drugom dnevniku ili neposredno posle Drugog dnevnika i u ovom istorijskom trenutku kaže – gospodo iz EU, nećemo tu i takvu EU, ne treba nam EU koja nam postavlja granične prelaze na teritoriji naše zemlje i piše tamo - stop, budemo pucali, hoću da branim svoj teritorijalni integritet i da čuvam svoju državu i više nemaju čime da vlast ucenjuju.
Puca polako EU. Evo, puca Grčka, evo i Italija. Videli ste danas, pratite šta se dešava, Španija, Irska itd. Ugrožena je evrozona. Brod koji tone, pa mi sada da se uhvatimo za njega. Pa, dokle ćemo da se vatamo za nešto što tone? Hajde da isplivamo jedanput u istoriji. Dokle ćete da nas vučete unazad?
Formirali ste neku radnu grupu. Ta radna grupa se baš demokratski formirala od predstavnika stranaka koje participiraju u vlasti, pa je i tu opet došlo do haosa, da li je Kostreš predao predsedniku Vlade usaglašen nacrt ili neusaglašen nacrt. Vidimo da ga usaglašavate i juče pa dajete 22 amandmana. Još ne znate šta ćete morati da usvojite da bi vam zakon prošao. To govori mnogo o tome kakva je poslanička većina i da je došlo vreme da se naplaćuju računi, odnosno da se ispunjavaju obećanja koja ste dali onima koji su iz DS pošli na listu tzv. ZES.
Jedan od prigovora SRS, pored ovog osnovnog, da država koja, nažalost, ne zna šta je u njenoj imovini, iako je trebalo da ima registar svoje imovine još posle donošenja onog zakona o sredstvima o svojini građana 1995. godine, a evo do 2011. godine nije napravila svoj registar imovine.
Čujemo da je pokrajina požurila pa napravila neku listu i dostavila. Tako je bilo i u onoj SFRJ, kad god je trebalo nešto da povuče iz Beograda, dolazili su Slovenci i Hrvati sa gotovim projektima, dok se mi opasuljimo para od raznoraznih kredita, odlazili su tamo.
Sa željom da vratite čitavu situaciju na stanje pre 1995. godine, pre donošenja ovog zakona, vi i vaši koalicioni partneri u stvari hoćete da vratite sve na stanje Ustava iz 1974. godine. Taj ustav je video Republiku Srbiju kao užu Srbiju, AP Vojvodina i AP Kosovo i Metohija. Tu je imovina bila striktno podeljena. Sada kao novi ili kao neopobunisti vi treba da nas vratite 40 godina nazad, pa da opet očekujemo posledice kakve smo osetili od onog Ustava iz 1974. godine i kada se raspadala SFRJ. Tako možemo da očekujemo da će polako da se raspada i ova država Srbija. Koliko god neko tvrdio da to nije namera, mi tvrdimo da jeste još od donošenja Statuta Vojvodine, gde je to bilo očigledno, a evo i ovaj zakon. Očigledno je čitava situacija oko donošenja zakona ucena. Takođe, daju nam za pravo da tvrdimo da to ide tim putem. Da li će u tome neko uspeti ili neće, naravno, zavisiće od toga ko će dalje posle narednih izbora upravljati ovom državom, da li će taj neko moći da ispravi sve ono što ste pogrešno uradili za ovih 11 godina.
Pošto će, kako vi kažete, osnov za sticanje svojine ovde biti državina, to znači da je pokrajina i lokalna samouprava i korisnik tih stvari. Napravljen je, kako sam već rekla, taj spisak svih objekata na koje AP Vojvodina ima pravo korišćenja odnosno nad kojom je specijalistička AP Vojvodina imala do raspada SFRJ. Znači, vraćeno je još dalje u prošlost sve, dakle na Ustav od 1974. godine i to je ono što nas naročito plaši i što smo dužni da kažemo jer, koliko god to za neke zvučalo pesimistički ili da bolujemo od neke teorije zavere, ovoga, onoga, ili nas ubeđivali da neko nema secesionističke težnje, mi smo se dosad uverili da smo uvek bili u pravu, a svi oni drugi koji su nas slušali ili osporavali imali su naknadnu pamet, pa nekad su nam javno priznavali da smo u pravu a nekad su samo po ćoškovima klimali glavom ili govorili – e, kamo sreće da smo poslušali.
Imamo problem, čak i da ovakav zakon usvojite, imaćete problem da ga primenite. On je potpuno neprimenjiv. Vi nemate katastre uređene, pre svega. I to svi znaju Srbi. Ko god je otišao od fizičkih lica da nešto po pitanju svoje imovine uredi, mogao je da se suoči sa tim problemima u najvećem broju slučajeva.
Ako je ovo neki krovni zakon, kada će se doneti ti novi zakoni i podzakonski akti, bog te pita. Tek za deset godina, koliko vidim, kako to u zakonu piše, znaće se po ovom zakonu ili u skladu sa vašom namerom, šta je čije.
Ispunjavate samo jednu formu – hajde da donesemo neki zakon o imovini i ma šta koga briga. Zove se tako. Proći će ovu evropsku agendu i idemo dalje. Kako će u praksi on da se primeni, kakve će posledice da izazove, kakav će haos da napravi, to vas trenutno ne interesuje. Brzo će izbori, pa ćemo posle da vidimo šta ćemo, kao da ćete u EU sutra. Nećete nikada. Ali, ono što su vam rekli, neki vam kažu da otvoreno nećete nikada, a neki vam kažu da zamajavate narod, imate još nekih 20 do 25% koji u to veruju, za 5, 6, 7, ili 10 godina. Zbog svega toga, pravimo haos u državi.
Nije mala stvar imovina jedne države. Vi nam sve živo pokradoste i rasprodaste. Sada pravite još ovakvu papazjaniju od ovako važnih stvari kao što je imovina na prirodnim bogatstvima, građevinskom zemljištu, šumama, putevima itd.
Kakve koristi ima od toga, recimo Bela Palanka, što će onaj put koji je ona do sada koristila i o kojem se starala, sada biti njeno vlasništvo? Što, da neće da ga proda? Neće da ga proda. Kako će ga prodati? Zamajavate Vojvodinu da ćete joj vratiti kanale. I treba da im vratite kanale, ali odakle im pare da ih srede? Niste imali iz državne kase da ih sredite, a sada ih uvaljujete njima, pa neka ih oni kopaju i čiste. To je samo – skini sa mojih leđa i neka ide na leđa drugoga. Onaj se kao još raduje, dobio je neku imovinu. O imovini treba da se staraš, treba da je održavaš, treba u nju da ulažeš, treba neki porez da platiš, treba svašta nešto. Odakle pare?
Još jednom samo, SRS zaista ne može ovakav zakon da podrži. Ovo je samo deo razloga koji sam iznela, a kolege će govoriti u načelnoj raspravi i sa drugog aspekta sagledati sve loše strane ovog zakona. Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, gospodine Jankoviću, dostavili ste nam u zakonskom roku jedan vrlo iscrpan i obiman Izveštaj, a što je vaša zakonska obaveza. Dakle, još u martu mesecu, ali evo tek u julu je to došlo na dnevni red. Zašto nije ranije, to valjda znaju oni koji sazivaju sednice i sačinjavaju dnevni red. Dobro, nikad nije kasno.
Ovaj vaš Izveštaj, koji je potvrdio dosta od onog što smo mi govorili još prilikom donošenja Zakona o Zaštitniku građana, posmatrala sa dva aspekta. S jedne strane, vi ste potvrdili naše zamerke i primedbe koje smo tad iznosili, smatrajući da ovo regulatorno telo, kao i mnoga druga, neće biti efikasna u onoj meri u kojoj bismo to želeli da bude. Brojke najbolje o tome govore. S druge strane, htela sam da vam prigovorim i zbog toga što ste prekršili sam zakon i to član 10. Zakona, jer ste se upustili u neke političke ocene u svom izveštaju, a što nije smelo da se dogodi, a navešću vam u toku svog izlaganja i primere za to.
Zbog građana koji, dozvolićete, pretpostavljam da ne znaju mnogo o tome šta Zaštitnik građana radi i da imaju mogućnost da mu se obrate, moram da kažem da bi vi trebalo da se starate o zaštiti i unapređenju ljudskih sloboda i prava i to kako fizičkih tako i pravnih lica, kako domaćih, tj. državljana, tako i stranaca. Ovo što je u zakonu navedeno da se vi starate i o pravima stranih pravnih i fizičkih lica je dobro, pogotovo zbog toga što je činjenica da mnogi strani investitori beže iz Srbije, upravo zbog toga što imaju problem ostvarivanja svojih prava pred državnim organima, počevši od ministarstava preko lokalne samouprave itd. Kažu, nigde nije teže doći do papira kako bi se eventualno neka firma registrovala i kao bi se dobile dozvole za gradnju i otpočinjanje delatnosti.
S druge strane, Vlada stalno govori o tome kako je neophodno stvoriti uslove i za domaće i strane investitore, naravno, ali nekako su im ili ovi strani, pa njima daju i dodatne stimulanse i po deset hiljada evra po zaposlenom, samo da dođu. Plaćamo sami te radnike, da bi oni posle opet za nekoliko godina mogli da ih otpuste i da eventualno sa kapitalom koji su stvorili ovde, jer radnu snagu nisu plaćali ništa, mogu da odu odavde. Čak je bilo i takvih primera da mogu da otkupe u potpunosti neka preduzeća, koja za sad nemaju u svojoj svojini. Evo da počnemo od vaše konstatacije da je sve vidljivije nezadovoljstvo građana radom organa javne uprave i poštovanje njihovih prava, jer su, kako vi kažete, očekivanja deceniju posle promena izvršenih 2000. godine, opravdano mnogo veća.
Dakle, možda su ona bila veća 2000. godine. Ali, već od 2003. godine, kada je pala Živkovićeva Vlada, građani više nemaju nikakva očekivanja od ove vlasti. Kako ona uspeva da se iskombinuje i da formira Vladu nakon svih izbora, to je materija za one koji se bave političkim sistemom i raznom političkom kombinatorikom kako oni koji su dobili manje glasova uspevaju da vladaju državom i kako se pre izbora jedno obećava, a posle izbora, kada se formira koalicija, radi nešto drugo. Možda je i to nešto čime biste vi trebalo da se bavite, jer ja ne vidim da postoje gore stvari nego dovođenje u zabludu birača koji svoju suverenost predaju nama, narodnim poslanicima, da zastupamo njihove interese.
Takođe ste konstatovali da narastajuće socijalno nezadovoljstvo bi moglo u momentu sunovrata dostignuti stepen građanskih i političkih prava bez obzira na to ko se u tom momentu nalazi na vlasti. Vi kao da nam nagoveštavate neke socijalne nemire. Mislim da vi niste niti ovlašćeni niti kompetentni za tako nešto, a nije dobro da se ovako nešto niti nađe u medijima, jer niko normalan u državi ne želi bilo kakve nemire. Želimo izbore, naravno, i da se na tim izborima nadmećemo u demokratskoj atmosferi, da pobede bolji a nemire bilo koje vrste ne prizivamo, iako smo svesni narastajućeg socijalnog nezadovoljstva. Ali, to socijalno nezadovoljstvo treba da se kanališe na jedan jedini normalan način, a to su izbori.
Ustav jeste zaista postavio visoke standarde poštovanja ljudskih prava, ali svakodnevni život demantuje i vi ste to naravno primetili i naveli ste neke grupe za koje vi smatrate da su posebno ranjive, Rome, pripadnike drugih nacionalnih manjina, pripadnike seksualnih i pojedinih verskih manjina. Ovim grupama se naročito bavite i naširoko objašnjavate kako je prošla Parada ponosa prošle godine, što mislim da u jednom izveštaju koji se dostavlja Narodnoj skupštini može neka pojava da se navede, ali da dajete ocenu šta je ko uradio i gde je ko trebao da bude, to jednostavno nije vaš posao.
Dopalo mi se ovo što ste reč: "građanin" koristili u svom izveštaju rodno neutralno. Odvikli smo se od toga, jer svi govore – građani i građanke, ali onaj koji vam je pisao izveštaj malo je to nepismeno objasnio, pa je rekao: "rodno neutralno i ravnopravno označava pripadnike odnosno pripadnice oba pola". Ne znam kako to pripadnice mogu da budu, tj. žene, oba pola. Dakle, pripadnike oba pola. Ali, ušlo nam je u uši da su pripadnici muškog i pripadnici ženskog pola – teška gramatička greška.
Kada govorite o vraćanju imovine, vidim da ste se time pozabavili, da se zalažete za restituciju i kritikujete Vladu što još to nije uradila, ali, koliko čujemo, on je u pripremi i naći će se vrlo brzo na dnevnom redu. Govorite i o tome da je imovina vraćena verskim zajednicama, nekim, ali da je to sada na Ustavnom sudu jer je došlo do neravnopravnosti. Zaista i jeste došlo do neravnopravnosti subjekata koji očekuju povraćaj imovine, ali, sa druge strane, ovde navodite primer iz Novog Sada i kritikujete to što je Jevrejska zajednica tražila povraćaj dve zgrade u kojoj se nalaze baletska i muzička škola, čini mi se, zaista ne mogu tačno da se setim, a zaboravljate na ovaj razlog koji ste naveli – da je sve zastalo upravo zbog toga što se očekuje jedan zakon.
Dobro je što ste se pozabavili reformom pravosuđa. Kažete da su vam se obratili učesnici na konkursu, odnosno one sudije koje nisu ponovo izabrane 2009. godine, kažete koji su to razlozi. Vi ste se tu angažovali oko toga, preduzeli adekvatne mere, ali Visoki savet sudstva nije u skladu sa zakonskom obavezom obavestio Zaštitnika građana o sprovođenju preporuka. Šta onda? Vi ste o tome obavestili javnost, Vladu Srbije, Skupštinu i gotovo.
Dakle, gde se završavaju vaše ingerencije? Upozorite i obavestite javnost? Doduše, to zakon i kaže. Možete vi nekad da uradite i mnogo više, ali ja iz izveštaja nisam mogla da primetim, niti moje kolege, ali, obzirom na obimnost ovog izveštaja, možda mi je promaklo, da ste vi zatražili smenu nekog funkcionera? To je ono što bi se očekivalo od vas da uradite, obzirom da ste vi nestranačka ličnost, nezavisno regulatorno telo, vi možete sve što je u skladu sa zakonom i sve ono gde bilo ko krši zakon ili Ustav, vi treba da kažete – popu pop a bobu bob.
Međutim, vi se očigledno ustručavate od toga da bilo kog ministra ili predsednika opštine, gradonačelnika ili, ne daj bože, nekog direktora neke agencije, prozovete po imenu i prezimenu i preduzmete adekvatne mere. Koliko ste krivičnih prijava podneli? Koliko ste podneli zahteva sudiji za prekršaje? To nisam mogla tačno da vidim, ali, vi ćete me ispraviti ili ćete mi to naknadno reći, pošto niste bili uvodničar na današnjoj raspravi, možda smatrajući da nema potrebe, s obzirom da ste pismeno podneli izveštaj.
Htela sam da vam postavim još jedno pitanje. Bavili ste se zaštitom prava na pravično suđenje i reformama sudstva. Govorili ste o tome da se najveći broj građana od ovih dve hiljade i nešto koji su vam se obratili, a to je jako malo, 900 ste odmah odbacili, rešili ste nekih 900, više onih koji su vas uvažavali pa pre nego što najavite kontrolu oni su nešto uradili. Ne omalovažavam vas, nego one koji vas ne uvažavaju, ako me razumete šta hoću da kažem.
Pomenuli ste da ste imali više nekih bilateralnih sastanaka sa kolegama iz drugih evropskih zemalja, pa sam htela da vas pitam da li ste našli za shodno da se sretnete sa vašim kolegom iz Holandije, pa da ga pitate kakvi su uslovi u Ševeningenu, da li tamo pritvorenici imaju pravo na lečenje, da li je tamo sudstvo efikasno u smislu da se poštuje pravilo o razumnom suđenju u razumnom roku, da li je moguće da tamo može neko da bude zatvoru osam i po godina a da nije doneta ni prvostepena presuda, da li su uopšte nadležni za tako nešto, obzirom da se radi o našim građanima? Jer, vi ovde navodite kao jedan flagrantan primer, u stvari, u pozitivnom smislu to tumačite i navodite ubistvo jednog stranog državljanina u Beogradu, Tatona i da su oni koji su osuđeni, a nismo sigurni da su oni izvršioci tog dela, dobili preko 200 godina kaznu.
Šta je sa našim državljaninom koji je nastradao nesrećno na Ohridu, a tamo su ti koji su ga ubili dobili kazne tri, četiri, pet godina zatvora? Da li ste imali saradnju i sa njima?
Drago mi je što ste konstatovali da briga za prava građana, odnosno prebacivanje odgovornosti organa izvršne vlasti za stanje u svojim oblastima prelazi na tela koja su po prirodi nadzorna, kao što je vaše, a ima tu i drugih ovih regulatornih tela kao što je Poverenik za informacije od javnog značaja, za ravnopravnost polova itd, nemaju izvršne ingerencije, pa ni zakonska ovlašćenja, ni kapacitet da učine ono što je posao onih koje nadziru, niti im je to kažete – svrha. Nije im svrha, ali ako smo već formirali, ustanovili Zaštitnika građana, to je bila naša kritika kada se zakon donosio, onda je to trebalo da mu bude svrha. Inače je on samo još jedna stavka u budžetu. Pazite, ovih 100 i nešto miliona, koliko se troši na ovo regulatorno telo, nije malo za državu Srbiju, ili ste nezadovoljni? Videla sam iz izveštaja koliko para dobijate u budžetu, pa ste prilikom jednog rebalansa dobili manje, pa ste se bunili, pa su vam posle dali više.
Ako podelimo ovih 70 i nešto miliona, koliko vi imate samo za plate, ispade ovde, svaka čast vama i vašoj plati koja je u visini predsednika Ustavnog suda, ne znam da li mogu vaše ingerencije i vaš posao da se po bilo kom osnovu meri sa predsednikom Ustavnog suda, ma ko to bio. Govorim o instituciji, ne govorim o ličnostima, možda vi vredite deset puta više od njega. Verovatno vredite.
U proseku, ako sam to dobro izračunala, vama su samo plate oko 100.000 dinara. Nije malo. Mislim da imate samo jednu trudnicu, na porodiljskom bolovanju, to sam mogla da vidim iz iznosa koji je odvojen za porodiljska bolovanja. Dakle, nema baš mladih, nema žena.
Naročito sam pažljivo pročitala ovo što ste napisali u Izveštaju vezano za preventivnu kontrolu posete Bezbednosno-informativnoj agenciji i da ste taj izveštaj koji ste sačinili, kao poseban izveštaj dostavili Narodnoj skupštini, ali ga ona nije razmatrala, verovatno nije smatrala za shodno, obzirom da je očekivala ovaj potpuni izveštaj, ali vi ste dali primedbe vezano za ustavno pravo na privatnost i ono što smo i mi dali primedbu prilikom donošenja Zakona, da ne može svako da nas sluša i prisluškuje, ako nema odluke suda. Vi imate isto mišljenje i podržavam vas u tome da vi istrajete u tome ako vas neko sluša i ako vas neko čuje.
Kada ste govorili o biračkom pravu kao jednom veoma važnom pravu, jer bez njega nema demokratije, vi ste isticali ovde problem blanko ostavki, kritikovali ste to i pošto ste izveštaj u martu podneli, u međuvremenu znate i sami donet je novi zakon, pa su ove vaše primedbe, nažalost, ušle u taj zakon, ali me interesuje kako to da se niste pozabavili ni malo krađom mandata u Narodnoj skupštini?
Mi, naravno, nemate ovlašćenja da vršite nadzor nad radom Narodne skupštine, to mi je iz zakona jasno, ali ako možete da se bavite blanko ostavkama, biračkim pravom, zatvorenim listama, ko treba da dobije poslanički mandat sa liste, odnosno da to bude onako kako je zakonom sada i rešeno, u zavisnosti od broja mandata, onda od prvog do onog 57-og ili 82-og, koliko već mandata osvojimo, kako onda nigde niste našli za shodno da se barem u javnosti odredite prema krađi mandata, jer to je najveća moguća krađa. Ukrasti volju birača ne može biti gore za jedno demokratsko društvo. Nisam čula, niti vi navodite ovde bilo gde da ste se u javnosti odredili prema tome.
Kada su u pitanju medijske slobode i novinari, vi ovde dajete jedan dobar presek i sliku, ali opet zalazite malo u politiku i kažete da je dobro što državne snage bezbednosti više nisu pretnja životima i bezbednosti novinara…
(Predsedavajuća: 20 minuta.)
Završavam, samo ovu rečenicu. Kada su to bile? Kao što je to bio slučaj u devedesetim godinama, vi kažete. Ko je branio 11 godina ovoj vlasti da istraži ubistvo Ćuruvije, novinara Panića itd?
Biće još vremena u raspravi od strane mojih kolega, a nadam se da će i meni ostati nešto vremena da vam skrenemo pažnju na još neke stvari.
(Predsedavajuća: 20 minuta.)
Izveštaj je obiman i ne mogu u 20 minuta baš na sve da se osvrnem, ali mislila sam da vam skrenem pažnju na krucijalne tačke.
Zahvaljujem.
Zaista nisam iznenađena što je gospodin Obradović danas ovde sa nama, obzirom da se radi o čoveku koji je doktorirao na političkim naukama i apsolutno je svestan da se stepen demokratije u jednom društvu meri, između ostalog i time koji su mehanizmi kontrole tri grane vlasti, u ovom slučaju zakonodavne i izvršne vlasti.
Gospodin ministar Stanković je kratko u Vladi i očigledno nema straha da izađe pred narodne poslanike. Za ostale ministre zaista moramo da se pitamo zašto nisu došli, iako imaju obavezu, i njih ovaj Poslovnik obavezuje da obaveste Narodnu skupštinu ko neće biti prisutan, a samim tim da nas i predsednik Skupštine onda obavesti ko tog dana neće biti u parlamentu, kako bismo mi mogli onda pitanja da usmerimo prema onim ministrima koji tu jesu, da ovo ne bude jalova rasprava.
Izvinjavam se što sam malo ovo elaborirala, ali prosto danas su neki poslanici razgovarali sami sa sobom, jer naravno da ova dva ministra ne mogu da daju odgovore na sva pitanja. Eto, ja sam jedna od njih koja će postaviti pitanje, u nadi da će barem u pismenoj formi da nam se vrati, iako je cilj, čini mi se, ove sednice da javnost čuje i nas, ali da čuje i predstavnike vlasti, šta oni imaju da nam kažu kao odgovor na naša pitanja, a ne samo da mi dobijemo te odgovore, jer onda je naš način za prenošenje tog odgovora građanima mnogo teži nego da su pratili ovu sednicu.
U svakom slučaju, mene interesuje da li je Vlada Srbije upoznata da je grad Niš, kao lokalna samouprava, otvorio kancelariju u Briselu? Na osnovu kog zakona? Koliko se ja razumem u nadležnosti lokalne samouprave, niti Zakon o lokalnoj samoupravi, a niti Ustav Srbije omogućava i dozvoljava ovako nešto. Dakle, geneza čitavog događaja još iz vremena kada se donosio statut Vojvodine i kada se najavljivalo tako nešto, ali niko normalan nije mogao ni da pretpostavi da bi jedan grad mogao da se odluči na tako nešto, sa obrazloženjem koje zaista ne može da pije vodu. Ali, bez obzira koliko je opravdano obrazloženje, naprosto, u zakonu i u Ustavu ne postoji osnov za tako nešto. Vlada je morala da interveniše. Nadležno ministarstvo je moralo da predloži Vladi da se obustavi od izvršenja takva odluka.
Želim odgovor šta je Vlada po tom pitanju uradila, jer ako svi gradovi počnu da otvaraju svoja predstavništva u Briselu, dokle ćemo da stignemo? To su države u državi. Koliko znam, imamo jednu državu, a lokalna samouprava to ne može da radi.
Dame i gospodo narodni poslanici, htela big, pre svega, da se obratim predsedniku Skupštine i verovatno sekretaru Skupštine, koji nam je dostavio ovaj materijal koji nam je pomogao u radu i sagledavanju uporedno-pravne materije u drugim zemljama kada su u pitanje mladi. Međutim, imam utisak da je ovo, što bi mladi rekli čist "kopi-pejst", da ste uzeli ovo od BiH i iskopirali, jer, verujte mi, ponižavajuće je to da, recimo, spelujete na srpskom jeziku naziv međunarodnih institucija. Moram to da pročitam, prosto da biste imali u vidu da nas više ne ponižavate na taj način. Evo piše ovako, pozivajući se na međunarodne izvore prava iz ove oblasti "universal declaration on human rights". Znate na šta se misli, pretpostavljam, i "convention on the rights of the thilt". Mislim stvarno, narodni poslanici smo, ako ste hteli prevod, trebalo je da nam prevedete naziv ovih međunarodnih institucija, a ne da nam ovo spelujete na srpskom jeziku, jer me to zaista podseća na jedan video klip koji se može videti na ju-tjubu od pre nekih mesec i po dana, gde ismevamo jednog visokog funkcionera upravo zbog toga što ne znajući engleski čita neki materijal koji je spelovan na srpskom jeziku i ćiriličnim pismom.
Ali, da se vratimo ovom zakonu o mladima koji, ako ništa drugo, bar bi trebao da se zove predlog zakona o zaštiti mladih. Ovaj zakon je za SRS potpuno neprihvatljiv, zato što on, pre svega, nema nikakva obeležja zakona, on je jedna deklaracija, on je produžetak onoga što ste svojevremeno 2008. godine uradili donoseći strategiju i 2009. godine kada ste tu strategiju razređivali akcionim planom. Sad je trebalo doneti neki zakon koji će pokazati veliku brigu ove vlade za mlade ljude.
A šta je, u stvari, trebalo da uradite? Trebalo je da, na osnovu tih akata koji su već doneti 2008. i 2009. godine, pogledate svaki zakon koji je Vlada slala parlamentu i da vidite gde su tu mladi, kako se ti zakoni održavaju na mladu populaciju, odnosno na ovu populaciju koju vi tretirate, od 15-30 godina. To bi bio vaš posao i to bi morao da bude posao vašeg ministarstva, jer svaki zakon koji dođe u ovu skupštinu i koji se izglasa, on se na neki način održava na mlade ljude. Mladi ljudi neće živeti ni bolje ni gore od njihovih roditelja. Dakle, kakvo je stanje u društvu, kako živimo mi, tako žive i naša deca. Kakve vrednosti promovišemo mi, takve vrednosti promovišu i naša deca i kraj priče. Srednje klase nema. Do skoro smo mogli da vidimo onu tužnu sliku kako penzioneri otvaraju beogradske kontejnere. Sada, verujte mi, pre neki dan u Takovskoj ulici, u sred Beograda, vidim dete sa rancem koje ide u školu i otvara kontejner. Eto, dotle smo došli nakon deset godina vaše vlasti, a sve smo bliže Evropi i sve smo bliže nekim ostvarenjima, navodno nekih obećanja o boljem životu, a mi sve više i više tonemo.
Kada govorimo o mladima, hajde da se prisetimo šta to mladi traže. Sada ćemo mi kao da osnujemo neki savet ovim zakoni, pa će u tom savetu da bude jedna trećina mladih, pa će oni nama da kažu šta njima treba, kao mi ne znamo šta mladima treba. Eto, to je njihovim rečnikom rečeno, mislim da nas svi razumeju. Znamo mi šta njima treba, jer oni izađu na ulice i pa kažu - hoćemo da se upišemo na budžet na fakultet, jer smo položili sve ispite, a vi im kažete ili ministar za prosvetu im kaže – ne može, jer nemate toliko tih ostvarenih bodova, a dali sve ispite, po toj novoj Bolonji, recimo. Ili školarina od 125 hiljada do 240 hiljada. Hajde roditelji platite, a ovde ste nam naveli da svi imaju jednake mogućnosti. Jeste Bog stvorio čoveka slobodnim i sa jednakim mogućnostima, ali su ga onda društvene stege i to kako smo mi uredili sistem, na neki način podelili.
Šta je to što sada karakteriše naše društvo, a šta najviše pogađa mlade ljude? Rekli smo – nezaposlenost. Milion nezaposlenih. Nepismenost. Koji je procenat nepismenih? To je pitanje za "milionera". Ima 20% nepismenih u ovoj državi. Mi smo se davno bili izborili sa tim, pa sad ponovo uđosmo u tako visok procenat nepismenih ljudi. Nema elementarne pismenosti, a imamo, navodno, sada u školama mogućnost korišćenja računara i hoćemo da našoj deci omogućimo što bolje uslove za školovanje, a nemamo ono elementarno.
Pre četiri godine je bila akcija broj jedan u Srbiji, da se izgradi ne znam koliko toaleta u osnovnim i srednjim školama, u 21. veku. O čemu mi pričamo? Da ne govorimo o salama, o opremi, o uslovima u kojima će da se radi itd. Moramo da budemo svesni, pre svega naše stvarnosti. Dok mi ne stavimo ovu državu na zdrave noge, jer ako ovako nastavimo pući ćemo kao Grčka. Dok privreda ne počne da funkcioniše tako da imamo pozitivan trend i dok ne prestanemo da se uzaludno zadužujemo, ne stvorimo ponovo tu srednju klasu, ne omogućimo ljudima da rade, da žive od svog rada, mi ćemo imati problem i sa mladima i sa starima i sa onima koji su se tek juče rodili, jer i oni koji se rode, posle godinu dana majka pođe na posao, a ta mlada majka koja ima 28, 29, 30 godina, kad ode na porodiljsko odsustvo, ima 65% primanja u prva tri meseca i ne može da joj bude niže od minimalnog ličnog dohotka, a posle tri meseca može da bude i ispod minimalnog. Da ne govorim o onima koji rade na crno. Koliko je mladih koji rade na crno, koji neće nikada da odu u penziju? Mi ćemo možda nekada i da odemo, oni nikad. Čemu da se nadaju? Šta su im modeli, na koga se gledaju? Kad malo bolje razmisle, uče, rade, roditelji ih se odriču, oni se odriču svega i svačega, završe fakultete ili neke škole, ono što su oni odredili da je njihov životni cilj i šta posle toga? Nemaju posao, a onda vide da je tamo neko, ko je tako blizak nekim krugovima, koji je spreman da igra na ivici kriminala, jer putevi droge prolaze ovde, ima tu svega i svačega, taj je došao do velikih para, vozi se raznim džipovima, motorima, živi luksuznim životom.
Ovde bi, između ostalog, trebalo da se tretira i ono vreme kako da mladi provedu kreativno svoje slobodno vreme. Izvinite, čovek radi da bi mogao od svog rada da živi i da organizuje svoju dokolicu, što je sastavni deo života, jer nismo životinje nego smo ljudi, humana bića koja umeju da razmišljaju i uživaju u tim stvarima. Šta radi naši mladi? U njihovom žargonu, oni gluvare. Zašto gluvare? Zato što nemaju šta da rade, nemaju gde da rade. Da oni rade, oni bi to svoje vreme i te kako kreativno iskoristili, ne bi bili u kockarnicama, ne bi sedeli do tri, četiri sata u raznim kafićima nego bi išli kući da spavaju, da sutra ustanu i idu na posao.
Sve je to jedna uzročno-posledična veza koju je teško rešiti jednim zakonom, čak da ste ga napravili da je idealan, a daleko je od idealnog. Kažem vam kao pravnik, ovo nema nikakve osobine zakona, ima osobine deklaracije, ali tu su neki članovi, pa sad izgleda to kao zakon. Ne, to su samo neka vaša opredeljenja kako organizovati nešto.
Lepo je moj kolega Radovanović rekao vezano za socijalističku omladinu nekadašnje Jugoslavije, samo čekamo da se formira socijalistički savez radnog naroda i da ponovo organizujemo štafetu za predsednika Tadića i evo neokomunista, da svima bude jasno da su neokomunisti na vlasti.
Srpska radikalna stranka može da vam priča o problemima sa kojima se mladi susreću do sutra, a i vi verovatno znate, ako hoćete da budete iskreni da o njima pričate. Ali, vama je u ovom momentu bilo važno da svoju partijsku strukturu poboljšate, da je bolje organizujete, naravno, o trošku države, odnosno o trošku budžetskih korisnika, jer evo vam dokaza i protivdokaza za ono što ste malopre izneli - šef Kancelarije za mlade u Loznici je na vašem bilbordima i promoviše URS.
O čemu pričamo? Vi ako niste sposobni da formirate stranku i stranačku mrežu nemojte preko naših leđa i preko leđa poreskih obveznika, radite to nekako drugačije. Kažete - mladi imaju mogućnosti i prava da se udružuju, da neguju neke svoje vrednosti, volonterski rad, kulturne vrednosti, ne znam ni ja šta.
Evo, pre petnaestak minuta smo dobili obaveštenje – tri autobusa mladi se samoorganizovali, krenuli na Gazimestan, šta ih je dočekalo dole? Kamenovanje. Jedan momak je prebačen u bolnicu. Zaustavljeni su autobusi, jedan potpuno uništen. U kakvoj državi živimo? Malopre kažete ima 167, 170 opština. Koliko opština ima u Srbiji? Nijedan ministar za milion dolara ne može da mi kaže, jer će mi svi reći onoliko koliko opština u Srbiji ima ili približno tačno bez KiM­? Pitam vas - koliko po Ustavu ima opština, na osnovu Zakona o teritorijalnoj organizaciji? Ima 186, ja ću da vam kažem. Tu brojku nisu u poslednjih 10 godina čuli iz usta ni jednog ministra.
Mi mladima želimo dobro, ali nemojte vi da branite mlade od nas, nego kad dođe bilo koji zakon, a mi često to spominjemo i svi se kao pozivamo na tu našu decu koja dolaze iza nas, ali slabo ima sluha u Vladi Srbije.
Nije dovoljno da se donese samo jedan zakon koji će da se zove zakon o mladima. Mene juče deca ismevaju. Kažu – šta to mama čitaš? Kažem – zakon o mladima. Kažu oni – a sutra, zakon o starima. Ja kažem – prekosutra ćemo verovatno zakon o ženama u pertilnom dobu, pa zakon o ženama u menopauzi itd. Nemojte da nas ismevate.
Zaista, mladi će se osetiti veoma povređeno ovim zakonom. Misliće da ih stvarno da ih tako pogrešno shvatamo, da je dovoljno da imamo zakon koji se zove zakon o mladima, a imamo i Zakon o rakiji. Tom zakonu smo dali ozbiljan značaj, da zaštitimo rakiju i kvalitet rakije.
Ovde mi ne štitimo mlade, ni od čega ih ne štitimo. Mi im kao dajemo neke mogućnosti. Šta će oni mučeni da uredi, kada je sistem taj koji određuj kako će oni da žive, kojim će putem da krenu. U najskorije vreme učešće na kredite za kupovinu stana, koji itekako tangiraju mlade ljude, povećan je na 20%. Odakle da skupe ta deca te pare, da dođu do bilo kakovog stana? Evo, i za automobile isto. Automobil danas nije luksuz, nego potreba. Kako vi dolazite na posao? Autom. Dobro, ja idem autobusom, ali ja nisam ministar.
Koliko košta vrtić? Da li može svako da smesti svoje dete, pa i mladi čovek, u državni vrtić? Ne može, a onda mora da plati 250 ili 300 evra za privatni vrtić. Koliko je to kada plati 500 evra za stan, pa još troškove, a kolike su plate i kolika je prosečna plata, koliko njih radi na crno, koliko njih za minimalac? I tako u krug možemo da pričamo satima, ali meni je već 15. minut, a rekli su mi samo 10 minuta mogu da govorim, da bi ostale kolege stigle. Izvinjavam se.
Još jednom, SRS ovakav zakon, ne zato što se ovako zove, nego zbog toga što ništa ne rešava, nema namere da podrži.
Dame i gospodo narodni poslanici, amandman SRS koji ću obrazložiti odnosi se na raspodelu sredstava iz javnih izvora. S obzirom na to da mi je predstavnik Vlade ili Vlada odgovorila da ne prihvata ovaj amandman zato što je, kako oni smatraju, pravilnije rešenje onako kako su oni predložili, a da nisu mislili da je pravilnije valjda tako ne bi ni predložili, dakle, argument kao argument ne stoji uopšte. Ali, evo, pozivam gospodina Markovića, molim, ako on ima uopšte te ingerencije, da obrati pažnju na ovaj amandman, pogotovo što mislim da moramo da vodimo računa o tome da ovaj zakon nije zakon koji egzistira u pravnom sistemu potpuno sam za sebe, nego je u izvesnoj korelaciji sa Zakonom o izboru narodnih poslanika.

Nama tu i terminologija i sve ostalo mora da bude, na neki način usklađeno. I ne vidim zašto bismo mi vezivali sa brojem glasova sredstva koja dobijamo iz budžeta Srbije ili autonomne pokrajine ili opštine, kad se glasovi na izborima uvek pretaču u mandate, i ako je to tako po Zakonu o izboru narodnih poslanika, ne vidim zašto to tako ne može da ostane i kada je u pitanju ova materija.

Jedinica mere po nama jeste osvojeni mandat, a ne broj važećih glasova, pogotovo ne ova razlika koju vi pravite za one koji su dobili 5% važećih glasova i za one koji su ispod 5%, pa oni koji imaju 5% dobijaju 1,5% koeficijent, a oni koji su ispod 5% koeficijent 1. Dakle, ovde ne idete ka tome da se izjednači prema broju glasova iznos sredstava koje će dobijati učesnik na izborima, nego opet pravite razliku kao što ste uostalom i do sada pravili razliku i zbog toga taj prethodni zakon i nije bio dobar, jer sadašnje važeće rešenje je da se 30% deli na jednake delove, a 70% srazmerno broju osvojenih mandata. Zato je, recimo, jedan poslanik političke stranke koja je navodno bila u koaliciji sa jačim partnerom, sa jačom političkom strankom na izborima, dobijao neuporedivo više od stranke koja je osvojila veliki broj mandata.

Mislim da ste vi želeli da prevaziđete to, ali ste upali u jednu zamku i napravili ste opet problem, ali htela bih da kažem, pre svega, zbog javnosti, da se možda onima koji prate ovu našu debatu danas čini da govorimo o nečemu što se tiče isključivo nas narodnih poslanika i da se mi ovde otimamo o neke državne pare – nije tako. Ovo se odnosi i tiče svih građana Srbije, jer pre svega oni pune budžet Srbije i oni imaju pravo da kontrolišu rad političkih partija, predstavnika političkih partija, odnosno predstavnika političkih partija u ovom domu.

Jedino je ispravno i jedino je normalno da se političke partije najvećim delom i finansiraju iz državnog budžeta, jer smo tako sigurni da nema uticaja tajkuna i svih onih koji bi želeli, zahvaljujući tome što su na volšeban način došli ili možda na najpošteniji način do ogromnih para, da preko političkih partija dođu i do političkog uticaja. Naravno, ne treba oni da ostanu van političkog života, ali neka se priklone nekoj političkoj partiji ili neka osnivaju svoje političke partije, ali ne mogu kupovati, kao što smo do sada imali slučaj da se kupuju narodni poslanici ili da se unapred kupuje određen stav, kada je u pitanju donošenje nekih zakona.

Imamo zaista veliko iskustvo kršenja zakona, imamo veliko iskustvo da smo gledali kroz prste i da nismo sprovodili zakon i stvorili smo jedno vrzino kolo iz koga ćemo teško da izađemo, a ovi zakoni koje sada donosimo post festum da bismo legalizovali neka stanja kao što je i Zakon o izboru narodnih poslanika, a evo i ovaj zakon o finansiranju političkih stranaka, odvešće nas još više u jedan haos, a svi se navodno zalažu za uspostavljanje nekog čvršćeg pravnog poretka i za poštovanje, kako možemo da čujemo ovde od kolega, naročito ovog doma, koji zaista i zaslužuje da po svom nazivu bude poštovan i da bude na visokom rangu na lestvici institucija koje imaju ugled u društvu.

Donoseći ovakve zakone, glasajući za ovakve zakone mi doprinosimo upravo onom što ne bi trebalo da se dešava, a to je da će i poslanici biti predmet dalje trgovine, što može da izgleda kao da je to njihova lična stvar ili lična bruka, ili pristanak da postanu roba, ali to će biti i iskrivljena volja birača i krađa glasova birača na izborima. Jer, kada oni glasaju, znate, evo danas je bilo te diskusije – da li glasaju za čoveka, za listu, za politiku, šta će se desiti ako neko posle dve godine razmišlja drugačije nego što je mislio pre dve godine.

Izvinite, ali ovde politika dobija glasove. Dakle, jedna politička partija ili koalicija izlazi na izbore sa određenom platformom, ljudi za to glasaju i hoće da se sprovodi takva politika. Taj koji se posle dve godine predomislio, taj ne može da očekuje da, pre svega, ima poštovanje biračkog tela, a da ne govorimo o tome kakve bi posledice trebalo da ima. To što je ovde poslanička većina održavala takvu jednu grupaciju, koja se naknadno registrovala kao politička partija, to je nešto što će se svima obiti o glavu, da vam kažem. Ali, obiće se i njima o glavu ponajviše, nego, baš me briga za njih. Interesuje me šta je sa onima koji se kada izađu na birališta i kada nam poklone poverenje pitaju šta će biti kroz godinu, dve dana, da li će ovi ljudi koji su dobili mandat da izađu na tržište da kažu – meni sto hiljada, meni dvesta hiljada, meni trista hiljada evra i evo nas izmešanih ovde po klupama, umesto, recimo, sedam, 27 poslaničkih klubova.

Koga smo mi prevarili? Prevarili smo građane Srbije. Posle se pitate što vam svaki mesec ili dva dana sve više ljudi odlazi u apstinenciju, odnosno neće da izađe na izbore. Pa, mi ako ništa ne učinimo u tom smislu da povratimo i poverenje birača, a i da povratimo poverenje u institucije, ne možemo ni da očekujemo ništa drugo nego da mali broj ljudi onda odlučuje šta će biti u državi ili, što je najgore, neki faktori sa strane koji će imati mnogo olakšan položaj i mnogo lakši posao da do tako malog broja ljudi dopre i raznim mahinacijama, koje su nam poznate, izdejstvuju rezultate izbora....
Poštovane kolege narodni poslanici, amandman koji smo podneli na član 22. tiče se finansiranja izborne kampanje iz privatnih izvora, odnosno propisano je Predlogom zakona da fizička i pravna lica mogu dati sredstva za trošenje izborne kampanje do maksimalnog propisanog iznosa u članu 10, odnosno fizička lica do 20 prosečnih ličnih dohodaka, pravna lica do 200 prosečnih plata.

Mi smatramo da ste ovde nešto propustili, da ste na nešto zaboravili. Postoje politički subjekti, odnosno političke partije koje se vrlo štedljivo odnose sa novcem koji dobijaju od države ili od svojih članova. Godinama štede da bi ispunile svoju funkciju, odnosno da bi izašle na izbore i da bi dobile što veći broj glasova. Zato smo predložili da se doda stav 3, ovog člana, koji bi glasio: ''Politički subjekt može novčana sredstva sa računa za finansiranje redovnog rada iz člana 18. ovog zakona da koristi za finansiranje troškova izborne kampanje pod uslovom'', naravno, ''da ih prebaci na poseban račun za finansiranje troškova izborne kampanje iz člana 24. ovog zakona.''

Ne stoji vaš argument kojim odbijate ovaj amandman, jer smatrate da treba da dođe do razgraničenje jednog i drugog računa. Apsolutno je, kako vi kažete, transparentno. Sve se vidi. S jednog računa milion, dva, tri ide na ovaj račun za trošenje za izbore.

Mi smatramo da se na ovaj način zaista otklanja ne samo nelogičnost koja postoji u raspolaganju sredstvima koje političke partije imaju, nego jedna velika nepravda. S druge strane, imamo utisak kao d ste želeli da političke partije moraju da uzimaju kredite od banaka, koje znamo pod kakvim uslovima daju kredite..

(Predsedavajuća: Dva minuta.)

..koje su kamate koje tek moramo da im vraćamo, a, opet, odakle to vraćamo nego iz onih sredstava koje posle dobijamo od države i uzimamo iz državnog budžeta…
Dame i gospodo narodni poslanici, logično bi bilo za očekivati da ovakav jedan zakon donosimo na osnovu prethodno postignutog konsenzusa svih poslaničkih grupa koje su učestvovali na izborima i na osnovu toga dobile određen broj mandata u Skupštini Srbije.

Ali, taj demokratski princip se ne poštuje ni po pitanju drugih zakona, tako da nije za očekivati da se primeni i kada je u pitanju ovaj zakon, koji smatramo zaista veoma važnim jer on predstavlja preslikavanje volje birača, a volja birača jeste neprikosnovena. Mi smo zahvaljujući njima ovde i poslati smo sa njihove strane da se zalažemo za ostvarenje njihovih interesa.

Ovde mi pokušavamo kroz amandmane da nešto poboljšamo u tom zakonu, iako smo u načelnoj raspravi rekli da se principijelno ne slažemo sa mešanjem bilo koga u politiku političke partije koja je izašla sa izvesnom izbornom listom, kako će, na koji način i kome dodeljivati mandat.

Jer, dozvolićete, ako se recimo među prvih 90 kandidata SRS nađu Todorović, Martinović, Stevanović, Pop Lazić i tome slično, a pre toga recimo imamo neke lokalne izbore, pa svi mi budemo predsednici opština, šta znam, Surdulice, Čukarica, Vračar, Ruma, kako ćete vi nama dodeliti mandat? Imate li pravo da nam zatražite izjavu o prihvatanju mandata ili smo mi automatski van mogućnosti da se prihvatimo tog mandata. Šta god da uradite vi ćete da pogrešite, ali vi o tome niste ni razmišljali.

Navodno član 3. bi trebalo da ovaj zakon uskladi sa Zakonom o uređenju sudova u pogledu nadležnosti suda, ali vi ste nama ovako poslali poruku da ćete vi menjati Zakon o uređenju sudova, jer ne znate koji će sud biti nadležan za ove sporove, kao što ste nam priznali da nemate nameru da stvorite uslove da konačno imamo jedinstveni birački spisak, čim koristite termin "izvod iz biračkog spiska".

Čitava ova farsa oko podnošenja amandmana i navodne odluke većine ili predlagača da li će se neki amandman prihvatiti ili neće ne može da prođe zato što smo mi svesni toga da o našim amandmanima raspravlja neko drugi.

Evo, čitamo u štampi da se Venecijanska komisija sprema da se izjasni po pitanju dva neka krucijalna amandmana, koji su neke poslaničke grupe podnele, i to one poslaničke grupe koje su čak rekle da će podržati zakon, iako se u osnovi ne slažu sa nekim od članova Predloga zakona.

Dakle, Srbija je, to ću po hiljaditi put da kažem, pod protektoratom, o nama i uređenju bilo koje oblasti društvenog života, pa čak i tome kakve ćemo izbore imati i kako će narod odlučivati, u ovoj državi odlučuje neko van ove države i sve dok svi mi i građani Srbije budu prihvatali tu činjenicu, nama će biti ovako, i što naš narod kaže "kola će ići nizbrdo".

Kad se narod osvesti, a mi se nadamo da hoće, i činimo sve što je u našoj moći da do toga dođe što pre, da treba da budemo svoj na svome i da uređujemo svoju kuću onako kako mi mislimo da treba, a ne kako zapadne sile to žele, biće, naravno, mnogo bolje. Čitavo naše političko delovanje ide upravo u tom pravcu, da pokušamo da anuliramo svu indoktrinaciju kojom se vi bavite ili pokušavate da se bavite preko medija koji su vam dostupni i da ljude tj. građane dovodite u zabludu.

Borba za istinu, za nacionalne interese, za demokratiju, biće ono, i što jeste i bilo uvek, cilj SRS.
Gospodo narodni poslanici, mogli bismo da na osnovu ovog legitimnog zahteva Liberalno-demokratske partije povedemo jednu teorijsku raspravu po pitanju izgradnje demokratije u poslednjih dvadeset i kusur godina u našoj zemlji i dokle smo danas došli. Verujem da bismo se u toj teorijskoj raspravi svi složili da poslaničke grupe treba da odražavaju volju birača, da odbori treba da odražavaju snagu poslaničkih grupa, što je opet preneto na njih od strane birača, i da u osnovi svake demokratije stoji ono „jedan čovek, jedan glas“, od grčkog polisa pa naovamo.

Ali, pošto danas ne može baš svako za svakoga da glasa i svako svakog ne poznaje, imamo ovakve izbore kakve imamo, proporcionalne, koji na najadekvatniji način odražavaju volju birača. Građani svoje suvereno pravo da odlučuju o svemu prenose na nas narodne poslanike, odnosno svoje predstavnike u ovom predstavničkom domu. Da li postoji veći zločin i veći kriminal, nego kada se pokrade izborna volja birača? Verujem da ćete svi reći da ne postoji.

To je taj teorijski deo, ali u praksi smo imali prilike da vidimo da parlament može da broji i 308 poslanika, kao što je to bilo 2002. i 2003. godine, da je mogao da ima i 248 poslanika; predsedavajući danas kaže onako kako u Ustavu piše, 250 narodnih poslanika. Naravno, to i većina građana zna. Ali, i većina studenta prve godine fakulteta političkih nauka zna šta su odbori Narodne skupštine i kako se oni formiraju i da oni treba da predstavljaju odnos snaga u parlamentu. Gospodin Todorović vam je dao jedan dokaz koji je nepobitno u procentima izražen, koliko ste oštetili Poslaničku grupu SRS.

Sada se vraćamo na temu principa i to je ono na šta je gospođa Nataša htela da vam skrene pažnju, da ne možemo da birokratizujemo jedan predstavnički dom, ne možemo da birokratizujemo parlament, da moramo ovde da politički nastupamo i da moramo jedni druge, ako treba, politički da edukujemo, a samim tim da edukujemo i građanstvo kako bi shvatilo značaj svog glasa i da taj glas nije uzaludno bačen, nego da će onaj koji ga je dobio poštovati volju birača.

Što se tiče rezultata izbora i toga kako građani odluče na izborima, što je posledica mnogih faktora, uvek, što se SRS tiče, skidamo kapu pred voljom birača i priznajemo njihovu izbornu volju. Nikada nismo lupali u šerpe, nikad nismo kobajagi štrajkovali glađu zbog izborne volje birača, nikad nismo žeđali, nikad nismo pištaljke nosili oko vrata, nikad nismo lupali u talambase. Čekali smo novu šansu i pokušavali smo biračima da dokažemo da su bili prevareni, jer jedno su obećanja a drugo je ispunjenje tih obećanja.

Činjenica je da ovde imamo dvostruke aršine, da odstupamo od principa. Vidite, mi jedan zakon poštujemo kada je u pitanju Zakon o finansiranju političkih stranaka, pa ova poslanička grupa koja je formirana niotkuda i ni od čega, a koja je, kada naši građani gledaju na TV i neko od njih govori, potpisana sa SNS, a znamo da ne postoji takva politička partija za koju su građani glasali, ne dobija ni dinar iz budžeta Republike Srbije. Znači, ne priznajete ih da postoje faktički, jer da postoje morali biste da im dajete pare, čime biste prekršili zakon. S druge strane, dajete im mogućnost da učestvuju u radu Narodne skupštine, da utiču na donošenje važnih odluka u ovoj državi; dajete im mogućnost da učestvuju u radu odbora na račun Poslaničke grupe SRS i programa SRS, na osnovu koga smo dobili toliko glasova i toliki broj narodnih poslanika.

Dakle, ko je koga sada tu prevario? Građani kažu – prevarili nas ovi radikali. Nismo. Mi smo ostali verni onome što smo im obećavali u predizbornoj kampanji. Ali, izdvojila se jedna bulumenta koja je prešla na drugu stranu, hoće u EU, hoće u NATO pakt, hoće majku da prodaju, oca da prodaju za novac, hoće da izruče Ratka Mladića, iako to u izbornoj kampanji nisu pričali.

Gde smo došli? Napravili smo haos jednim presedanom, ali taj presedan ima domino efekat. Sada, ako hoćete da budete principijelni, ne biste smeli da izađete u susret zahtevu LDP-a jer niste ni zahtevu Srpske radikalne stranke. S druge strane, mi kao principijelna politička partija hoćemo da podržimo i podržaćemo ovaj zahtev LDP-a, jer mislimo da oni imaju pravo na to, kao što smo i mi imali pravo na to.

Ali, uvek vas dobronamerno upozoravamo, možete da se vratite unazad dvadeset godina, sva naša upozorenja su bila osnovana. Pokazalo se da ste iskazali kajanje ili ste platili visoku cenu zbog toga što niste poslušali. Ne samo vi, nego svi oni koji su se nalazili na vlasti, a zaboravljali činjenicu da su danas na vlasti, a sutra u opoziciji i da treba da rade kada su na vlasti onako kako bi želeli da se sutra neka druga vlast ponaša prema njima kada budu u opoziciji. To je principijelnost u politici, ali i principijelnost u vođenju svih drugih državnih poslova.

Vidite, ako ovde nismo principijelni po pitanju izborne volje birača, kako ćemo da ubedimo birače, odnosno kako ćete vi da ubedite birače da su za vas svi kriminalci kriminalci, da su za vas svi oni koji su nosioci korupcije podjednako odgovorni pred zakonom, a ne jedan jeste a drugi nije? Vi samo tako možete da radite, vi se vodite nekim trenutnim interesima i trenutnom kalkulacijom – koliko nam treba, 126, 127, 128. Hajde neka bude rezerva, nije važno. Ali, to ne vodi ničemu, to vam se kad-tad obije o glavu. Na stranu to što gubimo bilo kakav ugled kod birača, što je, mislim, čak i cilj svih vladajućih nomenklatura od 2000. godine. Iako se zaklinjete u institucije, vi ipak radite sve da biste građanima, odnosno srpskom narodu ogadili sve te državne institucije, a naročito parlament gde sede njihovi predstavnici.

To je nešto što mi zaista ne želimo da dozvolimo, niti hoćemo da učestvujemo u tome. Koliko god se čini benignom ova tačka dnevnog reda, moramo da iskoristimo priliku da opet pokušamo da otvorimo oči i vama koji donosite odluke. Znamo da većina može šta god hoće. Sami ste rekli i vi, kunete se u Poslovnik, a ne u Ustav. Imate diskreciono pravo da odlučite ovako ili onako. Tada čak ni Poslovnik ne važi, nego vaše diskreciono pravo. To nije atmosfera u kojoj bi ovaj parlament trebalo da radi.

Zato i imamo ovako jalove rezultate i, ponekad, jalovu raspravu i nešto što ne može da nas dovede do onoga do čega bi svi građani želeli da nas ove rasprave dovedu, a to je da stavimo do znanja onima koji predlažu zakone da li eventualno u nečemu greše, šta tu može da se popravi i šta je to što svakom građaninu taj zakon donosi ili oduzima kako bi on znao da se za primenu zakona pripremi i da se prema njemu odredi. Ovde taj posao ne možemo da obavimo upravo zbog toga što je vama samo važno da 127 ljudi bude i da oni donose odluke, a ne šta je to što je dobro za državu.

Kada smo već došli do ovog presedana, mada nije presedan nego zahtev koji je legitiman, hoću da vas pitam šta je sa narodnim poslanikom Jovanom Damjanovićem, koji je zadržao članstvo u Odboru za međunacionalne odnose i smanjenje siromaštva? Ista je situacija – izabran je na listi SRS - dr Vojislav Šešelj; postao je, kako vi kažete, samostalni poslanik. To su razlozi zbog čega ovi procenti nisu adekvatni i ne odražavaju sastav Narodne skupštine.

Naravno da bismo o ovoj temi mogli da pričamo svi i da vam dajemo bezbroj primera gde ste prekršili neka osnovna demokratska pravila, gde niste pokazali principijelnost, nego samo snagu većine, ali mislim da ste i sami toga svesni. Oni koji budu hteli time da se bave imaju stenografske beleške od 2000. godine naovamo. Svašta se dešavalo. Mogle bi da se napišu doktorske teze na tu temu, a da nema nijednog plagijata, odnosno da se niko ne ponovi. Toliko je tog materijala. Eto, da podsetim i Gašu Kneževića, ako bude imao nameru neki drugi doktorat da piše, pošto će ovaj da mu oduzmu, može da se bavi tom materijom. Hvala vam što ste me saslušali.
Dame i gospodo narodni poslanici, verujem da niko od predstavnika poslaničke većine, a i predlagača ovog zakona, nije pretpostavio da će ovaj član zakona izazvati ovoliku diskusiju, ali smo mi kao političari dužni da vidimo šta se iza brda valja i tako i tumačimo svaki član zakona ili svaku reč u zakonu. Pogotovu što ovaj član zakona upravo odslikava onu najstrašniju našu stvarnost, a to je da mi nismo više suverena država.
Jer da jesmo, nama uopšte ne bi trebao ovakav član zakona. Ovo je nešto što se podrazumeva. Dakle, kad posle nekih izbora, a evo sad smo u situaciji i da u toku trajanja mandata ove vlade, predsednik Republike da mandat nekome da sastavi Vladu, on je skroji po nekom svom viđenju. Uglavnom su to koalicione vlade i tako je u celoj Evropi. Postoji neki politički dogovor i neka politička platforma na kojoj će ta vlada raditi u toku svog mandata. Ali ovde se kod nas očigledno radi o tome da naša vlada pre svega nije samostalna u kreiranju i sprovođenju svoje politike.
Što je još gore, i oni koji participiraju u Vladi imaju različite mentore na Zapadu – jedni u Engleskoj, drugi u Nemačkoj, treći u Americi – i tu dolazi do izvesnih trvenja. Pa sad, da bi se Vlada sačuvala, da bi se obezbedila od toga da javnost ne sazna šta ko od ministara u Vladi ili predstavnika određenih političkih partija misli, hajde da to unesemo u ovaj zakon.
To je zaista smešno, jer mi smatramo da je ova odredba zakona nešto što je moralno, nešto što se podrazumeva, što ne treba da stoji u zakonu ako je ta vlada napravljena na nekoj političkoj platformi. Ali, ako je ona samo skrpljena tako kako želi neko sa strane, iz inostranstva, onda pokušavate da evo na ovaj način disciplinujete ministre.
Druga stvar, jasno je da se nalazimo u predizbornoj godini, a neki najavljuju izbore i nešto malo ranije, neki se dogovaraju sa vlašću kada će to da bude, imate razna obećanja ko treba da preuzme vlast u narednom mandatu, a svi zaboravljate na građane Srbije. Mislim da ih previše potcenjujete. Oni su sve te vaše marifetluke (pa čak i ove novopečene političke partije, koja bi trebalo da bude vanparlamentarna, ali je zahvaljujući vama u parlamentu) shvatili, razotkrili i niko od vas ne zna šta će građani Srbije na sledećim izborima reći.
Možete da se nadate da ćete ih opet nekako preigrati, zavarati, slagati, ali iskreno da vam kažem, posle već dugog iskustva, koje naši građani imaju, dvadesetogodišnjeg izlaska na parlamentarne izbore, mislim da će ovog puta i te kako da se zamisle i da odluče onako kako je za njih najbolje, a ne onako kako biste vi ili vaši mentori to želeli.
Dakle, stojimo na stanovištu da ovaj član zakona podrazumeva nešto što bi trebalo da bude oličenje svakog poštenog čoveka – da, ako je ušao u neko kolo, odigra to kolo do kraja ako mu odgovara, a ako mu ne odgovara, da javno izađe i kaže ''podnosim ostavku jer se ne slažem s tim i tim'', ali ne možete ih onemogućiti da imaju svoj politički stav. Druga je stvar što neki od vas ili neke političke partije možda ne smeju da se povuku iz Vlade, moraju da izdrže da trče do kraja ako su ušli u to kolo.
Gospodin Milivojević je rekao da će podržati ovaj amandman, ako sam dobro shvatila? Ne, to je bio lapsus lingve. Dakle samo zakon, a ne amandman. Mada je ušlo u zapisnik.
Puno argumenata je bilo za ovaj amandman, ali je mnogo važnija od toga bila ova diskusija kolega narodnih poslanika koji su shvatili o čemu se radi i iskoristili priliku, a među njima i ja, da ukažemo javnosti da naša vlada nije srpska vlada i da to pokazuje svojim delima. Najnovije je ulazak u pregovore sa Šiptarima, što je neposredno priznanje nezavisnosti KiM, što ne treba mnogo truda da se objasni.
Neću da kažem da nije adekvatan pregovarač, neću da govorim o tome da nemate platformu za razgovore, hoću da kažem da niste smeli, bar tako SRS smatra, da se upustite u te pregovore, jer samim tim priznajete da se radi o dve međunarodno priznate države, iako mi nikada ne možemo ni deklarativno ni bilo kako drugačije da priznamo KiM. Vi to na svoju ruku radite i, kao što vidite, budućnost države Srbije je sasvim neizvesna ako Vlada bude nastavila da vodi ovakvu politiku kakvu vodi. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, moguće je da će se građanima Srbije ova naša diskusija po pitanju Poslovnika učiniti izlišnom, u trenutku kada ih žuljaju mnogo veći problemi, ali moramo da se pozabavimo i ovim problemom, imajući u vidu pre svega to da je čitav naš pravni sistem u haosu, to je zaključak SRS, i da se mnoge odredbe, ne samo zakona, nego čak i Ustava, ne sprovode.
Vidite, džaba nam ove odredbe Poslovnika, ako i njih nećemo poštovati, kao što ne poštujemo odredbu člana 99. tačku 11) Ustava Republike Srbije, gde nas Ustav obavezuje da usvojimo budžet i završni račun Republike Srbije, na predlog Vlade. Vi se vrlo dobro sećate, a i građani Srbije znaju, da smo mi od 2000. godine možda dva puta imali na dnevnom redu završni račun a nikome nije falila dlaka sa glave zbog toga. Možda je to bio razlog i za diskusiju o nepoverenju Vladi ili o interpelaciji za pojedine ministre, ali to nije učinjeno, iz prostog razloga, što nam je bilo jasno da od poslaničke većine zavisi sve. A poslanička većina je očigledno spremna da toleriše sve, kao što je i tolerisala i ovu situaciju da danas nemamo na dnevnom redu zakon o PDV, koji predsednik Republike nije potpisao, a trebalo je da bude toliko odgovornosti u onom broju poslanika poslaničke većine koji su tražili današnju sednicu, sednicu koja traje već tri dana, da i to stave na dnevni red. Razumem da se nalazimo u vanrednom zasedanju, ali to uopšte nije razlog da mi čekamo redovno zasedanje da bismo o tome raspravljali, jer Ustav nas obavezuje na to, a i naš poslovnik kaže – prva naredna sednica, ne kaže redovna, ne kaže vanredna sednica.
Iako i ovo ima veze sa tačkom dnevnog reda, hajde da se vratimo na samu izmenu Poslovnika. Smatramo da je dodati član 237a samo maska za prethodni član ove izmene Poslovnika, gde se u stvari traži da se izbriše u članu 237. stavu 5. alineja 5, odnosno da nemamo više mogućnost da se, ukoliko se ne prihvati izveštaj, pokrene postupak za utvrđivanje odgovornosti funkcionera u državnom organu, organizaciji, odnosno telu. Zašto je to tako? Očigledno zbog toga što se želi da se parlamentu izvuče, da tako kažem, iz nadležnosti nešto što je nesporno njena nadležnost, iako su ta takozvana nezavisna, ali svakako regulatorna tela, kao nešto što smo usvojili iz anglosaksonskog prava, pa je to, nekako, prešlo u poslednjih desetak godina u praksu i država koje primenjuju kontinentalno pravo, broj tih regulatornih tela koja su i osmišljena zato da se pojedini poslovi ili pojedina ovlašćenja izvuku ne samo iz nadležnosti, nego i kontrole izvršne vlasti, mi nismo uspeli, moramo da priznamo, iako je formirano preko stotinu takvih agencija i ostalih tela, direkcija, uprava, ne znam čega sve, da to zaista i postignemo.
Postoji, po nama, nekoliko vrsta tih regulatornih tela. Jedna su ona na koja Vlada ima isključiv uticaj.
To su ona manje možda značajna, kao što je, recimo, Nacionalni savet za visoko obrazovanje, Nacionalni prosvetni savet itd. Postoji jedna grupa gde izvršni organi vlasti imaju ili mogu imati znatan uticaj, kao što je Agencija za energetiku ili Agencija za telekomunikacije. Postoji jedna grupa u koju spadaju tela koja se obrazuju sa nešto većim političkim uticajem, kao što je Savet Republičke radiodifuzne agencije, Poverenik za informacije, Savet DRI i Komisija za hartije od vrednosti. Upravo ove koje vi sada želite da izdvojite ovde u ovoj tački 237a. Poslovnika. Postoje i ona regulatorna tela u Srbiji u čijem je izboru politički uticaj najmanje prisutan, kao što je, recimo, Savet komisije za zaštitu konkurencije ili Republički odbor za rešavanje o sukobu interesa.
Moramo da konstatujemo da postoji više vrsta tih regulatornih tela, međutim, moramo i da kažemo da su ona u teškoj situaciji da sprovedu čak i ono što smo im zakonom odredili da je njihova nadležnost. Jer, treba se prisetiti situacija da njihove preporuke, mišljenja i rešenja u izvesnim slučajevima nisu poštovana, pa je tako i svrha njihovog postojanja na neki način obesmišljena. Recimo, kada je, Poverenik za informacije naložio NIS-u da Administrativnom odboru Skupštine Srbije dostavi podatke o platama direktora, ovo javno preduzeće je tužilo Poverenika Vrhovnom sudu i tako izbeglo da od aprila, još 2008. godine, koliko se sećam, do danas obelodani kolike su zarade rukovodstva.
Koliko su to nezavisna tela, ona donekle imaju nezavisan budžet, nekad da, nekad ne, ali od toga zavisi koliko su nezavisna ili nisu. Ako još ne možemo da imamo nikakav uticaj na to da li ćemo birati ili ćemo razrešavati one koji stoje na čelu tih regulatornih tela, onda se gubi svaki smisao kontrole parlamenta nad tim institucijama.
Sam Ustav pominje ova regulatorna tela i kaže da svako ima pravo na pristup podacima koji su u posedu državnih organa i organizacija, kojima su poverena javna ovlašćenja u skladu sa zakonom, ali kako to može da se vrši? Ili putem sredstava javnog informisanja, ili tako što će to tražiti od Poverenika za informacije, ili što će parlamentarci, odnosno što će parlament raspravljati o njihovom radu i preko, kako se predlaže, nadležnih odbora raspravljati o tome kako su oni radili ili da li su ispunili ono što im je zakon i naložio kao njihovu osnovnu delatnost.
Moramo da izdvojimo na neki način DRI, za koju Ustav kaže da je najviši državni organ revizije i javnih sredstava u Republici Srbiji, da je samostalna i da podleže nadzoru Narodne skupštine, kojoj i odgovara. Dakle, postoji direktna odgovornost Narodnoj skupštini. Ovde u Poslovniku, gde mi uređujemo svoj rad, idemo preko nadležnog odbora, iako u samom Zakonu o DRI naravno ništa o tome ne stoji.
Tumačeći odredbe ovih izmena došli smo do zaključka da samo ukoliko se ne podnese izveštaj nekog regulatornog tela nadležnom odboru, a odbor to ne uputi Skupštini, postoji mogućnost da se utvrđuje odgovornost rukovodilaca te institucije. To do sada nije bio slučaj. Postavljamo pitanje – da li je to u stvari osnovna namera predlagača ove izmene Poslovnika, s obzirom na to da se čitav član 237a. već nalazi i u prethodnom članu 237. i u članu 238? Praktično su prepisane odredbe. Imamo tri gotovo identična člana Poslovnika, osim što smo izbrisali, naravno, ovu alineju 5, koja je očigledno najviše žuljala poslaničku većinu, tu postoji mogućnost najvećeg upliva i najvećeg pritiska izvršne vlasti na ta takozvana nezavisna regulatorna tela, jer onda su oni u mogućnosti da pozivaju na odgovornost ili vrše pritisak na rukovodioce tih regulatornih tela. Ovaj član 237a. u svom stavu 2. je potpuno isti kao član 238, samo se briše jedan deo koji se tiče mera za unapređenje stanja u tim oblastima.
Da li ćemo ikada imati na dnevnom redu i koji broj izveštaja i kojih sve agencija, uprava, direkcija i drugih regulatornih tela, to mi iz ovoga ne možemo da vidimo. To će biti neka slobodna procena, pretpostavljam, ili nadležnog odbora ili poslaničke većine. Mi smo gotovo ubeđeni da nećemo imati ništa od toga na dnevnom redu sve do, a ubedićete nas da nije tako, onog trenutka kada budete stavili na dnevni red bilo koji završni račun od 2004. godine, čini mi se, pa do danas. Ako ne poštujete Ustav, što biste vi poštovali Poslovnik? Što je sad u ovom trenutku ovaj poslovnik toliko bio važan da se ovo menja?
Kažete da to nema nikakve veze sa pridruživanjem EU, kojoj težite, ali je očigledno da preslikavate sve ono što postoji u zemljama EU, koja inače velikim delom primenjuje anglosaksonsko pravo i da želite da tako nešto postoji i u Srbiji. Naš odnos prema tim telima oduvek je bio jasan. Smatrali smo ih uglavnom suvišnim, barem ovaj broj preko sto, mislim da niko nije izbrojao koliko ih tačno ima, jer su oni veliki trošak, pre svega za državu, a ne uzvraćaju onoliko koliko je u njih uloženo. Nisu, dakle, kadre, niti sposobne, da li zbog toga što zaista nisu nezavisne, ili zbog toga što nemaju dovoljno sredstava, znamo da su neke čekale godinama da budu uopšte osnovane, iako je zakon donet tri ili četiri godine pre toga, ili da dobiju prostor gde će da rade, ali je na papiru moguće sve. Moguće je predvideti šta god želite, ali kad to nešto treba da zaživi, kad treba da neki efekat da, onda je to očigledno veliki problem.
Dakle, ova tačka dnevnog reda bila je očigledno smišljena samo zbog toga da se popuni dnevni red ove sednice, a imamo mnogo većih problema, pa, evo i ova naredna sednica, koju ste nesrećno sazvali, sa dve tačke dnevnog reda, da pričamo i o Izveštaju Dika Martija i o zahtevu LDP, da se priča na sasvim drugu temu, govori o tome da niste spremni da razgovarate o onim krucijalnim stvarima koje se tiču svih građana Srbije i naravno države Srbije. Hvala. (Aplauz)