Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7934">Gordana Pop-Lazić</a>

Govori

Jeste, ali vi ste …
Braćo Srbi i sestro Srpkinje, ovaj predlog zakona je jedno kukavičje jaje koje nam Vlada Srbije šalje u parlament, kako bi na jedan vrlo perfidan način dovela do toga da mi iako se vlast u Srbiji zaklinje da nikada neće priznati nezavisnost KiM to ipak učini. Nije ovo prvi put da tako nešto radimo.
Verujte, da nema toga u ovom zakonu, da se to ne vidi iz predloga ovog zakona, ja bih o ovom zakonu govorila na vrlo šaljiv, čak podrugljiv način, ali pošto je ovo veoma bitna činjenica za državu Srbiju, ne mogu da ismevam predlagača ovog zakona, ali pozivam predsednika države, koji, naravno, ukazom treba da potpiše ovaj zakon nakon što ga sigurno budete usvojili, bez obzira šta mi budemo rekli, i podsećam ga da može da bude i razrešen zbog toga, jer mora da se ponaša u skladu sa Ustavom. A, pošto u Ustavu ne piše da je KiM bilo kakav entitet u okviru Srbije, onda treba dobro da porazmisli šta će da uradi.
Dakle, nije zakon tako bezazlen kao što poslanici misle, pa, vidim, i ne uzimaju učešće u raspravi. Pojedini predstavnici poslaničkih grupa izneli su svoj stav, veličali su napredak državne uprave, reformu državne uprave usaglašavanjem sa onim što EU od nas traži, ali nisu zakon ni pročitali. Niko neće da se javi, čak niko osim predstavnika SRS nije ni spomenuo ovaj problem vezan za KiM.
Trebalo je još od 2006. godine, čim sam videla da je ovo potpisao Labus, morala sam dva puta da se vratim na ovaj tekst, pa da pročitam i onda da vidim o čemu se radi. Pazite, ako je Protokol potpisan od predstavnika Republike Albanije, Hrvatske, bivše jugoslovenske republike Makedonije, BiH, državne zajednice SCG, to je bilo 2006. godine, u celini i posebno za svaku od republika predstavnici Republike Srbije i Crne Gore, kao i predstavnici UNMIK-a u ime Autonomne pokrajine KiM – pocepaše nas oni tada.
Mi nikako da shvatimo da treba da postanemo ozbiljna država i da smo dužni da se ponašamo u skladu sa Ustavom i da štitimo teritorijalni integritet naše države. Mi svašta potpisujemo, šta god da nam podmeste. Da bismo ušli u EU, evo zbog ovog zakona, poštovani građani Srbije, pet dana kasnimo sa ulaskom u EU. Stvarno mi je žao što nismo neku vanrednu sednicu ranije zakazali, pa da nemate neki izgovor zašto kasnimo. Kakva crna EU! Kad ne znate šta da napišete, napišete nam ovako nešto. Ovo hitno? U ovoj državi gori sve, a čime se mi bavimo?
Hoćemo li da se bavimo krucijalnim stvarima od čega ćemo da živimo, kako da preživimo, kako državu da sačuvamo ili ćemo da govorimo o nekoj školi, o nekom ''dečijem vrtiću'' koji treba da se formira u Danilovgradu i koji treba da nas košta ovoliko koliko će da nas košta, a ne znamo ni šta će da radi, ni ko će da radi. Ali, tamo će da idu neki predstavnici naše Vlade, neki partijski činovnici, koji će imati, naravno i imunitet u skladu sa Konvencijom UN, kao što imaju konzularna i diplomatska predstavništva, pa će to dodatno da nas košta, dok oni dođu ovde ili neki naši idu tamo, onda to podrazumeva mnoge troškove. Nije to, baš, kad se neki ambasador prošeta negde da ne košta ništa.
Mnogo se neozbiljno ponašamo govoreći o ovim stvarima. Mislim da Vlada nas potcenjuje. Možda smo i mi sami krivi. Oni nama svašta ovde šalju, svašta im prolazi. Da se mi malo uozbiljimo, da vidite kako bi Vlada poštovala malo nas, narodne poslanike, pa bi nas i narod više poštovao, pa smo i mi malo krivi ako nas ne poštuju. Jer kažu – oni tamo samo sede, ako uopšte i sede, i ne brinu uopšte o nama. A kada izađete na ulicu ne možete od naroda da prođete, dva sata idem do pijace, jer me vuku za rukav da me pitaju – a šta će biti do jeseni, a kako ću sa decom, a kako ću sa platom, a kako ću sa penzijom?! Šta da im kažem – idite ispred Vlade pa pitajte njih, što pitate mene?
Ne znam šta treba mi srpski radikali da preduzmemo da bi se nešto promenilo u ovoj državi ili kako da vam otvorimo oči da počnete da brinete sami o svojoj državi, a ne da vam neko drugi piše zakone, postavlja bilo kakve uslove. Verujte, ovo EU ne interesuje uopšte. Ma baš njih briga za ovu vašu školu u Danilovgradu, molim vas. Šta će da nauče tamo? Nema ni ministra ovde da ga pitam, mi ne znamo ni ko su nam državni činovnici. Oni u lokalnoj samoupravi i nisu državni službenici. Mi samo možemo da zahvalimo za unapređenje državne uprave Bil Gejtsu. Hvala mu do Boga, ima kompjutera – možemo da se umrežimo i možemo lakše da dođemo do dokumenta. Kako rade, pod kakvim uslovima i za koje pare, ti državni činovnici? Oni su stalno neki višak, i to uglavnom oni u lokalnoj samoupravi.
Nisu, gospodo, nego ovi u ministarstvima, ovi sa partijskim knjižicama, ovi u agencijama, u raznim institucijama koje ste stvorili, direktorati, ne znam ni ja kako se sve zovu. Toliki narod je zaposlen, nemam ništa protiv, ali ne može država da bude najveći poslodavac. Nema šanse da takva država opstane.
Ako nešto ne uradite da taj državni budžet može da se puni i da više njih bude zaposleno van državne uprave, nema države. Nema države bez para. Ako smo ekonomski porobljeni, mi smo i politički porobljeni. Narod oseća, mada ne vidi da smo mi porobljeni. Ne vidi zato što nemamo ogoljenu okupaciju, nema tenkova na ulicama, ali ima u ministarstvima stranaca i u Skupštini sede stranci. Ništa ne može bez njih da prođe. To je okupacija. Oni nam diktiraju sve šta treba da radimo, a mi samo klanjamo. Ne rade to druge države u okruženju, kako vi to kažete, na Zapadnom Balkanu. Ne rade, misle malo i o sebi, imaju neke svoje vrednosti, neke svoje navike, imaju već oprobane metode.
SRS ne može da glasa za ovaj zakon, prvo, zbog toga što je on protivustavan; drugo, što je ovo apsolutno nepotrebno – fali jedan član, pa, hajde mi da potpišemo, neće valjda drugi, da bi ovo moglo da zaživi. Stvarno potcenjujete inteligenciju i ovog naroda i nas, njihovih predstavnika ovde u parlamentu.
Mogla bih mnogo duže o ovome da pričam i da analiziram sve ove tačke Predloga zakona, jednu po jednu, ali mi je iluzorno, mislim da je ovo najvažnije i pozivam narodne poslanike, ako niste čitali zakon, molim vas pročitajte. Vidite šta se iza brda valja. Ovo je samo probni balon za ulazak samozvane republike Kosovo i Metohija u neke razne međunarodne institucije, a već su oni na mala vrata ušli u neke institucije, a vlasti u Beogradu su zažmurile na to i opet se zaklinju, kao, ne damo Kosovo. Neće nikada niko da traži da neko potpiše u Beogradu to, znaju oni da mi to ne smemo, ni slučajno, ali na ovaj način, malo-pomalo, oni će postati ravnopravni član svih tih međunarodnih institucija i gde bude sedela Srbija, sedeće i oni, ako mi ovako nastavimo da radimo.
Zato preuzmite odgovornost, gospodo. Svi stenogrami ovde ostaju, sve to istorija pamti, sve će ovo neko da procenjuje i neko će dati ocenu i našeg rada, ne samo na izborima, manje- više. Posledice će trpeti generacije i generacije koje dolaze iza nas. Svaki zakon je važan, a ovaj koji se čini benignim, verujte, važniji je možda čak i od budžeta Srbije. Zahvaljujem. (Aplauz)
Dame i gospodo, ja ću svoju diskusiju, pre svega, usmeriti na zakon o izmenama i dopunama Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma, smatrajući da na našu veliku nesreću niko izgleda ne shvata koliki je značaj ovog zakona i koliki je značaj jezika i pisma za naš narod i za našu državu, pa mu i ne posvećujemo adekvatnu pažnju, kako u ovoj diskusiji, tako i u ovom dnevnom redu, gde ste objedinili raspravu po više tačaka dnevnog reda, ne dajući nam bukvalno prostora da se ovom temom bavimo na adekvatan način.
Nije to, naravno, ništa novo, to je nešto što ćirilicu, i pismo, i jezik prati kroz čitav 20. vek, a oni koji su se ponadali da će u poslednjih deset godina od tog oktobarskog puča, od dolaska nazovidemokratije da se neko više pozabavi time, ti su se očigledno prešli. Danas smo mogli da čujemo čak i oca demokratije kako malo ozbiljnije priča na ovu temu.
Procenjujemo da je pismo našeg naroda ona desetovekovna kulturna tekovina bez koje nikako ne smemo da ostanemo i da je to jedna od najvećih srpskih nacionalnih vrednosti kojoj se svakako valja vratiti.
Govorila bih o zakonu u celini, a ne samo o ovim kozmetičkim izmenama, koje su naravno političke izmene. Zbog čega to kažem? Zato što je Ustav po pitanju toga jasan. Nakon toga donet je Statut Vojvodine, za koji mi smatramo da je u mnogim odredbama protivustavan, a da bi mogao da se sprovede takav kakav jeste, potreban je jedan ovakav zakon kako biste ispred Zrenjanina mogli da napišete Bečkerek.
Kada ispred Tesalonikija bude pisalo Solun, ja ću se složiti s vama da je to nešto što je normalno, ali to nije normalno ni za jedan evropski narod, pa ne bi trebalo da bude normalno ni za naš srpski narod, ni za našu srpsku državu.
Kako ćemo, pitaju se mnogi, sa ćirilicom u Evropu i svet, uz besmislenu glupost i mišljenju da u svet možemo da idemo samo sa latinicom? Govorile su neke moje uvažene kolege o tome šta Francuzi rade da zaštite i očuvaju svoj jezik, ali hajde da vidimo i šta Rusi rade, pa da vidimo kako se "Rajfajzen" banka piše ili čita u Rusiji.
Piše li to latinicom i piše li to onako kako Nemci kažu ili piše onako kako to Rusi umeju da čitaju? Zašto mora Pančevo da piše ovde na saobraćajnom znaku tako kako piše, i ćirilicom i latinicom? Ako je to zbog stranaca, znamo da stranci to tako niti pišu niti čitaju.
Dakle, duplo pismo je nešto što apsolutno nije u nacionalnom interesu naše srpske države. To je nešto protiv čega bi, pre svega, lingvisti trebalo da se bore, i oni koji se time bave i te kako pokušavaju da i političare dovedu, da tako kažem, pameti da se toga na neki način rešimo i da povedemo računa o onome što nam je osnovno obeležje.
Znate, kada neko hoće da udari na neku naciju, da je potkopa, da je uništi, to čini najlakše, ako ne oružjem, onda putem jezika i pisma. To se nama dešava, a mi zatvaramo oči i prelazimo preko toga.
Daću primer recimo i Kvebeka. To je jedna, da tako kažemo, secesionistička pokrajina u Kanadi koja ima poseban zakon o jeziku. I nama se to dešava. Recimo, imali smo ovde zahteve od pojedinih poslanika poslaničke većine koji kažu da to treba čak spustiti i na nivo mesne zajednice, pa u onoj mesnoj zajednici gde se govori, recimo, mađarskim jezikom ili slovačkim jezikom, bilo kojim, treba da bude sve na tom jeziku. Smatram i u ime poslaničke grupe SRS iznosim taj stav da je to nešto što je apsolutno nedopustivo.
Francuzi čak i za vokmen imaju svoju reč. Neće da kažu vokmen, ne znam francuski jezik, ali pronašla sam kako se to piše pa ću pokušati da izgovorim da je to otprilike "baladuh" ili tako nekako, ali nemaju tu tuđicu, čuvaju svoj francuski jezik. Zašto bismo mi morali da prihvatimo sve strane reči da postanu kod nas nešto što je normalno?
Ima ljudi kao što je, recimo, Dragoljub Zbiljić, koji je izdao zaista jednu fantastičnu knjigu vezano za srpski jezik i za ćirilično pismo, koju vam toplo preporučujem ako hoćete da se bavite ovim poslom, ozbiljno da je pročitate i da podržite ono što on preko svog udruženja radi. Imamo jednu zabludu o tome šta je službeno, šta je to javno u upotrebi jezika i pisma.
Ovde u zakonu kada govorimo o tome kažemo – službena upotreba jezika. Imamo jako dobro objašnjeno, to ću parafrazirati ili ću čak neke delove i citirati, obzirom da se on poziva i na Radomira Lukića, koji je nesporan autoritet po tom pitanju, pa ću da vam razbijem neke zablude po pitanju toga šta je to javno, a šta je to službeno.
Dakle, kod nas još ni mnogi lingvisti, ni državnici, ni građani nisu načisto s tim šta je to službeno, a šta je javno, a pokazalo se i da mi ovde ne znamo, a da i Vlada očigledno u Predlogu zakona zloupotrebljava ovaj izraz.
Neki od njih pod službenom upotrebom jezika podrazumevaju samo ono što stiže iz državnih institucija, državnih organa, iz vlasti. Mnogi misle da javna upotreba jezika i pisma nije službena i ne podleže Ustavu i zakonu. To je za napredan svet neshvatljivo.
Možemo li zamisliti da u Engleskoj, Americi, Nemačkoj, Mađarskoj, Bugarskoj, Grčkoj ili u bilo kojoj državi imamo jedan jezik i jedno pismo u službenoj upotrebi, a drugi jezik i pismo u javnoj upotrebi. To pitanje je vrlo ispravno i stručno objasnio pre petnaestak godina danas počivši akademik Radomir Lukić, koji je bio i ostao među najobrazovnijim i najmudrijim Srbima 20 veka.
On je objasnio zašto se pod službeno podvodi i sve ono što je javno i zašto se to ne može i ne sme razdvajati. Posle čuvenog akademika koji je to izvrsno objasnio, nemamo šta o tome dalje da objašnjavamo.
Dakle, na mala vrata vi gurate i ćirilično pismo i srpski jezik u koš, a samim tim gubite deo nacionalnog identiteta.
Ne primenjuje se ni postojeći zakon, jer inspekcija ne radi svoj posao. Zakon se ne primenjuje doslovce, a da vam iskreno kažem, tamo gde vi hoćete da idete, a gde mi već jesmo, samo vi to ne znate, dakle, u Evropu, kada biste nekome rekli da Ustav ili zakon nije crveno slovo, oni bi vas smestili u ludnicu. Kod nas Ustav i zakon može da se krši na svakom koraku, a da nikome ne fali ni dlaka s glave. Sada sa ovim izmenama koje su isključivo političke, vi dodatno dajete jedan udarac na srpski jezik.
Vidim da se pomalo smeškate. Možda i nisam dovoljno kompetentna da o tome govorim. Malo sam se potrudila da pročitam literaturu. Inače se zalažem za to i SRS zaista shvata značaj jezika kao dela nacionalnog bića i zalažemo se za očuvanje srpskog jezika, ali ima ljudi koji se time veoma ozbiljno bave i Ministarstvo kulture mora da bude sa njima u dosluhu.
A kada su političke odluke u pitanju, onda je odgovornost na vama, samo nemojte da se čudite što se jednog dana možda vaša deca neće uopšte snalaziti, barem kada su neki toponimi u pitanju, po našoj divnoj zemlji Srbiji, a kamoli nešto drugo.
Drugo, ako primećujete, ovim zakonom ste uveli asimetriju. Imaćemo propis koji će se odnositi, recimo, na deo naše države, na Vojvodinu, ali se to isto neće odnositi na neke druge delove Srbije gde žive nacionalne manjine, a podsetiću vas da ste već predložili i da je ovde usvojen Zakon o SANU, a to je zakon koji se ne primenjuje na Vojvođansku akademiju nauka i umetnosti. Gde mi to idemo? Stvaramo li mi to od jedne države dve države ili je nečija namera da to bude čak i više država?
Braćo Srbi i sestre Srpkinje, vi koji ste u sali i koji se tako osećate, i vi koji nas gledate kraj svojih malih TV ekrana, srpski narod je, nesumnjivo, imao veoma tešku i nesrećnu istoriju. I danas ispisujemo stranice istorije.
Doneće se jedna sramna deklaracija koja će imati dalekosežne, pogubne, posledice po državu Srbiju i srpski narod. To je mišljenje SRS, a istorija će dati svoju ocenu. Videće se ko je bio u pravu – mi, ili vi koji predlaže ovakvu deklaraciju.
Kao što je u proteklih 60 godina bilo teško biti Nemac zbog zločina počinjenih u Drugom svetskom ratu, tako će ubuduće biti teško biti Srbin, ma gde on bio. Otuda možda i interes Doris Pak da Srbi postanu zločinci veći i od samih Nemaca, od onih koji su stvorili Dahau i Mathauzen. Nikada mi Srbi ne smemo zaboraviti da su nas u turskom ropstvu držale domaće poturice, ali i da su se i u svakom novom ratu javljale ''nove poturice'', i u svakom novom istorijskom izazovu dolazilo je do izdaje, pa i danas, ova deklaracija biće od strane istorije, sigurni smo, ocenjena kao akt izdaje!
Imamo li mi nacionalno dostojanstvo, pita se danas srpski narod, ako vi uopšte imate kontakt sa tim narodom. Zašto Srbi danas donose bilo kakvu deklaraciju? Šta god da u njoj piše, tumači vašeg teksta će potvrditi da su Srbi priznali da je u Srebrenici izvršen genocid. Neće više biti prilike da se o tome govori, da se kaže istina. Srebrenica će otići ad akta, a nama Srbima istina treba više nego bilo kome.
Postavlja se pitanje – zašto se do sada nismo postarali da se ta istina čuje, nego su to Rusi morali umesto nas da rade?
Evo, gospođa Guskova, kao direktor Instituta istorijskih nauka, rukovodilac Centra za izučavanje savremene balkanske krize Ruske akademije nauka, lepo nam piše i upozorava nas – da se pojavljuje sve više podataka da je Srebrenica isplanirana i dobro izvedena operacija zapadnih specijalnih službi. Laž o Srebrenici se širi po svetu ogromnom brzinom i boriti se sa njom postaje sve teže. Mi smo u Institutu, kaže ona, organizovali međunarodnu konferenciju posvećenu tom pitanju, 30 naučnika je učestvovalo, i to je dalo mogućnost da se drugačije gleda na problem Srebrenice i da se počne sa preispitivanjem oficijelne verzije.
Žuriti, kaže ona, sa priznavanjem svoje krivice i sa izvinjenjem – ne treba sve do tada dok sve okolnosti vezane za događaje u Srebrenici ne budu razjašnjene i ne postanu opšte dobro javnosti. Inače, to će biti težak teret i optužba na plećima celog srpskog naroda. Postaće potvrda verzije ''natovaca'' o krivici Srba za sve što se događalo na Balkanu 90-ih godina i opravdanje za bombardovanje 1990. godine.
Ne treba srpski narod, kaže onda, da snosi odgovornost za to što nije uradio. Ne treba rukovodstvo beskonačno da se izvinjava, ponižava, podrivajući tako samopoštovanje naroda. Posle toga, sutra niko neće poći da brani otadžbinu.
Evo, Ruska akademija nauka spremna je, kaže, da ujedini snage sa srpskim naučnicima i naučnicima iz drugih zemalja da se prouči ''slučaj Srebrenice''. Zašto nismo išli tim putem, pitam ja vas? Ovaj dokument, koji vi danas predlažete, deklarativno potvrđuje neistinu i vi to znate, kao što znate da će ona biti osnov za dalje komadanje Srbije i neposredno uništavanje Republike Srpske.
Vladimir Vukčević, tužilac za ratne zločine, oglasio se u štampi i traži, pazite, on traži, da Skupština uputi izvinjenje svim članovima porodica žrtava, zato što Srbija nije učinila dovoljno da spreči navodni genocid u Srebrenici.
A, kako je, molim vas, mogla? Molim vas, objasnite mi to. Što niste u ovoj deklaraciji napisali – trebalo je Srbija da uradi to, to i to, pa da znamo šta je to. Evo, ja ne znam šta je to moglo da se uradi. Za njega je čak ova deklaracija jedinstvena prilika, kaže on, za pomirenje, a ne zaostaje, normalno, ni Bruno Vekarić, odmah je on tu pored njega, koji je još otvoreniji i kaže – nema smisla da se donosi ta deklaracija ako u njoj ne piše da je to bio genocid.
Njihov stav se, nažalost, potpuno podudara sa stavom ministra spoljnih poslova Turske, koji smatra da je Balkan najsvetlije trenutke doživeo pod otomanskom okupacijom. Sledeći rezultat turske diplomatije, kaže on, na Balkanu, biće srpsko izvinjenje za ubijanje Turaka u Srebrenici. Vidite, njihova diplomatska aktivnost je uspela. Mi danas, to jest vi – usvajate takvu deklaraciju.
Sada možemo da konstatujemo da je pored Jelka Kacina, onog koji je odgovoran za ubistvo onih 46 nedužnih vojnika u Sloveniji, ako se sećate, koji su u potiljak ubijeni vatrenim oružjem, a koji su bili nenaoružani, svi po 20 godina, i Doris Pak, koja ima interes, naravno, za sve ovo, ovaj Turčin je najzaslužniji za donošenje ove deklaracije. A, kako su oni za vas, gospodo, postali autoriteti, to vi objasnite narodu, koji vam nije dao mandat da u njegovo ime priznajete nešto što se nije dogodilo.
Lako je bilo doći do istine, samo da ste to hteli, ali ne, samo Srbima treba nametnuti etničko opterećenje, jer Zapad posao sa Srbijom još nije završio! Tu je, gospodo, Sandžak, tu je Vojvodina, tu je federalizacija, i ko zna šta još!
Videste li možda Zukorlića preksinoć kako vam se podsmeva u Novom Pazaru? Čuj, kaže, neće oni reč ''genocid''. Ako neće, nećemo ni mi priznati takvu deklaraciju. Nije imao ko da mu objasni da će oni kojima je ona najpotrebnija tu reč pronaći u ovoj deklaraciji. Ko su ti? Pa, oni koji bi da opravdaju svoje postupke – bombardovanje 1995, 1999. godine, oni koji su sve i započeli, oni koji su počinili zločin protiv mira i koje ćemo ovom deklaracijom abolirati od odgovornosti! E, to je za nas srpske radikale izdaja srpskih nacionalnih interesa.
Shvatate li vi da će naša deca, unuci, učiti da smo počinili genocid? Pa, koja bi to vlast učinila? Jesu li to, možda, Amerikanci uradili za zločine koje su počinili u Vijetnamu, Kambodži, Laosu, Avganistanu i Iraku? Normalno da nisu. Nijedna odgovorna vlast to neće da uradi.
Kako to Vukčević i Vekarić, pitam vas sada, ne istražiše ko je to odgovoran za ubistvo koje se nesumnjivo dogodilo u Zvorniku 9. aprila 1992. godine, kao što je jedan zaštićeni svedok, žrtva, to tvrdio u procesu protiv Vojislava Šešelja pred Haškim tribunalom?! A, jedan od nas ovde, Borislav Pelević, prijavio se sam preko štampe da je tog dana bio tamo i da su mu čak neki saborci poginuli, a posle nekoliko dana ih se odrekao, i izjavljuje da nije bio tu, nego na nekom drugom mestu? Što ne ispita tužilac kada je to Pelević lagao i šta se tamo zaista dogodilo?!
Treba li nama deetnifikacija ili nam treba da utvrdimo, kako vi to kažete, relativizaciju zločina ili da utvrdimo zaista izvršioce zločina? A jedini pravosnažno osuđen za zločin u Srebrenici jeste Erdemović, bosanski Hrvat, koji je pred Haškim tribunalom potvrdio da mu je 16. jula 1995. godine u Srebrenici u ubistvu 1.200 muškaraca pomoglo još sedmoro ljudi. Zašto Vukčević i Vekarić protiv njih ne podigoše optužnicu kada su im bila poznata imena tih ljudi i mesta stanovanja tih ljudi? To je pitanje koje mi postavljamo, i pitamo – koliko košta da neka poslanička grupa, kada dođe vreme za glasanje, ostane ovde da vam da kvorum? (Aplauz.)
Poštovane kolege narodni poslanici, izdvojila sam mišljenje na Zakonodavnom odboru iz više razloga, ali ću samo dva-tri navesti zbog nedostatka vremena, a verujem da će moje kolege elaborirati sve ono što mi mislimo o ovom zakonu.
Član 110. Ustava govori o tome da smo dužni da donesemo zakon o Narodnoj skupštini. Ustav smo doneli 2006. godine. Evo tek nakon četiri, peta godina teče, mi tek sad donosimo zakon o Narodnoj skupštini, a već 10 godina pričamo o tome da nam je neophodan. Zašto?
Zato da bi ojačali instituciju Narodne skupštine i verujem da je to intimna želja svakog narodnog poslanika, ali je očigledno da smo mi nečiji taoci i da nismo kadri da to uradimo. Ili smo taoci medija, ili smo taoci tajkuna, ili nekih drugih službi, uglavnom svi su radili evo već godinama da ova institucija bude moneta za potkusurivanje, a ne za poštovanje, kako bi to Ustav propisivao i kako bismo mi to želeli ovim zakonom da propišemo.
Sami smo uveliko krivi zbog takve situacije, jer ni do sada Ustav nismo poštovali, a upravo neke članove koje ovde predviđamo, a koje ne znam da li ćemo retroaktivno primenjivati, takođe ne poštujemo, kao što je član 40. koji govori o tome da narodnom poslaniku prestaje funkcija koja je nespojiva sa poslaničkom funkcijom na dan potvrđivanja poslaničkog mandata. Mi znamo da imamo takve slučajeve u parlamentu i oglušavamo se o to.
Imamo član 62. Gospodin Ristić je potencirao taj član, govoreći o tome da Narodna skupština ostvaruje međunarodnu saradnju i da će to biti sve intenzivnije kako se budete pridruživali EU.
Međutim, činjenica je da mi imamo delegacije koje je Skupština izglasala, ali da te delegacije krnje idu u međunarodne institucije. Najnovije što se dogodilo, a što mislim da nema objašnjenja, žao mi je što to govorim jer se tiče mene, jer sam kao stalni član delegacije pri OEBS-u potpuno bila neinformisana da naša delegacija ide na put u Beč. Dakle, oni su otišli bez predstavnika jedne poslaničke grupe.
Ako je to ono što vi želite, džaba što to ovde piše, mi to očigledno ne primenjujemo i iskreno da vam kažem ne verujem čak i da je idealan ovaj zakon da biste ga vi primenjivali, jer uvek ste nalazili načina da zakon ne poštujete, da Ustav ne poštujete.
Ono što je osnovno zbog čega smatramo da je ovaj zakon sada u ovom trenutku donet, jeste taj famozni član 37. koji nam stavlja u izgled da vi želite da promenite izborni zakon i to u pravcu većinskog izbornog sistema i to već sada radite ovim zakonom, da ne biste posle dolazili u situaciju da ga menjate. Ustav je jasan po pitanju toga kome pripadaju poslanički mandati, jer prekrajanje izborne volje za nas je najveći kriminal koji može da se desi u jednom društvu.
Obzirom da su građani nosioci suvereniteta, ako mi njima u izbornoj kampanji, kao učesnici u izbornom procesu sa svojim izbornim listama, obećavamo jedan program, kažemo – zalagaćemo se po pitanju Kosova za to i to, za ulazak u EU za to i to, protiv smo NATO-a, ne damo Mladića, hoćemo ovakvu ekonomiju, hoćemo onakvu, i posle toga kad uđemo u parlament i dobijemo 78 mandata neko se odjednom iz nekog razloga prosvetli, postaje pametniji nego što je bio, zaboravi šta je obećavao, formira novu poslaničku grupu, a parlament ćuti i to legalizuje, onda je to krađa nad krađama i onda je odgovornost na svima nama.
Zbog toga što ovaj član 37. po nama ne može kao protivustavan ovde da opstane da biste samo legalizovali tu krađu formiranja jedne nove poslaničke grupe, koja na izborima nije učestvovala, smatram da sam imala pravo da izdvojim svoje mišljenje i da to izložim kako bi građani Srbije čuli o čemu se radi.
Dame i gospodo narodni poslanici, želela bih da u ime SRS, kao poslanik koji je izdvojio mišljenje na Odboru za ustavna pitanja po 1. i 2. tački dnevnog reda, mada to ne piše u izveštaju, zato vas upozoravam na to, da pre svega konstatujem da je ovaj zakon ne samo suprotan Ustavu, jer mislim da svi vi to znate i da ima u vašim redovima onih koji se bave ustavnom teorijom, nego on na svojevrstan način suspenduje Ustav. Ovaj zakon i statut kao podzakonski akti su stavljeni iznad Ustava.
Zato sam ubeđena da je ova sednica istorijska, da će o ovome neko jednoga dana da sudi. Možda nas danas neko baš ne razume na najbolji način, ali za godinu, dve, tri, pet, shvatiće da smo bili u pravu, kao što se to, naravno, i pokazalo u našoj bliskoj prošlosti, kada smo ukazivali do čega će da dovede stvaranje države SCG.
Ne volim ovu zgradu parlamenta zato što su u ovoj zgradi samo nestajale države. Hoćemo li nekada da sačuvamo državu i radi li iko na tome da se država sačuva, a ne da se dalje rasparčava?
Gospodine Cvetkoviću, vi ćete u istoriji biti zapamćeni po sporazumu Cvetković-Čanak. Nemojte da gledate u nebesa, kada ste ušli, namignuli ste i osmehnuli ste se gospodinu Čanku. Njega će istorija potpuno zaboraviti, a vas kao predsednika Vlade i člana DS-a će i te kako po zlu pamtiti.
Vodite računa pre svega o integritetu i svom i svoje političke partije koju predstavljate. Da ste bili pravi državnik, Čanku biste odgovorili – ne, neka padne Vlada, podnosim ostavku, ne dam da se rasparčava država.
Garantujem vam da biste na sledećim izborima osvojili još više glasova nego što ih sada imate, verovatno, ali vi niste državnik. Vi ste slepi i poslušnik.
Doveli ste do toga da čak točak istorije okrećete unazad. Dva puta su se građani koji žive na prostorima današnje AP Vojvodina izjašnjavali s kim žele da žive i gde žele da žive, u Srbiji, i 1918. i 1946. godine, ali vi hoćete unazad. Stalno vučete unazad, a neke druge optužujete da to rade.
Ajde jednom da potegnemo kola unapred, pa da kažemo da će stvarno da bude bolje, kao što ste obećavali da će da bude bolje, da ćemo državu da sačuvamo, da nemamo asimetričnu autonomiju, da ono što važi za Kosovo važi i za Vojvodinu, ali vi sada šaljete poruku ovim zakonom da ste spremni da priznate jednostrano proglašenu nezavisnost KiM.
Ovde se, gospodo, ne radi ni o kakvom pukom deklarativnom zakonu, već o svojevrsnom organskom zakonu, koji kada jednom bude donet, više neće da bude menjan. Čak i ako budemo imali dvotrećinsku većinu jednoga dana da promenimo Ustav, gospodo, nećemo moći to da uradimo. Vi ste ovim zakonom blokirali neku buduću promenu Ustava.
Šta ako odluči dvotrećinska većina, bude takva klima u državi, da imamo unitarnu državu? Ne, ovo su već stečena prava. Znate li vi kakvu odgovornost preuzimate na sebe?
Znate, vi, kada ste radili na Ustavu, vi iz DS-a, da je to bio takav politički trenutak – otišla Crna Gora, moralo je da se donese Ustav. Vi ste bili najjači, morao je da bude ovakav kakav jeste. Nije dobar. Nije u svemu dobar. Ali, šta ako jednog dana budemo želeli da ga promenimo? Ništa.
Idete u susret onome što Jelko Kacin od vas traži. Kaže – ovaj će zakon i ovaj statut, njihovo donošenje će u stvari potvrditi demokratičnost Beograda i Srbije. Onaj koji vam je juče nazvao „mirdita“ u Skupštini Srbije, i vi kao predsednik Vlade, i vaš ministar inostranih poslova uopšte nema nameru da reaguje na tako nešto. Za vas je to prolazna stvar. Ponižavaju nas svi.
Dokle ćemo da se saginjemo, gospodine Cvetkoviću? Pogledajte me kada vam govorim – dokle ćete da se saginjete? Šta treba da vam traže još?
Da, gospođo Čomić, vi ste prekršili i etiku i Poslovnik. Vi ste mene prozvali u sklopu onih poslanika koji su se prijavili za krug replika i rekli ste da nema potrebe ponovo da se prijavljujem i sat vremena strpljivo čekam na svoj red, da biste mi vi sada rekli da nemam pravo na repliku.
Dobro, kad vi govorite istinu, odnosno kada se vi pridržavate Poslovnika, a kada ne? Molim vas, zaista vas pre svega pozivam na ono osnovno moralno što imate u sebi, da sad priznate svima o čemu se tu radi?
Da li ne želite da me čujete ili imate neke dvostruke, trostruke aršine? Šta treba da radim, da izujem cipelu da vas gađam, da bih skrenula pažnju na sebe ili da stisnem ovo dugme?
Ako treba da izujem cipelu, recite mi, i to ću da uradim.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodo ministri ma gde bili, Srbija i srpski narod žive u virtuelnoj stvarnosti, pa nam nije teško ni da u ovom parlamentu zamislimo te virtuelne predstavnike Vlade koji tu sede. Ja ću da im se obraćam, možda se neko i oglasi.
Pre više od godinu dana DS i njeni koalicioni partneri u AP Vojvodina odnosno u Skupštini AP doneli su Predlog statuta u kome su sebi, po našem mišljenju, prigrabili državne nadležnosti koje, prema Ustavu Srbije, nikako nisu mogli da dobiju.
Govoriću kao političar i kao pravnik. To je odgovor na stav ministra Markovića, koji smatra da svi oni koji nisu pravnici nisu kompetentni ovde da govore, a mi izražavamo svoj politički stav, ma šta po obrazovanju bili. Mi sledimo svoju politiku i na to imamo pravo, pogotovo kada je ovakva tema u pitanju.
Pitala bih gospodina Markovića, verovatno gleda u odloženom prenosu, kada bi hteo da razgovara o tome kako se prave deca da li bi razgovarao sa ginekologom ili bi razgovarao sa tatom, ma šta mu tata bio po zanimanju?
Zakon o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodina nisu spominjali niti ga je bilo na vidiku kada se oglasila stručna javnost, ali i politička, pre svega SRS, koja je održala na stotine tribina u gotovo svim naseljenim mestima u AP Vojvodina. Vlasti su se dosetile zakona i odlučile da ozakone sve one nadležnosti koje su statutom već prigrabljene.
Uprkos tome statut je i dalje, po našem mišljenju, neustavan. Svi režimski mediji o zakonu govore kao o pratećem dokumentu, što je nečuveno i nezabeleženo u parlamentarnoj praksi. Prateći dokument zakon nikako ne može da bude.
Cvetković prima Čanka, prihvata njegove amandmane, svestan da su oni neustavni, ali su zato u saglasnosti sa Čankovim memorandumom o Vojvodini, koji je on davne 1991. godine poslao lordu Karingtonu i konferenciji o Jugoslaviji.
Ovim memorandumom obznanjeno je da Vojvodina treba da bude konfederalna jedinica Srbije, a ako to Srbija ne prihvati, kaže on, nezavisna država. Čanak otvoreno tada kaže da teritorije severno od Save i Dunava koje je Srbija anektirala, to je citat, moraju biti vraćene novoj državi.
Vlada Srbije je usvojila Predlog zakona, a parlament Vojvodine zakazuje sednicu na kojoj usaglašava predlog svog statuta sa nepostojećim zakonom, jer ga Skupština Srbije još nije usvojila. Da li je to činjenica? Jeste.
Pitam u šta vi to pretvarate Skupštinu Srbije? Nije li ovo vaša prćija, da vas 126 može da radi šta hoće? Brine li iko o ustavno-pravnom sistemu?
Ako se suspenduje Ustav i Skupština, šta je to onda? Po nama i po političkoj teoriji, ništa drugo osim državnog udara. Režim to radi vrlo perfidno, ali podržavljenje Vojvodine je rezultat ove vlasti i ispunjenje obećanja Cobela, koji je javno zapretio da posle Kosova na dnevni red internacionalizacije dolazi Vojvodina.
Umesto odnosa subordinacije, koji se svuda u svetu uspostavlja između države i njenih teritorijalnih autonomija, predlaže se ustanovljavanje partnerskih odnosa između na oko jednakih strana Republike ili republičkih i pokrajinskih organa. Predviđa se osnivanje razvojne banke, nauka, inovacije i tehnološki razvoj prelaze u nadležnost AP, iako to Ustavom nije predviđeno. Pravo zaključenja međunarodnih ugovora takođe Ustavom nije predviđeno. Pravo osnivanja predstavništva u inostranstvu takođe nije predviđeno.
Što je najvažnije? Teritorija AP Vojvodina sastoji se od geografskih oblasti, kako se kaže, Srem, Banat i Bačka, kao da se radi o zemljopisu za niže razrede osnovne škole, pa možemo slikovito da objašnjavamo šta je šta.
Pitam, evo da je tu ministar Marković, možda jeste, da li se on seća da li u ovoj državi postoji Zakon o teritorijalnoj organizaciji i da li on zna da se Srem prostire malo i u Hrvatsku i da se Banat malo prostire i u Rumuniju? Eto, to je ono što nama pokazuje da tu postoji još nešto i da se iza brda još nešto valja.
Da li možda neko zna da su i Surčin i Zemun geografski u Sremu? Nije po Zakonu o teritorijalnoj organizaciji, ali upravo zbog toga oni i preskaču ovakvu odrednicu i ne drže se Zakona o teritorijalnoj organizaciji, mislim na Vladu Srbije koja donosi ovaj zakon i na Skupštinu Vojvodine koja je to u svom statutu predviđa, nego spominje geografske oblasti.
Ko je to imao bilbord na kome je pisalo: Novi Sad, moj glavni grad? Nenad Čanak. Šta bi Nenad Čanak mogao da uradi i smeo da uradi da mu DS to ne dozvoljava. On je neprestano vaš glasnogovornik. Sa dva-tri posto možda biračkog tela, tu je uvek uz vas. Vi ga istaknete da priča ono što vi ne smete da kažete, da vam se ne stavi na teret, ali prihvatate sve to.
Pokrajini se prenosi 166 nadležnosti kao poverene. U 36 materija se pokrajini poverava inspekcijski nadzor, a u 19 rešavanje po žalbi, što je do sada bilo, a i po Ustavu, isključivo nadležnost Republike. To je ono što nije u skladu sa Ustavom.
Osniva se 12 novih ustanova i javnih preduzeća. Povećava se i broj radnika u administraciji, a vodite navodno neku drugu politiku. Čak u statutu predviđate preambulu. Ne liči li to onda na ustav? Gde ste videli bilo koji statut koji ima preambulu.
Podsetiću vas šta smo vam mi, srpski radikali, govorili kada se donosio Omnibus zakon. Citiraću šta je prof. dr Vojislav Šešelj tom prilikom rekao, zato što je to apsolutno aktuelno i odnosi se i na ovaj zakon.
Ovako kaže prof. dr Vojislav Šešelj - nadležnosti AP mogu da se odrede samo Ustavom, a ostvarivanje tih nadležnosti može se regulisati samo statutom AP, a ne zakonom koji će doneti republička skupština.
Postoji pet osnovnih institucija političkog sistema. Znate da je on veoma stručan za politički sistem. To su država, federalna jedinica, autonomija, region i lokalna samouprava. On naravno govori o teoriji.
Samo nadležnosti lokalne samouprave mogu se određivati zakonom. Sve ostale nadležnosti mogu se odrediti isključivo Ustavom. Ako neko po Ustavu dobije određene nadležnosti, onda ih on sam uređuje u okviru onoga što mu je Ustav dao. Ne sme postojati neki viši organ državne vlasti ili viša državna institucija koja će umesto njega tu oblast uređivati.
Kao što vidite, nije nam ovaj zakon bio ni potreban, ako hoćemo da se držimo Ustava i u slučaju da je statut u skladu sa Ustavom. ''To jeste smisao autonomije, dao mi je nešto Ustav i ono što mi je Ustav dao ne dam nikome. Niko ne može da mi osporava do promena Ustava.'' Ko sada štiti statut Vojvodine? Štite ga srpski radikali. Štitio ga je i tada Vojislav Šešelj.
Dakle, zakonom se ne mogu utvrđivati nadležnosti AP, zakonom se ne može ni osnivati AP. Samo Ustav može da odredi da u Srbiji postoje autonomne pokrajine, ne samo što je Ustav utvrdio da u Srbiji postoje autonomne pokrajine, nego je jasno i poimenično naveo koje su to pokrajine.
Ovim vašim tzv. Omnibus zakonom zadirete u dve stvari. Zadirete u Ustav, jer proširujete nadležnosti autonomnih pokrajina, ali zadirete i u prava autonomnih pokrajina koje im je Ustav već direktno dao. Vi ih uređujete. Ne možete da ih uređujete.
Ono što je Ustav dao autonomnim pokrajinama može da uređuje samo AP svojim statutom i pravnim aktima koji su ispod statuta, a vi možete da pazite da ona ne prekorači te svoje nadležnosti ili da ih ne ostvaruje na način koji je protivan Ustavu i ništa više. Ima li išta ovde sporno? Nema ništa. U materijalu koji smo dobili, odnosno aktu koji smo dobili od Skupštine AP Vojvodine, kaže se da predlog statuta AP Vojvodine, koji je usaglašen sa Predlogom zakona o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine, dostavljamo vam prečišćen tekst.
Taj zakon nije donet. Kako je onda moguće da statut bude usaglašen sa nepostojećim zakonom? Kako znate da će taj zakon da bude izglasan u ovoj Narodnoj skupštini? To je hipotetički onako. Možda će biti, a možda i neće. Šta ako ne bude? Šta onda biva sa statutom?
Ovakvo neznanje zaista je neviđeno i ponižavajuće za sve nas, ma kojim poslom da se bavimo, ma šta da smo radili u životu, da smo proveli neko vreme u ovom parlamentu imali bismo toliko iskustva da znamo da ne pravimo ovakve greške.
Gde je taj Sekretarijat za zakonodavstvo, gde je taj ministar za državnu upravu, lokalnu samoupravu, da malo obrati pažnju na ovakve stvari, da se priseti nekih zakona o kojima on brine, a da ne priča ovde prazne priče? On je taj koji je danas najviše političkih nekih ocena ovde izneo, ne upuštajući se konkretno u to šta zakon nama donosi, odnosno čemu on služi.
Evo, kazaću vam - on služi samo da pokrije sve ono što je protivustavno u samom predlogu statuta. Kud plovi ovaj brod, mislim da mnogi od vas znaju, ali svesno na to pristaju. Neki možda i ne znaju. Njima će savest verovatno biti čistija. Ovo je sednica u kasne sate. Navikli ste po mraku mnogo štošta važno za ovu državu da donosite. To je vaš stil rada.
Sve što govorimo, a verujte da govorimo samo zbog toga da bi bilo zapisano, jer ovakvo poniženje ne bismo trpeli sa vaše strane i odavno bismo napustili salu Skupštine Srbije, jer bez prisustva ijednog predstavnika Vlade zaista je iluzorno pričati, gotovo strašno, ali neko će jednog dana ući u biblioteku Narodne skupštine RS, izučavaće ovaj istorijski trenutak, jer on će svakako imati posledice. Kakve? Ne bih želela da budem ptica zloslutnica. Volela bih da ste vi u pravu, a da mi nismo u pravu, ali bili smo u pravu kada je bila u pitanju SCG, i kada je bio ovaj omnibus zakon.
Sve se obistinilo što smo govorili. Rekla sam i danas na početku kada sam obrazlagala zašto sam izdvojila mišljenje na Odboru za ustavna pitanja - ne volim ovu salu Skupštine zbog toga što u njoj države samo nestaju.
Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, vi ste uvek dobrodošli u parlament i vi ste svakako po pitanju ovih zakona merodavni, kao bivši sudija Ustavnog suda i istaknuti pravnik (tada ste bili kao nestranačka ličnost u Ustavnom sudu), ali ne pratite ovu oblast i pretpostavljam da ne znate koji su problemi u sprovođenju dosadašnjeg zakona.
Zaista mislim da je greška Vlade što nam nije poslala u parlament ministra koji bi morao da prati ovu oblast. Vi ste zaduženi za praćenje jedne sasvim druge oblasti i pretpostavljam da ste za to mnogo kompetentniji. Šta je, tu je. Pored vas je i direktor Zavoda za intelektualnu svojinu. Vidi se da su ovaj zakon oni radili i pretpostavljam da će vam asistirati kada su u pitanju pitanja koja ćemo vam postavljati.
Srbija već 84 godine ima Zavod za intelektualnu svojinu. Mi smo, preko Kraljevine Srbije, jedna od 11 zemalja osnivača Pariske unije, još davne 1883. godine. Prošlo je 89 godina od prve Uredbe o industrijskoj svojini. Nije ova oblast nešto što je za nas novo, ali je pitanje kako se država i društvo prema intelektualnoj svojini uopšte odnose.
Nažalost, kao što vidite, ni Vlada, a ni parlamentarci se ne odnose sa dužnom pažnjom prema ovom pitanju; Vlada samim tim što nije poslala ministra koji bi morao da prati ovu oblast.
Donose se neki zakoni koji su praktično okvirni, sistemski za ovu materiju. Njegov bi interes trebalo da bude da je ovde, ali pretpostavljam da je otišao sa Borisom Tadićem u Italiju. Vi niste imali tu sreću. Trećina Vlade nam je sad u inostranstvu, takoreći u egzilu.
Vidite, ni gospoda poslanici se ne javljaju da govore o ovom zakonu, čak ih nema prijavljenih na ovoj listi, nakon što budu govorili predstavnici poslaničkih grupa – prijavljeno je sedam poslanika Srpske radikalne stranke i još dva poslanika drugih poslaničkih grupa. Ne shvata se ozbiljnost ovih zakona.
Veliki je krug lica zainteresovanih za ovaj set zakona. To su, pre svega, vlasnici ili titulari intelektualne svojine, recimo da je njih najmanji broj, a zatim i veliki broj onih... Odmah ću da kažem, pošto ću uglavnom govoriti o Predlogu zakona o autorskim i srodnim pravima, a moje kolege će posle govoriti o drugim zakonima, to je 120.000 vlasnika privrednih subjekata, vlasnika lokala u kojima se obavlja neka delatnost, u kojima se sluša, recimo, muzika.
Ako me građani Srbije slušaju, predlažem im da saslušaju do kraja, jer će shvatiti da smo u stvari svi mi koji uđemo u bilo koji objekat u kome čujete muziku na neki način zainteresovani za ovaj predlog zakona, jer svi ti ljudi koji imaju pekaru, prodavnicu mešovite robe, frizerski salon, obućarsku radnju, a puštaju muziku, moraju da plate taksu za tako nešto. Oni, naravno, to moraju da prevale na nas, korisnike njihovih usluga, pa onda mi kod frizera ne platimo šišanje 600 dinara, nego malo više, jer on treba da plati 30.000 godišnje, recimo, zbog toga što pušta muziku na nekom nosaču zvuka u svom lokalu.
Ovi zakoni, barem što se toga tiče, i te kako intrigiraju sve nas. Da li to treba da bude tako? Posle ću objasniti zašto mislimo da ne treba da bude tako.
„Pesma nas je održala, njojzi hvala“, pa sad, ko hoće da peva, neka peva.
Ne sporim da je problematika koju ovi zakoni tretiraju veoma važna, jer se naša država i naše društvo uopšte bahato odnose prema intelektualnoj svojini.
To sam objasnila, evo i slikovito, a sećate se da smo doneli Zakon o administrativnim taksama, gde smo znatno (odnosno, poslanička većina je tako odlučila) povećali takse, recimo, za registraciju patenata.
Evo, tu vam je direktorka Zavoda za intelektualnu svojinu. Verovatno zna koliko je patenata prijavljeno ove godine. Koliko znam, koliko sam mogla da dođem do podataka, samo 20, svi fakulteti, instituti, evo, i pojedinci, i da je to znatno manje nego prethodnih godina. Šta to znači? Ako neko mora da plati, sada ne mogu tačno da se setim, ali mislim da je bilo 40.000-50.000 da bi prijavio, zaštitio neko patent, on to mora da učini ove godine, i iduće godine i one naredne, inače njegov patent postaje opšte dobro, koje svako može da koristi, i nema više tu zaštitu.
Da li smo na taj način praktično mnoge ljude onemogućili da zaštite svoju intelektualnu svojinu? Jesmo, i tada smo o tome i te kako govorili, ali nije imao ko da nas čuje.
Neki od ovih zakona doneti su 2003, 2004. i 2005. godine i evo novih predloga zakona. Samo u ovom zakonu o autorskim i srodnim pravima skoro 90% materije ostalo je nepromenjeno. Moje kolege koje su izdvojile mišljenje na nadležnom odboru pitaju i ja postavljam to pitanje – zašto ste pribegli donošenju novih zakona ako je moglo da se ide kroz izmene i dopune zakona?
Ponavljam, stvarno ne sporim važnost ovih zakona, ali u ovoj državi ima mnogo, mnogo važnijih stvari o kojima treba da se govori, pre svega, o ovom sporazumu Cvetković - Čanak, umesto Cvetković - predstavnici poslaničkih grupa u ovom parlamentu. Tu naravno mislim samo na parlamentarne stranke koje su bile na izborima, a ne na one koje su to samo voljom poslaničke većine i čiji lider danas peče dunjevaču, jer je prevrela u buretu, pa ne može da se čeka da se rakija ispeče.
Naravno, tu je i problem rasrbljavanja Republike Srpske i donošenje statuta Vojvodine i otvaranje mogućnosti za neku buduću secesiju.
Sve je to ono o čemu bismo mi želeli da razgovaramo u nekim drugačijim, boljim okolnostima, gde bi pozicija i opozicija zaista razgovarale, jer parlament jeste za sučeljavanje stavova. Nažalost, mi nemamo sa kim da sučelimo stavove jer je pozicija nezainteresovana. Ona je tu samo kada treba da izglasa zakon.
Zato predlažem, u ime poslaničke grupe, prihvatam i da preuzmem na sebe odgovornost za to, da promenite Poslovnik, da ukinete pravo da govorimo o zakonima, da podnosimo amandmane; donesite tih 400 kilograma zakona koje treba da donesete da biste se uskladili sa zakonima Evropske unije; završite to u dva-tri dana, koliko vam treba da ispritiskate dugmiće, pa da onda krenemo da se bavimo ovim pitanjima koja su za nas od vitalnog značaja, pre svega mislim na ekonomiju Srbije i na dugoročnu viziju kako ta ekonomija treba da izgleda.
Dakle, svi ovi zakoni o kojima danas razgovaramo donose se radi zaštite, trebalo bi da se donose radi zaštite prava autora, interpretatora, ostalih titulara prava intelektualne svojine, a ne radi organizacija koje bi trebalo da ih štite. Kažete – zbog potrebe preciziranja pojedinih zakonskih rešenja, pre svega u delovima pod nazivom „kolektivno ostvarivanje“ i „srodna prava“. Smatram da ste iz ovih razloga mogli da predložite izmene i dopune zakona.
Međutim, šta je problem za vas? Problem je način formiranja tarife organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskih i srodnih prava. Novi zakon obavezuje organizaciju da tarifu određuje kroz pregovore sa korisnicima, a ne da ona bude izraz volje samo jedne strane, kako je to do sada bilo, pa sad jedan od onih 70 - 80 inspektora, tašna, mašna, uđe u neki frizerski salon...
Imam ovde čak i jedan zapisnik, dobila sam ga od svog frizera kod koga idem. Pitala sam ga – je l' dolaze ovi kod vas, da li vi to stvarno plaćate? Prosto nisam mogla da verujem da se to dešava. Kaže – da je jedan, nego ih ima dva-tri; ima nekoliko tih organizacija kojima moram godišnje da platim. Onda oni ošacuju koliko tu ima stolica, pa naplate odokativno koliko misle da treba. Hajde što oni to naplate, možda to nije ni tako veliki problem, ali za koga naplate? Gde idu te pare? Da li autori i izvođači dobiju nešto od tih para?
Vi verovatno ne komunicirate sa njima, ali prenesite gospodinu Đeliću – neka pitaju umetnike koliko oni to godišnje dobijaju, autori muzike koja se najčešće sluša, izvođači koji se najčešće slušaju, ono „hit hitova“. Više nema one „zlatne ploče“ itd. Nema tih para nigde.
Tu se ogroman novac vrti i ogroman je kriminal; moram da kažem, delimično, svesno ili nesvesno, pod pokroviteljstvom Zavoda za zaštitu intelektualne svojine, jer bi Zavod morao da kontroliše te organizacije kako rade, u čije ime rade.
Došli smo čak i do nekih podataka, nekako se informacije sudaraju sa nama, da jedna od tih organizacija, a zove se OFPS, recimo, pozajmljuje nekih četrnaest miliona jednoj firmi koja je članica tog OFPS-a, privatnoj agenciji koja dovodi ove strane pevače i organizuje ovde neke koncerte. Odakle joj pravo na tako nešto, da li se tu plaćaju porezi ili ne plaćaju, to niko živi ne zna.
U stvari, hoću da potenciram da novac ne dolazi do onih čija se prava štite i da ni ovim predlogom zakona vi to niste uspeli da prevaziđete. Pokušaj postoji, jer vidi se da zakon donosite samo zbog njih, samo zbog fonograma.
Ne znaju svi građani šta je fonogram, pa sad moram to da objasnim. To je nosač zvuka, bilo da je ploča, bilo da je kaseta, bilo da je CD.
Kad proizvođač tog fonograma proizvede taj proizvod, kao kad neko proizvede ovu olovku, on je stavi na tržište i proda, on zaradi na tome nešto, ali sad zbog toga što neko to koristi on hoće da zaradi još nešto. To vam je kao kada obučete nešto firme „Versaće“ na sebe, prošetate ulicom, platili ste tu firmu o-ho-ho i sad vas sretne neko iz „Versaćea“ i kaže – o, naš model, morate da platite još ovoliko, na drumu ili na ćupriji, zato što nosite ovaj model. To vam je upravo to.
Sada je mnogo važniji taj koji je štampao neko umetničko delo, bilo da je film, bilo da je muzika, nego onaj koji je to stvarao ili ko to izvodi. On ima veća prava i ubira veća sredstva, nego on.
Dakle, mi smo pokušali da suzbijemo pirateriju i preko Krivičnog zakona i mislim da je to uspešno suzbijeno i da se suzbija. Zašto sada dajemo mogućnost da oni koji samo štampaju taj proizvod, odnosno nasnimavaju neko umetničko delo ostvaruju toliki prihod? To je nešto nečuveno. A nemaju nikakav metod da posle taj novac koji uberu...
Tu se radi o ogromnim parama. Recimo, samo jedna od ovih organizacija koje štite prava izvođača i autora za poslednjih pet godina je ubrala deset miliona evra. Gde su te pare, ako se nisu vratile, u većem delu, onima kojima je trebalo da budu vraćene? Pitajte bilo kog umetnika koliko je ove godine dobio para od toga što se njegova muzika stalno „vrti“ na radiju, televiziji ili u tim objektima.
Mi smo principijelno protiv toga da se uopšte naplaćuje bilo kakva taksa u objektima gde se sluša muzika. Nekada je bilo ono – platite dinar za muziku, ali kada je živa muzika, pa vam to konobar naplati u restoranu. Ali, izvinite, da u pekari i u frizerskom salonu, zbog toga što neko, recimo, stalno pušta jedan te isti CD, neko hoće da sluša Mocarta, vi morate da platite i Mocarta... Kome će posle te pare da idu? To je potpuno iluzorno.
Govorim o tome ovako plastično zbog toga što mislim da su naši umetnici i stvaraoci zakinuti, možda zbog toga što je tržište ovako malo, a njih mnogo, različitog kvaliteta, naravno; kako kažu, mala bara, a mnogo krokodila. Oni ne dobijaju ništa, ili vrlo malo. Sad neko onako odokativno ili po tome koliko je ko štampao ove godine tih fonograma, nosača zvuka... Recimo, „Grand produkcija“ je najviše štampala i oni će da dobiju najviše, mislim na „Pink“, i na Sašu i Brenu, a zna se da je, recimo, PGP RTS najslušaniji i da ima najveći broj nosača zvuka, jer se neka muzika sluša i po 40 - 50 godina, možda se čak sluša i više nego ovi Sašini i Brenini što su snimili juče, prekjuče neku pesmicu. Ne kažem da to nije kvalitetno, možda će i to da se sluša za 50 godina, ali to nije kriterijum.
Vidite koliko „Pink“ naplaćuje od OFPS-a, a koliko svi ostali diskografi. Znači, vi izgleda samo za njih donosite ovaj zakon.
Verujte mi, ministre, ne znate šta se tu dešava, ali ovo je očigledno kad vi pročitate zakon, kad vidite šta o tome govore oni koji su u ovom poslu, oni koji su pobegli iz ove organizacije, kao što su, recimo, predstavnici PGP RTS, onda vidite kakav je tu kriminal. Ako sad treba „Pink“ na ovaj način da se favorizuje, da mu posvetimo pet sati u parlamentu, a vidim da mnogi neće da govore, oni koji imaju odlične odnose sa Željkom Mitrovićem, neće da se vređaju, evo, mi ćemo da kažemo danas šta o tome mislimo.
Dakle, kada kažemo kolektivna prava autora i nosilaca autorskih i srodnih prava, misli se pre svega na ta muzička dela i na fonograme i na njima zabeležene interpretacije. Cilj bi trebalo da bude da nosioci prava dobiju odgovarajuću naknadu. Proizvođačima, već sam objasnila, pripada pravo na naknadu po jednom osnovu, ovima po drugom osnovu, ali metodologija nije na adekvatan način napravljena.
Samo sam htela da vam pročitam koga sve treba namiriti, kaže: „Tri takse na slušanje muzike – vlasnik prodavnice od 50 metara kvadratnih estradnim udruženjima godišnje mora da plati oko 30.000 dinara, treba namiriti SOKOJ, OFPS i izvođače.“
„Pre nešto više od godinu dana u Beogradu, u opštini Stari grad otvorila sam prodavnicu kozmetičkih proizvoda. Nedavno je u nju došao čovek koji se predstavio kao inspektor i zatražio da vidi uređaj sa kojeg puštam muziku u lokalu. Zbunjena, pokazala sam mu CD plejer, a on mi je rekao da je kontrolor Organizacije proizvođača fonograma Srbije (OFPS) i zatražio da na žiro-račun ove organizacije uplatim određenu sumu zato što puštam muziku“. Ovako počinje priču (iz novina sam ovaj isečak uzela) čitateljka iz Beograda, jedna od mnogih sugrađana koji su se u poslednje vreme susreli sa inspektorima za muziku.
„Ostavio je vizitkartu i flajer i objasnio mi da sam dužna da za to što u radnji puštam muziku ovoj organizaciji godišnje plaćam deset i po hiljada, odnosno osam hiljada i dvesta, sa popustom od 30% ako uplatim u roku od sedam dana“. Ovo je stvarno smešno. „Rekla sam mu da ne puštam radio, niti domaću muziku, već da svakodnevno vrtim jedan isti disk sa džez muzikom. Odgovorio je da oni štite prava i domaćih i svetskih diskografskih kuća i da svejedno moram za jedan da platim isto kao da puštam sto različitih diskova“. Zahvaljujem.
Član 4. je posvećen očuvanju, jačanju i ostvarivanju veza matične države i dijaspore, kao i matične države i Srba u regionu, pa u pet tačaka Vlada predlaže na koji način to može da ostvari. Ja sam podnela amandman koji se tiče tačke 2), gde se govori o tome da ti naši ciljevi treba da se ostvare upotrebom, učenjem, čuvanjem i negovanjem srpskog jezika i ćiriličkog pisma, čuvanjem i negovanjem srpskog, vi kažete – tradicionalnog, a ja tražim da bude ''nacionalnog'', kulturnog, etničkog, jezičkog i verskog identiteta.

Može nekome da se učini da je stvar lingvističke prirode, ali nije. A u to me i vi uveravate kad u obrazloženju zašto ne prihvatate amandman kažete da je dodavanje termina „nacionalnog“ u tekstu Predloga zakona nepotrebno i da bi to opterećivalo tekst u pravno redakcijskom smislu iz razloga što su kulturni, etnički, jezički i verski identitet segmenti ukupnog nacionalnog identiteta jednog naroda, pa i srpskog. A ja upravo to i tvrdim.

Dakle, ''nacionalni'' u sebi obuhvata i jezički i verski i etnički i kulturni identitet, a ne - tradicionalni.

Upravo zbog toga i tražim da se ova intervencija izvrši i mislim da ste to mogli, osim što vidimo da zaista izbegavate da se kaže ''država Srbija'', izbegavate da kažete ''nacionalno'', kao da je to u negativnom kontekstu protumačeno, pa tražite neku alternativu. To je, čini mi se, jedini razlog zašto ovde zadržavate termin tradicionalnog, kulturnog, etničkog, jezičkog i verskog identiteta.

Mi, naravno, imamo i nacionalni i ekonomski interes da uspostavimo i bliži i kvalitetniji odnos i saradnju s našom dijasporom, koja naravno ima različite probleme, koje treba da odvojimo i da striktno preciziramo koji su u odnosu na one koji su u neposrednom našem okruženju i koje tište neki sasvim drugi problemi.

Nesporna je činjenica i da imamo i ekonomski interes za saradnju sa našom dijasporom i da ta dijaspora i te kako pomaže državu Srbiju na taj način što je njeno ukupno učešće u upumpavanju novca koji dolazi iz inostranstva negde oko pet milijardi evra, kako statistika kaže, ali mi nismo doneli nijedan zakon ekonomske prirode koji bi tretirao tu problematiku i koji bi im dao neke pogodnosti vezano za njihove eventualne investicije u Srbiji.

To je možda trebalo da se nađe negde među ovih pet tačaka ili u nekoj šestoj tački, kako bismo im pokazali da njihov kapital ima prednost nad ostalim, koji je naravno uvek uz kamate i koji je nepovoljniji.

&nbsp;
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji sam podnela na glavu III, na podnaslov i na član 9. tiče se stava SRS koji je izražen i u obrazlaganju prethodnih amandmana, a pogotovu na amandman na član 2, gde tražimo da se izraz „matične države“ zameni izrazom „Republike Srbije“.

Ovo mi je povod da vam kažem da smatram da je dobro što je ovaj zakon ušao u proceduru i da nam je bio potreban ovakav zakon. Čak se usuđujem da kažem da je naš odnos prema dijaspori pitanje od nacionalnog interesa.

Kada bismo nabrajali šta je sve nacionalni interes, verujem da bi među prvih pet tačaka bio i ovaj naš nacionalni interes vezan za našu saradnju, očuvanje i brigu za našu dijasporu. Jer, priznaćete, a znamo svi da smo narod koji se bori za goli opstanak, da smo među tri najstarija naroda u Evropi i da nam naravno nije svejedno šta se dešava s našom dijasporom.

Zbog toga sam smatrala da bi možda bilo daleko bolje da ste, pre nego što je zakon ušao u proceduru, razgovarali sa predstavnicima poslaničkih grupa kako bismo našli modus da se za sve ovo što sada kroz amandmane mi pokušavamo da promenimo, nađe i iskristališe zajednički stav, kako bi se i ovaj zakon pretvorio, ne mogu da kažem u rezoluciju, ali u nešto iza čega bi stao ceo parlament.

Ovako ćemo mi, zbog nekih stvari koje sada deluju možda lingvistički, a u stvari su suštinske, doći u situaciju da ne budemo, naravno, jedinstveni prilikom glasanja oko ovog zakona, a opet ću se vratiti na onaj početak gde sam rekla da smatram da je ovo od nacionalnog interesa i da je ovo ravno nekakvoj strategiji vezanoj za odnos države Srbije prema svojoj dijaspori.

Mogli smo ovo da prevaziđemo. Imate još vremena da o tome porazmislite i da vidite da li možda treba da idemo ka tom cilju, odnosno da li je potrebno državi Srbiji da ceo parlament, kao kada smo donosili Rezoluciju vezano za KiM, ili deklaracije, da stanemo iza ovog zakona, da popravimo šta se može popraviti u nekom razgovoru van skupštinske sale, van debate. Nije strašno ako bi se na nekoj sledećoj sednici ponovo pojavio ovaj zakon. Ovo je najdobronamerniji predlog poslanika SRS u cilju da ovu materiju regulišemo na najbolji mogući način i izrazimo stav države Republike Srbije prema našoj dijaspori, koja nam je veoma važna.
U članu 12. Vlada nam predlaže da odluku o utvrđivanju Strategije donosi Vlada. Amandmanom tražim da Strategiju donosi Narodna skupština Republike Srbije na predlog Vlade.

Moje obrazloženje je nastavak moje prethodne diskusije, zbog značaja teme o kojoj govorimo. Strategija je ipak najviši politički i pravni akt u nekoj oblasti. Ona izražava političko i principijelno opredeljenje države.

Po nekim pitanjima Strategijom se daju zadaci i obaveze nekim državnim organima. Zato smatram da bi bilo pametno da Vlada samo predloži odluku o usvajanju Strategije, a da Strategija ipak bude predmet rasprave ovde u parlamentu.

Vi ste dali obrazloženje da u Ustavu to nigde eksplicitno ne piše. To je istina, ali nema ustavne zabrane da tako bude. Odluka je vaša da li će Vlada, na osnovu zakona o Vladi, doneti i utvrditi Strategiju ili ćete je, da biste joj dali na značaju, uputiti parlamentu.

Ako to budete uradili, ako ovaj moj amandman prihvatite, onda vam predlažem da sa predstavnicima poslaničkih grupa utvrdite takvu strategiju iza koje bismo mogli da stanemo svi, kako bismo tu strategiju mogli i da sprovedemo i kako bismo te efekte mogli da vidimo u skorijoj budućnosti.
Član 41. i amandman koji smo mi podneli vezano za ovaj član je naš principijelan stav, u koji pokušavamo već od 2. člana da ubedimo predstavnika Vlade, da bi trebalo umesto „matične države“ svuda da stoji: „Republika Srbija“, sa jasnim obrazloženjem, koje smo u više navrata ponovili i mislim da je izlišno da vas ponovo ubeđujemo da su Srbi konstitutivni narod i u drugim državama u okruženju, pre svega u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, a ne samo u Srbiji.

Htela bih da dodam nešto vezano za izlaganje mog kolege gospodina Krasića, koji je pratio čitav tok današnje rasprave i dao jednu zaista korenitu opasku vezanu za ovaj zakon, a to je nedostatak bilo kakvih sankcija, čime se i gubi smisao jednog zakona.

Zbog toga bi, čini mi se, onaj moj predlog s početka današnje rasprave, da je trebalo ovo da pretočimo u jednu rezoluciju, koja bi bila i te kako snažna, i damo u toj rezoluciji ovlašćenje Vladi ili ministarstvu nadležnom za dijasporu da radi sve ono što ste vi zakonom propisali da inače radite, imalo mnogo veći značaj nego što ste ušli u izradu ovakvog jednog zakona oko koga smo se očigledno podelili, ne samo mi ovde, nego i Srbi u dijaspori.
Hvala lepo. Dakle, kako se vladajuća oligarhija oslanja na saradnju i pristupanje NATO paktu, kao navodno jedinom zaštitniku odbrane Republike Srbije, dobro je da građani Srbije čuju, a to upravo iz ove Glave IV. i čl. 37. i 38. na koji sam ja uložila amandman, mogu da vide koliko će to nas da košta. Dakle, troškovi idu na račun budžeta: troškovi pripreme, učešća, povratka pripadnika Vojske Srbije i drugih snaga odbrane iz multinacionalnih operacija, kao i obaveze drugih pravnih lica u pružanju materijalne pomoći u vezi sa realizacijom humanitarnih operacija, finansiraju se iz budžeta Republike Srbije.
Koliko smo mi bogata država, koliko mi imamo para za ovo, jer nam kažu neki stručnjaci da od Nove godine nećemo imati para u budžetu ni za penzije, neka sami građani prosude, a vama za razmišljanje da li ovako nešto i ove troškove možete da projektujete uopšte u nekom od sledećih naših budžeta, imajući u vidu i našu prezaduženost?
Ali, evo, da vidimo za šta mi sve treba da damo pare.
Mi moramo sami da obezbedimo i nabavimo tehniku i opremu. Moramo da platimo naknade u skladu sa važećim propisima onima koji učestvuju u tim multinacionalnim operacijama. Troškove putovanja, odlaska i povratka u zemlju, takođe. Zatim, popravku i održavanje tehnike, troškove osiguranja svih učesnika, sanitarno obezbeđenje, troškove lečenja u inostranstvu i zemlji i troškove naknade štete. Dalje, naknadu štete trećim licima za štetu učinjenu tokom izvođenja multinacionalne operacije, ukupne troškove nabavke, posmrtne opreme, organizaciju sahrane lica koje je izgubilo život u multinacionalnoj operaciji, pripremu službenih dokumenata….
U ime SRS podnela sam amandman na član 49, i to na njegov stav 3. Ali, pošto stav 2. govori o tome da žene imaju obavezu u rezervnom sastavu do 50. godine, samo da kažem da ja više nemam tu obavezu, ali ako bude trebalo, možete da računate na mene, tu sam.
Stav 3. govori o izuzecima, pa sad vi tu, kao, nešto hoćete da učinite ženama i kažete da se na vežbu ne poziva žena za vreme trudnoće, vojni obveznik čiji je bračni drug pozvan na vojnu vežbu, samohrani roditelj, ako ima dete mlađe od 15 godina, e, tu mi tražimo da se te godine povećaju na ''18 godina'', jer to je maloletno dete, i žena čiji bračni drug nije pozvan na vojnu vežbu, ako ima dete mlađe od 10 godina, tu tražimo da bude barem ''15 godina'', da ima barem neku samostalnost ili da pripada ovoj kategoriji starijeg maloletnika.
U odgovoru Vlade zašto se ovaj amandman ne prihvata, kažete da ne postoje opravdani razlozi da se poveća starosna granica dece koju imaju obveznici pozvani za izvršenje obaveze u rezervnom sastavu. Vi meni kažite zašto postoje opravdani razlozi da baš bude ovako kako ste vi predložili.
Mene, kao ženu pre svega, na podnošenje ovog amandmana navodi činjenica da je briga roditelja za decu neophodna sve do momenta dok ona nemaju punoletstvo, tj. dok ne postanu samostalna u tom smislu da mogu da se brinu sama o sebi.
A dozvolićete, deca od 10 godina su u četvrtom razredu osnovne škole, a deca od 15 godina još uvek su na završetku osnovne škole, pa sad vidite koliko njihove majke mogu da budu odvojene od njih u takvim uslovima, a na račun onih, a kažu da ih je već 50%, koji neće da se prihvate oružja i da služe Vojsku, a to je sve zahvaljujući kampanji i ugledu Vojske koji ste vi srozali na ovako bizaran nivo. Hvala. (Aplauz.)