Dame i gospodo narodni poslanici, protivustavno i protiv Poslovnika Narodne skupštine dva dana raspravljamo o Polaznim osnovama za preuređenje odnosa Srbije i Crne Gore, naravno post festum, nakon što je on potpisan. Bilo bi normalno da smo u obliku predloga odluke tih polaznih osnova raspravljali prvo ovde u parlamentu, a onda ovlastili ljude koji su za to kompetentni da te polazne osnove i potpišu.
Ovako imamo jedan privatni sporazum Zorana Đinđića, Vojislava Koštunice, Miroljuba Labusa, Filipa Vujanovića i Havijera Solane. Meni, pravo da vam kažem, više liči na sporazum Zorice Radović i Ružice Đinđić, koje su na osnovu šaputanja na jastuku pokušale da želje svojih supruga pretoče u jedan ovakav dokument.
Nama je ovde predsednik Vlade rekao da nije ni sam bio upoznat sa ovim dokumentom, sve dok ga Havijer Solana nije doneo u Beograd. Lepo je od njega što je to priznao i u svom ekspozeu neprestano govorio u svoje ime. Ja lično mislim - kaže Zoran Đinđić. Gospodine Đinđiću, briga nas šta vi kao Zoran Đinđić, građanin, razmišljate i mislite. Nas interesuje šta vi kao predsednik Vlade mislite, jer ste vi predsednik Vlade jedne države u veoma teškim istorijskim okolnostima i snosite odgovornost za sva politička zbivanja u zemlji i, naravno, za budućnost te zemlje.
Batić je govorio ono što Zoran Đinđić misli, a ne sme javno da kaže. Jedino je gospodin Labus javno rekao da se ovim dokumentom verifikuje postojeće stanje, odnosno obrazložio to politikom svršenog čina. Ništa novo ni na Istoku, ni na Zapadu, kod nas takođe politika svršenog čina uvek na kraju završi u jednom dokumentu. Međutim, ono što je jasno, to je da je za vas ovo u stvari već ustavni akt, odnosno da mišljenje koje ova skupština formuliše ili neki zaključci, ukoliko se uopšte budu formulisali, ne predstavljaju nikakvu obavezu ni za koga. Otuda je ovo jalova rasprava, ne služi ničemu i očigledno je samo gubljenje vremena. Vi ste akt potpisali, delegiraće oba parlamenta predstavnike za ustavnu komisiju i doneće se ta nakaradna ustavna povelja.
U samom ovom dokumentu već govorite o državnoj zajednici u okviru koje Srbija i Crna Gora potpisuju sporazum o principima preuređenja svojih odnosa i zaboravljate pri tom na član 1. Ustava Savezne Republike Jugoslavije, koji jasno kaže da je Savezna Republika Jugoslavija suverena savezna država zasnovana na ravnopravnosti građana i ravnopravnosti republika članica. Dakle, još uvek federacija, još uvek republike članice, a ne državne zajednice.
Zatim predviđate ustavnu povelju kao najviši pravni akt državne zajednice Srbije i Crne Gore. Iako se ustavnim aktima obuhvataju samo ona pitanja koja uobičajeno predstavljaju materia constitutione, znači osnovne odredbe o državnom uređenju, državnim organima, odnosima tih državnih organa, osnovnim pravima i slobodama, međusobne odnose i nadležnosti, način promene Ustava, sada nas vraćate korak unazad na ustavnu povelju, koja kao najviši pravni akt predstavlja u ustavno-pravnoj teoriji detaljistiku ustavnog teksta.
Mi već iz ovih polaznih osnova vidimo da to neće biti slučaj i da se ta ustavna povelja neće baviti detaljno svim onim stvarima kojima najviši pravni akt jedne države treba da se bavi. Postavlja se, naravno, pitanje - šta je ova monstruozna država, koju vi ovde pokušavate, ovim polaznim osnovama, da formirate, da li je to konfederacija, da li je to unija, realna, personalna, ili nešto sasvim treće, a očigledno je ništa ili sve to zajedno.
Konfederacija kao savez nezavisnih država; države članice ne prestaju da budu samostalni subjekti međunarodnog javnog prava; zajedničke organe konstituišu po principu konsenzusa; najviši organi izvršne vlasti država članica, a kada je u pitanju realna unija, koja se stvara ugovorom država članica, koje u nadležnost zajedničkih organa prenose poslove odbrane, finansija, spoljne politike; najčešće, to vam je poznato pretpostavljam, unije predstavljaju prelazno rešenje između konfederacije i federacije, a mi imamo već federaciju.
Znači, opet idemo korak unazad, i možda sve to zaista ne bi ni bilo ni tako čudno, ni nemoguće, u nekoj drugoj državi, ali ne u ovoj našoj, u kojoj živi većinski jedan te isti srpski narod.
Znate, moramo da imamo u vidu trendove modernog svetskog poretka, modernog sveta. To su tri osnovna trenda - razaranje individue, razaranje porodice i razaranje nacije. Kako se razara individua - čovek, pojedinac, treba samo da radi, da troši i da sluša ono što mu je namenjeno.
Kada se razara porodica, razaraju se porodični odnosi i društveni odnosi, jer je porodica institucija društva, a što se tiče nacije i jednog od ključnih formi opstanka nacije, to je nacionalna država, ali otvorena prema drugim nacionalnim državama; i kao što niko ne može da bira porodicu u kojoj će se roditi, naravno, ne može da bira ni naciju kojoj pripada. Pripadnik jedne nacije može da odbaci svoju naciju, ali je on onda odrođen od nacije kojoj pripada i predstavlja otpadnika.
Zaključak bi bio sledeći - ovaj akt koji ste nam dostavili je akt o razaranju države, kvazipravni akt, ovo je lično usaglašavanje stavova pojedinaca koji su se slučajno našli na određenim visokim funkcijama, i u saveznoj državi, i u Republici Srbiji, i u Republici Crnoj Gori. Traži se vreme, potrebno je još tri godine da Milo Đukanović dokrajči svoje separatističke ideje.
Samo vas, gospodo, pitam - zašto, kada već raspolažete svim medijima u Srbiji, kada vam je na raspolaganju televizija, kada su vam na raspolaganju novine, kada kontrolišete obrazovanje, od osnovnog,pa do univerzitetskog, zašto ne uložite napore, zašto vam nije palo na pamet da pokušate da utičete na javno mnjenje, tako da je naš nacionalni interes da mi gradimo unitarnu državu sa Crnom Gorom i, naravno, da sve ostale srpske države, srpske zemlje jednoga dana ponovo budu u sastavu te srpske države. Hvala.