Reklamiram član 107. – povreda dostojanstva parlamenta. Ovde je neko sve nas koji smo se javljali, rekao između ostalog da imamo problema sa plagijatom.
Izvinjavam se, svoje postdiplomske studije veoma vredno i marljivo učim i ne dozvoljavam da me neko ko nema ni maturski rad da me naziva plagijatorom. Za razliku od njega nisam uzimao subvencije od države da bi imao vinograde, a on ovde zaista nema pravo i nije adekvatan sagovornik za ovu temu. Hvala.

Predsedavajući, reklamiran čl. 107, 108. i 109, zato što je malopređašnji govornik o svemu govorio, osim o amandmanu koga je inače sama podnela. Vi ste je na to lepo upozorili, ali je ona nastavila i dalje da to radi, pa ste bili dužni da joj izreknete opomenu.
Inače, njen amandman, o kome se sada govori je vezan za način finansiranja Komisije za akreditaciju. Ona je pričala o svemu drugom, osim o tom amandmanu. Pričala je o čestitosti…

U svakom slučaju, bila je opomenuta, odnosno prvi put, drugi put joj niste izrekli opomenu. Pričala je o svemu, osim o samom amandmanu, što je dokaz, naravno, njene nepripremljenosti i ja bih vas zamolio, pošto je ovo dokaz, eklatantan primer da neko vodi isključivo kampanju i da ga uopšte ne interesuje poboljšanje visokoškolskog obrazovnog sistema, kao što ih naravno to nije ni interesovalo kada su dopuštali da se osnivaju institucije koje su sebe nazivali fakultetima, da je zaista ubuduće upozorite i da izreknete opomenu.
Neću ovog puta tražiti da se izjasni Skupština, ali bi zaista bio red da se o tome povede računa. Hvala vam.

Hvala uvaženi predsedavajući.
Zanimljiv je ovakav predlog, ali naravno da je to nešto što je neizvodljivo, jer mi moramo da budemo potpuno precizni.
Ako već govorimo o Republici Srpskoj, bar do 2006. godine, koliko vidim ovde da je i oročeno, mnogi univerziteti u Republici Srpskoj su radili po programu Republike Srbije. Samim tim je potpuno logično da naša država može da prizna bez problema takvu diplomu.
Što se tiče univerziteta u Sarajevu, to je strana država i strani program. Vi ne možete tek tako da priznajete, već morate po ovom zakonu kako i ovde zaista važi, vezano za nostrifikaciju diplome.
Uvaženi prethodnik je spomenuo da mnogi studenti idu pa, kaže, studiraju na Kosovu, kao da je to neka druga država. Ja zaista nemam ništa protiv što će neko možda u Prištini završiti fakultet, s obzirom da, pretpostavljam, po Briselskom sporazumu će i doći do tih nekih usaglašavanja, ali ja, recimo, doživljavam taj univerzitet tamo kao univerzitet Republike Srbije, kao što i Kosovo i Metohiju doživljavam kao sastavni deo Republike Srbije.
Tako da, ne vidim ni u budućnosti neki problem ako neko svoj fakultet završi u Prištini. Čak, naprotiv, to je deo Republike Srbije i samim tim, svakako, da će ta diploma verovatno, na neki način, moći u budućnosti da se prizna, odnosno da se pronađe neko rešenje za takve stvari. Hvala vam.

Uvaženi predsedavajući, uvaženi gospodine ministre, recimo ja razumem kolege iz opozicije što su podneli ovaj amandman. Na Vladi je, naravno, da odluči da li će ga prihvatiti ili ne. Ali, zašto uopšte ovakav amandman? Zašto smo došli dovde? To je ono što bih voleo, gospodine ministre, da ubuduće razmislimo vezano za naš visokoškolski sistem. Zašto? Zato što zaista smatram, mi jesmo ušli u taj postupak koji zahteva Bolonjska deklaracija, ali to je onaj problem o kojem sam i govorio, da je to na vrat na nos uvedeno kod nas, i mislim da su baš postdiplomske studije izuzetno degradirane Bolonjskom deklaracijom. Mislim da je taj stari sistem, kada ste imali dve godine magistraturu plus godinu dana pripreme za doktorsku disertaciju, daleko bolji.
Vi danas imate jednu nepraktičnu situaciju, ljudima koji žele da doktoriraju, jer oni studiraju tri godine, bukvalno studira, te polažete nešto što vam neće možda ni trebati, odnosno ne bi vam zapravo trebalo, umesto da se orijentišete da radite na naučno-istraživačkom radu vašem, odnosno da pripremate doktorsku disertaciju. Vi ste ovako, na neki način, napravili, ne vi, nego taj koji je ovako uvodio taj sistem, napravili ste problem za doktorante. Polažete ispite koji veze nemaju sa vašom doktorskom disertacijom.
Zato zaista smatram da ono što je nekada bilo daleko bilo bolje. Mislim da to nije trebalo ni menjati. Sada je ovako kako jeste, zato i imamo ovakvu konfuziju. Generalno, mislim da bi to u nekoj bliskoj budućnosti valjalo razmisliti da se promeni, da se možda ponovo vrati onakav stari sistem, jer ljudi su kroz izradu magistarsko rada se odlično, dobro pripremali za svoje nastupajuće naučne radove, odnosno za svoju doktorsku disertaciju. Ovako, kada imate bukvalno studiranje tri godine, mislim da je to jako pogrešno i da to ne doprinosi nikakvom kvalitetu i izradi doktorske disertacije. Hvala vam.

Hvala uvaženi predsedavajući, vidim da su svi amandmani sem ovog na poslednji član, ali od uvaženih kolega vezani za rokove, kada bi trebalo nešto da se donese, pa samo kratko bih rekao. Inače vas razumem potpuno, čak donekle smatram da ste i u pravu, ali opet s druge strane razumem ljude u Ministarstvu zato što je potrebno sve ovo urediti. Nisu ovo ni malo naivne stvari i bolje raditi i sporije, ali da to bude efikasnije. Ali, tu bih vas ministre tu zaista zamolio pošto, inače sam veliki protivnik nedorečenih stvari i često se ranije dešavalo da se namerno ostavi rupa u zakonu, da namerno nešto bude nedorečeno kako bi se tu mogle neke određene zloupotrebe da rade, u zavisnosti od sfere do sfere, ali što se ovoga tiče, zaista vas molim da ispoštujete ove rokove, jer ovo su vrlo bitne i veoma važne stvari za naš visoko školski sistem. Ovo što ste sebi zadali, a ovde ste se oročili, znači ovde piše da ćete nešto uraditi u roku od šest meseci, u roku od godinu dana, da to zaista tako i bude, da ne dođemo za godinu dana u situaciju kao što smo ranije imali velikih problema kada je neko drugi vodio državu da se to nikada ne donese i da naravno ostane jedna stravična rupa u zakonu.

Hvala.
Povreda Poslovnika, član 107. Uvaženi predsedavajući, degradiranje parlamenta bilo bi, kada ovako upravo kao malopređašnji govornik, nazivate Skupštinu pozorištem i da vi ne reagujete, a pri tom i da se onako neverovatno glasnim tonom obraća vama, kao predsedavajućima.
Kada već govorimo o degradiranju parlamenta, u vreme kada je neko bio premijer mi smo imali 300 poslanika u Skupštini. Nije se znalo ni ko glasa, ni ko ne glasa, a setimo se glasanja iz Bodruma, kako bi neka vlada opstajala, toliko o tom degradiranju parlamenta. Hvala.

Hvala uvaženi predsedavajući.
Znam da je kasno i da smo svi po malo umorni, ali potrudiću se da budem što koncizniji.
Odmah na početku izraziću jednu rezervu prema jednom sporazumu, i tu se slažem sa kolegom Rističevićem. Vezano je za Predlog zakona za potvrđivanje Sporazuma o zajmu između Republike Srbije i Međunarodne banke za obnovu i razvoj, ne što imam nešto protiv Međunarodne banke za obnovu i razvoj, daleko bilo, nego jednostavno imam protiv, što je gospodin Rističević i rekao, da građani i svi mi plaćamo neodgovornost pojedinih ljudi koji su arčili državne banke. Tu mislim i na Agrobanku, tu mislim naravno i na Razvojnu banku Vojvodine. Naravno, to sada nekako mora da se sanira, mora da se pokrije, na žalost to će platiti građani i to nije pravedno i to zaista nije u redu. Ali očigledno je neko bio dovoljno neodgovoran da na taj način upropasti državu i da jednostavno sve građane Srbije i samu državu dovede do ambisa. Tako da zaista izražavam rezervu prema tom sporazumu i dobro ću razmisliti, evo imam još nekoliko minuta, da li ću ga podržati.
Što se tiče ostalih sporazuma, zapravo zakona o potvrđivanju sporazuma, moram da priznam meni je jako drago što se ovim sporazumima potvrđuje jedno veliko poverenje koje raste u samu Republiku Srbiju. Srbija je nesumnjivo, a to sve zemlje u regionu, pa čak ako hoćete i Hrvatska kao država koja je do juče na neki način slovila za lidera, govorim o zemljama bivše Jugoslavije, u samoj Hrvatskoj imate ozbiljne tekstove u njihovim časopisima, gde Hrvatska priznaje da Srbija polako preuzima taj primat, i meni je to jako drago. To je dobar pokazatelj da ova Vlada radi kako valja. Možda to nekome smeta. Zaista se neko prethodnih godina trudio da od Srbije napravi ekonomskog bogalja.
Danas, čini mi se upravo kroz ove sporazume, pokazuje se to veliko poverenje i pokazuje se to liderstvo Srbije. Ipak, jesmo najveća država od svih država koje su nastale raspadom bivše Jugoslavije, zaslužujemo to mesto, na kraju krajeva i ekonomski i privredno i po broju stanovnika mi taj primat moramo da imamo i svakako je to nešto što je dobro. Vladi Srbije čestitam na tome.
Ovi sporazumi, ako bismo ih naravno analizirali svaki ponaosob, a tu ima zaista dobrih sporazuma i od ovoga sa Nemačkom o drumskom prevozu, i sa Italijom i sa Švajcarskom koji je napravljen, pa čak i ovaj sporazum koji je koleginica iz stranke SVM komentarisala vezano za sporazum sa Mađarskom o socijalnom osiguranju, zaista su dobri sporazumi.
Osvrnuću se, gospodine Gašiću najviše na ono što je vezano za našu bezbednost i na ove sporazume vezane za tajnost podataka koje smo potpisali sa sijaset država, ali naravno, i sa ovim našim učešćem u vojnim misijama u Centralno Afričkoj Republici.
Naime, malopre je gospodin Drecun govorio o terotizmu. To jeste veliki problem zato što nažalost u gotovo svim državama bivše Jugoslavije, a i kod nas, imamo razne terorističke ćelije, od vehabijskog pokreta do ne znam čega. Toga ima dosta i u Bih.
Bili smo svedoci pre neki dan jedne neverovatne akcije gde su pohapšeni ti ljudi koji su slali ljude u Siriju. Ali, da ne budemo samo da smo mi tu najveći krivci, jedna od najvećih ćelija koja je otkrivena bila je u Austriji i to u Beču.
Naravno da mora da postoji ta regionalna saradnja. Dobro je da i sa Slovenijom i sa Makedonijom koja ima veliki problem sa terorizmom, potpisujemo ovakve sporazume o zaštiti i tajnosti podataka, kao i sa BiH.
Ono što moram da primetim, Sporazum sa SAD je jedan izuzetno dobar sporazum i u tom segmentu se naši i njihovi interesi poklapaju. To je dobro što smo to tako definisali. Međutim, terorizam jeste velika opasnost, ali čini mi se da je najveća opasnost po svaku državu generalno, pa i po nas bila ova ekonomska bezbednost koju mi uopšte nismo imali. Mislim da sa ovakvim sporazumima upravo to sebi gradimo. Inače sam pristalica one teorija da bez jake vojske nemate ni jaku ekonomiju. Što se vojna industrija više razvija, što naša vojska više napreduje, naša ekonomija će svakako biti jača. Na tome opstaju sve sile na ovom svetu, Ruske federacije, SAD, Nemačka.
Upravo u tom segmentu smo dužni da naše firme, naša preduzeća od strateškog značaja zaštitimo na najadekvatniji način. Ovim sporazumima upravo kroz razmenu tajnosti podataka možemo dosta toga da uradimo.
Veliki sam protivnik onoga što se radilo godinama unazad, da naša javna preduzeća izbacuju neke svoje delatnosti i daju nekim privatnim kompanijama koje su vrlo diskutabilne, najčešće su iz inostranstva. Posebno sam veliki protivnik ako se to radilo u IT sektoru, pa i u marketingu, ali u IT najviše zato što to sa bezbednosnog aspekta je jako loše. Imamo izuzetno dobre firme koje su državne, imamo i izuzetne naučnike, pohvaliću vaš Vojno tehnički institut koji je naša najbolja institucija koja postoji u ovoj državi i koja ima fantastične tehnološke inovacije. Ne vidim razloge zašto bi naša državna preduzeća za umrežavanje određenih sistema uzimale bilo koje privatne firme iz inostranstva, a ne bi uzimali Vojno tehnički institut, ili Institut „Mihajlo Pupin“, ili ETF?
Novac mora da ostane u državi. To je suština, a ne da ko zna ko uzima i da odliva novac iz naših preduzeća. Zato vas molim da kroz ove sporazume to definišemo da nam je ekonomska bezbednost nešto što je najvažnije. Moram da pohvalim naše institucije, u poslednje vreme to se jasno vidi u određenim segmentima su počele da rade na suzbijanju sive ekonomije i na mnogo čemu. Pohvalio bih i ove akcije Poreske uprave, ali recimo, problem upravo te Poreske uprave godinama unazad je bio što imate četiri potpuno neintegrisana sistema. Nemate adekvatno primanje podataka. To mora da se centralizuje. Bilo bi jako dobro da to jedna naša državna firma uradi. Na taj način ćemo zaštiti državu.
Ponavljam, ekonomska bezbednost je najvažnija. Kada vam neko uništi finansije, ekonomiju, izgubili ste suverenitet. Možete da pričate o terorizmu, čemu god hoćete, koliko god, ovo je nešto što je srž i nešto što je najvažnije.
Volim da ispratim i silne konkurse, između ostalog i vezano za naše službe VBA, VOA, BIA, vidim da su počeli da primaju ljude koji su visokokvalifikovani, pre svega obrazovani. To je ono što nam je godinama nedostajalo. U tom segmentu vidim da dobro rade i verujem da će i kroz ove sporazume i te kako napraviti dodatni napredak.
Moram da se osvrnem i na naše učešće u mirovnim misijama u Centralno Afričkoj Republici, lepo je i pohvalno. To je još jedan u nizu dokaza, poverenje prema Republici Srbiji, zato što sve više ulazimo i vraćamo se na staze stare slave, jer smo imali čak i komadantne u raznim mirovnim misijama od Iraka preko Sinaja, do mnogih drugih. Ovo je nešto što je zaista pohvalno. Jedino što bih voleo, sada smo se orijentisali na štabne oficire koliko vidim, i na sanitet, a voleo bih da jednog dana recimo, naša inžinjerija ili neki drugi rodovi, ne u borbenom sastavu, negde gde možemo da doprinesemo i naučno, a i u drugom segmentu, voleo bih da se naša vojska tu nađe, jer je to korisno i finansijski i na međunarodnom nivou. Tako da samo napred što se toga tiče. Ne bih voleo da ima što više misija, ali kada već postoje žarišta trebalo bi to iskoristiti i naša vojska bi svuda trebala da se nađe.
U svakom slučaju, valja ovaj set sporazuma podržati. Ovo je nešto što je dobro i nadam se da će naš parlament, za koji minut, kada bude glasanje sve ovo potvrditi i, naravno, pomoći Republici Srbiji i njenim institucijama da dalje nastave ka tom progresu.
Ponavljam, nama je cilj i to bi bilo dobro da ova država bude lider u regionu. Hvala.

Hvala uvaženi predsedavajući.
Poštovana gospođo Udovički, ovo je dobar zakon, objektivno dobar zakon. Naravno, nadam se da kada se bude donosio u kompletu, u celini novi zakon da će biti još bolji. Ovde ima jako dobrih rešenja, ima i negde nešto što bih morao pomalo i da vam zamerim, ali nadam se da ćemo u ovoj diskusiji doći do nekih dobrih rešenja i da eventualno se možda nešto i popravi.
Nema nikakve dileme da je nama potrebna profesionalnija i bolja državna uprava, ali ono što jeste problem, kada govorimo o opštem i javnom sektoru, mi se često samo orijentišemo, u stvari globalno gledamo čitav javni sektor, nažalost do skoro nam nije urađen ni popis koliko ljudi imamo u javnom sektoru, još uvek nije ni završeno ni ovo što je namereno, ali prošli ministar finansija čini mi se da je rekao tu cifru od skoro 800 hiljada ljudi, što je zaista strašno, što bi za Kinu bilo strašno, a ne za Srbiju.
Međutim, ono što se da primetiti uopšte u javnom sektoru, a to je da mi u određenim segmentima imamo potpuni manjak ljudi i to je ono što je nedopustivo. Mi imamo preglomaznu administraciju, potpuno nenormalnu administraciju, nefunkcionalnu u mnogo čemu, a recimo imamo potpuni manjak ljudi u inspekcijama. Na primer, vi imate veliki problem sa poreskom inspekcijom, sa tržišnom inspekcijom, imate sa policijom problema, nemate dovoljno operativnog kadra u policiji koji bi na terenu zaista morao da izvršava određene zadatke. Imate, na primer, neko je zapošljavao u policiji ljudi koliko god hoćete u administraciji ali operativnoj imamo jako mali broj ljudi.
Sada kada imate ovaj problem, a to je zabrana zapošljavanja u državnom sektoru, što je uredu, jer više ne može država da izdrži niti privatni sektor može to više da finansira, stvara vam se objektivan problem što u ovim segmentima imate manji broj ljudi. Tu bi moralo nešto da se poboljša ili već da se pronađe neko rešenje, jer ubuduće ćemo imati zaista velikih problema. Posebno sada, recimo, ako država krene sa suzbijanjem sive ekonomije što je svakako nešto što je poželjno. Vi ako nemate dovoljan broj poreskih inspektora pitanje je da li to možete efikasno da završite.
Dobro je rešenje ovo vezano za načelnike okruga da sada postoje državni funkcioneri. Zaista bih vas tu zamolio da povedemo računa, danas kako je zamišljen načelnik okruga i kako to danas funkcioniše, moram da priznam da u mnogim okruzima građani nemaju pojma ko im je načelnik okruga. Mi suštinski imamo jednu osobu koju je Vlada izabrala, ona je načelnik okruga, ali pitanje koliko njega i sami predsednici opština pitaju za bilo šta ili gradonačelnici, i koliko on uopšte ima bilo kakav uticaj u tom okrugu, tako da ako već sada prelazi u status državnog funkcionera mislim da bi mu trebalo dati veće nadležnosti i da ima veći autoritet na kraju krajeva, prema ljudima koji su rukovodioci u lokalnim samoupravama, a i naravno da ga građani mnogo bolje upoznaju.
Moram da priznam, što se tiče javnog konkursa, ovo je jako dobro rešenje, s tim što je trebalo da ostavite da može da se konkurs oglasi u javnom glasilu. Ne vidim zašto je izbačeno, trebalo bi i to da ostane, zato što pored svih ovih stvari koje su navedene, a to je i portal, internet prezentacija, kadrovske službe, sve to je zaista pohvalno.
Pitanje je koliko je ljudi kod nas zaista koristi internet pa neko može samo da kupuje samo dnevne novine. Ne bi bilo loše da se razmisli i samo da javno glasilo da osvane. Inače to je vrlo dobro rešenje, s obzirom da imamo sada na više mesta oglas. Često su se tu javljale zloupotrebe, recimo, kod oglašavanja posebno u ovim javnim glasilima zato što ste imali ovakvo rešenje da to ide i u „Službenom glasniku“ ili u nekom od javnih glasila. Naravno, određene firme da bi, jel tako, dnevne novine radile za određenu političku partiju. Onda samo tim dnevnim novinama daju te oglase i onda naravno te dnevne novine dobijaju određene apanaže, ne tako male za to javno oglašavanje. Tako da je ovo sada dobro rešenje. Imamo sada na više mesta javni oglas, ali bi trebalo ostaviti da i u javnom glasilu ljudi kupuju prosto novine, pa ne bi bilo loše da to tako ostane.
Što se tiče izbornog postupka tu mi je jedna od zamerki. Dobro je što se uvodi ovo rešenje vezano u izbornom postupku da može i na neki malo neformalan način da se raspitujete o kandidatu. Tu treba biti naravno oprezan. Znate, tu mogu često da se jave zloupotrebe. Na koji način se vi to sada raspitujete o nekom kandidatu s obzirom da može neko i telefonski da vam javi, koliko vidim u ovom rešenju.
Znate, hajde da se ne lažemo kod nas se ljudi često igraju Ilije Čvorovića i Balkanskog špijuna, pa onda kažu pokušavaju da nameste onog drugog kandidata, pa kažu – on je pokvaren, on je opljačkao negde nešto. Na taj način oni pokušavaju da ga diskredituju. Ako vi na takav način dolazite do određenih informacija, mogu da se jave određene zloupotrebe, pa bi trebalo razmisliti, da li kada se bude donosio novi zakon da ovakvo rešenje se možda poboljša. Za sada ovo nije loše. Naravno da je potrebno da se malo i na neki drugačiji način raspitujete o kandidatima, a ne samo suvoparno kroz biografiju, odnosno kroz CV, ali svakako o ovome bi trebalo voditi računa i biti oprezan da se ne bi javile zloupotrebe.
Moram da vas veoma pohvalim zbog ovoga što uvodite da je državni službenik dužan da se usavršava. Znači, ne samo što ima pravo, ali on je dužan i plus rukovodilac je dužan da mu omogući to usavršavanje što je veoma dobro rešenje. Mi smo do sada imali mnogo državnih službenika, funkcionalno potpuno nesposobnih za obavljanje te funkcije i nije ih zanimalo da se dalje usavršavaju. Prosto tu su, dobijaju platu, lepa je državna apanaža. Sada su oni dužni da se usavršavaju i dužan je rukovodilac između ostalog da ih šalje na to usavršavanje što je veoma pohvalno rešenje. Znači, nećete moći čitav život da sedite u administraciji, primate platu, a da ne radite na sebi. Takav nam kadar, naravno, nije potreban s obzirom da i tehnološke inovacije su izuzetne, društvo napreduje, imamo progres u svetu i naravno da morate sve to da pratite i ne možete da se začaurite u vašoj kancelariji i da ne radite ništa.
Ono što bih vam zamerio vezano je za član 78. zapravo koji se menja, gde se dodaju neke nove stvari i tu bih vas zamolio da budemo malo oprezni. Mislim da je i koleginica Martinović govorila o tome. Donekle mogu čak i da se složim sa njom, evo iskren da budem, a vezano je za ovo kada može državni službenik da bude razrešen. Zaista nemam ništa protiv, mora o tome da se vodi računa, ali znate kada napišete rečenicu – ako dođe do narušavanja poverene javnosti u taj državni organ. To je zaista malo preširoko, šta to znači ako dođe do nepoverenja javnosti. Tu mogu da se jave mnoge zloupotrebe.
Znate, može neko da vodi kampanju protiv tog nekog državnog organa i da u medijima svašta pišu o tom državnom organu i svakako da će onda javnost, evo recimo u Skupštinu Srbije, pa do prošle godine, zapravo do pretprošle godine, vi ste imali jedno katastrofalno nepoverenje građana u Skupštinu Srbije. Da li bi zaista svi koji rade u Skupštini Srbije trebali da budu smenjeni ili već na neki način diskreditovani iako je to u mnogo čemu vođena kampanja protiv parlamenta na jedna vrlo neprimeren način.
Meni je drago da je prošli predsednik parlamenta, a i sadašnji saziv da su donekle to poverenje građana vratili u parlament, ali moram da priznam da je to daleko od onoga što bi svi mi trebali da očekujemo, da bude to idealno. Naravno, kada imate zbog takve poprilično ružne kampanje koja je vođena protiv ove najvažnije državne institucije u zakonodavnom smislu, onda znate, logično će neko postaviti pitanje – hajde onda sve službenike u Skupštini da smenimo i izbacimo napolje. Znači, tu bi trebalo povesti računa. Zaista je ovo malo preširoko tumačenje.
Takođe, čini mi se da se Zaštitniku građana iz ne znam kog razloga daju malo prevelika ovlašćenja. Razumem za ovo rešenje za Agenciju za borbu protiv korupcije. To je potpuno ispravno i Agencija za borbu protiv korupcije ima tu vrstu nadležnosti da procenjuje da li je državni službenik na adekvatan način radio. Ali znate, davati Zaštitniku građana da on daje preporuke, pitanje je koliko je on kompetentan i da li bi on zaista tako nešto da radi. To je lično moja sugestija. Mislim da bi trebalo ostaviti samo Agenciju za borbu protiv korupcije, a ne i Zaštitnika građana.
Ono što zaista još moram da pohvalim to su poseban stručan ispit. Vrlo dobro rešenje koje se ovde uvodi. Zato što mi moramo stalno da imamo i kada imamo ta usavršavanja samih državnih službenika, moraju konstantno da budu spremni da će polagati određeni stručni ispit. Da im to na neki način bude i obaveza da zadrže to radno mesto. Nama je potrebna, kao što sam rekao, daleko efikasnija i bolja državni uprava.
Verujem da ćete kroz novi zakon koji budete doneli sve ovo usavršiti. U svakom slučaju ovakve zamerke, dok ovo ne dođe sve po amandmanima, možda bi Vlada mogla da razmisli, prosto da se to popravi, a sam zakon kao zakon je dobar i u danu za glasanje će SNS i ja kao njen poslanik svakako ću podržati ovo zakonsko rešenje. Hvala vam.

Uvaženi predsedavajući, grubo su povređeni čl. 103. i 107, zato što vi niste imali pravo da im date povredu Poslovnika jer ste već dali reč gospođi Vukomanović. Onda je neko vikanjem s mesta pokušavao da uredi red ove sednice, što je možda neko navikao jer mu je takav manir da se ponaša dok su bili vlast. Molim vas, ako ste već dali reč uvaženoj koleginici Vukomanović, niste imali pravo da joj oduzmete, a da pokleknete pred vikom i neprimerenim ponašanjem i da ne pričam kakvim strašnim dobacivanjem, kojem smo ovde svedoci i koje, nažalost, u skupštinskom prenosu ne mogu da se vide.
Molim vas da vodite računa o tome i da više na ovakve stvari ne pokleknete, jer niko nasiljem ne može da uređuje Skupštinu. Hvala.

Hvala, uvaženi predsedavajući.
Slušajući pojedine diskutante sa ove druge strane, ne mogu da se ne setim jedne Andrićeve čuvene rečenice, neću je do kraja citirati da me neko ne bi okarakterisao da sam vulgaran, ali on je lepo rekao - dođe to vreme kada pametan zaćuti, a neki drugi progovore, a boga mi se i obogate. Ko želi da pročita tu Andrićevu rečenicu, može. Nadam se da je neki i znaju.
Zašto ovo citiram i zašto ovo govorim? Znate, čak i kada je bila ta problematika vezana za doktorat, niko nije hteo da kaže da ljudi koji su navodno analizirali taj doktorat, navodno sporni, uvaženog ministra unutrašnjih poslova, su bili ljudi koji pitanje je sa akademskog aspekta da li bi to mogli da rade, jer jedan od njih čak nije ni doktorirao, a daje sebi za pravo da već ocenjuje nečiji drugi doktorski rad.
Ja sam, inače, neko ko je na doktorskim studijama. Veoma intenzivno radim na tome. Moram da kažem i zaista ću biti iskren, uvaženom kolegi koji je malo pre govorio kao diskutant, ne zameram što nije završio fakultet. Diploma sama po sebi nije neki garant da ste vi ne znam šta stekli u životu, iako moram da priznam nisam komunista, ali Lenjinovu rečenicu – učiti, učiti i samo učiti, zaista želim da uvek primenjujem, jer zaista, čovek se uči dok je živ.
Na kraju krajeva, mnogi od ovih koji danas osporavaju nečije diplome ili da li neko ima fakultet, pa mnogi od njih su se kleli Josifu Brozu, a on je zvanično bio mašinbravar, složićete se. Pa, nikome tada nije smetalo da kažu kako je to najveći sin naših naroda i narodnosti i kako može tako da nas vodi u samoupravni socijalizam na najbolji mogući način.
Diploma sama po sebi ne znači ništa ako se vi ne usavršavate. To što ste stekli diplomu, pet para vam ne vredi ako vi kroz svoj život ne idete dalje. Da li ćete se strukovno usavršavati, da li ćete se naučno, da li ćete praktično, to je već vaš izbor, ali kod nas postoji jedan veliki problem kod svršenih studenata, a to je – završimo fakultet i stavimo skrštene ruke i očekujemo posao, posebno u državnoj službi, što je veoma pogrešno.
Moram da priznam, gospodine Verbiću, ne bi se složio sa vama kada ste rekli da je Bolonjski proces nešto unapredio. Lično sam bio protiv uvođenja Bolonjske deklaracije, ne zato što je ona loša, nego zato što smo ovde bili nepripremljeni za tako nešto i ona je napravila totalni haos od našeg univerziteta, zato što smo je navrat nanos uveli.
Danas imamo to što imamo. Mi to moramo da prihvatimo. Ovo što vi danas donosite je veoma dobar zakon. Nisam čuo nijednu suštinsku primedbu na ovako nešto. Prvo, vi ovde uspostavljate red da se zna šta je to fakultet. Mi do sada nismo imali pojma šta je to fakultet, mislim znali smo formalno, ali ovde se svako deklarisao da može da vam da diplomu. Zaista su bili čudni kriterijumi kako je neko mogao da dobije diplomu.
Mi ovde imamo suficit menadžera. Mi ne znamo šta ćemo sa menadžerima, a privreda nikad gora. Da ne pričam o ovim PR-ovima ili ne znam čemu, to je zaista već više skandalozno i skaradno, ako baš hoćete da budem potpuno iskren. Otprilike, kad niste imali negde nekog partijskog kadra da zaposlite, ajde, kaže – ti ćeš biti PR u toj firmi. Onda je on neki PR, marketinški stručnjak, on savetuje zaista nekoga ko je stručan za taj posao, šta će on u javnosti da ispriča, što je naravno, složićete se, potpuno van pameti bilo.
Zato se, između ostalog, upravo zbog toga što mi nismo znali šta je ovde fakultet, stvorio se ovaj cirkus sa diplomama. Vi ovde sad, ovim zakonom i to je veoma pohvalno, uvodite jasne kriterijume šta je to diploma, šta je master diploma, šta je na kraju krajeva doktorska diploma.
Ono što je najbitnije, a to je da prosto one moraju da postoje trajno u elektronskoj formi. Vidim da univerzitet to mora uvek da ima. Vidim da ste to definisali zakonom. Ne možete da prevarite više ni univerzitet, ni državu, ni bilo koga, to je uvek na uvidu. Ne postoji nikakva šansa da vi to negde sakrijete. Ono što ima sertifikat da daje doktorsku diplomu, govorim o toj nekoj instituciji, a vidim da je dobro što ste uveli da će stalno biti na proveri, sve te institucije, visokoškolske, moraju doktorsku disertaciju uvek da imaju na uvidu i ona će stajati, naravno, na našem univerzitetu, što je veoma, veoma pohvalno.
Mi imamo ovde generalno, gospodine Verbiću, veliki problem sa samim sistemom, šta mi hoćemo zapravo. Mi imamo koliko vam duša ište pravnika, ekonomista, što je jako lepo i pohvalno, ali sad da pitate ko je npr. upisao nuklearnu fiziku ili tako nešto, pa na prste jedne ruke možete da ih nabrojite, a možda čak i niko. Ne znam, vi ste fizičar, pretpostavljam da bolje znate, ali imamo potpunu nesrazmeru za određene struke. Prosto, ljudi ne žele to da upisuju. Onda imamo jedan suficit, kao što smo malopre rekli, raznih menadžera, u redu ekonomista i pravnika, ali država mora da odredi šta je njoj potrebno, šta želimo da školujemo. Ovako, plašim se da i u tom nekom segmentu stvaramo haos, a verujem da ćete, ako se po jutru dan poznaje, ovo je veoma dobar zakon, verujem da ćete vi urediti i tu oblast.
Ono što je veliki problem svih naših studenata i što biste morali da uredite, to je praksa. Ja sam završio pravni fakultet, a nisam video kako tužba izgleda, za svoje školovanje. Vi imate danas pravnike koji završe fakultet, nikad nijedan apsolutno aksem zakona koji moraju da imaju kad spremaju ispit nisu videli. Ne znate kako izgleda tužba, kako se piše tužba. Praktična nastava je katastrofalna. Imate koliko hoćete, recimo, na tehničkim fakultetima čak doktoranata koji su doktorirali na nečemu, a npr. pitanje je da li su taj uređaj u životu videli. Neko će to banalizovati, pa će reći – imate ljude sa svršenim elektrotehničkim fakultetom, pitanje je da li znaju kako je rešo sastavljen, zato što u praksi to nisu videli. Naravno da ne treba, električar se bavi time, ali ne možete baš da napravite od nekoga doktora nauka, a on u praktičnom smislu nema ništa.
Mislim da je praktična nastava nešto što mora da se što više uvede na naše fakultete. Mi imamo funkcionalno nesposobno svršene studente. Sad da ih bacite u praksu, oni pojma nemaju. Evo, recimo, pravnici imaju strašan problem, kad završe fakultet, budu pripravnici u advokatskoj kancelariji, više nose burek, što bi neko rekao, u advokatskoj kancelariji kao pripravnici, nego što zaista nešto rade. Kad mu kaže advokat - hajde, napiši mi tu tužbu, on nema pojma da napiše tužbu, zato što to nije video na fakultetu. Morate to da popravite i da se uvede mnogo više praktične nastave. To je veliki nedostatak.
Takođe, ovo što se tiče stranih diploma, veoma važno i moram da vas pohvalim za nostrifikacije. Mi smo ovde imali plejadu raznoraznih eksperata koji ovde dođu, kažu završili su Harvard, Jejl. Nemam pojma više šta su završili. Onda, kada malo zagrebete po biografiji, pitanje je da li su uopšte to završili. Oni kažu – završili smo negde neki kurs na Harvardu. Sad je to pitanje da li se to može smatrati diplomom sa Harvarda ili ako su oni radili po negde nekom kursu u inostranstvu.
Ovde se ovim ovo prekida. Ne možete više lažno da se predstavljate, a imali smo koliko hoćete takvih primera. Imali smo primer državne sekretarke pre nekoliko godina u Ministarstvu kulture, koja je bila tumač za norveški jezik i između ostalog je rekla da je ona veliki biolog, ne znam za šta je sve bila specijalista. Na kraju se utvrdilo da nikad nije ni završila taj fakultet, ima srednju školu.
Ovim se to prekida. Vi morate da pokažete jasnu diplomu šta ste završili i to je jedini način da vam se tako nešto prizna. U suprotnom, nećete moći više da obavljate raznorazne državne funkcije time što se lažno predstavljate da ste nekakav ekspert, došao ko zna odakle.
Na kraju, što se tiče samih privatnih fakulteta, vidim da je ovde velika povika, ali inače i način kakvi su kod nas bili privatni fakulteti i kako su radili, o tome sam malo pre govorio i drago mi je da se sada uspostavlja red šta ovde može da se smatra fakultetom, ali, povika na određene privatne fakultete od strane onih koji su dopustili da se oni razviju i gajili su ih, pa ako baš hoćete, u predizbornoj kampanji predsednički kandidat opcije koja se sad tome najviše suprotstavlja, održao je predavanje na jednom od tih fakulteta, govorim o „Megatrendu“ – najmanje oni imaju prava da o tome nešto govore. Te fakultete, takvi kakvi su, a narod ih zove „džigi bau“ fakultetima, su upravo oni dopustili.
Ovim se sada uvodi red. Ali, moram i da vam kažem da ja nisam protivnik privatnih fakulteta, naprotiv. I „Harvard“ i „Berkli univerzitet“ i „Jejl“ su privatni fakulteti. Nije loše imati privatni fakultet, ali, bitan je kriterijum, šta je to fakultet, ko vam daje univerzitetsku diplomu. I to je ono što je nama nedostajalo.
Ako se po jutru dan poznaje, verujem da ćete vi i te kako ovo urediti. Ovo je dobro, uspostavlja se neki red i ja na ovome moram da vam čestitam. Jedino mi je krivo što ipak, što reče naš narod – tačno je da riba smrdi od glave, ali, možda je trebalo krenuti od osnovnog i srednjeg obrazovanja pa tek onda doći na visoko školstvo, ali, ovo je zaista dobro i verujem da ćete i ove druge oblasti urediti, na dobrobit pre svega ove države. Hvala vam.

Hvala, uvaženi predsedavajući. Uopšte nisam razmišljao da se danas javljam, ali, prosto moram ovo da prokomentarišem, zato što se ne slažem sa ovim što je iznela uvažena koleginica. Želim da pohvalim Ministarstvo što je upravo donet ovakav jedan stav.

Ljudi moraju da shvate institut javnog beležnika. To je nešto što je možda najvažnije u pravosuđu. Tako smo se i opredelili. Javni beležnik je taj koji ide ispred države, ispred građana i on mora da proveri apsolutno sve. Što bi narod rekao – i krvna zrnca. Ne možete da se igrate sa tim da imate javnog beležnika koji ofrlje nešto potpisuje, jer on predstavlja državu. Ja se slažem da građanin mora da bude u epicentru svega, ali država pre svega mora da bude u epicentru svega, a samim tim i zaštita građana.

Zamolio bih vas, a tim pre što ste podneli amandman koji derogira sve ovo što ste naveli, da se ipak dogovorite šta želite suštinski od ovog zakona, a vas, gospodine ministre i ljude koji su doneli ovakav jedan stav, zaista želim da pohvalim jer ovo uliva jednu pravnu sigurnost i mislim da beležnicima daje mnogo veću odgovornost u radu. Ovo je zaista za svaku pohvalu. Hvala.

Samo da konstatujem da sam bio potpuno u pravu, jer upravo je malopređašnja uvažena koleginica istakla nešto gde se ona duboko kosi sa onim za šta je glasala 2011. godine. Vi ste Zakonom o javnom beležništvu dali javnim beležnicima takve ingerencije. Šta, recimo, ako javni beležnik uvidi da je građanin falsifikovao dokument? Izvinite, ali ima pravo na dodatnu proveru. To baš uliva pravnu sigurnost građanima, koji jesu i koji čine državu.

Ako već imate ovakve primedbe, trebalo je to 2011. godine da iznesete. Sada je zakon donet. Sada mi prosto usklađujemo nešto što ste vi doneli 2011. godine. Mislim da je ovakav stav nešto što ide u prilog zaštiti građana, a samim tim i zaštiti države.

Član 107, uvaženi predsedavajući, vređanje dostojanstva parlamenta. Reći poslaniku da ima natprirodne neke pojave i reći za predsednika naše stranke na takav način da je spasitelj vrlo pežurativno, a potom se i ne postideti šta si radio, nego kažete da nemate problem sa tim, a država je razorena, moram da kažem da je zaista žalosno i dobro ste se prepoznali u onim rečenicama gospodina Martinovića. Zaista je žalosno da neko ko je od države uzimao ni za šta subvencije nema problem sa tim i bez problema tako može da kaže ovde u Skupštini i da nas sve vređa. Hvala.

Hvala.
Uvaženi predsedavajući, uvaženi gospodine ministre, moram da priznam da sam inače fasciniran u životu kada neko ko se poprilično ne razume u neku oblast želi pošto-poto da to objašnjava, čak se uporno javlja i pokušava da kroz obične političke fraze, generalno, kaže nešto što nije istina. Znate, elementarni je red da makar propitate nešto o javnom beležništvu, pa da to komentarišete. Priznajem, nikada ne bih imao tu hrabrost da se javim da polemišemo o vinogradarstvu sa uvaženim stručnjacima preko puta i zato to nikada ne bih sebi ni dopustio. Pročitao bih možda nešto.
Elem, prosto je neverovatno da neko tvrdi kako javno beležnički posao nije važan, nije bitan i da je, recimo, posao sudije ili, ne znam, posao tužioca bitniji posao. Ne znam ko to tako gradira, ali mogu da kažem da je pravnicima, pre svega onima koji su u praksi, koji su u pravosuđu, vrhunac karijere da budu javni beležnici. Vrhunac karijere je da budete javni beležnik i verujte mi iskreno u životu bih možda voleo to da budem, ali nisam siguran da ću ikada uspeti da položim pre svega javno beležnički ispit, zato što da biste bili javni beležnik morate da završite pravosudni ispit koji je jako težak, a mora da ga ima svaki sudija, tužilac ili advokat, a potom javnobeležnički koji je daleko teži od pravosudnog ispita, jer javni beležnik, kod njega je sve i nož i pogača. Ako već neko kritikuje možda ovakav zakon, zašta gospodine ministre možda ima uporište, ali morao bi da kritikuje one koji su donosili Zakon o javnom beležništvu 2011. godine, jer tada smo potpuno nepripremljeni ušli u sve ovo. Tada je to navrat-nanos doneto. Zato danas trpimo ovakav haos.
Jedan od uvaženih kolega je svojevremeno ovde citirao, ne znajući naravno o kome se radi, ja mu to i ne zameram, ali citirao je čuvenu izreku Valtazara Bogišića u opštem imovinskom zakoniku za Crnu Goru – što se grbo rodi, vreme ne ispravi. Baš je ovo tako. Teško ćete ovo ispraviti. Možete vi da donesete najbolji mogući zakon na svetu, ali ako nemate adekvatnu pripremu da se taj zakon primenjuje, vi više unosite haos, nego što ćete nešto korisno napraviti. Mi smo u našem pravosuđu takvu reformu imali da nam je i Venecijanska komisija to zamerala. Sada vraćamo neke sudije i tužioce na posao, a iz budžeta moraju da se obezbede plate zato što ih je neko eliminisao kako mu je palo na pamet. Pri tom donet je ZKP, sećate se, gospodine ministre, tužilačka istraga je tražena, zahtevana. Vrlo nepripremljeni smo u sve to ušli i danas morate da ispravljate sve ono što je neko radio navrat nanos kako bi se nekome dodvorio ili pokušao da prikaže kako smo mi zemlja koja nešto može da održi.
Tako je i ovaj zakon o javnom beležništvu donet tada kada je donet. Sada kroz ove tehničke mere, na neki način, sve ovo ispravljate. Moram sada, čitao sam pažljivo i jedan i drugi zakon, vezano za promet nepokretnosti, ali i za overavanje potpisa, rukopisa i prepisa, da vas pitam, možda kao laik ću ući u celu priču, i voleo bih da nam odgovorite. Recimo, član 3. Zakona o prometu nepokretnosti, kaže se – prenosom prava svojine na zgradi, odnosno drugom građevinskom objektu istovremeno se prenosi i pravo svojine na zemljištu na kojem se zgrada nalazi, tj. na zemljištu koje služi za redovnu upotrebu zgrade. Nemam ništa protiv, ali bih voleo da mi kažete – da li se razmišljalo, dužni smo, ako idemo ka EU, da donosimo određene zakone vezane za restituciju, šta ćemo ako se to zemljište vrati prvobitnom vlasniku, a zgrada je sazidana, pa je neko prodao zgradu i zemljište? Imaćemo veliki problem tu. Mislim da je moralo da se povede računa o tome – šta u toj situaciji da radimo?
Drugo, vezano za član 4, mislim da bi ovo moglo da se ispravi. Zašto? U članu 4. stav 4. kaže – ako javni beležnik na osnovu izvršenog uvida u posebnu evidenciju o ugovorima o prometu nepokretnosti utvrdi da su u sudu već overeni potpisi na ugovor o prometu iste nepokretnosti, odnosno da je kod javnog beležnika ili u sudu sačinjen javno-beležnički zapis o prometu iste nepokretnosti, a prodavac je isto lice, dužan je da o tome upozori ugovornike i da to upozorenje unose u javno-beležnički zapis, a ako se ugovornici protive unošenju upozorenja, javni beležnik odbije da sačini javno-beležnički zapis. Mislim da ovo nije dobro. Mislim da je trebalo pooštriti. Ako neko više puta prodaje nepokretnost, to je krivično delo. Ne može da ih upozori, nego mora odmah da im kaže – ne možete ovako nešto da overiti. Možda bi bio dužan da krivičnu prijavu podnese protiv takvog lica. Najčešće su to prevaranti, koji na taj način više puta prodaju stanove. Mislim da je trebalo biti oštriji u ovom segmentu zato što javni beležnik je dužan da kada sastavlja ugovor, jer je kod njega sve, nož i pogača, da proveri da li je taj stan već prodavan ranije. Ako to utvrdi, da kaže da ovo ne može da se overi, ne da ga upozori, nego da ne može da se overi i da ne postoji mogućnost overe ovako nečega.
Takođe, vezano za posebnu evidenciju, isti član, poslednji stav, propis kojim se bliže uređuje vođenje posebne evidencije stava 7. ovog člana, donosi ministar nadležan za pravosuđe. Slažem se i verujem da ćete vi to brzo doneti. Nikad nisam voleo takve zakone koji ostavljaju taj prostor da se nešto naknadno uredu, jer to stvara veliki prostor za razne probleme, za rupe u zakonu. Mislim da je ovde ipak trebalo voditi računa da se te evidencije već donesu, a ne da ostavljamo prostor. Nije isto da li ćete to doneti za šest meseci, deset dana, jer nekome je ovo možda veoma važno.
Mogu donekle da se složim sa primedbom da tamo gde nema beležnika, a tu naravno ne krivim vas krivim one koji su nepripremljeno ušli u čitavu ovu fazu, a to govorim o ljudima koji su 2011. godine na vrat na nos doneli Zakon o javnom beležništvu, veliki problem se stvara tamo gde su ostavljene prelaznim i završnim odredbama da to sud overava, jer znate postavlja se pitanje, mislim da je to uvaženi kolega na Odboru za pravosuđe lepo primetio, kako će se sudija potpisati kao beležnik ili kao sudija? Kako, ako je izričito propisano da javni beležnik je taj koji može to da overi? Kako će onda sudija da se potpiše? Mislim da tu može da nam se stvori veliki problem. Razumem vas da ovo mora da se prosto donese. Mi, ljudi, kasnimo u mnogo čemu, i ovo je nešto našta smo prinuđeni ne našom voljom ovako da sve ovo radimo, nego zato što kasnimo u mnogim stvarima. Zašto to neko ranije nije vodio računa? Pa, ne znam. Morate njih da pitate, ali generalno haos u pravosuđu nam je stvoren upravo negde u tom periodu 2009, 2010. godina pa na ovamo. Gotovo je nemoguće neke stvari ispraviti. Zaista je nemoguće. Ja vam se divim kako ovo radite, ali ćemo imati verujem tu dosta problema.
Što se tiče Zakona o overavanju potpisa, rukopisa i prepisa, primetio sam jednu stvar vezanu za član 3. i član 4. uvaženi ministre, gde recimo članom 3. jako dobro se definiše princip teritorijalnosti i da ne može da se potpis i rukopis overava van javno-beležničke kancelarije osim izuzetno što je članom 3. definisano kada možete izuzetno to da radite, ali onda u članu 4. u prvom stavu se derogira prethodni član, pa se kaže – ako je potpis, rukopis ili prepis bez opravdanog razloga overen izvan javno-beležničke kancelarije ili izvan službenog sedišta javnog beležnika to nije razlog za nepunovažnost overe, niti klauzili overavanju oduzima svojstvo javne isprave. Zašto je onda u prethodnom članu striktno propisano kako mora? Mislim da bi bilo čak dobro da se ovaj stav izbriše, ako me iskreno pitate. Nema razloga ako je nešto striktno propisano da sledećim članom potpuno derogirate.
Još sam neke primedbe, tehnički prirode, prosto uvideo, i mislim da u cilju poboljšanja samog zakona ne bi bilo loše da eventualno uzmete da ovo razmotrite. Vezano je za član 27. Zakona o overavanju odštampanog primerka elektronskog dokumenta, gde se kaže – javni beležnik može potvrditi da je odštampani primerak podudaran. Znate - to može da znači ali i ne mora. Mora da se kaže - javni beležnik potvrđuje ili ne potvrđuje, ali sada znači može da potvrdi. Malo je neprecizno, a šta ako ne potvrdi? Šta ako odbije da potvrdi? Pročitao sam i nastavak, znam šta kažete, ali mislim da bi čisto radi preciznosti trebalo razmisliti o tome.
Vezano za član 14. istog zakona gde se kaže – overavanje blanko potpisa nije dozvoljeno, što se slažem, ali onda se recimo definiše pod kojim uslovima to može, odnosno da se pruže neki okvirni podaci. Šta su okvirni podaci? Trebalo bi ipak reći i definisati koji su to okvirni podaci koji bi možda mogli da omoguće da se tako nešto omogući, odnosno da se overi.
U svakom slučaju, zakoni kao zakoni su plod i vremenskog cajtmonta i nečega što vi sada morate da ispravljate ni krivi ni dužni zato što je neko bio neodgovoran u ranijem periodu. Prosto, i ja i kolege iz SNS ćemo ovo podržati. Tako nešto moramo da podržimo. Smatram da je bolje imati i ovakvu vrstu definicije šta i kako da se radi u državi nego nemati ništa. Mislim da u nekom narednom periodu bi ovo sve moralo da sazri i da se bolje upotrebi. To što nemamo danas dovoljan broj beležnika, znate, kada je neko 2011. godine doneo zakon pa punih godinu i po dana, koliko već, nije imao ni jednog jedinog beležnika, niti se potrudio da išta uskladi kako bi taj zakon mogao da se primenjuje, danas ipak ova država ima 94 beležnika, što je veoma važno.
Njima savetujem da budu časni i pošteni ljudi, jer se kaže da onaj ko je beležnik tri svoje generacije naredne može da obezbedi. U Hrvatskoj ste imali slučaj da su mnogi javni beležnici bili pohapšeni zbog svojih malverzacija. Nadam se da ovde to niko neće raditi i da će zaista služiti državi i da će poštovati ovu državu, a javni beležnik je zaista zvanje koje bi svako trebao sa velikom čašću da prihvati. Iskren da vam budem, svaki pravnik može da zavidi onome ko postane javni beležnik zato što to jeste vrhunac u pravosudnoj karijeri.