Hvala uvaženi predsedavajući.
Veoma pažljivo sam sve ove amandmane slušao i ono što je ključno, što provejava kod podnosioca, to je da se uvede obavezno znanje engleskog jezika. Znate, to je stvar, nekako postala, i opšte kulture. Teško možete da zamislite danas nekog svršenog studenta koji ne zna engleski jezik. To je nešto što je prosto normalno postalo, ali ne možete to uvoditi u zakon.
Zamislite sada kada bi ste, recimo, u Francuskoj, u njihovom zakonu o državnim službenicima, naveli da službenici moraju obavezno da znaju engleski jezik. Pa, to je nemoguće tako nešto uvesti. U ovoj državi ipak je zvanični jezik srpski, bar još uvek, ja se nadam da se to neće menjati, a znanje svih ostalih jezika, onda možete sada da uvedete, ako se neko zapošljava u ekonomskom nekom sektoru, pošto je nemački jezik veoma zastupljen u ekonomiji, pa, možete onda da mu kažete – moraš obavezno da znaš nemački jezik. Možemo tako da idemo u beskonačnost.
Zaista, to je nešto što nije potrebno uvoditi. Možda, recimo, da ste podneli amandman, pa da se negde stavi da je poželjno znanje engleskog jezika, ali uvoditi tu obavezu u zemlji u kojoj je ipak zvanični srpski, nelogično je, a, kažem opet, to je stvar opšte kulture i potpuno mi je neshvatljivo da danas, u 21. veku, neko ko je završio fakultet i za koga se zahteva sve ovo što, naravno, u zakonu se navodi da ne zna engleski jezik, to bi mi bilo potpuno van pameti. Hvala vam.

Ja bih ipak više o amandmanu koji mi je inspirativan i jako zanimljiv. Malopređašnji kolega je ovde, između ostalog, izneo jednu tvrdnju, kao, što ne bi svi imali drugu i istu šansu, eto, ako mi, kao, znamo engleski jezik. Znate, mnogi od vas tu koji sede, uvaženi kolega je naravno mlađi, ali mnogi od vas koji tu sede su živeli u periodu našeg najvećeg sina naroda i narodnosti, da li je tako? Ne sećam se da je neko od vas tada pitao da li naš uvaženi drug Tito zna engleski jezik. Formalno je bio mašin-bravar, kao što sam rekao, ne bi trebalo baš da ima to znanje, ali je bio naš najveći sin naroda i narodnosti, svi ste se kleli u njega i niko nije pitao da li on zna engleski jezik, mada je igrao i valcer i svirao klavir.
Imate koliko hoćete državnika i danas u svetu koji ne znaju nijedan drugi jezik osim svog jezika i prosto i ne žele čak da uče neki drugi jezik. Vi biste verovatno njih ovde kod nas sa ovakvom logikom diskriminisali. Verovatno ne bi dobili posao u našoj državnoj službi, kako vi to shvatate.
Znanje engleskog jezika i svakog drugog je stvar elementarne opšte kulture. Danas, u 21. veku vi ne možete da radite nijedan posao a da ne znate nekako engleski jezik, posebno ako se radi o nekom visokokvalifikovanom poslu. Ako biste ovako nešto uvodili kao obavezu, pa vi onda morate da zaposlite i profesore licencirane engleskog jezika u svaku našu državnu službu da proveravaju znanje, jer, izvinite, to što će neko napisati da zna engleski jezik, to uopšte ne znači da on zaista zna engleski jezik, možda je slagao.
Poželjno je na konkursu svakako da se to pitanje postavi. Verujem da niko u državnu službu, posebno ovo što vi ovde navodite, gospođo Udovički, u samom zakonu, verujem zaista da niko neće ni biti primljen ukoliko bar nema elementarno znanje engleskog jezika, ali ne možete to uvoditi kao zakonsku obavezu zato što u ovoj državi, bar još uvek, ne znam da li neko neće da promeni, zvaničan jezik je srpski.
Nađite mi jednu jedinu državu na svetu koja je u svom Zakonu o državnim službenicima uvela, osim, naravno, ako ne govorim o nekim državama koje su egzotična ostrva, itd. ali koja je uvela da njen državni službenik mora da zna neki strani jezik, a da nije prioritetno prvo stavila svoj. Hvala.

Ja bih samo kratko da reagujem.       
Zaista uvažavam koleginicu s druge strane, ali ne mogu prosto da se otmem utisku i plašim se, ne znam stvarno da li sam dobro čuo. Izgleda da, bar po njenom tumačenju, nije važno da li jezik zna predsednik države ili neki naš diplomata, ali je važno da li komunalni radnik u Futogu ili u Grockoj ovde zna engleski jezik. To je otprilike takva logika.
Znate, nije ni čudo što nam je onda diplomatija svih ovih godina bila katastrofalna. Mi smo imali zaista početkom 2000-ih godina određene ambasadore koji nisu znali nijedan jezik. Po pratijskoj liniji su prosto poslati negde. To je zaista nešto što je katastrofa, ali ako nekom nije važan kriterijum da naš diplomata zna više jezika, a da bi komunalni radnik morao da zna engleski jezik, onda se zaista ovde nešto čudno događa. Verujem da ste vi napravili lapsus, ali prosto, očigledno i kakvu ste politiku vodili svih ovih godina, čini mi se da to ipak nije bio lapsus. Hvala.

Hvala uvaženi predsedavajući.
Ja ću imati dva pitanja, na neki način su povezana, ali jednostavno moramo neke stvari da konstatujemo. Jedno pitanje je upućeno ministru unutrašnjih poslova, a drugo pitanje je upućeno ministru finansija, a ujedno i novom, odnosno pomoćniku direktora Poreske uprave i na obojicu se odnosi naravno ovo drugo pitanje.
Kao što vam je poznato, MUP ovih dana je itekako prisutno u medijima, naravno voleli bismo da ga imamo što manje s obzirom da svi želimo da ova država ima što manje kriminala, ali neki slučajevi za koje su mnogi mislili da nikada neće biti otkriveni ili da se nikada neće raditi na njima, vidimo da se itekako radi.
Ovim putem želim da pohvalim novog ministra MUP-a, prvo na odlučnom koraku da pojedine ljude smeni u MUP-u, jer očigledno su bile potrebne kadrovske promene da bi se neko u policiji pokrenuo, a moram da vas podsetim i na ove neke slučajeve koji su zaista tragični, i daj bože da policija nikada nije ni trebalo da radi na njima, ali su se naravno dogodili, a to je slučaj ubistva na Brankovom mostu gde je jedan očigledno obesni vozač, a koji je kasnije pobegao iz zemlje, usmrtio Luku Jovanovića. Vidimo da je policija izuzetno dobro odradila taj slučaj. Pronađen je ubica, izručen je iz Kine.
Takođe, policiju moram da pohvalim i na intenzivnom radu i veoma dobrom radu vezano za monstruozno ubistvo male Tijane u Bajmoku, kao i za neke druge slučajeve koji su i te kako potresali javnost. Ono što je najvažnije i što mi je na neki način i drago, s obzirom da poznajem majku ubijenog Ranka Panića, moram da izrazim zadovoljstvo što je policija konačno posle šest godina pronašla ubicu Ranka Panića. Na neki način da se zadovolji ta pravda, iako naravno majci niko nikada neće moći da vrati njenog sina, ali to monstruozno ubistvo koje se dogodilo na mitingu pre šest godina, zaista je skandalozno i sramno da šest godina niko nije želeo da pokrene ništa vezano za tu temu i da, kako čitam u medijima, sama žandarmerija je između ostalog vodila istragu unutar sebe, a izgleda da je njihov pripadnik definitivno ubio Ranka Panića.
Samim tim, moram da pohvalim MUP, koje je neke stvari pokrenulo sa mrtve tačke, ali ono što me najviše interesuje i s tim u vezi ide to pitanje, jer se dogodila i kadrovska promena u policijskoj upravi u Novom Sadu što pozdravljam. Taj grad je imao velikih problema, bar su tako pisali mediji, sa nasiljem, posebno maloletničkim, ali ono što mene zanima, to su određene istrage koje su u Novom Sadu generalno bile pokrenute, a to je vezano za Razvojnu banku Vojvodine i za Pokrajinski fond za kapitalna ulaganja.
Interesuje me - dokle se stiglo u istragama u tom slučaju, jer su građani AP Vojvodine pre svega bili oštećeni, s obzirom da su se pare, odnosno novac iz Razvojne banke Vojvodine po partijskoj liniji izvlačio, kako god je to nekom bilo potrebno, na lepe oči? Građani su žestoko oštećeni, da ne pričam o nekakvim investicijama, koje je Pokrajinski fond navodno ulagao u njih, a suštinski investicija nema, pare su proneverene. Interesuje me - dokle se stiglo, i to je konkretno pitanje za ministra unutrašnjih poslova, sa tim istragama i naravno da li možemo uskoro da očekujemo neki epilog, s obzirom da je zaista nemerljiva šteta pričinjena samim građanima AP Vojvodine?
S tim u vezi je i ovo drugo pitanje. Mi čitamo danima već unazad, a tu bi opet pohvalio MUP, koje i te kakvu logistiku pruža ljudima u Poreskoj upravi. Ovo drugo pitanje se odnosi na ministra finansija i na novog pomoćnika direktora koji sada vrši funkciju direktora Poreske uprave.
Čitamo svaki dan o izuzetno uspešnim akcijama ove države vezane za suzbijanje sive ekonomije posebno u sektoru igara na sreću, posebno u sektoru ugostiteljskih objekata za koje vidimo da mnogi od njih, koji su tako glamurozni i veliki ugostiteljski objekti, nisu nikada fiskalne račune izdavali, ili su lažno prijavljivali svoj promet, i ja podržavam državu u ovoj akciji.
Ali me interesuje, s obzirom da je to toliko zastupljeno i da čitamo o neverovano velikim akcijama, da li će ministar finansija i sami ljudi u Poreskoj upravi koji su sada rukovodioci, preduzeti određene mere protiv onih koji su sve to ćutke posmatrali, koji su to nemo gledali, koji su izgleda pomagali da se razvije siva ekonomija, koji su gajili? Pa me interesuje da nam odgovore da li će ljudi koji su tako nešto dopuštali odgovarati i naravno interesuje me neke tu kadrovske promene, odnosno da li će se uskoro pred Skupštinom naći neki novi predlozi vezani za naš finansijski sektor? Hvala.

Hvala, uvaženi predsedavajući.
Znate, uvek se fasciniram kada o naučnim plagijatima ili kako god priča neko ko je pitanje da li ima maturski rad u životu. To je nešto što je meni neverovatno. Znate, a priča o čestitosti, pa baš neko ko je naučni radnik i ovde se poziva na akademsku čestitost trebalo bi da zna da to dok neko ne utvrdi da je plagijat, nemate pravo nekoga da optužujete tim pre što ljudi koji su navodno pisali da je nešto plagijat, pitanje je koliko su kredibilni, jer jedan od njih nema čak ni doktorat, a već je našao za shodno da optužuje nekoga da je nešto plagirao.
To je nešto što je skandalozno. Ako već govorimo o toj nekoj čestitosti na univerzitetu, pa izvinite, pa sve te fakultete koji su inače osnivani od 2000. godine pa na ovamo i čije su se diplome priznavale, nije osnivala sadašnja Vlada i nije im davala ona akreditaciju, nego je to baš davala Vlada stranke gde ste vi bili na toj listi, zato je nastao potpuni cirkus na našem univerzitetu.
Znate, nemam ništa protiv da se ovako nešto uvede, ali mi imamo, govorim o akademskoj čestitosti, ali kada biste to tako stavili u sam zakon, onda se ovde polazi od principa da su svi koji upišu postdiplomske studije, da nisu čestiti ljudi. Znate, ko će to utvrđivati šta je to akademska čestitost. Da li neko ne želi možda da se vraća na neke komisije Saveza komunista, pa da nam neko kaže – ti si moralno podoban, a ti nisi.
Mnogi sad ovde prigovaraju negde nekome za neki fakultet, a gomila njih se divila drugu Titu, formalno je bio mašin-bravar, pa nikome nisu hteli da kažu – pa izvinite, mašin-bravar nam vodi državu, nego su se svi klanjali drugu Titu i govorili kako je to naš najveći sin naroda i narodnosti. Izvinite, cirkus na fakultetu je nastao 2000. godine pa naovamo, kada smo dozvolili zaista mimo bilo kakvog kriterijuma da se nešto zove fakultetom. Vi ste ministre Verbiću, ja sam vas pohvalio u načelnoj raspravi, veoma dobro krenuli, konačno baš ovim zakonom se uvodi ta čestitost, ovim izmenama i dopunama, zato što će se znati šta je to fakultet.
Na kraju krajeva, sve mora da se čuva i u elektronskoj formi da bude dostupno. Svačiji doktorat je dostupan i naravno podložan oceni. Naravno da su svi fakulteti podložni oceni posle pet godina, bar kako ovo predviđa, morate ponovo da podnesete zahtev za akreditaciju, tako da samim tim ovako nešto je neprihvatljivo, jer kada bismo to stavili u startu bismo imali prigovor da svi koji upišu postdiplomske studije su ljudi koji nisu čestiti, a to je nešto što nije normalno. Hvala vam.

Naš narod kaže – ubi ih prejaka reč. A izgleda da je bila i tačna. Pa sad, zato se neko ovako uzjogunio.
Kako god, osnovni postulat kod čestitog čoveka je da ne obmanjuje javnost. A ovde imamo obmanu, upravo uvaženog kolegu savetovao bih da ne koristi termin – ministar policije pošto mi to nemamo, mi imamo ministar unutrašnjih poslova, to je velika razlika. Morate da naučite razliku između policije i unutrašnjih poslova. Nije to ni važno, ne zameram vam, niste pravnik.
Međutim, reći da je neko plagirao a da za to ne postoji nikakav dokaz, a pri tom sam taj ministar unutrašnjih poslova zahteva da se proveri njegov rad, izvinite, to u vaše vreme nikada nismo mogli da čujemo ni od jednog vašeg funkcionera.
Podsetiću vas, ovo je podatak Ministarstva prosvete iz 2012. godine da je svaka 10 diploma u Srbiji bila lažna. Izvinjavam se, taj cirkus sa lažnim diplomama i na univerzitetu ste uveli vi. Ove izmene i dopune zakona uvode red na univerzitetu. Baš taj princip akademske čestitosti provejava kroz čitav zakon. Svako ko je pročitao principe u izmenama i dopunama ovog zakona, jasno mu je da se zaista ovde uvodi princip akademske čestitosti. To što želite da naglasite i da na ovakav način vodite kampanju je zaista nešto što je neprimereno. To pre svega čestitom čoveku nije primereno, a ja uvaženi kolega koji je naučni radnik, to od vas zaista nisam očekivao, bez obzira koliko se u životu politički ne slažemo. Hvala.

Član 103. je povređen. Uzgred, budi rečeno, razumem vašu toleranciju. Jesam pristalica diskusije u Skupštini, ali znate, kada reklamirate povredu Poslovnika onda morate i da podignete Poslovnik. To se od nas uvek traži. Onda i da citirate član Poslovnika, a ne samo da kažete dostojanstvo Skupštine, da čak ne kažete ni koji je član.
Tako da je to još jedan u nizu dokaza da pojedini poslanici potpuno nepripremljeni dolaze na sednicu kao što su potpuno ne pripremljeni za čitavu diskusiju. Samim tim red je da reagujete. Neću tražiti da se Skupština o ovome izjasni. Samo upozoravam na ovakve povrede Poslovnika. Hvala.

Reklamiram član 107. – povreda dostojanstva parlamenta. Ovde je neko sve nas koji smo se javljali, rekao između ostalog da imamo problema sa plagijatom.
Izvinjavam se, svoje postdiplomske studije veoma vredno i marljivo učim i ne dozvoljavam da me neko ko nema ni maturski rad da me naziva plagijatorom. Za razliku od njega nisam uzimao subvencije od države da bi imao vinograde, a on ovde zaista nema pravo i nije adekvatan sagovornik za ovu temu. Hvala.

Predsedavajući, reklamiran čl. 107, 108. i 109, zato što je malopređašnji govornik o svemu govorio, osim o amandmanu koga je inače sama podnela. Vi ste je na to lepo upozorili, ali je ona nastavila i dalje da to radi, pa ste bili dužni da joj izreknete opomenu.
Inače, njen amandman, o kome se sada govori je vezan za način finansiranja Komisije za akreditaciju. Ona je pričala o svemu drugom, osim o tom amandmanu. Pričala je o čestitosti…

U svakom slučaju, bila je opomenuta, odnosno prvi put, drugi put joj niste izrekli opomenu. Pričala je o svemu, osim o samom amandmanu, što je dokaz, naravno, njene nepripremljenosti i ja bih vas zamolio, pošto je ovo dokaz, eklatantan primer da neko vodi isključivo kampanju i da ga uopšte ne interesuje poboljšanje visokoškolskog obrazovnog sistema, kao što ih naravno to nije ni interesovalo kada su dopuštali da se osnivaju institucije koje su sebe nazivali fakultetima, da je zaista ubuduće upozorite i da izreknete opomenu.
Neću ovog puta tražiti da se izjasni Skupština, ali bi zaista bio red da se o tome povede računa. Hvala vam.

Hvala uvaženi predsedavajući.
Zanimljiv je ovakav predlog, ali naravno da je to nešto što je neizvodljivo, jer mi moramo da budemo potpuno precizni.
Ako već govorimo o Republici Srpskoj, bar do 2006. godine, koliko vidim ovde da je i oročeno, mnogi univerziteti u Republici Srpskoj su radili po programu Republike Srbije. Samim tim je potpuno logično da naša država može da prizna bez problema takvu diplomu.
Što se tiče univerziteta u Sarajevu, to je strana država i strani program. Vi ne možete tek tako da priznajete, već morate po ovom zakonu kako i ovde zaista važi, vezano za nostrifikaciju diplome.
Uvaženi prethodnik je spomenuo da mnogi studenti idu pa, kaže, studiraju na Kosovu, kao da je to neka druga država. Ja zaista nemam ništa protiv što će neko možda u Prištini završiti fakultet, s obzirom da, pretpostavljam, po Briselskom sporazumu će i doći do tih nekih usaglašavanja, ali ja, recimo, doživljavam taj univerzitet tamo kao univerzitet Republike Srbije, kao što i Kosovo i Metohiju doživljavam kao sastavni deo Republike Srbije.
Tako da, ne vidim ni u budućnosti neki problem ako neko svoj fakultet završi u Prištini. Čak, naprotiv, to je deo Republike Srbije i samim tim, svakako, da će ta diploma verovatno, na neki način, moći u budućnosti da se prizna, odnosno da se pronađe neko rešenje za takve stvari. Hvala vam.

Uvaženi predsedavajući, uvaženi gospodine ministre, recimo ja razumem kolege iz opozicije što su podneli ovaj amandman. Na Vladi je, naravno, da odluči da li će ga prihvatiti ili ne. Ali, zašto uopšte ovakav amandman? Zašto smo došli dovde? To je ono što bih voleo, gospodine ministre, da ubuduće razmislimo vezano za naš visokoškolski sistem. Zašto? Zato što zaista smatram, mi jesmo ušli u taj postupak koji zahteva Bolonjska deklaracija, ali to je onaj problem o kojem sam i govorio, da je to na vrat na nos uvedeno kod nas, i mislim da su baš postdiplomske studije izuzetno degradirane Bolonjskom deklaracijom. Mislim da je taj stari sistem, kada ste imali dve godine magistraturu plus godinu dana pripreme za doktorsku disertaciju, daleko bolji.
Vi danas imate jednu nepraktičnu situaciju, ljudima koji žele da doktoriraju, jer oni studiraju tri godine, bukvalno studira, te polažete nešto što vam neće možda ni trebati, odnosno ne bi vam zapravo trebalo, umesto da se orijentišete da radite na naučno-istraživačkom radu vašem, odnosno da pripremate doktorsku disertaciju. Vi ste ovako, na neki način, napravili, ne vi, nego taj koji je ovako uvodio taj sistem, napravili ste problem za doktorante. Polažete ispite koji veze nemaju sa vašom doktorskom disertacijom.
Zato zaista smatram da ono što je nekada bilo daleko bilo bolje. Mislim da to nije trebalo ni menjati. Sada je ovako kako jeste, zato i imamo ovakvu konfuziju. Generalno, mislim da bi to u nekoj bliskoj budućnosti valjalo razmisliti da se promeni, da se možda ponovo vrati onakav stari sistem, jer ljudi su kroz izradu magistarsko rada se odlično, dobro pripremali za svoje nastupajuće naučne radove, odnosno za svoju doktorsku disertaciju. Ovako, kada imate bukvalno studiranje tri godine, mislim da je to jako pogrešno i da to ne doprinosi nikakvom kvalitetu i izradi doktorske disertacije. Hvala vam.

Hvala uvaženi predsedavajući, vidim da su svi amandmani sem ovog na poslednji član, ali od uvaženih kolega vezani za rokove, kada bi trebalo nešto da se donese, pa samo kratko bih rekao. Inače vas razumem potpuno, čak donekle smatram da ste i u pravu, ali opet s druge strane razumem ljude u Ministarstvu zato što je potrebno sve ovo urediti. Nisu ovo ni malo naivne stvari i bolje raditi i sporije, ali da to bude efikasnije. Ali, tu bih vas ministre tu zaista zamolio pošto, inače sam veliki protivnik nedorečenih stvari i često se ranije dešavalo da se namerno ostavi rupa u zakonu, da namerno nešto bude nedorečeno kako bi se tu mogle neke određene zloupotrebe da rade, u zavisnosti od sfere do sfere, ali što se ovoga tiče, zaista vas molim da ispoštujete ove rokove, jer ovo su vrlo bitne i veoma važne stvari za naš visoko školski sistem. Ovo što ste sebi zadali, a ovde ste se oročili, znači ovde piše da ćete nešto uraditi u roku od šest meseci, u roku od godinu dana, da to zaista tako i bude, da ne dođemo za godinu dana u situaciju kao što smo ranije imali velikih problema kada je neko drugi vodio državu da se to nikada ne donese i da naravno ostane jedna stravična rupa u zakonu.

Hvala.
Povreda Poslovnika, član 107. Uvaženi predsedavajući, degradiranje parlamenta bilo bi, kada ovako upravo kao malopređašnji govornik, nazivate Skupštinu pozorištem i da vi ne reagujete, a pri tom i da se onako neverovatno glasnim tonom obraća vama, kao predsedavajućima.
Kada već govorimo o degradiranju parlamenta, u vreme kada je neko bio premijer mi smo imali 300 poslanika u Skupštini. Nije se znalo ni ko glasa, ni ko ne glasa, a setimo se glasanja iz Bodruma, kako bi neka vlada opstajala, toliko o tom degradiranju parlamenta. Hvala.

Hvala uvaženi predsedavajući.
Znam da je kasno i da smo svi po malo umorni, ali potrudiću se da budem što koncizniji.
Odmah na početku izraziću jednu rezervu prema jednom sporazumu, i tu se slažem sa kolegom Rističevićem. Vezano je za Predlog zakona za potvrđivanje Sporazuma o zajmu između Republike Srbije i Međunarodne banke za obnovu i razvoj, ne što imam nešto protiv Međunarodne banke za obnovu i razvoj, daleko bilo, nego jednostavno imam protiv, što je gospodin Rističević i rekao, da građani i svi mi plaćamo neodgovornost pojedinih ljudi koji su arčili državne banke. Tu mislim i na Agrobanku, tu mislim naravno i na Razvojnu banku Vojvodine. Naravno, to sada nekako mora da se sanira, mora da se pokrije, na žalost to će platiti građani i to nije pravedno i to zaista nije u redu. Ali očigledno je neko bio dovoljno neodgovoran da na taj način upropasti državu i da jednostavno sve građane Srbije i samu državu dovede do ambisa. Tako da zaista izražavam rezervu prema tom sporazumu i dobro ću razmisliti, evo imam još nekoliko minuta, da li ću ga podržati.
Što se tiče ostalih sporazuma, zapravo zakona o potvrđivanju sporazuma, moram da priznam meni je jako drago što se ovim sporazumima potvrđuje jedno veliko poverenje koje raste u samu Republiku Srbiju. Srbija je nesumnjivo, a to sve zemlje u regionu, pa čak ako hoćete i Hrvatska kao država koja je do juče na neki način slovila za lidera, govorim o zemljama bivše Jugoslavije, u samoj Hrvatskoj imate ozbiljne tekstove u njihovim časopisima, gde Hrvatska priznaje da Srbija polako preuzima taj primat, i meni je to jako drago. To je dobar pokazatelj da ova Vlada radi kako valja. Možda to nekome smeta. Zaista se neko prethodnih godina trudio da od Srbije napravi ekonomskog bogalja.
Danas, čini mi se upravo kroz ove sporazume, pokazuje se to veliko poverenje i pokazuje se to liderstvo Srbije. Ipak, jesmo najveća država od svih država koje su nastale raspadom bivše Jugoslavije, zaslužujemo to mesto, na kraju krajeva i ekonomski i privredno i po broju stanovnika mi taj primat moramo da imamo i svakako je to nešto što je dobro. Vladi Srbije čestitam na tome.
Ovi sporazumi, ako bismo ih naravno analizirali svaki ponaosob, a tu ima zaista dobrih sporazuma i od ovoga sa Nemačkom o drumskom prevozu, i sa Italijom i sa Švajcarskom koji je napravljen, pa čak i ovaj sporazum koji je koleginica iz stranke SVM komentarisala vezano za sporazum sa Mađarskom o socijalnom osiguranju, zaista su dobri sporazumi.
Osvrnuću se, gospodine Gašiću najviše na ono što je vezano za našu bezbednost i na ove sporazume vezane za tajnost podataka koje smo potpisali sa sijaset država, ali naravno, i sa ovim našim učešćem u vojnim misijama u Centralno Afričkoj Republici.
Naime, malopre je gospodin Drecun govorio o terotizmu. To jeste veliki problem zato što nažalost u gotovo svim državama bivše Jugoslavije, a i kod nas, imamo razne terorističke ćelije, od vehabijskog pokreta do ne znam čega. Toga ima dosta i u Bih.
Bili smo svedoci pre neki dan jedne neverovatne akcije gde su pohapšeni ti ljudi koji su slali ljude u Siriju. Ali, da ne budemo samo da smo mi tu najveći krivci, jedna od najvećih ćelija koja je otkrivena bila je u Austriji i to u Beču.
Naravno da mora da postoji ta regionalna saradnja. Dobro je da i sa Slovenijom i sa Makedonijom koja ima veliki problem sa terorizmom, potpisujemo ovakve sporazume o zaštiti i tajnosti podataka, kao i sa BiH.
Ono što moram da primetim, Sporazum sa SAD je jedan izuzetno dobar sporazum i u tom segmentu se naši i njihovi interesi poklapaju. To je dobro što smo to tako definisali. Međutim, terorizam jeste velika opasnost, ali čini mi se da je najveća opasnost po svaku državu generalno, pa i po nas bila ova ekonomska bezbednost koju mi uopšte nismo imali. Mislim da sa ovakvim sporazumima upravo to sebi gradimo. Inače sam pristalica one teorija da bez jake vojske nemate ni jaku ekonomiju. Što se vojna industrija više razvija, što naša vojska više napreduje, naša ekonomija će svakako biti jača. Na tome opstaju sve sile na ovom svetu, Ruske federacije, SAD, Nemačka.
Upravo u tom segmentu smo dužni da naše firme, naša preduzeća od strateškog značaja zaštitimo na najadekvatniji način. Ovim sporazumima upravo kroz razmenu tajnosti podataka možemo dosta toga da uradimo.
Veliki sam protivnik onoga što se radilo godinama unazad, da naša javna preduzeća izbacuju neke svoje delatnosti i daju nekim privatnim kompanijama koje su vrlo diskutabilne, najčešće su iz inostranstva. Posebno sam veliki protivnik ako se to radilo u IT sektoru, pa i u marketingu, ali u IT najviše zato što to sa bezbednosnog aspekta je jako loše. Imamo izuzetno dobre firme koje su državne, imamo i izuzetne naučnike, pohvaliću vaš Vojno tehnički institut koji je naša najbolja institucija koja postoji u ovoj državi i koja ima fantastične tehnološke inovacije. Ne vidim razloge zašto bi naša državna preduzeća za umrežavanje određenih sistema uzimale bilo koje privatne firme iz inostranstva, a ne bi uzimali Vojno tehnički institut, ili Institut „Mihajlo Pupin“, ili ETF?
Novac mora da ostane u državi. To je suština, a ne da ko zna ko uzima i da odliva novac iz naših preduzeća. Zato vas molim da kroz ove sporazume to definišemo da nam je ekonomska bezbednost nešto što je najvažnije. Moram da pohvalim naše institucije, u poslednje vreme to se jasno vidi u određenim segmentima su počele da rade na suzbijanju sive ekonomije i na mnogo čemu. Pohvalio bih i ove akcije Poreske uprave, ali recimo, problem upravo te Poreske uprave godinama unazad je bio što imate četiri potpuno neintegrisana sistema. Nemate adekvatno primanje podataka. To mora da se centralizuje. Bilo bi jako dobro da to jedna naša državna firma uradi. Na taj način ćemo zaštiti državu.
Ponavljam, ekonomska bezbednost je najvažnija. Kada vam neko uništi finansije, ekonomiju, izgubili ste suverenitet. Možete da pričate o terorizmu, čemu god hoćete, koliko god, ovo je nešto što je srž i nešto što je najvažnije.
Volim da ispratim i silne konkurse, između ostalog i vezano za naše službe VBA, VOA, BIA, vidim da su počeli da primaju ljude koji su visokokvalifikovani, pre svega obrazovani. To je ono što nam je godinama nedostajalo. U tom segmentu vidim da dobro rade i verujem da će i kroz ove sporazume i te kako napraviti dodatni napredak.
Moram da se osvrnem i na naše učešće u mirovnim misijama u Centralno Afričkoj Republici, lepo je i pohvalno. To je još jedan u nizu dokaza, poverenje prema Republici Srbiji, zato što sve više ulazimo i vraćamo se na staze stare slave, jer smo imali čak i komadantne u raznim mirovnim misijama od Iraka preko Sinaja, do mnogih drugih. Ovo je nešto što je zaista pohvalno. Jedino što bih voleo, sada smo se orijentisali na štabne oficire koliko vidim, i na sanitet, a voleo bih da jednog dana recimo, naša inžinjerija ili neki drugi rodovi, ne u borbenom sastavu, negde gde možemo da doprinesemo i naučno, a i u drugom segmentu, voleo bih da se naša vojska tu nađe, jer je to korisno i finansijski i na međunarodnom nivou. Tako da samo napred što se toga tiče. Ne bih voleo da ima što više misija, ali kada već postoje žarišta trebalo bi to iskoristiti i naša vojska bi svuda trebala da se nađe.
U svakom slučaju, valja ovaj set sporazuma podržati. Ovo je nešto što je dobro i nadam se da će naš parlament, za koji minut, kada bude glasanje sve ovo potvrditi i, naravno, pomoći Republici Srbiji i njenim institucijama da dalje nastave ka tom progresu.
Ponavljam, nama je cilj i to bi bilo dobro da ova država bude lider u regionu. Hvala.