Ja ću ponovo o Kragujevcu. Mislim da je ovo dobra prilika da gospodin ministar i potpredsednik Vlade isprave grešku koju su učinili prema gradu Kragujevcu. Ako lokalne samouprave ne mogu da projektuju svoje budžete, koji će pratiti onaj rast koji postoji u budžetu Republike Srbije, onda zaista kakav je smisao lokalne samouprave. Prema tome, zaista smatram da je predlog koji je danas dostavljen poslanicima DS-a, kažem danas, zaista nakaradan.
S druge strane, gospodin Dinkić je načinio jedan presedan, a to je da je prilikom projektovanja zakona o obimu sredstava i učešću opština i gradova izbegao konsultacije sa lokalnim samoupravama. To se nije dešavalo u protekle tri godine. Ovde imate veliki broj predstavnika lokalne samouprave. Ja to isto vrlo dobro znam, kao jedan od poslanika u prošlom sazivu iz Kragujevca. To vrlo dobro zna i gospodin Bogdanović. Taj presedan je ovoga puta načinjen.
Iz tog razloga je predsednik Stalne konferencije gradova i opština gospodin Rajković zakazao sastanak. On jeste da kasni jedan dan, ali to pokazuje kako je dobro Vlada brinula o lokalnim samoupravama, jer je izbegla da se konsultuje sa lokalnim samoupravama i pošto-poto hajde za 15 dana da napravimo jedan predlog zakona, pa kako vam Bog da.
Mislim da ova vlada zaista tako ne može da radi. Nadao sam se da će ova vlada poštovati zakone, poštovati lokalne samouprave i gotovo da ne mogu da verujem da mi danas imamo priliku da usvajamo ovde u Skupštini jedan ovako skaradan zakon.

Dame i gospodo, poštovani narodni poslanici, amandman koji smo koleginica Beretić i ja podneli na član 16. vezan je suštinski sa amandmanom na član 2, koji se odnosi na proširenje ministarstva kulture i medija, što smatramo da je sasvim normalno, zato što bi na ovaj način potpuno promenili opis poslova, a mediji bi dobili onu pažnju koju i zaslužuju u našoj republici. S obzirom da nas čeka i primena Zakona o radiodifuziji, praćenje rada lokalnih medija, to je nešto što je sasvim normalno i što smatramo da je neophodno ispratiti do kraja.

Ono što smo mi ovim amandmanom definisali jeste preciziranje postojećeg člana, osim promene naziva ministarstva koje sada dobija naziv ministarstvo kulture i medija. Smatrali smo da je neophodno da ovo ministarstvo prati i informativnu delatnost u domenu medija, ali takođe da se bavi i istraživanjem i analitičkim vrednovanjem stanja u medijima, što je opet nešto što smatramo krajnje neophodnim.

Predlagač nije prihvatio ovaj naš amandman, ali nas čudi da je zadržao pojedine delove koje je, prilikom promene Zakona o ministarstvima, u prošlom mandatu napadao i osporavao, a njih ću pomenuti. Znači, osporavali su delatnost stranih informativnih ustanova, a zadržali su ih u članu, odnosno u Predlogu zakona; osporavali su istraživanje, odnosno saradnju sa stranim medijima, zadržali su, ne vidim razlog zašto to ne bi postojalo i zašto ovo ministarstvo ne bi imalo jedan širi opseg poslova, kao što smo rekli gospođa Beretić i ja u ovom članu, pa vas zaista molim da u skladu sa tim prihvatite ovaj amandman. Zahvaljujem.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, kada sam januara 2001. godine ušao u ovu salu kao i svi vi, kao poslanik pobedničke koalicije DOS, političke grupacije koja je ubedljivo trijumfovala na izborima decembra 2000. godine, ni slutio nisam da ću neke sa kojima sam bio u pobedničkom timu, sa kojima sam od građana dobio mandat da menjamo Srbiju i da povučemo granicu između Srbije zla i Srbije budućnosti, sada videti na drugoj strani. Videti na strani onih koji su 10 godina Srbiju uništavali, ponižavali, vređali, bacali u blato. Enormna količina negativne energije zbog lične nesposobnosti, jalovosti, uticala je na spremnost da se paktira sa onima koji su građanima otimali ušteđevinu, koji su građane gurali i ponižavali u nepreglednim redovima za osnovne životne namirnice: hleb, mleko, jestivo ulje, šećer, brašno, koji su krvlju tuđe dece ispisivali granice samo njima znane velike Srbije.
Kada smo kao nova vlast krenuli svakodnevno da radimo na jačanju institucija, da čistimo Srbiju uzduž i popreko, nekome se to nije dopalo. Nije se dopalo onima koji spavaju, koji zarad velike ljubavi prema svojim kućnim ljubimcima ne mogu da budu maksimalno angažovani, već su spremni da sve odlažu, pravdajući to svojom neobaveštenošću, poslovičnom neobaveštenošću i da sve nade i želje građana veoma lako prodaju. Inicijativa koja je pokrenuta i o kojoj danas raspravljamo i ovih dana raspravljamo, nije inspirisana u tome, kako to neki žele da kažu, demokratskoj proveri poverenja predsedniku Narodne skupštine, već inspirisana željom da se u Srbiju vrati haos, da se Srbija vrati u izolaciju i da se ponovo Srbija dovede u stanje koje smo imali pre 5. oktobra.
Verujući gospođi Nataši Mićić, predsedniku Narodne skupštine Republike Srbije, dajući joj puno poverenje i prilikom njenog izbora za predsednika, kada je rekla i učinila Parlament Republike Srbije efikasnim, tako joj i danas poslanici DS-a veruju i daju puno poverenje. Zamerila se Nataša Mićić onima koji su čas nakon ubistva predsednika Vlade Republike Srbije gospodina Zorana Đinđića predlagali koncentracionu Vladu, žarko želeći da umesto vanrednog stanja u Srbiji u vlasti vide one ljude koji su do savršenstva doveli sve oblike političkih likvidacija u Srbiji.
Zamerila se Nataša Mićić onima koji su nesposobni da u Srbiju unesu optimizam, da unesu radost, spremnost da se ova zemlja menja velikom brzinom ili šta mi reče onomad jedan Šumadinac, da se Nataša Mićić zamerila i kaže prenesi im to, onim "nadžak babama i baksuzima" koji danas neće ni ono što hoće.

Ovde imamo jednu paradoksalnu situaciju i iskoristio sam priliku da iz stenografskih beležaka izvučem kako su se sada, nazovikoalicioni partneri, častili sa ove govornice. I, protiv Nataše Mićić su oni koji su stavljali više čarapu na glavu nego na nogu, koji su Sadamove dvorske lude i kojima beli miševi ne daju mira da normalno funkcionišu.
Pod predsednikovanjem gospođe Nataše Mićić, ovaj skupštinski saziv je do današnjeg dana odradio više od 240 radnih dana, apsolutni rekord, nezabeležen od 1990. godine naovamo. Pod predsednikovanjem gospođe Nataše Mićić ovaj skupštinski saziv je usvojio 109 zakona, takođe rekord. Samo da pomenem Zakon o javnim nabavkama, o radu, o radio-difuziji, o privatizaciji, o koncesijama, to su neki od zakona koji su Srbiju učinili uređenijom i zdravijom.
Ponosan sam što sam poslanik u prvom dekomratskom Parlamentu nakon 55 godina komunizma i na činjenicu da je predsednik Narodne skupštine prvi demokratski predsednik nakon 55 godina komunizma u Srbiji. Poslanici Demokratske stranke daju punu podršku i poverenje predsedniku Narodne skupštine gospođi Nataši Mićić. Hvala.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, članom 11. predloženog zakona se utvrđuje broj onih lica prema kojima treba da se sprovede postupak lustracije. Koleginica Beretić i ja smo podneli amandman koji treba otprilike malo da pojasni, naročito tačku 13, i da uvede jednu novu tačku. Pojasniću zašto.
Naime, tačkom 13. u alineji 2. se navodi da pod postupak lustracije treba da budu podvrgnuti predsednik i članovi upravnog odbora ili drugog odgovarajućeg organa upravljanja, direktor i odgovorni urednik organizacije koja se bavi javnim informisanjem ili izdavaštvom. Smatrali smo da ovaj tekst tačke 13. alineja 2. treba da glasi da postupak lustracije obuhvata - predsednika i člana upravnog odbora ili drugog odgovarajućeg organa upravljanja, direktora, zamenika direktora, glavnog urednika, zamenika glavnog urednika i urednika rubrike organizacije koja se bavi javnim informisanjem ili izdavaštvom.
Mislim da je jasno zbog čega smo proširili spektar ljudi koji treba da budu obuhvaćeni ovim postupkom, jer smatramo da je proteklih petnaestak godina jasno pokazalo da su, zapravo, ova lica, pogotovu u sferi informisanja, pokazala da ne zaslužuju onu pažnju i onaj stepen odgovornosti koji su imali.
Takođe smo bili mišljenja da, bez obzira što tačka 8. kaže - "zamenika i pomoćnika ministra, funkcionera koji rukovodi republičkim, odnosno pokrajinskim organima i organizacijama" - tako da onaj deo koji smo mi zamislili da se odnosi na direktore poreskih uprava, zamenike direktora poreskih uprava, pomoćnike direktora, delimično se sadrži u tački 8, da ipak poimence treba pomenuti i one koji se nalaze na mestima u lokalnim samoupravama odnosno one koji su direktori regionalnih poreskih uprava.
Pretpostavljam da je, kada sam govorio i pominjao nazive funkcija ovih lica, svako od vas ponaosob zamišljao onog malog lokalnog moćnika koji je u proteklih petnaestak godina prilično kršio ljudska prava, da ne bismo ponovo došli u takvu situaciju da eventualno nove kandidate dovodimo da mogu na taj način da zloupotrebljavaju funkciju. Smatramo da i oni treba da budu obuhvaćeni ovim postupkom. Iskreno se nadam da će predlagač zakona imati razumevanja za ovaj naš amandman. Zahvaljujem.

Dame i gospodo, poštovani narodni poslanici, znam da smo prilično svi umorni, ali je ovo jako važna tema, pre svega za žitelje ova tri najveća grada posle Beograda. Predlog zakona o davanju kontragarancije Republike Srbije prema Evropskoj banci za obnovu i razvoj dovodi do definitivne primene sporazuma o zajmu između EBRD-a i Novog Sada, Niša i Kragujevca.
Što se grada Kragujevca tiče, želim da otprilke dam kratku specifikaciju šta ovaj sporazum nosi i šta to građani Kragujevca treba da dobiju.
Pre svega želim da vas podsetim da se grad Kragujevac pitkom vodom snabdeva sa tri sistema za vodosnabdevanje i oni su građeni u različitim vremenskim intervalima. Prvi je jedan od najstarijih u Srbiji, izgrađen 1938. i dan-danas u funkciji, a poslednji je izgrađen 1985. godine i to je, verujem da mnogi znaju, poznati sistem Gruža. Godišnja proizvodnja pitke vode sa ova tri sistema iznosi negde oko 25 miliona metara kubnih.
Međutim, najveći problem je da otprilike svega 15 miliona metara kubnih dođe do krajnjeg potrošača, odnosno čist gubitak u ovom slučaju je 10 miliona metara kubnih, odnosno 43% proizvedene vode. Pri tome moramo da imamo na umu da su troškovi prerade vode jako visoki i iznose 10,8 dinara po metru kubnom, a kada se to preračuna troškovi za Javno komunalno preduzeće Vodovod konkretno u ovom trenutku iznose negde oko 1.800.000 evra godišnje.
Ovakvi gubici obavezuju pre svega Skupštinu grada Kragujevca i normalno nas kao poslanike da finansijski pomognemo i pronađemo adekvatna sredstva da intervenišemo i smanjimo gubitke, a isto tako sistem učinimo maksimalno racionalnijim i pouzdanim. Sredstva za ovako značajnu intervenciju, koju danas treba zajednički ovde da verifikujemo, u ovom obimu ne postoje, znači kod lokalne samouprave, konkretno u gradu Kragujevcu, niti kod Javnog komunalnog preduzeća čiji je osnivač Skuština grada.
Jedini način za iznalaženje potrebnih sredstava jeste da se koristi ovakav kreditni aranžman. Sredstva od ovih pet miliona evra, koja ovde imate prilike da vidite u ovom sporazumu, deliće se na tri stavke. Prva je da će 750.000 evra biti uloženo u smanjenje gubitaka, da li nastalih zbog grešaka u merenju, zbog eliminisanja divljih priključaka, zbog ukidanja paušalnih potrošača. Ova ciljna grupa predstavlja negde oko 15% utroška vode o kojoj sam malopre govorio.
Dva i po miliona evra, kao druga stavka, biće uloženo u rekonstrukciju vodovodnog sistema zbog njegove dotrajalosti. Ako samo imate na umu da su i glavni magistralni vodovodni cevovodi otprilike stari punih 70 godina, onda vam je jasno o kakvoj se dotrajalosti radi.
Ovaj projekat, naročito ova druga stavka, imaće svoju drugu pozitivnu stranu, davaće šansu i domaćim firmama da učestvuju na međunarodnim tenderima i da, eventualno, angažuju svoju efektivu i svoje potencijale.
Treća stavka od 1.750.000 evra trebalo bi da se uloži za povećanje prihoda u ekspoloataciji sistema, kao i za poboljšanje ekoloških uslova, što podrazumeva izgradnju vodovodne i fekalne mreže u prigradskim naseljima, što je rana za Kragujevac, a verujem i za ova dva grada.
Plan je, po ovom sporazumu, da do 2008. godine budu izjednačene cene za sve tri vrste potrošača, za privredu, budžetske korisnike i stanovništvo, što je takođe bio jedan od uslova za dobijanje potrebnog kredita. Do 2010. godine je takođe planirano da 90% bude rešeno pitanje snabdevanje vodom grada Kragujevca. Naveo sam ove podatke iz prostog razloga da bih vas zainteresovao i pokazao koliki je značaj ovakovog jednog projekta.
Međutim, ono što je za nas iznenađujuće i što treba da osudimo svi ovde, jeste ponašanje onih ljudi koji se zaklinju u poštenje, u pravo, u legalitet, a zarad nekih jeftinih političkih poena su spremni da ovako važna životna pitanja stave po stranu i da žele politički da profitiraju. Neka im služi na čast.
Iskreno se nadam da građani Srbije ovo gledaju. Voleo bih da svako od njih pokaže dovoljnu dozu ozbiljnosti i da objasni zašto ih danas, ako možemo da se politički prepiremo oko nekih drugih pitanja, nema na ovim životnim pitanjima od kojih možda zavisi sudbina razvoja ova tri grada, pa i regija što ih predstavljaju ovi gradovi kao nosioci njihovog razvoja. Znaju ko su i mislim da bi bilo vrlo nepristojno od mene da ih pominjem.
Sve u svemu, ovaj projekat je izuzetno značajan za grad Kragujevac i njegova realizacija doprinosi otklanjanju velikog i dugogodišnjeg problema što pogađa grad Kragujevac i čitavu šumadijsku regiju.
Još jedanput vas poziva da glasate za ovaj sporazum i da time definitivno rešimo jedan ovakav problem.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 83, gde sam predložio da iza stava 5. dodajemo poseban stav koji otprilike treba da glasi da radio ili televizijskim stanicama sa regionalnim ili lokalnim značajem, odnosno od strane zajednica pripada 10% prihoda ostvarenog  naplatom pretplate na području lokalne ili regionalne zajednice. Sličan amandman je podneo i moj kolega Branislav Kovačević, koji otprilike predviđa takođe 10%, samo čini mi se da fali detalj koji se odnosi na onaj procenat koji se umanjuje srazmerno kako protiče vremenski period, s obzirom da zakon predviđa u članu 96. stav 10. da su sve lokalne radijske i televizijske stanice dužne da se u roku od 10 godina privatizuju.
Zbog čega sam predložio jedan ovakav amandman? Iz prostog razloga što zaista smatram da je jako važno da na ovakav način pomognemo radio - televizijskim stanicama sa područja ovih zajednica da jedan deo svojih sredstava ubiraju na ovaj način, ne bi li se pripremili za proces privatizacije koji ih očekuje i time pojačali svoju snagu za ono što ih po zakonu i očekuje u roku od najduže četiri godine. Ovaj amandman ima vremensko trajanje, kao što i sam član 96. kaže, znači, maksimalno četiri godine.
Ono što je takođe jako važno, mislim da je potrebno te lokalne stanice na jedan način nagraditi. Upravo smo u proteklih 15-20 minuta mnogo toga slušali, kako su se neki zalagali za pretplatu, neki su bili protiv pretplate. Sve su u ovoj državi obesmislili, pa su i sam pojam pretplate, što je bilo jako minorno, obesmislili. Kad su mogli državu i narod, zašto ne bi mogli i pretplatu. Sam princip funkcionisanja pretplate koji mi predlažemo je nešto što je u njihovim glavama apsolutno nespojivo sa njihovim načinom razmišljanja. Jedna opoziciona grupacija se zalaže za finansiranje od strane budžeta, odnosno za politički uticaj, a jedna politička grupacija nas potpuno zamajava i priča nam raznorazne gluposti, kao što su to radili proteklih desetak godina.
Mislim da je jako važno da te lokalne radio - televizijske stanice nagradimo baš zato što su proteklih četiri, pet ili deset godina bile jedine luče koje su obasjavale mrak koji je RTS, koja je bila pod šapom onih režimskih stranaka u Srbiji; večito su bile gušene, davljene, dovođene u poziciju da im bude imovina konfiskovana. Sve je to na neki način prilika da im malo sada vratimo, da ih malo osnažimo i da ih pripremimo za proces privatizacije koji ih u svakom slučaju očekuje. Kažem, ovim amandmanom sam predvideo i mogućnost da se procenat pretplate umanjuje, kako se učešće u procesu privatizacije, odnosno onog kapitala koji nije od strane lokalne samouprave, povećava.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovano predsedništvo, oblast radiodifuzije u Srbiji do  sada nije rešavana posebnim zakonom. Delimično je bila uređena Zakonom o radio-televiziji, koji je donet 1991. godine i u proteklom periodu taj zakon je pretrpeo male, gotovo kozmetičke promene.
Praktično, taj zakon iz 1991. godine je ujedno bio i osnivački akt RTS-a, a oblast radiodifuzije i pravo pravnih i fizičkih lica da se bave proizvodnjom i emitovanjem programa reguliše samo kroz korišćenje radio-frekvencija i dobijanje dozvola od strane Vlade Republike Srbije.
Predložena reforma sistema radiodifuzije ima za zadatak da prokrči put onome što relevantne međunarodne i domaće organizacije očekuju, a to je da pre svega proces dodele licenci i frekvencija bude pošten i javan. Takođe, ovaj zakon sobom nosi brojne krupne novine, vezane naročito za regulisanje programskih standarda radiodifuznih ustanova i organizacija u Srbiji, što podrazumeva i sprečavanje haosa i uvođenje reda u ovoj oblasti. Zaista, haosa je bilo mnogo i već je jednom red da se na to stavi tačka.
Zakon o radiodifuziji ispunjava međunarodno priznate standarde i principe. Ovim zakonom se u Srbiji prvi put uspostavlja jedno regulativno, nezavisno telo, a to je - agencija za radiodifuziju. Čitava oblast je sada prepuštena agenciji za radiodifuziju, koja će biti nezavisno telo sastavljeno od devet članova (u prvoj verziji od pre petnaestak dana bilo je predviđeno 15), a njih će imenovati Skupština Srbije. Agencija će imati velika ovlašćenja u praćenju radio-televizijskog programa, davanju licenci, kažnjavanju, pa čak i oduzimanju frekvencija.
Po Predlogu ovog zakona članovi Vlade Republike Srbije, poslanici, visoki funkcioneri političkih organizacija ne mogu biti članovi agencije. To je do sada bilo gotovo nezamislivo. Čak se u pojedinim članovima predviđa da ni bliski srodnici do drugog stepena srodstva ne mogu biti članovi agencije. Član agencije može biti član političke stranke, ali dok je član agencije ne može biti na funkciji političke organizacije.
Konačnu reč o izboru članova daje Skupština Srbije. Ona ih imenuje i osim što će pratiti rad medija koji su dobili dozvolu, oduzimati frekvencije, ona će voditi računa i o programu tih kuća zbog kojih su ujedno i dobili dozvolu. Radiodifuzni savet će imenovati članove upravnog odbora RTS-a, koji će od momenta usvajanja ovog zakona krenuti sa svojom transformacijom u javni servis.
Znači, stvorićemo jednu medijsku kuću na koju više niko u Srbiji neće polagati prava, niti će moći da kaže da ima presudni uticaj. Tu pre svega mislim na političke strukture i organe vlasti.
Za taj budući RTS predviđena su dva televizijska i tri radijska kanala, i finansiranje pretplatom koje bi za sve građane Srbije bilo istovetno, odnosno to bi bio isti iznos. Sada smo došli do tog ključnog trenutka i pitanja - zašto ponovo pretplata i da li se to kosi sa onim što smo mi govorili u predizbornoj kampanji.
Pretplata se uvodi zato što se postavlja jedna nova nacionalna radio-televizija koja neće imati za cilj da manipuliše građanima, da ih dezinformiše, da ih napaja jezikom mržnje, već će imati za cilj da ih pravovremeno, nepristrasno i tačno informiše o događajima u državi.
Ali, program jedne nacionalne televizije nije samo informativni program i nije sastavljen samo od onih emisija koja imaju čisto politički sadržaj. Ona mora da ima i svoju produkciju, svoje programe ili bar da vrati onaj nivo koji smo imali 70-tih i 80-tih godina prošlog veka, što zaposleni u RTS-u nazivaju zlatnim dobom te kuće. Setimo se samo - velika većina u ovoj sali je odrastala uz taj program, i zaista nam je čast a i zadovoljstvo da pokušamo ponovo da vratimo ugled jedne nacionalne kuće kakva je RTS.
Znajući moć elektronskih medija prethodna vlast je svesno uništavala nacionalnu kuću, dopuštajući da kriminalci postaju idoli, da kriterijumi vrednosti gotovo preko noći nestanu. Kako nam je država pljačkana, tako nam je i nacionalna TV sve više siromašila. Ako ni zbog čega drugog, ono bar zbog toga pretplata mora da postoji, da se novac prikupljen po tom osnovu usmerava u podizanje kvaliteta rada nacionalne televizije i radija, podizanjem vrednosti onoga što ona proizvodi i emituje.
Druga važna stvar vezana za pretplatu je da ona nije, kao što su to naši prethodnici radili, automatski vezana za električno brojilo, pa bez obzira da li imate prijemnik ili ne, vi plaćate TV pretplatu. Zakon jasno predviđa obavezu javne radiodifuzne ustanove da utvrdi evidenciju pretplatnika, a isto tako obaveza je svakog lica koje poseduje prijemnik da ga prijavi, a ako u međuvremenu više nije vlasnik da ga i odjavi.
Dakle, oni koji se predstavljaju kao zaštitnici interesa, koji kažu - evo, mi ponovo stavljamo namet građanima, ponovo nešto novo što će da optereti njihove kućne budžete, ako već toliko brinu neka prodaju vile, kuće, placeve, stanove, lokale, sve ono što su od tih građana u proteklih 10 godina uzeli, neka daju tim građanima i time će im sigurno popraviti mogućnost da izmiruju svoje obaveze. Samo ako to budu uradili, verovaćemo u iskrenost onoga što pričaju za skupštinskom govornicom.
Iskreni da budemo, srpski etar je danas najveći buvljak u Evropi: od hiperprodukcije turbo-neukusa, šunda, kultivisani i angažovani nacionalni i profesionalni programi ne mogu ni da se šire ni probijaju, a još manje da se izdržavaju na prenatrpanom tržištu, ovakvom kakvo je u Srbiji.
Još jednom kažem da nama nije cilj da parama građana stvaramo partijsku televiziju, već nam je cilj da nacionalna radio-televizija postane javni servis koji će se finansirati od građana, ali i raditi za građane. Taj servis će biti maksimalno odvojen od mogućnosti upliva bilo koje političke organizacije u ovoj državi.
Dakle, ovaj zakon, pored tih, donosi još par značajnih novina. On predviđa sprečavanje medijske koncentracije, s obzirom na značaj medija u formiranju javnog mnjenja u Srbiji, pa i u čitavom svetu, predviđa kada ta koncentracija može da ima preovlađujući uticaj, pa u pojedinim slučajevima i zabranjuje.
Zakon takođe predviđa i uređivanje pitanja dozvoljenosti reklama, što kroz nuđenje proizvodnje odnosno određenih roba, što kroz samu sadržinu i način reklamiranja. Predviđa se i zabrana reklamiranja političkih organizacija kada im za to vreme nije, odnosno van predizbornih kampanja.
Veliko interesovanje je vladalo i vlada za ovaj zakon zato što je oblast elektronskih medija u Srbiji bila potpuno neuređena, zahvaljujući i malopre pomenutom zakonu. Preko 1.000 radijskih i TV kuća u Srbiji postoji, emituje svoje programe. Oni će moći da nastave svoj rad, ali isključivo kada se budu prijavili na konkurs i dobili dozvole. Svi će morati da prođu kroz javni konkurs, bez obzira da li su imali dozvole ili samo polovične dozvole; pa čak imamo i slučajeve da postoje kuće u Srbiji koje rade, a da dozvole nemaju.
Takav slučaj postoji u Vojvodini. Postoje brojne piratske TV i radio-stanice, a da zlo bude veće, apsurd, oni čak imaju i svoju asocijaciju. Zamislite da se oni koji rade mimo zakona udružuju! Pre par dana smo imali priliku da vidimo čak njihove amandmane na Predlog zakona.
Za sve njih sada će biti javni konkurs za dodelu frekvencija, koji će predvideti uslove, koje će morati elektronski mediji da ispune da bi dobili dozvolu. Mediji koji konkurišu moraće da napišu tačno kojom će programskom koncepcijom da ispune svoj radijski, odnosno televizijski program, moraće da predaju tehnički i finansijski elaborat. Dakle, mi praktično donosimo zakon koji će biti filter.
Iskreni da budemo, ovaj proces neće moći odmah da se realizuje, jer ne može u istom danu da se reši status gotovo preko 1.000 kuća u Srbiji. Pad komunizma u Srbiji krajem 2000. godine je označio i dramatičan kraj tada uobičajenom progonu novinara u našoj državi. Međutim, pravni okvir za rad medija se nije bitnije promenio. Postojeći sistem je i dalje favorizovao veće elektronske medije; decenija maltretiranja, pravnih zloupotreba, novčanih kazni, pa i konfiskacija u vreme prethodnog režima - to je prilično oslabilo medije u Srbiji.
Bez podrške Vlade većina nezavisnih medija, elektronskih medija u Srbiji, neće imati dovoljno sredstava da nastavi svoj rad. Usvajanje i primena zakona o radiodifuziji su preko potrebni, kako bi se obezbedilo da čitav niz elektronskih medija u Srbiji preživi, u finansijskom smislu, tokom ovog teškog perioda tranzicije kroz koju mora naša država da prođe.
Podrška razvoju i jačanju nezavisnih medija od ključne je važnosti za tekući proces reformi i integracije naše države u panevropske institucije. Usvajanjem zakona o radiodifuziji Srbija će stvoriti efikasan pravni okvir za elektronske medije i time dati ključan doprinos demokratizaciji našeg društva.
Pozivam vas da glasate za ovaj zakon. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovano predsedništvo, pred nama je Predlog odluke o izmenama i dopunama Poslovnika Narodne skupštine, koji u sebi nosi krupne izmene i ima, pre svega, za cilj da maksimalno poveća efikasnost rada Skupštine Srbije, ali i da vrati poverenje u ovu visoku instituciju, u zakonodavno telo, u Parlament Republike Srbije.
Naše najviše zakonodavno telo u Srbiji, u godinama vladavine Miloševića, bilo je izloženo najvećem ruglu i skrnavljenju. Moramo se podsetiti tog vremena. Skupština je bila mesto najekstremnijih poruka. Odavde su javnosti slate informacije da će granice neke virtuelne Srbije biti do Karlovca, Karlobaga, Ogulina, Virovitice. Odavde smo pretili zarđalim viljuškama i kašikama; odavde, iz ove sale, sa ovog mesta u koje javnost ima najviše poverenja, izjašnjavali smo se na jangore moće načine protiv svih onih koji su drugačije mislili, koji su druge vere ili nacije.
Mislili smo januara 2001. godine, kada je DOS pobedio i uzeo dvotrećinsku većinu, da je to vreme zanavek prošlo. Želim još jedanput sve vas, poštovane moje kolege, da podsetim sa kakvim smo entuzijazmom, željama i nadama ušli u skupštinsku salu i šta je od svega toga ostalo. Nadu da smo svi zakoračili u vreme preobražaja i definitivnog vraćanja izgubljene vere u parlament Srbije neko je prodao zarad stranačkih interesa, zarad trgovine sa ljudima iz bivšeg režima, proglašavajući te ljude za svoje najbliže partnere, a dojučerašnje koalicione partnere proglašavajući najljućim neprijateljima.
Željom za samostalnim delovanjem šest meseci nakon definitivne pobede, jedna politička stranka nejasnih stavova, nedefinisanih pravaca i rada po principu par-nepar, danas vlast sutra opozicija, doprinela je da se retrogradne političke snage u Srbiji probude i da vide svoju šansu i nadu.
(Predsednik: Gospodine Radosavljeviću, molim vas da se vratite na temu dnevnog reda.)
Takvo političko ponašanje doprinelo je da ovde, koristeći se Poslovnikom, imamo ponovo one, mislili smo, "zaboravljene slike", da ponovo imamo najvulgarnije komentare, da ponovo gledamo prolivanje vode, čupanje mikrofona i svakojake gluposti koje nisu primerene skupštinskim sednicama. Često smo imali prilike da odavde slušamo i recitacije, najave političkih skupova po Srbiji. Odavde su bivšem predsedniku, a sada Haškom zatvoreniku, slate ode. Podnošeni su, to ne smemo nikako da zaboravimo, amandmani koji će po svojoj prizemnosti biti zabeleženi u analima skupštinskih zasedanja.
Sve to je imalo za cilj da se javnosti uputi jedna jasna poruka i pokaže da se u Srbiji ništa ni za jotu nije promenilo nabolje i da se ni ova vlast ne može mnogo pohvaliti i da su, eto, svi u Srbiji isti. DOS, i DS kao njen član, neće dozvoliti dalje skrnavljenje parlamenta i aktivno delovanje radi vraćanja Srbije u srednji vek. To definitivno danas prestaje i tome stajemo na put. Od građana Srbije smo dobili mandat krajem 2000. godine da u državu Srbiju uvedemo red, da sve značajne institucije formiramo na principima koji postoje u svim normalnim civilizovanim demokratskim državama; to ćemo i učiniti, sviđalo se to nekome ili ne. Napravićemo red u parlamentu Srbije.
Predlog ovog poslovnika ima uporište u Ustavu, ne samo u članu 82, kako se to navodi u obrazloženju, već i u članu 80, koji doslovce kaže: "Narodna skupština odlučuje (naglašavam - odlučuje) većinom glasova na sednici kojoj prisustvuje većina od ukupnog broja narodnih poslanika, ako Ustavom nije predviđena posebna većina".
Prema tome, ustavni osnov postoji - to zbog onih neobaveštenih ustavobranitelja - jer je jasno da većina mora da postoji samo u slučaju kada se glasa, odnosno odlučuje, a Predlog ovog poslovnika tu obavezu poštuje danom za glasanje.
Predsednik Parlamenta će prema ovom predlogu, po okončanju rasprave u načelu, zakazati dan za odlučivanje, i tada je potrebno da sednici prisustvuje 126 i više narodnih poslanika.
Ako uporedimo iskustva drugih zemalja, recimo Nemačke i njihovog Bundestaga, takođe za rad nije potrebna natpolovična većina. I u mnogim drugim zemljama, glavne rasprave se vode u odborima ili komisijama, a završna zasedanja su posvećena završnom činu odlučivanja.
Oni koji osporavaju ovakav predlog moraju jasno javnosti da sopšte jednu istinu, a to je da će zasedanja sa trećinom poslanika biti daleko manje nego zasedanja gde je potrebna većina od ukupnog broja narodnih poslanika.
Novine su sadržane i u delu koji se tiče rigoroznijeg sankcionisanja neprimerenog ponašanja poslanika, pa oni koji budu želeli da u Parlament unose primitivizam, moraće da se suoče sa većim kaznama, koje će ih koštati ovoga puta 90 dana odsustva iz skupštinskih klupa.
Dakle, ovaj predlog poslovnika ima cilj, još jedanput da ponovim, da rad Skupštine Srbije maksimalno ubrza, da vrati dostojanstvo i poverenje našem najvišem zakonodavnom telu i da definitivno iz političkog života Srbije iskoreni primitivizam, nekulturu, nevaspitanje, jezik mržnje i zla.
Poslanici Demokratske stranke, u okviru vladajuće grupacije DOS-a, sa zadovoljstvom će glasati za predložene izmene Poslovnika. Zahvaljujem. (Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, poštovano predsedništvo, Predlog zakona koji nam je dostavilo resorno ministarstvo za izmene i dopune Zakona o državnom prepisu i katastru i upisima prava na nepokretnosti ima svoje dve osnovne, ključne i suštinske izmene koje nosi sa sobom: u prvoj daje punu slobodu u obavljanju i uslovima za obavljanje stručnih poslova u premeru nepokretnosti; to je ključna novina koju ovaj zakon nosi sa sobom; druga novina, možda nešto manje značajnija, ali ne drastično, jeste razrada ubrzanog postupka izrade katastra nepokretnosti.
Postojeći zakon, želim samo da podsetim, koji mi danas po osmi put menjamo, postoji od 1988. godine. Tada se propisuje obavezna izrada katastra nepokretnosti umesto zemljišnih knjiga i tapija. Katastar nepokretnosti, kao što rekoh, zamišljen je tada kao jedinstvena pravna evidencija na nepokretnostima i subjektima prava na njima.
Tim Predlogom zakona iz 1988. godine i tadašnjim zakonom zemljišne knjige, knjige tapija kao pravna evidencija na nepokretnostima i pravima na njima i katastar zemljišta ostaju na snazi do izrade prijema i potvrde u roku od 10 godina od dana donošenja tog zakona. Znači, taj rok je istekao praktično 1998. godine. Međutim, 1992. godine usledila je njegova izmena, pa taj rok praktično ove godine ističe, jer je tih 10 godina od 1992. godine produženo do 2002. godine.
Ovakav zakon u tom trenutku, 1988. godine, stručna javnost nije baš prihvatila sa posebnim simpatijama, smatrajući jednu ovakvu koncepciju, koju ovaj zakon nosi, sasvim pogrešnom, jer se po tome nadležnost koja je preneta Republičkom geodetskom zavodu, a izuzeta iz sudske nadležnosti, po njihovim rečima ne može valjano obavljati; pa smo i danas imali prilike da čujemo slične argumente; to je neuspešno eksperimentisanje, kako su tada rekli, u veoma osetljivoj pravnoj materiji; potkrepljivano je podacima da u Srbiji postoji 5.800 katastarskih opština, da je jedinstvenom katastarskom evidencijom u tom trenutku obuhvaćeno svega 66 opština u Srbiji.
Dodatnu konfuziju na sve ovo nije unosio taj tzv. nedostatak sredstava, jer je predlagač Zakona trebalo da vodi računa u tom trenutku, kada se odlučuje za takav korak, već je tadašnja vlada unosila dodatnu konfuziju, jer jasno nije davala do znanja da li želi doslednu primenu Zakona ili ne.
Iako je Zakonom za izradu jedinstvene evidencije nepokretnosti, kao što rekoh, bio predviđen rok od 10 godina, oni su, videvši verovatno da taj zakon ne može da bude primenjen u tom roku, izvršili prvu izmenu i evo ove godine taj rok ističe. To je ujedno jedan od razloga da se čitav ovaj proces i postupak ubrza. I pored tih izmena 1992. godine, Vlada je proces izrade jedinstvene evidencije, odnosno knjige nepokretnosti zaustavljala, dajući čak i mišljenja da nije neophodno voditi jedinstvenu evidenciju; pa je tamo gde se premer radio, a to konkretno navodim za grad odakle dolazim, Kragujevac, za tzv. Kragujevac 1, koji je bio započet 1991. godine, završen 1994. godine, a usvojen tek 1996. godine, ministar će me ispraviti. Razlog čekanja od dve godine niko ne zna.
Negde 1997. godine konačno Vlada odlučuje da se započne sa radom, ali se tada opet nije radilo kako treba i valjano, znači nije se izvršilo snimanje, već se samo izvršilo upoređivanje katastra i zemljišnih knjiga, znači nije se izvršila obnova, čime smo za posledicu dobili apsolutno neažuran katastar nepokretnosti. Iz toga proizilazi da danas imamo veliki broj nesnimljenih objekata u Srbiji, koji su logično bez građevinske dozvole i normalno njihova posledica je neusaglašenost.
Na izradi jedinstvene evidencije u Srbiji su do sada radili samo Kragujevac i Novi Sad. U Kragujevcu su od ukupno 62 katastarske opštine do sada jedinstvenom evidencijom u Kragujevcu 1 i Kragujevcu 2 obuhvaćene 44 katastarske opštine, znači oko dve trećine katastarskih opština u gradu Kragujevcu.
Ove izmene imaju za cilj, i to je ključ koji treba danas da krasi ovu diskusiju, da stručne poslove iz ove oblasti izdvoje, čime se ima znatnog dela poslova i troškova osloboditi Republička direkcija i normalno rasteretiti Republički budžet. Takođe, ovaj predlog zakona stvara uslove da ostale ovlašćene organizacije, koje po ovom Predlogu zakona treba da nastanu, rade stručne poslove i samim tim Republički geodetski zavod kao posebna organizacija dobija više prostora i vremena za rad na upravnim poslovima i normalno na osavremenjivanju i usavršavanju rada na prijemu, obradi, distribuciji premera i katastarskog operata.
Takođe, građani će svoje poslove na ovaj način daleko brže završavati. Geodetski stručnjaci ovim izmenama dobijaju uslove da rade više, da rade bolje, da budu kreativniji i četvrta osnovna stvar jeste da više zarade. Moramo da znamo, i to je neko od mojih kolega pomenuo, vrlo su skromni lični dohoci u Republičkom geodetskom zavodu i to je takođe jedan od razloga zbog čega se Ministarstvo odlučilo na ovakav korak.
Vidim da kod pojedinaca postoji strah od postojanja privatne prakse u ovoj oblasti. Apsolutno sam ubeđen da onog časa kada se budu uočila prva pozitivna iskustva, da će taj strah sam po sebi i nestati. Dakle, ovaj predlog zakona ima za cilj stvaranje uslova za brži postupak izrade katastra nepokretnosti, čime se definišu prava na nepokretnosti, što je daleko najvažnije; da se jednostavno rečeno zna šta je čije, što je jedan od osnovnih stubova moderne države kojoj, iskreni da budemo, svi zajednički težimo. Iz tih razloga poslanici Demokratske stranke glasaće za ovaj zakon i pozivam sve ostale kolege da podrže ovaj predlog zakona.

Poštovano predsedništvo, poštovani narodni poslanici, glavna karakteristika našeg krivičnog zakonodavstva u ovom periodu bila je nedovoljno oštra kaznena politika za pojedina krivična dela, kao i postojanje prevaziđenih krivičnih dela. Vlada Republike Srbije i resorno ministarstvo pravde i lokalne samouprave ovim zakonom predlažu tri ključne stvari, a to je pooštravanje kaznenih odredaba, uvođenje novih inkriminacija, ali svakako najmarkantnije obeležje ovog zakona jeste ukidanje smrtne kazne.
Regulativom Saveta Evrope i Evropske unije nije dozvoljeno da zemlje, koje pretenduju na članstvo u ovim organizacijama, imaju u svojim krivičnim zakonima izricanje smrtne kazne, jer se ta kazna smatra nedelotvornom i neopravdano surovom.
Kriminološka istraživanja pokazuju da protivno verovanjima, postojanje smrtne kazne ne služi generalnoj prevenciji, odnosno ne utiče na potencijalne izvršioce krivičnih dela. Uporište za ovu tvrdnji nalazi se u činjenici da se ova krivična dela vrše u specifičnom stanju svesti, kada sam učinilac ne razmišlja o predviđenoj kazni, već je čitava njegova aktivnost usmerena upravo u onom delu da izbegne izricanje kazne ili da ne bude uhvaćen i osuđen za navedeno delo.
Evropska zajednica je na stanovištu da smrtna kazna predstavlja necivilizacijsku surovost, a osim toga i ne utiče na smanjenje najtežih krvičnih dela. Kao primer upravo za ovo mogu poslužiti i malopre pominjane SAD, gde je postoji smrtana kazna, a stope kriminaliteta gotovo iz godine u godinu rastu i to se posebno odnosi na stope nasilnog kriminaliteta.
Kod nas postoji opozicija ukidanju smrtne kazne, a upravo iz onog dela konzervativnih pristalica krivičnog zakonodavstva, koje u prilog odbrani postojanja smrtne kazne navode argumente da se time ide u prilog počiniocima, ukoliko se ukine smrtna kazna, pa da neće više biti preventivnog delovanja na njih. Drugi pak smatraju da dužina kazne zatvora, a to su malopre neke moje kolege pomenule, koja je limitirana za teška krivična dela ovim zakonom sada na 40 godina nije dobra, jer duga vremenska kazna je u nekim slučajevima veća od same egzekucije.
Imamo istraživanja da lice koje provede u zatvoru preko 12 godina više nije za društvo. Ima i onih koji su mišljenja da, pored povećanja vremenske kazne zatvora, treba da postoji i smrtna kazna kao druga kazna, koja bi služila kao pretnja i preventiva. Vlada i resorno ministarstvo ceniće sve ove okolnosti koje su imali pred sobom. Prihvatili su većinsko mišljenje stručne javnosti da se odluče za ukidanje smrtne kazne i uvede zatvorsku kaznu na 40 godina. Koliko je postojanje smrtne kazne u našem krivičnom zakonodavstvu bilo besmisleno, govori podatak da mi danas, u našim zatvorima imamo lica koja su osuđena na smrtnu kaznu i da na izvršenje čekaju i do 17 godina. Možete misliti kakvo je tek njihovo sada stanje.
Ovakvim zakonom svakako činimo krupan korak ka Evropi i to je onaj najvažniji pomak koji smo imali zadatak da učinimo. Ovim zakonom se predviđa i pooštravanje kazni za više krivičnih dela koja su proteklih godina narasla i koja se svakako u našem društvu pojavljuju. U članu 6. ovog zakona za krivično delo otmice sada se predviđa pooštravanje kazne zatvora od jedne do sedam godina, a u stavu 2. ovog člana, koji je sada izmenjen i modifikovan, gde se kaže da radi ostvarenja cilja otmice preti ubistvom ili teškom telesnom povredom, kazniće se od tri do deset godina zatvora, umesto dosadašnjih od jedne do osam, koliko je bilo predviđeno.
Za falsifikovanje izbora, a što je karakteristično izgleda bilo za Srbiju u proteklih desetak godina i zbog čega smo dva puta bili u žiži svetske javnosti, krajem 1996. i 2000. godine, sada se predviđaju oštrije kazne. Oni koji budu želeli da prekrajaju, odnosno dodaju izborne listiće ili da oduzimaju izborne listiće i da na taj način prekrajaju izbore u svoju korist, moraju da znaju da ih za to čeka kazna zatvora do pet godina.
Predviđa se i nov stav 2, ako usled dela iz stava 1. ovog člana dođe do narušavanja javnog reda i mira, počinilac ovog krivičnog dela neće moći mirno da čuva unučiće, kao što je to neko želeo ovde u Srbiji, već će morati da se suoči sa kaznom zatvora od jedne do deset godina. Ovim zakonom predviđeno je i uvođenje novih osam inkriminacija, a imaju za zadatak da omoguće pre svega veću ličnu i imovinsku sigurnost građana i da doprinesu učvršćenju pravnog poretka u našoj državi.
Međutim, u predviđenim izmenama svakako su se mogle naći i nove inkriminacije. One nisu našle svoje msto, a pre svega tu mislim na nasilje u porodici, porodičnoj zajednici, a povodom čega je Jugoslovenski komitet pravnika vodio proteklih par meseci posebnu kampanju. Imali ste, verujem, prilike to da vidite. Na ovu temu podneto je više amandmana, a takođe je primetan izostanak krivičnih dela u oblasti informatike, o tome smo imali prilike da čujemo, i svakako da je to možda jedan mali nedostatak koji ovaj krivični zakon sa sobom nosi.
Sve u svemu, gledajući pozitivne strane ovog zakona i gledajući ove nedostatke koje sam naveo, a s obzirom da je materija isuviše osetljiva, ovaj zakon možemo nazvati reformskim. On sadrži taj reformski duh u sebi. Pomak je našeg krivično - pravnog zakonodavstva. Ako želimo da pravilno cenimo ovaj zakon, ne smemo da izgubimo iz vida jednu izuzetno značajnu činjenicu, a to je da je mnoštvo krivičnih odredaba sadržano i mimo krivičnog zakona, a što sigurno nije dobro.
Ovo je ujedno jedna prilika da apelujemo na resorno ministarstvo i Vladu da se u što skorijem vremenskom periodu odluči na jedan ovakav korak i izvrši kodifikaciju krivičnog zakonodavstva. O tome je u svom uvodnom izlaganju i ministar Batić govorio, ali mislim da neophodnost nalaže da to zaista učinimo u što skorijem vremenskom roku.
Glavna karakteristika ovog krivičnog zakona, odnosno predloga je upodobljavanje našeg krivičnog zakonodavstva evropskim standardima, rukovođen je tim razlozima. Poslanici Demokratske stranke, u okviru vladajuće Demokratske opozicije Srbije, glasaće za ovaj zakon. Zahvaljujem.

Dame i gospodo, poštovani prijatelji, dakle, zakon o lokalnoj samoupravi koji smo, eto, već godinu dana najavljivali, konačno je pred nama.        
Zakon o lokalnoj samoupravi ima za zadatak da ovu vrlo značajnu oblast upodobi sa evropskim standardima i želim da napravim paralelu kroz jedan istorijski deo kroz koji je Srbija prolazila. Još 1839. godine Srbija se bavila pitanjima lokalne samouprave. Tada je donela zakon o opštinama i, nažalost, iz tog vremena Srbija je uspela iz godine u godinu, iz decenije u deceniju, da polako pada na lestvici i da dođe do samog dna.
Nakon drugog svetskog rata, komunisti su još više lokalnu samoupravu u Srbiji uništili i kroz narodne odbore stvarali su nekakav privid lokalne samouprave, formirajući pri tome takav pravni sistem koji ima za zadatak da stvori gustu nefunkcionalnu mrežu, a sve podvodeći pod princip da je to narodna volja i da građani upravljaju lokalnom samoupravom.
Gušenje lokalne samouprave na najbrutalniji način nastavljeno je početkom i sredinom 1990. godine sada već prošlog veka. Bivši režim se tada ustremio na gradove i opštine u Srbiji koji su sredinom 1990. godine prešli u ruke opozicije, a sada vlasti; tada su počeli da pljušte zakoni koji su imali jedan jedinstveni zadatak, a to je da opštine dovedu u vazalno stanje.
Između ostalog, jedan od takvih zakona jeste Zakon o sredstvima svojine Republike Srbije. Neke od mojih kolega su to juče pomenule. Tim zakonom lokalna samouprava u Srbiji više nije bila čak ni vlasnik čaše za vodu ili šoljica za kafu sa kojim je mogla da posluži svoje goste. Koliko taj zakon nosi, i to koliko apsurda u sebi, navešću samo par primera.
Ako lokalna samouprava, na primer u Kragujevcu iz koga ja dolazim, želi da izda u zakup lokal nakon kompletno sprovedene procedure, od donošenja odluke, pa raspisivanja oglasa, do konačnog odlučivanja, čitav taj postupak se seli u Direkciju za imovinu Republike Srbije. Ona, potom, kompletnu dokumentaciju šalje Vladi, Vlada Direkciji, a Direkcija, kada se seti, prosledi lokalnoj samoupravi.
Juče sam saznao podatak da grad Niš ima 38 takvih nerešenih slučajeva, grad Kragujevac nekih 18 ili 19, a o šteti koja se na taj način nanosi, vredi li pričati? Isti postupak primenjuje se za pribavljanje i otuđenje nepokretnosti i traje godinu i više dana.
Drugi apsurd je u slučajevima kada se nepokretnosti razmenjuju između lokalne samouprave i drugog pravnog ili fizičkog lica. Znači, eventualna razlika koja se pojavi u vrednosti, koja bi, po logici stvari, trebalo da pripadne lokalnoj samoupravi, pripada državi.
Zbog svega što sam naveo o štetnosti ovog zakona, apsolutno podržavam veliku grupu poslanika koji su podnosili amandmane na ovaj zakon, sa tim ciljem da se dejstvo ovog zakona ne prenosi na zakon o lokalnoj samoupravi; apelujem na resorno ministarstvo da u što kraćem roku stavi na dnevni red zakon kojim bi se poništile odredbe ovog zakona ili on stavio potpuno van snage.
Znači, samo tako, izmenama ili dopunama ili potpunim ukidanjem tog zakona, zakon o lokalnoj samoupravi će dobiti na svojoj sadržini.
Ovakvim i sličnim zakonima, kao što sam rekao, bivši režim je sprovodio odmazdu nad biračima u Srbiji i nad onim opštinama gde je opozicija tada bila na vlasti. Smatram da bi izglasavanjem predloženog zakona konačno raskrstili sa principom ucenjivanja i omalovažavanja građana Srbije i stoga deluje krajnje licemerna navodna briga predstavnika nekadašnje vlasti, a sadašnje teške i surove opozicije o pitanjima lokalne samouprave.
Da su svoju pamet, koja im se nenadano odnekud pojavila, primenjivali kada su oni bili na vlasti ne bi Srbija bila na stubu srama. Da zlo bude veće, ovaj predlog zakona nazivaju vređanjem građana Srbije. A kako da građani Srbije i mi koji smo vršili vlast u 40 opština i gradova u Srbiji nazovemo ono što se radilo od 1996. do 2000. godine?
Menjali su zakone kako su hteli, u zakone unosili, to i moje starije kolege poslanici znaju, čak i većinski jednokružni izborni sistem, a sve sa idejom i željom da opozicija izađe razjedinjena, pa da oni pobede i uzmu vlast. Sada se bore navodno za jedan moderan zakon. Jedini osećaj kod svakog pristojnog čoveka kada tako nešto čuje je osećaj mučnine.
Deset godina su imali, ništa nisu uradili i sada nam pričaju kako bi oni bolje uredili lokalnu samoupravu. Još nešto kažu - šta ste uradili u vašim opštinama. Pitajte svakog predsednika opštine i vrlo lako može da vam kaže koliko je toga urađeno kvalitetno i dobro. Ono što smo mi uradili u proteklih godinu dana, vi niste uradili za vaših 50 godina. Istina očigledno boli.
Ovaj zakon je pred drugim problemom, a to je nedostatak svesti građana, zbog poluvekovnog centralističkog nasleđa, da je lokalna samouprava upravo pravo građana. Građani moraju da znaju da su oni ti koji upravljaju lokalnom zajednicom. Opština je vlasništvo građana, građani plaćaju porez, a opštinski činovnici su činovnici građana. Na nama je da građane usmeravamo u tom pravcu, da postanu svesni da lokalna samouprava i država postoje zbog njih, a ne da postoje oni zbog države.
Problem je takođe i zbog mešanja pitanja regionalizacije i autonomije, pri čemu se suštinsko pitanje decentralizacije kao političko i pitanje društvenog života u ovom slučaju zanemaruje. Vlada i resorno ministarstvo, pored ovih pobrojanih ograničenja, imaju normalno i ustavna ograničenja. Ustavne odredbe su bile takve da je ovaj zakon morao da se prilagođava njima, ali i pored svih tih problema ovaj zakon je veliki iskorak u odnosu na prethodni period kroz koji je Srbija prolazila.
Brojne su novine koje predloženi tekst zakona nosi. Svakako da su najznačajnije novine u članovima od 27. do 48, gde se predviđa uvođenje specifičnog sistema podele vlasti između opštinske skupštine i predsednika opštine. To su kolege već pominjale. Sada će se predsednik opštine birati na neposrednim izborima i on će biti nosilac komplete izvršne vlasti. Novine su i u delu organizacije opštinske uprave, gde se predviđa mogućnost uvođenja glavnog opštinskog arhitekte, što je svakako u gradovima, a posebno poslednjih 10 godina, bio veliki problem. Takođe se predviđa postavljanje glavnih stručnjaka u drugim oblastima, a pre svega u delu zdravstvene oblasti.
U cilju jačanja procesa decentralizacije promene su i u finansiranju jedinica lokalne samouprave, što je svakako značajan iskorak u odnosu na prethodni period. Kada sve sumiramo u vremenu u kome živimo, koje karakterišu mnogovrsni integracioni procesi, postavlja se pitanje smisla i načina organizovanja lokalne samouprave.
Međutim, ako pažljivo proučavamo sve te procese dolazimo do zaključka da je u novim okolnostima lokalna samouprava upravo ta koja dobija na značaju i koja postaje nezamenjiv deo jednog modernog demokratskog društva, za koje se i Srbija zalaže. Rukovodeći se tim principima, Vlada je napravila krupan iskorak predlaganjem jednog ovakvog zakona. Znamo da ovo nije zakon koji će večito da traje, nije ni najbolji zakon, ali je daleko bolji od svih predloženih i onih rešenja koja smo imali u proteklom periodu.
Svesni smo takođe da ovo što je uništavano ne može preko noći da se izgradi i ne mogu tako brzo da se uživaju blagodeti, ali je ovo veliki plus za Srbiju i lokalnu samoupravu. Kako je to već neko napomenuo, ovo je svakako istorijska sednica. Ova sednica ima mnoštvo važnih i značajnih zakona, a jedan od takvih je ovaj zakon; da bismo ušli u red modernih evropskih zemalja potreban nam je jedan moderan i evropski zakon, a ovaj zakon to svakako jeste. Poslanici Demokratske stranke, u okviru vladajuće koalicije DOS, glasaće za ovaj zakon.

Poštovani narodni poslanici, ovo što je malopre rekao gospodin Vučić, da sam navodno dobacio nekakvu uvredu poslaniku iz reda SRS nešto je što ne stoji i nije istina. Nijednog časa to nisam dobacio. Izuzetno uvažavam, čak su mi i simpatični poslanici SRS, jer se u sve i svašta razumeju. Ja ih, bar iz tog razloga, poštujem. Ne dozvoljavam da mi poslanici SRS drže moralna predavanja, ni meni ni poslanicima DS, ni poslanicima DOS-a. Oni najmanje imaju prava da nam pričaju i da nam drže predavanja o moralu. Dolazim iz čestite porodice, iz Kragujevca, svojim roditeljima se zahvaljujem jer su me vaspitali onako kako to zaista i treba da bude. Ponosim se svojim roditeljima i ne dozvoljavam da mi bilo ko iz SRS, ni meni ni mojim kolegama, drži moralna predavanja. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo, posle skoro mesec i nešto više dana otkako je zakazana ova sednica na red je došao i zakon o radu. Svakako vodeći računa o značaju koji ovaj zakon sam po sebi nosi, resorno ministarstvo je uključilo u izradu ovog zakona i vodeće legitimne sindikate, poput Saveza samostalnih sindikata Srbije, Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata, kao i sve ostale koji su bili zainteresovani, jer smatra da njihovo učešće može doprineti izradi boljeg teksta zakona.
Predloženi zakon se zasniva na onim rešenjima koja su već primenjana i koja već postoje u zemljama u tranziciji. Ovaj zakon uvodi jedinstvena prava i obaveza zaposlenih, bez obzira u kom sektoru oni rade. Da bi se ovaj zakon bolje razumeo, mora se imati u vidu jedan širi kontekst u vremenu u kome se on zapravo donosi. Neki će već u ovoj sali reći - evo, opet se vraćaju na ono što je nekada bilo i ponovo pitaju šta je to ostavljeno iz prethodnog perioda.
To je, gospodo moja, realnost. Masovna je nezaposlenost u Srbiji, nasleđe je ogromno. Za jedno slobodno radno mesto u Srbiji konkuriše 20 ljudi bez posla. Na tržištu rada postoji 700.000 ljudi, od čega je 300.000 bez ikakve kvalifikacije. Pored restrukturiranja privrede, nama je glavni zadatak i podizanje nivoa kvalifikovanosti nezaposlene radne snage.
Nikome, od domaćih poslodavaca, pogotovu ne u Srbiji, nije u interesu nekvalifikovana radna snaga, a takođe ni stranom investitoru. Da bismo mogli ravnopravno da učestvujemo na tržišnoj utakmici, moramo da podižemo nivo kvaliteta radne snage. Bolna je i surova istina da naš građanin koji je otišao u inostranstvo vrlo lako postiže zavidne rezultate i lako se uklapa u evropski sistem rada, a dotle njegov kolega u Srbiji, sa istim sposobnostima, sa istom stručnom spremom, istim kvalifikacijama, promoviše tezu o tome kako niko ne može tako malo da ga plati, koliko on može malo da radi.
Zašto sistemi koji su tako jednostavni - koliko radiš, toliko zaradiš - nisu mogli biti primenjivani i u Srbiji, zašto je samo u Srbiji morala da postoji moralno-politička podobnost da bi se dobila radna knjižica i zaposlenje, zašto je u Srbiji u pojedinim društvenim preduzećima morala da postoji ćelija partije na vlasti, a doskora je jedna takva postojala i u kragujevačkoj "Zastavi", interesna politička organizacija koja je vodila računa o tome ko će, kako i gde da radi.
Zašto je visina ličnog dohotka često zavisila od onih toliko pominjanih poslovođa, šefova i raznoraznih vođa smena? Koja je to bolest zahvalita zaposlene u Srbiji? Vrlo dobro znamo: ta bolest se zove radničko samoupravljanje i to ovim zakonom želimo da iskorenimo iz Srbije.
Zašto su pojedini sindikati digli glas protiv ovog zakona? Opet moramo da budemo realni pred sobom - zato što su ti ljudi, koji su vođe sindikata, promoteri bivše vlasti, ljudi koji smatraju da u reforme može da se krene, a da se pri tom ništa značajno i ništa bitnije ne promeni. Zašto takve i slične proteste nisu pravili kada su im njihovi radnici, njihove kolege, primale jednu nemačku marku plate?
Ko to još u Srbiji kritikuje ovaj zakon? Pa kritikuju oni koji su ostavili 672 milijarde dinara duga privredi, oni što su u 650 društvenih i javnih preduzeća ostavili dug od preko 20 milijardi dinara, u kojima radio oko 200.000 građana Srbije.
Oni što su te radnike gurali u žive štitove da čuvaju firme, koji su im pre pet, šest ili sedam godina davali jednu nemačku marku ili bezvredne dinare, pa su ovi trčali na ulice ne bi li nešto više ušićarili, jer ako zakasne par minuta, već će imati manju platu. Oni koji su te radnike stavljali u špalire, da bi čekali raznorazne važne drugove koji će im dati, kako već neko reče, drugarice, koji će im dati blagostanje i firmu uvesti u svet.
Predloženi zakon bi trebalo svakome da omogući da prilikom stupanja na posao tačno zna svako koja mu je plata, koji će to lični dohodak on da prima, a na osnovu ugovora o radu, gde se precizira kojim se kriterijumima vrednuje rad, pa će svako na osnovu tih elemenata znati koja ga plata čeka ako prihvati određeni posao.
Zaposleni će, znači, ubuduće primati platu po efektima rada, po osnovu radnog učinka i vremenu provedenog na poslu. Iako logičan, ovaj sistem do sada u Srbiji nije bio primenjivan, pogotovu ne po ovom zakonu koji je sada na snazi, a koji je donet decembra 1996. godine. Prema sada važećim zakonima, visinu zarade nosila je cena radnog mesta koju svako ponaosob od radnika ima.
Takođe, izmenama je predviđen, a to je opet fakat i činjenica, to je naš život, deo koji se tiče korišćenja bolovanja. Članom 82. ovog zakona predloženo je da poslodavac, ukoliko posumnja da mu zaposleni zloupotrebljava bolovanje, ima pravo da zatraži bliže obaveštenje od zdravstvene ustanove gde se zaposleni leči. Na žalost, sami smo ovakvom rešenju doprineli. Sindikati su svoje neslaganje izneli, smatrajući da predloženo rešenje vređa dostojanstvo bolesnog radnika i da se mešamo u proceduru pružanja zdravstvenih usluga.
Moramo da budemo realni i da priznamo da su bolovanja često bila zloupotrebljavana, pogotovu u velikim firmama. Opet navodim primer kragujevačke "Zastave" i opet kažem koliko je samo radnika sa tim lažnim bolovanjima završavalo svoje privatne poslove, pogotovu na imanjima sa kojih su pobegli u fabrike, a ostavili imanja nedorađena.
Sve u svemu, ovaj zakon i ova vlast u Srbiji pokušava da se oslobodi okova samoupravljanja, a oni na žalost još postoje. To su već prethodnici pominjali. Mi želimo da uspostavimo one kriterijume koji su priznati i poznati svuda u svetu.
Ovaj zakon pomaže budnima, a ne onima koji bi večno da spavaju i sanjaju.
Situacija u kojoj se Srbija našla posle demokratskih promena je vrlo jednostavna: ili ćemo krenuti u reforme, tj. u rizik koji promene i reforme same po sebi nose ili ćemo i ovaj problem ostaviti potomcima, pa da se i oni bave tim pitanjima i da proklinju nas što smo im ostavili u nasleđe veliko breme tereta. Verovatno, što neko reče, da ne bismo toliko zaostali da nismo imali period burnog razvoja kroz koji nas je prethodna vlast vodila.
Mi smo dobili mandat od građana Srbije da menjamo i to radimo - vodimo Srbiju u Evropu i svet. Nećemo da se ponašamo poput prethodne vlasti, koja je uvek zabijala glavu u pesak pred svim problemima, kad god je trebalo da se radi bivša vlast je spremala ručkove, kada je narod trebalo da se spasava oni su pevali po mostovima i nije ni čudo što im je narod dao otkaz.
Samo želim, dragi moji prijatelji iz DOS-a, da napomenem jednu stvar vezanu za zakon o radu; mnogi nas kritikuju da Skupština Srbije ne radi kako treba, pa samo želim jednu istinu da iznesem: prethodni skupštinski saziv od 1997. godine do 2000. godine, znači otprilike četiri godine, toliko su radili, zasedao je ukupno 51 dan; jedan dan su radili za vreme rata.
Ovaj skupštinski saziv od 22. januara do današnjeg dana radi 82 dana i doneo je 46 zakona. Koliko se to nekome sviđalo ili ne, nas ne interesuje, ali je činjenica da je ovaj skupštinski saziv dobar i kvalitetan, i ja vam, gospodo iz DOS-a, vladajuće koalicije u Srbiji, čestitam na tome.
Još puno dana ćemo se mi sretati ovde, donositi ovakve reformske zakone, raditi na ovome, ali je činjenica da je to jedini pravi put, što bi rekli Latini "via vita". Put je život, a put kojim mi idemo je život za Srbiju. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, u skladu sa članom 88. Poslovnika o radu Narodne skupštine, predlažem da vreme izlaganja narodnog poslanika po 4. tački dnevnog reda bude pet minuta, obzirom da je odluka pred nama, kojom se uređuju stručni i drugi poslovi za potrebe Narodne skupštine Republike Srbije. Mislim da je sasvim dovoljno vreme od pet minuta da svako, ko je zainteresovan od poslanika da učestvuje po ovoj tački dnevnog reda, može da iznese svoj stav i svoje mišljenje o predloženoj tački. Hvala.