Dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom da se bliži kraj sednice, a preostalo je otprilike desetak amandmana, i s obzirom da bi bilo zaista nekorektno da npr, ne daj bože, radimo sutra, i onda ostanemo, pa ne stignemo na taj miting, mislim da bi bilo mnogo delotvornije,  bolje i značajnije da završimo danas ovaj posao, jer time i definitivno završavamo sa ovom sednicom i radom, pa predlažem da produžimo rad današnje sednice do okončanja tačke dnevnog reda, odnosno dok se ne završi razmatranje  svih amandmana koje su podneli predlagači po ovom zakonu. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o izgradnji objekata, konačno se u Srbiji, u urbanističkom delu, mogu slobodno reći, uvodi red. Ovim predlogom opštine i gradovi u Srbiji trebalo bi da se oslobode ataka onih ljudi koji su mislili da novcem jednostavno mogu sve. Kragujevac je jedan od gradova u centralnoj Srbiji koji je osetio posledice urbanističkog divljanja.
Naime, period 1970. godine, pa potom i 1980. godine, predstavlja tamnu stranicu u tom delu. To je vreme kada su Srbi napuštajući našu južnu pokrajinu, prosto jurili u gradove centralne Srbije, poput Kragujevca, Kraljeva, Kruševca i ostalih gradova i u tom periodu su nastajala divlja naselja, i to bez ikakvog plana i bez ikakve dozvole. Država tada nije želela da ovaj problem reši, a vlasnici takvih objekata su nakon proteka određenog vremena, zahtevali od opština da im obezbedi potrebnu infrastrukturu. Opštinski urbanistički planovi tada su jednostavno pali u vodu.
Drugi period je takođe tragičan, to je od 1990. godine. Urbanističko divljanje nastavljaju ljudi koji su preko noći postali bogataši, koji su bili bliski sa prethodnom vlašću, pa je logika nalagala da svoju moć krunišu i bespravnim objektom. Kakva je ta moć i sila ako nema nešto da je prati. Nikako se ne sme zaboraviti da nam je u proteklom periodu, tada, ostavljena mogućnost da se ti i takvi objekti legalizuju. Poslednji rok je, ako se ne varam, a gospodin ministar će me ispraviti 4. novembar 1995. godine. Mislim da je jako mali broj takvih ljudi koji su svoje objekte legalizovali na svoj način.
Vlada Republike Srbije, slobodno mogu reći, smelo je krenula u obračun sa divljom gradnjom, jer drugog instrumenta za zaustavljanje divlje gradnje u Srbiji, jednostavno, više nema. Samo u Srbiji, draga moja gospodo, postoji termin - divlja gradnja, tog termina u čitavoj Evropi nema. Činjenica je, i tu se slažem sa pojedinim diskutantima, da je zaista procedura dobijanja građevinske dozvole jako duga i komplikovana, od službe za urbanističke poslove, pa onda rešenja zemljišno-knjižnog uloška, pa kopije plana, pa traženje urbanističko - tehničkih uslova za gradnju, pa da li je to gradnja, dogradnja, ili nadograđivanje, pa dobijanje urbanističke dozvole, izgradnja izvođačkog projekta i na kraju sklapanje ugovora sa Fondom za gradsko - građevinsko zemljište i definitivno dobijanje dozvole, i to je zaista jak period. Tu se slažem.
Gospodo socijalisti, ne smemo da zaboravimo, vi ste ovakvu proceduru predvideli i vi ste kreirali i ovu proceduru i uzrok ste ovom problemu i tu da budemo realni. Ali i pored tako komplikovane procedure u Kragujevcu, a verujem da je tako i u drugim gradovima širom Srbije, za dobijanje dozvole potrebno je u proseku od tri do četiri meseca.
Takođe, tvrdnje da su pojedine naknade, konkretno za gradsko građevinsko zemljište, visoke, ne stoje. Odlukom Skupštine grada Kragujevca o gradskom građevinskom zemljištu u članu 5 predviđen je iznos od 2% od tržišne vrednosti po jednom metru kvadratnom, nove stambene gradnje, što bi u ekstra zoni u Kragujevcu iznosilo oko 20 nemačkih maraka. Složićete se da je to sasvim primerena suma ekonomskoj moći građana. Svaka opština i grad imaju svoj urbanistički plan. Da li je on detaljan ili generalan, to je obaveza koju opštine i gradovi donose.
Njime se predviđa izgled grada u određenom periodu. Da li mi više smemo da tolerišemo haos koji unosi investitor, koji zida objekat na mestu koje je možda predviđeno za gradnju nekog objekta po urbanističkom planu ili možda da tu prođe ulica? Da li više smemo da tolerišemo stvaranje čitavih ulica, poput jedne u Kragujevcu koja je nastala ispod dalekovoda? Ovaj zakon je jednostavno neophodan i nema, to moramo da ponovimo, a to su već i moji prethodnici rekli, nema retroaktivno dejstvo, već će važiti za one koji se budu drznuli i nastavili da dalje rade ono što su radili. Mi ne pokušavamo da zaustavimo divlju gradnju koju je prethodna vlast negovala i čuvala. Ovaj zakon je nužnost i njime se želi uvesti red i u oblasti urbanističkog razvoja Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, u skladu sa članom 88. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije predlažem da vreme trajanja diskusije bude pet minuta. Time ne umanjujem značaj, ali smatram da je pet minuta sasvim dovoljno da o problematici kojom se ovaj zakon bavi može da se iznese sve što se naumi. Znači, pet minuta je moj predlog da traje vreme rasprave. Hvala.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, obnova srpske države u 19. veku svakako da je jedan od najvažnijih segmenata naše istorije. Sudbina ili već nešto drugo, želela je da se baš na jedan dan dogode dva i te kako važna događaja za srpski narod. Sudbina ili već nešto drugo ponovo nas kao narod provodi kroz događaje sa sličnim značajem.
I tih godina sa početka 19. veka, kao i danas, Srbija je počinjala da zida svoje institucije uništene i zgromljene u prethodnom periodu. Kao i te 1835. godine, na Sretenje, i sada se mogu citirati reči kneza Miloša, a da pri tom budu aktuelne i da se ni jedna jedina reč tome niti doda, niti oduzme. Početak Prvog srpskog ustanka 1804. godine bitno je uticao na kasnije događaje u našoj istoriji. Tridesetjednu godinu kasnije, Srbi su na taj isti dan već brinuli o pitanjima kako da se urede narodni poslovi, da se obaveze građana odrede po najumerenijoj stopi i na najpravičnijoj osnovi, ali da se svi nastali dugovi Srbije u prethodnom periodu izmire. Nešto slično onome što mi radimo danas u Republičkoj skupštini. Zato je značaj ovih datuma koje je predlagač predložio izuzetno veliki.
U materijalu koji smo dobili vezano za član 1. ovog zakona, imali smo prilike da vidimo da kroz pojedine amandmane provejava nekakav strah da će pomenom praznika Sretenja biti narušena jednakost građana, zagarantovana Ustavom.
Ovim predlogom, slobodno to mogu reći, niko se, ama baš niko ne vređa. Ovim se uopšte ne narušava Ustavom zagarantovana jednakost građana. Uostalom, o ovom zakonu svoje mišljenje imale su prilike da daju i brojne institucije, nevladine organizacije i nigde, baš nigde nisam imao prilike da vidim ni jednu jedinu primedbu. To dovoljno govori da su zaista odabrani pravi datumi, sa pravom istorijskom vrednošću. Ovim predlogom se ne ugrožavaju interesi drugih koncesija, niti se one dovode u neravnopravni položaj.
Na sam pomen praznika Sretenje, možete reći da ste rekli sinonim za ustavnost u Srbiji. Svi važniji događaji, a to su već i moji prethodnici spomenuli, bili su vezani za velike crkvene praznike. Da navedemo 1869. godinu i treći Ustav Knjaževstva Srbije, donet na Duhove, 1921. godinu i Vidovdanski ustav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, donet na taj dan. I ovaj zakon, slobodno to mogu da kažem, kao i ostali zakoni u ovom zasedanju Skupštine, može da ponese epitet istorijskog.
U Srbiji je slavljen, to moram reći, 7. juli kao Dan borca ili Dan ustanka naroda Srbije. Svesno su komunisti izbegavali da pomenu jednu surovu istinu - da je to, u isto vreme, bila i jedna od najvećih sramota Srba. Izvesni Žikica Jovanović-Španac koji potom postaje i narodni heroj pucao je u srpsku žandarmerijsku patrolu i ubio Srbe: narednika Bogdana Lončara i njegovog pratioca kaplara Milenka Brakovića. Da li to iko u Srbiji zna ili je ta istorijska činjenica svesno sakrivena? Taj događaj ne zaslužuje da bude kamen međaš ustanka tako velikih razmera kakav bi trebalo da bude ustanak srpskog naroda. Nikada se ni socijalisti koji su se zaklinjali u srpstvo nisu potrudili da tu nepravdu isprave i da prekinu slavljenje jednog takvog praznika ili dana koji može samo da simbolizuje zlo u Srbiji. Ali, ono što se moglo zaključiti iz praznovanja ovog dana je to da su komunisti, a potom i njihovi naslednici, svesno želeli da obeležavaju dan nacionalne sramote, demonstrirajući istovremeno i spremnost da, ako partija nalaže, žrtvuju i sopstveni narod. Nikada se događaji od 7. jula, a to istoričari dobro znaju, nisu mogli porediti sa ustankom drugih naroda na prostorima bivše Jugoslavije. Tu navodim primer Crnogoraca i njihov 13. jul. Tada je protiv italijanskih snaga ustalo 30.000 Crnogoraca. To je bio, svojevremeno, fenomen u porobljenoj Evropi. Ako oni imaju, možda, pravo da slave taj dan, sigurno da Srbi svoj dan, 7. juli, nisu imali pravo.
Ovim predlogom zakona možemo da prestanemo da obeležavamo ideologizovane, i po državu i narod tragične, praznike. Pedeset i više godina obeležavali smo nešto što po značaju nikada nije moglo da se uporedi sa ustankom na Orašcu ili donošenjem Sretenjskog ustava. Pomenuo sam na početku reči kneza Miloša i njegovu besedu na toj čuvenoj Sretenjskoj skupštini, koje bi sada mogle biti ponovljene: "Od prošle godine, Bogu hvala, nanovo smo postali ljudi". Tek od pre godinu dana Srbija je nanovo postala država. Zato smatram da bi trebalo glasati za ovaj zakon. Zahvaljujem se. (Aplauz poslanika DOS-a.)

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo, poštovani narodni poslanici, gospodine ministre, svakako da zakon o privatizaciji, koji se danas nalazi pred nama, možemo slobodno da okarakterišemo kao zakon koji će biti najznačajniji akt koji  ovaj skupštinski saziv u svom mandatu donosi.  
Ovim predlogom zakona, možemo slobodno da konstatujemo, Srbija se definitivno oslobađa komunističkog sistema upravljanja preduzećima. Da bismo koncept privatizacije bolje i jasnije shvatili, moramo da znamo šta je to zapravo bio cilj, strateški cilj koji je Vlada Republike Srbije ovim predlogom zakona pred sebe stavila. Taj strateški cilj je svakako reforma naše privrede, ali pored reforme, svakako isto tako važni zadaci su i stvaranje jasnog vlasničkog režima u Republici Srbiji.
Mi smo pre par meseci imali ovde jedan zakon, odnosno zaustavili smo Zakon o svojinskoj transformaciji, deo koji se odnosio na autonomnu transformaciju, pre svega što smo smatrali da taj koncept podela, besplatnih podela akcija, nije bio dobar, i jednostavno, zaustavljao je proces restrukturiranja preduzeća.
Postavljalo se pitanje - ko bi sa takvim konceptom besplatnih podela akcija unosio investicije u preduzeće? Isto tako, gotovo i da moramo da konstatujemo da u Srbiji nema preduzeća, ma koliko ono, mi možemo po našim kriterijumima da kažemo, dobro posluje, a da ne traži investicije i svež kapital.
Opravdano je bilo pitanje - šta je sa akcijama koje su se na taj način sticale, odnosno sticali su akcionari? Opravdana sumnja, normalno, bilo je da će te akcije zaista ostati tamo gde su one i objavljene. Jer, logično je očekivati da, kada dobijete četrnaest ili petnaest hiljada maraka, sa nominalnom vrednošću, da će te akcije vrlo brzo biti i u sekundarnom prometu. I, besplatnom podelom akcija, iskreni da budemo, moramo to da konstatujemo, kreirane su bile samo iluzije zaposlenih. Priča da su radnici mogli da dobiju i do šesnaest hiljada nemačkih maraka, jednostavno, apsolutno nisu bile tačne.
Jer, kada imate podatak da su prodajom akcija radnici dobijali deset do dvadeset puta manji iznos, jasno vam se kaže šta je to zapravo bilo.
Ovim predlogom zakona definitivno se pravi nivelacija između nominalnog i realnog iznosa akcija. Zato je bio i potreban jedan drugačiji koncept privatizacije, koji je ovim predlogom zakona ovde iznet. Prvi put u Srbiji, i podvlačim, prvi put govorimo jasnim jezikom - zakon se zove zakon o privatizaciji, a ne neki smešni nazivi - Zakon o svojinskoj transformaciji, kako smo to do sada imali prilike da čujemo od socijalista, koji su to umeli lepo i fino da krste.
Vlada se ovim predlogom zakona stara da stvori uslove za efikansu privatizaciju i da za četiri godine imamo jasan vlasnički režim, da znamo da postoji samo državna i privatna svojina i da više nema društvene svojine. Društvena svojina je, po definiciji komunističkih teoretičara, kako su nas to učili za vreme sedamdesetih i osamdesetih godina, svačija i ničija.
I sama definicija dovoljno govori koliko je ona bila uspešna. Cilj je takođe sasvim jasan i očigledan - da se dobije jedno jako, korporativno upravljanje, da se dobije bolji menadžment i da se izvrši podela onakva kakva zaista i treba da bude, da se stvore jaka, dobro regulisana finansijska tržišta, tzv. berze, i da, jednostavno, promet akcija više ne bude na onim mestima, kao što smo imali slučaj da ih vidimo po pijacama, na ulicama, na tezgama, već na berzama.
Predlagač je svakako predvideo i zaštitu manjinskih prava. Da nema zaštite manjinskih prava, besplatna podela akcija ne bi apsolutno imala nikakvog smisla. I ono što moramo da istaknemo i što je izuzetno važno, jeste da se prvi put u Srbiji kaže da je privatizacija obavezna.
Očigledno je da ovim zakonom Vlada Republike Srbije želi da ima jednu javnu i jednostavu privatizaciju. Kad kažem javnu privatizaciju, posebna pažnja u zakonu je bila obraćena na informisanje svih zainteresovanih subjekata koji žele da učestvuju u privatizaciji. Jednostavno, više nema mogućnosti da se naprave tajni dogovori, tajni dilovi i da, kao što je to bio slučaj u prethodnoj vlasti, već unapred znamo ko će tu firmu privatizovati. A, kad nema tajnih dilova, logična posledica - nema više ni korupcije u Srbiji.
Ono što je najvažnije, što moramo da zaključimo i moramo da znamo da izvučemo pouku, da privatizacija sama po sebi nije rešenje, da je privatizacija samo tehnika. Da bismo ostvarili ekonomske reforme potrebno je da stvorimo jedno normalno demokratsko društvo koje će da poštuje zakone, koje će biti regulisano na Ustavu i zakonu i da bude apsolutno otvoreno prema svetu. Upravo to Demokratska opozicija Srbije i ova vlada čine. Samo tako uspeh privatizacije biće stopostotan. S druge strane, Vlada Republike Srbije i većinska grupacija DOS-a čini korak ka podizanju vrednosti nacionalne ekonomije i ka vraćanju njenog značaja i uticaja.
Iz svega napred navedenog, kao poslanik DOS-a, glasaću za ovaj zakon. Hvala.

Dame i gospodo, poštovani narodni poslanici, svedoci smo poslednjih meseci konstantnog kršenja Poslovnika i to direktno člana 95. kada nam poslanici traže reč po Poslovniku ili da govore o Poslovniku, i to isključivo šefovi poslaničkih grupa SPS-a i SRS, a mogli su za protekli period da diskutuju o svemu, o svačemu, a po Poslovniku ne mogu da govore jer član 95. kaže - narodni poslanik koji želi da govori o povredi ovog poslovnika. Znači, može se govoriti samo o povredi. I neposredno pre mene govornik je, pozivajući se na Poslovnik, bio dužan, a naredni stav ovog člana kaže - narodni poslanik je dužan da navede koje odredbe Poslovnika po njegovom mišljenju su povređene, da citira i obrazloži, u čemu se sastoji povreda. O svemu se priča, samo ne o povredi Poslovnika. Prema tome, molim i apelujem na predsedavajuće da vode računa i da se striktno pridržavaju Poslovnika i ne dozvole zloupotrebe od strane predstavnika opozicionih grupacija.

Dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom da je prethodna tačka dnevnog reda obilovala brojnim diskutantima i replikama, kako je to već predsednik pomenuo, a s obzirom da smo se već i dogovorili da pokušamo da ovu sednicu okončamo do četvrtka, mislim da bi, pre svega, bilo neodgovorno i prema nama samima  i prema ljudima koji su nas birali, građanima Srbije, da započinjemo u ponedeljak novu sednicu a da dotle nismo okončali prethodnu.
Zato predlažem da predstojeća tačka dnevnog reda ima skraćenu raspravu. Znači, da ne bude kao što je predviđeno u Poslovniku - 10 minuta, nego da rasprava traje pet minuta, po članu 88. stav 1. Poslovnika, koji nam tu mogućnost dozvoljava. Zahvaljujem.
(Narodni poslanik Aleksandar Vučić se javio za reč, po Poslovniku.)

Draga gospodo narodni poslanici, pred nama je Predlog zakona o zaštiti maloletnika, za koji mogu da kažem da je verovatno motiv predlagača bio u izjavi jednog od ljudi, koji je nekada vladao ovom zemljom, koji je pomenuo da je jedan uzoran omladinac, sa svojih 16 godina,  nosio gajbice, brao kruške i jabuke, i da je stekao basnoslovno bogatstvo, ali da je verovatno, zbog nedostatka jednog ovako celovitog zakona, koji reguliše ovu oblast, on krenuo stranputicom. I da je, verovatno, postao čovek koji je švercovao i duvan, i to organizovano, putem sistema vlasti, kako su to oni nazivali. I da je, verovatno, zbog toga što ovaj zakon nije postojao, taj momak slupao 19 automobila, koliko je po izjavi njegovog oca brojano, a posle toga prestalo da se broji. I da je verovatno taj uzorni omladinac švercovao i oružje, i svašta radio.
I verovatno je motiv za ovaj predlog upravo u tome. Šta ovaj zakon u svom predlogu teksta sadrži - formulacije tipa: nije dozvoljeno i zabranjeno je. Zaista ne poznajem nijedan zakon i nisam imao prilike da vidim toliko brojnih formulacija, sa ovako (moramo tako da ih nazovemo) restriktivnim formulacijama. Zabranama se sigurno ne može postići cilj koji se želi i sigurno to ne može biti osnovna tekovina ovoga zakona, ali isto tako moramo reći da je jako važno da je prethodna vlast doprinela da ova pojava, koja prožima zakon, uzima maha.
Ovako ozbiljna materija sa ovakvim zakonom ne može da se reši. Ograničenjima, zabranama, prisilom, ne postiže se onaj efekat koji se želi, a to je pružanje pomoći maloletnim licima, pružanje zaštite upravo tim već budućim nosiocima društva, ali i vršenje pojačanog uticaja na maloletnike.
Zar oni koji su proteklih 10, 12 ili 15 godina ozbiljno urušili porodicu u Srbiji da nam sada govore kako treba da funkcioniše porodica. Pretili su nam da će, ukoliko ovaj zakon, kao i prethodni, ne usvojimo, da će ga objaviti u sredstvima informisanja i da će javnost da bude upoznata sa njegovim sadržajem.
Bolje bi bilo da predlagač ovog zakona upozna sa tekstom roditelje čija su deca u proteklih 10 godina napustila ovu zemlju, i pitanje je da li će se više ikada vratiti, da sa ovim tekstom upoznaju one mlade ljude, koji su zbog mirotvorne politike postali trajni invalidi, da upoznaju sa ovim tekstom one ljude koje su batinali proteklih godinu, dve ili tri. I jednostavno, ovaj zakon Demokratska stranka i poslanici DOS-a sigurno ne mogu da prihvate, jer je očigledno i evidentno šta se želi postići, a to je da se operu gresi za proteklih 10, 15 godina.
Gresi se ovim predlogom zakona ne mogu oprati, gresi mogu delimično da se operu samo ako se grupa predlagača, ili deo predlagača, pridruži njihovom predsedniku. Hvala puno.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovano predsedništvo, u skladu sa članom 88. stav 1, u kome kaže da vreme izlaganja narodnog poslanika iznosi 10 minuta, ukoliko Narodna skupština u početku pretresa pojedine tačke dnevnog reda ne odluči drugačije, predlažem da po predstojećoj tački, odnosno 19. tački dnevnog reda, vreme za izlaganje narodnog poslanika iznosi pet minuta.

Dame i gospodo, pre nego što bilo šta kažem u vezi takse na električno brojilo, o kome danas pričamo, moramo reći ko je doneo tu taksu i ko je tvorac te takse? Srpska radikalna stranka. Oni su ti koji su građanima stavili namet na ionako velike račune za utrošenu električnu energiju. Samo u Kragujevcu, primera radi, ovde se gospoda pozivaju na Kragujevac, a veze sa Kragujevcem nemaju, pogotovo zamenik šefa poslaničke grupe, koji živi u Beogradu, a inače je bio potpredsednik Vlade, i nema pojma sa Kragujevcem, takođe i bivši ministar i koministar koji takođe veze nema sa Kragujevcem, inače je predsednik Gradskog odbora SPS-a. Jednostavno, u ovom delu oni sa Kragujevčanima veze nemaju, ali namet od 20 miliona dinara građanima Kragujevca samo na utrošenu taksu, takozvanu, na električno brojilo, je dovoljan pokazatelj da ova taksa mora biti sklonjena.
Da ona ništa drugo nije nego samo zavlačenje ruku u džepove građana preko raznoraznih načina na koje se prethodna vlast pozivala. Šta drugo, kada nam sada neko priča o tome kakva nam je televizija, kakvi su nam urednici, da li ima objektivnosti, da li nema objektivnosti, o kakvoj objektivnosti priča prethodna ekipa? Koja je tu objektivnost bila? Koja ekonomičnost je tu bila, šta se dešava na RTS-u? Gde vam je direktor Televizije i zašto je danas u sudu? Zbog čega je gospodin Milanović danas u sudu? Zašto, to vi treba da odgovorite građanima. Zbog čega se Sindikat RTS-a pobunio protiv stanova, kredita, plata, platnih spiskova, to je problem deviznih dnevnica, plata raznoraznih, po raznim osnovama, a nigde zaposlenih nema.
Samo jednu stvar da kažem, bolje gospodo i naši mucavci neka budu urednici, nego vaši lažovi i prevaranti.