Zahvaljujem se predsedavajući, poštovana ministarko, poštovani predstavnici Ministarstva.
Neću da polemišem sa amandmanom, ali ću polemisati sa obrazloženjem amandmana koje je najblaže rečeno, nesuvislo iz dva razloga.
Prvi razlog je što ne postoji ni jedna jedina norma, ni jedna jedina odredba u Ustavu Republike Srbije, koja ograničava predlagača u diskrecionom pravu da odredi rok za donošenje podzakonskog akta.
Podsećanja radi i zarad istine koju građani treba da čuju, podzakonski akti se donose upravo kako bi se omogućila efikasnija primena zakona koji danas usvajamo.
Ako je to cilj, a jeste cilj podzakonskog akta, onda je predlagač taj koji će da odredi i rok u kome će taj podzakonski akt da stupi u pravni život kako bi omogućio zakonu da bude efikasan u praksi. Da li će to da bude pet dana, ili tri meseca, je stvar predlagača i predlagač o tome vodi računa, i nesumnjivo je da u tom pravcu ne postoji nikakvo kršenje, ni zakona ni Ustava.
Ukoliko se predlagač amandmana pojavljuje ovde kao ustavobranilac, pa nema druge pravne mehanizme pa neka ih koristi, nek podnese inicijativu Ustavnom sudu za ispitivanje ustavnosti ovakve predložene odredbe.
Ja nemam ništa protiv, ni poslanička grupa SPS, a i uveren sam cela vladajuća koalicija, naročito Vlada. Zbog toga smatram da je potpuno nepotrebno komentarisati nešto što nema svrhu u obrazloženju.
Drugi razlog jeste da primena zakona, bez obzira što ne govorimo sad o tom amandmanu, već narednom, primena zakona koju je predlagač predložio da počne prvog dana od dana usvajanja, ima svoje uporište, i ne stoje navodi da se na taj način krši bilo šta, bilo koji pozitivno pravni propis, bilo koja imperativna norma.
One odredbe zakona koje su hitne prirode one će stupiti na snagu odmah. One odredbe zakona koje će se poboljšati i u praktičnoj primeni dobiti svoju svrhu podzakonskim aktom, počeće kasnije, i tu nema ništa sporno, i to građani treba da znaju.
To je ono što je istina, i to je ono zbog čega treba podržati predlagača, treba podržati Ministarstvo i podržati Vladu Republike Srbije.
Ako opozicija koristi ovakvu vrstu obrazloženja isključivo radi deklarativnog prikazivanja političke egzistencije, na taj način doprinosi poboljšanju kvaliteta ni zakona, ni predloženog člana.
Zbog toga poslanička grupa SPS i svi dobronamerni narodni poslanici koji po svojoj funkciji imaju obavezu da doprinose poboljšanju kvaliteta zakona neće glasati za ovaj amandman. Hvala.

Zahvaljujem se gospodine predsedavajući.

Ako su obrazloženja amandmana kako to čini opozicija, način da opozicija dokaže svoju političku ili još uvek političku egzistenciju, onda je to loš način, vrlo loš zbog toga što se inverzijom pokušava stvoriti zabuna kod građana šta mi ovde radimo. Da li radimo nešto što podrazumeva kvalitetan zakon ili radimo nešto suprotno od toga? Očigledno je ovde takav pokušaj politički promašaj.

Moram poslednji put, javljajući se po ovom amandmanu, istaći nešto što se ne može dovesti u sumnju, barem ne sa stanovišta struke, jer ovde su mnogi govorili koji nemaju mnogo dodira sa strukom kada su ova pitanja u domenu naše diskusije, pre svega, rok od tri meseca koji je ostavljen za donošenje podzakonskog akta je optimalan rok i to je krajnji rok, što znači da podzakonski akt može da bude donet i u roku od pet dana i u roku od 15 i u roku od mesec, najdalje u roku od tri meseca.

S druge strane, priroda samog zakona je takva da se u pojedinim delovima, imajući u vidu suštinu i cilj zakona, zakon ima primeniti odmah i to je u interesu onih na koje se zakon odnosi, a to smo svi mi, pre svega građani Republike Srbije. Ako je to tako, a jeste tako, onda se ne može dovoditi u sumnju obaveznost nas kao narodnih poslanika da omogućimo momentalnu primenu zakona u onom delu gde mora da se momentalno primene.

U ostalom delu gde zaista treba podzakonskim aktom omogućiti efikasnu primenu, praktičnu primenu zakona, uveren sam da će predlagač taj podzakonski akt doneti u najskorije vreme, a u svakom slučaju vreme kada je to najneophodnije da zakon bude u punom kapacitetu. Zahvaljujem se.

Hvala, predsedavajući.
Malopre sam kategorički tvrdio da nema potrebe za javljanjem. Međutim, posle ovakve diskusije koja ulazi u čisto politikanske okvire, smatram da je potrebna reakcija. Ovde nije bitno da li je neko ko je participirao u vlasti, u prethodnom periodu, na neki način generisao problem. Problemi su generisani na drugačije načine i u toj participaciji su učestvovali svi, pa i oni koji se upravo na te probleme sada pozivaju.
Prema tome, niko ne može biti ni amnestiran ni aboliran od svega onoga što je bilo, a nikom nije u interesu da se vraćamo u prošlost i da tragamo po tome i da tražimo greške, već da upravo ovim zakonom, koji danas usvajamo, tražimo najbolja rešenja za budućnost građana Republike Srbije, za budućnost naše dece, za budućnost svih onih na koje se ovaj zakon odnosi.
Stoga ću ponoviti, zakonski rok za donošenje podzakonskog akta ne postoji kao imperativna norma. Postoji kao diskreciono pravo predlagača. Predlagač ga je odredio na tri meseca, smatrajući da je to dovoljan rok za njegovo donošenje. Nemojmo više oko toga da pravimo nešto što podrazumeva izbegavanje suštine smisla zakona i cilja zakona. Hvala.

Uvaženi predstavnici VSS, poštovane kolege narodni poslanici, poslanička grupa SPS, pre svega principijelno se zalaže za apsolutnu nezavisnost pravosuđa, ali istovremeno, danas imamo situaciju da imamo jednu vrstu obaveze. Iako se zalažemo za nezavisno pravosuđe u celini i smatramo da parlament ne treba da odlučuje o izboru sudija, danas imamo ustavnu obavezu i zakonom propisanu obavezu, da donesemo odluku o predlogu VSS za izbor sudija koji se prvi put biraju za nosioce pravosudne funkcije.
Stoga na samom početku ove moje diskusije želim da istaknem da poslanička grupa SPS će u danu za glasanje podržati sve predloge iz odluka koje su danas tačka dnevnog reda i da ćemo glasati upravo ovako kako je VSS predložio.
Poslanička grupa SPS izražava zadovoljstvo što je VSS za nosioce pravosudnih funkcija predložio kandidate, koji prema navedenim biografijama, ali pre svega i prema mišljenjima sednica svih sudija u sudovima gde su kandidati radili je dala pozitivnu ocenu i pozitivno mišljenje o tim kandidatima.
Zašto mi u poslaničkoj grupi SPS stavljamo prevagu na mišljenje sednica svih sudija u odnosu na sve ono što njihove biografije sadrže? Jednostavno, iz razloga što upravo sudije koje su najdirektnije upućene i najdirektnije vezane za rad svojih sudijskih pomoćnika, a istovremeno i oslonjene na sudijske pomoćnike u svom radu, i te kako dobro znaju, koliko njihov rad vredi, koliko su oni stručni, koliko su dostojni, koliko su odgovorni u svom radu i u tom smislu, sudije imaju najveću ulogu, a istovremeno i najveći stepen odgovornosti, da jednu takvu ocenu iznesu.
Naravno da mi u poslaničkoj grupi SPS želimo da verujemo da u tom stavu sudija nema lažne solidarnosti, da nema simpatija koje nisu utemeljene na realnim pokazateljima, na onom kriterijumi koji podrazumeva merljiv kriterijum i proverljiv kriterijum, da li zaista oni kandidati koji su predloženi vrede ili ne vrede? U suprotnom, došlo bi do potpune devalvacije, ne samo struke u pravosuđu, već i ruiniranja onoga što je već ruinirano 2010. godine kada je, kako reče koleginica Bilja, učinjeno nešto što podrazumeva ogroman problem, što podrazumeva stvaranje bolesnog stanja u pravosuđu.
Stoga, kada govorimo o kriterijumima koje kandidati moraju da ispune da bi bili izabrani za sudije, moramo da istaknemo nešto što je veoma važno, a to je da pored onoga što podrazumeva njihov uspeh tokom studiranja, koji se valorizuje kroz prosečnu ocenu, podrazumeva još jedan kriterijum, a to je kriterijum, njihovi pokazatelji u praksi, njihovi pokazatelji u samom radu, jer je veoma čest slučaj, veoma veliki broj slučajeva da upravo oni kandidati, bez obzira na profesiju, da li se radi o pravničkoj profesiji, lekarskoj profesiji, inženjerskoj profesiji, koji imaju inponzantan prosek ocene, koji su pokazali vrhunsko znanje, kao teoretsko znanje na fakultetu, u praksi nisu mogli najbolje da se snađu i nisu dali adekvatne rezultate u praktičnom radu.
Ovde smo naišli na nekoliko primera gde nemamo impozantne ocene, kao što je slučaj u Sjenici ili Novom Pazaru ali zato imamo ono što moramo da prihvatimo kao merljivo i kao kriterijum, da su upravo ti kandidati koji imaju prosek 7, pa čak i ispod 7, su se u svom praktičnom radu iskazali sa veoma visokom ocenom, da se naročito pokazuje kao dobar njihov rad, da su se pokazali kako u praktičnom radu, tako i u učešću, u edukacijama, učešću u radu u savetovanjima na seminarima, svemu ostalom što je ovde navedeno.
Mislim da je to dovoljno da se od strane ove Skupštine, od nas narodnih poslanika, prihvati kao razlog, da se ovi kandidati podrže. Međutim, treba reći da upravo na ovim ljudima, za koje sam siguran da će biti izabrani za sudije, i to sudije koje se prvi put biraju na tri godine, već od dana izbora stoji i veliki teret i veliko breme odgovornosti.
Ta odgovornost se vezuje, ne samo za njihov rad, već i za rad suda u koji se biraju, pa samim tim i za uspešnost pravosuđa u celini.
Na žalost, ove ljude će opteretiti i ono što već godinama opterećuje srpsko pravosuđe, a to je i dalje prisutan problem, neefikasnost ili nedovoljna efikasnost sudova, pa čak i pravosuđe u celini i to je neujednačena sudska praksa koja je jedan od generatora koji uzrokuju probleme koji se vezuju za povredu prava na suđenju u razumnom roku, i to je istovremeno i ono što podrazumeva povredu prava stranke da dobije presudu u zakonu propisanom roku, jer nije često slučaj da se umesto presuda izradi u roku koji je najduže 30 dana, izradi posle godinu dana, pa čak i posle godinu dana dostavi stranci.
Postavlja se pitanje i ovde prisutni narodni poslanici verovatno su imali slična iskustva, a ko je to do sada poneo odgovornost u pravosuđu, ukoliko je prekoračio taj rok, pa čak da ga je prekoračio i za mesec dana, a ne kamo li oni koji ga prekorače i po godinu dana.
Ko je snosio sankciju za to, da li je bio pozvan na odgovornost i po kom osnovu i da li je za tu vrstu odgovornosti poneo i adekvatnu meru, koja je svakako zakonom ustrojena? Nismo sigurni da postoji veliki broj slučajeva takvih sudova i takvih sudija.
Nesumnjivo je da su upravo ovo pokazatelji bolesnog stanja pravosuđa koje je nasleđeno iz ranijeg perioda i sa kojim se danas bori i VSS i Ministarstvo pravde, a kojim se suočavamo upravo mi ovde u Narodnoj skupštini, kada raspravljamo o predlozima kandidata za izbor sudija.
Ja ću se koristiti sada malo metaforičnom terminologijom, pa ću reći – da bi se primenila adekvatna terapija za bolesno stanje u srpskom pravosuđu, pored ostalog, neophodno je da se upravo oni koje danas biramo, podvrgnu od samog početka kontinuiranog procesa praćenja i nadzora njihovog rada, a samim tim i kontinuiranog ocenjivanja njihovog rada.
Kao uostalom i sve ostale sudije, i one sudije koje danas rade i koje će raditi, jer je njihova stalnost sudijske funkcije Ustavom zagarantovana.
Ukoliko se ne uspostavi trajni proces, permanentno praćenje nadzora kvaliteta njihovog rada, dolazimo u objektivnu opasnost da, kako one koje danas budemo izabrali ili koje ćemo za koji dan izabrati, tako i one koji su već nosioci pravosudnih funkcija, relaksiramo u situaciji da mogu faktički da upravo svoj rad podvedu pod sve one negativne pojave i okolnosti o kojima sam ja malo pre govorio.
Zašto ovo govorim? Poštovane kolege iz VSS, vama je najbolje poznato da smo mi dugo vremena bili bez pravilnika koji objektivno vrednuje kriterijume o ocenjivanju rada sudija.
Poslednji istinski pravilnik koji je donet je još 1993. godine donet, 2004. godine kada je započet proces, reformski proces pravosuđa, krenulo se u neku vrstu izrade pravilnika, ali više populistički, da bi totalni debakl, totalni fijasko doživeli 2010. godine.
Moram ovde sa pravom da pomenem i sa poštovanjem jednog tadašnjeg ministra pravde, gospodina Batića koji je pokušao da u pravosuđu, mogu slobodno da kažem, uvede red, upravo metotodologijom koja se vezuje za objektivno ocenjivanje i vrednovanje rada sudija.
Na žalost, do toga nije došlo, sve dok ovaj aktuelni sastav VSS nije konačno prepoznao problem koji se vezuje za stručnost, odnosno nestručnost u sudovima.
Zašto? Pa, posle onog fijaska koji smo imali 2010. godine, a danas brojni dušebrižnici, upravo iz tog vremena, nama ukazuju da imamo probleme koje smo mi stvarali, a ne sete se, imaju veoma kratku i ograničenu memoriju da se prisete šta je to urađeno 2010. godine, moramo da istaknemo nešto što je veoma važno.
Današnji kandidati, o kojima diskutujemo i koje ćemo, siguran sam izabrati, ni u kom slučaju ne smeju da dožive sudbinu koje su doživele sudije 2010. godine, kada se bez obzira, ko je bio stručan, ko ne stručan, ko je bio dostojan, ko nije bio dostojan, ko je bio uspešan u radu, a ko nije bio uspešan u radu, u smislu kvaliteta i kvantiteta pokazatelja njihovog rada, čak 700 nosilaca pravosudnih funkcija iz tog vremena je odstranjeno iz sudova.
Na osnovu čega? Na osnovu kojih kriterijuma? Da li je taj proces bio transparentan ili nije, o tome su sudove dali mnogi, mnogi relevantni, mnoga relevantna institucija. Odlukom Ustavnog suda, ili bolje reći na osnovu odluke Ustavnog suda, opet svi ti, bez obzira da li su stručni ili ne, bez obzira da li su dostojni ili ne, su vraćeni u sudove.
Danas imamo situaciju u sudovima koju upravo vi gospodo predstavnici VSS pokušavate da dovedete u neki nivo koji podrazumeva nivo kvaliteta rada pravosuđa i pravosudnog sistema u celini, a to je da se konačno krene sa ocenjivanjem i vrednovanjem rada sudija.
Mislim da je konačno vreme da se izbegnu pojave koji su jako štetne za državu, jer smo u situaciji kada upravo zbog ovakvih pojava, zbog pojava povrede prava na suđenje u razumnom roku, prava na pravično suđenje, stranka nakon što je iscrpela sve pravne mehanizme kod nas, u srpskom pravosuđu koristi svoje pravo, kao poslednje pravo da aplicira sudu u Strazburu i da zbog ovih povreda ukazuje na to da je njen pravni interes, da je njeno pravo ugroženo, da je pretrpela štetu, a ta šteta se multiplicira i ta šteta se na kraju krajeva uvek vezuje za opterećenje republičkog budžeta, jer odlukama suda u Strazburu se uglavnom ukazuje da je država obavezna da nadoknadi štetu svim onima kojima su ova prava povređena.
Da li to treba da dozvolimo? Ne. Da li to treba da dozvole ove sudije koje će biti izabrane? Ne. Apsolutno, poslanička grupa SPS stoji na stanovištu da samo struka, stručnost, znanje i kvalitet u radu sudija moraju da budu nešto što je vrednovano kako bi nosioci pravosudnih funkcija bili sa pravom oni koji će donositi odluke i koji će deliti pravdu, a pravda mora biti dostupna svim građanima.
Naravno da u tom pravcu poslanička grupa SPS pruža snažnu podršku VSS koji je počeo da primenjuje pravilnik o ocenjivanju rada sudija, jer nedavno su konstituisane i komisije, koje su kao neku vrstu pilot projekta počele da ocenjuju rad sudija u nižestepenim sudovima, mislim na osnovne i više sudove. Moram odmah da budem iskren, možda malo ličan, jer pre svega istupam ispred poslaničke grupe SPS, ali kao čovek koji je vezan za pravosuđe i kojem je avokacija advokatura, moram da skrenem pažnju da bi trebalo i te kako dobro razmisliti da li uopšte treba primenjivati pravilnik o ocenjivanju rada sudija republičkog ranga. Izneću dva razloga za koja smatram da su jako utemeljena.
Prvo, ko treba da ocenjuje sudije Vrhovnog kasacionog suda, ili Privrednog apelacionog suda? Po mom dubokom uverenju, ako su ljudi sudije koje su prema ovim kriterijumima, koje ste primenjivali, izabrani, a naročito izabrane Vrhovni kasacioni sud, to znači da je to dovoljno merilo njihovog kvaliteta i dovoljno merilo da se njihov status prihvati i prizna kao status sudija parekselans.
Sudije koji nosi odgovornost da i druge sudije dobro rade. Sudije koji nosi odgovornost da ima najveći stepen struke i sudije koji nosi odgovornost da taj stepen struke mora da bude praktično manifestovan kroz ocenu presuda, a samim tim ocenu rada nižestepenih sudova. To je način ocenjivanja.
Da li će biti presuda ukinuta ili ne ili potvrđena ili ne, to je način ocenjivanja sudija koje su hijerarhijski ispod onoga koje ocenu u smislu donošenja te odluke daje. Ali, za to moramo i te kako dobro voditi računa kako se ocenjuju druge sudije. Gospođo Ilić i koleginice Ilić, i te kako dobro znate da i ovaj pravilnik prilikom početka primene nije baš dao adekvatno podatke koji se vezuju za najbolji način ocenjivanja.
Ukazaću samo na neke pojave i okolnosti za koje sam uveren da ih i vi imate u vidu i da ćete ih sigurno u nekoj daljoj praksi primeniti. Prvo, svi ovde prisutni znamo da kada se ocenjuje rad sudija da se uglavnom vezuje za dva uobičajena kriterijuma, kvantitet i kvalitet. Kvantitet uglavnom za rešen priliv predmeta, ukupan broj predmeta koji je stigao, kojom brzinom je rešavan. Kvalitet, koliki mu je broj ili procenat odluka ukinut, a koliki broj presuda potvrđen.
Međutim, ne smemo robovati samo sa tim. Uglavnom se dešava nešto što bi trebalo da se prepozna kao moguć ili potencijalan problem kroz neujednačenu sudsku praksu. Ne sme sudija da robuje sudskom praksom. Sudska praksa je evolutivan proces i mora da se prilagođava okolnostima i vremenu. Sudska praksa od pre deset godina u odnosu na sudsku praksu danas su dva dijametralno različita pojma.
Sudija mora da bude kreativan. Koliko je evolutivna sudska praksa, toliko je kreativan i evolutivan sudija. Naravno, ne može on izlaziti iz granica sudske prakse, ali ne možemo robovati sudskom praksom. Ne možemo stalno se pokrivati sudskom praksom za donošenje odgovarajućeg broja odluka. Pa šta ako jedan sudija donese 50 presuda ili 500 presuda zato što je poštovao sudsku praksu, a okolnosti su toliko promenjene da više ni sudska praksa ne odgovara onome što čini ambijent za ostvarenje pravno-zaštitnog traženja stranke, kakav je to sudija? To sigurno ne može biti sudija koji će biti pravilno i kvalitetno ocenjen, jer mislim da ne treba da bude na taj način ocenjen, čak lošije nego što se može smatrati pozitivno.
Drugo, ono što je veoma važno, važno je drage koleginice da konačno i preko Ministarstva pravde pokušamo da stimulišemo sudije. Imamo situacije gde sudija prekorači normu, čak i 100%. Imamo sudije koji uvek rade u granicama norme. Vrlo je malo prekoračio. Hajde sada da budemo iskreni, čime su stimulisani oni koji su prekoračili normu? Koji je njihov stimulans? Čime ste vi gospođo Ilić stimulisani ukoliko danas u radu imate nula predmeta? Vama je ista zarada, kao i ostalim kolegama koji u radu imaju 100 predmeta ili 300 predmeta. Da li je to pravilno ili ne? Odgovor je nepotreban, naravno da nije.
Sledeće pitanje koje se u tom pravcu mora postaviti, da li predsednicima građanskih odeljenja treba smanjiti priliv upravo zbog funkcije i posla koji vodi, koji imaju? Opterećeni su, a istovremeno moraju da vode računa o tome da poštuju normu. Sledeće pitanje, da li se prilikom ocene rada sudija vrednuju i referati koje sudije pripremaju za savetovanje i edukaciju imamo Vrnjačku Banju, imamo Zlatibor, imamo sjajne edukacije koje vodi privredni apelacioni sud, više nego izuzetno kvalitetne. Gde su sudije stimulisane za te referate? Gde su ti referati pokazani kroz njihovo ocenjivanje? Oni imaju samo satisfakciju zbog toga što su ti referati pomogli edukaciji, što su ti referati pomogli da se mi, kao oni koji su željni znanja, edukujemo. Ništa više, to je sve. To jeste njima satisfakcija, ali s druge strane, gde su materijalna uporišta u takvom njihovom radu i vrednovanju njihovog rada?
Još nešto i na kraju, pravilnik koji treba da se primenjuje, jeste primenjiv kada imate dovoljno predmeta. Šta ćemo kada je nedovoljno predmeta? Šta ćemo u toj situaciji?
Vi kao izuzetan sudija imate malo predmeta. Onda, primena pravilnika na vas će biti negativna, vi ćete biti negativno ocenjeni. Ja imam mnogo predmeta, pa ću možda biti pozitivno ocenjen ako sam sudija.
Svi ovi problemi koji se pojavljuju u praksi su upravo navedeni iz razloga kako bi se novoizabrane sudije ocenjivale pravilno i ocenjivale onako kako podrazumeva kvalitet njihovog rada, da li su kvalitetni ili nisu.
Na kraju, poslednja rečenica, pošto sam prekoračio vreme, poslanička grupa SPS zaista iskreno pruža bezrezervnu podršku ovakvim vašim predlozima, vama pruža bezrezervnu podršku u radu, vama pruža podršku za sve ono što činite i napore koje ulažete da se stanje u pravosuđu popravi. Hvala.

Zahvaljujem se predsednice.
Postavljam dva pitanja, krenuću od prvog. Zlatiborski okrug je geografski po konfiguraciji terena uglavnom kraj brdsko-planinski karaktera, tako da se i poljoprivredna proizvodnja ostvaruje uglavnom sa brdovitih predela ovog kraja. U tom pravcu treba pohvaliti i sve ono što je Vlada Republike Srbije i resorno ministarstvo, odnosno Ministarstvo poljoprivrede činilo i čini za ovaj kraj. Vlada Republike Srbije preko Ministarstva poljoprivrede nesumnjivo čini napore kako bi se reaktivirali poljoprivredni resursi brdsko-planinskih područja, gde svi poljoprivrednici se prirodno orijentišu na stočarsku proizvodnju.
Imajući u vidu da se u stočarsku proizvodnju nije ulagalo, te da je zbog takvog odnosa prema ovoj oblasti poljoprivredne proizvodnje stočarstvo decenijski zapostavljano, a samim tim je došlo do drastičnog opadanja stočnog fonda koji je bukvalno, možemo reći ruiniran, u tom smislu meštani i poljoprivrednici brdovitog sela Krema koje se nalazi u okruženju planina Tare, Zlatibora i drugih planinskih masiva, žele da se posvete stočarstvu i stočarskoj proizvodnji i tako povrate ugled stočarskog kraja koja su Kremna nekada imala. Kao i svi stočari u Srbiji tako i kremanci traže najefikasnija rešenja koja se vezuju za matičenje stoke u glavnom kraju.
S toga se postavlja pitanje Ministarstvu poljoprivrede da li je moguće uspostaviti stabilne subvencije stočarskoj proizvodnji brdsko-planinskim područjima iako grla stoke nisu matičena? Takođe pitanje – da li je moguće uspostaviti stabilne subvencije za prirodne livade koje služe za proizvodnju krmnog bilja kao i veštačke livade i zasade pod lucerkom? To je pitanje koje se odnosi na Ministarstvo poljoprivrede.
Drugo pitanje se postavlja Ministarstvu trgovine, turizma i telekomunikacija kao i Ministarstvu saobraćaja. Naime, teritorija sela Kremna i Mokra Gora je postala značajna turistička destinacija koja privlači veliki broj turista kako iz zemlje tako i iz inostranstva. Pored čuvenog Drvengrada koji je jedna od najznačajnijih turističkih destinacija, čiji je graditelj, kreator, utemeljivač naš poznati režiser Emir Kusturica, Kremna i Mokra Gora imaju još jednu turističku destinaciju, a to je „Šarganska osmica“. To je pruga kojom turistički voz obilazi najlepša prirodna bogatstva koja ovaj kraj daje. Meštani Kremana i Mokre Gore izražavaju zadovoljstvo što su pre dve godine preko resornih ministarstava izvedeni radovi i to radovi u većem delu na izgradnji pruge Šargan – Kremna, kojom se turistička ponuda ovog kraja čini jedom od najatraktivniji u Srbiji.
Kako predstoji prolećni i letnji period kao period kada se turisti orijentišu na ovaj kraj, postavlja se pitanje da li je moguće završiti započete radove u što kraćem roku kako bi se turistički sadržaj učinio još prepoznatljivijim i atraktivnijim? Hvala.

Zahvaljujem se, predsedavajući.
Pozivam se na povredu člana 106. i člana 107. Poslovnika, imajući u vidu da je prethodni govornik grubo povredio, naročito odredbu člana 106. stav 1, koja kaže da govornik može da govori samo o tački dnevnog reda o kojoj se vodi glavni pretres. Danas je nesumnjivo jasno da se ne vodi glavni pretres ni o Kopaoniku, ni o onome što je neko rekao na Kopaoniku, a naročito ne na način kako je to prethodni govornik isticao. Stoga sam smatrao da je bilo shodno da ga opomenete, a kasnije eventualno i da upotrebite druga procesna ovlašćenja shodno Poslovniku.
Što se tiče člana 107. Poslovnika, koji se odnosi na poštovanje Skupštine Republike Srbije, u konkretnoj situaciji je i ono povređeno, imajući u vidu način na koji se prethodni govornik obraća ministarki. Nesumnjivo je tačno da je ministar bilo koji, pa i prisutni, ovde da bi saslušao narodne poslanike, pa čak i primio kritiku. Ali, tako je još više nesumnjivo tačno da je način obraćanja ministru i te kako potrebno prilagoditi dostojanstvu Skupštine, a pre svega građanima Republike Srbije, što od strane gospodina Veselinovića, najblaže rečeno, nije učinjeno. Zbog toga sam uveren, kao i svi narodni poslanici ovde, da je sankcija koja je predviđena Poslovnikom ovde morala da usledi, a to ste, gospodine predsedavajući, gospodine Arsiću, bili dužni da učinite. Hvala.

Zahvaljujem se predsedavajući.
U ime svih narodnih poslanika ovde, pa čak i opozicije, apelujem da se konačno ova sednica vrati u normalne tokove i da vaša tolerancija ipak bude nešto manjeg stepena nego što jeste, jer će zahvaljujući vašoj toleranciji predstavnici opozicije na način kako to danas čine, od ove skupštine napraviti nešto što Skupština ne zaslužuje i ugroziti dostojanstvo Skupštine u najgrubljem smislu reči. Upravo je sada gospodin Marković zloupotrebio proces ovlašćenja iz Poslovnika i vama koristeći odredbu Poslovnika, replicirao što je apsolutno ne dozvoljeno.
Osim toga poslanik Veselinović, pravi recidiv i postaje recedivista kada su u pitanju povrede Poslovnika. Ukoliko na takve povrede ne reagujete onda dolazimo u situaciju da tok ove sednice Skupštine neće biti onakav kakav građani Republike Srbije, a oni zaslužuju da ovu Skupštinu vide zaista kako to nešto, kao što je rekao neko od poslanika upravo opozicije, bude svetilište političkog života. Hvala vam.

Zahvaljujem se  predsedavajući.
Imajući u vidu tok diskusije, a i sadržinu diskusija koje su vođene, nameće se jedan zaključak koji bi trebalo da se pod hitno izbegne, kako bi izbegli da ode jedna jako loša poruka prema građanima Republike Srbije, a to je da se stvara jedan odijum i to krajnje negativan odijum prema javnim beležnicima sa jedne strane, kao što je to do nedavno bio odijum potpuno negativan prema advokatima, s druge strane, pa se u političkom žargonu i u političkim govorima zloupotrebljava i jedna i druga profesija. Komentarišu se, pre svega, tarife javnobeležničke i advokatske na jedan nedopustiv način.
U konkretnoj situaciji treba reći ono što je istina, a pošto poslanička grupa SPS od samog početka insistira isključivo na činjenicama kada su u pitanju rasprave povodom zakona koji se vezuju kako za ovaj zakon o kome danas raspravljamo, tako i za zakone o javnim beležnicima i drugim pratećim zakonima, onda je ta činjenica nešto što se ne može dovoditi u sumnju, a to je da je upravo ovde pred poslanicima Narodne skupštine RS kada smo prvi put govorili o odnosu javnih beležnika i njihovih tarifa rečeno upravo od predstavnika izvršne vlasti da će se te tarife prilagođavati finansijskim mogućnostima građana.
I opet zarad činjenice i opet zarad istine treba istaći da su korekcije u međuvremenu vršene, da su te tarife smanjivane. Mi smo samo postavili pitanje – da li je i pored toga što su korekcije izvršene konačan iznos javnobeležničkih tarifa adekvatan mogućnostima i to finansijskim mogućnostima građana i to je uvažena koleginica Batić na samom početku svog uvodnog izlaganja jasno i nedvosmisleno istakla.
Stoga, nema potrebe više da se lamentira i prikupljaju politički poeni na nečemu što je potpuno nepotrebno. Mi ovde treba da budemo potpuno saglasni u jednoj činjenici, a ta činjenica podrazumeva da se upravo ovim zakonom izbegava diskriminacija građana, izbegava se ono što podrazumeva teret građana, odnosno teret na građane, prevashodno finansijski, a taj teret bi nesumnjivo postojao ukoliko se ovaj zakon ne bi usvojio i izglasao.
Ovde je rečeno nešto od mojih uvaženih kolega što ipak pravno-formalno ne može da se prihvati, a to je trajnost ili kontinuitet u pogledu naplaćivanja naknada ili bolje reći taksi kada su u pitanju overe kod organa lokalnih samouprava.
Gospodo narodni poslanici, dragi građani Republike Srbije, mi imamo Zakon o republičkim taksama i taj zakon je i dalje na snazi i po tom zakonu se takse i naplaćuju i tu se ništa ne menja i u tom pravcu nema potrebe da bilo ko diskutuje, kao što nema potrebe da bilo ko diskutuje o tarifama advokata bez obzira ko ih je potpisao ili ne, jer je Advokatska komora Srbije prihvatila da se tarifa advokata primeri i da se istovremeno kada se bude radila korekcija javnobeležničke tarife izvrši i korekcija tarife koja se odnosi na advokate, da ne bi bilo zloupotrebe kada su u pitanju advokati i advokatura.
Na kraju, mi treba da vodimo računa i o onoj činjenici koju je poslanička grupa SPS veoma precizno istakla. Ovim zakonom se pored cilja koji je proklamovan, a ovde se lamentira sa time, a to je zaštita interesa građana, govori u drugom cilju, a to je zaštita budžeta RS. A budžet se štiti upravo na taj način što će sudovi, sudske jedinice, organi jedinica lokalnih samouprava naplaćivati one naknade na ime taksi koje će se prelivati u budžet. To je ono što građani treba da znaju i to je ono što je činjenica koju ovde niko nije, niti može da dovede u sumnju, a kolegi Bradiću se sada u ime nas, advokata, ovaj put, prvi put kažem – advokata, pre nego što ću reći narodnih poslanika, zahvaljujem zato što je prepoznao da je ovo zaista jedna iskrena, dobra namera, pokušaj da se na savestan i odgovoran način reaguje na zakonski akt koji mora biti izmenjen zaista i iskreno isključivo u interesu građana. Hvala.

Zahvaljujem se predsedavajući, mislim da je vreme i red da konačno krenemo na suštinu zbog toga što je ovde očigledno, da se menjaju i teze sve ovo vreme ove rasprave i cela rasprava odlazi u nekom drugom pravcu, a ne vezuje se za zakon o kome treba da zauzmemo stav i nesumnjivo je da će poslanička grupa SPS bezrezervno u danu za glasanje podržati izmene i dopune Zakona o overavanju potpisa, rukopisa i prepisa.

Jedino što moramo da primetimo i što sam uveren da su primetili svi narodni poslanici ovde jedna apsolutna nedoslednost i kontradiktornost u iznošenju kritika koje se vezuju za ovaj zakon. Prvo se kaže, od strane opozicije da mi danas ne raspravljamo o Zakonu o javnim beležnicima. Tačno, ali šta je uzrokovalo da dođemo do situacije da raspravljamo o ovom zakonu? Pa, uzrokovao je nedostatak broja javnih beležnika, odnosno nedostatak potencijala javnobeležničke institucije. Pa, kada pričamo o odgovornosti ko je za to odgovoran, odgovoran je onaj ko je prvi doneo taj Zakon o javnim beležnicima, a predlagač tog prvog Zakona o javnim beležnicima je bilo Ministarstvo pravde aktuelno 2011. godine. Toliko o odgovornosti ako govorimo o odgovornosti.

Drugo, uvažena koleginica Batić je nedvosmisleno rekla – predlagači ovog zakona su advokati. Nažalost samo sedam advokata ima ih znatno više u ovom parlamentu. I, mi kao advokati smo dužni i kao narodni poslanici i kao advokati da sprečimo bilo kakvu vrstu zloupotrebe naše profesije u političke svrhe, a to se danas više puta učinilo i naravno da to nećemo dozvoliti.

Drage kolege narodni poslanici, suština ovog predloga je veoma jasna. Tačno je da se radi o zaštiti interesa građana nepopulistički, već zaista u suštinskoj zaštiti interesa građana, jer zbog nedostatka javnih beležnika, ja ću ilustrovati primer, grad iz koga dolazim zove se Užice, nema imenovanog javnog beležnika. Zašto? Dva su razloga.

Prvi razlog, što kada je otvoren konkurs za polaganje javnobeležničkog ispita nije bilo zainteresovanih za polaganje. Kasnije kada su se zainteresovani pojavili i naravno konkurisali da položaj, prijavili se da položaj javnobeležnički ispit, to nisu uspeli. Zašto? Zbog toga što je za javnobeležnički ispit potrebno ispuniti one kriterijume, onaj kvantum znanja koji je zakon propisao. To ne znači da se radi o nestručnim ljudima, ali to je u svakom slučaju znači jednu ozbiljnost, to je u svakom slučaju znači nešto što podrazumeva visok stepen struke, visok stepen edukacije kako bi neko mogao da bude javni beležnik.

To su razlozi zbog čega u Užicu u nekim drugim opštinama i gradovima nisu imenovani javni beležnici, ali su istovremeno ti razlozi relikt onog događaja o kome sam govorio, a to je donošenje zakona iz 2011. godine. Kada se nalazimo u takvoj situaciji šta je onda ono što može da zaštiti građane? Pa, upravo ono što je predloženo. Da produžimo rok u kome će institucije umesto javnih beležnika overavati potpise, rukopise i prepise. Koje su to institucije? To su nadležne službe jedinica lokalne samouprave i drage kolege narodni poslanici, sudovi. Svako od nas kao građanin će imati potrebu za tako nečim i svako od nas će biti drage moje kolege i dragi građani Srbije, zaštićen. Zaštićen iz jednostavnog razloga što neće morati da ide kod notara udaljena od svog mesta, stanovanja ili prebivališta poprilično daleko zbog toga što u sudu ili u opštini ili u gradskoj upravi izvršiti overu potpisa, rukopisa i prepisa. To je suština.

Ono što se nije htelo čuti drage kolege narodni poslanici, a gde se svi mi slažemo jeste da svako od nas ovde zašta smo izabrani ima jednu obavezu, a to je obaveza da zaista doprinesemo da javnobeležnička tarifa bude primerena mogućnostima materijalnim finansijskim mogućnostima građana. Ali, kako neko reče ovde, stalno postoji amnezija, pa kada je bila rasprava upravo ovde kada je bio prisutan i ministar, kada smo razgovarali o tome jedna od tačka, jedna od tema, jedna od činjenica je upravo bila to.

U narednom periodu se moramo potruditi da javnobeležnička tarifa bude primerena materijalnim i finansijskim mogućnostima građana. Ovako kako je sada, svakako da se ne govori ni o kakvoj adekvatnosti ni o kakvoj primerenosti, jer ako ste overavali potpis u sudovima do pre pet, šest meseci za trista dinara koliko je iznosila taksa za overu, sada se mora platiti blizu pet hiljada dinara. Što znači da jednostavno postoji jedan objektivna okolnost, jedna objektivan, jedna objektivna činjenica za kojom treba realno da se suočimo i da je sistemski rešimo, a ne da politizujemo i populistički iznosimo bilo kakav komentar o toj činjenici.

Drugi razlog zbog čega ova Skupština u danu za glasanje treba da podrži, a kad sam rekao Skupština, tu mislim na poslanike i pozicije i opozicije, dakle, svi zajedno i bezrezervno svi zajedno, jeste da se spreči šteta po budžet Republike Srbije. Zašto ovo govorim? Pa, to niko do sada nije ni hteo da kaže osim koleginice Batić. Zbog toga što u koliko bi sprečili da se ove izmene usvoje u toj situaciji bi došli do zagušenja notara, ne bi niko mogao da stigne na overu. Za to vreme sudovi ne bi mogli da overavaju. Ono što overavaju sada sudovi kako overavaju i naplaćuju takse tako ih prosleđuju na ime budžetskih sredstava. Ko bi to radio u budućem periodu? Pa, dajte već jednom da se manemo populizma i političke priče i da se bavimo interesima građana onako kako to treba i kako građani to od nas očekuju, a to je upravo ovaj cilj o kome sam govorio.

I, na kraju poštovane kolege narodni poslanici i svi građani Srbije, želeo bih samo da potvrdim što je obaveza zakonodavca u budućem periodu. Obaveza je da ne samo ovaj zakon već i Zakon o javnom beležništvu kao i prateći set zakona koji smo usvojili pre pet, šest meseci menjali, da je velika zasluga advokature i Ministarstva pravde što je došlo do sporazuma kojim su identifikovani problemi i prevaziđeni problemi da ih usklađujemo sa potrebama građana. To je ono što treba da bude politička poruka sa ove sednice Skupštine prema građanima Republike Srbije i ni u kom slučaju nemojmo padati u jednu vrstu zamke, da li trebaju lokalne samouprave na neodređeno vreme da overavaju potpise, prepise i rukopise. Pa, one čine to i sada, a činile su i prethodnih godina u nazad ko zna koliko. Radi se o nečem drugom, samo što se ovde menjaju teze. Radi se o plaćanju republičke administrativne takse za overu potpisa i to će se i nastaviti. Mi nemamo problem sa tim, mi imamo problem da ako to prenesemo na notare, pod sadašnjim uslovima i sadašnjim okolnostima onda će građani osetiti to po svom džepu, e to treba sprečiti.

Mi nismo ovde protiv notara, da se to već jednom razjasni. Skupština je donela Zakon o javnobeležništvu, afirmisala institucije javnogbeležništva, ali isto tako Skupština mora da vodi računa da ti javni beležnici kojima su poverena javna ovlašćenja prema građanima Srbije moraju da se određuju isto kao što se zakonodavac određuje prema kvalitetnim zakonima.

Zahvaljujem vam se i ni u kom slučaju nisam želeo ni da moja diskusija, ni diskusija poslaničke grupe SPS bude u bilo kom smislu zadojena populizmom ili političkim marketingom nego da govorimo o činjenicama, a činjenice su ovde iznete i niko ih ne može dovesti u sumnju, pa ni opozicija kako je pokušavala danas. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se, predsedavajući.
Imajući u vidu da je poslanička grupa SPS podržala i da će glasati za tekst predloženog zakona, mi smo takođe prokomentarisali odredbu ovog člana i ono što je izneto od kolege Bradića može se posmatrati sa dobrim namerama. Međutim, ono što je jako važno istaći jeste sledeća činjenica, da ovaj zakon i pojedine odredbe, naročito ova odredba koja se vezuje za izdavanje lekarskog uverenja, kako za držanje, tako i za nošenje oružja, ne može biti u praksi implementirana na najefikasniji način bez donošenja podzakonskog akta.
Dakle, podzakonskim aktom bi se moglo definisati sve ono što se ovde otvorilo kao pitanje, odnosno pitanja jer ih je bilo više. Da li će biti opservacija, naravno stručna, od strane lekara neuropsihijatra ili od nekog lekara druge specijalnosti? Kako i sam ministar kaže, šta ćemo ako je to oftamolog, koji u svakom slučaju ima i te kako značajnu ulogu u opservacijama potencijalnog nosioca ili držaoca oružja? S obzirom da je zakon već definisao da će se ta pitanja urediti uz saglasnosti sa Ministarstvom zdravlja, onda je sasvim logično i da podzakonski akt u tom smislu, koji bude donet u skladu sa ovim zakonom, uredi ova pitanja koja su ostala otvorena, a smatramo takođe da zaista nemaju potpunu dorečenost kada je tumačenje zakona ili pojedinih odredaba zakona ovde na dnevnom redu.
Na kraju krajeva, postoji posebna vrsta odgovornosti za svakog ko izda uverenje. Mi smo se ovde u načelnoj raspravi dotakli pitanja koja su i te kako osetljiva.
U Jabukovcu se desilo stravično ubistvo, jedan od najtežih oblika krivičnih dela koji je potresao ne javnost Srbije, nego daleko širu javnost. Pri tome, učinilac krivičnog dela imao je i dozvolu za nošenje oružja, a imao taj tzv. posttraumatski sindrom.
Prema tome, taj osetljivi deo izdavanja uverenja nosi jedan veliki stepen odgovornosti i pri tome se mora prići sa jednom posebnom pažnjom i obazrivošću, naravno i oprezom. Zato je sugestija i u načelnoj raspravi bila usmerena u pravcu da se upravo podzakonskim aktom, bilo odlukom, bilo pravilnikom, bilo uredbom, urede ova pitanja koja ostaju otvorena.
Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se predsednice, uvaženi ministre, predstavnici Ministarstva, zaista ovde moramo biti potpuno otvoreni i iskreni, ne samo ja i koleginica Stefana Miladinović, već kompletna poslanička grupa je malo iznenađena da nije prihvaćen amandman koji faktički predstavlja samo ono što podrazumeva preciziranje i pojašnjenje teksta člana 28, jer je zaista tekst člana 28. po prilično nedorečen i konfuzan, ostavlja mogućnost potpuno različitog tumačenja i postavlja se pitanje kako bi se uopšte u praksi praktično mogao primeniti. O čemu se radi?
Član 28. kako je predloženi glasi – ako fizičko lice koje drži oružje iz kategorije B prestane da postoji neki od uslova iz člana 11. Postavlja se pitanje ko treba da prestane? Da prestane da postoji fizičko lice ili da prestane da postoji neki od uslova iz člana 11. Dakle, zaista ovde postoji jedna apsolutna nedorečenost. Zato je našim amandmanom predloženo nešto što podrazumeva potpuno pojašnjenje i preciziranje iste odredbe, istog člana, istog teksta i kaže vrlo jasno – ako kod fizičkog lica koje drži oružje iz kategorije B prestane da postoji neki od uslova iz člana 11. ovog zakona nadležni organ će doneti rešenje o oduzimanju oružanog lista oružja i municije. Dakle, samo pojašnjenje, ništa više. Ja vas zaista molim da ako ništa drugo, barem zbog onih koji će ovo u praksi i te kako imati ako ništa barem zbog onih koji će ovo u praksi i te kako imati u primeni i da ne ostavljamo mogućnost bilo kakvih ili zloupotreba ili grešaka da prihvatite ovaj amandman. hvala.

U svakom slučaju hvala vama gospodine ministre imajući u vidu razumevanje koje ste ispoljili kada je u pitanju pojašnjenje ovog teksta zato što smo ustanovili da je i amandman koleginice Dubravke Filipovski, Zlate Đerić i Velimira Stanojevića gotovo potpuno identično identifikovao problem. Dakle, i taj amandman se odnosi ovu ispravku, zaista hvala na ovom razumevanju. Bilo je jako korisno reagovati, a sa vaše strane jako dobro što je prihvaćen amandman ne mora biti amandman naš niti poslaničke grupe SPS, bitno je da smo poboljšali kvalitet zakona. Hvala vam.

Zahvaljujem se, predsednice.
Uvaženi ministre, naš amandman je sa istim motivom kao i amandman na član 28. Dakle, motiv podnošenja ovog amandmana je isključivo korekcija teksta zakona kako bi se tekst ovog člana učinio praktično primenljivijim, jasnijim, kako bi se izbegle nedorečenosti, konfuzija, a samim tim i određene posledice u praksi.
Zašto? Zbog toga što je u ovom tekstu navedeno da pripadnici stranih diplomatsko-konzularnih predstavništava u Republici Srbiji zahtev podnose ministarstvu nadležnom za spoljne poslove, koje zahtev dostavlja ministarstvu. Sada se postavlja pitanje kojem? Ostaje samo ministarstvo. Onda se kaže – ministarstvo nadležno za spoljne poslove utvrđuje postojanje reciprociteta. Ovde je sada bitno samo razjasniti da ne bi došlo, ako ni do čega drugog, onda do mešanja eventualne nadležnosti ili grešaka u pravnom saobraćaju. Zato je i tekst amandmana koji smo mi podneli upravo u tom pravcu i doprinosi da ovaj tekst člana 36. bude potpuno jasan, pa smo rekli da pripadnici stranih diplomatsko-konzularnih predstavništava u Republici Srbiji zahtev podnose ministarstvu nadležnom za spoljne poslove, koje zahtev dostavlja MUP-u.
Dakle, ovo je samo pojašnjenje i mislim, ukoliko već neko pre nas nije amandman podneo koji ste vi prihvatili, da bi ovaj amandman trebalo prihvatiti, ako ni zbog čega drugo, onda zbog pojašnjenja samog teksta člana. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se gospodine Arsenoviću.
Poštovani ministre, imajući u vidu da su moje kolege iz poslaničke grupe SPS dale osvrt na posebne odredbe zakona o oružju i municiji, ja ću se i zamoliću vas da čujete krajnje dobronamerne sugestije u pogledu ovih odredaba zakona, osvrnuti na krivično pravni aspekt ovog zakona, a tim pre što je najveći broj krivičnih dela koja po svojim obeležjima, a naročito kvalifikatornim elementima, predstavljaju krivična dela sa izuzetno visokim stepenom društvene opasnosti je učinjeno upotrebom oružja, bilo vatrenog, hladnog ili neke druge vrste oružja.
Mi smo malte ne svakodnevno preko sredstava informisanja bombardovani, odnosno upoznati sa brutalnim ubistvima, iznudama, teškim telesnim povredama, opet učinjenim, odnosno gde se kao sredstva izvršenja pojavljuje oružje.
Zbog toga treba pored onih ciljeva koji su proklamovani u vašem predlogu zakona, treba istaći još jedan, po mišljenju nas u poslaničkoj grupi SPS, možda najvažniji cilj, a to je da se upravo ovim zakonom s jedne strane prevenira izvršenje krivičnih dela, jer uvođenjem oružja u legalne tokove ćemo sprečiti barem do nekle ili doprineti da se spreči nešto što podrazumeva intenzitet vršenja krivičnih dela, jer će na odrešeni način evidencijom oružja se dolaziti do određenih dokaza i podataka koji mogu biti korisni prilikom analize tragova i samim tim utvrđivanja krivične odgovornosti za potencijalne učinioce krivičnih dela.
Ali, gde je ono što treba na neki način predložiti kao krajnje dobronamernu sugestiju? To je jedan kvalitativan pomak koji ste vi učinili kroz odredbe ovog zakona, a to je utvrđivanje zdravstvene sposobnosti kao uslova za odobrenje nošenja, odnosno držanje oružja.
Gospodine ministre, ovde imamo jedan problem u sudskoj praksi. Naime, zdravstvena sposobnost kao nešto što će biti obavezan kriteriju, obavezan uslov, u sudskoj praksi se pojavljuje kao problematično. Zašto? Zbog toga što i oni koji imaju tzv. „posttraumatski sindrom“ se sa stanovišta odluka suda i sa stanovišta veštačenja u sudskim postupcima, pojavljuju kao zdravi, kao oni koji su mogli da shvate značaj radnje koju preduzimaju, a samim tim i da shvate značaj posledice samog krivičnog dela koje su učinili.
Zbog toga je neophodno potrebno i to je ta dobronamerna sugestija koju mi činimo, da se zajedno sa ovim zakonom, prilikom početka njegove primene, automatski donese pravilnik od strane ministarstva zdravlja kojim će se urediti kriterijumi radi ocene zdravstvene sposobnosti.
Zašto? Pa zbog toga i tu vas molim da vi direktno participirate u donošenju takvog pravilnika, iz jednostavnog razloga. Što će upravo ta ocena zdravstvene sposobnosti imati dominantu ulogu, ne samo u pogledu dodeljivanja, odnosno izdavanja dozvola za nošenje i držanje oružja, nego i kasnije prevencije učinioca krivičnih dela.
Mi smo zbog posttraumatskih sindroma liz vremena ratnih strahota imali najveći broj činjenja krivičnih dela. Da bi se to predupredilo, upravo je ovo način kako bi mogli da dođemo do konačnog cilja, a to je da i te kriterijume upodobimo u svakom slučaju onome što podrazumeva jednu realnu i objektivnu sliku zdravstvenog stanja lica koje se pojavljuje kao potencijalni držalac ili nosilac oružja.
U svakom slučaju, sve ove dobronamerne sugestije i te kako bi trebale da koriste jednom kvalitetnom zakonu što smo mi pokušali amandmanima da na neki način doprinesemo.
Još jednom ću ponoviti kao što je i naš ovlašćeni predstavnik, gospodin Vanja Vukić rekao, mi bezrezervno i snažno podržavamo ove predložene zakone, a samim tim dajemo maksimalnu podršku Vladi Republike Srbije u primeni ne samo ovih zakona, već svega onoga što se vezuje za bezbednost građana i životne sredine.

Zahvaljujem se, predsednice.
Poštovana ministarko, poštovani predstavnici Ministarstva, moram isključivo pravno da se nadovežem na izlaganje kolege Babića. Imajući u vidu da je ovaj amandman pravno neprihvatljiv, dolazim u sumnju da smo mi na Odboru za zakonodavstvo i ustavna pitanja napravili grešku. Grešku zato što nismo prihvatili predlog kolege Petrovića, kao predsednika Odbora za pravosuđe i državnu upravu. Grešku zbog toga što se prihvatanjem ovog amandmana zadire u povredu pravnog sistema. Ako se zadire u povredu pravnog sistema, onda je procesna posledica da je amandman nedopustiv ili nedozvoljen. Očigledna greška našeg odbora koju više nikad nećemo napraviti.
S obzirom da su amandmani prošli ovako kako su prošli, dozvolili smo danas da doživljavamo teror, bukvalno da budemo taoci amandmana koji su apsolutno nedozvoljeni. Da li to znači, kada sam već rekao da se radi o povredi pravnog sistema, da se prihvatanjem ovog amandmana direktno eliminiše Zakon o nadležnosti sudova i izbacuje iz pravnog sistema Privredni sud, koji je jedino nadležan da vodi postupak stečaja nad bankama? Ako je to tačno, a jeste tačno, onda dolazimo u veliki problem da su svi amandmani, koji se vezuju naročito za odredbe Zakona o stečaju banka i društava za osiguranje, apsolutno nedozvoljeni. Nažalost, cena naše greške jeste da trpimo obrazloženja amandmana koja ne treba da trpimo. Hvala.