Hvala, predsedavajući.
Gospodine ministre, predstavnici Ministarstva, poštovane kolege narodni poslanici, na samom početku izlaganja o Zakonu o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, ja ću istaći da će poslanička grupa Socijalističke partije Srbije u danu za glasanje podržati ovaj zakon, glasati za isti, zbog toga što mi u Socijalističkoj partiji Srbije polazimo od nesporne činjenice da je suđenje u razumnom roku jedno od osnovnih načela Ustava Republike Srbije, kojim se afirmiše pravo stranke da nepristrasan, nezavisan, nadležan sud odluči o njenom zahtevu u razumnom roku, a istovremeno suđenje u razumnom roku predstavlja jedno od elementarnih načela procesnog prava.
O povredi prava na suđenje u razumnom roku donedavno je odlučivao Ustavni sud po ustavnim žalbama. Nakon toga su svi ti predmeti preneti u nadležnost, kako redovnim sudovima, tako i apelacionim sudovima, sudovima republičkog ranga, tako da ne stoje primedbe ni u kom slučaju da bi sada predsednici sudova po odredbama predloženog zakona bili preopterećeni. Ne bi zato što je već usvojena praksa postupanja u predmetima gde se podnose zahtevi zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, gde je veći broj sudija zadužen sa tim predmetima, tako da se na osnovu te prakse sada ovim zakonom faktički samo nešto što je već postojeće definiše na precizniji način i onom odredbom koja ukazuje da predsednik suda godišnjim rasporedom može odrediti jednog ili više sudija, koji će biti zaduženi sa ovim predmetima, dovoljno ukazuje da nisu osnovane primedbe zatrpavanja, pežorativno rečeno, sudova sa ovim brojem predmeta, što bi odudaralo od cilja zakona.
Naravno, ključna manifestacija povrede prava suđenja u razumnom roku je spor, odnosno predug sudski postupak u kome stranka neopravdano dugo i sa štetnim posledicama čeka odluku o zaštiti njenog prava u postupku, kao i pravnog interesa.
Ovde se dosta doticalo, mnogi govornici pre mene su se doticali generatora povrede prava na suđenje u razumnom roku. Međutim, nekako se izbeglo da se suštinski ukaže šta je to što je doprinosilo, ne od skora, ne od pre godinu, ne od pre dve, nego pre više decenija, da dođe do neefikasnosti pravosudnog sistema, odnosno sudova, do ne ažurnosti sudija, a samim tim i do flagrantnih povreda prava stranaka na suđenje u razumnom roku.
Moram ih na neki način ovde navesti, i to baš onako kako činjenično i postoje. Pre svega, nisu postojala adekvatna procesna rešenja u procesnim zakonima. U Zakonu o parničnom postupku, Zakonik o krivičnom postupku, Zakonu o vanparničnom postupku, Zakonu o izvršenju i obezbeđenju donedavno.
Mi smo tek, podsećanja radi, gospodine ministre, od 2013. godine učinili jedan pomak uvođenjem novih procesnih rešenja do tada. Do tada je postojala nulta tolerancija na zloupotrebe procesnih ovlašćenja. Flagrantni primeri su bili kada se stranka ili punomoćnik pojave na ročištu, recimo, pred privrednim sudovima, kada mu se dostavi podnesak, a on kaže – pa ja sam tek sad primio podnesak, ja ne mogu da se izjasnim, tražim rok za izjašnjenje, što je i danas prisutno i pored prisutnosti načela o koncentraciji. To je nekad bilo uobičajeno. Uobičajeno da se odlažu ročišta i pretresi u nedogled. Uobičajeno je da se dozvoljavaju zloupotrebe procesnih ovlašćenja po tim osnovama. Hajde da ukažemo i na neracionalnost mreže sudova koja je takođe doprinosila da se gomilaju predmeti i zatrpavaju sudovi, odlažu suđenja na taj način što smo imali putujuće sudije ili sudije u tranzitu, pa su trčeći od jedne sudske jedinice do druge sudske jedinice faktički žurili da urade svoj posao u predmetima gde su angažovani. Nažalost, to nije moglo da se uradi na efikasan način i zbog toga je dolazilo do povreda prava na suđenje u razumnom roku.
Da podsetim na još jedan detalj, koji je jako važan. Donosili smo zakone koji su direktno uticali na povredu prava na suđenje u razumnom roku, a to je Zakon o privatizaciji i čuveni član 20ž) Zakona o privatizaciji, tačno, dragi kolege, koji je determinisao ove pojave, jer je zabranjivao ili uskraćivao mogućnost sprovođenja izvršenja gde su izvršni dužnici, subjekti privatizacije u restrukturiranju. Tek kasnije se to pravo dozvolilo zaposlenima, ali to nije sprečilo izvršne poverioce da apliciraju pred Sudom u Strazburu radi zaštite svojih prava, pre svega prava na suđenje u razumnom roku.
Šta treba građani da znaju? Građani treba da znaju da Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku je prevashodno procesni zakon i istim se reguliše postupak ostvarivanja prava na ubrzano suđenje, kao i pravo na pravično zadovoljenje u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku. Ovaj postupak se sprovodi po pravilima vanparničnog postupka, što znači da se shodno mogu primeniti pravila parničnog postupka u postupcima gde se podnose zahtevi za povredu prava na suđenje u razumnom roku.
Ono što poslanička grupa SPS ističe kao kvalitet ovog zakona se svodi na nekoliko elemenata, pre svega uspostavljanje pravnih mehanizama zaštite prava na suđenje u razumnom roku, a to su prigovori i žalba. Drugo, uspostavljanje merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku. Treće, rasterećenje sudova od ogromnog broja predmeta ustrojavanjem prava da se o zahtevima stranaka za pravično zadovoljenje može postići sporazum o poravnanju sa pravobranilaštvom, kako bi se izbegli postupci pred sudovima i na taj način rasteretiti sudove. Na kraju krajeva, ujednačavanjem prakse u visini novčane naknade zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i tu takođe ne stoje primedbe koje su istaknute, a kada se govori o visini novčane naknade na ime nematerijalne štete.
Imajući u vidu da ste me već prozvali, samo ću potvrditi da ste apsolutno u pravu i da je tačno da postoji ogromna disproporcija između onoga što je Komisija za naknadu štete licima neosnovano lišenim slobode, konstituisana pri Ministarstvu pravde, odlučivala, kao novčane iznose, na ime obeštećenja u odnosu na odluke sudova koje su bile sasvim drugačije. Moram da ukažem iz sudske prakse, imajući u vidu da se time bavim, da sudska praksa pokazuje na nešto što ne odgovara onima koji su te primedbe iznosili, a to je da se zbog smrti bliskog lica dosuđuje iznos od milion dinara. Zbog smrti bliskog lica, sina, oca, brata, sestre, čak i majke.
Ono što je bitno istaći, bitno je istaći da još uvek nismo na tom nivou da imamo adekvatne pravne mehanizme da suzbijemo sve ono što će i sada generisati mogućnost povreda prava na suđenje.
U članu 4. su navedene mere. Jedno od merila jeste i postupanje drugih državnih organa, a ne samo suda. Sada se postavlja pitanje - koji je to pravni mehanizam koji će da sankcioniše državni organ kako bi se ponašao ili postupao u skladu sa procesnom disciplinom, poštujući pravo na suđenje u razumnom roku? Ko će to da sankcioniše službu za katastar nepokretnosti ili neke druge službe? Teško. Taj problem će nam biti prisutan sve dok ne uspostavimo one mehanizme koji će to uspeti da reše i, naravno, angažovanjem predsednika sudova koji su u ovoj situaciji, uopšte gledano, neko ko je najodgovorniji, ali istovremeno i najkompetentniji da ova pitanja rešava. Ovde je pomenut predsednik suda u Požegi. Vi ste pomenuli Pančevo. Moram da pomenem jedan izuzetno efikasan sud u Srbiji, a to je Privredni apelacioni sud u Beogradu, zahvaljujući predsedniku toga suda. Pančevo, Pančevo.
Ono što poslanička grupa SPS smatra da treba da se iskaže jesu određene intervencije u postojećem predlogu zakona koje bi uz vaše uvažavanje možda mogle da doprinesu da se postojeća rešenja učine još kvalitetnijim.
Prvo, u članu 10. navedeno je da sudija i javni tužilac nemaju pravo na žalbu protiv rešenja kojim se prigovor usvaja. Tačno. I ne mogu da imaju pravo na žalbu zato što nisu stranke u postupku, ali bi trebalo razmisliti da li u toj situaciji pravo na žalbu treba da ima država, odnosno pravobranilac, zbog toga što postoji mogućnost da povrede određenog prava, koje se vezuje i reflektuje direktno na državu.
U članu 11. propisuju se nalozi koji u slučaju usvajanja prigovora predsednik suda daje sudiji ili javnom tužiocu u kojem su sadržani nalozi za tzv. delotvorna ili tzv. delotvorne procesne radnje. Mi ovde smatramo da treba strogo voditi računa da se ovom normom ne učini nešto što će ovaj zakon dovesti u svoju suprotnost, a to je da se ne povrede nezavisnost i samostalnost sudije, nezavisnost i samostalnost sudijske funkcije. Zašto? Koje su to procesne radnje koje se mogu naložiti, a koje već nisu sadržane u odredbama Zakonika o krivičnom postupku. Ne postoje neke druge, niti ih smemo izmisliti, jer nisu sistematizovane.
Drugo, kojim će to procesnim radnjama sudija biti stimulisan da ubrza postupak. On je dužan da primeni zakon. U zakonu su sadržane procesne radnje, zbog toga je dovoljno naložiti mu da ubrza krivični postupak i da ga okonča što pre u rokovima koji su ovde propisani. Ako idemo na procesne radnje koje su delotvorne onda ćemo otvoriti široku lepezu, a koje su to zaista delotvorne procesne radnje? Da li ćemo naložiti sudiji postupajućem da izvede dokaz veštačenja ako imamo koncentraciju dokaza? Ako je dužnost sudije da koncentraciju dokaza poštuje, da poštuje vremenski okvir. Prema tome, smatram da bi trebalo voditi računa da se upravo tom normom ne povrede neke druge procesne norme, a samim tim i ono što je fundamentalno za samog sudiju.
U članu 17. je navedeno da se protiv rešenja odbačaja žalbe ne može izjaviti žalba. Mi smatramo da se na ovaj način dolazi do povrede načela dvostepenosti u postupku. Zašto? Zbog toga što onaj koji odbacuje žalbu može da i zloupotrebi to svoje ovlašćenje da odbaci žalbu. Žalba može biti potpuno uredna. Žalba može biti u potpunosti osnovana, a neko će naći elemente neurednosti ili elemente za odbačaj i odbaciti. Šta će u tom slučaju uraditi stranka koja je tom procesnom odlukom suda oštećena? Ona svoju štetu ne može ni da je nadoknadi, ni da je predupredi zbog toga što je ovlašćenje suda ovakvo kakvo jeste.
U članu 15. propisano je da se žalba izjavljuje ako predsednik suda nije odlučio o prigovoru. Postavlja se pitanje protiv čega ili protiv koje odluke se onda izjavljuje žalba. Ovde je u pitanju ćutanje. Mi imamo pravni institut ćutanja administracije u upravnom postupku zbog čega dolazi do podnošenja tužbe kojom se pokreće upravni spor, a to je upravna tužba. Ali, da li možemo primeniti analogiju u ovoj situaciji pa tretirati propust predsednika suda da odluči kao ćutanje organa, a naročito sudije. Žalba je pravni lek. Ona ima svoj procesno-pravni format i u tom formatu sadrži one elemente koji su pripisani i sadrži sve ono što mora žalba u svoj tekstu da ima kako bi bila podobna za postupanje.
Ovde se kaže da će se žalba izjaviti ukoliko nije odlučan. Postavlja se pitanje – protiv čega? Žalba se izjavljuje samo protiv odluke koja je doneta u pisanoj formi, pa bez obzira da li se radi o procesnoj odluci ili se radi o meritornoj odluci suda, žalba u svakom slučaju mora da bude prisutna sa dozvoljenošću, odnosno da stranci bude dozvoljeno i omogućeno da je izjavi. Šta uradi u slučaju kada je žalba bila uredna u celosti i to se kasnije utvrdi, a ona je u međuvremenu odbačena?
Što se tiče norme iz člana 23, mislimo da bi trebalo izbeći suvišno normiranje u zakonu, jer se tu propisuje da odgovornost Republike Srbije za nematerijalnu štetu, izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku, predstavlja odgovornost po principu objektivne odgovornosti. To je tačno i to je elementarno iz odredbi Zakona o obligacionim odnosima. Ali, onda je suvišno da se normira, jer Republika Srbija ne može biti subjektivno odgovorna. Može da bude odgovorna samo i isključivo po principu objektivne odgovornosti. To je nešto što je poslanička grupa SPS smatrala kao potrebno i krajnje dobronamerno da ukaže u pogledu mogućnosti da se eventualno amandmanima koje smo podneli, ovaj predlog zakona doradi i izmeni i smislu poboljšanja određenih njegovih delova, prevashodno onih normi na koje sam ja sada ukazao.
Međutim, generalno, ovaj zakon ne samo što je neophodan, ovaj zakon podrazumeva i usaglašavanje našeg zakonodavstva sa zakonodavstvom EU, ovaj zakon je takođe jedan od pomaka kako ste i sami rekli, i to velikih pomaka napred u odnosu na sve do sada što nije urađeno, podvlačim, što nije urađeno. Tako da, u svakom slučaju, ovaj zakon zaslužuje pažnju u pozitivnom smislu reči i ne postoji ni jedan jedini razlog da svi poslanici u ovom parlamentu ovaj zakon ne podrže, prevashodno i u interesu građana Republike Srbije, a mi ovde jesmo zbog građana Republike Srbije, kako bi štitili njihove interese.
Osvrnuću se na kraju samo, kada je u pitanju ovaj zakon, njegove odredbe i na nešto što mi se čini takođe značajno, a to je da imajući u vidu već sada kako sam naveo ustrojenu praksu rada u predmetima, povodom prava na suđenje u razumnom roku, imamo i te kako dovoljno prostora da i u narednom periodu, a siguran sam da će ovo ministarstvo kao predlagač na tome istrajavati, na uočene nedostatke u praktičnoj primeni ovog zakona reagovati, pa ćemo imati prilike da eventualno izmenama ili dopunama već sada, uveren sam, usvojenog ovog predloga zakona, moći da doprinesemo da on bude u praktičnom smislu ne samo primenjiviji, već i efikasniji, a na taj način ćemo postići sve one ciljeve koji su upravo ovim predlogom zakona proklamovani, počev od efikasnosti sudija, ažurnosti sudija, samim tim i sudova, prava stranka, ne samo prava na suđenje u razumnom roku nego prevashodno prava na pravično suđenje. Na taj način izbeći ono što je kobna posledica povrede prava na suđenje u razumnom roku, ne samo obeštećenje koje je propisano ovim predlogom zakona, nego i one posledice koje se vezuju za odluke Evropskog suda u Strazburu, gde Republika Srbija plaća enormno visoke iznose upravo zbog povreda prava na suđenje u razumnom roku, a samim tim i povrede prava na pravično suđenje.
Dakle, pošto ću se sigurno javiti u raspravi kada sam prijavljen naknadno, ne samo kao ovlašćeni predstavnik, želim još jednom da napomenem da će poslanička grupa SPS podržati i glasati za ovaj zakon u danu za glasanje. Hvala.