Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, poštovane kolege, ma koliko se evropske zemlje međusobno razlikovale, koliko god da su njihovi sistemi visokog obrazovanja izrasli na drugačijim nacionalnim tradicijama, ipak svi dele iste ili slične probleme.
Prosečna dužina studiranja, na primer, svima zadaje iste muke. Studenti ostaju na univerzitetima predugo i prekasno se uključuju u profesionalni život. Pokazalo se da su univerziteti, kažu njihovi kritičari, inertni i konzervativni, i sporo se prilagođavaju sve bržim promenama u savremenom svetu. Sve manje mogu da odgovore na izazove vrtoglavog tehnološkog razvoja, obrazovanje koje nude sve više zaostaje za potrebama društva, a zbog toga onda trpi celo društvo, odnosno ceo društveni sistem.
Bolonjska deklaracija predstavlja odgovor na ove, kao i mnoge druge probleme, jer univerziteti, odnosno sve visokoškolske ustanove imaju odgovornost da pripremaju studente za svet rada, kontinuirani profesionalni razvoj i osvežavanje znanja, a učenje tokom čitavog života se mora obezbediti za one koji su propustili da se na vreme školuju.
Juna 1999. godine ministri obrazovanja 29 evropskih zemalja dogovorili su se da otpočnu proces reforme svojih univerziteta. Rezultat tog procesa, koji će trajati do 2010. godine, trebalo bi da bude konvergentni sistem visokog obrazovanja u Evropi, uz očuvanje nacionalnih, kulturnih i jezičkih specifičnosti, o čemu je govorio narodni poslanik Obradović i potpuno se slažem s njim u tome. Cilj reformskih postupaka, koji su usledili posle Deklaracije, a ponekad se nazivaju Bolonjski proces, jeste stvaranje jedinstvenog evropskog prostora visokog obrazovanja.
Srbija je još 2001. godine zaključila da je neophodno da se uključi u integrativne procese u Evropi i da srpski sistem visokog obrazovanja treba da bude deo jedinstvenog evropskog prostora obrazovanja i nauke, a zvanično je potpisala deklaraciju septembra 2003. godine.
Bolonjski proces je u već u svom nastanku uključio sve one zemlje koje su htele da učestvuju u njemu i do danas su sve evropske zemlje potpisale Bolonjsku deklaraciju, izuzev Belorusije. Na taj način evropski prostor visokog obrazovanja postaje svojevrsna preteča ujedinjene Evrope. Ovo je izuzetno značajno, posebno za zemlje poput naše, koje će još neko vreme čekati na prijem u EU. Dakle, bar jedna dimenzija te unije, po mnogim mišljenjima najznačajnija, već nam je dostupna i samo od nas zavisi u kojoj meri ćemo je iskoristiti.
Za razliku od nekih drugih deklaracija, koje se potpišu a potom vremenom padnu u zaborav, karakteristika Bolonjske deklaracije jeste jasno definisana procedura za praćenje njenog sprovođenja, uostalom kao i krajnji cilj.
Dogovoreno je da se svake druge godine ministri obrazovanja okupe i razmotre koliko se odmaklo u reformi u pojedinim zemljama i definišu predstojeći zadaci.
Do sada su održana tri takva sastanka; 2001. godine je održan sastanak u Pragu, 2003. godine je održan sastanak u Berlinu, a 2005. godine je održan sastanak u Bergenu.
Dosta se govorilo o sastanku ministara koji je održan u maju ove godine u Bergenu, na kojem je proces reforme visokog obrazovanja u Srbiji ocenjen prilično loše. Tome je svakako doprinela činjenica da mi još uvek nemamo novi zakon o visokom obrazovanju,koji bi omogućio punu reformu sistema u skladu sa principima Bolonjskog procesa. Dakle, ovaj zakon nam je neophodan kako bismo nastavili reformu visokog obrazovanja i kako bi reforma našeg visokog obrazovanja bila što bolja, i nadamo se da ćemo dobiti malo pozitivniju ocenu na sledećem sastanku.
Evropski proces visokog obrazovanja ne podrazumeva jedan jedinstven sistem, već niz ciljeva i principa na kojima svaka zemlja koja je pristupila procesu mora da zasniva svoj sistem visokog obrazovanja. Pomenuću samo nekoliko principa, a to su: integrisani univerzitet, trostepeni sistem studija, uspostavljanje sistema za obezbeđivanje i kontrolu kvaliteta ustanova i studijskih programa, i to uvođenjem mehanizama vrednovanja koji će osigurati visok nivo kvaliteta nastave, naučno-istraživačkog i umetničkog rada.
To su, pre svega, samo vrednovanje, odnosno interna evaluacija, eksterno vrednovanje i akreditacija.
Sledeći princip koji bih spomenula je uvođenje evropskog sistema prenosa bodova kao mere realnog opterećenja studenata u savlađivanju određenog studijskog programa, promovisanje mobilnosti studenata i nastavnika, uvođenje dodatka diplomi, uspostavljanje sistema za priznavanje kvalifikacija u skladu sa Lisabonskom konvencijom, koju je državna zajednica Srbija i Crna Gora ratifikovala 2003. godine, zatim pružanje podrške razvoju strukovnih studija, koje obezbeđuju veštine i sposobnosti prilagođene zahtevima tržišta.
Takođe važan princip je učešće studenata kao ravnopravnih partnera u obrazovnom procesu, kao i uspostavljanje veze sa evropskim prostorom istraživanja.
Uovom delu rasprave govoriću malo više o tim pojedinačnim principima Bolonjske deklaracije zato što se ceo proces pomalo mistifikuje, pa neki kažu i famozna Bolonjska deklaracija, a kasnije ću u raspravi u načelu govoriti kako smo mi te principe inkorporirali u naš predlog zakona.
Znači, šta je integrisani univerzitet. Definisanje visokoškolskih ustanova je svakako izazvalo najveće polemike prilikom izrade nacrta, prednacrta i predloga ovog zakona.
Visoko obrazovanje u Evropi poznaje samo univerzitet ili akademiju strukovnih studija kao integrisanu visokoškolsku ustanovu, u okviru koje postoje fakulteti i odseci kao organizacione jedinice u kojima se obavlja nastavni i naučnoistraživački rad.
Nasuprot evropskoj praksi u našoj zemlji univerziteti postoje kao relativno slabe asocijacije fakulteta. Univerzitet je inače kod nas dezintegrisan zakonom iz 1954. godine, kojim su osnovani fakulteti kao samostalni pravni subjekti. Univerzitet je tako postao samo asocijacija labavo povezanih visoko autonomnih fakulteta. Zapravo skoro da svaki fakultet predstavlja jedan visokospecijalizovani univerzitet.
Ovo je imalo za posledicu razne probleme u funkcionisanju, a ja ću spomenuti samo neke, nepotrebno umnožavanje troškova u mnogim poljima, kada je u pitanju nastava, administracija, usluge; zatim neadekvatnu iskorišćenost postojeće opreme na univerzitetima, teškoće u organizovanju multidisciplinarnih i interdisciplinarnih studija.
Znači, uprkos uočenim nedostacima i dalje se neki mnogo zalažu da se očuva zatečeno stanje. Formalno iskazuju se kroz nemogućnost da se fakulteti ukinu i ponovo osnivaju od strane univerziteta, jer bi se time navodno prekinuo kontinuitet. Najinteresantnije je da te primedbe dolaze od onih fakulteta koji se uporno pozivaju na svoju tradiciju staru preko 100 godina, a formalno-pravno su osnovani pre 60 godina.
Ako se odbaci taj formalni izgovor, onda se može postaviti pitanje šta uistinu stoji u osnovi protivljenja integraciji. Pre svega tokom prethodnih godina određeni fakulteti su stekli zavidnu ekonomsku moć, naročito stiču značajna sredstva od školarine prekomernim upisom studenata. Ovi fakulteti po pravilu nisu u stanju da svim upisanim studentima pruže zadovoljavajuće uslove nastave.
Primera radi, naravno neću spomenuti fakultet, nije korektno, jedan fakultet u Beogradu godinama ne organizuje nastavu za samofinansirajuće studente i to stanje brani svojom autonomijom u pogledu organizovanja i izvođenja nastave. Nema sumnje da bi jedan ozbiljni integrisani univerzitet poveo računa o kvalitetu nastave i sprečio takve pojave.
Brojni su razlozi koji govore u prilog jačanju integrisanog univerziteta i stvaranju modernih visokoškolskih ustanova koje bi odgovarale sličnim ustanovama u svetu. Objedinjavanje katedri stručnjaka koji se bave istom naučnom oblašću na raznim fakultetima bi nesumnjivo dovelo do povećanja standarda kvaliteta. Izgubila bi se praksa po kojoj jedan mali kolektiv, u kome se svi godina poznaju i druže, odlučuje sam o sebi. Došlo bi do smanjenja administrativno-tehničkog osoblja na fakultetima, jer bi te poslove obavljale zajedničke službe na nivou univerziteta.
Imajući sve ovo u vidu u predlogu zakona usvojeno je opredeljenje za integrisani univerzitet, pri čemu je samostalnoj visokoškolskoj ustanovi ostavljena sloboda da samostalno odlučuje o svojoj unutrašnjoj organizaciji. Ovakav pristup je motivisan pre svega željom da se poštuje autonomija ustanove, ali da se na nju prenese odgovornost za dalji razvoj.
Pored toga, nema sumnje da svi univerziteti u Srbiji ne mogu imati istu unutrašnju organizaciju, pre svega zbog velikih razlika u broju studenata i zaposlenih. Sve zemlje potpisnice Bolonjske deklaracije su se obavezale da će uspostaviti nacionalne sisteme za obezbeđivanje i kontrolu kvaliteta u visokom obrazovanju.
To praktično znači da moraju biti oformljeni interni sistemi za uspostavljanje i kontrolu kvaliteta u samim institucijama. To se u zakonu i naziva samovrednovanjem, mada se pojavljuju izrazi i samoevaluacija. Dakle, samovrednovanje je sistem koji se primenjuje u samoj ustanovi, koji sprovode i studenti i zaposleni.
Pored samovrednovanja mora se uspostaviti i sistem eksterne evaluacije i praćenje nivoa kvaliteta. Pored samoevaluacije, eksterne evaluacije, naravno, mora biti dobro razrađen i sistem akreditacije. O tome ću malo detaljnije govoriti i kasnije.
Prema tome, sastavni delovi obezbeđivanja kvaliteta su i evaluacija, i akreditacija, međutim ne samo visokoškolskih ustanova nego i studijskih programa. Inače, evaluacija i akreditacija su 90-tih godina prošlog veka uvedeni kao obavezni postupci u visokom školstvu svih univerziteta u Evropskoj uniji.
A, šta je samovrednovanje ili samoevaluacija? Evaluacija ili vrednovanje je strukturirani i sistematski oblik komunikacije između studenata, nastavnog i nenastavnog osoblja, s ciljem poboljšanja ponude nastave i same nastave. Ona se obično sastoji od dva segmenta - nastavničke evaluacije i studentske evaluacije.
Svrha studentske evaluacije nastave je da se sazna kako student vrednuje samu nastavu, a svrha nastavničke evaluacije je kako sami nastavnici vrednuju organizaciju i izvođenje nastave. Ona se od početka do kraja sprovodi u osnovnoj organizaciji ili jedinici, katedri, odeljenju, odseku. Rezultati se koriste u radu na poboljšanju kvaliteta nastave i administrativnog rada, a izveštaji o rezultatima relevantnim za celinu obrazovne institucije podnose se fakultetu, odnosno univerzitetu.
Matična institucija sastavlja izveštaj o samoevaluaciji i dostavlja ga komisiji za akreditaciju. (Mogu da pijem malo vode.) Akreditacija, to je sertifikacija studijskih programa, jeste postupak kojim se utvrđuje da li studije, koje izvodi vosokoškolska ustanova, zadovoljavaju minimalne, unapred određene kriterijume.
Ona se dodeljuje na neograničeni vremenski period. Dakle, studijski program treba da se ponovo pregleda posle određenog vremena.
Ljudi sa univerziteta su po prirodi stvari najzaniteresovaniji za vlastiti opstanak na tržištu obrazovanja i logično je da će oni sami hteti da u sistem funkcionisanja svojih univerziteta ugrade složene mehanizme evaluacije, obezbeđivanje kvaliteta. Takvi mehanizmi takođe treba da obezbede neprestanu i korektnu samoregulaciju univerzitetskog obrazovanja.
Koje to novine uvodi ovaj predlog zakona u naš sistem visokog obrazovanja, a koje direktno promovišu mobilnost studenata, nastavnika i nenastavnog osoblja. Tokom reformi koje predviđa Bolonjska deklaracija biće ujednačeni akademski stepeni, koji su se do sada razlikovali u nacionalnim sistemima visokog obrazovanja. Time će se postići potpuna prevodivost stečenog obrazovanja.
Ujednačavanjem akademskih stepena u čitavom evropskom prostoru postiže se pokretljivost onih koji su već stekli neku diplomu, ali to nije dovoljno. Potrebno je omogućiti pokretljivost, odnosno mobilnost onih koji još uvek studiraju, dakle, studenata.
To znači da ne samo diplome, nego i semestri moraju biti prevodivi. Prevodivost se postiže uvođenjem evropskog sistema prenosa bodova. Evropski sistem prenosa bodova predstavlja, u stvari, jezik komunikacije između visokoškolskih ustanova. Bodovi su brojčana vrednost između jedan i 60, koja se dodeljuje predmetima i kursevima, da bi se opisao koeficijent opterećenja studenata prilikom savlađivanja predviđenog gradiva.
Napor koji student treba da uloži u uspešno savlađivanje svakog kursa trebalo bi da bude precizno merljiv i prevodiv u ukupan broj radnih sati na nastavi, u pripremi za časove, u pisanju domaćih radova i pripremanju ispita, koji opet može da bude preveden u određeni broj poena. Optimalan broj bodova tokom jedne školske godine trebalo bi da bude 60.
Ono što posebno treba istaći jeste da uvođenje ovih bodova istovremeno podstiče svaku instituciju i na reformu sopstvenih obrazovnih programa, te na postizanje veće fleksibilnosti u obrazovnoj delatnosti.
Još ću sada malo objasniti pojam koji se pojavljuje i u zakonu, a i u Bolonjskoj deklaraciji, a to je šta je to dodatak diplomi. Dodatak diplomi je dokument koji se prilaže uz određenu diplomu visokoškolske ustanove radi detaljnijeg uvida u nivo, sadržaj, sistem i pravila studiranja i postignute rezultate tokom studija pojedinca kome je diploma izdata.
Dokument se priprema na bazi osnovnog modela koji je utvrdila zajednička radna grupa Evropske komisije Saveta Evrope i UNESKO-a. Međutim, to je fleksibilan alat koji se može prilagoditi lokalnim potrebama. U Srbiji se dodatak diplome već počeo izdavati na nekim fakultetima. Mogu da kažem da Univerzitet u Novom Sadu i neki fakulteti na Univerzitetu u Beogradu već izdaju dodatak diplome.
Sadašnji zakon o univerzitetu, koji je donet u maju 2002. godine, otvorio je mogućnost za usklađivanje sa nekim principima Bolonjskog procesa, ali promene nije učinio obavezujućim. Pojedini fakulteti, oslanjajući se na taj zakon, doneli su nove statute. Novi statuti su dali pravni okvir za uvođenje pojedinih reformskih elemenata.
Međutim, važeći zakon nije reformski i potrebno je što pre usvojiti Predlog zakona koji je danas pred nama. Demokratska stranka Srbije u potpunosti podržava Predlog i sasvim će sigurno glasati za njega.