Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/8049">Milan Dimitrijević</a>

Govori

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća. Gospodine ministre, radi se samo o jednoj reči, da se ovaj zakon tehnički popravi. Umesto „ministarstvo“, mi smo predložili da se to zove „nadležno ministarstvo“. Zbog čega? Zato što ste vi u obrazloženju ovog zakona, pozivajući se na ustavni okvir, spomenuli tri zakona: Zakon o radu, Zakon o socijalnoj zaštiti i obezbeđivanju socijalne sigurnosti građana i jedan zakon koji se tiče Ministarstva zdravlja, to je Zakon o zdravstvenoj zaštiti.
Volontiranje mogu da obavljaju i lekar, i farmaceut, i stomatolog, i viša medicinska sestra i fizioterapeut, dakle, zdravstveni radnici. Smatramo da nadležno ministarstvo, koje treba da ima evidenciju šta ti ljudi koji su nezaposleni, volonteri rade, koji su posao obavili, mora da ima neki izveštaj da bi znalo da su ti ljudi prošli određenu vrstu edukacije, da su stekli neka nova znanja i veštine. Zbog toga smo predložili „nadležno ministarstvo“, upravo iz tog razloga što se to odnosi i na zdravstvene radnike. Zahvaljujem.
S obzirom na to da je prihvaćen amandman na član 29, radi se o istoj stvari, logično je da se i ovaj amandman prihvati. Zahvaljujem, gospodine ministre.
Zahvaljujem, gospođo predsednice. Sačekaću da gospodin ministar završi razgovor, da bi mogli da komuniciramo. Zahvaljujem, gospodine ministre.
Dakle, šta je cilj donošenja izmena ovog zakona? To lepo piše u obrazloženju, dakle, da mi neke svoje standarde uskladimo sa standardima EU. To je u redu.
Ali, postavlja se pitanje šta ste napisali u članu 20, odnosno članu 46? Napisali ste nešto što zbunjuje elementarnu logiku. U prvom delu ste obavezali lokalnu samoupravu oko izgradnje objekata za prikupljanje leševa životinja, a u drugom delu tog člana u drugom stavu ta obaveza ne postoji. Dakle, umesto da poboljšate zakon, vi ste napisali jedan član koji potpuno zbunjuje onoga ko treba da ga primenjuje.
Da ste pažljivo slušali gospođu Donku Banović, videli biste zbog čega je važno to, ali vi niste slušali, imali ste preča posla. Ali, gospodine ministre i gospođo predsednice, zadnjih dana se dešava jedna vrlo čudna stvar prilikom obrazlaganja zakona u pojedinostima i u načelu.
Počne jedan zakon da se raspravlja, onda imate jednog ministra, kako je bilo kod prošle tačke dnevnog reda, tema su bili zakoni iz oblasti zdravstva, pa počne ministar zdravlja, pa nastavi ministar kulture, posle njega ministar za NIP, a završi ministar za sport i omladinu. Dakle, divota. Čini mi se da ta praksa nastavlja i dalje da teče.
Juče smo imali gospodina Sašu Dragina, ministra poljoprivrede, vezano za ove zakone iz poljoprivrede, danas imamo vas kao ministra trgovine, sutra verovatno ministra finansija ili nekog drugog i postavlja se jedno osnovno pitanje – kad krene ovakva vrsta rasprave, da li vi, u stvari, čitate ove zakone i da li vidite šta piše u tim zakonima?
Juče, recimo, u zakonu o vodama i o vodnim dozvolama se na mala vrata uvode nuklearni objekti u Srbiji. Niko ne reaguje, ni ministar poljoprivrede, ni ministar ekologije, verovatno ni vi ne znate šta to piše u tom zakonu.
Vidite, kada je takvo stanje, kada se zakoni ne čitaju, onda prođe ovakva nelogičnosti da nešto nekoga obavezuje u jednom stavu, a u drugom stavu ga ne obavezuje ni na šta.
Da li su takvi zakoni uopšte potrebni? Kako se može primenjivati jedan zakon koji sadrži dve protivrečne odredbe u istom članu? Dajte neko objašnjenje. To se kosi sa elementarnom logikom i osnovno je pitanje – da li uopšte čitate zakon?
Na ovaj član 30, a u starom zakonu član 63. stav 5. da se promeni i da glasi: "Način prijave i odjave zarazne bolesti, kao i način obaveštavanja o preduzetim merama donosi ovlašćena stručna institucija".
Smatramo da je to bolje rešenje, ali u obrazloženju koje smo dobili ovde govori se da će se to regulisati podzakonskim aktom, a da je ministar nadležan za poslove veterine to lice koje donosi te podzakonske akte.
Malopre sam govorio o tome i postavio pitanje – da li se ti zakoni čitaju? Potpuno sam ubeđen da se to ne čita, potpuno mi je jasno. Da se to prevede onako kako to glasi, sa nekim terminima koji su uvedeni verovatno u novosrpski jezik i potpuno je jasno da donošenje podzakonskih akata spada u nadležnost ministra.
Gospodine ministre, nije samo ova oblast opterećena nedonošenjem podzakonskih akata. Mnogi zakoni koji su doneti, koji protrče kroz ovu skupštinu, o kojima se ne raspravlja na valjan način, vape za podzakonskim aktima.
Ako imate malo vremena, pogledajte šta je zakona prošlo proceduru, a koliko je podzakonskih akata doneseno u vezi tih zakona, koji bi trebalo bliže da regulišu te zakone? Vrlo malo, jedan broj.
Onda se postavlja pitanje – kako taj zakon primeniti? Ne može se primeniti, zato što ministarstva ne rade svoj posao, zato što se bave suvom politikom, trče po lokalnim izborima, obećavaju sve i svašta, a ono što treba da rade, to ne rade. To rade ministarstva.
Ovde se radi o jednom potpuno dobronamernom amandmanu – da se u stavu 1. posle reči "u odobrenim klanicama" dodaju reči "u skladu sa zakonom".
Vi ste odbili taj amandman, ne vi gospodine Milosavljeviću, nego nadležni ministar i njegova komisija, upućujući nas opet na podzakonska akta – da je to regulisano podzakonskim aktima.
Malopre sam govorio, pre nekoliko minuta, šta znače ti podzakonski akti i gde su ti podzakonski akti u nizu zakona. Dakle, radi se samo o jednom kapricu i pored iskrene namere da se zakon poboljša, da se zakon precizira, da se uredi, da bude jasan svima, da se ovakvi amandmani odbiju.
Kada već govorimo o podzakonskim aktima i na koji način se oni donose i da li ih ima ili ih nema? Gospodine ministre, da li ste vi čuli za meso iz Brazila koje se pojavljuje na našem tržištu – čuli ste, je li tako? Postoji zakon koji treba to da spreči – postoji. Što se ne primenjuje? Šta se dešava sa piletinom iz drugih zemalja, potpuno nekontrolisano?
Ne primenjuje se zakon, pa ćete vi doneti podzakonske akte – samo razmazivanje i bacanje prašine u oči. Napišete zakon koji ne može da se primeni, dobijete sugestije da se zakon popravi i, onako osorno i grubo, amandmane opozicije odbijate, a imate niz problema koji se javljaju u državi i nećete da ih rešite. To je suština rada ovog ministarstva, pa i vašeg ministarstva.
Nije ovo dobro što radite, gospodine ministre, nije dobro i ne vodi ovo nikuda.
Prosto je neverovatno da kada se da jedan amandman koji treba da reši problem koji je ovaj zakon napravio, odnosno pisac ovog zakona, da se ovi amandmani odbiju.
Gospodine ministre, hajte ovako logično da razmišljamo. Šta je za vas uži a šta širi pojam: službena kontrola ili veterinarska kontrola kada govorimo o Zakonu o veterinarstvu? Možete li mi dati taj odgovor? Ne možete. Logično je da je veterinarska kontrola uži pojam i da to bliže objašnjava.
S druge strane, gospodine ministre, šta je svrha donošenja zakona? Da reguliše jednu oblast, ali i da reguliše i ograniči volju i samovolju pojedinca. Kako jedan zakon ne može da ograniči samovolju pojedinca. Kada je ministar vlastan da u ovoj službenoj belešci koju je on potpisao, a za koju pojedinci tvrde da je to tabloidna stvar, evo javnost Srbije da vidi kako izgleda jedan tabloid koji potpiše ministar, onda imate samovolju pojedinca.
Šta će nam onda zakon? Kakva je svrha donošenja zakona, ako je volja pojedinca jača od zakona? Šta će nam uopšte onda i Skupština? Postoji ministar koji je vlastan za sve i svašta, bez obzira na zakon. Što mi uopšte raspravljamo onda o ovakvim zakonima, ako je volja pojedinca tako jaka?
Zbog čega onda uopšte taj trud? Hoćemo li staviti pojedince u okvir zakona? Hoće li doći to vreme u Srbiji ili će volja pojedinca i dalje da bude zakon? To se pokazuje i ovakvim odlukama koje imamo pred sobom, sa potpisom vlastodršca koji je iznad zakona. Takve vi zakone donosite.
Predvideli smo da se ovde ta granica pomeri sa tri na pet godina. Ministarstvo je odgovorilo kako je odgovorilo, smatrajući da je to sasvim dovoljan rok. Mi smatramo da to nije dovoljan rok.
S druge strane, prethodnu diskusiju gospodina Milivojevića sam shvatio kao kritiku vama, gospodine Milosavljeviću, oko zapisnika veterinarske inspekcije. Ne znam kada je to bilo, ali koliko me sećanje služi, da li ste vi ono bili ministar poljoprivrede u prošlom mandatu? Da li se ta kritika odnosi na gospodina Milosavljevića? Ko je vodio taj resor poljoprivrede?
S druge strane, gospodine Milivojeviću, odakle vama zapisnik veterinarske inspekcije? Da li ste vi veterinarski inspektor? Odakle vama ti dokumenti? Kako, recimo ja nisam dobio zapisnik te veterinarske inspekcije, pa da vidim ko to prodaje usisivače u doba kada je ministar u Vladi iz DS, a bavi se veterinom itd?
Koga vi to kritikujete, gospodina Milosavljevića ili gospodina Sašu Dragina? O čemu se ovde radi?
Gospodine Milivojeviću, reči ne mogu biti ni iskrenije ni vrednije, ni poštenije od onog ko ih izgovara, a vi verovatno imate kritiku na gospodina Milosavljevića, koliko sam shvatio, ili možda na Sašu Dragina, ili možda na neke stvari kad smo tražili oko prskanja krpelja ili komaraca, da vidimo te ugovore, da li je bilo tendera, pa nije bilo tendera, pa tražim da mi se to donese, pa kažu – ne smemo da vam damo, jer to ne sme da se fotokopira. Zamislite, ne sme narodni poslanik da ima fotokopiju nekog tendera bez javnog oglašavanja, ne sme da ima taj dokument.
Da li vi o tim stvarima govorite? Kome to prebacujete? Objasnite malo. Shvatio sam da je to na gospodina Milosavljevića. Koliko znam, gospodin Milosavljević je bio ministar poljoprivrede u prošlom mandatu.
Gospođo predsednice, član 104 – povređeno dostojanstvo Narodne skupštine.
Ovde kada se pominje reč "amnezija", nisam siguran da neko zna šta znači šta je "amnezija". Molim da se takve reči ne upotrebljavaju.
S druge strane, kada se radi baš o tom terminu, samo ću pročitati radi shvatanja šta znači ta reč zadnju rečenicu ovoga što je "Tabloid" objavio sa potpisom ministra poljoprivrede. Samo zadnja rečenica – bez obzira da li je ista izrečena pravnom licu ili ne, neće se razmatrati.
Gospodine Milivojeviću, toliko o amneziji. Ovo je pet puta ponovljeno i pročitano. To niste komentarisali, a komentarišete i pominjete amneziju, a ne znate šta to znači.
Gospođo ministar, podneli smo amandman na član 226, pokušavajući da ovaj zakon malo ispravimo, da bude precizniji. Odgovor koji smo dobili oko odbijanja ovog amandmana, obrazloženje je da se to odnosi na to da je amandman odbijen kao i amandman na član 152.
Govori se o donošenju podzakonskih akata. Tu je jedna vrsta problema. Donošenje podzakonskih akata, moram da podsetim kako se donose podzakonska akta u Ministarstvu zdravlja. Jedan od tih podzakonskih akata je i Uredba o dopunskom radu.
Da vidimo, Uredba o dopunskom radu je omogućila da neko koristi državne resurse da radi popodne, iako je zaposlen u državnoj instituciji, i da mu se taj dopunski rad plaća. Tako vi regulišete podzakonskim aktima, tako regulišete sve zakone.
Tako će biti i sa ovim zakonom o lekovima sa vašom regulacijom podzakonskih akata. Dakle, od ovoga nema ništa. Ovo je jako loše rešenje. Postoji autističnost vlasti da ne prihvati nijedan amandman, čak i onaj koji je krajnje dobronameran.
Gospođo ministar, vi ste četvrti ministar koji učestvuje u raspravi o Zakonu o lekovima. U načelnoj raspravi imali smo zadovoljstvo da bude prisutan ministar zdravlja, gospodin Tomica Milosavljević, uvažavajući sve razloge njegovog neprisustva u toku rasprave u pojedinostima. U pojedinostima o ovom zakonu je bio prisutan ministar kulture, gospodin Bradić, pa onda ministarka Verica Kalanović za NIP i na kraju vi kao ministar sporta i omladine. Dakle, to samo po sebi govori nešto, a to nešto neću komentarisati.
U načelnoj raspravi o zakonu u pojedinostima, a vezano za član 230, postavio sam desetak pitanja na koja nisam dobio nijedan odgovor. Prvo ključno pitanje koje sam postavio u vezi ovog zakona o lekovima i medicinskim sredstvima je bilo pitanje – gde je tu pacijent? Dakle, šta je to što bi trebalo da ovaj zakon reguliše? To je svakako da lek treba da bude jeftin, da treba da bude dostupan, da bude bezbedan i da bude efikasan. Da li to ovaj zakon omogućuje? Svakako ne.
Drugo pitanje, pošto smo krenuli redom, jeste da li je taj lek jeftin? Pitanje koje je upućeno ministru zdravlja i ministrima koji su tu učestvovali na neki način u raspravi je bilo – kolika je cena leka u Srbiji i kako mi plaćamo te lekove koji idu na teret Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje? Tu je jedna vrlo ozbiljna situacija.
U 2008. godini sam postavio pisanim putem ministru zdravlja pitanje – kolika je cena leka u Srbiji i kako se to plaća? Odgovor koji sam dobio je iznenadio ne samo mene, nego čini mi se i javnost jednim saznanjem, da se prosečna cena leka određuje na taj način što se uzima prosečna cena leka u Italiji, Hrvatskoj i Sloveniji. Istovremeno, ministar zdravlja je izrazio svoju zabrinutost zbog nedovoljno para koje se prikupe u budžetu Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje.
Hajde da se vratimo, da vidimo šta je to i koliko je to po glavi stanovnika u ove tri referentne države. U Italiji je to preko 1.500 evra, u Hrvatskoj je to preko hiljadu evra, u Sloveniji je to preko dve hiljade evra. A koliko je kod nas? Nepunih 300 evra.
Mi se poredimo, tražeći prosek iz te tri države da bi platili lekove na teret Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje. Da li to vama nešto govori? Onaj ko malo promisli glavom biće mu jasno sve šta se radi.
Dalje, u ovom zakonu se govorilo o tome da li je zadovoljna domaća farmaceutika? Čuli ste primedbu. Malopre je moj kolega gospodin Nikola Lazić govorio šta kaže domaća farmaceutika na ovaj zakon. Da li su zadovoljne apotekarske ustanove? Čuli ste u ranijim komentarima šta kaže Farmaceutsko jezgro.
Dakle, ono o čemu se nije dovoljno raspravljalo to je šta je sudbina neregistrovanih lekova, šta se dešava sa švercovanim lekovima, šta se dešava sa pomoćnim lekovitim sredstvima.
Evo, gospođo ministar, pošto ste tu, a učestvujete u raspravi, mogu i vas da pitam, a pitao sam i gospođu Kalanović – da li znate šta je lek, šta je medicinsko sredstvo, a šta je pomoćno medicinsko sredstvo? Kada postavite takva pitanja, kada postavite pitanje gde je tu pacijent i kada nemate odgovor, onda morate biti zabrinuti. Kada nemate osnovnu stvar, a to je zakon o pravima pacijenta, onda se pitate u kakvoj državi to živimo.
Ministar zdravlja u odgovoru na jedno pitanje kaže da se naš Zakon o zdravstvenoj zaštiti bavi u 15 članova oko zaštite prava pacijenta. Hajde da vidimo šta se to dešava u državi Srbiji, zbog čega toliko primedbi na ceo sistem zdravstva kada se taj zakon toliko bavi, u 15 članova, oko zaštite prava pacijenta.
Otkud korupcija u zdravstvu? Otkud liste čekanja? Otkud švercovani lekovi? Otkud serumi, a mesto seruma voda? Odakle sve to potiče? Da li je to taj zakon regulisao ili nije regulisao? Vi pričate jedno, radite drugo, a mislite sasvim nešto treće.
Ovaj zakon nije u službi onoga kome je namenjen, to je pacijent. Ovaj zakon je u službi onoga ko uvozi lekove – farmaceutskog uvozničkog lobija. Taj zakon će uništiti domaću farmaceutiku, pa ćemo onda doći u situaciju u kakvoj smo bili prošle godine, da navrat-nanos uvozimo vakcine, pa kada ih ne potrošimo zbog tobožnje neaktivnosti zdravstvenih radnika Srbije, onda ćemo to da poklanjamo nekoj siromašnoj zemlji u Africi.
Kojoj to siromašnoj zemlji u Africi poklanjamo vakcine, a nismo ih imali kada je bilo vreme? To je stanje u zdravstvenom sistemu Srbije. To je proizvod osam godina ministrovanja gospodina Tomice Milosavljevića. To je stanje na tržištu lekova, da ne govorim sada jer nemam vremena o medicinskom otpadu, koliko tih stvari postoje u Srbiji, koliko po tavanima i magacinima, kolike su količine lekova kojima je istekao rok upotrebe i sa kojima ne znamo šta da radimo.
Umesto da ovaj zakon reguliše jednu kompletnu oblast, ovaj zakon zbunjuje, ne daje nikome sigurnost, ni korisniku, ni proizvođaču, ni distributeru.
Ovaj zakon je loš. Ovaj zakon je prepisan, ovaj zakon trči negde napred, a ne misli na onog ko bi trebalo da ima koristi od ovog zakona.
Gospodine Vukoviću, nismo mi govorili da će u Srbiji da oboli između dva i po i tri miliona ljudi od novog svetskog gripa. Nismo mi plašili ovaj narod.
Istine radi, gospodine Vukoviću, "Glas Amerike" 24.7.2009. godine, ministar zdravlja, gospodin Tomica Milosavljević: "Mi smo u razgovoru sa svim proizvođačima i sa jednim od njih imamo preliminarni dogovor, da kad počne proizvodnja vakcine za koju se dokaže da je ispravna i pouzdana i da je klinički proverena, da bismo je onda kao zemlja kupili za prvu prioritetnu grupu od milion i po ljudi, koliko se predviđa analizom ili tri miliona doza vakcina".
Kako to u julu 2009. godine je taj razgovor obavljen? Mi vakcine u novembru nismo imali. S kim je to pregovarao gospodin Milosavljević?
Kad govorite o lekovima i snabdevenosti, nisam ja izmislio, gospodine Vukoviću, u svakoj apoteci je bar po jedan švercovan lek. Nisam ja, gospodine Vukoviću, izmislio sve više falsifikata, o tome piše štampa. Kako rade naše inspekcije? Ima li dovoljno ljudi? Koliko je tu ljudi zaposleno? Ko to kontroliše?
Sledeća stvar, izrazio sam žaljenje, gospodine Vukoviću, što gospodin Milosavljević nije tu, meni je iskreno žao zbog toga. Nisam komentarisao ni na jedan način gde se i na koji način gospodin Milosavljević leči. Govorio sam o nečemu drugom. Govorio sam o ceni lekova i složio se s gospodinom Milosavljević da je to nedovoljno koliko se izdvaja za zdravstvo i za lekove. Ali, govorim o tome da mi uzimamo prosek onih zemalja koje imaju po pet ili šest puta viši doprinos po glavi stanovnika nego što imamo u Srbiji. Mi uzimamo te zemlje kao referent da bi plaćali lekove. O tome govorim. To je potpuno jasno. Nemojte mi poturati takve stvari.
Postoje dokumenti i nijedanput bez valjanog dokumenta neću govoriti javno, a to je odgovor Ministarstva zdravlja kako mi plaćamo lekove. Imate li odgovor na to pitanje? Nemate. Nemojte više nikad da komentarišete, bar ono što je istina i ono što je činjenica.
Demagogija je kada u okviru budžeta dobijete finansijski plan Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje i kažete da je to dobro, to je demagogija. A rasprava nema veze sa demokratijom onda kada na taj plan ne možete da utičete ni jednim jedinim amandmanom i ne znate kako se troše sredstva u Republičkom zavodu za zdravstveno osiguranje.
Nije demagogija kada postoje liste čekanja, a strašno je kada u jednoj zemlji postoje liste čekanja za oboljenja od malignih bolesti, pa se leče pacijenti drugih osiguranja i drugih država, dok naši pacijenti čekaju na toj listi čekanja. Javnosti se predstavlja na drugi način. To je demagogija, to što vi pričate, a ovo je istina što ja govorim.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, stvarno ne mogu, a pokušavao sam da razumem zbog čega ste ovaj amandman gospodina Krstina odbili.
Radi se o odeljku zakona koji se tiče finansiranja upravljanja vodama. Ne znam u čemu je problem, da se izvori sredstava pribavljaju i putem donacija. Da li je to nešto što je neprihvatljivo za Ministarstvo? Ili donacije možda uopšte nisu ni prihvatljive? Ili nama uopšte ne trebaju više donacije? Pogotovo, što se donacije pominju, kako je rekao gospodin Krstin, u članu 188. Kako se to u jednom članu pominju, a u drugom članu ne pominju?
S druge strane, koristiću vreme poslaničke grupe, čini mi se da je dosta ovlaš prošao jedan vrlo važan član ovog zakona. Mislim da je ovaj član važan da javnost Srbije bude upoznata sa nekim činjenicama. Radi se o članu 117, radi se o vodnim uslovima. Kaže se – objekti i radovi planskog dokumenta za koje se izdaju i vodni uslovi. Tačka 4) planska dokumenta za koje se izdaju vodni uslovi se odnose na hidroelektranu, termoelektranu i nuklearne objekte.
Hajdmo da vidimo šta su to nuklearni objekti. Ne bi priča bila vrlo interesantna do pre dva-tri dana, odnosno 22. aprila, da nisu poslanici koji su članovi Odbora za zaštitu životne sredine dobili jedan poziv na jedan sastanak koji je organizovala nevladina organizacija "Beles" i sa predlogom određenih pitanja koje treba poslanici da iniciraju. Koliko vidim, poslanike vladajuće većine ovo ne zanima i to je dobro, pokazuje se odnos.
Kaže se ovako, tačka 5) jedno od tih pitanja koja bi trebalo da se iniciraju u razgovorima – verifikacija da je Zakon o vodama koji je u proceduri u skladu sa direktivama EU. Da li je direktiva EU da gradimo nuklearne objekte?
Sad kakve to opet ima veze sa ovom temom? Kaže se ovako: "tačka 6 - iniciranje revizije, strategije, energetike i decentralizacije u oblasti energetike".
Jesmo li mi to ušli, gospodine ministre, u reviziju energetike? Je l' to javnost Srbije zna nešto o tome? Hoćemo li mi to da gradimo nuklearne elektrane? Imamo mi neke obaveze koje smo ranije doneli, do 2015. godine, ili mi na mala vrata kroz jedan zakon, kakav je Zakon o vodama, uvodimo pojam nuklearnih elektrana? Mislim da je tako.
Javnost Srbije mora ovo da zna. Evo, to se ovako pojavljuje, pa će se onda u okviru ovako jedne priče koja je servirana narodnim poslanicima reći – evo, obavljena je javna rasprava. Šta je sa obnovljivim izvorima energije?
Šta o ovome misli ministar zaštite životne sredine? O nuklearnim objektima? Šta su to nuklearni objekti? Ko može od vas, gospodo iz Ministarstva poljoprivrede, da objasni narodnim poslanicima šta je to nuklearni objekat za koji se izdaje vodna dozvola? Evo, baš je to interesantno pitanje.
U sledećem članu 118. kaže: tu vodnu dozvolu može da izda i lokalna samouprava, a znamo šta je lokalna samouprava, može da izda i grad Beograd, može da izda Autonomna Pokrajina. Dakle, Zakon o zaštiti životne sredine za vas ne važi ili ga niste čitali, ili za vas ne važi moratorijum do 2015. godine?
Ili ste se možda dogovorili sa nekim finansijerima o izgradnji nuklearnih elektrana? Vi ćete natovariti još jednu bedu na vrat ovom narodu. Dakle, hajte objasnite: šta će nuklearni objekat u Zakonu o vodama i šta to znači? Šta je to, kakav je to nuklearni objekat?
Očekujem odgovore od vas, da vidimo šta je ovo u zakonu. Je l' to ta vrsta puzajuće politike, na mala vrata se uvode neki pojmovi i kaže - to je saglasno direktivama EU? Šta je sa našim zakonima? Znači, naše zakone ćemo da prekršimo, oni ne postoje, nikakva obaveza ne postoji prema starim zakonima, mimo bilo kakvih odluka, mimo bilo kakve saglasnosti i javne rasprave uvodimo pojam "nuklearni objekti" i evo u Srbiji nuklearne elektrane.
To ste vi smislili u ovom zakonu, bez rasprave, bez konsultacija. Ući ćete opet u nova zaduživanja, uvešćete čudo u zemlju Srbiju, pa će neko da investira, da nam stigne nuklearna elektrana u Srbiju, a mi ćemo na ime kredita da dajemo električnu energiju. To je vaš plan i to je politika koju vodi ova Vlada.
Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća.
Gospođo ministar, dame i gospodo narodni poslanici, mi smo u članu 31. predvideli da se doda novi stav, da se odredbe ovog zakona za proizvođače lekova sa sedištem u Republici Srbiji primenjuju od dana ulaska Republike Srbije u EU.
Dakle, vi ste nama odgovorili da se amandman ne prihvata, pozivajući se na član 230. na stav 1. što i nije sporno. Ali, gospođo ministar, ja čitam ceo član ovog zakona, pa se pitam – a, šta je sa drugim stavom ovog člana, a drugi stav ovog člana glasi ovako, molim vas da me pažljivo slušate: ''Do ulaska Republike Srbije u Evropsku uniju proizvođač lekova sa sedištem u Republici Srbiji koji je nosilac dozvole za lek može da dobije dozvolu za lek posle isteka roka od šest godina od dana dobijanja prve dozvole za referentni lek, odnosno posle isteka roka od deset godina od dobijanja prve dozvole za biotehnološki lek.''
Šta je tu problem? Problem je u tome šta domaća farmaceutika kaže, o ovom članu i o članu 31, 32, da vi uništavate domaću farmaceutiku. To kaže domaća farmaceutika, da im vezujete ruke.
Sada se vraćamo na početak priče, one priče u načelu, na pitanje koje sam postavio gospodinu ministru, koji, nažalost, nije ovde i shvatam opravdanost. Gde je tu pacijent? Da li je to jeftin lek? Da li je to bezbedan lek? Da li je to dostupan lek? Ništa od toga nema.
Dakle, vi ste primenili propis koji potpuno obespravljiva domaću farmaceutiku, stavlja onoga kome je lek namenjen u jedan tragičan položaj. To je cilj vašeg zakona.
Gospođo ministar, vi branite ovaj zakon. (Sačeka ću da završite vaš razgovor.) Da li vi možete da nam objasnite šta je lek, a šta je medicinsko sredstvo? Da li vi znate kakva je razlika između te dve stvari, da bismo mogli ravnopravno da diskutujemo o ovom zakonu? Ne znate, je li tako? Kako onda možemo da pričamo, kako možemo da obrazlažemo ovaj zakon? Šta vi imate da nam odgovorite na ove primere koje mi stavljamo povodom ovog zakona? Da li imate neki odgovor na ovo?
Vi favorizujete na ovaj način uvoznički lobi, nekome hoćete da gurnete pare u džep, a čije pare? Pare poreskih obveznika koji se skupe za doprinos. To je cilj ovog zakona. Recite nešto ako imate. U načelnoj raspravi postavio sam ministru niz pitanja. Nijedan odgovor nisam dobio, na primedbe domaće farmaceutske industrije, farmaceutskog jezgra, na način kako se određuje cena leka koja se plaća na teret Republičkog zavoda za zdravstvenog osiguranja. Jedino što je ministar našao za shodno da odgovori jeste da su, tobože, neki, a to je istina, obavljali funkciju od javnog značaja, jer su bili gradski sekretari, i znaju kako je teško doneti zakon o pravima pacijenata.
Zakon o zdravstvenoj zaštiti sadrži 15 članova koji brane, tobože, pacijenta. Evo kako ga branite, o tome pišu novine – švercovani lekovi, neispravni lekovi, nema lekova, lek ispod tezge! To je zakon koji vi predlažete i koji očekujete da se usvoji, a odgovornost je na poslaničkoj većini, koja će, verovatno, glasati za ovaj zakon, a onda kada Srbija doživi sudbinu 1991, 1992, 1993. godine, onda ćete se pitati zašto ste glasali i zbog čega ste to glasali.
Zahvaljujem, gospođo potpredsednice, gospodine ministre, predložili smo amandmanom u članu 18. da se u tački ''2) davanjem nepokretnosti u državnoj svojini u zakup na određeno vreme sa mogućnošću otkupa.'' Ne kupovine, nego ''otkupa''.
Više poslanika je govorilo o tome u čemu je razlika između kupovine i otkupa. Nije samo to problem. Problem je nastao, čini mi se, od početka, od puštanja ovog zakona u skupštinsku proceduru.
Kada smo razmatrali ovaj predlog u načelu imali smo ministra unutrašnjih poslova i prvog potpredsednika Vlade, danas imamo vas kao predstavnika Vlade. Podsetiću vas, gospodine ministre, šta je rekao prvi potpredsednik Vlade u svom obraćanju narodnim poslanicima, zbog čega smo mi insistirali, a dobili smo i potvrdu u tom izlaganju od ministra Dačića, da je bolje da se radi o otkupu.
Gospodin Dačić kaže – na osnovu novca koji se prikupi od otkupa, procenjuje se da to može biti oko šest miliona evra, što bi moglo biti dovoljno itd. Dakle, i gospodin Dačić govori o otkupu, a ne o kupovini. To nam i daje pravo da mi insistiramo na ovom amandmanu.
Vi ste odgovorili, odnosno ne znam da li ste vi ili neki drugi predstavnik Vlade, kako ste odgovorili. O tome ćemo mi i dalje polemisati i debatovati.
Razumem, ministre, gospodine Čipliću, što ste vi ovde prisutni, da za branjenje ovog zakona, zato što je pitanje izbeglica i pitanje ljudskih prava. Razumem što je i gospodin Dačić bio ovde, ali ne razumem jednu stvar, gospodine ministre, da onaj član Vlade koji je resorno zadužen za to i koji ima svog savetnika, koji troši sredstva iz budžeta, da se nijedanput ne pojavi u ovoj skupštini da ovaj zakon obrazloži. U čemu je taj problem?
Taj gospodin koji se ovde ne pojavljuje danima, a koji bi trebalo da obrazloži ovaj zakon i da polemiše sa nama, narodnim poslanicima, ne znam da li je drugi, treći, četvrti ili koji već po redu potpredsednik Vlade, jeste gospodin Krkobabić. Da li gospodin Krkobabić ima problem sa Narodnom skupštinom ili sa nama narodnim poslanicima kada treba određeni zakon da se brani?
Druga vrsta problema koji se javlja u ovom zakonu i koji nije pitanje samo ovog zakona, nego i drugih zakona, znate, gospodine Čipliću, dobro je to što se vi zalažete za branjenje prava izbeglicama, dobro je i to što javno pričate, ali, da vidimo kakva je to politika koju vi vodite ovde?
Ne može ta vrsta politike koju vodi ova vlada da odbrani prava izbeglica, zato što je ta politika puzajuća, razmrljana, ne postoji. To je politika velikog marketinga unutar države, a slabe moći prema onome sa kojim bi trebalo da se taj problem reši. Marketing unutar države ne rešava ove probleme. Rešava razgovor sa onima koji su dužni, a tog razgovora nema i to je problem ove politike, u stvari nepostojanje nikakve politike.
Ne sumnjamo mi u vaše namere, ali to je slaba politika, nikakva, koja nije u mogućnosti i nema kapacitete, na ovaj način na koji se vodi, da reši ovu vrstu problema.