Član 3. glasi: "Državni organi Republike Srbije određeni ovim zakonom nadležni su za vođenje postupka protiv učinilaca krivičnog dela iz člana 2. ovog zakona, koja su izvršena na teritoriji bivše SFRJ". Naš amandman na član 3. predlaže da se posle reči "Jugoslavije" dodaju reči "bez obzira na državljanstvo učinioca ili žrtve".
To je, pre svega, zbog toga što se Predlog zakona izjašnjava samo o teritorijalnoj nadležnosti državnih organa Republike Srbije, što ostavlja mogućnost za različito tumačenje njihove realne i personalne nadležnosti. Dakle, smatramo da mora nadležnost suda da se proširi na sva lica koja su vršila ratne zločine, bez obzira na njihovo državljanstvo.
Međutim, prihvatanje ovog zakona mi uslovljavamo, naravno, našim prvim amandmanom na član 2. jer u članu 3. se kaže: "Državni organi Republike Srbije određeni ovim zakonom nadležni su za vođenje postupaka protiv učinilaca krivičnih dela iz člana 2." To je ključni problem. Ako se ne usvoji naš prethodni amandman, gde predlažemo da se krivična dela obuhvate po vrsti i nazivu člana 5. Statuta Međunarodnog krivičnog tribunala, onda ne možemo da prihvatimo ni član 3.
Dakle, ovde je suština, kao da je napravljena neka nagodba između vlasti i međunarodnih faktora - vi sudite za nešto, a za glavne stvari ćemo mi suditi u Hagu. Prema tome, stav gospodina Batića o tome ko je za, a ko je protiv Haga je bez ikakvih argumenata. Ko ne bude prihvatio naš amandman koji obuhvata član 5. Statuta, ulazi direktno u antihaški lobi. Ovo je pitanje znanja, a ne trenutnog opredeljenja. Prema tome, vrlo je jasno da se uvažavamo kod ovoga.
Nisam slučajno rekao šta su potpisali Butros Gali i Vladislav Jovanović. Ovaj predlog zakona, ovako predložen, ide ispod nivoa tog predloga iz 1996. godine. Taj dogovor, odnosno razmena pisama nije išla u formi ugovora, zato što bi onda morala da bude ratifikovana u Skupštini. Mi ne znamo tačno kako glasi dogovor, a što se ne objavljuje. Prema tome, ko ne bude prihvatio ovaj naš stav, vrlo nam je jasna pozicija.
S druge strane, nedavno su osuđena četiri vojna lica, dva oficira i dva vojnika, zbog zločina na Kosovu. Tamo su ubili dva lica i dobili ukupno 35 godina. Ne znam da li je predlagač razmišljao o tome da ovakva formulacija otvara mogućnost za odgovornost policije. Zato vam skrećem pažnju da ove naše amandmane uvažite, a ne, kao Vlada Srbije, olako odbijate. Mi smo izneli argumente. Dakle, autoritet naših amandmana izveli smo iz argumenata. Vladino obrazloženje u jednoj rečenici da to nije osnovano, mislim da jednostavno ne može da se prihvati, zato što nije iznet nijedan pravni argument. Mi ne možemo da osporimo to što je Vlada navela odbijajući naš amandman, zato što ne navodi činjenice. Ono što se ne zasniva na činjenicama ne može da se osporava činjenicama. Zato ovaj amandman, kao i prethodni, preporučujem vašoj pažnji.

O nacrtu ovog zakona, prema pisanju štampe, prvo je pozitivno mišljenje dala gospođa Karla del Ponte, onda Organizacija o evropskoj bezbednosti i saradnji, pa je nacrt došao pred Vladu Srbije i tada je nastao kao predlog, pa se i Vlada izjasnila pozitivno i posle tog redosleda je došao u skupštinsku proceduru.
Razlozi donošenja ovog zakona, prema tekstu koji smo dobili, nisu jasni, a ni obrazloženje. To je, u stvari, onako napisano, da se kaže da ima nekih razloga, a ima i nekog obrazloženja. Pre svega, moram da kažem da se nameće pitanje da do sada ratni zločini koji su vršeni ovde izgleda nisu istraživani zato što nije bilo zakona. Pošto sad imamo Predlog zakona, to će da olakša akciju u otkrivanju ratnih zločina koji su ovde vršeni. Ni ovaj zakon neće vredeti pet para ako ne bude volje da se zaista otkriju ratni zločini.
U članu 3. se kaže: "Državni organi Republike Srbije određeni ovim zakonom nadležni su za vođenje postupka protiv učinilaca krivičnih dela iz člana 2. ovog zakona, koja su izvršena na teritoriji bivše SFRJ". Nameće se pitanje šta je sa ratnim zločinima koji su vršeni na teritoriji SRJ, odnosno teritoriji Srbije ili na Kosovu? Da li se to Vlada unapred odriče svojih nadležnosti i za one zločine koji su učinjeni na teritoriji Srbije i koji su činjeni do donošenja Rezolucije 1244, pa nam na taj način sugeriše da ne računamo na državne nadležnosti u tom pogledu ili je ovo propust? Nadam se da je ipak propust. Ne bih želeo da budem zlonameran, ali mislim da bi ovo trebalo da se ispravi i da one nadležnosti koje su nam međunarodno priznate ne bi trebalo da u ovoj proceduri kroz zakone odbijamo.
Pored toga, moram da kažem da u članu 5. postoje neverovatna rešenja. Ovde se kaže, između ostalog; da kandidat za tužioca za ratne zločine, pored moralnog ugleda i nepristrasnosti, treba da ima i značajno iskustvo u oblasti krivičnog prava. On mora da ima znanje, nema tu iskustva. Tu se ne može steći iskustvo, mora se znati šta su ratni zločini, mora se znati procedura. Dakle, iskustvo ovde ne dolazi do izražaja.
Interesantno je da prednost u izboru, odnosno postavljenju imaju ona lica koja poseduju znanje i iskustvo u oblasti međunarodnog humanitarnog prava i ljudskih prava. Ovo je jedna protivrečnost. Prosto je neverovatno da se ne traži znanje u oblasti krivičnog prava, a da se traži znanje u oblasti humanitarnog prava i ljudskih prava. To jeste neophodno, ali je i ovo drugo znanje neophodno.
Između ostalog, predviđa se i služba za otkrivanje ratnih zločina. Ako do sada nadležno Ministarstvo unutrašnjih poslova, sa svom svojom opremom, znanjima, kadrovima, organizacijom, nije moglo ništa ozbiljnije da učini, nameće se pitanje otkud sad služba za otkrivanje ratnih zločina kao posebna nada da će ti zločini zaista biti istraženi.
Međutim, ako se pogleda nastavak i sredstva za rad, vidi se da je predviđeno 220 miliona dinara, za tužilaštvo i sud 50 miliona. Iz toga zaključujem da će biti potreban rebalans budžeta, obzirom da je, prema nekim istraživanjima, deficit budžeta oko milijardu evra. Voleo bih da su ti ekonomisti pogrešili, ali izgleda da nisu.
Ovo je posebno zanimljivo zbog obrazloženja gospodina Batića, koje je ovde dao usmeno. Naime, on je pre neki dan rekao da je gospodin Đelić, ministar finansija, izjavio da je bankrotirala Narodna banka Srbije. Onda ga je demantovao gospodin Đelić. Ako tako govori, onda nije jasno zašto stoji iza Predloga zakona u kome se, kada je reč o sredstvima govori o 220 miliona dinara. Ne znam od koje će banke ili od kojih finansijskih institucija dobiti sredstva, ako ministar tako neodgovorno citira ministra finansija Đelića.
Pravila postupka su prilično jasna. Postupak je i do sada postojao, kakav-takav. Ako je bilo volje da se zaista ti zločini gone i postojeći zakon je bio dovoljan.
U članu 14. predviđena je video konferencijska veza. To je apsolutno neprihvatljivo. Hag više ne prihvata takav način svedočenja. Država mora da garantuje sigurnost svedocima. Oni moraju da budu prisutni ili u sudnici, pa da budu zaštićeni, a ne da iz nekih dalekih prostorija ili gradova svedoče. Tu mora da se poštuje procedura i tu ne može država da se drži principa "daj šta daš".
Mi smo ovde predložili više amandmana, smatrajući da bi ovaj predlog trebalo poboljšati. U duhu onog što sam govorio, mi smo predložili da ovaj zakon bude primenjen, kad bude izglasan i ako bude izglasan, i radi otkrivanja i krivičnog gonjenja učinilaca krivičnih dela predviđenih članom 5. Statuta Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju. Dakle, da ovaj sud bude nadležan i za ona dela koja goni Tribunal. Ako se ovoj državi priznaje kredibilitet, onda mora da se prizna i u toj oblasti. Više ne bi mogli da se prihvate argumenti starateljstva i u tom pogledu. Država mora tu da položi ispit.
Zato smo taj amandman predložili. Predložili smo da se nadležnost ovog suda odnosi i na one osobe koje imaju drugačije državljanstvo, dakle bez obzira na državljanstvo učinioca ili žrtve, jer mislimo da je interes pravde bitan; a u vezi ovog člana 14. pomenuo sam da smatramo da video konferencija ne dolazi u obzir, i te naše amandmane preporučujemo vašoj pažnji. Toliko za sada u ovom govoru u načelu.

Ovaj predlog zakona Vlada je predala Skupštini 18. oktobra 2002. godine, tako da je protivno Poslovniku došao na dnevni red. Predlog zakona sadrži već poznata rešenja u svetu. Slažem se sa jednim delom obrazloženja, da će taj zakon omogućiti sigurnost u pravnom prometu.
Zakon ima 68 članova, stao je na 22 stranice, a obrazloženje ima cele dve strane. Tako se objašnjenje jednom rečenicom daje za članove od 1. do 8, od 9. do 14, od 15. do 17, od 18. do 26, od 51. do 60. Šta god mislila Vlada o ovoj skupštini, mislim da je ova skupština zaslužila mnogo bolje i ozbiljnije obrazloženje, bez obzira što mislim da je tekst predloženog zakona daleko bolji od obrazloženja.
Pored toga, u obrazloženju se, između ostalog, kaže da će ovaj zakon, kada bude usvojen, "doprineti konstituisanju povoljnih uslova za ulaganje u privredu Srbije". Prosto ne mogu da verujem da Predlog zakona o ručnoj zalozi, koja će biti tako regulisana da postoji registar, može u većoj meri otvoriti vrata stranim investitorima nego što je to bilo do sada, jer bi bilo pretenciozno, gospodine ministre, smatrati da, kada je reč o stranim investicijama, nedostatak ovakvog zakona predstavlja glavnu prepreku, stvara se utisak kao da su investitori na granicama i samo čekaju da pohrle, čekajući da izglasamo jedan ovakav zakon.
Ipak, za mene je najinteresantnije to da vi u obrazloženju ovog zakona, govoreći o tome da će on doprineti nekim stranim ulaganjima, ne dajete nikakvo obrazloženje. U kakvoj uzročnoj vezi je ovaj zakon sa stranim ulaganjima i u kojoj meri će ovaj zakon otvoriti vrata za strana ulaganja?
Kao što vam je poznato, industrijska proizvodnja pada iz meseca u mesec, spoljnotrgovinski deficit je vrlo visok, a privredna stagnacija po nekim najblažim merilima postoji već godinu i po dana. Zastoj u investiranju je uzrok slabljenja privredne dinamike.
Mislim da politika kamatnih stopa utiče na osnovni privredni ambijent i da najbolji zakon o ručnoj zalozi sa ovakvim kamatnim stopama ne može da doprinese većem investiranju, pre svega, domaćih privrednih aktera.
Šta se dešava u bankama? Od početka godine se uočava da su banke likvidne. Međutim, dolazimo do toga da one plasiraju sredstva, devizna sredstva, iz centralne banke u komercijalne banke, pa kada imate takvu situaciju da banke nisu raspoložene da investiraju, osim kod velikih kamatnih stopa da daju kredite, već da iz centralne banke prebacuju devizna sredstva u komercijalne banke, onda je situacija vrlo jasna, pre svega, zbog toga što centralna banka već počinje da reaguje, pa povećava procenat obavezne rezerve kako bi se odliv sredstava iz centralne banke smanjio.
To znaju i domaći privrednici i stranci i u takvoj situaciji sa takvim signalima, ni najbolji zakon o ručnoj zalozi ne može da pomogne. Pored toga, vi ste u svom današnjem izlaganju govorili da je jedan od razloga da ovaj zakon bude predložen i da bude na dnevnom redu to što će doći do većeg ulaganja u privredu Srbije. Vaš kolega iz Vlade, gospodin Vlahović, prekjuče kaže da zbog odnosa u Vladi ne možemo očekivati veća ulaganja, odnosno da postoji rizik investiranja.
Dakle, dva ministra, koji po svojim stavovima i dosadašnjim doprinosima su kompatibilni u radu, daju dve potpuno protivrečne izjave.
Zato smatram da je ovde problem privredni ambijent, uslovi privređivanja, a ne nedostatak ovog zakona. Ipak, u načelu smatram da ovaj zakon treba podržati, bez obzira što još nismo dobili izveštaj Vlade o našim amandmanima, a koliko sam obavešten, Vlada je dala saglasnost samo za četiri naša amandmana. Toliko.

Za ovaj član Predloga zakona, važi ono što sam govorio juče za član 2. Naime, ovde se u razlozima govori da je došlo do povećanja broja izvršenih krivičnih dela, što se uopšte ne uklapa u izveštaj MUP-a, gde se govori o padu kriminala. Tačnije, ukupno je krivičnih dela 2002. u odnosu na 2003. manje za 6.500. Privredni kriminal je opao za hiljadu dela, opšti kriminal za 5.500. Koja su to onda pojedina krivična dela u porastu?
Drugo, ne daje se uopšte analiza da li su kazne zatvora i kaznena politika uticale na izvršenje tih krivičnih dela. Dakle, amaterski pristup je nešto krajnje neozbiljno u vanrednom stanju, gde se govori da ozbiljnost trenutka zahteva da to prihvatimo. Ako neko ovo ozbiljno analizira, upoređuje sa podacima MUP-a koje smo dobili od gospodina Šutanovca, onda mislim da neko ne shvata dovoljno ozbiljno svoj rad.
S druge strane, ovde u amandmanu se ukazuje na grešku koja je nastala, a to je bio previd ili omaška. Ne može se spajanjem kazni predvideti veća kazna od 15 godina zatvora, jer je maksimalna kazna 15 godina, a za najteža dela 40 godina. Dakle, ne možete menjati član 48. a ne promeniti član 38, koji kaže da je minimalna kazna 30 dana, a maksimalna 15 godina. To znači da se i kod krivičnih dela gde se može izreći 40 godina, može izreći do 15 godina zatvora, tako da obrazloženje ministra da Predlog zakona predviđa da se može izreći i preko 15 i preko 40 godina nije tačno.
Pored toga, treba predvideti i kakva su rešenja u drugim državama. Od Nemačke do Belorusije ovakvog predloga nema. Dakle, ovo nema veze sa harmonizacijom prava sa Evropskom unijom. Najgore što Vlada nije prihvatila ovaj amandman, a ako je bilo omaški kod predloga, onda je amandman podstakao na razmišljanje. Treba ljudi iz Vlade da isprave grešku.
U članu 2. se predlaže nešto što je već predloženo, a u članu 8. se predlaže nešto što je nemoguće. Zato mislim da ovaj amandman treba prihvatiti. Prema ovome, kako se ovde izlaže, moguće je da neko izvrši pet teških krađa, da za svaku dobiju po 10 godina i da to u zbiru onda iznosi 50 godina zatvora, a ne menja se član 38. Morate da promenite član 38. ako držite do zakonitosti. Ovo govorim zato što verujem da se drži do zakonitosti. A da ne verujem, ne bih se pojavljivao na govornici.
S druge strane, pogledajte praksu drugih sudova. Jedna gospođa je u Hagu za genocid dobila 11 godina ili samo 11 godina. Znači, kaže nagodba, dobro, nagodba za genocid 11 godina, a ovde za pet krađa može 50 godina. Treba voditi računa, a mislim da su primedbe stigle iz Evropske komisije i Evropskog saveta, samo nisu javno saopštene. Ministar pravde bi mogao da povede računa.
Pored toga, trebalo je konsultovati profesora Pihlera sa novosadskog Pravnog fakulteta, Boru Čejovića sa kragujevačkog, profesora Lazarevića sa beogradskog i Đorđevića. Videlo bi se šta oni, kao ljudi koji su priznati u struci, misle. U redu, možda ministar smatra da oni ne zaslužuju njegovu pažnju i njihov rad, budući da ih stranci citiraju. Pored toga, treba imati na umu kod ovog člana da krivično pravosuđe najmanje može da postigne onda kada državni aparat od njega najviše očekuje.
(Predsednik: Peti minut.)
Znam. Uz to, gospodin Batić je rekao da su uslovi u našim zatvorima, a što je u vezi sa ovim članom, bolji nego u Ševeningenu. Ako je to tako, onda će kazna zatvora početi, ako već nije da se doživljava kao nagrada, a ne kao kazna. Moglo bi da se desi, zbog tako poboljšanih uslova, da zatvorenici pišu molbe upravama zatvora da im se zbog dobrog vladanja produži boravak. Zato uvažite ovaj amandman.

Član 4. kaže - krivični postupci za krivična dela organizovanog kriminala iz člana 1. i 2. ovog zakona u kojima je optužnica stupila na pravnu snagu do dana stupanja na snagu ovog zakona okončaće se pred sudovima koji su bili nadležni i po postupku predviđenom propisima koji su važili za ova krivična dela do dana stupanja na snagu ovog zakona.
Smatram da je bolje rešenje, mada neki misle da je isto - krivični postupci za krivična dela organizovanog kriminala koji su započeti do dana stupanja na snagu ovog zakona nastaviće se po Zakonu o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku.
Vidim da sada postoji intervencija oko člana 4. da ovaj zakon važi samo 90 dana. Znači, sav trud oko amandmana, pripreme za raspravu o članovima zakona, o suštini zakona, ide u vetar, jer će zakon važiti samo 90 dana i posle 90 dana će se primenjivati zakon koji je sada na snazi, a za koji smo se složili da je loš i da bi trebalo da se donese potpuno nov zakon.
Zašto vam ovo kažem - juče, na Odboru za pravosuđe, gospodin Hiber, predsednik Odbora, kaže da je predloženi zakon južnoamerički zakon. Da li južnoamerički zakon treba da važi 90 dana? Pazite, to je rekao predsednik Odbora za pravosuđe i profesor Pravnog fakulteta, a ne neko iz opozicije. On to verovatno bolje zna, ali to onda znači Pinoče i društvo. Ja pet para ne dajem ni za jednu huntu, a kamoli za 90 dana.

Budući da je 18,50 časova, pre svega da vam se svima zahvalim što ste još ovde.        
U obrazloženju ovog poredloga zakona, a član 2. je opšteg karaktera, kaže se da je došlo do povećanja broja izvršenja pojedinih krivičnih dela i da je neophodno izvršiti pooštravanje kaznenih odredbi za ta dela, u cilju sprečavanja porasta kriminaliteta.
Pre svega, nije došlo do povećanja kriminaliteta. Prema izveštajima MUP-a, došlo je do opšteg pada kriminaliteta, tako da ne znam kako to da gospodin ministar pravde govori da je došlo do povećanja pojedinih krivičnih dela; možda on ima neki drugi izveštaj, ali prema onome što smo dobijali od MUP-a, došlo je do osetnog pada, čak i težih krivičnih dela.
S druge strane, član 2. se odnosi na važenje blažeg zakona, tako da nije jasno, ako je došlo do povećanja izvršenja krivičnih dela, u kakvoj je uzročnoj vezi član 2. koji se odnosi na važenje blažeg zakona sa povećanjem krivičnih dela i potrebom pooštravanja kaznene politike?
Sam član 2. nema mnogo smisla, i, praktično, u stavu 2. je već regulisano ono što se predlaže u tački 3. tako da se ovde predlaže ono što je već sadržano u zakonu. Verovatno da je u želji da se zakon poboljša došlo do predlaganja već predloženog, tako da je ovo potpuno nepotrebno i ne bi bilo dobro da uđe u zakon, da ne bude na čudo za svet, na spomen za rod.
Dakle, u stavu 2. je već predviđeno da će se primenjivati blaži zakon. Zato smatram da bi ministar pravde trebalo dobro da razmisli pre nego što se ovo stavi na glasanje, jer je jasno da je u vreme kada je postojala smrtna kazna primenjivana kazna od 20 godina zatvora, a da sa ukidanjem smrtne kazne sledi kazna od 40 godina zatvora, tako da ne bi trebalo da se ovo nađe u zakonu, pošto ni u jednoj zemlji u okruženju takvog rešenja nema.

Pošto se bliži vreme pauze, hteo bih svima da vam se zahvalim što ste još ovde. Moram da kažem da sam veoma rezervisan prema predloženim zakonima i da ne delim optimizam Vlade da su ovi zakoni dobri, mada sam ubeđen da je ovo maksimum koji Vlada može da ponudi u ovom trenutku.
Pre svega, kada se pogleda medijska situacija i sadržina zakona, rekao bih da je zapravo počela izborna kampanja i da ćemo izbore imati u septembru mesecu, obzirom na tempo suđenja koji se predviđa.
Druga tačka dnevnog reda je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala. Ovaj zakon, ovako kako je predložen, uopšte me ne čudi; mislim da je ovo boljševizacija prava i to školski primer. Doduše, Vlada Srbije, koja je i 2001, 2002. i 2003. godine, o prazniku Službe državne bezbednosti nosila cveće i vence na grob Aleksandra Rankovića, jugoslovenskog Đeržinskog i srpskog Berije, odnosno Slobodana Penezića, ne može ništa bolje ni da ponudi. Predlog je takav da ćemo iz Saveta Evrope izleteti brže nego što smo ušli. Sam Zakon o krivičnom postupku veoma je loš, onda se pokušava ovakvim Predlogom zakona to popraviti, govori se da Povelja ima praznina; to je tačno, ali se ne može ovim popuniti.
Dakle, elementarna neznanja su u pitanju. Trebalo je da pogledate kakva su rešenja u britanskim zakonima za severnu Irsku, u španskim za Baskiju, u francuskim za Korziku, pa da se napravi koktel, a ne ovakva improvizacija. Šta to znači, da će se iz naročito opravdanih razloga odrediti pritvor? Koji je to osnov, gde to ima, kako će se to osporavati?
Zatim, zadržavanje je lišenje slobode, a ne ograničenje slobode kretanja. MUP je učinio šta je mogao u ovoj situaciji; ispostavljen mu je račun: što pre da podnese ovakav predlog zakona; međutim, i pored njihovih napora, rešenja su vrlo loša. Nije dobro kada se MUP ne konsultuje oko predloga zakona, ali je veoma loše ako im se potpuno odreše ruke da svoju praksu uvedu u zakon.
Naravno, potpuno sam svestan da mnogi od nas ne bi nosili glavu na ramenima ako bi policija radila sve u rukavicama, ali to ne može da se radi ovako.
Kada je reč o policijskom pritvoru, Evropski sud za ljudska prava - neki su mi prošli put dobacivali, kao mnogo vredi taj sud, to ćete videti koliko vredi, - odredio je da se osumnjičeni može ili mora odmah privesti pred sudiju, u jednom tumačenju do šest dana, a preko šest dana zadržavanje u policiji ne može. Dakle, oni odlučuju i to obavezuje mnogo ozbiljnije države nego što je ova. Čitajte praksu, sudije u beogradskom pravosuđu dobijaju već odluke Evropskog suda za ljudska prava da bi počeli da se uhodavaju; a vi kažite - to ne vredi ni pet para.
Sa druge strane, ovaj paket zakona se donosi u vanrednom stanju. Trebalo je za kratko ukinuti vanredno stanje, pa da se u redovnom donesu, a ovako će ostati beleg da je doneto u vanrednom stanju ako bude prihvaćeno sve. Pored toga, ovi zakoni će važiti posle vanrednog stanja, tako da će se vanredno produžiti u redovno, mada je za mene u ovom društvu vanredno stanje od kada sam se rodio.
Krivični zakon Jugoslavije ide ispod nivoa reformi Ante Markovića; on je izvršio deboljševizaciju Krivičnog zakona. U ovom parlamentu sede oni koji nastavljaju njegov program, u ono vreme kada je 1990. godine taj zakon izmenjen imali su smelosti i snage da podrže te reforme. Sada se vraćamo na rešenja koja je Ante Marković ukinuo. Njegov ministar pravde Kambovski dao je odlično objašnjenje za ono vreme, a sada se uvodi konfiskacija; kako to, jer u Povelji piše da nema oduzimanja imovine bez naknade, a konfiskacija je oduzimanje bez naknade.
Niko nije pročitao tu povelju, Povelja je izašla u prvom "Službenom listu" nove države od 4. februara i kaže - ne može se oduzimati imovina bez naknade. Ako u Krivičnom zakonu postoji mera bezbednosti oduzimanja predmeta koji su poslužili za izvršenje krivičnog dela i ako postoji institut oduzimanja protivpravnog pribavljanja, onda je to valjda obaveza za sve nas.
Konfiskacija pogađa celu porodicu. Još u vreme Josipa Broza profesori krivičnog prava su pisali u svojim udžbenicima protiv konfiskacije. Uvodi se osobito težak slučaj, a to je takođe vraćanje na rešenja iz 1971. i 1991. godine; čak se tu govori o krivičnom delu kao društveno opasnom delu, što je sovjetski pojam krivičnog dela i to je već zaboravljeno.
Inače, kada je reč o ovim ovlašćenjima policije, samo da vas podsetim da je DSS 2001. godine podnela 16 amandmana na Zakon o krivičnom postupku u saveznom parlamentu i ni jedan nije prihvaćen - ni jedan; pa ne bi bilo ovakvih situacija sa pritvorom da je to uvaženo. To su sve prepisana rešenja iz nemačkog i italijanskog zakona o krivičnom postupku. Tadašnji savezni ministar unutrašnjih poslova Živković mi je rekao - znate šta, nisu vaši amandmani loši, ali nismo obratili pažnju, pa nisu prošli. To mi je rekao.
DOS je tada konsultovao profesore Pravnog fakulteta Beljanskog i gospodina Grubača, a oni su rekli da su ti amandmani loši. Pali smo na ispitu, a evo vi ste prošli i sada imate ovakvu situaciju. Neverovatno je da se posle četiri neuspela atentata na predsednika Vlade Srbije ništa ne preduzima. Da li je moguće da je trebalo da bude ubijen da bi ovakvi zakoni, naravno kao ideja, došli na dnevni red?
Četiri pokušaja atentata, o tome javnost ne zna ništa, u Vladi niko nije odgovoran i onda se ide sa pričom, eto sada treba pronaći odgovorne, a svi drugi su odgovorni; ni jedna ideja o poboljšanju zakona od novembra prošle godine nikome nije pala na pamet, a u novembru je uhvaćen deo grupe, onaj Maksimović, koji je rekao i poručio da se pripremaju atentati na ljude iz savezne i republičke vlade, i od tada nikome ništa.
Zakon o oružju i municiji treba prihvatiti, s tim što iz tog zakona nije jasno da li je dozvoljeno poklanjanje oružja, pošto je tu jedna pravna praznina.
Što se tiče Zakona o tužilaštvu, mislim da je bolje da se zadrže rešenja iz 2001. godine, da zamenici ostanu u stalnom radnom odnosu, a da se ograniči prijem takvih ljudi u advokaturu; jer, oni koji su napuštali, ne kažem svi, jedan deo tužilaštva i suda, ušli su u advokaturu, nije mogla da im to advokatura zabrani, i stvorili su u priličnoj meri ovakvu situaciju u pravosuđu. Toliko od mene.

Organizovani kriminal u smislu ovog zakona predstavlja vršenje krivičnih dela od strane organizovane kriminalne grupe, odnosno druge organizovane grupe ili njenih pripadnika za koja je predviđena kazna zatvora od četiri godine ili teža kazna. Zakon o izmenama Zakonika o krivičnom postupku na sasvim drugi način određuje šta je organizovani kriminal. Ovaj prvi član daje svoju definiciju, dakle postoje dve različite definicije, pa nije jasno koja će se primenjivati, budući da ovim članom nije isključen onaj član Zakona o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku koji govori o tome šta je organizovani kriminal.
S druge strane, molim, gospodine ministre, da objasnite šta znači ovo - predviđena kazna zatvora od četiri godine ili teža kazna. Za koje delo je predviđena kazna četiri godine, precizno, zar nije bolje rešenje neko drugo? Mislim da je ovo vrlo nejasno. Verovatno da je mustra uzeta iz međunarodne Konvencije o organizovanom kriminalu, ali znate, ovde ne sme biti igre. Ili će se to dobro definisati da bi se dobro primenjivalo, dakle, ne sme se ići po principu daj šta daš.

I bez ovih ovlašćenja policija je u poslednjih dvadesetak dana postigla, rekao bih, dobre rezultate. Znači, veoma je efikasna, tako da se efikasnost može postići i bez ovakvih predloga. Pitam se čemu onda ovakvi predlozi. Ovim se ozbiljno ograničavaju ljudska prava i veoma su sporne odredbe u članu 3, 15b, 15v i 15g.
Zakon o zaštiti države Kraljevine Jugoslavije nije ovo predviđao; posle pobune na Kosovu 1968. godine i 1981. godine nije došlo do promene zakona koji reguliše rad policije i krivični postupak; a nije došlo ni do promene posle 1971. godine, za vreme masovnog pokreta u Hrvatskoj, u onoj Jugoslaviji. Nameće se pitanje, ako su ono bili daleko veći potresi, ugušeni uz prisustvo vojske i ratne avijacije, kada su se inkvizitori razleteli po zemlji prilično, kako to da sada odjednom ovo izaziva ovakve promene, jer kada su na Zakon o krivičnom postupku predlagani amandmani koji daju veća ovlašćenja policiji, glatko su svi odbijeni.
Bilo bi dobro da imamo stenografske beleške sa sednice Vlade Srbije da vidimo šta je ko od članova Vlade govorio u prilog ovih rešenja i kako ih je branio; bilo bi dobro da nam se to u što kraćem roku dostavi. Ako je reč o preventivnom pritvoru za svedoke, to je potpuno neprihvatljivo. Ako ima osnova sumnje, najefikasnije je da se odredi sudski pritvor. Sudski pritvor i onda je situacija jasna, jer ovde je svedok, pa posle traži naknadu štete, zato što ništa nije posvedočio. Prema tome, nemojte se ustezati od sudskog pritvora. Odredi se 30 dana, pa još dva meseca, pa još tri, pa dok se ne utvrdi, dok ima osnova za pritvor. Ako nema osnova za sudski pritvor, onda nema ni za policijski.
Šta je suština ovog predloga? Da li da se osumnjičeni, odnosno okrivljeni dovede u poziciju da sarađuje sa sudom na sopstvenoj osudi? Ako postoje materijalni dokazi, šta će vam iskazi? Može da ima tri advokatske komore uz sebe na sudu da ga brane, sa materijalnim dokazima koji ga dovode do osuđujuće presude. Prema tome, suština je da se montira proces i da se ide na policijsku prinudu.
Možete se čuditi koliko hoćete, mi smo konsultovali profesore Više škole unutrašnjih poslova i Policijske akademije; oni drže predavanja, ne verujete? Idite, pa ih pitajte. Dakle, oni su rekli, otprilike u čemu je suština.
Prema tome, ovo je u suprotnosti sa međunarodnim pravnim dokumentima, ne može da se brani nikako, policijski pritvor od 30 dana pogotovo. Razumem ovaj trenutak i revolt, to je potpuno razumljivo, međutim, ne mogu se donositi zakoni za određeni broj ljudi. Ovo treba da bude tako uređen zakon da se ne menja sledećih desetak godina. Zato je ovo neprihvatljivo.

Ovaj predlog zakona pokazuje krizu društva, morala, institucija. Jedan od članova koji zavređuje pažnju, član 4. kaže da će u ustavnoj komisiji biti tri člana iz reda Vlade Republike Srbije, koje predloži Vlada Republike Srbije.
Posle izjave gospodina predsednika Vlade Zorana Živkovića da Narodna banka Srbije ne postoji i da se štampa lažni novac, pitam se šta predstavnici Vlade Srbije uopšte traže u ovoj skupštini u prvom redu. Nemam ništa protiv vas, gospodine Šabiću, niti protiv gospodina Jovanovića, ni protiv gospodina Batića, ali kako će se braniti ustavni principi kada se tvrdi da ne postoji ustavna kategorija kao što je Narodna banka Srbije. Gospodin Dinkić je imao drugačije stavove. Šta je po sredi? Ko je u pravu? Ako niste mogli da shvatite, ja ne mogu da vam pomognem, što se tiče teme.
Takođe se u članu 4. kaže - prilikom predlaganja svojih kandidata za ustavnu komisiju svi predlagači vodiće računa o ravnomernoj nacionalnoj zastupljenosti. Od svih ravnopravnosti izabrana je samo nacionalna, a Ustavna povelja, Povelja o ljudskim pravima i Ustav Srbije priznaju više ravnopravnosti.
Pitali smo predstavnike verskih zajednica šta oni misle zašto se ne vodi računa o ravnopravnosti veroispovesti i oni kažu da nisu iznenađeni ovakvim predlogom, jer vlast koja ne vraća imovinu verskih zajednica ne može ni da brani ravnopravnost veroispovesti.
Pored toga, jedna je ravnopravnost s obzirom na političko i drugo uverenje. Ceo DOS je primljen u Socijalističku internacionalu, Vlada Srbije je socijalistička, i ako se to sabere kakva će onda biti ravnopravnost onih koji ne dele politička uverenja DOS-a ili Vlade Srbije.
Sledeća je ravnopravnost polova. Očekivao sam da će neke žene poslanici ukazati na to, budući da su proteklih meseci stalno držale lekcije o tome da su žene zapostavljene. Međutim, najinteresantnije je bilo mišljenje jednog predstavnika verske zajednice koji je rekao - ako bi se poštovala ravnopravnost veroispovesti, ne bi moglo da dođe do donošenja ustava.
To je nešto o čemu treba da razmislimo i zato mislim da ovaj predlog zakona treba povući, urediti ga sa Ustavnom poveljom, Poveljom o ljudskim pravima, koja je izglasana jednoglasno i tek tada tako uređen predlog ponovo izneti pred ovu skupštinu. Izvinjavam se onima koji nisu mogli da shvate moje reči.

Pokazatelji u ovom predlogu zakona govore da Vlada više kontroliše ostatke privrede, usled čega se odvija preraspodela siromaštva, a ne otvorena tržišna privreda. Ovakav predlog budžeta je posledica nepodsticajnog makroekonomskog i institucionalnog okruženja. Mislim pre svega na kurs dinara, za koji smo od guvernera čuli da se neće pomerati deset godina, i inflaciju, visoke kamatne stope i još uvek relativno visoke poreze monopolske strukture, a sada i ekonomski, politički i bezbednosni rizik, koji mora da se uvaži, bez obzira koja vlada da je na vlasti.
Pored toga, građani na štednji drže samo 15% raspoloživih sredstava. Za budžetsku situaciju važno je imati na umu da je četiri milijarde dolara i dalje kod građana i da se ne čine nikakvi potezi da oni taj novac plasiraju. Mislim da je to jedan od pokazatelja na koji već dve i po godine skrećemo pažnju Vladi, međutim, Ministarstvo finansije nije povuklo nijedan ozbiljniji potez da se taj novac pokrene. Ogromna većina štednje u bankama uopšte se ne plasira; recimo, Rajfajzen banka u Srbiji, prema podacima do kojih se moglo doći, do jeseni 2002. godine prikupila je oko 140 miliona evra devizne štednje, a kroz kredite je plasirala samo 20 miliona evra.
Nelikvidnost tog novca pokazuje nepostojanje prilike za trgovinu na berzi, jer su ta sredstva neaktivna. Ovo znači da dok domaći investitori ne počnu da ulažu više, nema razloga da strani dolaze ovde i ulažu, o čemu su izgleda i sastavljači Predloga ovog zakona o budžetu vodili računa.
Broj poreza je sa 270 smanjen na 230, a delom je smanjeno poresko opterećenje, mada je snaga poreskih obveznika i dalje slaba. Prevelikim opterećenjem plata nastavljeno je destimulisanje zapošljavanja i podsticanje neprijavljivanja zaposlenih, zadržavanje poreza na promet apsolutnih prava (5%) i dalje je antitržišno. Međutim, glavni problem je u tome što je državna potrošnja preko 54%, kako sam izračunao, a prema standardima Svetske banke država sa dohotkom po glavi stanovnika od 1.500 dolara ne bi smela da ima državnu potrošnju preko 20% od društvenog proizvoda. Znači, nužno je smanjenje državne potrošnje više od dva i po puta, a ne vidim da su Ministarstvo finansija i Vlada dali neke ideje kako da se smanji državna potrošnja.
Pošto su najveći državni izdaci predviđeni za armiju, a budući da je došlo do reforme u armiji i da se armija sada organizuje po principu korpusa, onda i finansiranje ide na drugačiji način, a samim tim stvoreno je raspoloženje u armiji da se u narednim mesecima smanji broj oficira i podoficira.
Prema Rimskom sporazumu iz 1996. godine, ovde je bilo 126.000 vojnih lica, 2000. godine 78.000, a sada je broj smanjen, zbog povećanog demobilisanja. Međutim, i dalje je broj oficira i podoficira u okvirima koji ima Britanska armija. To više nijedan budžet, sa ovakvim reformama u vojsci i organizaciji na principu korpusa, ne bi mogao da podnese. Zato smatram da bi bilo dobro da je Ministarstvo finansija ozbiljno otvorilo pitanje broja oficira u armiji.
Pored toga, veliki izdaci su predviđeni za Ministarstvo spoljnih poslova. Prosto je neverovatno da tu nije dat nijedan ozbiljan predlog, nego da i dalje imamo 98 diplomatsko-konzularnih predstavništava. Za koju diplomatiju, za koju spoljnu politiku? Bilo bi dobro da su ti ambasadori i ekonomski savetnici ambasada podneli račune koliko je njih otvorilo ekonomska vrata ovoj državi u inostranstvu, koliko je njih napravilo ekonomskih mostova, koliko je posla napravilo? Priča se da nema dovoljno ljudi. Mene zanima koliko u tim ambasadama ima ljudi koji su nekada bili poslovni ljudi, koji znaju šta su ugovori, šta je međunarodno-trgovačko pravo, koji čitaju izveštaje Instituta za međunarodnu politiku i privredu, jer, imati 98 ambasada, odnosno diplomatsko-konzularnih predstavništava, to je previše! Mislim da bi trebalo imati najviše do 20 ambasada.
Dobar je ovaj predlog u obrazloženju da treba imati "putujuće ambasadore", kao u Švedskoj; treba imati ambasadore kao što ima Švedska, a ne samo putujuće ambasadore kao u Švedskoj. Treba videti kakva se strategija u međunarodnim ekonomskim odnosima pravi.
Ako je u državi teška ekonomska situacija, onda nam uopšte ne treba toliko diplomatsko-konzularnih predstavništava. Bilo bi dobro, a mislim da to Ministarstvo finansija nije pokrenulo, da se drastično smanji broj tih predstavništava, pa se neće onda govoriti da Srbija finansira toliko predstavništava i trpi tolike izdatke.
Pored toga, kad je reč o Ministarstvu unutrašnjih poslova, prosto je neverovatno da se izdvajaju velika sredstva i za troškove bezbednosti naših predstavništava. Ako se smanji broj predstavništava, smanjiće se i ti troškovi ili će bar ostati u okvirima Ministarstva unutrašnjih poslova.
Nevladine organizacije - bilo bi dobro, kad je reč o budžetu za nevladine organizacije, da vidimo koje projekte te organizacije imaju, šta su do sada one ponudile, koliko su zakonskih rešenja obradile, kakav boljitak mi imamo od toga što svake godine te organizacije traže toliko i toliko para, pa, s obzirom na rezultat rada, treba određivati i sredstva, a ne samo postojanje nevladine organizacije da doprinosi da se za njih izdvaja 400.000.000 dinara.
Što se tiče visokoškolskog obrazovanja, prosto je neverovatno da se u programima Vlade broj studenata ne smanjuje. Da li je moguće da je potrebno imati toliko studenata za zanimanja koja u bliskoj budućnosti neće biti potrebna? Ako se već želi da se jedan broj ljudi školuje u ovolikom broju, onda je potrebno da oni potpišu da neće 10 godina tražiti posao za koji su se spremili i da se onda na svoj rizik školuju za profesiju koja ovom društvu nije potrebna.
Pored toga, Vlada Srbije dohodak u Srbiji procenjuje na 1.900 do 2.060 dolara kada puni budžet, međutim, procenjuje ga na manje od 900 dolara kada pregovara sa međunarodnim fondovima za dobijanje IDA uslova za otplatu duga. Bilo bi dobro da se onda zna koji je stvarno dohodak, jer se to može lako izračunati.
Politika donacija i zajmova se svela na finansiranje korumpiranog i kriminalizovanog socijalizma novcem Međunarodnog monetarnog fonda i poreskih platiša zapadnih zemalja, jeftinim kreditima ili otpisom duga. Ozbiljnih reformi nije bilo, zato možemo reći da su donacije imale negativan uticaj jer je pomoć koja je pristizala bila politički uslovljena, a ne uspehom reformi, što je stvorilo lagodni odnos, da novac pristiže nezavisno od tempa reformi.
Pored toga, u delu obrazloženja ovog predloga zakona, govori se o rastu cena nafte, jačanju dolara i očekivanjima, pa bi bilo dobro da nam se objasni kako su ta očekivanja izračunata, na osnovu čega se očekuje promena u ceni nafte i jačanju dolara.
U ranijim nastupima gospodina Đelića mogli smo čuti da je Džozef Štiglic, nobelovac, savetnik Vlade za ekonomska pitanja, pa bi bilo dobro da saznamo šta on misli o ovom predlogu budžeta, ako je konsultovan.
Što se tiče privatizacije, gospodin Vlahović je rekao da će novac koji pristiže od privatizacije ići u nesmetanom toku. Iz obrazloženja vidimo da se ta privatizacija ne odvija u onom obimu koji se očekivao, pa bi bilo dobro da znamo koja je razlika u pitanju između željenog efekta i postignutog.
Ovo oko smanjenja troškova ističem zbog toga što je u listu "Ekonomist" od 17. marta, u kome je gospodin Đelić u Izdavačkom savetu, bilo napomenuto da je 34.000 firmi nelikvidno, prema bivšem ZOP-u, u decembru 2002. godine, što je za 21% više nego mesec dana ranije: neizmirene obaveze iznose 71,5 milijardi dinara, a preko 900.000 ljudi je nezaposleno. U januaru je nezaposlenost skočila za 19.000 pa bi bilo dobro da vidimo kakav je tu plan Ministarstva finansija.

Predloženo je da se član 2. briše, a to je posledica prvog amandmana, kojim smo predložili da se na teritoriji Republike Srbije osniva apelacioni sud sa sedištem u Beogradu i odeljenjima izvan sedišta u Kragujevcu, Nišu, Novom Sadu, a to je uređeno posebnim zakonom. Suština predloga je u tome da ne budu četiri apelaciona suda, nego jedan sa odeljenjima, zato što smatramo da se to uklapa u budžet, bez obzira što je u predlogu naglašeno da za to nije potrebno izdvojiti posebna sredstva. Iz razgovora sa gospodinom Đelićem, koliko sam razumeo, za to su ipak potrebna određena sredstva i zato se predlaže jednostavnije rešenje.
Dakle, na izvestan način ovo je tehničko pitanje, ali smatramo da bi sa druge strane jedan apelacioni sud sa više odeljenja doprineo ujednačavanju sudske prakse. Sudska praksa nije izvor prava, po teoriji, ali u praksi jeste izvor prava, pa bi bilo neuputno da četiri apelaciona suda imaju četiri različite sudske prakse oko nekih pitanja.
Mi već sada imamo situaciju da neki okružni sudovi kao drugostepeni u istim pravnim stvarima zauzimaju različite stavove, tako da to izaziva zabunu u primeni prava. Zato je bitno da se ujednači sudska praksa i da postoji jedan apelacioni sud sa odeljenjima. Smatramo da bi na taj način bila obezbeđena jedinstvena primena prava, tim pre što mnogi zakoni kako oni doneti u poslednje dve godine, tako i ranije, nemaju dobra rešenja.
Kada je reč o pritvoru, to navodim kao primer, vi imate različita rešenja u pogledu tumačenja odredaba o pritvoru koje su poslednje vreme vrlo aktuelne, a suština je, kada je reč o pritvoru, da nisu dobra zakonska rešenja.
Laici u Vladi Srbije koji se pozivaju na to da sudije greše - kažem laici, zato što u Vladi Srbije nema kompetentnog stručnjaka za pitanje pritvora - kažu da sudije greše, a to nije tačno. Mi smo predložili, kada je reč o pritvoru, 2001. godine nemačka rešenja, 16 amandmana je bilo na Zakon o krivičnom postupku, a nijedan nije usvojen.Prema tome, loša su rešenja u zakonima.
Zato smatram da ovaj naš amandman treba prihvatiti, jer bi to bilo u skladu sa onim što je već jednom bilo usvojeno. Da vas podsetim, ova rešenja su već jednom bila usvojena, pa je došlo do izmene zakona 18. jula prošle godine i dobili smo ovo što imamo sada i zato je amandman na član 2. logična posledica usvajanja prvog amandmana, pa sam iskoristio priliku da kroz ovo obrazložim prvi amandman.

Uvažavajući argumente kolege Hibera moram da kažem da ne znam kako je, kada je reč o apelacionim sudovima, u drugim državama. Naš amandman se rukovodio našim prilikama. Tačno je da u teoriji sudska praksa nije izvor prava. U praksi jeste. Jednom zauzeti stav okružnog suda o nekim pitanjima postaje obavezujući. Sudije opštinskih sudova vode računa o tome koliko će imati usvojenih presuda, koliko ne. Okružni sud je presudio tako i to ostaje kao primer za ugled za sledeće slučajeve. Sudija vodi računa kakav će mu biti rezultat u svakom sledećem slučaju i to je uticalo na kasniji izbor.
Prema tome, sudska praksa jeste izvor prava. Znam da su napisane knjige o tome da nije, međutim, mi smo se upravo rukovodili time da će ovo rešenje biti praktično. Dakle, argument nije iz sfere politike, nego, ako mogu da budem slobodan da kažem, iz sfere struke, i to praktičara.

Prema amandmanu na član 3. Predloga zakona menja se i glasi: "U članu 22. stav 1. tačka 2) pre reči "saveznim zakonom" dodaju se reči "krivična dela korupcije", a reči "saveznim zakonom" zamenjuju se rečima "Krivičnim zakonom Savezne Republike Jugoslavije".
Kojim saveznim zakonom? Preciznije treba da stoji - Krivičnim zakonom Savezne Republike Jugoslavije. Dakle, ovaj amandman ima za cilj da precizira odredbu radi bolje primene. Niste čitali Ustavnu povelju do kraja. Akademija nauka traži predsednika, javite se.
Dakle, marta 2002. godine, posle usvajanja Zakona o uređenju sudova, u naš pravni sistem uvedena je posebna vrsta krivičnih dela, nazvana - krivična dela korupcije, kojima se sankcioniše pojava koja je uzela maha kod nas i koja predstavlja veliku opasnost po državu, slobode i prava građana. To je bila zaista veoma dobra promena krivičnog zakona koju su svi podržali ovde. Primereno je opasnosti od korupcije i društvenim naporima za njeno suzbijanje da i osnovne oblike krivičnih dela korupcije sude u prvom stepenu bolje opremljeni i stručniji, okružni, sudovi. Na kraju, u tim sudovima su ipak iskusnije sudije koje imaju više znanja.
Moram da kažem, inače, da ova krivična dela korupcije nisu bitno povećala borbu protiv korupcije. Dakle, nije bila suština samo izmeniti zakon, nego i doprineti da se on primenjuje; ali, da vas podsetim da je Komisija za borbu protiv korupcije prestala sa radom, tako da sama promena zakona ne znači ništa.
Značaj maloletničke delinkvencije i opasnost od nje je takva da se u svetu osnivaju posebni sudovi za omladinu koji, pored ostalog, kombinacijom različitih metoda pokušavaju da umanje maloletničku delinkvenciju.
Stoga je potpuno neprimerena modernim tokovima u suzbijanju maloletničke delinkvencije ideja predlagača zakona da se vođenje prvostepenog krivičnog postupka prema maloletnicima prenese sa nivoa okružnog suda na opštinski sud. Zašto je bolje da to ostane u okvirima okružnog suda? Sudije okružnog suda su, pored toga što su dobri poznavaoci zakona, bolji poznavaoci života. Samo poznavanje zakona nije dovoljno ako sudija nije dobar poznavalac života. Time smo se rukovodili.

U obrazloženju Predloga zakona stoji da se članom 4. Predloga zakona preciznije određuje nadležnost Vrhovnog suda. Kada je Vlada Srbije jula 2002. menjala isti član 27. Zakona o uređenju sudova, u obrazloženju je stajalo - Predlogom zakona precizira se način odlučivanja u Vrhovnom sudu i iz važećeg teksta brišu suvišne reči u pogledu postupka. Očigledno su Vladi tada bile suvišne reči da Vrhovni sud Srbije odlučuje i o redovnim pravnim sredstvima. Sada Vladi te reči nisu više suvišne, a ipak predloženom izmenom se do kraja ne uklanjaju svi propusti Vlade iz jula 2002. godine.
Budući da je Zakonodavni odbor rekao da je ovaj amandman u skladu sa zakonom, nije mi jasno zašto Ministarstvo pravde nije htelo da prihvati amandman, jer postoje procesni slučajevi kada Vrhovni sud Srbije nije nadležan da odlučuje o vanrednim pravnim lekovima. To je promaklo Vladi. To je slučaj sa zahtevom, recimo, za ponavljanje postupka u krivičnom postupku kao vanrednim pravnim lekom. O tom vanrednom pravnom leku odlučuje sud koji je doneo presudu u prvom stepenu, dakle, opštinski ili okružni sud, član 409. stav 1. Zakona o krivičnom postupku.
Isto važi i kod zahteva za ponavljanje postupka u parničnom postupku, o kome odlučuje sud pred kojim je nastao razlog za ponavljanje postupka, dakle, opštinski ili okružni sud kao prvostepeni sud ili apelacioni sud kao drugostepeni.
Ovo posebno zbog člana 428. Zakona o parničnom postupku. Zahtev za ponavljanje postupka je, prema tome, vanredni pravni lek o kome Vrhovni sud Srbije ne odlučuje. Izuzetak važi u parničnom postupku, kada Vrhovni sud Srbije može da odlučuje o žalbi na odluku apelacionog suda, ako je razlog za ponavljanje postupka nastao pred apelacionim sudom.
Postoje ipak i procesni slučajevi kada je Vrhovni sud Srbije nadležan da rešava o redovnim pravnim lekovima, o čemu je trebalo da se vodi računa. Vrhovni sud Srbije odlučuje o žalbi drugostepenog apelacionog suda, kojim je izrečena kazna zatvora od 40 godina. Zatim, ako je apelacioni sud na osnovu održanog pretresa utvrdio činjenično stanje drugačije nego okružni sud i na tako utvrđenom činjeničnom stanju zasnovao svoju presudu, i ako je apelacioni sud preinačio prvostepenu presudu okružnog suda kojom je optuženi oslobođen optužbe i izrekao presudu kojom se optuženi oglašava krivim. Mislim na član 395. Zakona o krivičnom postupku.
Budući da je u toku izrada nacrta novog zakonika o krivičnom postupku, mi smo vodili računa i o tome. S druge strane, sukob nadležnosti između sudova iste vrste rešava zajednički neposredno viši sud. Sukob nadležnosti između sudova razne vrste sa teritorije iste republike, osim sukoba nadležnosti između vojnih sudova i drugih sudova, rešava Vrhovni sud te republike, član 23. Zakona o parničnom postupku. Znači, da je Vrhovni sud Srbije u krivičnim stvarima nadležan da rešava gotovo nemoguće...