Zahvaljujem se.
Rekao bih nekoliko reči u kontekstu Bratoljuba, odnosno mosta koji tamo egzistira. Srbija je završila sve svoje obaveze, izdala upotrebnu dozvolu za most. Postoji problem s druge strane oko servisnih saobraćajnica. Ja se nadam da će u vrlo bliskoj budućnosti ta stvar biti prevaziđena i da ćemo imati zajednički prelaz kojim će se regulisati kompletan promet roba i ljudi. Ima i nekih tehničkih problema oko eksproprijacije, da ne zamaram sve.
Druga stvar koju želim da kažem koliko je Srbiji stalo da se poveže sa teritorijama na kojima živi srpsko stanovništvo govori kontekst toga da će sledeće godine krenuti realizacija projekta Kuzmin-Bjeljina. To je još jedna tačka na kojoj bi se kvalitetno došlo do povezivanja između ove dve teritorije.
Ja ću samo podsetiti da je to potpuno neverovatno kako dve teritorije koje imaju najveću trgovinsku saradnju u prethodnih 50, 60 godina su najmanje saobraćajno bile povezane, složićete se sa tim. To je bilo toliko apsurdno da je na toj tački kod LJubovije ljudi su morali da idu ko zna koliko kilometara daleko da bi prešli samo s druge strane na kvalitetan i adekvatan način.
Mi ćemo učiniti sve što je do nas da to završimo što pre. Ima jedan memorandum koji treba administracija u Sarajevu da završi. Nadam se da ćemo što pre otkloniti te nedostatke i da to bude u potpunosti u funkciji, Srbija završava svoje obaveze.

Pre svega sam, iz pristojnosti, jer je rasprava tekla, nisam hteo da se uključujem, jer je gospodin Komlenski dovoljno rekao da sve što bih rekao posle njega, bio bih smešan.
Jedna druga stvar i sad ću vam reći, ne želeći da uzurpiram vreme Narodne skupštine. Možda je neko ovde vrač i ima kuglu, pa zna kako će izgledati tehnička dokumentacija i koliko će on koštati, taj Moravski koridor. Potpisan je memorandum. U pravnoj teoriji memorandum je neobavezujući pravni akt koji je uslov da bi kasnije došlo do drugih akata. Te priče za malu decu, 800 miliona, 300 miliona, 500 miliona, kada bude gotova projektna dokumentacija… Smatram da onaj ko je nekada vodio nešto zna koji je redosled stvari, a ne da se služi insinuacijama i priča o 300 miliona, 500 miliona, milijarda. Mislim da to ne priliči ovom domu i mislim da o tome ne treba uopšte da diskutujemo. Kada bude urađena tehnička dokumentacija, bićete obavešteni koliko košta, ko će biti izvođač kada se završi cela procedura, i to je to.
Ima još jedno pitanje, da ne bi bilo posle da neko neće da odgovori, svaki bespravni objekat, bukvalno svaki ima proceduru po kojoj se ide na njegovo uklanjanje. Procedure će biti ispoštovane za svakog u ovoj državi Srbiji. Ima samo jedan mali problem, možda vi nećete da sačekate proceduru, možda bi vi želeli da pribegnete sili.

Prihvatam amandman sa ispravkom.

Prihvatam amandman sa ispravkom.

Poštovana predsednice, poštovani narodni poslanici, pošto je reč o osetljivoj temi, temi koja se jedno 30 godina vuče, ja mislim od 1986. godine, kada je krenulo sa sistemom obaveznog zdravstvenog osiguranja, pa kasnije penzijskog i invalidskog osiguranja, ova tema se toliko provlači da je to prosto neverovatno.
Pre svega, zbog javnosti moram da kažem da ovi podaci koji su izneti su toliko frapantni, da vi imate ukupno milijardu i 800 miliona koji su sporni, mislim na evre. To je obaveza za PIO i obaveza za zdravstven osiguranje. A, onda je tamo neko 2008, 2009, 2010. godine neko pametan smislio, pa uveo istu osnovicu za osiguranje imao ti hektar ili imao sto hektara i da ovde napravi još veći cirkus u čitavoj priči. Tu se samo lepila jedna na drugu proizvoljnost, da ne kažem nekako drugačije.
Sada smo došli u situaciju da imamo s jedne strane ogromnu količinu obaveza. U međuvremenu, različiti su oni bili koji su evidentirali obaveze za penzijsko i invalidsko osiguranje, od posebnog Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje poljoprivrednika, poreske uprave i ko zna koga sve to. Kada se to sve spakovalo u jedan sistem, mi smo došli u situaciju da imamo ogroman broj lica koja nisu u stanju da izmiruju svoje obaveze.
Da to prevedemo na praktičan primer. Imao ti jedan hektar zemlje ili imao 100 hektara zemlje, ti plaćaš iste doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje, iako ostvaruješ različiti prihod. Ne možeš ti na hektaru zemlje napravili isti profit kao neko na 100, 200 ili 500.
Onda ovo što je iznela predsednica, vezano za plaćanje penzija, a te penzije su toliko male, one iznose 11.000, 11.500, 12.000 dinara, sa ovakvim postojećim sistemom mi nismo nigde stigli. Imamo 9% punjenja samo od doprinosa, ostalo se izdvaja iz budžeta. Potpuno jedan cirkus, jedna rašomonijada.
Ono što je ideja da se uradi, da se bukvalno u istom trenutku nađe rešenje za obaveze koje su gomilane, da ne kažem decenijama, i da se uspostavi novi sistem takav da ona lica koja su kapacitet, koja imaju mogućnosti da plaćaju penzijsko i invalidsko osiguranje, to plate, ko želi da plati ili glavnicu ili već kako to bude utvrđeno, da plati svoje obaveze uz reprogram i da nastavimo dalje da idemo, tako da može da se pravi da tako bude penzija koja će iznositi mnogo više nego što je sada, u zavisnosti od uplate doprinosa.
Samo ću vas navesti jedan kuriozitet. U toj bazi poljoprivrednika koji su obveznici penzijskog i invalidskog osiguranja, kada smo radili analizu, godinu dana se bavimo ovom temom, jer je ovo jako teška tema. Ovo je jedna stvar koja će da opredeli kuda ćemo mi i kako ćemo se odnositi prema poljoprivrednicima u budućnosti. Nemaju svi 350.000 gazdinstava koja su aktivna. Nemaju svi isti kapacitet i ne mogu svi da plate. Neki mogu da plate sve doprinose, neki mogu deo, a neki ne mogu bukvalno ništa, jer neko ko ima poljoprivredno gazdinstvo na Goliji, a ima samo dve krave ili ima pola hektara zemlje, taj ne može ništa da uradi u pogledu doprinosa.
To moramo da redefinišemo i da napravimo sistem za budućnost, a ne da samo ovako vučemo ovo za sobom, vučemo repove sa kojima niko nema, kako bih rekao, političku snagu da se obračuna. Jer, ovu stvar kada završimo, mislim da ćemo napraviti jednu veliku dobrobit za sve naše poljoprivrednike.
Ono što ste spomenuli za hipoteke, nigde nema na osnovu doprinosa za PIO da je nekome ustanovljeno založno pravo i to išlo na prodaju. To se nije desilo u Srbiji u zadnjih nekoliko godina koliko ova Vlada i prethodna vode Srbiju.
Bio je jedan pokušaj zloupotrebe informacija, gde se zbog neplaćenog PDV i kasnije prodaje poljoprivrednog zemljišta zbog neplaćenog PDV, neko pokušao to da provuče na mala vrata, pa je to zbog doprinosa PIO. Nije tačno, to se nije desilo i neće se desiti sve dok ne završimo ovu stvar.
Ono što je problem, to je što ljudi koji imaju kapacitet da plaćaju, zbog svega ovoga, ovog nasleđa, ne plaćaju to. Imamo ona lica koja su u kapacitetu, a ne ispunjavaju svoje obaveze. Ja se nadam da ćemo sa Svetskom bankom ovaj projekat sa Ministarstvom rada završiti na proleće i onda izaći u jednu široku javnu raspravu. Ovo je teška tema.
Trenutno u Srbiji, radili smo bukvalno gazdinstvo po gazdinstvo, po svim standardima koji postoje u EU, koliki su kapaciteti spram prinosa koji se ostvaruju u određenoj kulturi, spram površine poljoprivrednog zemljišta. Nema više od 60.000 poljoprivrednika koji su u stanju da plaćaju u punom kapacitetu svoje obaveze. I to treba da bude svima jasno. Nema ih više od toga. Sada moramo da vidimo kako da rešimo problem sa ostalima. Najlakše je preseći i reći – ovo može, ovo ne može i to je to. Videli smo šta se desilo kada se presecalo i kaže – imaš hektar, plati 88.000 doprinosa, pa vidimo šta se desilo. To mi nećemo raditi. Uradićemo stvar onako da se naša deca ne stide nas. Hvala.

Poštovani gospodine Komlenski, jako sam zahvalan na ovom pitanju iz jednog prostog razloga, da radi javnosti možemo da iznesemo činjenice koliko Vlada Republike Srbije u poslednje vreme izdvaja za ove mere podrške srpskim poljoprivrednicima, koje se tiču nabavke nove mehanizacije, nabavke traktora, izgradnje skladištnih prostora, izgradnje prerađivačkih kapaciteta, jer to je ona stvar koja srpskog poljoprivrednika čini konkuretnim. Čini ga kvalitetnijim da može na ovom tržištu koje je surovo, pre svega u pogledu okruženja, jer nemojte zaboraviti da skoro sve, odnosno većina zemalja oko nas su ili članice EU i imaju neke pogodnosti, zajedničke evropske poljoprivredne politike u pogledu novčanih sredstava o kojima mi u ovom trenutku možemo da razmišljamo. Jednim delom su nam dostupna kroz IPARD sredstva, a drugim delom se nadam da ćemo kroz proces evropske integracije i mi doći do njih.
Konkretno, što se tiče mehanizacije, prethodne godine, po prvi put posle više godina imali smo meru nabavke traktora za poljoprivredne proizvođače koji se bave povrtarstvom, voćarstvom i vinogradarstvom. Iako su u početku pričali da će to biti jedna mera koja će se ticati 100, 150 poljoprivrednika, sećate se onih redova na pisarnici Vlade, gde su se trkali, da ne kažem da su se trkali na Horgošu, na pošti, ne znam samo odakle te priče, ali to tako obično ide, ti zli jezici pokušaju da dezavuišu svaku dobru stvar.
Mi smo baš zato što se pokazalo veliko interesovanje od 2.400 zahteva koji su bili za traktore, negde oko 1.900 isplatili. Ovi ostali nisu imali potpunu dokumentaciju i jednostavno nisu imali takvu setvenu strukturu koja bi odgovorila zahtevima koji su bili u tom konkursu.
Šta su ti ljudi dobili da javnost zna? Pedeset posto od vrednosti traktora ili maksimum milion i 800.000 dinara, a ako je reč o devastiranom području, odnosno području sa otežanim uslovima rada, to je bilo čak 65% povraćaja. Hajde mi recite kada je to bilo? Ne sećam se. Možda se neki sećaju, ali možda na tri traktora, ne sigurno na ovaj broj.
Sa druge strane, što se tiče mehanizacije, imali smo prošle godine neverovatno veliki broj zahteva, 13.500 zahteva je bilo nabavke mehanizacije i svega onoga što je bilo obuhvaćeno tim pravilnikom koji se ticao mehanizacije. Oko 11.000 predmeta je obrađeno i tim ljudima je stavljeno na raspolaganje da nabave i to po profakturi. Znači, stavljeno je na raspolaganje da imaju vremenski period, da mogu da nabave to unapred, a država garantuje da će biti isplaćene pare. Opet se ne sećam ni takve jedne stvari u zadnjih 10, 15 godina, a hvala Bogu u ovom poslu sam jedno 15, 16 godina sigurno.
Treća stvar koju je jako važno reći, ovogodišnji zahtevi krenuli su u obradu i oni će biti na isplati od sledeće nedelje pa nadalje, u odnosu na nabavku sve mehanizacije.
Pod tim podrazumevam i nabavku svega onoga što je neophodno za ratarsku poljoprivrednu proizvodnju, onoga što je neophodno za voćarstvo, pre svega nabavka protivgradnih mreža, nabavka izgradnje bunara, sistema za navodnjavanje. Dakle, sve ono što srpskog poljoprivrednika čini konkurentnim, što mu snižava troškove, povećava količinu, a samim tim i kvalitet, jer sve se u poljoprivredi danas svelo na to. Svelo se na dostupnost vode, da možete da imate što kvalitetniju poljoprivrednu proizvodnju, kao i kvantitet.
Primera radi, tamo gde nemamo sisteme za navodnjavanje, na nekim prostorima centralne Šumadije, prinos po hektaru jabuka nam je 15-20 tona. Na savremenim zasadima, koji imaju sisteme za navodnjavanje 50, 60, 70, da ne kažem da ide i do 100 tona po hektaru. Znate li vi koliko je to veći prinos, veći profit za svakog poljoprivrednika kada mu država ovako pomogne? A, kako mu konkretno pomaže? Ako nešto košta šest–sedam miliona dinara, država ti vrati pola, tri, tri i po miliona dinara.
Da se vratim na još jednu stvar, naslušao sam se priča o transparentnosti za IPARD, da IPARD-a neće biti. Samo ti koji su pričali u ovom parlamentu o tome da IPARD-a neće biti, njima se desila jedna suprotna stvar. Još u prošlom decembru, raspisali smo prve pozive, tiče se mehanizacije, zato to nadovezujem na čitavu ovu priču, raspisali smo pozive i za mehanizaciju i za nabavku traktora, i za sad, juče smo raspisali, juče ili prekjuče, raspisali poziv za izgradnju objekata, dakle za nabavku fizičke imovine poljoprivrednim.
To je sve ono o čemu se pričalo sedam, osam godina samo nije bilo urađeno. Svi oni, kojima su bila puna usta Evrope, nisu stigli da završe taj posao, nisu uspeli da završe taj posao. Danas, na raspolaganju je svih 175 miliona evra iz IPARD fondova, uključujući na to 50 miliona evra para iz srpskog budžeta. Prvi pozivi su bili, prva rešenja se dele, ja se nadam da ćemo već sledećeg meseca imati negde oko 200-250 rešenja koja ćemo podeliti srpskim poljoprivrednicima.
Kada smo delili rešenja neki dan, ta rešenja su bila u rasponu od 10 hiljada evra povrata, za nabavku prikolice, do 600 hiljada evra, jedan srpski poljoprivrednik, koji živi u Kladovu, dobio pravo na povrat za sektor voćarstva, to ja nešto nisam čuo da je toga bilo pre 10 godina, ili mene nisu dobro informisali o tome, a bio sam, živeo, radio u poljoprivrednom kraju, sigurno bi me neko obavestio o tome.
Sada, šta se dešava? Da ne dužim više, mi smo imali ukupno, za ova prva tri poziva, 502 zahteva srpskih poljoprivrednika. Govorilo se o tome da srpski poljoprivrednici ne znaju da podnesu zahtev, i te kako znaju. Za traktore, na primer, imamo duplo veći broj zahteva nego što je u prvom konkursu bilo raspoloživih sredstava, to je dobro. Imamo, tu sada i nekih kurioziteta. Evo, na primer, kuriozitet od juče, prostor zapadne Srbije, neću namerno da kažem gde se desilo, imali smo prijavljenu setvenu strukturu, gde je reč o krompiru, čovek je hteo da kupi traktor, kada smo otišli u terensku kontrolu, „GPS“ tehnologijom, proverili parcele, uradili sve, ne ispunjava čovek uslove, jer krompira je tamo bilo pre 20 godina zadnji put. Mislim, i te stvari se dešavaju.
Pričam o stvarima koje se dešavaju stalno, to je sve normalno i to će se sve dešavati, ali kontrola, zbog toga sam hteo ovo da kažem, je maksimalna i maksimalno se mora voditi računa o svemu tome. Nama će, na raspolaganju sledeće godine biti mnogo veća količina sredstava iz IPARD fondova, negde 50-60 miliona evra. Kada se to sve nadoveže na srpski budžet, hvala Bogu, imamo sada ministra finansija koji razume poljoprivredu, koji razume da je neophodno srpskom poljoprivredniku pomoći još više, jer broj zahteva je sve više, a pomoći se može samo novcem.
Evo, pokazuje mi kolega Rističević, da malo podignemo cifru koju tražimo za sledeću godinu, u smislu jer imam mnogo zahteva. Kolega zna koliki je broj zahteva, jer je važno da mi ispunimo sve ono što srpski poljoprivrednici očekuju od nas. Imamo dobro razumevanje Ministarstva finansija i nadam se da kada budemo, krajem novembra ili decembra, izašli sa budžetom za 2019. godinu, da ćemo moći da kažemo da je sistem subvencija podignut toliko da Ministarstvo poljoprivrede ima kvalitativno jedan od najvećih količine rasta koju će imati u sledećoj godini u odnosu na budžet prethodne godine.
E, sad, ako sam ovo nešto izgovorio, a ministar finansija se ne slaže sa ovim, ja se nadam da neće biti posledica po srpske poljoprivrednike, možda po mene. Jako je važno, da završim, da srpsku poljoprivredu u pogledu mehanizacije, što više opremimo, što više pomognemo kako bismo snizili troškove i kako bi ta margina, koja ostaje srpskom poljoprivredniku, bila sve veća.
Modernom opremom, modernom tehnologijom snižavate troškove. Na cene ne možemo da utičemo, veliki broj poljoprivrednih proizvoda je na svetskom tržištu, tu je igra velikih brojeva. Ali, sa učešćem u ovom delu, mi možemo da snizimo troškove i da veći profit ostane srpskom poljoprivredniku. Jako je to važno i počelo se izuzetno voditi računa o tome. Samo za nabavku mehanizacije bilo je negde oko šest milijardi i svih ovih stvari u ovoj godini, a pre sedam-osam godina bilo je 300-400 miliona. Ja mislim da je to puta dvadeset koliko sam ja išao u školu. Išao sam davno u školu, a još uvek znam prostu matematiku. Hvala vam.

Zahvaljujem predsednice.
Poštovani poslanici, vrlo interesantno da se neko setio priče o ribarstvu i o ribnjacima, ne samo zbog pecanja kako to najčešće ljudi shvataju, nego što se radi o jednoj ozbiljnoj privrednoj grani. Znam da je vama gospodine vama nevažno, sa moje leve strane, i znam da vama ribarstvo baš ništa ne znači, ali ribarstvo kao privredna grana toliko je važna za Srbiju, sad ću navesti nekoliko razloga.
Nadam se da samo neću uzeti previše vremena, pa da mi neko kaže, mislim zbog onih ljudi koji u vremenu koje nadolazi pred nama, a ovo je vreme slava, u Srbiji se slave poštuju. Mnogi na dane slava poste i jako je važno da imamo dovoljno količine kvalitetne ribe tih dana. Srbija troši, samo za vašu informaciju, jedan mali čas, 35.000 tona ribe. Naravno, ja odgovaram na svako pitanje.
Ja sam ceo dan danas ovde, slušao svakog, odgovorio šta god sam mogao, ko god me šta pitao, a ko nije pitao ja nisam mogao ni da odgovorim, ali zato mora da se bude ovde.
Srbija proizvodi negde oko 10.000 tona ribe, a nama je neophodno zbog razvoja ove vrste poljoprivredne aktivnosti, kako god hoćete zovite to, neophodno je da uvedemo nove mere podsticaja za ribarstvo, ne samo u onom klasičnom smislu kako to ljudi doživljavaju na jezerima, rekama pecaju, nego na uzgojima organizovanim farmama. Danas to izgleda sasvim prosto.
Ja ću iskoristiti priliku, plastično ću da objasnim. Danas postoje farme za uzgoj riba, takve gde to možete da radite na onim prostorima gde je nemoguće voditi drugu poljoprivrednu proizvodnju. To vam je kao prosti i plastični ribnjaci, velike kade, nazovite ih kako god hoćete koje imaju bazeni, koje imaju izmenu vode, gde se radi stalno proticanje, ubacivanje sveže vode i prečišćavanje te vode, radi se ishrana, kao što je reč o farmama.
Jedno od poglavlja vezano za pregovaranje sa EU jeste i ribarstvo. To je Poglavlje 13. To poglavlje smo mi otvorili. To je jedno od tri poglavlja koje se tiče sektora poljoprivrede, a sada ćemo hvala Bogu još jedno poglavlje da otvorimo, a to je Poglavlje 11 koje se odnosi na poljoprivrednu politiku. Jako važno pitanje, meni je potrebna podrška svih poslanika, Odbora za poljoprivredu, da ovu temu izbacim u prvi plan, kako oni ljudi koji nemaju dovoljno sredstava da se bave, da podignu voćnjak od 30.000 evra, koji mogu da podignu male farme, na malim prostorima da se bave uzgojem ribe. Riba ima veliku potražnju, ne samo u Srbiji, već svuda u Evropi i svetu.
Što se tiče potražnje, samo informacije radi, na svetskom tržištu velika je trenutno tražnja i biće narednih 10, 20 godina za goveđim mesom, jagnjećim mesom i za ribom. To je sasvim prirodno, zato što populacije koje u svojoj tradiciji, svojoj kuhinji imaju navike za potrošnjom ove vrste mesa, tu se stanovništvo povećava i nama je jako važno da budemo konkurentni i zato ćemo već u programu mera za 2019. godinu, iako to imamo i sada, ali ovo nam je dalo priliku, mogućnost, otvaranje ovog Poglavlja 13 da razvijamo nove mere i alate da možemo da podstaknemo srpsko ribarstvo.
Hvala gospodine Komlenski što ste se setili ove teme o kojoj malo ljudi priča. Najčešće ljudi pričaju o tome kada se bave razonodom, pecanjem, kada nešto bi pojeli, a možda i kada bi nešto krivolovili.
Sada kada smo kod tog krivolova, pre nekoliko nedelja je bila jedna velika akcija koju je radio Pokrajinski sekretarijat za poljoprivredu, zajedno sa Ministarstvom poljoprivrede, gde je veliki broj lica koja su krivolovili ribu, oduzeta su im sredstva za rad, da ne kažem za nerad, za krijumčarenje, za otimanje i tome ćemo stati na put kao što smo sa drugim organima Republike Srbije, pre svega MUP, Poreskom upravom, stali na put i onima koji su pokušali da zloupotrebe Sporazum o slobodnoj trgovini sa Ruskom Federacijom jer ekspertuju voće. Hvala.

Poštovana predsednice, poštovani poslanici, očigledno je da je ovo danas dan za poljoprivredu.
Pre nekoliko dana, tačnije prošle nedelje, u četvrtak, zaključili smo ugovor o nabavci automatskog protivgradnog sistema za Radarski centar Valjevo. O čemu se konkretno radi? Naš sistem zaštite od grada je arhaičan. Radi se o pozicijama, o infrastrukturi koja je napravljena šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, koja je bila umrežena sa kompletnom takvom i sličnom infrastrukturom u okruženju. A, oblaci, pogotovo gradonosni, ne poznaju granice. Ne zna on kada dođe do Drine, da ne sme da pređe ili da li sme da pređe baš tamo. Tu je u stvari najveći problem. Pričam ovo simbolički, kod Drine.
Naš postojeći sistem funkcioniše na sledeći način, funkcionisao je. Imali smo u svakom selu jednu, dve, tri protivgradne stanice, i kada iz RHMZ putem radio veze, kako je to funkcionisalo pre 50 godina, javi se licima koji su strelci, a to su najčešće u poslednje vreme lica koja imaju 60, 70 godina, naročito u seoskim sredinama, e, onda ti ljudi moraju da odu na kraj sela, pošto je to obično na kraj sela, da odu do tog mesta, da potrefi koordinate, da li je putem radio veze dobro preuzeta koordinata ili ne. To je sve mnogo nepoznanica u čitavom sistemu.
Zato smo mi zajedno sa RHMZ uradili posebnu studiju koja je trebala prvo da nam kaže na koji sistem da idemo, da li sistem automatske protivgradne zaštite, gde imamo automatske lansere raketa, bez ljudskih posada, zasnovane na najsavremenijim tehnološkim dostignućima, ili da se ide, što je bilo priče pre jedno 10, 15 godina, da se ide na nabavku aviona za zaprašivanje oblaka i ostalo.
Međutim, studija je rekla da treba da se ide na automatsku protivgradnu zaštitu. Zašto smo odlučili da sad idemo prvo na Valjevo? Znam da mnoge ovo ne interesuje, pošto ne znaju ni kako izgledaju protivgradne stanice, ni lanseri, a puna su im usta priče o odbrani poljoprivrednika. Verovatno nisu ni videli kako to izgleda. To je ono što je na kraj sela, najčešće jedna bela kućica, ima najčešće zelena vrata. Ko je radio taj zna, a ko nije radio, neće nikad ni da sazna, pošto ćemo to polako da guramo ka zaboravu.
Rakete koje su korišćene šezdesetih, sedamdesetih godina su bile dometa svega tri kilometra, dakle, jedan sistem koji je nekad verovatno u to vreme bio najpogodniji i najbolji koji se mogao implementirati.
Danas postoje rakete koje imaju domet do osam kilometara, tako da je potreban znatno manji broj radarskih stanica, jer može veći prostor da se čuva. Kako izgleda takva jedna stanica koja će biti implementirana u radarskom centru Valjevo? Na sledeći način. Ona će biti fizički postavljena opet u nekoj katastarskoj opštini na jednoj parceli, imaće automatski navođenje iz radarskog centra. Mi imamo 13 takvih radarskih centara. Bukvalno putem softvera će biti uparivani oblak zajedno sa raketom. I, kako to funkcioniše? U savremenim sistemima imaćemo sistem i kontrole, znaćemo tačno gde je koja raketa otišla, kakav efekat je postigla. Sada ne znamo ni ko je ispalio, ni koliko, osim kada odemo da pregledamo stanje kakvo je bilo i kad vidimo da li se u nekom selu nešto izručilo ili nije.
Zašto Valjevo? Valjevo je prvo na udaru sa one strane, jer nemamo sinergiju sa protivgradnim sistemom BiH. Mi smo imali tu najviše štete uz Drinu, u opštinama Bajina Bašta, LJubovija, Mali Zvornik, pa idući. Znači, svuda je bio problem. Evo, Veran viče i u Koceljevu.
Sledeća dva koja će ići su Radarski centar Bukulja, Aranđelovac, zato što tu imamo puno voća, jer tu su najveće štete koje se dese, zato što je tu najveća ta dodata vrednost koju izgubimo. I, sledeći će biti Radarski centar Fruška Gora, jer on pokriva prostor Srema, južne Bačke, jedan deo Banata zahvata i može da zaštiti veliku količinu poljoprivrednog zemljišta.
Mi moramo takvih radarskih sistema da izgradimo 13 ukupno, na 13 radarskih centara. Ukupan trošak za sve to je negde oko 25 miliona evra. Prvi će biti građeni početkom sledeće godine do nove sezone. Potpisan je ugovor sa „Trajalom“ iz Kruševca, domaćom kompanijom koja će to ovo da gradi i mi ćemo imati mnogo veću efikasnost nego što smo imali do sada, ako ništa drugo, mnogo veću predvidivost i mogućnost kontrole. Da ljudi budu sigurni i da znaju, protivgradni sistem ne može da zaštiti 100% na ovakav način. On može 60% do 70% u ekstremnim situacijama da zaštiti prostor. To moramo da kombinujemo sa finansijskim instrumentima.
Jeste, gospodine Petroviću, da ste rekli – nemojte mi pričati o osiguranju, ali to mora da bude dopuna svemu ovome. Mi ćemo za sledeću godinu za ovaj prostor koji je bio najizloženiji u prethodnim godinama, taj prostor uz Drinu, dati dodatnu podršku za te lokalne samouprave koja će biti i do 70% povraćaja premije osiguranja. Nadam se da ćemo napraviti sistem koji je predvidljiviji, bolji i efikasniji.
Ove godine, ova godina je bila neverovatna, ove godine je najveća količina raketa koja je ispaljena ja mislim u prethodnih 20 godina. To je zato što smo imali takvu godinu, naročito u maju i junu mesecu. Obzirom na količinu gradonosnih dana, šteta koja se desila, nažalost, imali smo na prostoru centralne Srbije, tamo oko Topole, Aranđelovca, Velike Plane, ostale prostore smo uspeli da zaštitimo, ali nismo uspeli sve. Sa ovim novim sistemom nadam se da će efikasnost biti mnogo veća. Kažem, sledeće godine Radarski centar Valjevo, raspisujemo tendere za ove dve, tj. za Frušku Goru i za Bukulju i idemo dalje. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani poslanici, možda ću zvučati dosadno, ali čovek je pitao i moramo da odgovorimo, to je naša dužnost na osnovu Poslovnika. Poslanik je pitao i moja obaveza je da odgovorim. Pošto je bila serija pitanja, mora da bude i serija odgovora.
Jedno pitanje koje je bilo prisutno jeste kada će biti povećan, odnosno zašto se ne povećavaju subvencije za poljoprivredu. Podsećanja radi, nije loše s vremena na vreme podsetiti se, pre sedam godina budžet za subvencije u poljoprivredi bio je 110 do 115 miliona evra 2011. i 2012. godine. Danas iz državnog budžeta Republike Srbije je 270, 280 miliona evra, 2,5 puta više za sedam godina. Koliko sam išao u školu, ovo je više nego ono prvo. Plus na sve ovo, nama su na raspolaganju još i sredstva iz IPARD fondova, svake godine po 40, 50 miliona evra. To nismo imali situaciju do ove godine. Mislim da je to više nego što je ikada bilo.
Ima jedna stvar koju moram da iznesem ovde, koju je poslanik koji je postavljao pitanje, bila je povezana tema sa prehrambenom industrijom, odnosno sa poljoprivrednim zemljištem za privatizaciju i svim tim ostalim čudima. Konkretan primer, 2016. godina, april mesec, mesto dešavanja Sremska Mitrovica, Fabrika za preradu mesa „Mitros“. Podsećanja radi, ta fabrika nije radila deset godina, ona zapošljava 350 ljudi, 2016. godine u aprilu je otvorena. Dođe izvesni gospodin koji je postavio ovo pitanje pred fabriku i kaže – treba ovo zatvoriti. Meni ništa drugo nije ostalo, već da onim ljudima objasnim da je neko hteo da ostavi njihove porodice bez 50, 60 hiljada plate, jer tamo je tolika plata. Da li bi to bilo pošteno? Možda iz njegovog ugla da, naš posao je posle deset godina bio da tu fabriku revitalizujemo. Ona je danas izvoznik, ona danas ima 800 kooperanata u našem gradu. Sada vi, ljudi, procenite šta je tu bolje u celoj priči.
Znam da taj gospodin zna da je ovo istina što pričam. Verovatno je bolje katanac, po njemu, nego 350 radnih mesta, onoliko koliko smo uspeli da obezbedimo tamo, i ne samo ova fabrika, već i druge fabrike.
Jedna priča koja je vezana za dizel gorivo. Vlada razmatra, Vlada želi da reši ovaj problem za poljoprivredne proizvođače ali, gospodo draga, mi možemo da se pokrijemo onoliko koliko je jorgan dugačak. Podsetiću samo na jednog ministra poljoprivrede iz 2009. godine. Čovek je obećao subvencije za nekomercijalna gazdinstva od 40.000 dinara, na po godine je prekinuo sve, kaže – ovo više ne važi. Danas 59.000 tužbenih zahteva imamo iz cele Srbije, najviše iz Mačvanskog okruga, ljudi koji su podneli tužbeni zahtev. Nije to sad samo – plati tih 20.000 ili 40.000 koliko nije isplaćeno, nego sve sudske troškove i sve komplet. Država Srbija platila je 1,2 milijarde u prethodnih nekoliko godina na ime jedne neodgovorne procene, odluke, ne znam ni ja šta je, pa šta sada treba da kažem?
Možda bih bio najbolji kada bih rekao – da, mi ćemo to da rešimo za dva minuta, daćemo 50 dinara po litru, ali koliko jorgan dugačak, toliko možemo da se pokrijemo. Ne mogu da obećam i ne mogu da uradim ono za čega nismo još završili kompletnu finansijsku konstrukciju. Kada završimo, obavestićemo svakog u ovoj zemlji. Biće meni prvo zadovoljstvo to da uradim. Ali, ne možemo neodgovorno da se ponašamo kako su se neki ponašali. Nije ovo jedini primer, ovo je jedan od primera u čitavoj ovoj priči.
Za sada toliko o poljoprivredi, možda još koji put. Hvala puno.

Zahvaljujem.
Iskreno, nisam planirao da se javljam po ovom osnovu. Ali, ima jedna stvar koja me ponukala da to uradim.
Pošto ste dugo pričali o ovom amandmanu, skoro šest minuta, toliko ste dugo pričali da smo početak zaboravili, a pošto smo početak zaboravili, kraj nismo zaboravili. Ja bih shvatio ovde da se radi na kraju o Robinu Hudu, a ne da se radi o Zakonu o bezbednosti saobraćaja, a jedini razlog zbog koga se ušlo u sve ovo jeste bezbednost građana i bezbednost na putevima.
Zašto je omogućeno povećanje brzine na putevima? Postoji samo jedan razlog, zato što prvi put posle 100 godina imamo autoputeve koji daju mogućnost da se razvijaju takve brzine, ali naravno, u ograničenim uslovima, gde je to povećanje limita za 10 kilometara na sat. To ne bi bilo moguće da nema autoputeva.
Koliko se ja sećam, a čini mi se da se dobro sećam, pošto živim i sam pored autoputa, mi smo imali samo jednu deonicu, kada pogledate, od Šida, pa tamo idete do Niša, a sada imamo više deonica. I potpuno je normalno da kvalitetom infrastrukture vi dođete u situaciju da možete da menjate određena pravila.
S druge strane, glumeći Robina Huda, vi u stvari dovodite u situaciju da se izgubi onaj represivni karakter čitave ove priče, koji u krajnjoj liniji ima i preventivnu ulogu, iz jednog prostog razloga. U pravu, na prvoj godini pravnog fakulteta uči se jedna stvar, a to je da sankcija ima na prvom mestu preventivni karakter. Prevencijom vi pokušavate da sprečite broj neželjenih posledica, bez obzira o čemu se radi.
Ta priča o pojasu, to je priča kao pre nekoliko godina priča o paljenju svetala. To su standardi koji moraju da postoje i mi time spašavamo i uvodimo reda u čitavu priču. A o tome da se smanje kazne, ne znam uopšte, o tim pričama da se neki postupci zaustavljaju, radi se u stvari o mogućnosti da ukoliko platite kaznu u roku od sedam dana da prepolovite taj iznos, zapravo je o tome reč a ne o nekim proizvoljnostima i pričama za malu decu. Hvala.

Zahvaljujem poštovana predsedavajuća.
Poštovani narodni poslanici, što se tiče ovog konkretnog pitanja vezano za poljoprivredu i za sredstva koja su eventualno neophodna za dalje unapređenje stanja srpske poljoprivrede, želim pre svega da iskažem zahvalnost Odboru za poljoprivredu Skupštine Srbije na inicijativi koju je podneo pre više nedelja, a vezana je za subvencije koje dajemo, za tovno govedarstvo, koje dajemo za ovčarstvo, koje dajemo za kozarstvo.
Mi smo tu inicijativu prihvatili i u skladu sa tim izmenili pravilnike i zbog toga sam zahvalan svim poslanicima koji učestvuju u radu Odbora, jer mislim da je jako važno da u međusobnoj komunikaciji učinimo što više i što bolje možemo za srpsku poljoprivredu.
Poštovani gospodine Rističeviću, zahvalan sam, jer, vrlo retko u ovom Parlamentu se priča kolike su bile subvencije pre sedam, osam godina, kakvo smo stanje imali pre sedam, osam godina u srpskom agraru, kakva je situacija danas.
Gotovo da je neprimetno prošlo, da je za prethodnih pet, šest godina gotovo dupliran iznos sredstava za subvencije, a to je činjenica. I to su brojevi, to ne može niko da skloni, ukloni na bilo koji drugi način da čita, pošto vidim da ovde očigledno kao da čitamo na nekim različitim načinima i kao da smo u školama učili neke druge maternje jezike. Ali, šta da radite. Nekome možete da pričate danima, godinama, ne biste mu nikad objasnili, jer nema ni volju, ni želju, a možda ni sposobnost da razume.
Što se tiče toga koji su trendovi u srpskom agraru i zašto potreba za daljim izdvajanjem, moram reći da smo mi u odnosu na i 2016. godinu, u 2017. godini imali povećanje budžeta za poljoprivredu, isto tako i 2018. godine, odnosno 2017. godine imali smo skoro 13,7% povećanje budžeta za poljoprivredu. Ali, sve je više zahteva, sve je više ljudi koji se prijavljuju za dobijanje podsticajnih sredstava. Sve je više ljudi koji ulaze u sistem i žele da matiče svoja grla i žele da učestvuju u sistemu koji pruža mogućnost da učestvujete kvalitetno na tržištu.
Jako je važno obratiti pažnju na ovu prerađivačku industriju koja je malopre pomenuta. Ja ću danas i vas obavestiti još jednom, a pretpostavljam da ste to i videli. Jedan od simbola srpske mesne industrije, jugoslovenske mesne industrije „Srem“ Šid, koji ima najveće rashodne kapacitete na prostoru bivše Jugoslavije, danas je prodat, odnosno juče je potpisan sporazum, danas je to obelodanjeno.
Ono što je jako važno, srpski privrednici, srpski prerađivači su kupili taj kompleks, a još što je važnija stvar i vrlo često ljudi to smetnu s uma, da je na osnovu Sporazuma između Srbije i Turske o bescarinskog izvozu goveđeg mesa, omogućena veća potražnja za ovom robom, da imamo kupce na drugoj strani za pet hiljada tona goveđeg mesa, upravo iz tog razloga, zato što imamo tu potražnju. Kao rezultat toga došlo je do ove investicije i u narednih mesec i po, dva biće u potpunoj funkciji.
Želim još jednu stvar da kažem koja nije pomenuta malopre, a u kontekstu je prerađivačke industrije. Vi kad želite bilo kome da izvezete robu, da li je reč o EU, Evroazijskoj uniji, Turskoj, nekom trećem, četvrtom, postoje različiti standardi. Nemaju danas svi iste standarde kakvu robu žele da uzimaju.
Evo na primer, kada je reč o Turskoj, svega četiri subjekta u Srbiji ispunila su uslove za izvoz mesa iz Srbije prema Turskoj. A zašto je to tako? Imali smo potpunu devastaciju zadnjih 20, 30 godina, iz različitih razloga. Neki su razlozi bili sankcije, mnogo više privatizacije i potpuni haos koji je tu nastao. Naročito u prerađivačkoj industriji. Gotovo da na prste jedne ruke možete da nabrojite, osim mlinsko-pekarske industrije, koje su uspešne privatizacije bile u prehrambenoj industriji.
Nama je potreban taj zamajac, jer to je platforma na koju se svi kače. Tu se kači sva poljoprivreda. Možete da proizvodite na jedinci površine koliko god hoćete, koliko god rezultate da imate, ako nemate tržište i nemate prehrambenu industriju, vi nemate kome to da prodate i sami sebe posle gušite sa cenom.
Četiri subjekta su dobila tu dozvolu od strane turskih organa i od strane naših organa. Dva se nalaze na prostoru Raške oblasti, jedan se nalazi u Valjevu, jedan se nalazi u Paraćinu, ali šta je, u čemu je kvaka? Svega 100 goveda dnevno smo mogli da preradimo i isporučimo na to tržište i sad takvim tempom teško da bismo uspeli ovu kvotu od pet hiljada tona.
Sa ovim kapacitetom koji je danas, koji će klati četiri puta više, nego u čitavoj Srbiji što ima, mi ćemo stići možda do tih pet hiljada. Ako Bog da 7. maja kada budemo imali sa predsednikom Vučićem razgovore u Turskoj, da tu kvotu i povećamo, radimo na tome kako bismo što više imali. A ono što je dobro imamo i zainteresovane nove investitore ovde.
Da se vratim sada na male poljoprivrednike. Zašto je važno u godini koja je u toku i u godinama koje su ispred nas da sve više odvajamo za poljoprivredu i prehrambenu industriju? Zašto što je upravo tu kvalitet. Mi beležimo suficit sa svakom zemljom koja se nalazi u okruženju. Mi dominiramo sa kvalitetom hrane, iako vrlo često ponekad opravdano, ponekad ne, nalazi se pod lupom, pod znakom pitanja kvalitet srpske prehrambene industrije, ali, ako imate suficit, ako je taj suficit u odnosu 90 prema 10, u odnosu na drugu stranu su ti odnosi, onda zamislite kakvi su potencijali tu. I ne samo ovde, kada je reč o zemljama CEFT-e, nego, pazite, mi smo juče, to malo ljudi zna, dobili sertifikate za goveđe meso i od Kine, za tri naša prerađivača. Sa Emiratima završimo celu priču.
Važna su nam tržišta koja dobro plaćaju, a ne tržišta samo koja ne mogu po cenama da budu ista ili slična nama, jer onda tu nema konkurencije, onda mi tu nemamo šta da ponudimo. Ova tržišta koja su bogato platežno sposobna su u stvari tržišta u budućnosti na koja ćemo mi ići.
Što se tiče Malia, potpuno je u pravu gospodin Rističević kada kaže da moraju da diverzifikuju svoju poljoprivrednu proizvodnju i moraju da se okrenu voćarstvu i povrtarstvu. Iz tog razloga je neophodno više novca uložiti u poljoprivrednu infrastrukturu, u sisteme za irigaciju, u elektrifikaciju polja. Vrlo često postavljaju pitanje – šta je to elektrifikacija polja, nećemo valjda u njive da dovodimo bandere. Da, baš ćemo da ih dovodimo tamo, jer tako pojeftinjujemo proizvodnju na licu mesta, sistem za navodnjavanje ne pokreće dizel gorivo kao pogonski energent, nego električna energija koja je pet puta jeftinija po jedinici površine.
Možda to nekom liči smešno, možda sve ovo što pričam liči smešno, nemojte zaboraviti da imamo 650.000 poljoprivrednih gazdinstava. Od toga 370.000 gazdinstava koja isključivo od poljoprivrede žive. Koliko je tu domaćinstava? Svake godine i to je dobro, povećava se broj aplikanata za mere koje daje država i to zato što su te mere dobre. Kada dajete 50% za kupovinu sistema za navodnjavanje, 50% za zaštitne mreže, 50% za nabavku sadnih materijala, 50% za nabavku traktora, 50% za nabavku mehanizacije, potrebno je sve više i više novca.
Zahvalan sam zbog prethodne podrške koju smo imali, vezano za finansijska sredstva, ali moramo da budemo svesni, ovoga će biti sve više i više, i zahteva i neophodnih sredstava. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Poštovana predsedavajuća i poštovane kolege poslanici, ukratko ću, gospodine Markoviću, na ovo pitanje koje ste postavili vezano za pšenicu. Pretpostavljam da se radi uopšte o svim trendovima vezanim za cene svih poljoprivrednih proizvoda. Činjenica da se te cene kreiraju na berzama, naročito kada je reč o pšenici, kukuruzu i nekim drugim robama, ali tu imamo jedan problem i pretpostavljam da je na tom tragu pitanje, što se vrlo često na različitim sajtovima, ovakvim i onakvim, pojavljuju različite proizvoljne informacije u susret žetvi i dovode do kolebanja i različitih očekivanja poljoprivrednika, odnosno vrlo često se čak i dovode u zabludu u pogledu cena i kretanja koja će biti u budućnosti.
Ministarstvo poljoprivrede priprema za nekoliko desetina različitih poljoprivrednih proizvoda očekivanja koja postoje na svetskim berzama i to će javno da objavi na sajtu Ministarstva poljoprivrede u okviru jednog posebnog dela.
U prošlosti su ljudi uglavnom bežali od takvih stvari, pretpostavljam iz njima znanih interesa. Mi nemamo tu šta da krijemo, očekivanja su takva kakva jesu, na cenu ne možemo da utičemo, ali možemo da učinimo dostupno građanima da znaju gde mogu da prodaju, kakva su kretanja i šta se dešava. Hvala Bogu, danas imamo dosta dobar protok informacija i sve manje više poznato, tako da će ova stvar biti urađena.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Zahvaljujem na ovom pitanju, gospodine Markoviću, iz jedno prostog razloga, ako postoje simboli, onda je to sigurno za srpsku poljoprivredu IMT i traktori koji su 70-ih, 80-ih godina, kako bi to rekli, žarili i palili ovim delom Evrope i severno afričkog kontinenta. Nas je zateklo jedno teško nasleđe u pogledu IMT, proglašen je bankrot. Preduzeće je u stečaju, nema proizvodnje, nema bukvalno ničega, osim nekih starih odlivaka koji su postojali, koji nisu mogli u tom trenutku ni zašta da se iskoriste. Da zlo bude veće, apsolutno nije postojala nikakva ideja u pogledu IMT.
Malo ljudi je verovalo u priču da ovo uopšte može da dođe u ovu situaciju da se uopšte proda. Ja sam zajedno da premijerkom i sa ministrom Kneževićem radio na ovom projektu. Prošle godine u novembru mesecu na bazi razgovora koje je predsednik Vučić imao u Indiji otišao kod tri od 10 najvećih proizvođača traktora na svetu. Bili smo na razgovorima u Tafeu, bili smo na razgovorima u Mahindri i Sunaliki. Nekoliko dana u Indiji intenzivno smo razgovarali oko IMT i primili su nas, da tako kažem, oni donosioci odluka, najviši predstavnici ove tri kompanije koji imaju interes da razviju proizvodnju iz jednog prostog razloga.
Sada ću reći nekoliko stvari, u jugoistočnoj Evropi danas gotovo i da nemamo proizvođača traktora, osim pojedinih malih fabrika koje proizvode 200 do 300 traktora na godišnjem nivou. Sve zemlje jugoistočne Evrope ili sada dobijaju sredstva od IPARD-a, kao što je Srbija, ili će to uraditi u budućnosti, u narednih nekoliko meseci ili godinu dana, kao što je reč sa Albanijom, kao što je reč sa Crnom Gorom i možda sa BiH. O čemu se radi? Tu je u stvari akcenat bačen na velikom izdvajanju finansijskih sredstava kako bi se podstakla potražnja za traktorima i za mehanizacijom. Ako bude sve kako treba u ponedeljak, imamo pismo o namerama Tafea, koji je otkupio dokumentaciju, trebalo bi da dođe do zapošljavanja 800 lica.
Naravno, pričam o budućem vremenu, uvek nosi sa sobom to određene rizike, a ja se nadam da ovde toga nećemo imati, da ćemo uspeti da rešimo ovaj projekat.
Radi se o prodaji dela imovine IMT na bazi koji bi trebao da bude platforma za budući pogon za proizvodnju traktora. Ovi traktori su izuzetno interesantni za prostor severne Afrike, za prostor Bliskog Istoka, jer se pokazalo da su dugovečni, da ne traže visok stepen obučenosti ljudi, odnosno poljoprivrednika da bi mogli da upravljaju njima. To su traktori koji dugo traju. To je ono što je nama neophodno i što se nadamo da ćemo uspeti da realizujemo u narednom periodu. „Tafe“ ima jednu svoju fabriku na prostoru Turske, ali mu je ideja da još više tu platformu razvije na prostoru Srbije. Kako će to sve da se završi, videćemo u danima koji su pred nama.
Vi svi znate da su nekad srpski inženjeri iz IMT odlazili u Indiju i dizali proizvodnju traktora, na prostoru Indije, na nekim drugim mestima u okviru IMR. Ono što je važno to je sve na istim platformama „Masej Fergusona“ rađeno.
Ispričaću jednu anegdotu, ako mi dozvolite. Pre nego što ću otići za Indiju, upitao sam sede glave, umne glave, koje su 20-30 godina vodili IMT – šta bi ljudi vi uradili da ste sada na našem mestu? Kaže, ne bi, to je jedan gospodin, koji je kasnije bio i ministar industrije u staroj Vladi Jugoslavije, vodio je dugo IMT i tehnički direktor IMT. Kaže - bez ikakvog razmišljanja, otišli bi u Indiju i dogovorili sve sa „Tafeom“. Ja pitam – zašto baš sa „Tafeom“, zašto ne sa nekim drugim? Rekoh - računajte na to da moramo da imamo otvoren i transparentan postupak, ne možemo mi direktno da biramo ko će da dođe, uz sve želje da napravimo što bolji posao? Kaže „Tafe“ i IMT imaju slične platforme. Lako je, u kratkom vremenskom periodu, moguće implementirati proizvodnju.
Ono što ljudi govore, to je da u roku od šest meseci, od trenutka prodaje, moguće je uspostaviti prvu proizvodnju traktora na prostoru Srbije. Ja se nadam da ćemo to rešiti.
Zašto se pojavilo i pojačano interesovanje investitora za proizvodnju traktora u Srbiji? Sećate se, gospodine Markoviću, da smo prošle godine imali jedan poziv za traktore, imali smo 2.345 aplikacija za traktore, gde je država dala 50% sredstava za nove traktore. To smo radili za povrtare, za voćare, vinogradare, nismo imali ceo sistem. Od toga, 2100 lica je dobilo pravo da dobije traktor i država im je isplatila to.
Sada smo 4. januara raspisali poziv i javilo se, reći ću vam tačno koliko, to je u okviru IPARD-a, javilo se skoro 400 lica koja su zainteresovani, tačnije 396 zahteva imamo za sredstvima iz IPARD-a za nabavku traktora. Zašto ovo pričam? Ne radi priče, nego potražnja je važna. Kada ima potražnje, ima zainteresovanosti od investitora. Republici Srbiji je jedan od prioriteta i ovoj Vladi da što pre dobijemo proizvodnju srpskog traktora, koga ćemo mi izvoziti na prostor jugoistočne Evrope, severne Afrike i Bliskog istoka. Dani pred nama će nam dati odgovore na ovo pitanje. Nadam se da ćemo uspeti u ovome. Hvala.

Poštovani gospodine predsedavajući, poštovani gospodine Markoviću, ja bih vam se zahvalio na ovoj temi koju ste pokrenuli, vezano za IMT i IMR. Jer, ako postoji jedna industrija po kojoj je Srbija bila poznata, to je industrija koja se odnosila na traktore i ostalu poljoprivrednu mehanizaciju i mislim da na toj platformi možemo dosta toga da radimo.
Nije džaba Svetska banka, analizirajući stanje i potencijale srpske privrede, nekoliko sektora posebno izdvojila. Dva sektora direktno se tiču poljoprivrede. Jedan je vezan za prehrambenu industriju, a drugi upravo za mašinsku industriju, koja je povezana sa poljoprivredom. Dakle, konkretno, traktori i mehanizacija.
Potpuno ste u pravu kada kažete da bi bilo dobro da ti podsticaji, odnosno ti povrati novca idu za mehanizaciju koja je proizvedena u Srbiji. I potpuno ste u pravu da od ovih 2.100 traktora svega 500 ima neke veze da su proizvedeni u Srbiji. Tu pre svega mislim na one koji su u Boljevcu proizvedeni i u Novom Sadu, pre svega mislim na Beloruse koji se sklapaju i na Sonalikine traktore koji se sklapaju. Bilo bi mnogo bolje da je to sve poreklom iz Srbije.
Jedna stvar koja će da se desi u narednih nekoliko nedelja biće i novi pravilnik, koji će regulisati povrat poljoprivrednicima vezan za nabavku mehanizacije, gde će mehanizacija koja je poreklom iz Srbije biti veći stepen povrata u odnosu na drugu mehanizaciju. Dakle, nećemo mi zabraniti nekom da kupuje bilo šta, nego će taj procenat podrške biti, ukoliko je ovaj 50, on će biti ili 55 ili 60%. Zašto to kažem?
Neophodno je da se razviju stari centri koji su postojali na prostoru Srbije, a Srbija ima i znanje i iskustvo da može to ponovo da radi. Samo je potrebna tražnja. Pre svega mislim na nabavku opreme, koja je bila razvijena na prostoru Bačke Palanke, na prostoru Vršca, na prostoru i Boljevca i nekih drugih centara, gde su postojali posebni privredni subjekti koji su se bavili proizvodnjom ove vrste mehanizacije i to ćemo i uraditi. Čim imate tražnju za bilo kojom robom, automatski imate i veći i pojačani interes investitora.
Prošle godine smo imali prvi sajam mehanizacije koja je proizvedena u Srbiji, iz jednog prostog razloga, da bi ovako kao što ste vi sada to uradili, ukazali na značaj i potrebu da se razvije i ova vrsta industrije. Mislim da je to jako važno za Srbiju i Vlada Srbije neće žaliti podršku.
Uredba koja reguliše podsticanje investicija ove godine na poseban način tretira ulaganja koja se tiču poljoprivrede, ima jedan poseban set mera koji se tiču poljoprivrede, gde na jedan potpuno drugačiji način je obrađeno ulaganje u poljoprivredu.
Da ne uzimam vreme, želim pre svega zbog javnosti da kažem, a i vi ste pokrenuli tu temu – komunikacije i dobrih odnosa sa Turskom. Sećate se da smo na bazi dobrih političkih odnosa koje su razvili predsednik Vučić i predsednik Erdogan uspeli da dobijemo prošireni spektar proizvoda za bescarinski izvoz prema Turskoj. Dve robe koje posebno možemo da istaknemo i gde možemo posebno svoj pečat da damo jesu suncokretovo ulje, gde smo dobili posebne kvote za bescarinski izvoz i jedna stvar koja je daleko najvažnija, a to je ona koja se tiče razvoja stočarstva, a to je pre svega bescarinski izvoz goveđeg mesa. Mogu da kažem da smo mi otpočeli sa ovim izvozom. Za sada imamo dve klanice koje su sertifikovane, iz jednog prostog razloga, ljudi to moraju da znaju, javnost mora da zna, posebni su uslovi koje moraju da ispune te klanice, jer ne može biti mešanja različitih vrsta klanja na jednom istom prostoru.
Pazite, potpuno je normalno da onaj ko vam daje pravo neko traži te posebne uslove. Jedan se nalazi, malo pre je neko pitao, čuo sam, jedan se nalazi u Divcima kod Valjeva, obavljena su prva klanja, prvi izvozi. Turske kolege su izuzetno zadovoljne kvalitetom mesa i ja se nadam da će ta kvota od 5000 tona vrlo brzo biti povećana. Mislim da je to jako važno zbog potražnje.
Evo, neki dan sam imao priliku, razgovarajući sa poljoprivrednicima iz Mačve, koji kažu – Cena goveđeg mesa je bila od pre tri – četiri meseca 1,95 evra po kilogramu. Danas je to 2,3 evra po kilogramu. Samo to postojanje potražnje je dovelo do ovog rasta i to će ići još ukoliko budemo to razvijali. Sada imamo jednu, ja se nadam da ćemo realizovati sledeće nedelje, danas su u Vladi bili sastanci tim povodom, imamo zainteresovanost dva investitora da grade klanice koje će biti namenjene za klanje goveda u Srbiji, a to je upravo ova stvar.
Vrlo često sam čuo i u parlamentu i na drugim mestima pitanje – Šta mi imamo uopšte od tih sporazuma? Upravo ovo. Potražnja koja kasnije za svoju posledicu ima podizanje proizvođačkih kapaciteta, a kada se tiče goveda i povećan razvoj stočarstva.
To je ono što je interes Republike Srbije. Mi imamo dva pisma o namerama, dve različite klanice, jedna za centralnu Srbiju, jedna za prostor Vojvodine, koja će biti isključivo namenjene klanju goveda koja je za plasman robe koja je namenjena Turskoj. To je ono što je važno za Srbiju.
Čim imate tržišta, možete da razvijate svoju proizvodnju. Čim imate svoju proizvodnju, možete da imate veće cene. Čim imate veće cene, poljoprivrednici mogu da zarade više. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Mislim da jedna stvar je možda promakla u ovim izlaganjima, a ticala se pitanja koleginice Papuga, vezana je za poljoprivredno zemljište i vezano je za zamenu, eventualno supstituciju, uopšte ceo proces restitucije poljoprivrednog zemljišta.
Situacija sa poljoprivrednim zemljištem, mogu da kažem, pre nekoliko godina i danas, to je bitna razlika, iz jednog prostog razloga zato što smo imali mnoštvo uzurpacija, imali smo mnoštvo lokalnih samouprava koje nisu donosile godišnje programe davanja u zakup, pričam o periodu 2008, 2009. godine, ili već tamo koje godine.
Iskreno ću vam reći, u skladu sa Ustavom Republike Srbije mislim da su nekim stvarima data čak i prevelika ovlašćenja, obzirom na kapacitete koji postoje na lokalnom nivou. Tako da, na nekim mestima imamo lokalne seoske knezove koji su pokušali u prošlosti da rade sve i svašta i mnogi su procesuirani i osuđeni zbog toga.
Poljoprivredno zemljište u kontekstu restitucije, koju ste rekli, u pravu ste vi, ima poljoprivrednog zemljišta dovoljno, 600 hiljada hektara skoro ima državnog poljoprivrednog zemljišta i radi se o jednom od najvažnijih resursa kojima ova država raspolaže. U ovom trenutku negde između 60 i 80 hiljada hektara je sporno.
Vi pričate o supstituciji, jako teška tema, da vraćate nešto što nije nekom uzeto, nego mu kompenzujete to na nekom drugom mestu. Jako teška tema u pogledu, kako bih rekao, pravičnosti, da pravite jednim aktom nepravde, da odgovarate drugim aktom nepravde. Ali, ono što ja mogu da kažem, da smo mi pokrenuli postupke preko Uprave za poljoprivredno zemljište i nadležnog državnog pravobranilaštva za sve one koji su 10 godina, 15 unazad kroz procese privatizacije pokušali da upišu na sebe državno poljoprivredno zemljište. Sada apelujem i na vas i na sve one koji znaju za ovakve situacije da se jave Ministarstvu poljoprivrede, Javnoj upravi za poljoprivredno zemljište, da te konkretne slučajeve, neki dan je bilo u sredstvima javnog informisanja da su neki preveli državno u privatnu svojinu ili neki drugi oblik svojine i to privatizovali. Molim vas sve što znamo mi smo procesuirali.
Ono što je jako važno i o čemu se dosta insistira u Vladi Srbije to je na digitalizaciji u poljoprivredi. Nije to samo proces proizvodnje, nego to je proces otkrivanja uzurpacije na poljoprivrednom zemljištu. Mi od 2017. godine imamo jedan softver gde kompletno prepoznajemo svo državno poljoprivredno zemljište koje je ukršteno sa katastrom i znamo u svakom trenutku šta se dešava na njemu. Pre nekoliko godina imali smo 300 različitih poravnanja gde su ljudi plaćali trostruku vrednost zakupnine kao kaznu zato što to nisu radili kako treba. Uspeli smo prošle godine da to svedemo na 30. Idemo korak dalje.
Mi možemo da pratimo poljoprivredno zemljište sada, to nismo mogli pre par godina, na petodnevnom nivou, da znamo šta se dešava, da li je došlo do uzurpacije, koje je to državno poljoprivredno zemljište i sada idemo u proces čišćenja, gde ulazimo u sve one lokalne samouprave koje su pokušale možda ili nisu znale ili iz nekog petog razloga uradile, nisu ubacile u program davanja u zakup poljoprivredno zemljište svo. Idemo sada prema tim lokalnim samoupravama kroz postupak kontrole, kroz poljoprivrednu inspekciju, da probamo sve da uvučemo u državni fond.
Mi smo prošle godine negde oko 40 miliona evra za državu prihodovali ovim putem, znatno više nego prethodnih godina. Ovo je proces koji je dug. U pravu ste vi, 13,6 milijardi, eventualno one cifre koje se spominju od dve milijarde, tu ima dosta prostora za rad i radimo na tome, ali jako je važno, ne možemo jednu nepravdu ispravljati drugom nepravdom.
Zahvaljujem se na ovoj temi koja je teška. Koliko je ona komplikovana, reći ću samo još jednu stvar i zaključujem time, mnoge stvari imali ste kroz proces restitucije, gde se ulazilo u sisteme za navodnjavanje, pa su se maltene kidali sistemi za navodnjavanje pre par godina da bi bio vršen proces restitucije, da bi bilo vršeno vraćanje. Time pravite jednu, znate kako, mi svi pričamo o navodnjavanju, o novim sistemima za navodnjavanje, a postojeće su dezintegrisale, ne voljom Agencije za restituciju, nego kroz procese veštačenja gde su pojedinci iz komasacione mase vadili i rekli – hoćemo baš to i to. Znate kolika je to nepravda? Napraviti jedan sistem za navodnjavanje trebaju vam milioni evra, srušiti jednim aktom to je isto tako nepravda kao i sve nepravde koje su nastajale. Hvala.