Dame i gospodo narodni poslanici, lako je biti opozicija, naročito kada se za izgovorenu reč za ovom govornicom ne odgovara, to znači može se govoriti o svačemu, ali ja ću nastojati da svoje izlaganje dovedem u sklad sa dnevnim redom i govoriću o zakonima na dnevnom redu.

Možemo ove zakone koristiti na bilo koji način, i kao što je prethodni uvaženi govornik koristio za propagiranje nekih političkih stavova, problematičnih, ali možemo o zakonima sa čisto pravnog, društvenog, privrednog i ekonomskog aspekta govoriti, naročito o zakonu o arbitraži i čak o zakonu o posebnim ovlašćenjima radi efikasne zaštite prava intelektualne svojine, koji je, po meni, čak i značajniji u ovom trenutku.

Reći ću nekoliko reči o zakonu o arbitraži, iako su poslanička grupa DSS i poslanici DSS, moji uvaženi prethodnici, o ovom zakonu dali dovoljno objašnjenja i argumenata i ukazali zašto će DSS podržati ovaj zakon i zašto treba doneti u ovom trenutku zakon, a to je takođe obrazložio na adekvatan način i veoma iscrpno i prisutni ministar.

Dame i gospodo, arbitraža je postojala, kao što i moj prethodnik reče, i arbitraža će postojati. Ne uspostavlja se ovim zakonom arbitraža, ali je činjenica da će ovim zakonom o arbitraži upravo biti uređen način odvijanja, odnosno jednim zakonom će biti utvrđena sva pravila i postupka i pravila po kojima će se arbitraža odvijati.

Time će odgovarajuće odredbe Zakona o parničnom postupku prestati da važe.

Takođe će i odgovarajuće odredbe nekih drugih zakona, koje se tiču načina i postupka odvijanja arbitraže, te izvršenja odluka arbitraže, prestati da važe.

Ovo veoma važno pitanje će biti rešeno na jednom mestu, u jednom zakonu, gotovo u celosti, bez obzira što se i ovaj Predlog zakona o arbitraži poziva, naročito u domenu izvršenja odluka arbitražnog suda, na već postojeće zakone, recimo zakon o izvršenju.

Postojala je arbitraža, podsetio bih, decenijama unatrag, i u vreme socijalizma, odnosno komunizma, u vreme SFRJ, naročito u vreme postojanja onog Zakona o udruženom radu.

Tada je bila predviđena arbitraža, odnosno izbrani iliti izabrani sud. Zašto izbrani – verovatno zbog toga da se stavi akcenat da to nije sud i da kada se kaže izabrani sud to bi predviđalo postojanje suda, odnosno institucije pa bi stranke, odnosno ugovarači mogli da izaberu koji će od sudova.

Stoga bi bila reč izabrani sud, ali je zakonodavac tom prilikom pronašao neku novu reč koja je najmanje srpska, možda novosrpska, gde je rekao "izbrani sud", a u suštini je izbegavano korišćenje, čak je i u Zakonu o udruženom radu korišćen termin arbitraža sa istim značenjem pojmova.

Dakle, iako je u to vreme u Zakonu o udruženom radu Edvarda Kardelja, Tita i ostalih komunista kao institut postojala, arbitraža je postojala mnogo pre ovih i ovog komunizma.

Arbitraža je bila nerazvijena i većina odnosa, odnosno svi sporni odnosi su rešavani preko specijalnih sudova ili redovnih sudova. U ovom slučaju preko specijalnih sudova, preko privrednih sudova, sadašnjih trgovinskih sudova, što je u samoj osnovi, uz postojanje dominantne društvene svojine, stvaralo postupak koji je trajao ne neopravdano, nego predugo i koji je kada je stizao do svog kraja, do svoje pravosnažne presude upravo i gubio svrhu postojanja ili suštinu pokretanja spora. Tako se na kraju gubio interes za pokretanje spora ili za rešavanje tog spornog odnosa, jer je dok bi došlo do rešenja jednog spornog odnosa nastupilo bi i bilo bi prouzrokovano mnogo više spornih odnosa.

Ovim zakonom o arbitraži ugovorne strane, privredni subjekti, odnosno ugovarači su najšire slobodni da propišu svojom slobodnom voljom pravila postupka, trajanje i naknadu lica koja će im biti arbitri, odnosno izabrane sudije. Znači, vrlo je malo ograničenje ugovarača, odnosno vrlo je malo ograničenje lica koja stupaju u arbitražu.

Stoga je nužno i izvesno da će svi sporovi u arbitraži trajati mnogo kraće od sudskih sporova, da će svi ugovarači, odnosno u najvećem broju slučajeva privredni subjekti koji su došli do nekog spora, odnosno proizveli neki spor, vrlo brzo preko arbitraže rešiti svoj sporni odnos, da će biti zainteresovani za brzo rešenje, jer to je interes njihovog kapitala, odnosno tih privrednih subjekata.

Namerno ističem privredne subjekte, jer je po meni arbitraža upravo najbitnija za ekonomski život, odnosno za privredne subjekte i za adekvatno odvijanje privrednih odnosa, a ja bih slobodno rekao i dalji razvoj čitavih ekonomskih odnosa u državi Srbiji.

Stoga će privredni subjekti izabrati arbitražu uvek kada imaju mogućnosti da biraju i da njihov sporni odnos bude brzo rešen.

Doduše, privredni subjekti i fizička lica, kako je to zakonom predviđeno, i državni organi su i do sada imali mogućnost po dosadašnjim propisima da koriste arbitražni sud, odnosno arbitražu, bilo domaću, bilo stranu.

Tako smo došli do velikog broja situacija gde su domaći privredni subjekti, upravo zbog neregulisanja svih odnosa oko postupka u arbitraži i nejasnosti pojedinih propisa, te verovatno i zbog ličnosti arbitra, odnosno izabranog sudije, mnoge svoje sporne odnose poveravali stranim arbitražnim sudovima, odnosno inostranim arbitražama, što je nepotrebno i proizvodi ovoj privredi i ovoj državi nepotrebne troškove, a moguće je te sporne odnose uspešno rešiti i u državi.

Stoga ćemo usvajanjem ovog zakona – čijeg ozbiljnijeg osporavanja sa stanovišta bilo društvenih odnosa, bilo prava, pravne prakse ili teorije, nije bilo – pospešiti naročito interes stranih investitora da ulažu, da u taj razvojni element srpske privrede i ekonomije ulože dodatna sredstva, odnosno da investitori, bilo domaći ili strani, budu značajno sigurniji da će moći svoj kapital da zaštite, a to ovaj zakon o arbitraži omogućava, samim tim, podvlačim na kraju, što odluku izabranog suda, odnosno arbitraže, bilo domaće ili strane, sprovodi redovni sud u izvršnom postupku.

Stoga treba zakon o arbitraži, kao i zakon o posebnim ovlašćenjima radi efikasne zaštite prava intelektualne svojine, u predloženom tekstu usvojiti.

 

Gospodine Markoviću, šta bih mogao da vam odgovorim osim toga da vi od nas tražite da mi našu vladu rušimo. Posao opozicije je da kritikuje i da ruši, a naše je da donosimo ovako uspešne i dobre zakone, da omogućimo boljitak građanima.
Sa druge strane, vremena kolektivnih hapšenja su davno prošla. Poslednje je ono na koje se vi pozivate u vreme "Sablje". Ova demokratska država će hapsiti pojedinačno, po postupku propisanom za tačno određena dela, po proceduri, i to je odraz demokratskih država, to je odraz uspešne i demokratske vlade. Izbora će biti po zakonu na četiri godine, ili ranije, ukoliko onaj koji ih raspisuje to učini, a ja ne raspisujem izbore. Slažem se sa postupcima Republičke vlade i podržavam njihove predloge zakona.

Dame i gospodo, lako je biti i najlakše je biti opozicija. Opozicija može pričati, kritikovati, kritizirati, ne odgovara za svoje reči. Opozicija može tvrditi šta god hoće, i da je zemlja ovakva i ovakva, i da je Srbija ostrvo u jednom okeanu beskonačnosti, ali nije.

Srbija je usko povezana raznim nitima sa okruženjem, Evropom i svetom. Svet je globalno selo i Srbija je samo deo tog sveta. Srbija je povezana ne samo sa uspešnim, sa naprednim, nego je povezana i sa onim što je nazadno u svakoj državi. Znači u Srbiji ima i novih, savremenih oblika kriminala.

Srbija je zemlja koja, hteo to neko ili ne, protivio se neko tome, a ima i onih koji se protive, zemlja koja će napredovati, zemlja koja će stvarati bolje uslove, koja će se razvijati zbog sebe i zbog svojih budućih naraštaja. Stoga je i nužno, zakon, niti društveni odnosi nisu jednom zasvagda dati.

Iluzorno je pominjati Rimsko pravo ili robovlasničko ili bilo koje kapitalističko, komunističko, kako god hoćete, pre 40, pre deset godina, kada su društveni odnosi nešto živo jer ih čine ljudi, čine ih društveni odnosi. Ljudska društva se razvijaju, time nastaju i novi oblici kriminala, zašto da ne. Primer sajber kriminala.

Ljudski odnosi se razvijaju i stoga je potrebno i nužno i odnose i zakone menjati, predvideti nove institute koji će na adekvatan način ili na najbolji mogući način uspeti da spreče u ovom slučaju kriminal.

Ne postoji nijedno društvo u istoriji naroda, u ljudskoj istoriji, koje nije bilo bez kriminala. Neće biti ni ovo naše.

Ali je upravo odgovorna, demokratska, pametna država ta koja raznim metodama odnosno zakonima, i uvođenjem čak i novih institucija, pokušava da taj kriminal svede na društveno podnošljivu meru. Mislim da se gospodin ministar neće uvrediti zbog ove moje definicije koja je laička u tom domenu.

Znači, kriminal može biti društveno podnošljiv, do neke mere društveno podnošljiv, i ovaj predlog zakonika o krivičnom postupku, gospodine Markoviću, upravo je to i upravo je deo onoga o čemu smo juče ovde razgovarali, o strategiji koju ovo ministarstvo pravde, i ova vlada, i ova skupština sprovode već dve godine unazad.

Ovo je samo nastavak i ovo su nova rešenja, o kojima su vrlo iscrpno danas govorili gospodin ministar i poslanici DSS, upravo uvođenje novih instituta, nove prakse u krivičnom postupku, odnosno ovom prilikom u zakoniku o krivičnom postupku, upravo predviđena i računaju na to da će njihovom primenom tu stopu kriminaliteta u Srbiji dovesti na podnošljivu meru.

Ponovo podvlačim, zakonik o krivičnom postupku. Zašto zakonik? Zato što najvećim delom i gotovo u celini reguliše pravila postupka, znači procesna pravila, što do sada Srbija nije imala. Tek sada se donosi zakonik o krivičnom postupku, a pre neki mesec smo doneli Krivični zakonik, tako da ono što su pre mnogo godina neki drugi obećavali ova skupština će doneti na predlog Ministarstva i ove aktuelne Vlade.

O zakoniku i o rešenjima nema nekih kritika koje bi bile zasnovane na bilo pravnoj teoriji, bilo praksi, bilo društvenom trenutku i društvenim odnosima u Srbiji. Sve su kritike sračunate na čisto političke argumente, dnevno-političke ili ne znam koje. Nema stručnih kritika. Stručne kritike su one koje su došle iz strukovnih organizacija i koje su se pozitivno izrazile i, zašto ne reći, i one međunarodnih organizacija koje su se pozitivno izjasnile o Predlogu zakonika o krivičnom postupku.

Mnogo bih više dao vremena izlaganju povodom zakonika o krivičnom postupku, ali ono što je bitno i što podvlačim to je da upravo taj zakon i ostali zakoni su deo strategije o kojoj smo juče raspravljali i očekujem da je ova skupština spremna i da će u danu za glasanje usvojiti predloge zakona.

Ono što treba reći, a što je manje rečeno u izlaganjima mojih kolega poslanika i o čemu je, verovatno smatrajući da je to poznato i opšte jasno, manje govorio gospodin ministar, nekoliko reči bi rekao o zakonu o obuci sudija, javnih tužilaca, zamenika javnih tužilaca, sudijskih i tužilačkih pomoćnika, koji je kao takav dobio niz neopravdanih kritika.

Jer neki od poslanika su isticali da sudijama, odnosno pravnicima, nakon sticanja diplome ili postavljanja na sudijsku ili tužilačku funkciju, nije više potrebno obrazovanje, odnosno sticanje novih znanja, niti usavršavanje, bilo teorijskih, bilo praktičnih znanja. Nesporno je da je kako prilikom postavljenja, tako i u toku pravosudne karijere, bilo to sudijska ili tužilačka, neophodno je nosiocima tih pravosudnih funkcija stručno usavršavanje, i to upravo u skladu sa sada važećim zakonima, kao i u skladu sa strategijom reforme pravosuđa.

Neophodno je, a to znamo po sadašnjem zakonu, da se na tri godine zasniva radni odnos u sudovima, a da se posle dve godine može polagati pravosudni ispit. To su te prve tri godine nakon čega donosi odluku Visoki savet pravosuđa ili nakon izmene po strategiji Visoki savet sudstva. Nakon toga je potrebno da sudije, javni tužioci i zamenici javnih tužilaca se stručno usavršavaju u teorijskim i praktičnim znanjima i veštinama potrebnim da samostalno, stručno i efikasno vršenje te njihove funkcije.

U ovom predlogu zakona obuka je početna ili stalna. Takođe je obuka dobrovoljna, što znači da nije u obavezi sudija, javnih tužilac ili zamenik javnog tužioca da pohađa tu obuku, jer će u praksi svako od nosilaca javnih funkcija biti životno zainteresovan da prati nova znanja, da stiče nova znanja, jer će ga to opredeliti u daljem napredovanju.

Stoga je izuzetak predviđen o dobrovoljnosti samo u slučaju promene specijalizacije, odnosno bitnih promena propisa i uvođenja novih tehnika rada. Ne bih bliže objašnjavao šta to znači, to je ako iz jedne specijalističke delatnosti, recimo sudija prelazi u drugu, onda je normalno potrebno da stekne znanja iz tog delokruga, ili ukoliko dođe do usvajanja zakona koji će bitno izmeniti bilo primenu, bilo institute, bilo postupak, pa je stoga takođe potrebno da se steknu nova znanja.

Početnu obuku, pored pomoćnika sudijskih i tužilačkih, koriste i nosioci pravosudnih funkcija. Rekao bih, nosioci pravosudnih dužnosti, odnosno funkcija se javljaju kao korisnici početne obuke samo u slučaju ukoliko nisu početnu obuku koristili kao sudijski i tužilački pomoćnici. Stoga je to i zakonom i logično utvrđen redosled da se ta obuka obavlja kontinuirano i da najveći broj, odnosno gotovo svi nosioci pravosudnih funkcija, bilo na početku, bilo u toku svog obavljanja posla imaju, odnosno tu obuku prođu.

U pogledu programa obuke Visoki savet pravosuđa utvrđuje program početne obuke na predlog Komisija za obuku, a Pravosudni centar za obuku i stručno usavršavanje utvrđuje programe stalne obuke. Početnu obuku utvrđuje Visoki savet pravosuđa, ponavljam, a Pravosudni centar, koji je predviđen kao rešenje u pozitivnim propisima, utvrđuje programe stalne obuke.

Stalna obuka je upravo obuka koja traje kontinuirano i koja se obavlja po pojedinim pitanjima, a nadzor nad trajanjem stalne obuke vrši Visoki savet pravosuđa.

Obratio sam pažnju na ovaj zakon upravo zato što je bilo najmanje reči o njemu. Ova rešenja nisu nešto što je u pravnoj praksi ili u pozitivnim propisima Srbije nepoznato, jer članom 17. Predloga zakona je utvrđeno da danom stupanja na snagu ovog zakona prestaje nadležnost Vrhovnog suda Srbije da utvrđuje i propisuje vrste i načine stručnog usavršavanja sudija, iz člana 28. i 41. Zakona o uređenju sudova i člana 8. stav 2. Zakona o sudijama, te da danom stupanja na snagu ovog zakona prestaje nadležnost Republičkog javnog tužioca da utvrđuje i propisuje vrste i načine stručnog usavršavanja, što znači da rešenja nisu nova, samo je doslednija razrada principa utvrđenih jučerašnjim predlogom strategije i utvrđenih pozitivnim propisima.

Stoga, na kraju, mogu istaći, na moje zadovoljstvo, na moju sreću mogu reći da su i ovo zakoni iz domena pravosuđa koje Ministarstvo pravde, aktuelno i Vlada Republike Srbije dali na usvajanje Narodne skupštine, da smo iz tog delokruga najbliži ulasku u EU, to odgovorno tvrdim.

Takođe, da je taj deo, normativni deo, najbliži rešenjima koja su data u zemljama EU.

Još jednom, s obzirom na dobacivanja, mi smo veliki posao završili i veliki posao ćemo završiti usvajanjem zakona. Predstoji nam ne manje bitan i ne manje težak posao, a to je da u pravnu praksu, da u društveni život uvedemo, odnosno primenimo te evropske zakone koje danas donosimo.

Stoga građani će razumeti ova naša nastojanja, jer je van pameti i nije potrebna diskusija oko toga da li je stanje u pogledu kriminaliteta ili u pravosuđu dobro ili loše.

Jedino ova vlada i vladajuća većina u ovoj skupštini pokušava da to stanje promeni na bolje. Ovi zakoni su jedan korak u tom nastojanju i jedan korak neophodan i nužan koji će, ubeđen sam u to, stopu kriminaliteta u doglednom periodu smanjiti za značajan procenat.

Stoga, kako strategiju, tako i zakonik o krivičnom postupku i ove ostale zakone, kao što rekoh i zakon o obuci sudija, javnih tužilaca, zamenika javnih tužilaca i sudijskih i tužilačkih pomoćnika, kao i izmene i dopune Zakona o sudovima, treba bez dileme prihvatiti. Hvala.

 

Izvinjavam se, nažalost, moram da se javim, jer gospodin Marković je rekao, mislim da nije uvreda ako kažem, laž ili neistinu. Nisam rekao bilo šta, a navodno sam rekao da se ne slažem sa tim što govorim. To je van pameti, to građani znaju.
Gospodine Markoviću, vi kažete jednu laž, ponavljate neistinu stalno i mislite svi veruju. Vi verujete možda sebi. Da li vi verujete sebi, pa kada ste uspeli ovo sada da kažete, da sam potvrdio to da ste me pitali, pa rekao da ne verujem u to što govorim. To je van pameti. Da se ne slažem sa sobom, je li je tako.
To je van pameti i to treba reći. Zbog toga se ne radujem. Ovakve neistine i iznošenje ovakvih neistina je samo dokaz nemoći.

Dame i gospodo, danas smo čuli različite stavove povodom Predloga nacionalne strategije reforme pravosuđa. Pri tome, primetio bih, ako dozvolite da je i sam pojam, odnosno naziv strategija proizveo određene dileme kod nekih poslanika.
Strategija nije zakon, strategija da je zakon zvala bi se zakon, nego je strategija nešto što znači namera da se učini, namera da se uredi pravosuđe, ne samo sudstvo. Podsećam, pravosuđe je širi izraz do sudstva i u pravosuđe ulaze, između ostalog, i advokati i njihova organizacija, i sve ostalo, i tužioci itd.
To znači da se strategija ne može smatrati jednim zakonskim predlogom, pa se stoga ne može ni čitati od reči do reči, od pojma do pojma, i polemisati da li je iskorišćen jedan termin jezički, pravni ili drugi termin.
Strategija je po samom svom pojmu više pismo o namerama, odnosno namera, upravo je zato i razmatramo ovde u Skupštini, o onome čemu će težiti Vlada, Ministarstvo i Skupština Republike Srbije. U tom smislu sve ovo što je predloženo, a što smo danas na adekvatan način i potpuno iscrpno čuli od ministra, gospodina Stojkovića, jeste upravo ono za šta će se zalagati Ministarstvo, Vlada Republike Srbije, Narodna skupština, kao i drugi državni organi, a to je, da podsetim, poboljšanje stanja u pravosuđu, odnosno poboljšanje stanja u sudstvu.
Nesporno je, i istaknuto je od strane gotovo svih govornika, da stanje u sudstvu, odnosno u pravosuđu, nije idealno, čak većina kolega ocenjuje da je stanje loše i tu nema dileme. To nije pronalazak nijednog poslanika, niti je to konstatacija koja nije nepoznata ni građanima, a ni poslanicima i javnom mnjenju.
Ono što jeste pozitivno, od Ministarstva, Vlade i nas koji razmatramo ovu strategiju, jeste to da su problemi identifikovani, da je razmotreno stanje i da su ponuđena rešenja. Mnoga od ovih rešenja predviđena strategijom su već, ja bih rekao, u eksploataciji. To se preko određenih zakona ubacilo, implementovalo u ovaj pravni sistem, to se uveliko primenjuje, a nešto od toga će se tek primeniti, nešto će tek doći, biće izmenjeno.
Samim tim strategija, kao što rekoh na početku, nije zakon, strategija je više pismo o namerama i mi ovde usvajamo upravo ono čime ćemo se baviti, kojim putem ćemo težiti u sledećem donošenju zakona i ostalih podzakonskih akata. Uostalom, to će biti obaveza Vlade koja će donositi podzakonske akte, a i ovog parlamenta.
Stoga ćemo neke institute primenjivati, jer smo već duboko zagazili u tu strategiju, jer Ministarstvo pravde radi po ovoj strategiji.
To što posle dve godine raspravljamo tu strategiju, to je već, zato što je moralo na adekvatan način da se pripremi, da se ispita, utvrdi, a inače ovo je upravo nastavak onoga što Ministarstvo i Vlada rade protekle dve godine, i to je ono što smo mi u ovom smislu donosili određene zakone u ovom parlamentu iz domena pravosuđa.
Tvrdim da je to ono o čemu smo razgovarali sa našim partnerima u Evropskoj zajednici, tamo gde će, hteli mi to ili ne, Srbija vrlo brzo biti.
Znači, deo strategije je u primeni, deo strategije će tek biti primenjen, a kao primer za to pominjem to što se mnogi hvataju za visoki savet sudstva.
Kažu da nemamo po zakonima visoki savet sudstva, nego imamo utvrđen Visoki savet pravosuđa. Tako je, ali intencija je da je pravosuđe daleko širi pojam, tu su obuhvaćeni tužioci, advokatura i sudska uprava, a sudstvo je samo sudstvo.
Zato je mnogo ispravnije visoki savet sudstva i to će biti intencija izmene određenih zakona, pa će kroz neki period doći da Visoki savet pravosuđa dobije nove ingerencije, odnosno nove nadležnosti.
Stoga su kritike, koje su preuranjene i koje se drže upravo pojedinih rešenja jezičkih izraza, preuranjene jer ćemo tek razmatrati određene izmene ili donošenje određenih zakona, kao npr. sutra Zakonika o krivičnom postupku ili zakona o arbitraži, koji su upravo obuhvaćeni u sklopu ove nacionalne strategije, odnosno intencija, odnosno pisma o namerama prvo Ministarstva, zatim Vlade i zatim Skupštine Srbije.
Kada smo utvrdili ovakvo stanje, da je nedovoljno dobro, ponavljam da ima dobrih sudova i dobrih sudija, ali opšte stanje u Srbiji jeste takvo da nam je nedovoljno dobar sud, a to je, kao što su se svi složili, najvećim delom nasleđe, možda vaspitanje, možda loš obrazovni sistem, dosadašnji loš obrazovni sistem, jer, nadam se da nikoga neću uvrediti, ali mnogo studenata završi fakultet da ne zna osnovne pojmove u praksi da primeni.
Ne samo zbog toga, nego upravo zbog napretka društva u svim domenima, pa i u društvenim naukama, i u pravu i u društvenim odnosima, neophodno je, ne samo sudije, svaki akademac, svaki završeni pravnik je u obavezi da stalno i iznova obnavlja, proširuje svoja znanja.
Nemoguće je nijedan poziv danas raditi bez svakodnevnog usavršavanja. To je neminovnost i svi kritičari koji smatraju da je završavanjem fakulteta sve naučeno i da može biti dobar sudija onaj koji 20 godina nije pročitao ništa novo, kao i onaj koji se svakodnevno usavršava, potpuno nisu u pravu, bez obzira na ova dobacivanja. Tvrdim da jeste tako. Svaki novi zakon zahteva nova dodatna obrazovanja. Svaki novi napredak nauke i tehnike zahteva nova obrazovanja.
Dalji razvoj sudstva i pravosuđa zahtevaće to da će većina poslova biti završavana putem računara ili ako hoćete, baš, kompjutera. Sudija u budućnosti neće se moći zamisliti a da ne zna da radi sa računarom, jer mu je računar praktično osnovno sredstvo rada, moći će na brz i pogodan način da vidi i sudsku praksu, zakone i izmene. Nije sudija samo onaj koji nosi torbu i vuče kamion papira za sobom, nego je sudija onaj, dobar, koji ume da u momentu u najkraćem mogućem roku pronađe i primeni važeći zakon.
Kao što sam rekao, nacionalna strategija je ono što je u primeni, što ćemo primenjivati i ono što je naša težnja, a pri tom i Ministarstvo i Vlada i mi. Mi iz vladajuće koalicije i većina poslanika imamo dobre namere u tome i želimo u tom procesu da dobijemo demokratsku i dobru državu Srbiju, da imamo dobro sudstvo. Želimo samo u dobrim namerama da učinimo sve što je moguće. Normalno, greške su moguće, ali mi smo tu da greške ispravljamo.
Stoga ovu strategiju, koja se uveliko primenjuje, povratka nam nema, objektivno u subjektivno, treba, potrebno je i moramo prihvatiti, a naša dnevnopolitička prepucavanja ostavimo za neko drugo vreme, mada je i po Poslovniku da poslanik može i to da radi kada je bilo koja tačka na dnevnom redu.

Dame i gospodo, mi danas imamo na dnevnom redu izbor nosilaca pravosudnih funkcija. Očekujem da je to tek delić onoga što je ova Narodna skupština učinila i onoga što će tek učiniti da u bliskoj budućnosti imamo, slobodno rečeno, jedno uspešno, dobro i efikasno pravosuđe.
Pravda je nekad, naročito prema onoj izreci, spora, ali je pravda dostupna. Što pre stvorimo efikasno pravosuđe, to ćemo pre i građani i svi mi biti zadovoljni pravosuđem koje imamo. U ovom trenutku, kao što znamo, biramo pedesetak nosilaca pravosudnih funkcija.
Danas, pri kraju ove rasprave, možemo reći da je bilo različitih mišljenja, da su kolege poslanici sa potpunim pravom i hvalili i osporili, isticali prednosti i mane. Međutim, mnogo više su govorili o pravosuđu uopšte ili o društveno-političkim odnosima u pravosuđu i društvu, nego o samom izboru sudija.
Izbor sudija, kao čin koji ćemo mi učiniti sutra, je tek jedan trenutak, tek jedan delić posla u stvaranju uspešnog, nezavisnog, efikasnog pravosuđa. Donošenje materijalnih, procesnih zakona i pravila, koliko je to moguće, izbor nosilaca pravosudnih funkcija je tek jedan deo koji je stvorio preduslove za jedan proces koji će se odvijati u narednom periodu, nadam se što kraćem, a taj period će potrajati, jer pravosuđe koje je decenijama unazađivano, politički, mereno aršinima politike, nemoguće je preko noći, u jednom danu stvoriti boljim, odnosno stvoriti ga nezavisnim, efikasnim, jednom rečju pravednim. Potrebno je, mi smo, kao što rekoh, danas tek na jednom malom zadatku, da deo tih nosilaca pravosudnih funkcija (sudija, predsednika sudova) izaberemo.
Kao što rekoh, i kritike, ukoliko su dobronamerne, dopuštene su. Opasno je jedino ako želimo, a imam utisak da mnogi to žele i da to već godinama rade, da sa ličnog aspekta utičemo na izbor sudija ili, ono što je ovde pravilno pomenuto, da sa ličnog aspekta ocenjujemo odluke sudova. Pa čak i neki koji se samo na rečima bore za demokratiju ili pravnu državu, dopuštaju sebi da potpuno protivpravno, u svakom slučaju nezakonito, ocenjuju bilo prvostepene odluke, bilo postupke nosilaca pravosudnih funkcija, kao što su tužioci, istražne sudije ili sudije, što je, kao što znate, potpuno nedopustivo i protivzakonito.
Na taj način se ne unapređuje sud, niti se na taj način ono verbalno proklamovanje na nezavisni sud bilo čime podstiče, niti mu se olakšava položaj. Izabrati dobrog sudiju je veoma teško. Međutim, očigledno je da u tom procesu i ovaj parlament i predlozi VSP napreduju. Doduše, postupno, ali napreduju, iz prostog razloga što danas ono što sam čuo i ono što znamo iz dosadašnjih izjava ili izlaganja kolega poslanika, danas je mnogo manje osporenih sudija nego ranije, što znači da je ipak neki proces napredovao, neki proces donošenja odluka o izboru adekvatnih ljudi kao nosilaca pravosudnih funkcija.
Pri tome, iskreno se nadam da ćemo svi zajedno, naročito sa adekvatnim i kvalitetnim predlozima VSP, u jednom trenutku stvoriti jedno bolje i efikasnije pravosuđe, a svi rezultati, kao što je u više navrata i prilika iznosio ministar pravde, gospodin Stojković, ukazuju da je u odnosu na prošlu i pretprošlu godinu pravosuđe značajno napredovalo. Normalno, uz efikasnost će doći i do poboljšanja rada, u smislu kvaliteta rada, ali o tome će ocenjivati, kao što rekoh, sudovi, odnosno poslednje instance u pravosudnom sistemu.
Nedopustivo je da ocene o uspešnosti, neuspešnosti, pojedinim presudama ili postupcima u bilo kom postupku pred sudovima daju i iznose pojedinci i mediji koji na to po zakonu nemaju pravo.
Ovde je bilo danas osporavanja, naročito od strane poslanika iz Leskovca i dužan sam da to kažem. Potpuno je pravo poslanika da ospori izbor sudija Okružnog suda, da pri tome iznese svoje mišljenje, da se pri tome pozove na neke dokaze ili pretpostavke, međutim, u obavezi sam posle 15 godina rada u advokaturi, poznavanja svih sudija u tom Leskovcu, i šire od Leskovca, za gospodina Stojanović Zorana mogao bih reći da je kvalitetan predlog, da je savestan sudija i da nije imao mrlja u svojoj dosadašnjoj karijeri sudije, a takođe da nije imao mrlja ni u karijeri kada je radio u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Bio bih pristrasan ako bih dalje polemisao sa nekim stavovima kojima, po mojoj oceni, nije bilo mesta za iznošenje, a polemika ne bi bila uspešna jer svako je barem delimično, a ovde su kritike, ocenite i sami, ipak motivisane lično.
Dodao bih da je godinama pokušavano da pravosuđe u ovoj državi bude uspostavljeno na principima zavisnosti od politike i vlasti, pa smo imali samoupravne sudove. Ovim i današnjim izborom mi definitivno napuštamo samoupravne sudove, gde se, uz navodno pozivanje na narod, donose političke odluke, i stvaramo mogućnosti da kroz dalji razvoj pravosuđa, dalju reformu sudstva, dođemo do efikasnih sudova i najboljih kadrova. DSS će ovom prilikom osporiti samo jedan predlog i to predlog za Okružni sud u Beogradu, gospodina Aleksandara Ivanovića i to samo iz stranačkih razloga, u smislu da je stranački opredeljen. Ne znamo da li je član stranke, to je pravo svakog pojedinca, međutim, postupanjem sudija mora da bude lišen stranačke obojenosti.
Stoga, pored osporavanja, pozivam da osporavanje gospodina Zorana Stojanovića ne prihvatite, kao i eventualna osporavanja kandidata za predsednika suda u Bujanovcu, jer se radi o jednoj konstrukciji; protiv ovog kandidata je pokrenut postupak, postupak je obustavljen, ali njemu se uzima za zlo zato što je vođen postupak. To je normalno slovo, a, u demokratiji, u pravu, u pravdi, neko ko, ne da nije okončan postupak, nego nije uopšte na bilo koji način kažnjen ili osuđen ne može biti kriv zbog nameštenog postupka. Stoga to ne može biti krivica ovog kandidata. Ovaj kandidat zaslužuje da bude izabran.

Dame i gospodo, danas raspravljamo o izboru 23 predsednika sudova i 25 sudija. Kao što je u raspravi istaknuto, mi smo u tom procesu izbora sudija, odnosno predsednika sudova pri kraju.
Sa zadovoljstvom možemo konstatovati da je u proteklom periodu imenovan veliki broj predsednika sudova i izabrano je dosta novih sudija. U tom procesu mi u okviru svoje nadležnosti, odnosno Narodne skupštine Republike Srbije u okviru svoje nadležnosti je u obavezi da kvalitetne, stručne ljude imenuje za predsednike sudova, odnosno da kvalitetne, stručne, radne, sposobne bira za sudije, čime će jedan višedecenijski trend biranja poslušnih preinačiti u trend biranja sposobnih.
Time ćemo celokupni pravosudni sistem, odnosno pravosuđe podići na viši nivo, na nivo koji zahteva trenutak ove demokratske države i EU kojoj stremimo. U tom procesu izgradnje efikasnog pravosuđa smatram da, pored onog dela koji je vrlo bitan za efikasno i uspešno pravosuđe, a ne zavisi od učesnika, odnosno predsednika sudova i sudija, to je usvajanje, odnosno izrada efikasnih materijalnih i procesnih zakona, gde smo veoma blizu postizanja ostvarenog cilja, a zahvaljujući Ministarstvu pravde, odnosno Vladi Republike Srbije.
Kao što znate, u proteklom periodu smo doneli niz novih zakona, odnosno izmene postojećih zakona, čime smo naš pravni sistem uveliko uskladili, čak po nekim rešenjima i, slobodno mogu reći, nadmašili rešenja iz EU, kojoj, kao što rekoh, stremimo u narednom periodu.
Znači, nije dovoljno samo donošenje efikasnih, savremenih, materijalnih i procesnih zakona, kao što je veoma bitan Krivični zakon, ili Zakon o krivičnom postupku, ili Zakon o parničnom postupku, kao veoma bitan zakon koji ćemo danas u pojedinostima razmatrati, a koji je samo nadgradnja tog jednog pravnog sistema, zakon o hipoteci, već je potrebno obratiti pažnju i na izbor kvalitetnih predsednika sudova i, kao što rekoh, kvalitetnih sudija.
Da se razumemo, kvalitetnih, tu podrazumevam, stručne, radne, sposobne, efikasne sudije, koji će na jednom višem nivou obavljati povereni posao. U dosadašnjoj praksi rada ovog saziva parlamenta se pokazalo da tamo gde smo imenovali sposobne predsednike sudova, da su ti sudovi pokazivali u određenom periodu znatno bolje rezultate rada.
Znači, sposobni predsednici sudova ne nužno, ali uveliko doprinose efikasnosti sudova, jer organizuju na višem nivou rad sudova i to se u nekom kratkom, nadam se i u dužem periodu, značajnije pokazuje.
Ujedno, efikasan predsednik suda ne znači da je taj predsednik suda u lošim odnosima sa svim sudijama, odnosno sa celim kolektivom sudija, ili obrnuto, da u svemu podržava sudije, pa bude bukvalno jedan među jednakima.
Predsednik suda mora u toj svojoj funkciji, u obavljanju svog posla da ima meru koja će ići i ka poboljšanju uslova rada sudija, pa tako i osnovnom poboljšanju efikasnosti sudova i efikasnijem postizanju pravde.
Što je efikasnije i brže donošenje odluka, bilo u prvostepenom, bilo u drugostepenom postupku, kod građana se stiče, i jeste tako, utisak da je sud i država mnogo efikasnija, mnogo je lakše određeni sporni pravni odnos rešiti uspešno i efikasno, ubrzo nakon nastajanja problema, odnosno nastajanja sukoba, nego nakon nekog dugog perioda.
Kao što rekoh, takođe je potrebno izabrati sudije koji su ne samo voljni, ne samo stručni, nego koji imaju i sposobnosti za obavljanje jednog specifičnog sudijskog posla. Takođe, a čemu su i Ministarstvo pravde, i Vlada Republike Srbije i mi donošenjem određenih zakona znatno doprineli, poboljšanjem uslova rada, osnovnog i materijalnog položaja sudija, pospešićemo i efikasnost i bolji rad, odnosno podići ćemo pravosuđe na nivo koji je nama potreban i koji je u ovom trenutku neophodan i kome, uzimajući u obzir sva naša nastojanja, stremimo.
Znači, i tu su postignuti rezultati koji su u ovom trenutku mogući. Po predlogu Ministarstva, odnosno Vlade, mi smo u proteklom periodu, onoliko koliko je to moguće, pokušali da poboljšamo uslove rada, kao i materijalni položaj sudija i da dovedemo na neki prihvatljivi nivo. Neću reći da smo u tome postigli cilj i da nije potrebno da preduzimamo dalje mere. Mi smo na početku tog puta koji mora biti težak, kod poboljšanja uslova suda, odnosno povećanja nivoa efikasnosti pravosuđa i, kao što rekoh, podizanja na nivo koji je nivo EU, odnosno Evropske zajednice kojoj u bliskoj budućnosti stremimo. Stoga smo i današnji predlog Visokog saveta pravosuđa u okviru DSS veoma detaljno razmotrili.
Moguće je da imamo u nečemu neku pogrešnu informaciju, ali od ovog momenta, vrlo mali broj ljudi ću osporiti, do odlučivanja o tome spremni smo da eventualnu grešku ispravimo. Nije nam cilj da sprečavamo izbor predsednika sudova ili izbor sudija, cilj nam je, kao što rekoh, da najstručnije, najsposobnije izaberemo na taj posao. Cilj nam je da tim izabranim sudijama omogućimo uslove za nesmetan, uspešan rad i zbog toga ćemo, kao što rekoh, osporiti vrlo mali broj ljudi.
DSS osporava izbor predsednika Opštinskog suda u Staroj Pazovi, gospodina Ćetojević Dušana, kandidata za sudiju Opštinskog suda u Požarevcu Roberta Jovanovića i predsednika Opštinskog suda u Boru Stojanović Dragice, te predsednika Trgovinskog suda u Leskovcu Veselina Savića. Hvala.

Vrlo kratko, samo jedna dopuna. Propustio sam da osporim izbor predsednika Opštinskog suda u Užicu, kandidat Radulović Ljubiša.

Hvala uvaženom kolegi Nemanji Šaroviću što mi je omogućio da ovih tri minuta polemišem oko njegovih stavova.
Osnovna stvar u vašem izlaganju je nerazumevanje pravnog instituta hipoteke. To zalaganje za zaštitu interesa dužnika je veoma problematično sa stanovišta stvarnog prava i zakonitosti. Hipoteka se uspostavlja upravo voljom dužnika, jer on hipotekom garantuje da će vratiti neki dug poveriocu. I sa jedne i sa druge strane hipotekom se omogućuje da se uspostavljaju dužničko-poverilački odnosi, odnosno da se pospešuje privredna aktivnost ili rešavaju stambena pitanja.
Mi smo dugo godina i dugo vremena imali situaciju neregulisane hipoteke, tako da u ovom trenutku praktično nije moguće po kratkom postupku dati hipoteku na neku nepokretnost, jer to nije predviđeno pozitivnim zakonskim propisima. To ne znači nije predviđeno na dovoljno adekvatan i brz način. Hvala vam što ste me ispravili, odnosno omogućili da preciziram svoju tvrdnju.
Hipoteka nije namet nijednom dužniku. Svaki dužnik je svestan svojih postupaka i u mogućnosti je da da hipoteku na neku nepokretnost ili ne da hipoteku. Ukoliko neće da daje hipoteku, onda su otežani uslovi kreditiranja, onda će teže dobiti kredit bilo za stan, bilo za svoju privatnu firmu ili neku ekonomsku privrednu delatnost koju želi da obavi.
Njega niko nije prinudio, niti ima prava da ga prinudi, niti se ovim predlogom na bilo koji način dužnik prinuđuje. S druge strane, poverilac, u ovom slučaj onaj koji ima novac, a to je 99% slučajeva banka, ima i moć i interes da ulaže novac koji će biti siguran, koji će biti i vraćen.
Niko nije lud, osim u nekim davno prošlim vremenima, da daje kredite koji nikada neće biti vraćeni ili čija će rata kredita biti u vreme isplate, jedan smešan iznos, kao kutija cigareta ili ništa. To smo već videli čemu vodi i to nije moguće ni u modernim društvima i državama. To je već neko davno prevaziđeno vreme i, nažalost, ne mogu da razumem razmišljanje u tom smeru.
Što znači, i banka koja daje kredit ima interes da taj kredit bude vraćen, a kroz tržišnu utakmicu banaka, odnosno tih poverilaca koji imaju sredstva da daju kredit, odnosno da daju novac na zajam, smanjivaće se i ta kamatna stopa, koja takođe ima i drugu mogućnost ograničenja, a to je ona zakonska mogućnost, ali to nije predmet ove rasprave i predmet interesovanja.
Znači, da zaključim oko toga, i poverilac je zainteresovan da daje novac i da bude obezbeđen da će naplatiti taj novac.
Van pameti je da neko daje novac i da računa da neće biti vraćen, van pameti je da neko daje novac i problematično je da li će biti u dobrim odnosima sa vlašću ili sa nekim organom ili sa dužnikom da bi mu novac bio vraćen. Onda će biti uslovi potpuno praktično nemogućeg kreditiranja, bilo stambene izgradnje, bilo kreditiranja budućih privrednih aktivnosti.
Stoga nema potrebe za kukanjem nad dužnicima. Po ovom zakonu o hipoteci, svaki dužnik je, podvlačim, voljan i svestan da li će neku nepokretnost dati u hipoteku ili ne, a zakonske mogućnosti otvaraju mogućnosti da i založni dužnici mogu dati nepokretnost pod hipoteku, što direktno znači da hipotekarna nepokretnost ne mora biti u svojini dužnika. Hvala.

Gospodine Krasiću, iskoristio sam moja tri minuta replike u skladu sa Poslovnikom.
Sada ću vam kratko reći, ukazivanje iz člana 3. stav 1. tačka 5), gde tvrdite da ovlašćenje slobodnog pravnog raspolaganja ne predstavlja svojinsko pravo; ono je deo svojine. To je notorna stvar u pravu svojine, odnosno u pravu koje sadrži pravo svojine. Sve ostalo što ste označavali, odnosno čitali, a naročito pravo gradnje, pravo preče gradnje ili raspolaganje u državnoj odnosno društvenoj svojini, upravo objašnjava šta ulazi u pravo slobodnog pravnog raspolaganja. Time je u potpunosti jasna tačka 5) člana 3. zakona o hipoteci.
Neću polemisati oko toga, imaćemo prilike oko vaših amandmana kada dođe vreme, takođe ste izrekli da sam rekao da hipoteka nije uređena pravnim propisima. Rekao sam da je nedovoljno uređena. To je, dozvolićete, velika razlika.
Na kraju, vaša pravna tumačenja, bukvalno rečeno "ne drže vodu". O tome neću više polemisati.
Nadam se da će predlagač, odnosno predstavnik predlagača dati na kraju sva objašnjenja.

Dame i gospodo, malo je potrebno ovome dodati. Međutim, ono što sam u obavezi da kažem je to da je sednica Administrativnog odbora zakazana i održana po Poslovniku.
Poslanici koji ne poznaju Poslovnik mogu isti pročitati, upoznati se sa sadržinom istog, a mogu i pitati ljude koji to znaju. Postoji redovan postupak zakazivanja i postoji postupak koji je drugačiji od redovnog - vanredan.
No, pitanja koja je gospođa Nestorović postavila sa ove govornice, sama zna odgovore, međutim, pitanja su do te mere kontradiktorna da na njih nije moguće odgovoriti, jer svako postavljeno pitanje sadrži odgovor za drugo pitanje. O uzimanju mandata, o ponašanju te političke stranke, kojoj i sada navodno pripada, a pošteno da vam kažem ne znam, jer je toliko stranaka promenjeno za ovih nekoliko godina da ne znam kojoj političkoj grupaciji pripada gospođa Nestorović, njihov moral i njihovo ponašanje upravo govori o načinu postavljanja tih pitanja.
Da ne dužim, sednica je zakazana u skladu sa Poslovnikom i održana po Poslovniku. Za sve ostalo moglo je da se dobije obaveštenje ukoliko je postojala dobra namera, ili od lica koja rade u službama, kao pomoć Administrativnom odboru, ili od članova Administrativnog odbora.
Uostalom, gospođi Nestorović nije moguće odgovoriti iz razloga što nema racionalnog objašnjenja, jer je ona ispunjena mržnjom do te mere da racio ne upravlja njenim postupcima. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandmanom na član 94. predviđena je mogućnost da se posle stava 2. doda stav 3. koji bi glasio: "Izuzetno, na teritoriji jedne opštine, odnosno grada, može se osnovati više domova zdravlja u zavisnosti od broja stanovnika i geografske rasprostranjenosti, u skladu sa planom mreže zdravstvenih ustanova."
Amandman je dat potpuno dobronamerno imajući u vidu da u Srbiji ima opština koje su razuđene i koje su sa izuzetno velikim brojem stanovnika, kao što je npr. opština Leskovac. Amandman je dat od strane zaposlenih i od strane medicinskih radnika u opštini Leskovac.
Bez obzira što sam pravnik, ovde je bilo po prethodnom amandmanu diskusija o tome da li pravnici mogu davati amandmane u pogledu zakona o zdravstvu ili u pogledu zakona iz zdravstvene zaštite. To je poželjno i dobro, jer upravo su pravnici ti koji će ukazivati na određena rešenja.
Amandmanom se nije želelo da se povećaju troškovi izdvajanja iz budžeta. Namera je bila samo da se predvidi jedna mogućnost da na teritoriji opštine, odnosno grada može biti predviđen eventualno još jedan dom zdravlja.
U stavu 2. ovog člana je utvrđena mogućnost da se dom zdravlja u državnoj svojini osniva za teritoriju jedne ili više opština, odnosno grada, u skladu sa planom.
Ne postoji nikakva smetnja da se u zakonu predvidi mogućnost osnivanja eventualno još jednog doma zdravlja.
Objašnjenje Vlade, odnosno Ministarstva, da bi se prihvatanjem ovog amandmana "znatno poskupela organizacija zdravstvene službe, odnosno povećalo izdvajanje sredstava javne potrošnje, a što nije u skladu sa potrebama da se u oblasti javne potrošnje izvrši potrebna restrikcija i usklađivanje iste sa mogućnostima društva u celini", ne stoji.
Stoga bih zamolio gospodina ministra da ovo razmotri, jer ovo što se predlaže kao mogućnost nije i obaveza osnivanja, jer se u samom amandmanu označava da bi se izuzetno, pazite - izuzetno i u skladu sa planom mreže zdravstvenih ustanova moglo osnovati više od jednog doma zdravlja, odnosno eventualno drugi dom zdravlja na teritoriji neke opštine, odnosno grada, a u skladu sa brojem stanovnika i teritorijalnom rasprostranjenošću.
Znači, ovaj argument da bi znatno poskupela organizacija zdravstvene službe ne stoji.
Podsetio bih na mogućnost da se osnuje, upravo mi to i činimo, dakle, i drugu realnu mogućnost kao ovu koja je Predlogom zakona već predviđena, da se i za teritoriju više opština, odnosno grada može predvideti jedan, tako bi trebalo uzeti mogućnosti da na samom terenu Srbije treba negde i u velikim opštinama predvideti mogućnost osnivanja još jednog doma zdravlja.
To direktno znači da bi se, tumačeći usko Predlog zakona, podrazumevalo da na teritoriji grada Beograda treba da postoji samo jedan dom zdravlja.
Međutim, širokim tumačenjem predloženog zakona može se tumačiti da svaka opština može osnovati svoj dom zdravlja, pa tako treba da i opština Surčin, Grocka ili sve ove manje ostale opštine imaju domove zdravlja, a u konkretnom slučaju opština Leskovac, od 175 hiljada ljudi, koja obuhvata više teritorija bivših opština, koja uz to ima i domove zdravlja koji su izgrađeni po svim građevinskim i ostalim principima i koji sada funkcionišu kao zdravstvene stanice.
Predviđanjem u zakonu da se može osnovati još jedan dom zdravlja, u skladu sa, kao što rekoh, planom mreže zdravstvenih ustanova, ničim se ne bi povećalo izdvajanje iz budžeta i ničim se ne bi ugrozilo funkcionisanje države.
Tim pre predviđanjem mogućnosti u zakonu, odnosno u ovoj odredbi bi se i eventualno moglo reagovati u tim slučajevima gde je to opravdano.
Stoga bih voleo da se povodom ovog predloga, ako me je dovoljno razumeo, gospodin ministar izjasni u momentu da li je moguće prihvatanje ovog amandmana, tim pre što, kao što rekoh, prihvatanje amandmana ne povećava troškove, niti zahteva izdvajanje iz budžeta, jer se upravo oslanja i zasniva na planu mreže zdravstvenih ustanova koji može predvideti i ne mora predvideti, opet je to ono što ga ograničava, a to je budžet, odnosno to su finansijska sredstva kojima država raspolaže. Hvala.

Gospodine ministre, na prethodni amandman niste dali odgovor, pa sam zato prinuđen da se javim i povodom ovog amandmana na član 97. Amandman na član 97. je posledica eventualnog neprihvatanja amandmana na član 94, odnosno neprihvatanja mogućnosti da se izuzetno na teritoriji jedne opštine, odnosno grada može osnovati više domova zdravlja, u zavisnosti od broja stanovnika i geografske rasprostranjenosti, u skladu sa planom mreže zdravstvenih ustanova. Ustav, zakon je plan mreže zdravstvenih ustanova.
U ovom članu predviđena je zakonska mogućnost osnivanja više domova zdravlja, ili apoteka, to su sledeći amandmani. Neću se više javljati, ali povodom ovog amandmana na član 97. ću reći to što nameravam. Očekivao sam da će gospodin ministar da se izjasni povodom ovoga.
Ponavljam, kako u pogledu apoteka, tako i u pogledu domova zdravlja, ostavljanje zakonske mogućnosti da se osnuje više od jednog na teritoriji jedne opštine, odnosno grada, ne proizvodi nikakve praktične i nužne posledice. Plan mreže zdravstvenih ustanova je osnova, podzakonski akt, kako je to gospodin ministar malopre rekao, na osnovu koje se može planirati osnivanje domova zdravlja ili apoteka.
Podsećam, u Srbiji ima opština koje su nastale spajanjem većeg broja opština i ima domova zdravlja, odnosno objekata koji ispunjavaju sve uslove, čije održavanje je skuplje nego da funkcionišu.
To je slučaj doma zdravlja u Grdelici ili Vučju. To je ono što najbolje znam, a ima još takvih slučajeva.
Ističem, prema Predlogu ovog zakona, opštine grada Niša po zakonu bi mogle da osnuju pet domova zdravlja. Grad Leskovac bi mogao da ima samo jedan dom zdravlja. Doduše, nema status grada još uvek, ali grad Leskovac je sastavljen od nekoliko opština, gde ima i uslove, i rasprostranjenost i stanovništvo.
Praktično, mogućnost osnivanja još jednog doma zdravlja ne proizvodi nikakve konkretne posledice na budžet, niti stoji obrazloženje iz odbijanja da se prihvati amandman da se time povećavaju troškovi, odnosno da se znatno poskupljuje organizacija zdravstvene službe. Ako ima nekog drugog argumenta, voleo bih da ga čujem, ali taj argument bi morao da bude sa nekom značajnijom težinom.
Stoga bih zamolio i ne bih oduzimao više vremena, ponavljam, predviđanjem zakonske mogućnosti da se nešto osnuje ne znači da će se to i osnovati. To će se osnovati ukoliko plan mreže zdravstvenih ustanova to dozvoljava, odnosno ukoliko bude bilo para, prevedeno narodskim jezikom.
Samo se sprečava mogućnost da od dve opštine, odnosno dva grada naslonjena jedan na drugi, dajem primer Leskovca i Niša, Niš, po Predlogu zakona, može imati pet domova zdravlja, a Leskovac mora imati samo jedan, bez obzira što je geografski teritorija Leskovca veća od teritorije grada Niša.

Gospodine ministre, očigledno se nismo razumeli, ili pravnici treba da pišu zakone. U stavu 2. je predviđeno: "Dom zdravlja u državnoj svojini", to je po Predlogu zakona, "osniva se za teritoriju jedne ili više opština, odnosno grada, u skladu sa planom mreže", što direktno znači, ovi koji nisu u parlamentu iz DS-a, da je prosto tumačenje. Prosto tumačenje ne postoji u pravu, ali jezičko tumačenje postoji u pravu. Znači, na teritoriji grada ili opštine jedan dom zdravlja, pa bi jedan dom zdravlja bio za 17 beogradskih opština i pet niških opština.
Namerno sam napravio to upoređenje, jer sam u svom prethodnom izlaganju napomenuo da će nekim širokim tumačenjem... A, nije potrebno zakone tumačiti, zakonom treba predvideti mogućnost.
Predložio sam da predvidite mogućnost koja će biti u skladu sa planom mreže zdravstvenih ustanova. Niste ulazili u sve ostalo što sam rekao.
Očigledno smo govorili o različitim stvarima. Nisam ja tražio da probijem budžet, nisam tražio da formiramo domove zdravlja u svakom selu, nisam lokalpatriota za Leskovac. Prvi put sam pomenuo Leskovac i Grdelicu, iako sam dva mandata poslanik. Pokušao sam da ukažem da ova odredba ničim neće ugroziti ni koncepciju zakona, potpuno je nevažno sa stanovišta zakona prihvatiti ovu izmenu, ni u čemu ona ne menja suštinu zakona jer se upravo naslanja, što je i u amandmanu rečeno, na plan mreže.
Međutim, predlagač zakona upada u drugu grešku, pa ćemo postaviti pitanje da će autentično tumačenje morati da daje ministar; ministar ne može davati autentično tumačenje, doći će do ovog parlamenta, da li na teritoriji grada Beograda može biti više domova zdravlja. Po ovom predlogu zakona ne može.

Dame i gospodo, gospodine ministre, danas smo povodom zakona o policiji čuli različita mišljenja, počev od onih koji su razložno, koristeći iskustva odnosno dostignuća pravne nauke i mišljenja relevantnih pravnih stručnjaka, policijskih stručnjaka, istakli da je predloženi zakon jedan moderan zakon, reformski zakon, koji veoma važnu i veoma osetljivu oblast u državi reguliše na adekvatan i moderan način, u skladu sa proklamovanim evropskim principima, do iznetih kritika koje su se zasnivale na kritizerstvu i čistom, uslovno rečeno, politikantstvu, kao i dela kritika poslanika koji su pročitali ranije sačinjene diskusije, s tim što imam utisak da dobar deo tog kritizerstva odnosno te kritike nisu ni sami u dovoljnoj meri razumeli.
Nemoguće je, a razumljivo je kod određenih političkih stranaka ili klubova da po svaku cenu pristupe kritikovanju svih predloga i rešenja koja daje ovo ministarstvo i ova aktuelna Vlada Republike Srbije, a ovo je samo jedno od modernih zakonskih rešenja podnetih u ovoj skupštini u proteklom periodu.
O Predlogu zakona mišljenje je dala i stručna javnost Srbije, tim pre što je zakon dovoljno, rekao bih čak i više nego što je bilo nužno, bio na javnoj raspravi, da je davano više predloga odnosno nacrta zakona i da se došlo do ovog predloga, na koji ima malo stručnih zamerki odnosno zamerki u pogledu rešenja datih zakonom, osim kao što rekoh politikantskih i zlonamernih primedbi.
Kao što smo čuli, ministar i Vlada su voljni da sva predložena rešenja koja idu ka poboljšanju zakona prihvate i na samoj sednici i u toku razmatranja ovog zakona, što je za svaku pohvalu i što unosi i nastavlja tendenciju jednog duha tolerantnosti u predlaganju i usvajanju svih bitnih i veoma važnih zakona u pridruživanju Evropskoj uniji.
Kao što je rečeno, ovaj zakon o policiji propagira demilitarizaciju, depolitizaciju i profesionalizaciju policije. To su rešenja koja su nesporno izneta u Predlogu zakona o policiji i o njima je ministar, gospodin Jočić, dao u uvodnom izlaganju vrlo detaljna obrazloženja.
Postavlja se osnovni problem zašto se javljaju, doduše ne mnogo glasne i doduše neargumentovane, nestručno argumentovane kritike, gde je većina današnjih kritičara, odnosno kritizera davala kritiku radi kritike, odnosno osporavanje radi osporavanja, jer bitnih suštinskih primedbi nema, niti je na ovakav zakon moguće izneti.
Čuli smo kritike od toga da je trebalo da se sačeka sa ovakvim sistemskim zakonom, navodno pod obrazloženjem upravo zato što je sistemski, preko onih koji se u pozivanju na reforme ubiše od antireformskog ponašanja, do onih koji sebe zovu reformistima i koji sada traže odlaganje donošenja ne samo ovog nego čitavog niza zakona koji zahtevaju blagovremeno donošenje radi pridruživanja Evropskoj uniji, pa i radi uređenja ovog veoma važnog pitanja organizacije policije.
Istakao bih da se predloženim zakonom, pored policijskih poslova koji se utvrđuju ovim zakonom, vrši i reorganizacija policije, te tačno utvrđuju policijska ovlašćenja, njih po brojci 21, te da se ovim zakonom celovito reguliše proces, odnosno jedan delokrug državnih poslova koji se tiče bezbednosti odnosno policijskih poslova.
Takođe, ovim zakonom se reguliše i kontrola policije. I tu je bilo neodmerenih kritika najvećim delom, jer je predloženim zakonom pravilno utvrđeno da je kontrola rada policije dvostruka, unutrašnja i spoljnja kontrola.
Spoljna je kontrola ovog parlamenta, kontrola Vlade Republike Srbije i kontrola svih drugih državnih organa koji imaju zakonska i ustavna ovlašćenja za to. Unutrašnja je kontrola u okviru policije i potpuno je iluzorno polemisati sa mišljenjima koja bi htela da unutar policije stvore parapoliciju ili novi organ koji bi bio nezavisan organizaciono od MUP i od ministra ili Vlade Republike Srbije.
Takođe, kritike koje upućuju na decentralizaciju policije pod plaštom decentralizacije vode, žele i imaju cilj dalje rasturanje države, rekao bih i tvrdim, dalje rasturanje države i institucija. Iluzorno je polemisati o tome da bi policijske poslove trebalo davati lokalnim samoupravama. Zamislite situaciju da, u ovim uslovima, jedan gradonačelnik zapošljava policajce i utvrđuje njihov delokrug vlasti, delokrug nadležnosti, plaća ih i daje naloge za rad, odnosno izdaje naređenja.
U ovom trenutku nije lako ni pretpostaviti koliko bi ta ovlašćenja, odnosno naredbe mogle da sežu. Stoga, pozivanje na decentralizaciju i pozivanje na uzvišene principe decentralizacije u ovom vrlo osetljivom poslu unutrašnjih poslova, odnosno u domenu policije, vrlo je opasno i u krajnju ruku zlonamerno.
Pored toga, predloženim zakonom utvrđeno je da se finansiranje policije vrši, pored sredstava utvrđenih budžetom, i dopunskim sredstvima koje Ministarstvo, odnosno policija samostalno ostvaruju.
Takođe, ovim predlogom zakona utvrđeno je da policija sarađuje sa drugim državnim organima i lokalnim organima vlasti, što je, takođe, izvrgnuto neopravdanoj kritici, jer bi kritika bila, u svakom slučaju, čak i mnogo žešća da ovim zakonom nije predviđena obaveza saradnje. Upravo predviđena obaveza saradnje ukazuje na cilj i demokratičnost predloženog zakona.
Drugim rečima, predložni zakon o policiji dosta detaljno, jer je drugačije nemoguće, reguliše ovu osetljivu oblast državnog delovanja. Podsetio bih da je svuda gde je moguća primena sile, odnosno gde postoje sredstva prinude, veoma osetljiva i tanka nit između dopuštenog i nedopuštenog, odnosno zloupotrebe i primene prava. Predloženim zakonom koji je, kao što je rečno, u potpunosti usaglašen sa modernim pravnim principima i stavovima EU, te evropskim i svetskim konvencijama, nastavlja se postupak donošenja sistemskih zakona koji nas sve bliže vode ka EU i modernoj demokratskoj državi Srbiji. Hvala.