Dame i gospodo narodni poslanici, gospodin Adžić je obrazložio izdvajanje mišljenja poslanika Demokratske stranke Srbije na sednici Zakonodavnog odbora. To bih samo dopunio u nekoliko rečenica.
Imamo predlog Vlade kojim je dosta problematično, sa stanovišta važećeg Ustava, predviđen predsednički, odnosno gradonačelnički sistem u lokalnoj samoupravi, odnosno opštinama i gradovima, a prevashodno u opštinama.
Sa stanovišta Ustava koji je na snazi, vrlo je problematično uspostavljanje gradonačelničkog sistema, jer po članu 116. Ustava osnove lokalne samouprave se vrše preko skupštine, odnosno preko izabranih odbornika.
Vlada je dala predlog u vezi sa jednim izvršnim organom, a to je gradonačelnik ili predsednik opštine, koji se bira neposrednim ili tajnim glasanjem, i koji ima celokupnu izvršnu vlast. O svemu tome ćemo kasnije govoriti kada budemo razmatrali amandmane i budemo vodili diskusiju u načelu, ali u svemu tome je problematičan odnos između dva organa koja se biraju neposredno i tajnim glasanjem, a to je skupština opštine, odnosno to su odbornici, i izvršnog organa - gradonačelnika.
Mi u Demokratskoj stanci Srbije smo to uočili, ali i predlagači amandmana, gospodin Čedomir Jovanović i grupa poslanika, pa je dato i sa jedne i sa druge strane niz amandmana, u cilju usklađivanja funkcija gradonačelnika, odnosno predsednika opštine sa postojećim Ustavom, kao i umanjenja prevelikih ovlašćenja gradonačelnika u izvršnoj vlasti u lokalnoj samoupravi.
Rešenje koje je prihvaćeno od strane Vlade, a to je kabinet predsednika, je manje kvalitetno i problematično je, kako sa stanovišta Ustava i zakona, tako i zbog jezičkih razloga i pravnog sistema, jer postojanje kabineta i članova kabineta podrazumeva stručna lica i u načelu isključuje izbornost nekog organa. To su stručnjaci koji pomažu predsedniku, odnosno gradonačelniku u obavljanju stručnih poslova za koje on može biti stručan ili ne.
Sa druge strane, mnogo je prijemčiviji i uobičajeniji predlog, odnosno amandman. Demokratske stranke Srbije o ustanovljavanju saveta, koji, otprilike, zajedno sa gradonačelnikom učestvuje u obavljanju te izvršne vlasti u lokalnoj samoupravi.
I jedni i drugi su uočili da je po Predlogu zakona prevelika vlast data gradonačelniku, ali je daleko kvalitetniji predlog, sa stanovišta postojećeg Ustava i zakonskih rešenja, prakse i ustaljenog političkog života, da to bude savet koji će dobiti tačno određena ovlašćenja, odnosno nadležnosti u vršenju izvršne vlasti u lokalnoj samoupravi, a sve preostale poslove, kao i one izvorne koje će na osnovu zakona imati, da vrši gradonačelnik, odnosno predsednik opštine.
Sa druge strane, pored predloga amandmana na član 45a, dat je i na član 45b. Ovaj usvojeni amandman na ovaj član je veoma problematičan jer kaže - kabinet pomaže predsedniku opštine u vršenju izvršne funkcije u smislu člana 43. Nema bližih objašnjenja na koji način, što direktno znači da će to biti jedan savetodavni organ, koji može i ne mora biti za nešto pitan, jer ne postoje zakonske obaveze da bude pitan o bilo čemu, što direktno i samo prikriva ovu apsolutnu izvršnu vlast predsednika, odnosno gradonačelnika, a što je veoma problematično u ovom trenutku za obavljanje lokalne samouprave. Hvala.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo, danas razmatramo Predlog zakona koji je dala Vlada, a to je zakon o agenciji za razvoj malih i srednjih preduzeća. O ovom zakonu ću nešto kasnije, a pre toga bih ukazao na to da mi već više meseci imamo u Srbiji agenciju za razvoj malih i srednjih preduzeća. Ta agencije je osnovana uredbom Vlade Srbije, uredbom koja glasi: Uredba o generalnom sekretarijatu i drugim službama Vlade Republike Srbije. DSS je ukazivala Vladi i čitavoj srpskoj javnosti na neustavnost odnosno protivustavnost ove uredbe, kojom je osnovano 11 agencija i jedan biro za komunikacije, praktično 12 agencija. One sve zajedno čine posebne organizacije koje su utvrđene članom 94. Ustava Republike Srbije.
U odgovoru na te kritike, Vlada Republike Srbije je davala ocene o tome da su kritike DSS-a neargumentovane, neosnovane, znači da nemaju nikakve podloge u stvarnosti i u zakonu. Ovu dilemu razrešila je sama Vlada Republike Srbije, a evo na koji način - davanjem u proceduru Preloga ovog zakona o agenciji za mala i srednja preduzeća. Vlada je sudila da je njena uredba protivustavna odnosno nezakonita, jer da je Vlada bila ovlašćena da osniva agencije i biro za komunikacije, ne bi bilo potrebe za ovim zakonom.
Čim postoji potreba za ovim zakonom, direktno znači da je Vlada neovlašćeno sprovela ovih 12 agencija. Moram reći neku pohvalnu reč za gospodina ministra povodom izrade ovog predloga zakona o Agenciji za mala i srednja preduzeća. On je korektan u principu, potreban, a potrebno je i da zasnujemo naš privredni oporavak i razvoj upravo na malim i srednjim preduzećima. U tom smislu, potpuno je na mestu nastojanje i intencija gospodina ministra i njegovog ministarstva. Međutim, s druge strane, kao što rekoh, mi imamo 11 agencija i jedan biro. Jednu agenciju za privatizaciju smo obuhvatili onim zakonom o privatizaciji, a ovu drugu ovim zakonom. A šta ćemo sa preostalih 10 posebnih organizacija? Da li će Vlada Republike Srbije davati poseban zakon za svaku od tih agencija? Da li ćemo morati staviti u proceduru i u ovom parlamentu usvajati svih tih 10, 11 zakona. Da li je mnogo odgovornije od Vlade Republike Srbije, zašto ne, onaj koji radi taj i greši, neka prizna da je nezakonito, protivustavno osnovala agencije i neka razmili o tome. Odnosno hajde da razmislimo svi mi o tome. Da li je moguće, da li su prvo potrebne sve ove agencije, da li je moguće sve te agencije osnovati i urediti njihov rad i poslovanje jednim zakonskim tekstom.
S druge strane, nezakonito postupanje Vlade i protivustavno postupanja Vlade je stvorilo nekakve koncentrične krugove odlučivanja, rekao bih tako. Mnoge od ovih agencija imaju gotovo istu nadležnost kao i resorna ministarstva. Recimo, nemojte me kritikovati, ali mislim da se jedna od tih agencija zove Agencija za razvoj kulture. U čemu je nadležnost te agencije, a u čemu je nadlženost ministarstva?
To je slučaj sa svim ostalim agencijama. Jedan od poslanika, mislim da se radi o gospodinu Iliću, pročitao je imena tih agencija, a ja ću morati, takođe, da ih pročitam. Pokušaću u jednoj rečenici da kažem da su nadležnosti ovih agencija, koje deluju više meseci u toku ove godine, gotovo identična i u mnogo čemu se poklapaju sa nadležnošću i pravima resornih ministarstava, što vodi u jedan pravni haos funkcionisanja cele državne uprave i samih ministarstava, jer se ne zna čija su prava, čije su obaveze, a čije odgovornosti.
Stvaranjem ovakvog haosa sprečava se mogućnost kontrole nadležnih ministarstava i Vlade od strane parlamenta. Mislim da je to i bio cilj Vlade: sprečiti kontrolu rada Vlade od strane Republičkog parlamenta.
Po toj uredbi je formiran Biro za komunikacije, on vrši sručne, operativne, organizacione i administrativno-tehničke poslove koji se odnose na obaveštavanje javnosti o radu Vlade i tome slično. Znači, to je jedna agencija koja propagira uspešan rad Vlade, sa ciljem da se stvori utisak da se radi, da se mnogo i kvalitetno radi.
Sledeća je Agencija za razvoj informatike i interneta, zatim Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza, pa Agencija za razvoj malih i srednjih preduzeća. Ovim zakonom se predlaže osnivanje agencije za razvoj malih i srednjih preduzeća, ali se predlogom zakona ne kaže šta sa ovom agencijom koju je Vlada već osnovala.
Od gospodina ministra Aleksandra Vlahovića dobili smo uveravanja da će automatski prestati sa radom agencija koju je Vlada uredbom osnovala. Lično verujem gospodinu ministru, ali mi smo suviše ozbiljna država da bi smo na reč funkcionisali. Znači, u ovom predlogu zakona treba da stoji šta sa ovom prethodnom agencijom, da li ona i dalje funkcioniše, prestaje sa radom ili se ukida, ili se najlakše ukida uredba Vlade koja je nezakonita i protivustavna.
Sledeća od ovih agencija je Agencija za unapređenje menadžmenta, Agencija za odnose sa dijasporom, Agencija za socijalnu brigu, Agencija za unapređenje zdravstva, Agencija za unapređenje državne uprave, Agencija za unapređenje rečnog saobraćaja, Agencija za usklađivanje zakonodavstva sa pravom EU i Agencija za razvoj kulture.
Očekujem, a možda će do toga i doći, ukoliko ne dođe do ukidanja ove uredbe Vlade Republike Srbije, da se osnuju, nove agencije. Možda agencija za poljoprivredu, za pravosuđe, agencija za policiju, zašto ne.
Stoga poslanici DSS-a Predlog ovakav neće podržati, bez obzira što smo rekli da je potrebno doneti zakon o agencijama, sve dok se van snage ne stavi ne samo odluka u pogledu Agencije za razvoj malih i srednjih preduzeća, nego i cela nezakonita i protivustavna odluka Vlade. Hvala.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo, s ozbirom da smo pri kraju današnjeg radnog vremena ja ću nastojati da budem što kraći. Danas razmatramo predloge zakona koje je dao poslanički klub Demokratske stranke Srbije. S mnogo strana, sa jedne, druge i treće strane, ima primedbi zašto su predlozi zakona dati od strane jednog poslaničkog kluba. Sve te koji podnose te kritike, u potpunosti neosnovane, podsetio bih da su svaki poslanik, kao i poslanička grupa, Vlada i nadležno ministarstvo, ovlašćeni po Ustavu da podnose predloge zakona.
Znači, suštinsko pitanje u ovim predlozima zakona je to da li su to kvalitetni predlozi i da li je to ono što je potrebno državi, našoj državi, u ovom momentu. Sa te strane nije bilo nikakvih bitnih primedbi. Čak ocenjujem da je sa svih strana, odnosno od strane svih poslaničkih klubova ovaj sat predloga zakona u principu, odnosno u najvećem delu ocenjen dobrim. Mi iz Demokratske stranke Srbije ne smatramo da je to neka veoma značajna naučna delatnost u domenu donošenja zakona i iz domena pravosuđa, pa tako prihvatićemo sve kritike koje su podnete u dobroj nameri, a u cilju poboljšanja zakonskih rešenja. U tom smislu predsednik poslaničke grupe Demokratske stranke Srbije. gospodin Dejan Mihajlov, je izričito jasno rekao da ćemo sve one primedbe koje su u domenu poboljšanja rešenja ovih zakona iz domena pravosuđa svakako prihvatiti.
Mi nismo niti u mogućnosti, niti imamo pretenzije da izmislimo neke nove zakone, koji nisu poznati u pravnoj nauci i u pravnoj praksi. Sa te strane slobodno se može hvaliti poslanička grupa Socijalističke partije Srbije, može pronalaziti neka svoja rešenja, kao što to može biti i iz neke druge poslaničke grupe, da smatraju da neka rešenja iz ovih zakona podsećaju nekada na njihova rešenja, ali sa druge strane je očigledno i opštepoznato da ta rešenja koja su navodno imali nisu prošla. Verovatno nisu imali dovoljno političke snage ili sluha da poboljšaju status, odnosno nezavisnost pravosuđa.
Ono što bih svakako hteo da kažem to je da je opšte poznato i ocena svih da je u proteklom periodu, a naročito u proteklih desetak godina pravosuđe, uostalom kao i čitavo društvo, spalo na niske grane. Nije osnovni problem, ali je najveći problem upravo u tome što smo imali iz domena pravosuđa loše zakone.Najosnovnije što je sudstvo bilo zavisno naročito od izvršne vlasti, odnosno od centara političke moći, a mnogo manje od zakonodavne vlasti.
S druge strane, pored te zavisnosti, sudstvo nije bilo nezavisno i zbog samog položaja prevashodno, a i to treba pomenuti i to je osnovni deo intencije ovih zakona iz domena pravosuđa, i zbog osnovnog materijalnog i ekonomskog položaja sudija. U takvoj konstelaciji snaga i u takvim uslovima osiromašenog čitavog društva, osiromašenog sudstva, najveći deo sudstva, najveći broj sudija je časno i pošteno obavljao svoju dužnost, ali i deo tih sudija je bio prinuđen da podleže tim raznim uticajima izvršne i političke vlasti. Da li je to bilo namerno ili najčešće prinudno, nije bitno. Važno je da smo imali jedan pravosudni sistem koji je dovodio stvari u pravosuđu do apsurda.
Neću vas podsećati na neke zakone koji su donošeni upravo u cilju omalovažavanja sudstva i dovođenja sudstva u neki apsurd, dokazivanje da je moguće sve ono što vrhovi političke vlasti požele. Tu su sudovi iz domena prekršaja prema medijima. Znači, o tome ima mnogo primera da je u ovom proteklom periodu, naročito u ovih deset godina, pravosuđe dovedeno na najniže grane.
Moramo se složiti da bez nezavisnog, stručnog, kvalitetnog pravosuđa ne možemo ući, govorim o nama koji smo to prošle godine obećali u ime Demokratske opozicije Srbije, u bilo kakve nama bitne i kvalitetne promene.
Podsetio bih ponovo da će izuzetno važnu funkciju i u postupku privatizacije imati naročito trgovinski sudovi. Dakle, rešenja koja su data predlozima zakona iz domena pravosuđa nisu osporena ni na koji drugi način, znači nisu osporena sa stručnog ili pravnog stanovišta, nego je pokušano osporavanje u vidu nekih insinuacija zašto je ko predložio, zašto je to ovaj predložio ili onaj predloži. Nema bitnih i suštinskih primedbi, a to dokazuje da su rešenja koja daju ovi zakoni upravo ona rešenja koja će stvoriti uslove za jedno bolje ustrojstvo pravosuđa, a sa druge strane to će direktno značiti da će stvoriti uslove za dalji napredak društva u svim domenima i svim sferama.
Stoga, normalno, uz amandmane koji su ispravni i koji će poboljšati tekst zakona i institute predviđene ovim zakonima, smatram i mislim da je to ocena većine nas poslanika u Skupštini, da treba ove zakone usvojiti.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo, očekivao sam da će za ovom govornicom danas biti nekog od poslanika koji će barem reći nekoliko reči u prilog Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudskim taksama. Ocena svih koji su do sada bili za govornicom je protiv ovog zakona, tako da mi je neprijatno da napadam predlog protiv koga su svi. Ali, moram.
Ovaj predlog zakona o izmenama i dopunama sudskih taksi je potpuno promašen. Iz obrazloženja Predloga zakona vidimo da je poslednja izmena i dopuna ovog zakona o sudskim taksama bila aprila 1997. godine. U tom momentu sudske takse koje su određene tim zakonom su bile neadekvatne i u visokom iznosu.
Moja ocena, a ocena i većine ljudi koji na bilo koji način učestvuju, odnosno koji su učestvovali u pravosuđu, je da su tek danas realni iznosi sudskih taksi koji su dati aprila 1997. godine. Znači, u ovom trenutku, po mojoj oceni, nije uopšte potrebno vršiti izmene i dopune ovog zakona. To je upravo iz razloga jer su u tom zakonu, koji je aprila 1997. donet, upravo u ovom trenutku, otprilike u ovo vreme postali realni iznosi koji su u njemu utvrđeni.
Moram istaći da ne razumem dovoljno ponašanje Vlade i nadležnog ministarstva. Tačno je da su potrebna sredstava za rad sudstva, da su potrebna i sredstva za popunu budžeta. Međutim, s druge strane, mi imamo jednu veoma ozbiljnu oblast, oblast pravosuđa, koja je, to je opšta ocena svih, nedovoljno uređena, odnosno ima niz problema koje treba prevashodno rešiti, kako počev od položaja pravosuđa i sudija u sudovima, osnovno preko njihove materijalne situacije, nezavisnosti rada i efikasnosti sudova, tako i do promene bitnih sistemskih zakona kojima se to pravosuđe uređuje.
Znači, moja ocena i tvrdnja je da je neophodno i nužno urediti rad sudstva i njegovo postavljenje na principu nezavisnosti sudstva, kao i uređenje ostalih sistemskih zakona i zahteva pravosuđa, a nakon toga odlučivati o povećanju sudskih taksi.
Pridružio bih se ocenama gospodina Mamule koji je rekao da mi u ovom trenutku raspravljamo o nečemu za šta nemamo podatke. Nemamo podatke o tome koliko je u prethodnim godinama i u ovoj godini naplaćeno od tih sudskih taksi, kako je ta naplata vršena, u kom procentu prinudno, a u kom dobrovoljno od stranaka, da bismo znali činjenicu koliko te takse učestvuju u finansiranju sudova, naročito plata i materijalnih troškova sudova, da vidimo da li je to značajna stavka u budžetu koji je za sudove predviđen.
S druge strane, osnovni problem je u tome što su sudovi kompletno na državnom budžetu, bez mogućnosti da imaju svoje zasebne račune na osnovu kojih bi bili zainteresovani za efikasniju i uspešniju naplatu sudske takse, jer bi time imali i veću nezavisnost i mogućnost za uređivanje svog delovanja.
Osnovna nezavisnost sudstva može se ostvariti samo onda kada sudstvo bude delimično, ako ne i u potpunosti, nezavisno od izvršne vlasti. Stoga smatram da povećanje sudske takse ovim zakonom o izmenama i dopunama sudskih taksi nije osnovni problem pravosuđa niti sudstva. Ima drugih problema čije je rešavanje nužno i hitno, kao problem oko donošenja procesnih zakona. Prevashodno tu su samo tri zakona, a to su Zakon o parničnom postupku, Zakon o krivičnom postupku i Zakon o izvršnom postupku, koji je taze zakon, jedan nakaradan zakon koji omogućava vođenje tih sporova, odnosno postupaka, do iznemoglosti.
U imovinsko - pravnim sporovima nije ništa neuobičajeno da se parnice vode 10-20 godina. To podrazumeva jedan drugi problem, gde tužilac plati taksu kroz 20 godina, u izvršnom postupku pokušava da naplati tu taksu koja je praktično izbrisana usled raznoraznih postupaka. Koliko je ovde sporova koji se sada vode, a taksa je plaćena još u dinarima od pre deset godina koji su bili najstariji! Kada se to prevede na ove sadašnje dinare to je - nula. Znači, tužilac je platio taksu po sadašnjim vrednostima milion dinara, a on je u tom vremenu platio 10-20 ili 100 maraka sudsku taksu.
Otvara se jedan drugi problem, problem neefikasnosti sudova, odnosno neefikasnosti čitavog sistema pravosuđa. To su procesni zakoni koji onemogućavaju vođenje tih sporova, naročito imovinskih, čak i u krivičnom postupku vođenje, praktično, do iznemoglosti.
S druge strane, nužno je promeniti jedan domen, a to je promena zakona iz okvira materijalnog prava. Prevashodno, tu je bio jedan zakon koji je Vlada predložila, a zatim povukla, to su izmene Krivičnog zakona. Takođe, niko o tome ne raspravlja ili o izmenama Obligacionog zakona ili Zakona o svojinsko - pravnim odnosima itd.
Takođe, veoma je bitno izmeniti te zakone koje je pregazilo vreme. Ti naši zakoni su od pre više desetina godina, a da ne ulazimo u to da su društveni proces i materijalni razvoj daleko prevazišli te zakone, pa tako sada imamo oblast kompjutera ili visoke tehnologije koja nije pokrivena bilo kojom zakonskom odredbom. S obzirom da je to tema za neki drugi predlog zakona, o tome više ne bih govorio.
Osnovni problem pravosuđa je finansiranje sudova. Mi u ovom trenutku ne znamo u kom iznosu, koliko sudske takse učestvuju u finansiranju sudova. Vlada u obrazloženju kaže da povećanjem sudskih taksi (koje su neopravdano visoke, čuli ste koliko puta i koliko hiljada posto je u pitanju) želi da građane uputi na rešavanje sporova vansudskim putem.
Postavio bih jedno pitanje - koji su to vansudski putevi? Da li je to upućivanje građana da bilo prinudom, pretnjom ili čisto fizičkom silom rešavaju svoje sporove? Da li je moguće rešavanje vansudskim putem sporova kada su u principu građani, koji su ti koji bi trebalo da budu stranke pred sudom, neravnopravni, bilo fizički, bilo ekonomski, što je mnogo bitnije. Koji je taj organ koji će stajati iza tog vansudskog poravnanja, odnosno rešavanja sporova vansudskim putem?
To direktno znači da će građani, u nemogućnosti da plate ovako povećanu sudsku taksu, nastojati da sve sporove rešavaju van suda, van državnih organa, na ulici ili po nekom običajnom pravu, čistom primenom fizičke sile, što smo u jednom periodu (koji i nije tako davno iza nas) imali i preko agencija za uterivanje dugova. Da li predlagač zakona želi da naše pravosuđe, odnosno rešavanje sporova, razvija u tom smeru i na tim principima ili na principu prava svakog građanina ove države koji toj državi daje ne samo poreze, nego izvršava i sve svoje obaveze; s druge strane, država je obavezna da sporove između građana rešava efikasno i na adekvatan način. Po tom kriterijumu je neopravdano povećanje sudskih taksi u ovom trenutku.
S druge strane, vidim da je osnovni problem, odnosno osnovni interes Vlade za predlaganje novog zakona bio - više novca u budžetu. Da li je to osnovni problem države Srbije? To jeste problem, ali da možda nije bilo i nekih obećanja oko efikasnosti smanjenja administracije itd.? Mislim da je najozbiljniji problem svih nas, i parlamenta i Vlade, da se novim sistemskim zakonima urede odnosi u državi i da se preko toga krene putem demokratizacije i razvoja društva, moram pomenuti, naročito oživljavanjem privrede.
Na primeru jednog suda (ne znam, možda su u beogradskom sudstvu svi bogati, pa ne postoji potreba za plaćanjem sudskih taksi, ovako uvećanih) tvrdim vam da u sudovima u unutrašnjosti nije tako lako platiti taksu za koju se ne zna da li će biti kompenzirana. Na primer, sud u Bosilegradu je mali sud, u jednoj sredini sa većinom bugarskog stanovništva, za taj sud Vlada svojim predlogom (što opet nije tema ovoga, ali moram upravo oko povećanja troškova tih građana da pomenem), po ovom predlogu zakona planira ukidanje tih sudova, odnosno pripajanje vranjskom sudu.
Građani Bosilegrada moraju da sednu u autobus i da prevale oko 150 kilometara, čak i po zimskom vremenu, znate preko Vlasinskog jezera do Vranja, da bi vodili neki spor koji je možda male vrednosti. Ta opština je jedna od najsiromašnijih i imovina kojom raspolažu građani je izuzetno mala, pa je tako i vrednost spora niska. Zbog toga je DSS, a to je pod sledećim tačkama dnevnog reda, predložila u vidu Predloga zakona, ne samo u Bosilegradu nego i u ostalim sudovima sa kojima je to slučaj, da oni ostanu u tim mestima, da je neefikasno njihovo ukidanje upravo zbog imovinskog stanja građana, kao i povećanih troškova prevoza. Neefikasno je, kontraproduktivno je ukidati bilo koje sudove.
Smatram, a moje mišljenje se poklapa sa mišljenjem poslaničkog kluba DSS-a, da je potrebno da Vlada povuče Predlog ovog zakona iz procedure, potrebno je da nam da zakone koji su bitni za funkcionisanje pravosuđa i uspostavljanje nezavisnog sudstva. Ukoliko ne dođe do povlačenja ovog zakona, mi ćemo biti protiv zakona. Hvala.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo, pred nama je danas Predlog izmena i dopuna Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije. Svedoci smo dosadašnjeg rada u proteklih nekoliko meseci, svedoci smo izbornih obećanja DOS-a. Zašto je potrebno vršiti izmene i dopune Poslovnika o radu Narodne skupštine Republike Srbije? O tome ne treba mnogo davati argumente, same diskusije opozicije ukazuju koji je razlog ovih predloga izmena i dopuna. Takođe smo i svedoci da su promene za kojima građani, za kojima Srbija vapi, znatno usporene, da ova naša skupština, ovaj naš parlament nije u  mogućnosti da efikasno i brzo radi.
S druge strane, otpadaju sve primedbe opozicije čiji je, uzgred, glavni cilj da stanje u zemlji bude što lošije, otpadaju svi ti argumenti da nemaju dovoljno vremena, da po Predlogu izmena i dopuna Poslovnika, ne mogu izraziti svoje stavove. Svaka ozbiljnija analiza će ukazati da ima dovoljno vremena za izražavanje svih mišljenja, ukoliko se žele konstruktivno dati ta mišljenja povodom svakog pitanja i eventualno, donetog, odnosno predloženog zakona.
Opozicija prelazi preko jedne veoma bitne činjenice, a to je da se po ovom predlogu izmena i dopuna uvodi predlog interpelacije, odnosno uvodi pravo interpelacije narodnim poslanicima; preko tog instituta je moguće kontrolisanje kako određenih ministarstava, tako i cele Vlade. To je jedan institut koji je poznat u većini, odnosno u dobrom delu razvijenih demokratija i koji se ovim predlogom uvodi i u politički život, odnosno parlamentarni život Srbije. O tome nema ni pohvalnih kritika, a nedostatak kritika pokazuje da je to upravo institut koji će omogućiti naročito opozicionim strankama da učestvuju u parlamentarnom životu Srbije.
S druge strane, takođe je ukazivano sa raznih strana, prilikom usvajanja Zakona o privatizaciji, i da je potrebno formirati i odbor za privatizaciju. Ovim izmenama i dopunama je predloženo formiranje odbora za privatizaciju.
Tu nema bitnijih primedaba, niti se može ovaj predlog napadati na bilo koji način, suštinski i argumentovano. Jedini napad dolazi otud što mi kao predlagači, odnosno poslanici DSS-a ocenjujemo, kao i većina svih poslanika, kao i većina građana Srbije, da je za usvajanje zakona i skupštinski život u Srbiji potrebno ustrojiti po nekim principima parlamentarnosti, uzajamnog poštovanja i tolerancije iznošenje bitnih činjenica i argumenata i sprečiti na bilo koji način uvrede, opstrukcije. Osnovni kriterijum predloga ovih izmena i dopuna je upravo taj da se omogući ovom parlamentu, Skupštini Republike Srbije, da u ubrzanom vremenskom periodu, jednom doglednom vremenskom periodu donese bitne, suštinske zakone, koje smo građanima obećali na izborima prošle godine. To nećemo uspeti ukoliko i dalje radimo na sadašnji način i po sadašnjem Poslovniku.
(Glas iz sale: Šic.)
(Predsednik: Gospodine Veljkoviću, izričem vam drugu opomenu. Vaš primitivizam je prevršio svaku meru.)
Nužno je i pretrpećemo sve te današnje, sutrašnje uvrede, jer ćemo doneti poslovnik na osnovu koga ćemo moći efikasnije i brže da donesemo bitne zakone, a za čije donošenje imamo mandat građana. Hvala.