Dame i gospodo narodni poslanici, za proteklih 20-tak meseci novi predlog zakona iz domena pravosuđa, a preciznije iz domena krivičnog prava, najpreciznije rečeno. Podsetimo se da smo za ovaj vremenski period nekoliko puta menjali krivične zakone, odnosno materijalno krivično pravo, da smo nekoliko puta menjali procesne zakone, kako Zakon o krivičnom postupku, tako i Zakon o postupanju protiv organizovanog kriminala, da smo nekoliko puta menjali onaj set zakona iz domena pravosuđa o sudijama, Zakon o javnim tužilaštvima. Otprilike, na svakoj sednici je na dnevnom redu neki od ovih zakona.
Šta to govori? Da li to govori o savesnom, stručnom radu ove skupštine ili istom takvom radu Republičke vlade ili, naprotiv, govori o tome da Republička vlada kao predlagač ovih zakona nema strategiju?
Ne samo da nema strategiju, nema ni viziju, ni nekoliko koraka, dva koraka napred ne vidi, odnosno nema rešenja za situaciju u kojoj se nalazi u ovom trenutku Srbija. Menjanje zakona radi samih izmena je učestala praksa u ovom parlamentu, pri čemu se ne čuje ni glas onih koji to kritikuju, ne ulazeći u to da li osnovano ili neosnovano, ali Republička vlada, odnosno predstavnik Vlade je u svakom trenutku, u obavezi da sedi u ovom parlamentu i da čuje primedbe koje konstantno iznosimo, naročito na ovaj domen pravosuđa, odnosno krivičnog prava, a da uključimo tu slobodno i građansko pravo.
Znači, dokaz o tome je i to što je Republička vlada, odnosno ovlašćeni predstavnik propustio u ogromnom broju slučajeva da čuje primedbe i ispuni ono obećanje od decembra 2001. godine, kada je gospodin Batić obećao kodifikaciju krivičnog prava vrlo hitno i vrlo brzo. Od toga do danas nema ništa. Danas nema ni najave da će bilo šta biti učinjeno, ali imamo novi predlog zakona gde se osnivaju novi tužioci, nova sudska veća, nove pritvorske jedinice, sve specijalno u odnosu na opšte.
Ovo može biti u dobroj nameri, međutim, ne možemo govoriti o dobroj nameri, kada se za sve i svašta posebnim zakonima u odnosu na opšte principe zavode neki posebni principi, odnosno specijalni sudovi ili postupci. Specijalni sudovi, specijalni postupci, specijalni zatvori, specijalni tužioci su primereniji nekim drugim državnim uređenjima i nekim drugačijim društvenim ustrojstvima od onog kojem teži Srbija. Naš cilj je bio, odnosno taj cilj je propagirala Republička vlada, da što pre stignemo, odnosno barem budemo blizu razvijenih demokratskih država. Ovakvim načinom ponašanja mi idemo sve dublje i sve dalje, odnosno ne mi dalje, ali demokratske i razvijene države nam sve više beže.
Ovaj predlog zakona je dat sa obrazloženjem u dva stava ili tri rečenice. Kaže - s obzirom na specifičnosti krivičnog postupka protiv učinilaca ratnih zločina, potrebno je omogućiti saslušanje svedoka ili oštećenog putem video konferencijske veze i tako dalje. Novi slučaj u predlaganju zakona. Usmeni obrazloženi predlozi su vrlo kratki. Pismena obrazloženja su identična u pogledu svakog od zakona. Rešenja su sve specijalnija, čime, gospodo, učestvujemo, možda je prejako rečeno, ali u rušenju umesto u usavršavanju pravnog sistema (kada kažem pravni sistem, mislim upravo na krivično i manje na građansko pravo), koji je koliko - toliko funkcionisao i podsetio bih vas da je i u proteklo vreme ova zemlja imala izuzetne stručnjake iz krivičnog kao i iz građanskog prava.
Umesto da pravimo nadgradnju procesnih zakona, isto kao i materijalnih zakona, iz ovog domena, mi uvodimo nova rešenja bez ikakvih analiza. I ovaj zakon, kao i prethodni, nema analizu. Da li je Vlada ili da li su nadležna ministarstva vršila neke analize zbog čega, kako to popularno žele da kažu, nisu procesuirana krivična dela iz ovog domena ratnih zločina. Zašto nije suđeno, da li je bilo prvo, i zašto nije bilo suđeno? Ukoliko ih je bilo, konkretno krivičnih dela ratnog zločina, da li je krivac sudstvo, kada znamo da sudovi sude na osnovu zahteva javnog tužioca i da sud ne može pokretati proces. Da li ima takvih pokrenutih procesa koji nisu završeni pravosnažnom presudom, u kom slučaju bi bilo krivo sudstvo? Da li su javni tužioci podizali optužnice, odnosno da li su gonili za ova krivična dela?
Ako nisu, zašto nisu kada znamo da je nastavljena tendencija prethodnih 10, 15 godina, a naročito za ove dve godine, da se za javne tužioce upravo traže poslušnici režima, u ovom slučaju poslušnici Republičke vlade i krnjeg DOS-a, odnosno ostatka DOS-a. Zašto ti tužioci nisu preduzimali gonjenje? Ko nam garantuje i gde su te analize da bi specijalni tužilac uradio upravo ono što je potrebno i da bi on tek počeo preduzimati gonjenje za ovu vrstu krivičnih dela.
Da li osnivanjem ovog specijalnog tužioca ima kraja osnivanju specijalizovanih tužilaštava, sudova, veća, specijalnih zatvora, i gde je tu kraj? Pitam kao pravnik, šta će ostati od osnovnih principa utvrđenih Zakonom o krivičnom postupku, ukoliko za svaki domen, za svaku vrstu krivičnog dela osnivamo posebne tužioce, posebne postupke, posebne pritvorske jedinice, posebna veća?
U ovom slučaju nije bilo obrazloženja i očigledno Republička vlada, odnosno Ministarstvo nije bilo na visini da da obrazloženje ovog zakona. Ovaj predlog zakona je samo jedan od više zakona, kao što sam rekao, predloga izmena zakona iz ovog domena krivičnog prava, samo jedan od tih zakona koji najmanje može trpeti kritike, bez obzira što sam uputio ove kritike sada. U odnosu na zakon, moguće ga je prihvatiti i mi znamo zašto ga je potrebno prihvatiti, ali ukoliko je bila malo vidovita ta republička vlada trebalo je da zna i pre godinu ili dve da treba da dođe ovakav zakon i da će postojati zahtev za donošenje ovakvog zakona. Podsetiću vas, kada smo ukazivali da je potreban zakon o saradnji sa Haškim tribunalom, kada je to govorila Demokratska stranka Srbije, ti čuveni pravni eksperti su govorili da nije potreban zakon i da može saradnja i bez zakona.
Nakon toga, insistiranje da se donese taj zakon, a opet prozivaju Demokratsku stranku Srbije kao kočničare donošenja, navodno, bez obzira što je ona to inicirala i čak više puta je opstruisan bio taj predlog, nakon toga preuzimaju ulogu da su oni ti koji predlažu upravo donošenje zakona za saradnju sa Hagom. Ovde je drugačiji slučaj. Ovde su u pitanju ratni zločini i nije bilo nikakvih smetnji. Vlast nije ni od kog sprečavana da pokreće postupak preko tužilaštava. Oni su ostvarili za ovo vreme kompletnu kontrolu kako nad tužilaštvom, tako i nad sudstvom.
Ja bih rekao da nije krivica zbog dosadašnjeg nesuđenja za ratne zločine ili suđenja u malom broju ni tužilaca niti sudova, niti sudija, jer, možda se nećete složiti sa mnom, ova zemlja ima većinu dobrih sudija i većinu dobrih pravnih stručnjaka od onih koji rade u pravosuđu. Oni su stavljeni u ovom trenutku (nije tema, ali samo u jednoj rečenici) u položaj da su pod stalnom kontrolom, pod stalnim pritiskom Ministarstva i aktuelne republičke vlasti, tako da bukvalno ne smeju ništa da preduzimaju bez direktne naredbe ili intervencije.
Stoga ne može biti njihova krivica zbog nevođenja postupka, odnosno, popularno rečeno, neprocesuiranja ovih krivičnih dela ratnih zločina. Nema nikakve njihove krivice i nikako se neće moći naći neki tužilac, kad smo već kod njega, koji će uzgred, a na to su moji prethodnici iz DSS-a lepo ukazali, da su rešenja u zakonu u najmanju ruku problematična oko izbora specijalnog tužioca, oko tužioca za ratne zločine. Taj tužilac za ratne zločine se mora naći iz okvira onih stručnjaka koji su već radili u tužilaštvu i zašto bi on sada samim tim što je imenovan tužiocem za ratne zločince bio stručniji, ne sa iskustvom, kao što reče gospodin Mamula, jer iskustvo nema nikakve veze sa znanjem, samo zbog toga što bi dobio drugi naziv, odnosno nov naziv svog radnog mesta.
Ta rešenja su problematična u tom smislu, baš kada smo kod javnog tužioca, gde kaže - za tužioca može biti izabrano. Zašto - može biti, valjda kažu i lepo treba da stoji - biće izabran. Znači, "može biti izabrano, a za njegovog zamenika postavljeno, lice koje ispunjava uslove za izbor za okružnog javnog tužioca i poseduje visok moralni ugled i nepristrasnost i značajno iskustvo u oblasti krivičnog prava. Prednost u izboru odnosno postavljenju imaju lica koja poseduju znanje i iskustvo u oblasti međunarodnog humanitarnog prava i ljudskih prava." Mislim da je ovde gotovo sve jasno, samo je falila fotografija.
Međutim, u članu 5. stav 5. se označuje da se po prestanku funkcije u tužilaštvu za ratne zločine javni tužilac, odnosno zamenik, vraća na dužnost koju je vršio u javnom tužilaštvu. Potkrala se neka greška predlagaču zakona, jer ovaj peti stav podrazumeva da ne može biti izabran van javnog tužilaštva, a ovaj treći stav je pravljen opisno, samo što nije dostavio i fotografiju kandidata.
Takvih nelogičnosti ima više. Pored toga ono što je istaknuto je da se po Predlogu zakona, po članu 2. kaže da se ovaj zakon primenjuje na krivična dela određena u Glavi DžVI Osnovnog krivičnog zakona. S tim ću završiti. Međutim, u Glavi DžVI Osnovnog krivičnog zakona se ne nalaze sva krivična dela koja poznaje Statut Tribunala, niti statut Međunarodnog krivičnog suda. Nedostaje kompletna grupa krivičnih dela zločin protiv čovečnosti iz člana 5. Statuta Tribunala. Takođe nedostaju i kršenje zakona i običaja ratovanja iz člana 3. Statuta Tribunala. Glava DžVI Opšteg krivičnog zakona ih delimično poznaje u članovima 146. - 151, ali je to daleko manje od člana 3. Statuta Tribunala pa je i s toga veoma bitan amandman koji je na ovaj član podnela DSS.
Bez amandmana DSS-a, mada ne znam da li će ga Vlada usvojiti, potpuno je drugačija suština ovog predloga zakona i on će se pokazati, ukoliko se ne usvoji amandman DSS-a, samo dnevno - političkom željom vlasti da osvoji neke poene, bilo inostrane bilo u domaćoj političkoj javnosti. Hvala.

Dame i gospodo, meni je žao što je gospodin ministar napustio sednicu jer sam upravo hteo da čujem obrazloženje Vlade za novu izmenu, ko zna koju po redu, Krivičnog zakona Srbije, za ove dve godine, međutim nismo uspeli da dobijemo obrazloženje.
Na samom početku moram vrlo kratko reći da je potpuno neumesno i ne znam kako ste mogli da prihvatite predlog da ova tri zakona spojite u jedinstvenu raspravu. To je van pameti, ali izgleda da ovde sve što se kaže ne može prvo da se kaže a i ne tiče se nikoga, niko to ne uzima za ozbiljno, odluke se donose van ovog parlamenta, a to je očigledno i ovaj postupak sada.
Govoriću samo o Krivičnom zakonu zbog toga što će moje kolege reći nešto više o ostalim zakonima. Kada gledamo obrazloženje za donošenje novih izmena Krivičnog zakona Srbije vidimo da je u sva ova četiri slučaja isto, a obrazloženje je glavno - da je nedovoljno oštra kaznena politika. Mogao bih da primetim da preispitivanje postojećeg stanja u našoj zakonodavnoj kaznenoj politici zahteva daleko ozbiljniji pristup od jedne proste i paušalne ocene da je kaznena politika nedovoljno oštra.
Na bazi kojih poređenja je naša zakonodavno-kaznena politika ocenjena kao blaga? Samo zbog toga što imamo visoku stopu kriminaliteta ili zbog nečeg drugog? Da li ju je Ministarstvo uporedilo sa stopom kriminaliteta u ranijim godinama? Da li ju je Vlada poredila sa stopom kriminaliteta u evropskim zemljama? Nije. Da li ju je Vlada poredila sa stopom kriminaliteta u regionu? Nije.
Sve zavisi od aršina kojim merimo. Ako želi ozbiljno da pristupi ovom problemu Vlada mora da sprovede sveobuhvatnu analizu kaznene politike, i zakonodavne i sudske, i kod nas i u okruženju, pa zatim da sa tom analizom i određenim zaključcima iz nje izvrši ocenjivanje kaznene politike kod nas.
Dalje, na osnovu čega se tvrdi da je uzrok povećanja broja krivičnih dela i stope kriminaliteta nedovoljno oštra kaznena politika za pojedina krivična dela? Možda je uzrok nedovoljno efikasna policija. Možda je uzrok tome neaktivnost, inertnost Ministarstva pravde. Možda su uzrok tome neažurni sudovi. Možda je uzrok tome sprega vlasti i kriminala. Možda su kriminalci imali zaštitu u strukturama vlasti, i kada smo počeli da ih hapsimo, izgleda nam da ima puno kriminala u Srbiji.
U Srbiji, otprilike, kriminala ima koliko i ranije. Ako izvršimo poređenje naše zakonodavno-kaznene politike sa evropskim uzorima i našim najbližim okruženjem utvrdićemo da je ona jedna od najoštrijih u Evropi, a da u Evropi zauzima lidersku poziciju. Kazneni rasponi u našem Krivičnom zakonu Republike Srbije i saveznom Krivičnom zakonu su izuzetno veliki, a posebno su maksimumi kod većine krivičnih dela visoki.
Slična situacija je i u nemačkom krivičnom pravu koje nam je već 150 godina uzor. Uporedna istraživanja rađena u zakonodavnim i sudskim kaznenim politikama u evropskim državama pokazuje da države sa najoštrijom zakonodavno-kaznenom politikom imaju najblaže sudske kaznene politike i obrnuto. Za puno sagledavanje stanja na planu naše politike suzbijanja kriminaliteta, kao i rezultata koje ona daje, treba biti svestan da je krivično pravo ultima ratio - poslednje sredstvo, a ne krajnji i konačni odgovor na kriminalitet.
Politika suzbijanja kriminaliteta kao pravna politika jeste nadgradnja nad krivičnim pravom kao pravnom dogmatikom. One se nalaze u odnosu de lege lata de lege ferenda, drugim rečima krivično pravo je ono što jeste a politika suzbijanja kriminaliteta je ono što treba da bude. Krivično pravo nije osposobljeno da pruži odgovor o svojoj sopstvenoj efikasnosti. To radi politika suzbijanja kriminaliteta. Ona daje odgovore da li krivično pravo jeste efikasno i u kojoj meri. Istovremeno, ona daje odgovore kako krivično pravo treba da bude.
Jedan od aksioma ove pravne politike jeste da je krivično pravo samo jedno od sredstava u suzbijanju kriminaliteta. Čitav niz drugih mera, postupaka, institucija i sredstava služi suzbijanju kriminaliteta. Krivično pravo je poslednje i najlošije. Razlog je taj što je zatvor kao glavna sankcija koja sledi za krivca mera koja daje loše rezultate. Krivci izlaze iz zatvora isti kakvi su u njih ušli i niko se ne može popraviti ili reformisati u veštačkoj sredini. Zato se u modernoj politici suzbijanja kriminaliteta naglasak stavlja na sva druga sredstva i mere za suzbijanje kriminaliteta, a ne na krivično pravo.
Kada se traži nova uloga krivičnog prava na planu suzbijanja kriminaliteta, onda se ona nalazi u iznalaženju tzv. funkcionalnih alternativa kazni zatvora koje treba da krivičnom pravu produže vek trajanja i da ga ponovo osmisle. Rad u društvenom interesu, kućni zatvor, zatvor vikendom, materijalna kompenzacija ili dobrovoljno izmirenje učinioca i žrtve jesu samo neke od novih sankcija koje koriste napredne države u svojim politikama suzbijanja kriminaliteta.
Naša država je, nažalost, u ovom trenutku i na ovom planu još negde na polovini prošlog veka. Još jedan od aksioma ove pravne politike jeste da se kriminalci ne boje kazne, već se boje da će biti uhvaćeni. Najčešće, oštrija kaznena politika ne daje rezultate na planu suzbijanja kriminaliteta. Rezultate će pre dati efikasna policija i tužilaštvo.
Malo koji potencijalni kriminalac računa sa propisanom kaznom, kada se upušta u kriminal. Ono što on kalkuliše, jeste da neće biti uhvaćen. Ako se, s jedne strane, kazne i pooštre i to saznaju potencijalni kriminalci, to ih skoro sigurno neće odvratiti od nauma. Ako bi im, sa druge strane, neko saopštio da će biti sigurno uhvaćeni, to bi ih odvratilo. Ovo je uočeno još u starom Rimu, a do nas je stiglo preko Cezara Bekarija i njegovog dela o zločinima i kaznama iz 18. veka.
Sledeći aksiom ove pravne politike je da je bolje delovati preventivno nego represivno. Pooštrena kaznena politika je u prvom redu represija, a ne prevencija. Ona se primenjuje kada se izvrši krivično delo. Nama je potrebna jasna i dosledna strategija na planu preventivnog delovanja, kada do izvršenja krivičnog dela još nije ni došlo. Bolje je trošiti resurse države na osmišljavanju mera koje obeshrabruju kriminal i koje uopšte ne moraju biti u domenu krivičnog prava, nego pooštravati kazne. Na primer, stvoriti efikasnu policiju, nezavisnu od političkog uticaja, korupcije i mafije; ona bi bila bolja brana kriminalu, nego ove kazne; stvoriti efikasno i hrabro državno tužilaštvo, samostalno, takođe nezavisno od političkog uticaja.
Nama je neophodan i zakonski okvir koji će sprečavati i obeshrabrivati kriminalitet. Treba doneti zakone koji sprečavaju smešu privatnog i državnog interesa. Ne može biti neko ministar obrazovanja i raditi na privatnom fakultetu i još tom privatnom fakultetu izdavati dozvole za rad. Treba doneti zakone koji sprečavaju da državni službenici, izabrana i postavljena lica primaju bilo kakve poklone. Ja vas neću podsećati koje ste poklone primili. Mogućnost da primaju slobodno poklone dovodi naše državne službenike, izabrana i postaljena lica, u iskušenje da budu podmićeni. Prevencija tog kriminala bila bi zabrana primanja poklona.
Ako već Vlada želi represivne mere protiv kriminala, Vlada treba da se angažuje na predlaganju nekih od navedenih funkcionalnih alternativa kazni zatvora, a ne da sve karte baci na pooštravanje kazni. Savremena politika suzbijanja kriminaliteta odavno je odbacila pooštreno kažnjavanje kao efikasnu meru. Ona neće dovesti ni do kakvog poboljšanja na planu suzbijanja kriminaliteta.
Krivično pravo je grana prava koja se, po pravilu, sporo menja, jer rezultati promena u njoj nisu brzo vidljivi. U krivičnom pravu ne postoji kratki rok, samo srednji i dugi rokovi. Zato niti jedna promena u krivičnom pravu ne može dati rezultat koji je vidljiv na kraći rok. Zato tvrdimo, na bazi saznanja nauke i politike suzbijanja kriminaliteta, da predložena oštrija zakonodavna kaznena politika neće dati ozbiljnije rezultate.
U svakom slučaju, sve promene na planu krivičnog prava ne smeju biti brze i iznad svega moraju biti sistematične. Promene moraju biti posledica jedne dosledne, jasno uređene, precizno usmerene politike suzbijanja kriminaliteta. Takva politika se izrađuje na temelju potpuno zaokruženih i celovitih istraživanja efekata postojećih rešenja.
Samo je takvo sagledavanje stanja na planu efikasnosti postojeće zakonodavne kaznene politike podobno da bude osnova za predlaganje novih, efikasnijih i boljih mera, sveukupnih mera, a ne samo oštrih kazni, za sprečavanje kriminaliteta, jer bolje je sprečiti nego lečiti, bolje sprečavati nego kažnjavati.
U svemu ovome treba izbeći euforiju predstavnika Vlade, koji preuveličavajući rezultate policijske akcije pod nazivom "Sablja", daju izjave u stilu da je kriminal u Srbiji uništen. Kriminal se nikad ne može suzbiti. On se samo može držati na pragu podnošljivosti. To je jedini realan i ostvarljiv cilj svake ozbiljne politike suzbijanja kriminaliteta. Svaka druga očekivanja, čak i od najbolje politike suzbijanja kriminaliteta, a kamoli od sadašnje, jesu samo jeftino dnevno-političko i populističko podilaženje punitivnom raspoloženju javnog mnjenja. Ono se, svesno ili nesvesno, podgreva sadašnjom euforičnom medijskom kampanjom i utopijskim obećanjima o Srbiji bez kriminala.
Što se tiče ponašanja koja se inkriminišu zbog obaveza preuzetih potpisivanjem određenih međunarodnih ugovora, ona su načelno u redu. Preuzete obaveze se moraju poštovati. Međutim, da li se zašlo u pojedinosti, koji međunarodni ugovori su u pitanju, da li se sagledalo stanje našeg prava, da li mi imamo propisana krivična dela ili neke druge oblike delikata, kojima se već inkriminišu određena ponašanja kao krivična dela, naročito na planu kompjuterskog kriminala.
Politike suzbijanja kriminaliteta razvijenih zemalja su odavno pokazale da je suzbijanje takozvanog sajber kriminala, odnosno kompjuterskog kriminala, jedino efikasno kao mešavina kompjuterske tehnologije i prava. Za njegov efikasno sprovođenje od presudnog je značaja međunarodna saradnja.
Ograničenja krivično-pravnog pristupa u suzbijanju kompjuterskog kriminala, uočena tokom primene politike suzbijanja ovog kriminala u razvijenim zemljama, dovela su do stvaranja dva nova pristupa. Prvi se usredsređuje na tehnološko onesposobljavanje kompjuterskog kriminala, dok se drugi bavi moralnim i tehnološkim obrazovanjem novih korisnika kompjutera. Hvala.

Dame i gospodo, tek sad vidimo zašto je povređen Poslovnik, zašto ja nemam pravo, po Poslovniku, na javnost svog izlaganja, odnosno govora. Ovo neće zabeležiti nikakvi mediji, niti će znati građani, bez obzira na odredbu Poslovnika, i to ne samo moje diskusije, nego i diskusije svih ovde poslanika, kao i predsednika Vlade. Biće uskraćeni za argumente i biće uskraćeni za pravo da sami donesu ocenu, odnosno zauzmu stav povodom događanja u jednom vrlo bitnom delu privrednog života, u poljoprivredi, odnosno u delu poljoprivrede u Srbiji.
To je tako, neko je odlučio van ovog parlamenta da nema prenosa, da nema javnosti, toga neće biti. Ono što je bitno u ovom trenutku, to je da je jedan ministar poljoprivrede otišao, da li svojevoljno ili ne, vi znate zbog čega, ne zbog svog delovanja u Vladi Republike Srbije, odnosno u svom ministarstvu, jer smatram da nije uvreda ako kažem da se najmanje bavio svojim poslom ministra, nego nažalost zbog gubitka jednog ljudskog života i njegovog ponašanja oko toga. No, o tome neću više, to nije tema, mada je u ovom trenutku tema sve što je u vezi sa radom ministra, bilo prethodnog, bilo budućeg, kao i radom Vlade Republike Srbije za protekli period.
Ukoliko bismo rigidno posmatrali i ocenjivali stavove i upozoravali predsedavajućeg Skupštine, onda bismo mogli samo da govorimo o liku i delu ili ličnosti novog kandidata za Ministarstvo poljoprivrede, a nikako ne bismo smeli da upravo tu, veoma široku oblast na bilo koji način pomenemo, a naročito ne kritičkim tonom.
Mi moramo govoriti i o radu Vlade i o radu Ministarstva, jer suprotno Zakonu o Vladi, gde stoji obaveza Republičke vlade da najmanje jednom godišnje podnosi izveštaj Skupštini, evo, ističe dve i po godine, mi još takav izveštaj Vlade, niti bilo kog ministarstva na ovoj skupštini nismo razmatrali. Doduše, da me ne biste ispravljali, bilo je izveštaja pojedinih ministarstava resornim odborima, ali to je veoma uzak krug ljudi i dozvolićete da ne može jedan poslanik da prati rad svih resornih odbora u jednom parlamentu.
Stoga se mora reći da je dosadašnji rad bivšeg ministra bio veoma loš, ne samo zbog toga što se većinom nije mešao u poslove Ministarstva, u svoj rad, u svoje nadležnosti, nego i zbog toga što i to ministarstvo, kao i Republička vlada, nisu preduzimali nikakve korake u cilju poboljšanja uslova u poljoprivredi i vodoprivredi.
Nisu preduzimani nikakvi koraci, niti je bilo nekih naznaka, osim jednog časnog izuzetka, jednog zakona, ali, kao što znate, izuzetak potvrđuje pravilo; nije bilo nikakvih inicijativa, niti se stekao utisak da ima strategije, čak da uopšte postoji volja na bilo kom mestu, bilo kog lica na vlasti, bilo kog organa na vlasti, da se uredi to stanje u poljoprivredi i da se ispune ona izbora obećanja od decembra 2000. godine.
Stoga moramo istaći da je ovakav loš rad Ministarstva poljoprivrede i vodoprivrede rezultirao opštim lošim radom Republičke vlade, pa stoga, bez obzira na sve pohvale o ličnosti i stručnosti kandidata za ministra (koga lično ne poznajem, danas ga prvi put vidim), ne mogu se oteti zaključku da on kao pojedinac u Vladi, s obzirom na način rada, na dosadašnju praksu, na postupanje u Vladi, i kad bih hteo neće moći bilo šta bitno da učini za poljoprivredu i vodoprivredu u Srbiji.
Stoga će nam se ponovo desiti protesti poljoprivrednih proizvođača, koji se već uveliko dešavaju po Srbiji. Stoga će se ponovo desiti protesti proizvođača ranog povrća i blokada autoputa kod Leskovca. Stoga će se i dalje dešavati uništavanje vinogradarstva i proizvodnje vina; znate, tu moram da napravim jednu digresiju zbog toga što mi je ta oblast pomalo poznata, ako ni zbog čega drugog, onda što sam iz tog dela - sve susedne zemlje upravo pospešuju, unapređuju svoje vinogradarstvo i tu proizvodnju vina, izvoze u Evropu i Ameriku, dok se odlukama, odnosno ponašanjem ove republičke vlade i dosadašnjeg ministarstva (a videćemo kako će novi ministar, na čelu postojećeg ministarstva postupati u Srbiji) uništava upravo ta proizvodnja, odnosno vinogradarstvo.
Zato će opet, i to je nešto neizbežno, ovo ponašanje i rad Vlade i Ministarstva izazivati nove potrese i nove proteste građana.
Moram stoga izraziti svoju skeptičnost u odnosu na mogućnost bilo kakvog boljeg, odnosno uspešnijeg postupanja Ministarstva poljoprivrede i vodoprivrede, s obzirom na to u kakvoj će vladi, odnosno u kakvom će ministarstvu postupati i eventualno izabrani kandidat za ministra poljoprivrede. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, predstavnik Vlade, gospodin ministar Pitić je ovde pa bih voleo da me spreči da obrazlažem ovaj amandman na član 3. stav 2, a odnosi se na to da je u stavu 2. rečeno - ugovor o zalozi zaključuje se u pismenoj formi. Naš amandman se odnosi da stoji - u pisanoj formi, što je u skladu sa srpskim jezikom, pravnom tradicijom i terminologijom Zakona o obligacionim odnosima. Pismena, može biti i nepismena forma, a pisana forma je tačno označeno i u jeziku i u pravnoj terminologiji šta se pod tim podrazumeva.
Stoga, ovo je pokušaj da se terminološki i jezički popravi ovaj predlog zakona, jer nije ovo jedini primer i jedina primedba. U poslednje vreme donosimo zakone koji su potpuno drugačije terminološki opredeljeni od pravnog sistema na koji smo navikli, odnosno koji važi u državi.
Da li je to zbog loših prevoda ili nestručnih prevoda, ili nekih akata iz inostranstva, ili iz nekih drugih razloga? Suštinski nije toliko bitan ovaj amandman, ali je bitan u tom cilju da želimo jasne, precizne i jezički ispravne zakone koje donosimo.

Dame i gospodo, amandman Demokratske stranke Srbije na član 9. ima slično obrazloženje kao prethodni amandman. Dali smo amandman na stavove 1. i 2, gde je po Predlogu zakona u stavu 1. označeno da predmet založnog prava može biti individualno određena stvar kojom zalogodavac može slobodno raspolagati.
Ovo "kojom zalogodavac može slobodno raspolagati" zamenjujemo formulacijom "pokretna stvar u svojini zalogodavca". Iz kojih razloga? Slobodno raspolaganje je u suštini pravo svojine. Jedino vlasnik može slobodno raspolagati svojom stvari, pa stoga smatramo da je ispravnije i u duhu Zakona o obligacionim odnosima i pravnog sistema da stoji - da je predmet založnog prava upravo stvar u svojini zalogodavca, odnosno trećeg lica, jer zalogodavac po predlogu zakona ne mora biti i dužnik.
Ukoliko bi ovu odredbu člana 9. stav 1. Predloga tumačili u smislu važećeg pravnog sistema i Zakona o obligacionim odnosima, ova formulacija bi u suštini značila pravo svojine. Zašto onda ne reći pravo svojine, odnosno stvar u svojini zalogodavca. Ovde je moguće da postoji neka drugačija nemera da se raspolaže stvarima koje nemaju pravo svojine, koje nisu u svojini zalogodavca i tu je bilo obrazloženje koje sam čuo na Zakonodavnom odboru, da su to otprilike napuštene stvari.
Ovakva formulacija ne sprečava mogućnost da stvar koju sam dobio, recimo u ručnoj zalozi, zalozi po Zakonu o obligacionim odnosima, po ovom zakonu dam u zalog. Isto i onu stvar koju oduzmem od nekog, bilo protivpravno, bilo po nekom pravnom osnovu mogu, pravno založiti. Ovakva formulacija stvara pravnu nesigurnost i praktično su sve stvari podložne i podobne da budu predmet založnog prava, samo je potrebno da upišem da je to moja stvar, odnosno da upišem da je dajem u zalogu. Time se stvara znatna pravna nesigurnost i mogućnost znatnih sporova u momentu dospelosti potraživanja, odnosno neizmirenja duga i namirenja iz ovog založnog prava.
Stoga je mala korist od ovakve formulacije, da se može založiti svaka stvar kojom se može raspolagati, pri čemu se po Predlogu zakona ima u vidu fizička mogućnost raspolaganja, to je prevashodno na šta se ovim zakonom misli, a ne na pravo svojine. To je mali ćar, a velika je šteta. Malo je stvari, kao što su na primer napuštene stvari, koje su znatnije vrednosti, zapravo takvih stvari i nema, a koje bi mogle biti predmet zaloge. Te stvari su male vrednosti. Takve stvari samo unose pravnu nesigurnost.
Rekao bih još jedan argument u prilog ovome što sam do sada govorio.
Na primer, suvlasnik sam neke firme, mogao sam neka postrojenja da uzmem na lizing. Ta postrojenja sada mogu, potpuno neometano, da dam u zalogu, po Predlogu ovog zakona, što prilikom neizmirenja duga neće izazvati nikakve probleme. Ali, u slučaju da dug ne bude izmiren o roku, nastaće problemi u naplati.
Stoga, smatramo da je potrebno da precizno, u skladu sa pravnim sistemom i Zakonom o obligacionim odnosima, označimo da se radi o pokretnim stvarima u svojini.
Predložili smo i izmenu stava 2. člana 9. tako da umesto reči "stvari određene po vrsti" treba da stoji, jer je to potpuno u skladu sa Zakonom o obligacionim odnosima i pravnim sistemom, "potrošne i zamenljive stvari", a ostale reči bi se brisale.
Stav 2. glasi: "Založiti se mogu i pokretne stvari određene po vrsti, ako je ugovorom o zalozi određena količina ili broj i način na koji se mogu razlikovati od drugih stvari iste vrste".

Hvala, završavam odmah.
Tu bi trebalo da se brišu reči "određene po vrsti", a da stoje reči "potrošne i zamenljive stvari". Kao što sam već rekao, to je u duhu Zakona o obligacionim odnosima i pravnog sistema.

Amandmanom DSS na član 12. daje se predlog da se u članu 12. doda stav 3. koji bi glasio kratko i jasno: "Može se založiti i zajednička stvar".
Stavom 1. regulisano je zalaganje suvlasničkog udela pokretne stvari. Stavom 2. regulisano je zalaganje idealnog dela imovinskih prava, pri čemu u Predlogu zakona, a u članu 12, nije predviđena niti data mogućnost da bude založena i zajednička stvar. Zajednička svojina je u našem pravu ravnopravan vid svojine sa drugim vidovima svojine, a zajednička stvar je ona stvar gde udeli zajedničara nisu određeni, ali su odredivi. To je definicija zakona. Smatramo, bez obzira na zagovaranje i stavove sa raznih savetovanja, da treba ukinuti zajedničku svojinu u našem pravu, jer to je ipak posao koji bi zahtevao temeljnu izmenu Zakona o svojinskim odnosima, a u ovom slučaju je to Zakon o osnovnim svojinskim, odnosno o tim pravnim odnosima i on bi zahtevao izmenu svih zakona koji regulišu pitanja svojine.
Da li će preovladati to mišljenje, moguće je da predlagači zakona već zastupaju to mišljenje da zajedničku svojinu treba eliminisati iz našeg pravnog sistema, ali ovim zakonom ne daje se mogućnost zalaganja zajedničke stvari. Zajednička stvar, konkretan primer, ona može biti stečena u bračnoj ili vanbračnoj zajednici, zašto ne omogućiti bračnim drugovima da založe neku stvar, tim pre što to Predlogom ovog zakona nije ograničeno, niti je zabranjeno, a to znači onda da se primenjuje Zakon o obligacionim odnosima, te stoga na strani zalogodavca ne mora biti jedno lice.
Mogu biti i zajedničari na toj strani zalogodavca, te stoga u potpunosti treba ovaj amandman prihvatiti, ako ni zbog čega drugog, onda time naglašavamo da su svi vidovi svojine ravnopravni, jer ovde je svojevrstan vid diskriminacije ne prihvatiti zalaganje zajedničke stvari.
Očekujem, gospodine ministre, da prihvatite amandman. Hvala.

Dame i gospodo, biću veoma kratak. Ne znam da li ima potrebe obrazlagati amandmane, s obzirom da nema efekta, barem opipljivog. Mi smo čuli da su četiri amamdnama DSS-a prihvaćena, ali još uvek ne znamo koji amandmani, pa očekujemo da ćemo to ipak blagovremeno saznati.
Amandman je veoma jasan. Nije jasan u izvornom tekstu, jer je prilikom kucanja ispuštena brojka - član 15. Identičan članu 15. je i stav 1. člana 4, pa stoga je ovde udvajanje članova i stoga brisanjem ovog člana 15. automatski nema potrebe za podnaslovom - založni poverilac.
Postoji jedna veoma mala, na prvi pogled čak i nevidljiva razlika između člana 4. stav 1. i člana 15. Stav 1. člana 4. kaže da poverilac stiče založno pravo upisom u registar zaloge. To je u redu i čitav zakon je upravo na tom principu i predložen, a u članu 15. kaže - može steći, što je još dodatni argument za brisanje ovog člana 15. jer stvara i stvarnu i pravnu zabludu.

Dame i gospodo, amandman Demokratske stranke Srbije na član 17. Predloga zakona je sa sličnim obrazloženjem koje sam dao  prilikom obrazloženja amandmana na član 9. Predloga zakona.
Amandmanom se predlaže da se posle reči "stvari" stavi tačka, a ostali deo stava 1 - "ili svojstvo imaoca nekog prava kojim može slobodno raspolagati" - briše.
Pravo raspolaganja, po pravilu, predstavlja svojinu, odnosno obuhvaćeno je svojinom.
Iz razloga koje sam isticao pri obrazloženju amandmana na član 9. smatramo da izostavljanje reči "ili svojstvo imaoca nekog prava kojim može slobodno raspolagati" popravlja situaciju, jer se inače može stvoriti pravna zabuna i onemogućiti pravilana primena zakona.
Da li bi predmet zaloge moglo biti i pravo plodouživanja koje imam, jer je i to pravo kojim slobodno mogu da raspolažem? Možda je tu i pravo raspolaganja nekom stvari, jer je i to pravo kojim slobodno mogu da raspolažem?
Međutim, ovo ne može biti predmet zaloge, te zbog toga predlažemo brisanje ovih reči, tako što bi nakon reči "ima pravo svojine na pokretnoj stvari" stavili tačku, a ostale reči izostavili. Hvala.

Amandman DSS je u smislu da se u članu 27. stav 5. umesto reči "razuman i pažljiv čovek" stavi "dobar domaćin, odnosno dobar privrednik".
Ne smatram da treba mnogo obrazloženja za ovaj amandman, jer reči koje predlažemo "dobar domaćin, odnosno dobar privrednik" su u duhu Zakona o obligacionim odnosima i u duhu pravnog sistema. S obzirom da se i ovaj zakon oslanja na Zakon o obligacionim odnosima, što je potpuno normalno, smatramo da predloženo rešenje "razuman i pažljiv čovek" nije u duhu zakona i pravnog sistema.
Znate, razuman čovek je u svakom slučaju, nerazuman čovek nema ni poslovnu sposobnost, nerazuman čovek ne može se nikako pojaviti kao ugovorna strana. Sa druge strane, pažljiv čovek je odrednica koja je nedovoljno jasna, jer neko može biti pažljiv bilo prema suprotnom polu, zašto da ne, a nije pažljiv u odnosu na odredbe ugovora. Ova formulacija koja se proteže iz rimskog prava i koja je prihvaćena u našem pravnom sistemu i u Zakonu o obligacionim odnosima "dobar domaćin, odnosno dobar privrednik" potpuno objašnjava suštinu stvari i označava kakvo je potrebno ponašanje ugovarača u ovom ugovornom odnosu. Hvala.

Veoma kratko, smatramo da član 28. Predloga zakona treba brisati. Naša je ocena, a i u smislu pravne sigurnosti je neophodno i poželjno da fizičko lice u svojstvu zalogodavca ne treba da ima drugačiji status i ne treba to drugačije da bude regulisano, pa stoga treba ovaj član zakona brisati, jer mogućnost da se fizičko lice pojavljuje kao preduzetnik, odnosno u sklopu privrednih aktivnosti,  utvrđeno je članom 27.
Bliže obrazloženje bih mogao dati i za poljoprivrednika kada se javlja za kredit, zajam, odnosno kada se javlja kao ugovorna strana po ugovoru o zajmu ili po ugovoru o zakupu, a on se javlja kao privredno lice, odnosno kao privrednik, što znači da posebne odredbe i poseban član 28, koji bi čisto tretirao fizičko lice van privredne aktivnosti i to na različit način, jeste nepotrebno, stvara konfuziju i u primeni zakona će stvoriti određene teškoće.
Smatramo da je potrebna jednoobrazna primena zakona prema svim ugovaračima, odnosno prema svim licima, bez obzira da li su to pravna ili fizička lica koja se bave određenom privrednom aktivnošću, i u tom svojstvu je sve to obuhvaćeno članom 27, pa ne treba izdvajati fizička lica koja se ne bave privrednom aktivnošću, a što je predviđeno članom 28, pa se stoga predlaže brisanje ovog člana.

Amandmanom DSS-a na član 31. stav 4. predlažemo da se posle teksta "založno pravo stečeno predajom u državinu uživa prvenstvo u odnosu na docnije založno pravo upisano u registar zaloge" stavi tačka, a reči "ako se zasniva na ugovoru o zalozi koji je zaključen u pismenoj formi i overen u sudu ili u drugom organu ovlašćenom za overavanje potpisa" da se brišu.
Predloženo rešenje favorizuje pismenu formu ugovora o zalozi i overenu pred sudom. Podsetiću da po Zakonu o obligacionim odnosima ugovor o zalozi je realan i neformalan ugovor. Ovde se radi o tome, ovaj član stavlja u odnos razne vrste zaloga i prioritet zaloga. Stoga se ostavljanjem ovako predloženog stava 4. favorizuje pismeni ugovor overen pred sudom, koji kao takav nije po Zakonu o obligacionim odnosima i u praksi uopšte postojao. Stoga smatramo, ova vrsta ugovora, koja nije bila obavezna po Zakonu o obligacionim odnosima, favorizuje se, mada nema osnova u pozitivnom pravu, jer je suština zaloga obezbeđenje potraživanja, a ne forma sudskog ugovora. Hvala.

Dame i gospodo, danas je pred nama Predlog zakona o založnom pravu na pokretnim stvarima upisanim u registar. Čuli smo obrazloženje gospodina ministra. Ono što sam zapazio u startu da je gospodin Pitić izrekao tvrdnju da je ovaj zakon, otprilike, u paketu ekonomskih zakona koji su neophodni u cilju oživljavanja privrednih tokova. Složio bih se sa gospodinom ministrom da u ovom zakonu ima elemenata ekonomije, odnosno finansija, jer u suštini svega i u suštini sveta su finansije i ekonomija.

Međutim, ovaj zakon obuhvata veći delokrug od nadležnosti Ministarstva za ekonomske veze sa inostranstvom. Možda mnogo više obuhvata nadležnosti Ministarstva za privredu i privatizaciju, a svakako najviše nadležnosti Ministarstva pravde, jer dozvolićete, vi ste i sami tako obrazložili, ovaj zakon daje neke institute, odnosno uvodi ugovore koji su suština obligacionog prava i ugovora.

Ovaj ugovor je samo razrada, kao što smo čuli, odnosno pokušaj propisivanja posebnim zakonom novog ugovora o zalozi. O tome ću kasnije. Međutim, potrebno je ukazati da je priprema ovog zakona morala da bude, rekao bih, rezultat interministarske saradnje i da je po redosledu stvari i po tome koju materiju reguliše osnovni obrazlagač ovog zakona upravo trebalo da bude Ministarstvo pravde.

Ne postoji smetnja da zakon o založnom pravu obrazlaže i ministar za veze sa inostranstvom. Ono što bih rekao, bez ikakve uvrede, nije mi to namera ni u kom slučaju, da ukažem gospodinu ministru, jer sam takođe zapazio da u našem pravu postoje dve vrste zaloge, te da se ovim uvodi i treća vrsta zaloge, odnosno založnog prava. To je, doduše, delimično tačno, jer ako govorimo samo o ugovornom založnom pravu, tačno je da po sadašnjem pravnom sistemu i pravu postoje dve vrste ugovornog založnog prava i to je založno pravo na pokretnim stvarima, koje je regulisano Zakonom o obligacionim odnosima i založno pravo na nepokretnostima, koje je regulisano Zakonom o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima i koji se drugačije kaže hipoteka, odnosno ugovor o hipoteci.

Po redu ugovornih založnih prava, u našem pravu i ne samo u našem, u svim modernim pravima postoji i sudsko založno pravo. Postupak i ovo založno pravo je regulisano Zakonom o izvršnom postupku. Takođe, postoji i sledeća vrsta založnog prava, a to je zakonsko založno pravo, koje je regulisano raznim zakonima, pa čak i pojedinim odredbama Zakona o obligacionim odnosima.

U ovom zakonu je intencija potpuno jasna, da se založno pravo propisano Zakonom o obligacionim odnosima izmeni utoliko što se neformalni ugovor kao realan ugovor - neformalan jer nije potrebna forma za zaključenj, realan jer nastaje predajom stvari - zamenjuje novom vrstom ugovora o zalozi na pokretnim stvarima, gde je predviđen formalni ugovor koji se zaključuje momentom upisa u registar založenih pokretnih stvari. Ovo je, kao što je to gospodin Mamula rekao, u potpunosti u skladu sa modernim principima prava i u potpunosti je u skladu sa principima, odredbama i institutima Zakona o obligacionim odnosima.

Rekao bih čak da je Zakon o obligacionim odnosima, ako ne najbolji, onda jedan od najsavremenijih i najboljih zakona koji funkcionišu u ovom pravnom sistemu. Stoga bi bilo daleko pravno ispravnije i uspešnije da su odredbe Zakona o obligacionim odnosima koje se odnose na zalogu u nečemu promenjene i to je moglo da se postigne okvirno sa 10-20 odredbi, možda i ne toliko. To bi činilo celinu svih odredbi ugovornog, odnosno obligacionog prava u jednom Zakonu o obligacionim odnosima, koji je nesporno dobar, savremen i kao takav ne bi mogao pretrpeti bitnije izmene. Kad ovo govorim, mislim na celinu Zakona o obligacionim odnosima.

Što se tiče zaloge koja bi se zasnivala na ovaj način po Predlogu ovog zakona, na tome da poverilac ne uzima stvar u državinu, nego da zalogodavac i dalje drži stvar, te da se uvodi registar založenih stvari, ovakva inicijativa je postojala još prilikom pripreme, odnosno prilikom pripremanja nacrta za donošenje Zakona o obligacionim odnosima. To je, podsetiću, skica profesora Konstantinovića za nacrt zakona o obligacionim odnosima. Stajala je jedna odredba, gde je bilo moguće i založno pravo da se zasnuje na taj način, a da se ne da u državinu predmet zaloge, odnosno stvar koja se daje u zalogu.

Prilikom donošenja Zakona o obligacionim odnosima ta odredba je odbačena. Mislim da je bilo najispravnije da Vlada odnosno Ministarstvo pravde krene u izmenu te odredbe, odnosno da ubaci tu odredbu.

No, i ovako nije pravno nedopušteno, nije pravno nemoguće da se posebnim zakonom uvede potpuno drugačiji tip ugovora o zalozi u odnosu na ugovor o zalozi koji je utvrđen Zakonom o obligacionim odnosima.

Možda je ovo iz nekih razloga i dobro, jer se novim zakonom predviđa novi ugovor, moguće da će stvarati zabune u praksi, jer nosi isto ime kao i onaj ugovor po Zakonu o obligacionim odnosima. Ali, možda je i korisno, jer dati ovakvoj Vladi mogućnost prerade ili dorade Zakona o obligacionim odnosima bojim se da bi ispalo svašta. Ovako propuste koje smo uočili i koji će se verovatno ukazati i pre i posle početka primene zakona moguće je ispravljati izmenama i dopunama samo ovog specijalnog zakona u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima, a da taj zakon koji vredi u ovom trenutku bar ne pokušavamo da izmenimo, jer, kao što sam rekao, rezultat bi mogao biti znatno gori od onoga koji se očekivao.

Pozdravljam intenciju predlagača zakona i to je u pravnoj teoriji i naročito ekonomiji nesporno da ovakvo obezbeđenje kako se predlaže pruža veliku sigurnost poveriocu, u svakom slučaju jaču od one koju pruža jemstvo ili svi drugi oblici ličnog obezbeđenja. U ovoj državi, u pravnom sistemu, s obzirom na nemogućnost hipoteke i njenu ograničenost zbog toga što nemamo regulisano pitanje katastra nepokretnosti, iz svih tih razloga potrebno je predvideti zalogu na ovaj način i doneti ovakav zakon.

To je ono što je nesporno, mada ne očekujem da će u znatno većoj meri pospešiti privredni razvoj ili privući strani kapital, s obzirom da je ovde dato Ministarstvo za ekonomske veze sa inostranstvom.

Postoji osnovni problem oko toga koje su to pokretne stvari. U ovom zakonu je Vlada odnosno dosadašnja ministarstva su odstupala od jednog svog običaja da se na početku zakona označava šta je prevashodno predmet zakona, na šta se odnosi. Ovde nije označeno šta je to pokretna stvar u smislu ovog zakona. I to je dobro, jer smo onda u obavezi da primenjujemo Zakon o obligacionim odnosima, koji je veoma jasan u tome šta je pokretna stvar i kada se može smatrati pokretnom stvari.

Međutim, predlagači zakona su, to smo prevashodno amandmanima ukazali, koristili neke termine odnosno institucije i pokušali da predlože neka rešenja koja su u suprotnosti sa pravnim sistemom i pravnom praksom naše države. O tome ćemo detaljnije kada dođemo do tih amandmana, a nažalost čujem da su usvojena samo četiri amandmana.

U članu 3. stav 2. označeno je da se ugovor o zalozi zaključuje u pismenoj formi, što upućuje da postoji i nepismena forma. U duhu srpskog jezika i srpskih zakona, naročito onih predratnih, kraljevskih zakona, stoji - u pisanoj formi, jer je to srpski jezik i to odgovara pravnoj tradiciji, pravnom sistemu, regulativi i pravnim navikama u ovoj državi i građana u ovoj državi, koji su u tom pravnom sistemu.

Ima takvih primera dosta. Neke koje smo uočili pokušali smo da popravimo amandmanima. Ne smatramo da smo moćni da napravimo idealan zakon, to nije moguće, ali ne smatramo ni da smo toliko pametni da možemo ispraviti sve propuste. Međutim, smatramo da će biti bitno poboljšan usvajanjem ovih amandmana koje smo dali.

Takođe stoji jedna suštinska primedba da ovim zakonom nije predviđeno ko će voditi registar založnih pokretnih stvari. To je član 57: registar zaloge vodi nadležna organizacija, određena u skladu sa zakonom.

Dalje, nema ni naznake ni razrade u Predlogu zakona, niti u obrazloženju koje je izuzetno šturo, niti nam je ministar u svom ekspozeu dao bilo kakvu naznaku koja će to organizacija biti nadležna za vođenje registra. Onda se pitam u kom grmu leži zec. Zašto u ovom zakonu ne označimo sve namere, da vidimo ko će voditi registar založenih stvari?

U tom smislu smo na poslaničkom klubu DSS razmatrali moguće amandmane i složili se da treba predložiti da to čine opštinski sudovi po opštinama, a s obzirom da je po uvodnom članu 2. ili 3. predviđeno da se elektronski vodi na nivou države, da se onda na nivou Republike takođe vodi registar založenih stvari.

Time smatramo da smo rekli stvar koja je veoma bitna i koja treba da stoji u zakonu, a to je trebalo da kaže i ministarstvo, jer ćemo u suprotnom doći do potrebe za donošenjem novog zakona, koji bi se bavio samo time koja će organizacija biti nadležna i kako će se voditi registar založenih pokretnih stvari. A bilo je izvodljivo i tehnički moguće, i ekonomski, politički i pravno opravdano da se to reguliše ovim zakonom, kada se već ušlo u to da se ručna zaloga odnosno zaloga na pokretnim stvarima reguliše posebnim zakonom.

Postavio bih još jedno pitanje, jer sam došao do saznanja da je Društvo sudija Srbije u saradnji sa Vrhovnim sudom Srbije organizovalo 26. i 27. februara 2002. godine skup na temu "Obezbeđenje potraživanja". Učesnici skupa su bili razni, a u ime ovog ministarstva bio je gospodin Ilija Dražić, advokat i specijalni savetnik u Ministarstvu za ekonomske poslove sa inostranstvom.

Juče smo na Odboru za zakonodavstvo čuli da je predlagač zakona suštinski profesor Miodrag Orlić. Ovo pitanje postavljam zbog toga što zaključci ovog savetovanja, gde je učestvovao specijalni savetnik Ministarstva za specijalne poslove sa inostranstvom, nisu ispoštovani u celosti. Mislim da su zaključci korektni i da upućuju prevashodno na uređivanje nedržavinske zaloge preko izmene Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, nije to osnovni problem.

Problem je u tome što su ovi zaključci samo delimično uneti u Predlog zakona. Nisu u potpunosti prihvaćeni i zbog toga će stvoriti svakako i dodatne probleme. Pored toga, zakon će stvoriti zabunu, moguće da neće stvoriti zabunu samo kod onih koji se bave samo naplatom izvršnim putem, oni će uspeti da to razumeju, ali će stvoriti zabunu jer propisuje poseban način naplate u odnosu na naplatu koja je propisana postojećim Zakonom o izvršnom postupku. Nesporno je da Zakon o izvršnom postupku treba da pretrpi izmene u smislu boljeg i efikasnijeg vođenja postupka, ali prepisivanje paralelnih postupaka stvara zabunu u praksi i stvoriće zabunu u praksi.

Biće potrebno mnogo savetovanja i mnogo objašnjavanja da se građanima,pošto se uvodi institut zaloge bez predaje založene stvari, objasni kako će to moći da rade i kako će ostvarivati prava.

S druge strane, moja je ocena da nema mnogo pokretnih stvari u ovoj Srbiji, koje bi svojom vrednošću mogle da bitnije utiču na ulaz stranog kapitala i na pospešivanje privredne proizvodnje - misli se preko kredita, jer nema toliko vrednih pokretnih stvari koje bi mogle garantovati za obziljnije iznose kredita. Podsetiću da i one stvari, kojima privreda, recimo, raspolaže - pokretna stvar je neko postrojenje, da su i te stvari i tehnološki i ekonomski i po isplativosti zastarele. Hvala.

 

Dame i gospodo, ova skupština je obesmišljena ne samo time što se bitne odluke ne donose u ovoj skupštini, gde bi i trebalo, nego i time što te odluke donosi neko drugi, Vlada Republike Srbije, a ova skupština je samo paravan za odlučivanje. Možda je to i opravdano, možda sada može i televizija da ne poštuje to pa da nema TV prenosa. Gospodo, vladajućom većinom mi smo ukinuli demokratske osnove, za koje smo se izborili u proteklim godinama, ukinuli ste TV prenose. Ipak, znaće sve to da cene građani Srbije i znaće da cene i ulogu onih koji su obesmislili rad ove skupštine.
Ovde se ne donose bitne odluke. Međutim, danas imamo jedan predlog Vlade, koji kao takav moramo podržati. Ujedno ovaj predlog ne može osloboditi Vladu od odgovornosti, koja se sastoji u tome što je prošlo više od dve godine da bi se ovakav zakon našao na dnevnom redu. Ovaj zakon je trebalo da bude pred nama najmanje pre dve godine, a ne pre dva - tri ili šest meseci.
To je dokaz navodnog reformskog kursa vladajuće većine u ovoj skupštini, koja se sastoji od poslanika i običnih građana. To je dokaz sve reformnosti, jer svi znaju i niko neće osporiti, čak ni ljudi koji nisu ekonomisti i nemaju veze sa finansijama, da je u jednoj državi, koja pretenduje da bude bogata, jaka, demokratska, osnov privreda, industrija, privredna aktivnost. Nije bilo bitnih pomaka za protekle dve godine, niti je bilo ozbiljne strategije da se oživi privredna proizvodnja u ovoj državi, da se omogući i pospeši razvoj malih i srednjih preduzeća i privatnog preduzetništva.
Sve te aktivnosti uglavnom su se svodile na lepe želje i reči, a kao što smo saznali prošle nedelje od gospodina ministra Vlahovića, Vlada je tek početkom ove godine usvojila "Strategiju razvoja malih i srednjih preduzeća". Ponavljam, dve godine nakon toga što je bila obavezna i što je morala po svim svojim principima i po osnovnoj odgovornosti da učini - a to je trebalo da bude učinjeno još početkom 2001. godine!
Neko će reći - bolje ikad nego nikad. Međutim, ne samo da je vreme novac, nego ovo propušteno vreme ne može se ni u kom slučaju nadoknaditi. To vreme je otišlo jednom za svagda i ovog trenutka se nalazimo tamo gde smo bili a gde je trebalo da budemo početkom 2001. godine.
Kao što sam rekao, Predlog zakona je trebalo uputiti mnogo ranije. Istakao bih da u ovom predlogu zakona dve odredbe govore o onom što je bitno, što bi trebalo da bude cilj, sadržina ovog zakona, a to je pružanje garancije i supergarancija malim i srednjim preduzećima i preduzetnicima. To je član 1. i član 9. Sve ostalo je osnivanje jedne agencije, koja će ući u grupu od više desetina agencija, u grupu malog broja agencija koje su ustavne i po zakonu osnovane. Gro tih agencija, više desetina je protivzakonito osnovano odlukama Republičke vlade, odnosno neodgovornim ponašanjem i radom te Vlade.
Dakle, imamo samo dva člana koji govore o suštini, cilju donošenja ovog zakona, a svi ostali su već, svakodnevno, viđeni u ovom parlamentu: određivanje upravnog odbora, nadzornog odbora, direktora, što predstavlja suštinu gotovo svakog zakona, koji ovde usvajamo. Normalno, neću lamentirati nad tim, ali ću podsetiti na odluke i strategiju ove vlade, kojoj smo, nažalost, i mi početkom 2001. godine verovali, da je potrebno u državnoj upravi, odnosno u državnoj administraciji, u toj prvoj godini, smanjiti broj zaposlenih za dvadesetak posto. Ne da nije smanjen broj zaposlenih za protekle dve i po godine, nego je višestruko uvećan i to je otprilike iskrenost onih koji nam predlažu i ovaj zakon.
U članu 1. lepo je predviđeno, i to moramo podržati, da će se radi obezbeđivanja uslova za podsticanje razvoja malih i srednjih preduzeća i preduzetnika u Srbiji osnovati garancijski fond. Međutim, ovo što se tiče preduzetnika verovatno će ostati mrtvo slovo na papiru, jer ne samo da će pažnja biti poklonjena malim i srednjim preduzećima, što je i normalno, a preduzetnici će vrlo teško moći da dobiju garancije po ovom zakonu i po uslovima poslovanja fonda, koji će se naknadno utvrditi odlukom upravnog odbora fonda.
Zamerio bih da u ovom zakonu ima malo transparentnosti. Namerno pominjem reč transparentnost, jer je to veoma popularna reč, pa preko te reči pokušavamo da prikrijemo sve što ne želimo da se vidi. Tako je veoma neozbiljno u ovom zakonu ne dati makar osnovne uslove kako, kome i pod kojim uslovima će se vraćati taj novac. Znači, te osnovne uslove treba predvideti zakonom, a onda dati mogućnost da opštim aktom upravni odbor ili neko drugi, Vlada Republike Srbije, određuje uslove davanja garancija i supergarancija.
No, i ovakav zakon se može primenjivati uspešno, ali ovakav zakon ne može uspešno primenjivati Republička vlada. Ne samo ovaj zakon, jer koliko god da su dobri i svi drugi zakoni, oni ne proizvode ili sumnjam da će proizvesti ono dejstvo koje je potrebno, jer nema ozbiljne namere niti volje, ni strategije nosilaca vlasti u ovoj Republici; a znamo gde je mesto odlučivanja, da te zakone sprovode i da u konkretnom slučaju ožive proizvodnju, odnosno privredne aktivnosti u Srbiji koje su uslov za sve sledeće reforme ili demokratizaciju u društvu.
Mi smo iz izlaganja ministra Vlahovića saznali, čega inače nema u Predlogu zakona, da će biti pružene garancije do visine od 50%. To je problem, kao što je već istaknuto, jer kako će preduzetnik doći do ovih garancija - znam, vrlo teško - a kako će malo i srednje preduzeće obezbediti drugih 50% garancija?
Svedoci smo i sa ove govornice sam kritikovao Zakon o premeru i katastru, kazao sam da on neće zaživeti tako brzo kao što ste vi to zamislili i rekli, jer velika većina ili gotovo sva imovina velikih i malih preduzeća nije uknjižena, pa zato i nije moguće koristiti, po osnovu te imovine, garancije i podizati kredite.
Takođe, nemamo ni zakonom regulisane uslove da kao garancija, na primer, bude i dragocenost. Znači, nema ozbiljne namere i nema strateške namere da se krene sa oživljavanjem proizvodnje.
Isto tako, fond koji je predviđen za ovu svrhu, a za Garancijski fond to je iznos od 600 miliona dinara, kako je rekao ministar, mislim da je beznačajan iznos i njime se ne može mnogo postići osim neke medijske propagande rada i Parlamenta i Vlade. Beznačajan je iznos a može da dođe do situacije da i taj iznos ne bude iskorišćen, jer pretpostavljam da postoji velika opasnost kao što je to bilo kod Fonda za razvoj malih i srednjih preduzeća, gde dajem primer Leskovaca gde su data neka sredstva ali su uslovi za davanje kredita bili jako teški i nepovoljni za mala i srednja preduzeća, pa gro tih para nije iskorišćen. Setite se da je to medijski propraćeno veoma naglašeno, sa krupnim rečima, posetom pokojnog premijera Leskovcu. Sredstva su povučena vrlo tiho, bez medija i bez ikakvog saopštenja. Jer, ljudi nisu mogli pod tim uslovima da iskoriste te, navodno, ponuđene kredite.
Dakle, bukvalno se to svodi na sledeće: ponudim nešto ili vi ponudite nešto što korisnik ne sme da prihvati jer sebi stavlja omču oko vrata ukoliko te uslove prihvati. Verovatno će i ova sredstva biti dovoljna za ovaj garancijski fond jer inače i ne bi u ovako malom iznosu bila izdvojena, a verovatno će i uslovi biti oštri; možda i neće biti uslova, zavisiće sve od nekog pojedinca sa vlasti, možda će se za kredit tražiti i pristupnica Demokratskoj stranci itd.
Pretpostavljam da će ova sredstva biti dovoljna, a medijski će ovo biti eksponirano utoliko da, evo, vladajuća većina poslanika i građana, Republička vlada misli toliko o privredi koja se ne pokreće više od dve i po godine; podsećam vas, svi pokazatelji u odnosu na prva tri meseca prošle godine, a isto i u odnosu na bilo koji period od pre dve i po godine, prikazuju pad proizvodnje, porast nezaposlenosti i svi ekonomski i statistički kriterijumi pokazuju da ne dolazi do oživljavanja privrednih aktivnosti, već dolazi do daljeg pada.
Postavlja se pitanje da li ima dna, da li ima kraja propadanju? Mislim da pod ovom vladajućom većinom nema kraja propadanju. Propadanje može ići sve dotle dok je ova vlast koja nema podlogu u želji naroda u izborima.
Osnovna stvar i ono na šta smo ukazivali, odnosno na šta ste i vi ukazivali u kampanji 2000. godine, jeste da ćete privući strani kapital. Toga nema. Bile su samo navodne donacije koje prestaju i koje će doći na naplatu kroz godinu ili dve, a većina od onoga za šta je rečeno da su donacije u stvari bili su krediti. Drugih bitnih pomaka nema. Nema rezultata!
Ovaj zakon ćemo usvojiti bez obzira na sve kritike, jer je on morao biti mnogo ranije donesen. Doduše, mogao je temeljnije i bolje da reguliše tu materiju, ali ovakav zakon dati u ruke ovakvoj vlasti, znači da on neće biti primenjivan. Daj Bože da grešim i da nisam u pravu, ako je tako prvi ću vam se izviniti, ali posmatrajući sve do sada donesene zakone, koji se primenjuju selektivno, znajući dosadašnje načine ponašanja, znajući šta želi vladajuća većina, sumnjam da će i ovaj zakon biti uspešno primenjivan, i sumnjam da će u dogledno vreme biti preduzete adekvatne mere za oživljavanje procesa proizvodnje. Hvala.

Prvo, svedoci smo, bez obzira kome je to rečeno, selektivnog pristupa i selektivnog primenjivanja Poslovnika.
(Predsednik: Molim vas da se držite teme dnevnog reda. Vi svakako niste pozvani da o tome govorite.)
Hvala lepo. Poštujem upozorenje i držim se dnevnog reda.
Ne postoji tako dobar zakon, ni u istoriji ni sada u bilo kojoj zemlji sveta, koji može zameniti loš rad vlasti, loš rad nosilaca vlasti, loš rad Vlade. Današnja tema je Predlog zakona o planiranju i izgradnji. Javnosti je tokom 2001. i 2002. godine prezentirano nekoliko verzija zakona, koji je, ne menjajući bitno suštinu predloga, menjao naziv, počev od građevinskog zakona do zakona o planiranju i izgradnji.
Ovakav predlog, danas pred nama, u sebi sadrži najveći deo odredbi koje se odnose na građenje. Ako dodamo tu i odredbe koje se odnose na komore, možemo utvrditi da je najbitniji deo zakona najmanje obuhvaćen ovim predlogom, a to je planiranje. Pri tome, iz ovog predloga zakona nije dovoljno ili nije uopšte jasno o kakvom se planiranju radi u ovom zakonu, da li je to ekonomsko, socijalno, prostorno, sektorsko ili neko drugo.
Namera Ministarstva, odnosno Vlade, jeste da jednim zakonom obuhvati veliki broj društvenih odnosa, odnosno sadržinu više dosadašnjih zakona. Pri tome smo u ovoj brošuri koju smo zatekli, a koju su poslanici većine pohvalili, našli podatak da ovaj zakon, pored ona četiri zakona u prelaznim i završnim odredbama - Zakon o izgradnji objekata, Zakon o planiranju i uređenju prostora i naselja, Zakon o građevinskom zemljištu i Zakon o posebnim uslovima za izdavanje građevinske, odnosno upotrebne dozvole za određene objekte - zamenjuje, ako sam dobro zapamtio cifru, još 31 zakon i oko 35 podzakonskih akata.
Čisto pravno, a namerno sam pošao od toga da vidimo šta reguliše ovaj zakon i gde su preostalih 17 zakona koji prestaju da važe, da li uopšte prestaju i da li mogu prestati da važe, a da se to ne označi u prelaznim i završnim odredbama.
Znači, za još 17 ili 27 (prema brošuri) zakona koji regulišu ove društvene odnose ništa se ne govori da li važe ili prestaju da važe. Pri tom i u samim ovim prelaznim i završnim odredbama stoji jedan vrlo veliki propust. Prema članu 173. predviđa se da stupanjem na snagu ovog zakona prestaju da važe ova četiri zakona, tu je Zakon o građevinskom zemljištu "Službeni glasnik RS", br. 44/95 i 16/97, ali nema ništa o odredbama ranijeg zakona, istog tog zakona, "Službeni glasnik RS", br. 23/93, 53/93, 67/93 i 48/94, a ove odredbe ovih izmena i dopuna Zakona odnose se, podvlačim, na pravo korišćenja na neizgrađenom gradskom građevinskom zemljištu, njegovo oduzimanje i preče pravo gradnje.
To bi značilo pravno, jer te odredbe ne prestaju da važe usvajanjem zakona, da bi te odredbe trebalo da važe. Međutim, predlagač ima želju da i te odnose reguliše ovim zakonom. Doduše, da li je potpuno i zakonito, to je drugo pitanje. Ovde se javlja čist pravni problem primene zakona i primene ranijih odredbi zakona i, uz sadržinu predloga, pošto treba da reguliše veoma veliku oblast, i to društvenih odnosa, to će praktično onemogućiti primenu ovakvog zakona i stvoriti anarhiju.
Počeo sam od kraja, a vratiću se na početak. Da li je ovaj zakon dobar ili ne, da budem precizan da ne bi bilo smejanja od kraja, od zadnjih odredbi zakona, počeću sada od prvih.
Da li je ovaj zakon dobar ili loš sa stanovišta struke, to može razmatrati struka.
Ali, ako je loš ili ako Ministarstvu i Vladi smeta Udruženje urbanista Srbije ili Beograda, mnogo je lakše primeniti vanredno stanje u tom udruženju i promeniti predsednika ili nosioca vlasti, odnosno funkcije u tom udruženju, a ne donositi jedan ovakav nekoherentan zakon, neprimenljiv; u njemu su odredbe suprotne jedna drugoj, čak u pojedinim članovima stav 1. je u suprotnosti sa stavom 3.
Do toga ćemo doći malo kasnije, a sada ono što je veoma bitno i što zaboravljamo, pri svakom predlogu zakona, naročito predlagač, Vlada Republike Srbije insistira da zakoni moraju biti u saglasnosti sa Ustavom, odnosno da ne mogu biti u suprotnosti sa Ustavom.
Vidim da je za neke dame i gospodu poslanike to novost, pa bih stoga predložio da se makar u Skupštini organizuje jedno predavanje, a vi imate eksperte i u Vladi i u Skupštini, oni su na vlasti, da održe predavanje o hijerarhiji pravnih akata, i kako su poređani, i da li može biti zakon u suprotnosti sa Ustavom, a uredba u suprotnosti sa zakonom. Onda bi bilo sve jasno.
DSS je ukazivala da treba menjati Ustav, DSS se zalaže za poštovanje propisa, poštovanje zakona, osnovni problem vladajuće većine je u tome, kao i problem nekih prošlih vremena, otprilike kao problem koji je istaknut i u dopisu Udruženja građana za povraćaj oduzete imovine, a to ste, gospodo poslanici, svi dobili ili je trebalo da dobijete. Dozvolićete, citiraću samo četiri reči, da "predlog predstavlja kontinuitet sa terorističkim, komunističkim i kriminalnim sistemom", kakav imamo u proteklih 59 godina. To nije moje mišljenje, pročitao sam ga, sam imam mnogo lepše mišljenje o tome, ali nikako nije to mišljenje povoljno.
Dakle, Predlog zakona je u suprotnosti sa važećim Ustavom. Složićemo se da Ustav treba menjati, ali složićemo se da je osnovna stvar u demokratiji, pravnoj državi i pravnoj sigurnosti, poštovanje Ustava.
Znači, čuli smo da je cilj smena tih nepodobnih arhitekata, udruženja urbanista, ali ovaj zakon kada ga pročitamo, ima želju, intenciju da bude i ustav, da sadrži odredbe koje po svojoj suštini mora sadržati ustav, pa stoga ovaj zakon uvodi nove institute i institucije u direktnoj suprotnosti sa važećim Ustavom.
Možemo razmatrati jednu po jednu, mada nema dovoljno vremena, osnovna suprotnost je sa članom 60. stav 1. Ustava Srbije. To je slučaj kada se određuje pojam javnog i ostalog građevinskog zemljišta. Javno građevinsko zemljište nije pojam utvrđen Ustavom Srbije, nego je članom 60. potpuno jasno utvrđeno da može postojati gradsko građevinsko zemljište.
Prihvatam da je ovo rešenje možda bolje. Ali, podsećam da svi predlozi zakona moraju biti u skladu sa postojećim Ustavom.
Idemo dalje na suprotnosti sa Ustavom; recimo, Prostorni plan Republike Srbije ovim predlogom zamenjuje se strategijom i šemama prostornog razvoja. To su članovi predloga od 17. do 19. Ovo je u direktnoj suprotnosti sa članom 72. tačka 9. i članom 73. tačka 3. Ustava Republike Srbije.
Sa druge strane, moram istaći da strategija, barem po mom skromnom znanju, nikako ne može biti planski dokument. Strategija je sredstvo da se realizuju neki planski ciljevi, a ne odrednica tih ciljeva.
Samo se planom mogu utvrditi ciljevi i do izvesne mere uskladiti različiti ciljevi i interesi. Do danas je u Srbiji bilo preko 15 različitih strategija, koje očigledno Predlogom zakona nisu obuhvaćene niti uzete u obzir.
Sa druge strane, idemo dalje, nemamo prostorni plan na nivou države, imamo strategiju, zato imamo prostorne planove na nivou AP, regiona i opština, pri tome ne znamo kakva će rešenja dati novi ustav koji se priprema, ali i to što dajemo ovlašćenja AP i eventualno regionu, ukoliko ga bude po novom Ustavu, potpuno je različito. Regionalni prostorni plan, recimo za teritoriju AP donosi skupština AP, za grad Beograd - Skupština grada, a za ostale regione, odnosno regionalna područja - Vlada Republike Srbije.
Znači, dva potpuno različita rešenja. U jednom slučaju zakonodavni organ, skupština, donosi regionalni prostorni plan, a u svim ostalim slučajevima kod regiona donosi Vlada Republike Srbije. Da li to znači poseban i specijalni status za AP, da li su to predlozi nekog rešenja po Ustavu koji treba da usledi i da to ne liči na asimetričnu federaciju sa elementima državnosti.
Bila je jedna totalna nelogičnost da je prostorni plan posebne namene mogla da donosi Vlada Republike Srbije. Nakon toga u poslednjem predlogu za teritoriju AP Vojvodina označeno je da to čini Skupština Vojvodine, a za sve ostale Vlada. Opet dvostruka rešenja i potpuno različita.
Kod gradskog građevinskog zemljišta, osim što je uvođenje novih vrsta kategorija građevinskog zemljišta, gde se ono označava kao javno građevinsko zemljište, ne znam šta bi to javno građevinsko zemljište moglo da podrazumeva i šta je to javno, zašto ne bi bilo transparentno građevinsko zemljište, s obzirom da volite tu reč da koristite. Sve je transparetno, transparetno je sada u praksi ono što se krije. Znači, moglo bi umesto javno građevinsko da bude transparentno građevinsko zemljište.
Vrlo malo ću još, ostaviću vremena i ostalim poslanicima DSS-a, u pogledu agencija vrlo kratko. Nadležno ministarstvo neke svoje nadležnosti ustupa agenciji, što je njgovo pravo. Agencije ovakve kakve su, pa i ovim predlogom, objedinjuju sve, pa i to da sama sebi agencija izdaje poslove, dva puta naplaćuje iz republičkog budžeta i nakon toga vrši kontrolu svog poslovanja, odnosno rada, a što je neprimereno.
Na kraju, želeo bih da zaključim, tu je u pravu ministar, do sada je ogromnim brojem propisa bilo vrlo otežano, vrlo birokratizovano, pribavljanje građevinskih dozvola i izgradnja objekata. Da li zbog toga ili iz nekih drugih razloga više je objekata izgrađeno protivpravno, nego po građevinskim dozvolama. To stoji.
Međutim, ovim rešenjima se sada upravo dolazi do druge krajnosti, praktično i nije potrebna bilo kakva kontrola, naročito sa stanovišta državne vlasti i državnih organa. To stvara mogućnost za anarhiju i nemogućnost primene. Data rešenja ne uklanjaju korupciju, ne uklanjaju protivpravno ponašanje, ne uklanjaju se neka diskreciona prava koja se tumače u zakonu na način koji odgovara onome ko ima argumente fiskalne ili neke druge prirode.
Ukazaću na nelogičnosti i kontradiktornosti zakona na samo još jednom primeru, a to je član 119. - odstupanje od projekta. On kaže: "Ako se u toku građenja objekta, zbog promenjenih okolnosti koje se nisu mogle predvideti, mora odstupiti od dokumentacije na osnovu koje je izdato odobrenje za izgradnju, odnosno od glavnog projekta, investitor pribavlja odobrenje za izgradnju po izmenjenoj dokumentaciji, odnosno vrši izmenu glavnog projekta sa potvrdom nadležnog organa o njegovom prijemu."
Koje su to promenjene okolnosti? Da li te promenjene okolnosti, čim nisu utvrđene ovim zakonom, čim nema čvrstih i objektivnih kriterijuma, zavise od diskrecione volje i prava toga ko izdaje odobrenje za gradnju ili zavise od veličine finansijskih argumenata. Ovo ne otklanja mogućnost korupcije i lošeg rada, ovo upravo pospešuje mogućnost korupcije. Hvala lepo.