Hvala, predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, intencija zakonodavca prilikom donošenja novog Zakona o postupku upisa u katastar nepokretnosti i vodova, koji je stupio na snagu 8. juna 2018. godine, sa izmenama i dopunama, bila je uvođenje mnogobrojnih novina sa primarnim ciljem da katastar postane ono što je oduvek trebalo da bude – servis građana, odnosno da nema više gubljenja vremena u redovima za uvid, određivanje i plaćanje taksi, podnošenje zahteva, podizanja listova nepokretnosti i drugo.

U tom kontekstu, posebno treba apostrofirati uvođenje informacionih tehnologija u skoro svaki segment rada katastra, što je doprinelo povećanoj ažurnosti, jednostavnijoj i bržoj proceduri upisa, uštedi vremena samih stranaka.

Takođe, zakon je propisao obavezu za javne beležnike, javne izvršitelje, organe uprave i organizacije, da isprave koje predstavljaju pravni osnov za upis u katastar dostave službi katastar nepokretnosti radi sprovođenja promene, uz ostavljenu mogućnost da i same stranke podnesu zahtev za upis preko e-šalter, sem u određenim slučajevima kada je to izričito isključivao zakon.

Ovakva zakonska regulativa doprinela je povećanju broja uknjiženih nekretnina i prava na njima, što je u velikoj meri olakšalo posredovanje u prometu, donoseći u ovu osetljivu oblast najvažniji osećaj za sve, a to je sigurnost. Međutim, dosadašnja primena aktuelnog zakona produkovala je i određene slabosti, koje predlagač predloženim izmenama i dopunama pokušava da otkloni. U tom smislu, te promene se naročito odnose na ubrzanje dostave, postupka dostave, poboljšanje dostupnosti rešenja strankama i povećanje pravne sigurnosti u vezi sa konačnošću upisa.

Naime, dosadašnje rešenje predviđalo je postupak lične dostave pismena, što je u praksi podrazumevalo vrlo komplikovan postupak i prolongiralo rok izvršenog dostavljanja, jer dostavna služba u slučaju da i drugi put ne zatekne primaoca pismena na naznačenoj adresi ostavlja obaveštenje o preuzimanju pismena u nadležnom organu u roku od 15 dana, te da se tek protekom tog roka smatra da je izvršeno dostavljanje, a ovakav vid dostave mogao je da traje i po nekoliko meseci. Zato je predloženo rešenje, da je krajnji rok od 30 dana od dana javne objave, povoljnije i vodi ubrzanju dostave.

Naravno, za ovakvo rešenje neophodno je da zavod obezbedi stalno dostupnu elektronsku tablu, kako bi stranke po imenu i prezimenu, matičnom broju ili broju rešenja, bile u prilici da u svakom trenutku prate i kontrolišu predmet.

Takođe, zakon tretira još jednu anomaliju koja se može pojaviti u postupku dostavljanja, a to je situacija kada je dostava bila neuspešna i kada su stranke prinuđene da traže prepis rešenja, što je takođe komplikovalo postupak, praćen i određenim troškovima za stranke.

Predloženim rešenjem utvrđuje se obaveza organa da izda kopiju rešenja u informativne svrhe koje ne utiču na rokove uručenja, niti narušava pravnu sigurnost, a istovremeno omogućava da se stranka upozna sa svim važnim elementima rešenja.

Isto tako, treba ukazati i na činjenicu da se predloženim izmenama s jedne strane preciziraju zabeležbe koje se upisuju u katastar, a sa druge strane proširuje mogućnost upisa i brisanja zabeležbi bez donošenja rešenja u situacijama kada se zabeležba odnosi na veći broj nepokretnosti ili na postupak komasacije kulturnog dobra, te zabrane otuđenja objekta u postupku ozakonjenja.

Uzimajući u obzir ove i sve druge predložene kvalitetne izmene i dopune, siguran sam da će iste doprineti realizaciji većine postavljenih ciljeva koji su produkovali potrebu donošenja ovog zakona, pa stoga će poslanička grupa SNS sa zadovoljstvom u danu za glasanje podržati ovaj predlog. Hvala.

Hvala predsedavajući, uvažena ministarko sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici.

Na početku želim da istaknem da javne nabavke imaju ogroman značaj u savremenom društvu i izazivaju veliku pažnju javnosti zbog čega mnoge države sveta permanentno ulažu velike napore da postojeće sisteme nabavke usavrše, jer se na taj način omogućava realizacija strateških ciljeva, kao što su ekonomski razvoj i privredni rast, zapošljavanje i socijalna zaštita, poboljšanje uslova življenja i rada, podsticanje stranih ulaganja i dr.

Koliki značaj ima dobro uređen sistem javnih nabavki govori i činjenica da je učešće javnih nabavki u BDP u 2017. godini prema godišnjem izveštaju Uprave za javne nabavke iznosila 7,68%, dok je u 2018. godini zabeležen blagi porast i iznosi 7,98%. Takođe, efikasnost javnih nabavki ima direktan uticaj i na druge javne politike, kao što su fiskalna disciplina, modernizacija javne uprave, podsticanje malih i srednjih preduzeća, inovacije, ekološko i socijalno održiv rast, borba protiv korupcije i drugo.

Polazeći od navedenog, Republika Srbija je odlučna u nameri da uspostavi moderan sistem javnih nabavki, pa je u tom smislu uspostavljen zakonski okvir kroz donošenje najznačajnijeg antikorupcijskog zakona, Zakona o javnim nabavkama 2013. godine, kao i mnogih podzakonskih akata donetih od strane Vlade Republike Srbije i Uprave za javne nabavke. Uspostavljeni zakonodavni okvir je u skladu sa strategijom razvoja javnih nabavki za period 2014/2018. godine, a u velikoj meri je u skladu sa zakonodavstvom EU.

Na osnovu dosadašnje analize, primene relevantnih propisa može se izreći generalna konstatacija da je ostvaren značajan napredak u funkcionisanju jedinstvenog i modernog sistema javnih nabavki u Republici Srbiji. Glavni pokazatelj ostvarenog napretka u ovoj oblasti je otvaranje pregovora sa EU u Poglavlju 5 – javne nabavke, u decembru 2016. godine. Prilikom otvaranja pregovora utvrđen je visok nivo usklađenosti sa pravnom tekom EU, postojanje institucionalnog okvira i sprovedenih mehanizama, ali naravno ostaje prioritetni zadatak da se ovo poglavlje zatvori, a ono će u slediti nakon realizacije određenih merila.

Dosadašnja primena aktuelnog zakona produkovala je brojne pozitivne efekte na sistem javnih nabavki, među kojima naročito treba istaći – povećanje transparentnosti objavljivanjem velikog broja informacija na portalu, povećanje konkurencije što je posledica smanjenja udela pregovaračkih postupaka. Međutim, kao i svaki sistem tako i ovaj nije savršen, te se kroz primenu istog manifestuju i određene negativne pojave, kao što su planiranje koje nije dovoljno realistično, a takođe je postojala potreba da se određene odredbe redefinišu kako bi bile pojašnjene i kako bi se omogućila njihova realna primena u praksi.

Sve ovo nalagalo je donošenje novog zakona kojim bi se otklonili uočeni nedostaci, obezbedila usklađenost sa zakonodavstvom EU, uredio postupak odnosa subjekata u postupku javne nabavke na principima ekonomičnosti i efikasnosti, obezbeđivanje konkurencije i zabrane diskriminacije, te povećanje transparentnosti i konkurentnosti.

Dame i gospodo, detaljnom analizom predloženog zakona uočavaju se brojne novine u odnosu na postojeći zakon i postižu mnogobrojni ciljevi koji će se pozitivno odraziti na sve subjekte koji su obavezni da primenjuju zakon. U tom smislu ističem samo neke od njih, sa nešto dužim osvrtom na sistem pravne zaštite. Najpre ukazujem da predloženi zakon predstavlja dalje usklađivanje sa zakonodavstvom EU, odnosno novim direktivama koje nisu bile implementirane u aktuelni zakon.

Nova zakonska rešenja imaće za posledicu smanjenje i pojednostavljivanje postupka u oblasti javne nabavke, kao i smanjenje troškova učešća, što će se pozitivno odraziti na mala i srednja preduzeća koja najčešće ne raspolažu sa velikim stručnim i administrativnim kapacitetima.

Takođe, jedna od važnih novina je izjava o ispunjenosti kriterijuma za kvalitativni izbor koji služi kao preliminarni dokument, umesto mnogobrojnih potvrda i izvoda koji izdaju nadležni organi. To je standardni obrazac koji prilažu svi ponuđači, dok će na kraju postupka samo ponuđač koji je izabran biti u obavezi da prezentira prateću dokumentaciju sa dokazima.

U predloženom zakonu imamo i novo rešenje koje se odnosi na dodelu ugovora, a to je ekonomski najpovoljnija ponuda na osnovu cene ili troškova primenom pristupa troškovne efikasnosti ili odnose cena i kvaliteta.

Takođe, treba istaći da predložena zakonska rešenja ne predviđaju kvalifikacioni postupak, kao ni postupak javne nabavke male vrednosti. Isti postupci javne nabavke primenjivaće se bez obzira na vrednost nabavke.

Sva komunikacija u postupku javne nabavke realizovaće se elektronskim sredstvima na portalu javnih nabavki, što je još jedan korak ka usklađivanju sa novodonetim direktivama EU. Naročito su kvalitativne promene izvršene u sistemu pravne zaštite kako bi se obezbedio efikasan pravni mehanizam za sve subjekte učesnike u postupku javne nabavke.

U tom smislu, ukazujem da je jedino pravno sredstvo u sistemu pravne zaštite zahtev za zaštitu prava. Zahtev se može podneti u toku celog postupka javne nabavke, a najkasnije u roku od deset dana od dana objavljivanja na portalu odluke naručioca, kojim se okončava postupak. Zahtev se podnosi naručiocu koji ima mogućnost da i sam odluči o zahtevu donošenjem rešenja i tako otkloni određene propuste i nedostatke. Ako to ne uradi o zahtevu, pored te interne pravne zaštite, postoji i eksterna zaštita gde o zahtevu odlučuje Republička komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki. Protiv odluka ovih organa moguće je podneti tužbu upravnom sudu, pred kojim se osporava zakonitost odluke.

U vezi sa ovim jedinim pravnim sredstvom, treba ukazati da se o istom može izjasniti i ponuđač kome je dodeljen ugovor o javnoj nabavci, a takođe ovo pravno sredstvo u javnom interesu mogu podneti Kancelarija za javne nabavke, DRI i javni pravobranilac.

Navedena kvalitetna rešenja sadržana u predlogu zakona, svakako će doprineti realizaciji većeg dela definisanih aktivnosti u ovoj oblasti, pa stoga predlažem da u danu za glasanje damo punu podršku istom, kao i svim ostalim predlozima. Hvala.

Hvala, predsednice.

Uvaženi ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, uprkos mnogobrojnim izazovima sa kojima se suočava naša država, mudra, odmerena, realna i konzistentna politika, koju vodi predsednik Republike Aleksandar Vučić i Vlada Republike Srbije, učinila je našu zemlju pouzdanim i kredibilnim faktorom u međunarodnim odnosima koja gradi odnose poverenja sa ključnim međunarodnim faktorima.

Putna isprava predstavlja vrednost i rejtinge jedne države kao partnere u tim odnosima, pa stoga ne čudi preporuka američke konsultantske kuće „Nomad Kapitalist“ koja našu putnu ispravu procenjuje kao ispravu čija je vrednost najbrže porasla za poslednjih 10 godina. Ovakvom rejtingu naše putne isprave najviše je doprinelo to što je Srbija jedna od samo tri države sveta, uz Sejšele i Mauricijus, čiji državljani u većinu zemalja EU, Rusiju i Kinu mogu da uđu bez viza. Osim toga, bez ovog dokumenta u pasošu, naši državljani mogu da putuju u čak 119 država, od čega se u tridesetak ulazi dobijanjem formalne vize na granici.

Republike Srbija nalazi se među prvih tridesetak zemalja u svetu sa najjačim pasošem i poređenja radi, pasoš Srbije više vredi od čuvenog crvenog iz doba SFRJ, koji je Jugoslovenima garantovao bezvizno putovanje u 80 država.

Predloženim zakonom o izmenama i dopunama Zakona o putnim ispravama unapređuju se odredbe aktuelnog zakona i doprinosi harmonizaciji i usklađivanju sa propisima koji su u međuvremenu menjani ili doneti, kao i boljem funkcionisanju nadležnih državnih organa u delotvornom ostvarivanju i zaštiti prava građana po osnovu putnih isprava i način njihovog izdavanja.

Navedenim predlogom omogućava se preciznija primena u praksi zakona poslednji put izmenjenog 2014. godine, kako zbog predviđenih novih rešenja od značaja za efikasan postupak izdavanja putne isprave i njegove učesnike, tako i zbog usklađivanja sa Zakonom o opštem upravnom postupku i Zakonom o evidencijama i obradi podataka u oblasti unutrašnjih poslova.

U tom smislu, treba posebno apostrofirati zakonsko rešenje predviđeno odredbom člana 4, kojim se u članu 27. osnovnog zakona posle stava 2. dodaje stav 3, a koji se odnosi na precizno određenje roka od šest meseci u kome se može podneti zahtev za izdavanje novog pasoša pre isteka roka važenja izdatog pasoša, s tim što je odredbom člana 8, kojim se menja član 33, utvrđena i mogućnost ranijeg podnošenja tog zahteva, ali uz plaćanje uvećane naknade.

Ovakvo rešenje je opravdano, uzimajući u obzir činjenicu da pojedine zemlje traže da pasoš važi najmanje onoliko meseci od datuma ulaska, koliko traje maksimalan boravak u istim, da ne bi došlo do isteka pasoša u periodu dozvoljenog boravka.

Tako državljanin Srbije može nesmetano ući u zemlje Šengena i EU samo ako mu je do isteka pasoša ostalo minimalno tri meseca, ali ne od datuma polaska, već od datuma povratka u našu zemlju, a u neke zemlje, kao što su Turska i Egipat, taj rok je šest meseci. Odredba da se dokument ne može koristiti za ulazak u neku od ovih zemalja poslednjih 90 dana od njegovog važenja regulisana je i Sporazumom o bezviznom režimu.

Druga važna novina predviđena zakonom jeste oglašavanje putne isprave nevažećom. Dosadašnje rešenje da se putna isprava oglašava nevažećom u „Službenom glasniku Republike Srbije“ uz naravno plaćanje troškova, zamenjeno je besplatnim objavljivanjem na internet stranici Ministarstva.

Na kraju, želeo bih posebno da istaknem problem koji je opšte poznat i sa kojim se suočavaju građani Kosova i Metohije po pitanju pasoša i ujedno iskoristim priliku da još jednom zamolim ministra da se pronađe odgovarajuće rešenje kako građani Kosova i Metohije, pre svega Srbi, ne bi bili diskriminisani po ovom pitanju.

U tom smislu, podsećam da kada je 2009. godine Srbiji ukinut vizni režim ova povlastica zaobišla je kosovske Srbe, u strahu od mogućih ilegalnih migracija osoba sa Kosova i Metohije, Savet EU je uredbom broj 539/2001 zahtevao formiranje Koordinacione uprave i izuzeće iz bezviznog režima, što je tada i učinjeno donošenjem posebne uredbe Vlade Republike Srbije. Tako se dogodilo da Srbija, za razliku od ostalih država koje obično poseduju tri kategorije pasoša, ima čak pet vrsta putnih isprava.

U cilju prevazilaženja ovakvog faktičkog stanja i dobijanja bezviznog pasoša, građani Kosova i Metohije vrše promenu mesta prebivališta, ali se i tu suočavaju sa diskriminacijom, dok za državljane Srbije koji žive u bilo kom gradu centralne Srbije promena prebivališta predstavlja rutinsku administrativnu proceduru, građani koji žive na Kosovu i Metohiji, a na osnovu odluke Vlade Republike Srbije iz 2009. godine, obavezni su da se podvrgavaju brojnim bezbednosnim proverama i da ispune određene kriterijume koji ne važe za druge građane Srbije. Suočeni sa procedurama koje implicitno određuju redovne i nenajavljene policijske provere, kako bi se utvrdilo da li osoba živi na adresi koja se navodi kao adresa novog prebivališta, građani su primorani da napuste KiM na određeni vremenski period i presele se na novu adresu, što podrazumeva da osoba mora na čekanje da stavi svoje obrazovanje, posao i druge obaveze, što može da produkuje mnoge štetne posledice.

Istovremeno, uzimajući u obzir najavu i stav EU da će vizna liberalizacija važiti na KiM samo za tzv. kosovske pasoše, ostaće samo Srbi sa KiM koji će biti potpuno diskriminisani i neće moći da putuju bez viza.

Iz svega navedenog, u ime svih Srba sa Kosova i Metohije, molim ministra i Vladu Republike Srbije da nađu načine kako da otklone neke od briga koje je imala EU kada je zatražila da pasoši Koorinacione uprave budu isključeni iz režima vizne liberalizacije ili da u faktičkom ponašanju građana i organa nađu neko kreativno rešenje koje će lica sa KiM staviti u ravnopravan položaj sa ostalim građanima Republike Srbije.

Siguran sam da za ovo postoji politička volja i znanje relevantnih organa, pa u tom kontekstu očekujem buduće postupanje istih.

Na samom kraju, uzimajući u obzir kvalitet predloženih zakonskih rešenja, poslanička grupa SNS će u danu za glasanje sa zadovoljstvom podržati predloženi zakon o izmenama i dopunama Zakona o putnim ispravama i sve predložene sporazume. Hvala.

Hvala predsedavajući.

Uvaženi ministre sa saradnikom, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama se nalazi Predlog zakona o izmenama Zakona o visokom obrazovanju kojim se omogućava studentima koji su studije upisali do 10. septembra 2005. godine, da fakultete završe u naredne dve školske godine.

Utvrđenim novim rokovima završetak tih studija predviđen je do kraja školske 2020. i 2021. godine, a za studente upisane na integrisane studije i spolja medicinskih nauka do kraja 2020. do 2021. godine.

Ovaj problem u našoj zemlji nastao je uvođenje bolonjskog sistema koji je imao za primaran cilj postavljanje i integrisanje standarda u visokoškolskom obrazovanju među zemljama Bolonjske deklaracije.

Bolonjskom deklaracijom trebalo je da se spoje studenti iz svih evropskih zemalja kako bi se uklonile granice među državama i kako bi studenti svesni svetske ekonomske i političke situacije, negovali ideje zajedništva, kolektivnog duha i solidarnosti.

Srbija je Bolonjsku deklaraciju potpisala pored ostalog i da bi rešila problem tzv. večitih studenata. Studenti pre uvođenja Bolonje su u 45% slučajeva napuštali studije, a najviše obnavljane godine bilo je na drugoj godini. Studenti su se sa uvođenjem deklaracije nadali studijama koji će biti oslobođene, obimne i nepotrebne i zastarele literature i tekstovima, koji će biti pažljivije izabrani za određenu sferu studija.

Uvođenjem Bolonjske deklaracije, akademcima koji su studije upisali po starom programu dat je rok da diplomiraju do školske 2011-2012. godine, a potom u više navrata je rok završetka studija pomeran. Najpre, 2014, zatim, 2016, pa 2018. godine, da bi prošle godine dobili rok od godinu dana, tačnije do septembra 2019. godine. Tačan broj tzv. večitih studenata se ne zna, ali je procena da ih trenutno u Srbiji ima oko 10.000, s tim da nisu svi aktivni.

Pažljivom analizom ovog problema dolazi se do zaključka da postoje mnogobrojni argumenti za i protiv ovakvog načina rešavanja. Studenti kao glavni razlog da im se produži vreme za dobijanje diplome ističu da u vreme kada su upisivali fakultete nije bilo ograničenje u studiranju da bi im se prebacivanje na bolonjski sistem smanjio stepen obrazovanja, što znači da ne bi bili izjednačeni sa master studijama, već bi dobili niža zvanja.

Takođe, morali bi da polažu dodatne ispite, uz naravno, plaćanje, kao i priznavanje onih koje su već položili. Isto tako morali bi da pohađaju predavanja, iako su većina njih apsolventi sa najviše četiri ispita do diplome, a takođe potenciraju da većina njih radi i ima porodicu, što limitira njihove mogućnosti u ispunjavanju takvih obaveza. Pri tom se pozivaju, na primer Slovenije, koja po ulasku u EU starim akademcima dala rok od 12 godina da završe studije, a navode i primer Marka Duila, zagrebačkog studenta prava, koji po ulasku Hrvatske u EU i naglo presecanjem mogućnosti starim akademcima da završe fakultete prema zakonu po kome su ga započeli, tužio državu i dobio ih na sudu.

S druge strane, postoje brojni razlozi koji su protiv ovakvog rešenja među kojima treba istaći da neki od predmeta koji su studenti imali kada su upisivali fakultete više ne postoje, a problem predstavlja i to što za te predmete nema profesora.

Takođe, svi stari studijski programi su u većoj ili manjoj meri modifikovani u akreditacionom ciklusu i koji su usledili nakon donošenja Zakona o visokom obrazovanju 2006. godine i više ne postoje.

Smatram da samo produženje rokova iz godinu u godinu bez traženja inovativnih rešenja ne predstavlja kvalitetno rešenje problema, a da je to tako najbolje potvrđuje realizovan projekat Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Nišu, pod nazivom „Završite započeto“.

U ovom projektu koji se pokazao izuzetno efikasnim, participiralo je preko 100 studenata u jednom pozivu. Neki od njih su uspešno stigli i do prvih diploma već posle dva ispitna roka.

Suština projekta je organizovanje nastave subotom i nedeljom za ovu grupu studenata, pri čemu profesori sa fakulteta žrtvovali svoje slobodno vreme, ali ipak uspeli da ostvare postavljeni cilj. Zbog toga fakulteti treba da naprave prve korake u kontekstu rešenja ovog problema, tako što će pozvati ovu kategoriju studenata, koji će tako shvatiti da neko brine o njima i ne samo što će dati još godinu ili dve da završe studije, već u tome im pomoći.

Na kraju, dozvolite mi da kao moj kolega Krivokapić pozovem svoje sunarodnike sa KiM, kao interno raseljena lica, da sačuvamo teško ostvareno političko jedinstvo srpskog naroda na KiM i sprečimo nastojanje Prištine i nažalost nekih Srba, da otežaju koordinaciju Srba sa državnim organima Republike Srbije. To ćemo najbolje uraditi ukoliko 6. oktobra masovno izađemo na izbore i poverenje kao i do sada poklonimo Srpskoj listi koja će u bliskoj saradnji sa predsednikom Aleksandrom Vučićem i ostalim nadležnim organima najbolje realizovati vitalne interese našeg naroda i države na prostoru KiM. Hvala.

Hvala, predsedavajući.

Uvaženi ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, funkcionisanje svakog pravnog sistema se ne može zamisliti bez njegovog izvršnog dela. Izvršenje predstavlja najčešće poslednju i najznačajniju fazu u postupku zaštite određenog prava. Ono predstavlja realizaciju određenog cilja, koji je postavljen prilikom podnošenja zahteva za zaštitu subjektivnog prava, kao i realizaciju prava koje je utvrđeno sudskom ili drugom odlukom ovlašćenog organa.

U našem pravnom sistemu, sa propisima koji se odnose na izvršenje sudskih odluka u građanskoj materiji, nismo imali previše sreće. U Kraljevini Jugoslaviji 1929. godine donet je Zakon o izvršnom postupku, koji je prema tadašnjim pravnim standardima savremene Evrope bio izuzetno moderan i efikasan.

Događaji koji su se potom odigrali u svetu i promene nakon Drugog svetskog rata, doveli su da je zakon iz 1929. godine stavljen van snage i u tadašnjoj Jugoslaviji primenjivala su se pravna pravila.

Godine 1978. u tadašnjoj SFRJ donet je Zakon o izvršnom postupku, koji je najavljen kao revolucionarni propis samoupravnog socijalističkog sistema. Taj zakon sasvim sigurno karakterišu dve osobine, s jedne strane neravnopravan odnos društvene svojine, kao i preterana zaštita dužnika. Oba ova određenja tadašnjeg zakona bila su logična, s obzirom na konstalaciju prilika u kome je donet.

Uprkos brojnim primedbama, zakon iz 1978. godine sa manjim izmenama ostao je na snazi do 2000. godine, kada je donet potpuno nov Zakon o izvršnom postupku. Rešenja koja su tada doneta, nažalost, ne samo što nisu popravila tekst iz 1978. godine, nego su ga i pokvarila.

Osnovne primedbe koje se odnose na zakon iz 2000. godine bile su, što je potpuno neprimereno i neuravnoteženo, pokušavajući da smanji dominantan položaj dužnika, uskratio neka zakonska i običajna prava dužnika.

Zbog brojnih kritika, donet je novi zakon 2004. godine, za koga možemo reći da je njegova osnovna karakteristika pokušaj da se uravnoteže odnosi između zakona iz 1978. i zakona iz 2000. godine. To praktično znači da je zakonodavac pokušao da nađe određenu meru stvari između prava poverioca i prava dužnika.

Donošenje zakona iz 2011. godine označilo je prekretnicu u razvoju izvršnog procesnog prava u Republici Srbiji. Znatan deo ovlašćenja u domenu izvršnog postupka, koje su decenijama pripadala sudskoj vlasti, delegirana su privatnim izvršiteljima.

Tako dolazimo do aktuelnog Zakona o izvršenju i obezbeđenju, čija je primena produkovala brojne pozitivne i negativne efekte. Pozitivna rešenja zakona koja su unapredila izvršni postupak odnose se na ustanovnjavanje, odnosno uvođenje javnih izvršitelja za sprovođenje izvršenja, što je znatno doprinelo efikasnosti izvršnog postupka, ujednačavanje sudske prakse u postupku po pravnim lekovima, dužnost davanja podataka o izvršnom dužniku, preciznije definisan postupak za namirenje novčanih potraživanja, nastalih iz komunalnih i srodnih usluga, suspenzivno dejstvo prigovora, kao pravnog leka u izvršnom postupku na rešenje o izvršenju, povećanu efikasnost.

Negativni efekti koji su se manifestovali u primeni aktuelnog zakona ogledaju se u nedelotvornosti pravnog leka u izvršnom postupku, koja proizilazi iz odredbe člana 26. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, što je predloženim izmenama promenjeno, zajedničkoj prodaji nepokretnosti i pokretnih stvari. Neprimerenost primene odredaba Zakona o parničnom postupku koje regulišu postupak u sporu ima male vrednosti, neusklađenost zakonskog i podzakonskog akta, koji se tiču javno-izvršiteljske tarife i troškova izvršnog postupka.

Pogrešna primena načela srazmere, koje je u praksi bilo potpuno deformisano, imalo je za posledicu da se za minorne iznose duga sprovodi izvršenje na vrednoj imovini dužnika ili kako bi naš narod rekao – klanje vola za kilogram mesa.

U tom kontekstu ukazujem da je još Zakon o izvršnom postupku iz 1978. godine sadržao odredbu o zaštiti jedne kategorije stanovništva, zemljoradnika koji nisu mogli izgubiti zemljište i kuću sa dvorištem radi minimalnog duga.

Međutim, Zakon o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine sve je podredio potrebi da se izvršni poverilac što brže i povoljnije namiri. Novim zakonom o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine, načelo srazmere je po prvi put naglašeno kao zakonsko načelo, a najnovijim izmenama dodatno je razrađeno i ojačano ovo načelo u svim delovima zakona, sa primarnim ciljem da se onemogući unovčavanje imovine izvršnog dužnika radi namirenja bagatelnog potraživanja izvršnog poverioca.

Takođe, jedna od osnovnih slabosti aktuelnog zakona bila je i odredba iz člana 258. koja je predvidela ograničenje izvršenja na zaradi ili plati, naknadi plate i penzije koje se moglo sprovesti u visini od dve trećine, odnosno jedne polovine, ako je iznos jednak ili manji od minimalne zarade utvrđene u skladu sa zakonom. Ovakva zakonska regulativa, ceneći pre svega aktuelne ekonomske prilike, ugrožava život i egzistenciju izvršnog dužnika i njegove porodice i onemogućava ga da uredno servisira svoje redovne obaveze. U Sloveniji, recimo, postoji tačno određen iznos koji se nikome ne sme pleniti, a u Srbiji se omogućava zaplena do dve trećine plate, odnosno penzije, nezavisno od iznosa te plate ili penzije.

Da bi se izbalansirao legitimni interes izvršnog poverioca sa pravima osiromašene kategorije građana, kao jedino logično i pravedno rešenje je bitno smanjiti kvote, što je upravo učinjeno Predlogom zakona, koji sada predviđa izvršenje na jednoj polovini zarade ili plate, odnosno naknade zarade i plate, i jednoj četvrtini ako je njihov iznos jednak ili manji od minimalne zarade.

Uzimajući u obzir ova dobra predložena rešenja, kao i rešenja kojim se sužavaju koruptivne radnje, onemogućavamo multiplikovanje troškova u postupku izvršenja u takozvanim budžetskim predmetima, te otklanjaju zloupotrebu u postupku javnih nadmetanja putem elektronske platforme. Sasvim sigurno da će biti uspostavljen bolji i pravedniji izvršni postupak, što je dovoljan razlog da ga poslaničke grupa SNS sa zadovoljstvom u danu za glasanje podrži. Hvala.

Hvala, predsednice.

Uvaženi ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama se nalazi Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o regulisanju javnog duga Republike Srbije po osnovu neisplaćene devizne štednje građana položenih kod banka čije je sedište na teritoriji Republike Srbije i njihovim filijalama na teritoriji bivših republika SFRJ.

Treba podsetiti da je cilj donošenja osnovnog zakona pre nekoliko godina ispunjenje međunarodnih obaveza Republike Srbije proistekle iz presude Evropskog suda za ljudska prava od 16. jula 2014. godine u predmetu Ališić i drugi protiv BiH, Hrvatske, Srbije, Slovenije i Bivše jugoslovenske Republike Makedonije, a koja se odnosi na uspostavljanje mehanizma isplate stare devizne štednje pod istim uslovima za sve devizne štediše bez obzira na državljanstvo.

Navedenom presudom bilo je naloženo Sloveniji i Srbiji da u roku od jedne godine preduzmu sve potrebne mere, uključujući u zakonske, kako bi se svim štedišama „Ljubljanske“ i „Invest banke“ vratila njihova štednja.

Iako su tokom pregovora o sukcesiji Slovenija i Srbija stale na stanovištu po kome bi devizne štediše trebalo da obešteti ona država na čijoj se teritoriji prikupljala štednja, ostale članice bivše Federacije su iznele predlog koji je, pre konačnog dogovora, praktično overio sud u Strazburu da staru deviznu štednju isplaćuje ona država na čijoj se teritoriji nalazilo sedište banke.

Time je stvorena obaveza Republike Srbije da obešteti blizu 130 hiljada štediša koji su svoj novac uložili u filijali „Invest banke“ u BiH u aproksimativnom iznosu od preko 310 miliona evra. Kažem aproksimativnom iznosu, s obzirom da će tačan iznos obaveze biti definisan nakon prikupljanja svih prijava.

Zakonom je predviđeno da će obaveza Republike Srbije po osnovu ne isplaćene devizne štednje predstavljati javni dug danom emitovanja obveznica, a takođe je predviđena i dinamika isplata obveznica koje će se emitovati za ovu namenu u 10 jednakih polugodišnjih rata, počev od 31. avgusta 2019. godine, a zaključno sa 28. februarom 2023. godine. Međutim, u implementaciji usmenog zakona pojavili su se objektivni problemi koji su se manifestovali u nemogućnosti da štediše pribave validnu dokumentaciju do 23. juna 2019. godine i time steknu pravo na isplatu stare devizne štednje.

Naime, dokazi koje su, pre svega, štediše iz BiH dostavljali Upravi za javni dug nisu sadržali sve relevantne podatke, odnosno nisu sadržali esencijalnu činjenicu da li je potencijalni štediša delimično ili u potpunosti iskoristio štednju u procesu privatizacije u Federaciji BiH.

Otklanjanje ove barijere usledilo je tek aprila 2019. godine kada je sa Ministarstvom finansija Federacije BiH dogovoreno da se ova činjenica utvrđuje na osnovu izvoda sa jedinstvenog računa građana koje izdaje Agencija za privatizaciju u Federaciji BiH.

Ovakvo faktičko stanje onemogućilo je Upravu za javni dug da do krajnjeg roka, a to je 23. jun 2019. godine, dostavi štedišama sva rešenja, što je produkovalo potrebu za izmenom osnovnog zakona u smislu produženja roka za šest meseci, odnosno do 23. decembra ove godine.

Izmena roka za utvrđivanje ovog prava nametala je potrebu izmene roka za isplatu obveznica, što je učinjeno izmenom odredbe člana 5. osnovnog zakona, tako što iste dospevaju 28. februara i 31. avgusta, počev od 28. februara 2020. godine i zaključno sa 31. avgustom 2023. godine. Istovremeno, izmena navedene odredbe odnosi se na broj polugodišnjih rata koji se smanjuju sa deset na osam, a sve u pravcu efikasnosti i realizacije presude i potvrde da je ovo pravna država koja ispunjava svoje obaveze po odlukama najviših sudskih instanci.

Iako se radi o velikom iznosu novčanih sredstava, isplata iznosa na način i po dinamici utvrđenoj zakonom ni na koji način se neće negativno odraziti na uvećanje javnog duga i druge pozitivne makroekonomske parametre.

Zahvaljujući teškim i bolnim, ali neophodnim reformama koje se sprovode od 2014. godine, Srbija je ostvarila pozitivne efekte u svim makroekonomskim pokazateljima. U tom kontekstu ukazujem da je javni dug, od nekad blizu 80% BDP, pao na 51%, nezaposlenost je bila više nego prepolovljena, od 25 pala je na 11, imamo nisku i stabilnu inflaciju, kao i stabilan kurs dinara, te najveći priliv stranih, direktnih investicija u regionu koje su prošle godine iznosile 3,5 milijardi evra, a takav trend nastavljen je i u ovoj godini, tako da je u prva četiri meseca privučeno 1,2 milijarde evra, što je za 14% više nego prošle godine u ovom periodu.

Takođe, treba apostrofirati višegodišnji suficit u budžetu, kao i za prvih šest meseci ove godine u iznosu od 21,6 milijardi dinara, odnosno oko 180 miliona evra, što omogućava novo povećanje plata, kao i veća ulaganja u infrastrukturu.

Tako novostvoreni ekonomski ambijent produkovao je poboljšanje poslovnog okruženja, što su prepoznali mnogi investitori iz svih delova sveta, tako da na desetine novih velikih kompanija prepoznaju Srbiju, kao mesto gde mogu da se osećaju sigurno i predvidivo i gde mogu da nađu kvalifikovanu radnu snagu i odakle mogu da izvezu u svet.

Na kraju, ceneći opravdane razloge za izmene predloženog zakona, poslanička grupa SNS će u danu za glasanje podržati predlog zakona. Hvala.

Hvala, predsedavajući.

Uvaženi ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama se, pored ostalih, nalazi i jedan izuzetno važan predlog, a to je Predlog zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, koji predstavlja promenu sistemskog zakona, kome se pristupilo sa velikom ozbiljnošću, uz maksimalno učešće stručne javnosti i kroz redovnu zakonsku proceduru započetu još 2015. godine formiranjem stalne radne grupe Ministarstva pravde.

Nakon preciznih analiza krivično-pravnog okvira u našoj zemlji, odnosno statističkih pokazatelja u vezi sa izvršenjem pojedinih krivičnih dela, kao i ishoda sudskih postupaka, može se nedvosmisleno konstatovati da Srbija ima prilično blagu kaznenu politiku, koja se manifestuje ne toliko u propisanim kaznama, već u njihovom sprovođenju, odnosno presudama koje se izriču, što nameće potrebu za preispitivanje efikasnosti takvog kažnjavanja.

Dve glavne svrhe kažnjavanja su odmazda i prevencija. Odmazda kao vekovni cilj kazne je u savremenom krivičnom pravu odbačena kao neprihvatljiva. Naš današnji Krivični zakonik predviđa da je svrha propisivanja i izricanja krivičnih sankcija specijalna i generalna prevencija, kao i vaspitna funkcija koja se ogleda kroz izražavanje društvene osude za krivično delo, jačanje morala i učvršćivanje obaveza poštovanja zakona.

Svim pravnicima je poznato da upravo generalna prevencija treba da buduće učinioce krivičnih dela spreči da ne čine neko krivično delo. Međutim, aktuelni zakonodavni okvir, stanje u pravosudnom sistemu, gde procesi predugo traju, a sudije previše cene olakšavajuće okolnosti za okrivljene, uslovilo je porast najtežih krivičnih dela i otežalo realizaciju svrhe kažnjavanja.

To su neki od razloga koji su uslovili izmenu i dopunu Krivičnog zakonika, a čija je suština uvođenje doživotne kazne zatvora za najteža krivična dela.

Osim toga, uvođenje doživotnog zatvora, predlog sadrži još bitnu novinu – propisivanje pravila za strože kažnjavanje učinilaca krivičnih dela kada je reč o povratnicima, odnosno višestrukim povratnicima koji inače predstavljaju jedan od najvećih bezbednosnih problema u svakom društvu, pa i u našem.

Predviđa se i uvođenje novog krivičnog dela – napada na advokate i reguliše sankcionisanje pripremanja ubistva.

Predložene izmene, a naročito uvođenje doživotnog zatvora bez prava na uslovni otpust za pojedina krivična dela i dalje pooštravanje kaznene politike uzburkalo je širu i stručnu javnost, navelo na razmišljanje, razgovore i mnogobrojne dileme.

Opredeljujući se za propisivanje određene kazne, mi se kao društvo opredeljujemo prema određenoj društvenoj pojavi. U tom kontekstu ukazujem da teški i svirepi zločini, posebno prema deci, iziskuju posebnu pažnju društva i treba ih na svaki način osuditi i maksimalno sankcionisati.

Mogućnost da se počinioci takvih svirepih dela za života ponovo mogu naći na slobodi, što sadašnja zakonska rešenja omogućavaju i eventualno ponoviti isto ili slično delo, što je u svakom slučaju zastrašujuće, pogotovo za porodice koje su doživele užasne gubitke dece, nameće potrebu za uvođenjem doživotnog zatvora kao rezolutan odgovor i stav društva prema društvenom ponašanju ljudima koji siluju decu, ubijaju decu ili na najgori način zlostavljaju decu.

Predlog ovog zakona je adekvatan odgovor našeg društva.

Nažalost, kao i u svakom procesu, i ovde se pojavljuju organizacije za navodnu zaštitu ljudskih prava i neki pojedinci koji smatraju da predložene izmene i dopune Krivičnog zakonika, pogotovo u pogledu uvođenja doživotnog zatvora, bez prava na uslovni otpust, predstavljaju presedan nezabeležen u zakonodavstvu, koji će nas dovesti do udaljavanja od EU i problema sa Evropskim sudom za ljudska prava.

Takođe, potencira se da predviđena kazna doživotnog zatvora bez prava na uslovni otpust može se podvesti pod pojmom nehumane kazne koja je izričito zabranjena Poveljom i koja ne daje bilo kakve šanse osuđenom licu da se njegova situacija može promeniti. Naravno, ovakve konstatacije nisu do kraja utemeljene, s obzirom na činjenicu da se kazna doživotnog zatvora može izreći u 183 od ukupno 216 država u svetu, a od 49 članica Saveta Evrope, samo devet zemalja nema kaznu doživotnog zatvora, a to su pored Španije, Norveške, Portugalije, Andore, San Marina i države nastale na teritoriji Jugoslavije, osim Slovenije.

Isto tako, pet država članica Saveta Evrope predviđaju ovu kaznu bez prava na uslovni otpust.

Inače, potenciram činjenicu da je koncept doživotnog zatvora uveden devedesetih godina 20. veka, nakon ratifikacije Protokola 6, uz Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava, kojom je ukinuta smrtna kazna, i ista se izriče sve češće sa tendencijom daljeg rasta.

U tom kontekstu ukazujem da je u poslednje tri decenije utrostručen broj onih koji su osuđeni na doživotni zatvor, dok je 2000. godine 261.000 osuđenika kažnjeno na doživotni zatvor, već 2014. godine ovaj broj je iznosio 479.000, što je rast od 84%.

Kada je u pitanju primedba koja se odnosi na prava učinilaca brutalnih krivičnih dela, postavlja se logično pitanje – šta je sa pravima žrtava, maloletne Anđeline, Tijane, Ivane i njihovih porodica? Dakle, imamo situaciju borbe prava deteta koje nema ni 18 godina i na drugoj strani prava ubice dece. Ako treba da gledamo i vagamo ta dva, onda smatram da ni jednog trenutka ne treba da imamo bilo kakvu dilemu, pogotovo ako pođemo od činjenice da su naša deca najveće blago i budućnost ove zemlje, onda smo u obavezi da preduzmemo sve raspoložive mere i aktivnosti koje će omogućiti da više ni jedno dete ne strada od takvih monstruma, a predlogom ovog zakona šaljemo jasnu i nedvosmislenu poruku da Srbija prema takvim najgnusnijim zločincima neće imati ni trunke tolerancije.

Na kraju želim da izrazim zadovoljstvo što je prihvaćen predlog Advokatske komore Srbije da se u zakoniku propiše novo krivično delo – napad na advokate. Propisivanjem ovog krivičnog dela stvaraju se osnovne pretpostavke za efikasnije postupanje nadležnih organa, pre svega, policije i tužilaštva, kako bi brzim otkrivanjem, hapšenjem i procesuiranjem, te izricanjem zaprećene kazne od strane sudova postigli jasnu poruku da pravni sistem funkcioniše.

Uzimajući u obzir pozitivne efekte koje će reprodukovati primena Krivičnog zakonika, sa zadovoljstvom će poslanička grupa SNS glasati o ovom i ostalim predlozima zakona u danu za glasanje, uz žaljenje što to ranije nije urađeno. Hvala.

Hvala predsedavajući.

Uvaženi ministri sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, od više zakonskih predloga koji su na dnevnom redu današnje sednice, moj pokus biće usmeren na Predlog zakona o turizmu-

Kao što je poznato, turizam se smatra globalnim ekonomskim fenomenom i privrednom granom koja posle naftne i hemijske industrije najviše doprinosi ekonomskom rastu i razvoju svetske ekonomije.

Turizam preko svojih ekonomskih funkcija utiče na skoro sve grane nacionalne ekonomije i tako stvara multiplikator rasta. Sektor turizma pokazuje konstantan rast u svetskim okvirima i predviđa se da se takav trend može nastaviti i u narednom periodu, a u tom kontekstu naša zemlja može naći svoje mesto na turističkoj mapi, ali zato mora biti adekvatno pripremljena.

Dosadašnje aktivnosti Vlade Republike Srbije u ovoj oblasti, produkovale su mnogobrojne pozitivne efekte, pri čemu treba posebno apostrofirati da je devizni priliv od turizma u 2018. godini iznosio oko 1,5 milijardi dolara i da je ovaj rezultat ostvaren dve godine ranije nego što je planirano strategijom razvoja turizma 2016. – 2025. godine, a Srbija je na šestom mestu u Evropi kada je reč o posetama turista, što predstavlja odličan rezultat.

Planovi za ovu godinu su još optimističniji, predviđaju 3,6 do 3.7 miliona turista, od čega dva miliona stranih turista, ali za realizaciju ovih planova, Srbija mora da prati savremene trendove u turizmu, navike turista na globalnom nivou i da ide u korak sa tim navikama.

Savremeni turizam doživljava važne kvantitativne i kvalitativne promene koje se pre svega manifestuju u dinamičnom rastu turističkog prometa, globalizacije tržišta, stvaranju novih i fleksibilnijih vidova proizvodnje i potrošnje usluga u vezi sa turističkim kretanjima.

Ovakve promene nameću potrebu i stvaranje novog zakonodavnog okvira, odnosno donošenje jednog modernog evropskog zakona, koji stimuliše one koji ulažu u turizam, a sa druge strane sankcioniše one subjekte u turizmu koji ne rade na adekvatan način.

Ova oblast je do sada bila regulisana osnovnim zakonom iz 2009, godine, sa izmenama i dopunama iz 2010, 2011, 2012. i 2015. godine koji je tretirao kako oblast turizma tako i oblast ugostiteljstva.

Međutim, ovakvo zakonsko rešenje nije bilo u skladu sa regulativom EU, kao ni sa stepenom dostignutog razvoja turizma i ugostiteljstva, što je produkovalo potrebu da se ova oblast reguliše sa dva odvojena zakona, Zakonom o turizmu i Zakonom o ugostiteljstvu.

Iskustva iz dosadašnje primene zakona iz oblasti turizma pokazala su nedovoljnu koordinaciju svih aktera javnog i privatnog sektora u turizmu, što se negativno odrazilo na konkurentnost Republike Srbije kao turističke destinacije. Takođe, visok stepen sive ekonomije, naročito u delu organizovanja turističkih putovanja, predstavlja jedan od većih problema, kao i problem nedovoljne zaštite putnika u oblasti turizma.

Svi identifikovani, a i drugi problemi koji su pratili dosadašnju primenu postojećeg zakona u najvećoj meri su otklonjeni predloženim zakonom koji se, pre svega, odnosi na usklađivanje sa zakonodavstvom EU, odnosno Direktivom EU broj 2302 iz 2015. godine, koja se odnosi na organizovana putovanja i turističke aranžmane, pri čemu dolazi do potpunog uvođenja direktive u pravni sistem Republike Srbije, na unapređenje i koordinaciju rada svih aktera javnog i privatnog sektora u turizmu u cilju realizacije ovog primarnog zadatka izvršeno je preciziranje prava, obaveza i odgovornosti turističkih organizacija na svim nivoima, što će za posledicu imati transparentno pružanje usluga, smanjenje zloupotreba, kao i unapređenje bezbednosti i kvaliteta u realizaciji putovanja, na suzbijanje sive ekonomije u svim delatnostima koje zakon uređuje i u tom kontekstu posebno treba potencirati propisivanje širih, odnosno novih ovlašćenja turističkih inspektora, kao i drugih inspektora koji imaju pravo nadzora nad izvršenjem zakona, na uvođenje mogućnosti podsticajnih mera u budžetu radi usmeravanja i podsticanja turizma, i to: za učešće u finansiranju i unapređenju ekoloških standarda, energetske efikasnosti, korišćenja obnovljivih izvora energije, unapređenje digitalizacije i drugih inovativnih rešenja, a sve u skladu sa najnovijim trendovima na međunarodnom tržištu i preporukama Svetske turističke organizacije UN.

Pozitivni efekti predloženog zakona neposredno će se odraziti na mnogobrojne privredne grane poput saobraćaja, trgovine, ugostiteljstva, a posredno i na poljoprivredu, industriju, građevinarstvo, energetiku, što će su krajnjoj liniji odraziti na povećanje stvaranja dodatne vrednosti, kao i povećanje broja radnih mesta i zapošljavanje.

Na kraju, dozvolite mi da ukažem na potencijale, aktuelne probleme i perspektive razvoja turizma u sredini iz koje dolazim, a to je opština Šrpce, u kojoj je okosnica privrednog razvoja turizam i u kojoj egzistira poznati skijaški centar Brezovica, koji se nalazi na severozapadnoj strani Šar-planine.

Klimatski uslovi, dužina trajanja snežnog pokrivača od novembra do maja, kao i dužina, pogodan nagib i visinske razlike pojedinih staza svrstavaju među najpoznatije centre alpskog skijanja u Evropi. Skijalište se nalazi na nadmorskoj visini od 2500m, kapaciteta 10.000 smučara na sat. Staze su uređene za sve alpske discipline, a njihova prosečna dužina je oko 3.000m.

Šara obiluje većim brojem ledničkih jezera, brojnim planinskim potocima i rekama, kao i izvanrednim mogućnostima za lov, jer se nalaze staništa divokoza, medveda, risova i tetreba.

Ski centar Brezovica je udaljen na svega od 60km od dva aerodroma u Prištini i Skoplju i svojom izrazito alpskom prirodom i visoko planinskim ambijentom podseća na najpoznatije evropske turističke centre.

Uzimajući u obzir navedene karakteristike, sve do 1999. godine godišnje se u proseku ostvarivalo preko 100.000 noćenja u svim objektima ski centra Brezovice. Nažalost, konstalacija prilika na Kosovu i Metohiji nakon rata i dolaska međunarodnih snaga negativno se manifestovala na dalji razvoj turizma. Turistički objekti i infrastruktura su postali konstantna meta privremenih organa iz Prištine i mnogobrojnih sumnjivih međunarodnih privrednih subjekata i konzorcijuma, što je, nažalost, dovelo do stagnacije razvoja turizma.

Pa, ipak, enormnim angažovanjem rukovodstva i zaposlenih, često dovodeći sebe i do sudskih progona od privremenih institucija iz Prištine, sačuvani su svi vitalni kapaciteti ovog turističkog kompleksa.

Vlada Republike Srbije, Kancelarija za Kosovo i Metohiju, Skijališta Srbije su prepoznali takve napore, pa i pored limitiranih mogućnosti, našli modalitete kako da pomognu ski centru izdvajanjem preko 25 miliona dinara za pripremu ovogodišnje sezone što obuhvata remont žičara, kao i osposobljavanje hotelskog smeštaja, čime na konkretan način omogućava neposrednu egzistenciju za preko 200 zaposlenih i njihovih porodica, a posredno za još nekoliko stotina porodica.

Koristim priliku da izrazim zahvalnost Vladi Republike Srbije za pažnju i pomoć koju poklanja ovom turističkom centru i nadam se da će se takav trend nastaviti i u narednom periodu, što će predstavljati veliki podstrek kako za zaposlene, tako i za celokupan srpski narod u naporima za ostvarenje esencijalnog cilja, a to je ostanak na tim prostorima.

Što se samog zakona tiče, predložena rešenja i pozitivni efekti koji će proisteći iz njegove primene su dovoljan razlog da poslanička grupa SNS u danu za glasanje isti i sve ostale podrži. Hvala.

Hvala, predsedavajući.

Uvaženi ministri sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, predloženim amandmanom dodatno se definišu pojmovi iz člana 2. predloženog zakona i odnose se na razvoj Republike Srbije s posebnim akcentom na prava raseljenih lica.

Raseljena lica sa Kosova i Metohije, kao i svi Srbi i ostali nealbanci, suočavaju se sa ogromnim problemima koje samostalno teško mogu realizovati u konselaciji aktuelnih prilika koje se, pre svega, ogledaju u lošim bezbednosnim uslovima, nefunkcionisanju pravosudnih organa i drugih privremenih institucija.

Najveći broj nerešenih pravnih slučajeva odnose se na imovinu, odnosno povraćaj imovine i naknade štete i drugim imovinskim pitanjima, kao što su nelegalno zaposedanje imovine, prevarne transakcije i otuđenje imovine, nelegalna eksproprijacija i pitanja privatizacije.

U tom smislu treba istaći da je podneto 40.000 zahteva za povraćaj imovine i oko 20.000 tužbi za naknadu štete za uništenu i oštećenu imovinu pred sudovima na Kosovu i Metohiji, koji se, nažalost, planski ne rešavaju.

Polazeći od takvog faktičkog stanja, Vlada Republike Srbije, Kancelarija za Kosovo i Metohiju samostalno i u saradnji sa EU odvaja značajna finansijska materijalna sredstva za besplatnu pravnu pomoć, kao i različite projekte u tom smislu, s obzirom da smo svedoci svakodnevnog hapšenja i vođenja montiranih krivičnih postupaka za navodna počinjena teška krivična dela tokom oružanih sukoba na teritoriji Kosova i Metohije.

Stvaranjem materijalnih pretpostavki, predloženim budžetom za ovu i druge namene, uz gotovo permanentno prisustvo predstavnika Kancelarije za Kosovo i Metohiju, predstavlja dobru osnovu i veliki podstrek za srpski narod da će uspeti da odoli velikim izazovima i iskušenjima i ostvariti svoje esencijalne ciljeve, a to su u sadašnjim prilikama stvaranje bezbednosnih uslova za život, zaštita ljudskih i imovinskih prava, kao i zaštitu vitalnih državnih interesa. Hvala.

Hvala, predsedavajući.

Uvaženi ministri sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, odredbom člana 1. predloženog Zakona o centralnom registru obaveznog socijalnog osiguranja propisana je oblast koja se uređuje zakonom, a to je pre svega osnivanje, organi, delatnost Centralnog registra, kao i njegov odnos sa organizacijama obaveznog socijalnog osiguranja.

Predloženim amandmanom dodatno se definiše predmet ovog zakona i odnosi se na ukupan razvoj Republike Srbije sa posebnim akcentom na prava raseljenih lica.

Raseljena lica su najranjivija kategorija stanovništva u Republici Srbiji, čiji se problemi ispoljavaju u svim sferama života, od rešavanja stambenih potreba, statusnih pitanja, zapošljavanja, kao i ostvarivanja prava iz PIO.

Nakon proteka dve decenije od okončanja sukoba, raseljena lica ne uživaju zagarantovana prava predviđena međunarodnim dokumentima, a to je pre svega pravo raseljenih da se slobodno vrate u svoje domove i da im se vrati oduzeta imovina tokom razdoblja raseljenja ili da budu obeštećeni za imovinu koju im ne može biti vraćena.

Polazeći od ovakvog negativnog faktičkog stanja Vlada Republike Srbije svojim aktivnim merama potvrđuje čvrstu rešenost i političku volju, zajedno sa ostalim državnim organima, na celovit i transparentan način svim izbeglim i raseljenim licima ponudi pomoć i konkretna rešenja da bi mogli samostalno i na najbolji način da donesu odluku o svojoj budućnosti.

Najbolja ilustracija ovakvog postupanja Vlade Republike Srbije i predloženi budžet o kome danas raspravljamo, a kojim je opredeljeno blizu milijardu i po dinara u cilju podrške, povratku i opstanku na teritoriji KiM. Predviđena sredstva omogući će realizaciju programa izgradnje, rekonstrukcije stambenih i pratećih, javnih i infrastrukturnih objekata koji se prevashodno odnose na rekonstrukciju tranzitnih kuća za kolektivni smeštaj povratnika, izgradnju i rekonstrukciju kuća za povratnike i socijalno ugrožene kategorije stanovništva, pomoć u građevinskom materijalu za rekonstrukciju, adaptaciju i dogradnju i završetak započetih kuća.

Hvala predsedavajući.

Uvažena ministarko sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, poplave na velikim rekama i bujične poplave su najčešće elementarne nepogode u Srbiji, što je uslovljeno položajem i reljefom Srbije.

Srbija ima oko 12.000 bujičnih vodotokova koji sa različitim stepenom intenziteta ugrožavaju područja na kojima se nalaze. Bujične poplave nastaju kao posledice erozije zemljišta, što se javlja pod uticajem prirodnih i antropogenih faktora. Ove poplave nastaju naglo posle intenzivnih padavina, transportuju velike količine nanosa i traju nekoliko sati.

Za razliku od poplavnih talasa velikih reka, čija najava traje nekoliko dana, a nekada i nekoliko nedelja. Uspešna odbrana od bujičnih poplava moguća je jedino preduzimanjem preventivnih mera. Primenjuju se dve osnovne grupe radova, biološki i biotehnički radovi u slivu za sprečavanje erozije zemljišta i tehnički radovi u koritu vodotoka za sprečavanje izlivanja velikih voda i zadržavanja vučnog nanosa. Mere koje se primenjuju su administrativne i obuhvataju između ostalog izradu plana proglašenja erozivnog područja i plana odbrane od bujičnih poplava.

Bujične poplave koje su se desile maja 2014. godine u Srbiji, posledica su klimatsko-meteorološkog fenomena male verovatnoće pojave.

Ovaj klimatsko-meteorološki fenomen ne bi mogao biti sprečen, ali bi njegovo destruktivno dejstvo bilo znatno manje, da je bivša vlast preuzela preventivne mere.

Za razliku od takve neodgovorne vlasti prema svom narodu i državi, aktuelna vlast je samo u poslednje četiri godine uložila pola milijarde evra i završila 410 gradilišta u 101 opštini izgradnjom novih sistema odbrana, redovnim održavanjem postojećih planskih dokumenata, kao i promenom zakonske regulative, što je slučaj i sa predloženim zakonom.

Hvala, predsedavajući.

Uvaženi ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, u obrazloženju prethodnog amandmana apostrofirao sam da je za sprečavanje i ublažavanje posledica od poplava najvažnija prevencija.

Republika Srbija je u tom smislu uložila značajna sredstva u periodu od 2014. godine do danas i ona iznose oko pola milijarde evra u više desetina različitih projekata. Međutim, pored Republike Srbije najveći donator za prevenciju i obnovu od posledica je i Evropska unija, koja je za tu namenu donirala 172 miliona evra. U protekle četiri godine sa vlastima Srbije Evropska unija je radila na saniranju posledica od poplava u 51 opštini, a radilo se o rekonstrukciji i izgradnji brojnih objekata, domova, javnih objekata, mostova, a od pomoći koja je data direktnu korist imalo je 150.000 ljudi.

U tom kontekstu treba istaći i projekat obnova posledica poplava, izrada mape ugroženosti i mape rizika za teritoriju Srbije koji se finansira iz IPA 2014. godine u iznosu od 6,15 miliona evra, uz implementacionu podršku Svetske banke. Novcem projekta obezbeđena je najsavremenija oprema za lasersko snimanje terena iz vazduha, kao i hardver i softver za obradu podataka, kao i jedno terensko vozilo. Tim projektom biće izrađene mape, karte rizika za 74 područja koja su definisana kao plavna područja ili za oko 9.500 kvadratnih kilometara, a Vojno-geografski institut sprovodiće snimanje terena 2018. i 2019. godine. Donirana oprema treba da pomogne unapređenju pripremljenosti za slučaj poplava, da raspolažemo efikasnije resursima i da bolje reagujemo.

U protekle četiri godine na ovom planu urađen je ogroman posao. Srbija je danas nekoliko džinovskih koraka dalje od mesta na kojem je bila 2014. godine, kada su nas zadesile velike poplave, bezbednija od poplava i spremnija za reagovanje u vanrednim situacijama, ali s obzirom da su klimatske promene ogromne a nepogodne sve češće potrebno je da radimo više, pametnije, efikasnije, upravo ono što radi aktuelna vlast. Hvala.

Hvala predsedavajući.

Uvažena ministarko sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, životnu sredinu ugrožavaju brojne i raznovrsne opasnosti kojima se čovek suprotstavlja u granicama svojih umnih i tehničkih mogućnosti.

Od svih pojava, poplave izazivaju najveće materijalne i ekološke posledice koje se mogu proglasiti vanrednim stanjima. Generalno, glavni uzroci poplava su povremene pojave kiša jakog intenziteta, kao i kiše umerenog intenziteta, a koje traju neobično dugo.

Poplave izazivaju različite štetne posledice, odnosno prouzrokuju štetu, a najveće štete su svakako izgubljeni ljudski životi. Ostale štete mogu se podeliti na materijalne i nematerijalne, direktne i indirektne.

Upravo sa takvim posledicama, susreli smo se u periodu april-septembar 2014. godine, kada je zbog obilnih padavina došlo do poplava na prostoru koji obuhvata oko 20 hiljada kvadratnih kilometara, što se do tada nikada nije događalo. Posledice su bile katastrofalne i manifestovale su se u ugrožavanju života, zdravlja, imovine više od 1,6 miliona ljudi u 119 opština zapadne i centralne Srbije, a ukupna šteta iznosila je 1,7 milijardi evra.

Uzimajući u obzir iskustva iz tog perioda, kao i činjenice da je poplavama potencijalno ugroženo 18% teritorije Republike Srbije, najviše u priobalju Dunava, Tise, Save, zatim Morave, Drine i Kolubare, nameće se potreba daljeg razvoja preventivnih aktivnosti u ovoj oblasti. Do pogoršanja stanja zaštite od poplava u Srbiji dolazi usled ljudskih aktivnosti, kao što su krčenje šuma, neplanska urbanizacija, oštećenje vodnih objekata. Daljem pogoršanju mogu doprineti nepravilna upravljanja vodnim objektima, kao i potencijalne klimatske promene.

U odbrani od poplava najveći značaj imaju preventivne zaštite, koje moraju obuhvatiti prostornu celinu vodotoka, priobalja i sliva. Osnovni cilj preventivnih mera sastoji se u smanjenju verovatnoće pojava izlivanja velikih voda i redukciji potencijalnih šteta od poplava.

U tom smislu, potrebno je pored ostalog, planirati na svim vodotocima drugog reda, čišćenje korita i rastinja, a u preventivne mere spadaju i pravovremeno uzbunjivanje, evakuacija stanovništva i sklanjanje pokretne imovine. Sve ove preventivne mere iziskuju velika finansijska izdvajanja, ali sve što se danas ne investira u prevenciji, ako dođe do poplava kasnije će se platiti sedam puta više.

Shvatajući značaj preventivnih mera, Srbija je u sistemu zaštite od ove nepogode od 2014. godine do danas, uložila oko pola milijarde evra i završila 410 gradilišta u 101 opštini Srbije.

Upravo predloženim zakonom, pored ostalog, predviđaju se i mere aktivnosti koje treba da doprinesu što uspešnijoj prevenciji od katastrofa i podizanju nivoa spremnosti za reagovanje u slučaju nastupanja elementarne i druge nepogode, pa ga stoga, u danu za glasanje, treba podržati. Hvala.

Hvala, predsedavajući.

Uvaženi ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, povoljni makroekonomski rezultati Vlade Republike Srbije omogućili su povećanje i ulaganje u svim sferama života i svim delovima Srbije, uključujući prostor Kosova i Metohije.

Za razliku od kvazipatriota, kojih naravno i sada nema, čiji je primarni zadatak, kada je u pitanju Kosovo i Metohija, da srbuju iz svojih udobnih kabineta i stanova, čime nanose štetu upravo Srbima na Kosovu i Metohiji i koji zbog takvih trpe štetne posledice, Aleksandar Vučić je u više navrata obišao svako selo i zaseok u kojima žive Srbi i upoznao se sa njihovim svakodnevnim problemima sa kojima se suočavaju. Ne samo da je identifikovao probleme, već je preduzeo sve mere i aktivnosti na otklanjanju i saniranju istih. Tako je bilo i prilikom poslednje posete kada je doneo sveobuhvatni investicioni plan za 10 srpskih opština, ali i za svako mesto gde žive Srbi.

Najavljeno je ulaganje u različite projekte čija je vrednost preko 70 miliona evra, spomenuću samo neke od njih. Deset miliona evra u Kliničko-bolnički centar u Mitrovici, 13 miliona evra za fabriku peleta i 1,2 miliona evra za internet poljoprivredne škole u Leposaviću, 25 miliona evra za naselje Sunčana dolina u Zvečanu, dva miliona evra za KBC u Gračanici, 40 miliona dinara za izgradnju dečijeg vrtića u Štrpcu, šest miliona evra za završetak regionalnog vodovoda za Zubin Potok, Zvečan i Kosovsku Mitrovicu.

Ovakav odnos predsednika i Vlade Republike Srbije prema najvažnijem državnom pitanju kakvo je Kosovo i Metohija, govori o spremnosti aktuelne vlasti da ostvari esencijalne nacionalne i državne ciljeve. Hvala.

Hvala predsedavajući.

Uvaženi ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, predloženi amandman kojim se dodaje stav 3. na član 2. predloženog zakona odnosi se na razvoj Republike Srbije sa posebnim akcentom na porast ulaganja.

Pojmovi „strana ulaganja“, „strane investicije“, odnosno strane direktne investicije, predstavljaju jedno od najznačajnijih pitanja ekonomske politike. Odnos investicija i privrednog razvoja je ključna paradigma savremene ekonomske teorije. Strane direktne investicije predstavljaju najzastupljeniji oblik međunarodnog kretanja kapitala koji uključuje dugoročna povezivanja privreda različitih zemalja regiona. Tehnologije, menadžerska znanja, pristup stranim tržištima samo su neke od prednosti koje sa sobom nose strane direktne investicije. Međutim, njihov pozitivan efekat najbolje se ilustruje kroz otvaranje novih radnih mesta.

U tom kontekstu ukazujem na to da je u protekloj 2017. godini, zahvaljujući stranim direktnim investicijama, u Evropi otvoreno 353.469 novih radnih mesta, što je za 19% više u odnosu na prethodnu godinu. Na vrhu liste nalazi se Velika Britanija sa 50.000, Nemačka 31.000, Francuska 25.000, Poljska 24.000, a značajno mesto zauzima i Srbija. Naime, Revizorska kuća „Ernst i Jang“ svrstala je Srbiju, i to po prvi put, na listu 15 zemalja Evrope sa najvećim brojem stranih ulaganja gde je tokom 2017. godine uz pomoć stranih investitora u našoj zemlji otvoreno 20.000 novih radnih mesta, što čini 6% od ukupno novootvorenih radnih mesta u Evropi.

Analitičari ove revizorsko-konsultantske kuće mere ukupan broj projekata koji se finansiraju na ovaj način i ističu da je u odnosu na prethodnu godinu broj projekata stranih investicija u našoj zemlji veći za 157%. Rast od 157% u odnosu na prethodnu godinu predstavlja najveći rast od svih zemalja koje su bile predmet analize. Radi komparacije, treba istaći da je u istom periodu Španija zabeležila pad od 23%, Holandija 17%, Rumunija 5%, Irska 4% itd. Zasluge za ovakve impresivne rezultate leže pre svega u činjenici da aktuelna Vlada Republike Srbije u kontinuitetu više godina preduzima sve neophodne mere da stvori atraktivno poslovno okruženje koje je produkovalo poverenje brojnih investitora sa svih meridijana sveta. Hvala.