Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/8187">Milan Marković</a>

Milan Marković

Demokratska stranka

Govori

Replika, poslanik Aleksandar Vučić.
Po Poslovniku, narodni poslanik Nadica Momirov.
Imamo dve povrede Poslovnika, narodni poslanik Milka Silajev i narodni poslanik Zoran Anđelković. Zatim replika narodni poslanik Aleksandar Vučić.
Gospođo Silajev, po Poslovniku sam dužan da vam odgovorim, ali samo mogu reći da delim vaše mišljenje i takođe apelujem da pređemo na konstruktivniji rad.
Izvolite, gospodine Anđelkoviću.
Replika, poslanik Aleksandar Vučić.
Gospodine Vučiću, znam da čekate 18,00 časova, ali nije korektno, već pet minuta govorite. Pustite da govore i drugi do 18,00 časova. Isteklo je vreme.
Očigledno je da nema svrhe utvrđivati kvorum u tri minuta do 18,00 časova.
Rad nastavljamo sutra u 10,00 časova.
Poštovani gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, nakon nekoliko dana došli smo do kraja razmatranja ovog predloga zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine. Mi iz DS smo uložili određeni broj amandmana kojima je moguće, smatrali smo, popraviti ovaj predlog zakona, kako bi se učinio takvim da mi za njega možemo glasati.
Naime, vi znate da je u javnosti, a i u političkim strankama bilo sporno pitanje donošenja zakona o prijavljivanju i evidentiranju imovine, stoga što inače Srbija, kao država, kasni u postupku restitucije u odnosu na sve ostale zemlje u okruženju. Pa se, po logici stvari, pitanje restitucije nameće kao par ekselans pitanje političkih zbivanja u Srbiji.
Gospodine predsedniče, mislim da je vrlo teško govoriti...
(Predsednik: Budite ljubazni, nastavite, opomenuću ja. Omogućite poslaniku da se obrati. Izvolite.)
Dakle, mi jesmo imali dilemu uopšte kako se načelno postaviti prema ideji da se pitanje restitucije rešava, na neki način, u dva koraka.
Prvo da se ide sa prijavljivanjem i evidentiranjem oduzete imovine, a zatim samim zakonom o restituciji. Već taj stav sam i izneo. DS ima razumevanje za ovakav pristup, mada bismo verovatno, kao i većina ovde, želeli da taj pristup ne bude u dva koraka.
Međutim, smatrali smo da je, ukoliko se već ide u dva koraka, odnosno ukoliko se ide sa prijavljivanjem i evidentiranjem imovine, neophodno preduzeti određene radnje, odnosno predvideti određene mehanizme koji bi ceo postupak učinili znatno izvesnijim sa strane korisnika buduće restitucije.
U tom smislu smo predložili jedan broj amandmana, a kao što znate to su amandmani od samog pitanja propisa na koje će se odnositi sutra postupak restitucije, pa preko izdavanja potvrde, koji je prihvaćen i izražavam zadovoljstvo zbog toga, kao i toga da se taj registar vodi kao javna elektronska baza podataka, a što je Vlada takođe prihvatila i takođe izražavam zadovoljstvo.
Do našeg krajnjeg i krucijalnog amandmana, odnosno onog ključnog za određivanje našeg stava prema ovom zakonu, a to je da se zabrani raspolaganje onom imovinom koja je evidentirana.
Predlažemo da svi oni koji dobiju potvrdu o tome da su evidentirali svoju imovinu, kao imovinu koja je svojevremeno od 1946. godine pa nadalje bila predmet oduzimanja po propisima koje smo naveli, da svi oni sa tom potvrdom mogu da stave zabranu raspolaganja tom imovinom, odnosno da utiču da se njihovom imovinom više ne raspolaže, bilo putem prodaje, bilo putem davanja u dugoročni zakup.
Stoga smo podneli amandman koji glasi ovako: "Imovina u državnoj i društvenoj svojini upisana u Registar ne može biti predmet otuđivanja u roku od dve godine od dana stupanja na snagu ovog zakona.
Ugovori o zakupu imovine iz stava 1. ovog člana mogu se zaključiti najduže za period od jedne godine."
Mislimo da je ovo veoma važno, pošto smo svesni da će od momenta donošenja ovog zakona, pa do momenta restitucije proći određeno vreme. Mislimo da bi to vreme neko mogao da zloupotrebi, odnosno mnogi bi mogli da zloupotrebe, i da sada ne mogu reći da zametnu tragove imovini koja može biti predmet restitucije, ali prosto da tu restituciju učine nemogućom na taj način što će se izvršiti pravni promet, možda dva ili više puta od današnjeg dana pa do dana povraćaja imovine. Mislim na ono što se može vratiti u postojećem obliku, ne mislim na novčanu naknadu.
Takođe, mislimo da bi svi zainteresovani korisnici restitucije koji su nezadovoljni ovakvim načinom donošenja zakona, odnosno ovim sistemom, na ovaj način bili prosto bar delimično zadovoljni, jer bi shvatili ozbiljnost države da pristupi rešavanju ovog problema.
Na kraju krajeva, mislim da bi država na ovaj način sebi smanjila posao i eventualne probleme koji mogu nastupiti onda kada zaista bude došlo do restitucije. Mi smo u našim amandmanima predvideli da ovaj postupak bude nešto brži nego što je predviđeno Predlogom zakona. Smatrali smo da je dovoljno šest meseci da se izvrši prijava i evidentiranje imovine i da se nakon toga može doneti zakon o restituciji. Sama činjenica da je ovde rok daleko duži i da nema zabrane...
(Predsednik: Vreme.)
... raspolaganja, unosi bojazan da ovaj zakon ipak i nije taj početni prvi korak ka ispravljanju te nepravde koja je učinjena pre više decenija građanima kojima je oduzeta imovina. Pozivam vas da u danu za glasanje prihvatite ovaj amandman i zabranimo raspolaganje imovinom koja je oduzeta po svim zakonima...
(Predsednik: Hvala.)
... o kojima uopšteno govorimo da je nacionalizovana. Hvala vam i izvinjavam se zbog prekoračenog vremena.
Želeo bih samo da pojasnim nešto vezano za konstataciju gospođe Radete da je u pitanju demagogija. Na ono prethodno izlaganje kolege iz DSS-a stvarno nema razloga ništa da se odgovara, samo mogu da kažem da ne vidim način kako neko može da mi zabrani da govorim o onome što je na dnevnom redu.
Prethodna Skupština je razmatrala 1.143 predloga akata i normalno je da nije mogla da iscrpi svu zakonodavnu materiju u Srbiji od 2000. pa nadalje. Zakonodavne materije će biti i 2001, 2010. i 2015. godine, i to ne znači da će 2015. godine neko morati da izađe ovde i da kaže nekom poslaniku DSS-a, zašto to niste rekli 2003. godine.
Što se tiče donošenja zakona, zašto nismo doneli zakon 2000. godine, ne znam. Dragan Maršićanin, jedan od vodećih članova DSS-a, bio je predsednik parlamenta i stvarno ne znam zašto nije stavio na dnevni red taj zakon.
Znači, ne znam uopšte koji je to metod diskusije ako ovde imam neki amandman i želim da kažem šta mislim o Predlogu zakona, koji je to uopšte način diskusije da vi izađete ovde i da se tako ponašate? Ako ne možete da se kontrolišete i da kontrolišete vašu mržnju prema DS-u, onda to i recite, ali ne vidim način kako mislite da ozbiljno diskutujemo o predlozima zakona ako se ponašate tako.
Što se tiče vašeg izlaganja, gospođo Radeta, da se radi o demagogiji, ne radi se o demagogiji, niti mislim da je Vlada Republike Srbije htela ovde da vara ljude, odnosno korisnike denacionalizacije. Mislim da tu postoji ozbiljna namera da se tom problemu pristupi i mislim da ljudi u Vladi Republike Srbije, koji su pravili ovaj predlog zakona, žele da reše problem restitucije, pa se nameće obaveza svakome, bilo kojoj vladi, neko će to morati jednog dana da reši.
Pre mislim da je važno prihvatiti ovaj amandman iz razloga da bi se ta restitucija izvršila i učinila izvesnijom u nekom narednom periodu, relativno kratkom roku, i ne kažem da postoji neki dogovor ili predviđanje da će biti zakon u roku od dve godine. Mi stavljamo neki rok za donošenje nekog drugog zakona u nadi da se taj rok izvrši, odnosno samom činjenicom da je to donela Skupština, po nekoj logici stvari, trebalo bi da bude obavezujuće za sledeći saziv Skupštine da taj zakon poštuje, ili da izmeni zakon, odnosno da produži rok iz tog zakona.
U krajnjem slučaju, predvideo sam u svom amandmanu obavezu da se dve godine ne raspolaže tom imovinom, u nadi da će se u roku od dve godine rešiti problem restitucije, a ukoliko se on ne reši, normalno je da će taj rok boti produžen.
Dakle, ne radi se tu o demagogiji, nego prosto o mojoj želji i želji poslanika DS-a da jednom serijom amandmana učine taj postupak i bržim i izvesnijim, što ne znači da on ovako neće biti, ali sumnja očigledno postoji.
Imali smo protest građana juče ispred zgrade Skupštine i zbog toga mislim da bi trebalo pristupiti prihvatanju nekih od ovih amandmana, a kažem da je ključni amandman zabrana o raspolaganju tom imovinom.
Poštovani gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, uz svo uvažavanje dame i gospodina iz Ministarstva – mislim da nije u redu što mi ovde već treći dan diskutujemo, a da ministar nije prisutan. Prosto, bilo bi lakše da je tu, jer shodno Poslovniku Narodne skupštine, on ima pravo da uzme učešće u raspravi i možda da nam odgovori na neka od pitanja koja mogu da se reše u samoj raspravi, a da ne budu posle predmet glasanja.
Podneo sam nekoliko amandmana na ovaj predlog zakona. Juče je prošao amandman na član 1. Predloga zakona koji nisam hteo da obrazlažem, odnosno nisam bio u mogućnosti s obzirom da sam predsedavao, ali u svakom slučaju samo ću vas podsetiti da se radi o amandmanu gde su taksativno navedeni propisi.
Radi se o 32 propisa na osnovu kojih je izvršeno oduzimanje imovine i mislim da taj amandman treba prihvatiti iz razloga što, ukoliko ostane, predloženo rešenje može dovesti do brojnih nedoumica, a posebno onih o kojima je govorio kolega Marko Krstin u četvrtak, kada je krenula rasprava o amandmanima.
Pošto sam se javio sada povodom amandmana na član 3. Predloga zakona, najpre želim da ispravim deo svoje diskusije od srede, koji se odnosio na moju bojazan da će Direkcija za imovinu Republike Srbije moći da izvrši ovaj veliki posao.
Naime, upravo u neformalnom razgovoru sa predstavnicima Ministarstva saznao sam da se ceo predlog sastoji u tome da se u samoj Direkciji formira posebna organizaciona jedinica koja bi se bavila ovim pitanjem. Na taj način sama neefikasnost Direkcije, koja se ogleda u svim onim drugim poslovima koje ona obavlja od 1995. pa do danas, ne mora prosto biti razlog da sumnjamo da sada ovaj posao Direkcija može obaviti dobro.
Dakle, ukoliko bi se promenom sistematizacije i formiranjem posebnih odeljenja koja bi se bavila samo evidentiranjem oduzete imovine preuredio rad Direkcije, verovatno bi taj posao mogao da se obavi.
Stoga zahvaljujem predstavnicima Ministarstva što su odvojili vreme da porazgovaramo o ovim mojim predlozima.
Naravno, ostajem i dalje pri apelu da ova vladajuća većina pristupi promeni Zakona o sredstvima u svojini Republike.
U pitanju je zakon iz 1995. godine. Mislim da se svi slažemo ovde da je to krajnje anahron zakon, koji u dobroj meri sputava lokalne samouprave da rade svoj posao.
Podsetiću vas da nijedan pravni posao koji se tiče zakupa; da ne govorim o otuđivanju ili nekom drugom raspolaganju imovinom koju koriste opštine i gradovi u Republici Srbiji; ne može se izvršiti bez saglasnosti Direkcije za imovinu Republike Srbije.
Sa druge strane, Direkcija za imovinu Republike Srbije uopšte nije u mogućnosti da obradi toliki broj zahteva, a ti zahtevi svakodnevno pristižu u opštine širom Srbije i ne znam kako je uopšte moguće da se to reši.
Prošli put sam ukazao na primer kada neki poslovni prostor, ili preduzeće koje raspolaže poslovnim prostorom, želi da raskine ugovor sa korisnikom, zakupcem tog prostora, koji recimo ne plaća to godinama i za taj raskid ugovora treba da dobije saglasnost Direkcije, a te saglasnosti verujete nema i ne može da se dobije, tako da na sudu ne može da se zaštiti pravo lokalne samouprave i u krajnjoj distanci pravo države protiv nesavesnih trećih lica koja se nalaze u tim prostorima. To je vezano za član 3. jer se tu pominje ta direkcija.
Dakle, ostajem pri tom apelu i molim stvarno nekoga ko je u mogućnosti da porazgovara sa odgovornima u Vladi i da se taj zakon napokon promeni. Naravno, to je važilo i za prethodnu vlast, gde sam se takođe nadao da će se ovo desiti, od 5. oktobra pa naovamo, da će neko ukinuti taj Zakon o sredstvima u svojini Republike ili bar taj deo koji ograničava razvoj lokalnih samouprava.
Ukratko, moj amandman na član 3. odnosi se upravo na taj krug lica koja mogu da izvrše prijavu imovine, i on glasi: "Prijavu oduzete imovine po odredbama ovog zakona podnosi fizičko ili pravno lice, raniji vlasnik ili zakonski naslednik, odnosno pravni sledbenik, zadužbina, odnosno njeni pravni sledbenici, crkve i druge verske zajednice, odnosno njihovi pravni sledbenici, u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona. Evidencija prijavljene imovine - registar imovine, vodi se kao javna i elektronska baza podataka."
Radi se o tome da, kada je u pitanju postupak evidentiranja, ne može biti štete od toga da i drugi subjekti, a ne samo fizička lica, prijave oduzetu imovinu po osnovu Zakona o nacionalizaciji i drugih zakona, iz jednostavnog razloga što bi država time došla do potpunije evidencije. Nije mi jasno zašto su ovde izdvojene crkve i posebno zadužbine, kada znamo da te imovine ima dosta.
Da li se još neko javlja o amandmanu? (Ne.)
Na član 3. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Leila Ruždić-Trifunović i Milan Stanimirović.
Vlada predlaže da se amandman odbije, Odbor za finansije predlaže da se amandman ne prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Da, narodni poslanik Leila Ruždić-Trifunović.
Zahvaljujem. Da li se još neko javlja za reč o ovom amandmanu. Ukoliko ne, prelazimo na sledeći amandman.        Koleginice Ruždić, hoćete li da nam vratite podsetnik.
Na član 4. amandman je podneo narodni poslanik Nemanja Šarović.
Vlada predlaže da se amandman odbije, Odbor za finansije predlaže da se amandman ne prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Nemanja Šarović.
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, Izvolite.
Dakle, kao što se vidi iz svih ovih diskusija, malo ko je zadovoljan ovim zakonom; mi iz DS-a smo već rekli da za ovaj zakon nećemo glasati, jer mislimo da ovako kako je koncipiran ne rešava ove probleme. Rekli smo da uvažavamo činjenicu da je vladajuća koalicija krenula dvostepeno pri rešavanju problema restitucije. Tada smo istakli da je neophodno da se taj postupak što brže odvija, zbog toga što zaista, u odnosu na sve zemlje okruženja, kasnimo u pogledu ispravljanja ove istorijske nepravde.
Stvar je politike kako će Vlada, odnosno vladajuća većina da pristupi rešavanju ovog problema i mi to poštujemo i sada kada je Vlada predložila ovakav zakon o evidentiranju imovine – mi smo se njime ozbiljno bavili, ali kao što smo u onom uvodnom izlaganju rekli, suštinski problem jeste da ovakav zakon o evidentiranju zaista izaziva sumnju da će uroditi plodom, odnosno da će ovo u nekoj krajnjoj instanci dovesti do restitucije, odnosno do povraćaja oduzetog i do ispravljanja nepravde.
Mi smo predložili set amandmana koji ide na to da ovaj zakon učini sadržajnijim, efikasnijim, efektivnijim, i jedino pod uslovom prihvatanja naših amandmana mi ćemo zakon podržati. Smatramo i da bi ljudi, koji bi trebalo da budu korisnici ovog zakona i korisnici instituta restitucije, na taj način bili koliko-toliko zadovoljeni, jer bi vladajuća većina, Skupština Srbije i država pokazali iskrenu volju da ovaj problem reše.
U diskusijama povodom mog amandmana na član 3, a koje su ovde iznele određene kolege, zaista se vidi da postoje veliki propusti, da možda i samim amandmanima ne može značajnije da se promeni tekst ovog zakona u smislu da bi on bio pravno perfektan, ali određena poboljšanja su moguća. Po nama bi od onoga što sada imam ovde kao predlog najbolje što može bilo sledeće: da se u prvom članu prihvati evidentiranje imovine, odnosno propisa po kojima je izvršeno oduzimanje, potpuno jasno, a to su 32 propisa, kako ne bi bilo nikakvih nedoumica kasnije kada se donese zakon o restituciji; zatim, da prihvatite naš amandman, o kome je malopre govorila koleginica Leila Ruždić-Trifunović, a to je da se izda potvrda o evidentiranju imovine.
Zašto mi smatramo da je potvrda važna? Zbog toga što bi ona, u stvari, bila dokaz da je neko izvršio evidentiranje imovine, a da nije pri tom izvršavao evidentiranje recimo zgrade Skupštine Srbije. Ukoliko bi bio dovoljan sam zavodni pečat na bilo kakvom podnesku koji se preda, a prijemno odeljenje svakog organa prima bilo kakav podnesak, to je prosto obaveza, mi ne bismo znali šta je ko evidentirao, odnosno svako bi mogao da evidentira bilo šta i da time manipuliše prema trećim licima.
U slučaju izdavanja potvrde podrazumevalo bi se da je prilikom predaje podnet onaj broj dokumenata, odnosno određeni broj dokumenata koji čini verovatnim njegovo pravo da uopšte učestvuje u nekom kasnijem postupku restitucije. Znači, zbog toga je ta potvrda neophodna. To je jedan razlog postojanja potvrde.
Drugi, po nama mnogo važniji razlog postojanja potvrde, jeste da bi, ukoliko biste prihvatili naš amandman o zabrani raspolaganja imovinom koja je bila predmet nacionalizacije i drugih postupaka kojima je ona oduzeta na nepravedan način od njenih vlasnika, zainteresovana strana mogla da ode u zemljišne knjige i da pomoću te potvrde izvrši zabeležbu kojom bi se zabranilo raspolaganje tom imovinom.
Dakle, on bi mogao u svakom postupku, kada postoji mogućnost da se zametne na neki način trag toj imovini, da reaguje upravo potvrdom da je ta imovina evidentirana i samim tim ušla u određeni postupak, bez prejudiciranja konačnog ishoda.
Šta se može desiti ukoliko mi donesemo sada ovakav zakon, odnosno ukoliko većina u ovoj skupštini izglasa ovakav zakon. Može se desiti, između ostalog, da imovinom koja jeste i koja može biti predmet povraćaja, oni koji jesu vlasnici te imovine njome ubrzano raspolažu, da ona promeni dva-tri vlasnika odgovarajućim pravnim poslovima i da se onemogući restitucija.
Znači, praktično sami sebi kao država, a posebno ljudima koji bi bili korisnici restitucije pravimo problem ukoliko ne prihvatimo ovaj set amandmana Demokratske stranke.
Jedan od tih amandmana jeste ova potvrda.
Neophodno je da postoji ta potvrda, jer moramo razlikovati situacija odbijanja nečijeg zahteva za povraćaj imovine i odbacivanja nečijeg zahteva, a to bi bilo u slučaju kada bi neko bio šaljivdžija pa bi, recimo, uzeo i prijavio tuđu imovinu i pri tome prijavio bez ikakvih dokaza, zgradu Narodne skupštine, Trg Republike ili Trg Nikole Pašića ili šta već može ljudima pasti na pamet u nameri da možda budu šaljivi ili opstruiraju rad državnog organa.
Stoga vas molim da svakako prihvatite ovaj amandman i još jednom razmislite o celom setu amandmana Demokratske stranke, jer mislim da bismo onda na jedan način zaokružili ovu priču o prijavi i evidentiranju imovine, koja može imati svoje opravdanje pre svega u tome da bi se napokon ustanovila obaveza države, odnosno kako bi država mogla da koncipira način izvršenja obaveze prema ljudima kojima je pre 40 ili 50 godina učinjena nepravda.
Mislim da ipak ovo zaslužuje podrobnije objašnjenje. Mislim da gospodin Krasić možda nije najbolje razumeo našu intenciju, mada niz argumenata koje su izneli u današnjoj diskusiji,  gospodin Krasić i druge kolege, zaista stoje po pitanju ovog zakona.
Ovde moram reći da se zaista ne slažem sa vama zbog toga što suština jeste da se evidentira imovina, to jeste potvrda o evidentiranju imovine koja je bila predmet oduzimanja – primenom člana 1. ovog zakona. To jeste suština, da postoji potvrda da to jeste imovina koja je bila 1953, 1954, 1946, 1947. godine, nije bitno, oduzeta. To jeste suština priče – time da obezbedimo pravnu sigurnost i onemogućimo eventualno dalje raspolaganje, ukoliko se usvoji onaj amandman kasnije.
Dakle, mi zaista želimo baš to, da ne može neko da ima samo prijemni pečat da je predao i da to prosto bude izjednačeno, šta god da je predao, bilo kakav podnesak, sa razlogom evidentiranja.
Ovde imamo potvrdu da to zaista jeste, recimo, imamo zgradu preko puta, levo, desno, i onda imamo potvrdu da ona zaista jeste bila predmet nekadašnjeg postupka oduzimanja, koji danas smatramo nepravednim.
U tom smislu je ovaj amandman dat i zbog toga mislimo da je veoma važno da se on prihvati. Mi danas imamo generalno situaciju da se svako poziva da mu je oduzeta neka imovina. Ne mogu da ne upoznam čoveka koji kaže: šta su moji imali 1945. godine! Svako ima neku imovinu.
Može i da vam pokaže, da vas dovede u zabludu, može da ometa neki pravni posao, neku privatizaciju, može svašta da se dešava. U ovom slučaju, on to može, ali vi mu kažite: "Gospodine, da vidim gde je potvrda da je to evidentirano, da je zaista bilo predmet oduzimanja pre 40 - 50 godina?"
Zato mislim da je važna ova potvrda, a posebno je važno ukoliko bi vladajuća većina prihvatila da se zabrani raspolaganje tom imovinom. Potpuno uvažavam našu razliku po pitanju prihvatanja koncepta restitucije: da ili ne. Uostalom, to je već neko političko pitanje, a ovo je više bilo pitanje same procedure.
Ne mislim da je u pitanju materijalno-pravna odredba. Zaista nije. Ona i ne ulazi u meritum stvari, ona ne dira suštinu kako će stvar biti rešena. Ona je samo jedan deo ukupnog postupka evidentiranja imovine, gde ćemo mi reći - da, ta imovina jeste nekada davno bila predmet tog postupka, što znači da će, po osnovu nekog novog zakona, možda biti predmet eventualne restitucije.
Ali, bože moj, to niko ne može da tvrdi unapred. Eventualno, raspolaganje budućim pravom; u principu – to je zloupotreba i ako je neko lakoveran da pristane na takav pravni posao, to je njegov problem. Ozbiljni ljudi ne raspolažu budućim rodom, sem u nekim slučajevima u poljoprivredi, kada se raspolaže budućim rodom pšenice itd.