Dakle, kao što se vidi iz svih ovih diskusija, malo ko je zadovoljan ovim zakonom; mi iz DS-a smo već rekli da za ovaj zakon nećemo glasati, jer mislimo da ovako kako je koncipiran ne rešava ove probleme. Rekli smo da uvažavamo činjenicu da je vladajuća koalicija krenula dvostepeno pri rešavanju problema restitucije. Tada smo istakli da je neophodno da se taj postupak što brže odvija, zbog toga što zaista, u odnosu na sve zemlje okruženja, kasnimo u pogledu ispravljanja ove istorijske nepravde.
Stvar je politike kako će Vlada, odnosno vladajuća većina da pristupi rešavanju ovog problema i mi to poštujemo i sada kada je Vlada predložila ovakav zakon o evidentiranju imovine – mi smo se njime ozbiljno bavili, ali kao što smo u onom uvodnom izlaganju rekli, suštinski problem jeste da ovakav zakon o evidentiranju zaista izaziva sumnju da će uroditi plodom, odnosno da će ovo u nekoj krajnjoj instanci dovesti do restitucije, odnosno do povraćaja oduzetog i do ispravljanja nepravde.
Mi smo predložili set amandmana koji ide na to da ovaj zakon učini sadržajnijim, efikasnijim, efektivnijim, i jedino pod uslovom prihvatanja naših amandmana mi ćemo zakon podržati. Smatramo i da bi ljudi, koji bi trebalo da budu korisnici ovog zakona i korisnici instituta restitucije, na taj način bili koliko-toliko zadovoljeni, jer bi vladajuća većina, Skupština Srbije i država pokazali iskrenu volju da ovaj problem reše.
U diskusijama povodom mog amandmana na član 3, a koje su ovde iznele određene kolege, zaista se vidi da postoje veliki propusti, da možda i samim amandmanima ne može značajnije da se promeni tekst ovog zakona u smislu da bi on bio pravno perfektan, ali određena poboljšanja su moguća. Po nama bi od onoga što sada imam ovde kao predlog najbolje što može bilo sledeće: da se u prvom članu prihvati evidentiranje imovine, odnosno propisa po kojima je izvršeno oduzimanje, potpuno jasno, a to su 32 propisa, kako ne bi bilo nikakvih nedoumica kasnije kada se donese zakon o restituciji; zatim, da prihvatite naš amandman, o kome je malopre govorila koleginica Leila Ruždić-Trifunović, a to je da se izda potvrda o evidentiranju imovine.
Zašto mi smatramo da je potvrda važna? Zbog toga što bi ona, u stvari, bila dokaz da je neko izvršio evidentiranje imovine, a da nije pri tom izvršavao evidentiranje recimo zgrade Skupštine Srbije. Ukoliko bi bio dovoljan sam zavodni pečat na bilo kakvom podnesku koji se preda, a prijemno odeljenje svakog organa prima bilo kakav podnesak, to je prosto obaveza, mi ne bismo znali šta je ko evidentirao, odnosno svako bi mogao da evidentira bilo šta i da time manipuliše prema trećim licima.
U slučaju izdavanja potvrde podrazumevalo bi se da je prilikom predaje podnet onaj broj dokumenata, odnosno određeni broj dokumenata koji čini verovatnim njegovo pravo da uopšte učestvuje u nekom kasnijem postupku restitucije. Znači, zbog toga je ta potvrda neophodna. To je jedan razlog postojanja potvrde.
Drugi, po nama mnogo važniji razlog postojanja potvrde, jeste da bi, ukoliko biste prihvatili naš amandman o zabrani raspolaganja imovinom koja je bila predmet nacionalizacije i drugih postupaka kojima je ona oduzeta na nepravedan način od njenih vlasnika, zainteresovana strana mogla da ode u zemljišne knjige i da pomoću te potvrde izvrši zabeležbu kojom bi se zabranilo raspolaganje tom imovinom.
Dakle, on bi mogao u svakom postupku, kada postoji mogućnost da se zametne na neki način trag toj imovini, da reaguje upravo potvrdom da je ta imovina evidentirana i samim tim ušla u određeni postupak, bez prejudiciranja konačnog ishoda.
Šta se može desiti ukoliko mi donesemo sada ovakav zakon, odnosno ukoliko većina u ovoj skupštini izglasa ovakav zakon. Može se desiti, između ostalog, da imovinom koja jeste i koja može biti predmet povraćaja, oni koji jesu vlasnici te imovine njome ubrzano raspolažu, da ona promeni dva-tri vlasnika odgovarajućim pravnim poslovima i da se onemogući restitucija.
Znači, praktično sami sebi kao država, a posebno ljudima koji bi bili korisnici restitucije pravimo problem ukoliko ne prihvatimo ovaj set amandmana Demokratske stranke.
Jedan od tih amandmana jeste ova potvrda.
Neophodno je da postoji ta potvrda, jer moramo razlikovati situacija odbijanja nečijeg zahteva za povraćaj imovine i odbacivanja nečijeg zahteva, a to bi bilo u slučaju kada bi neko bio šaljivdžija pa bi, recimo, uzeo i prijavio tuđu imovinu i pri tome prijavio bez ikakvih dokaza, zgradu Narodne skupštine, Trg Republike ili Trg Nikole Pašića ili šta već može ljudima pasti na pamet u nameri da možda budu šaljivi ili opstruiraju rad državnog organa.
Stoga vas molim da svakako prihvatite ovaj amandman i još jednom razmislite o celom setu amandmana Demokratske stranke, jer mislim da bismo onda na jedan način zaokružili ovu priču o prijavi i evidentiranju imovine, koja može imati svoje opravdanje pre svega u tome da bi se napokon ustanovila obaveza države, odnosno kako bi država mogla da koncipira način izvršenja obaveze prema ljudima kojima je pre 40 ili 50 godina učinjena nepravda.