Bilo je ovde nekoliko stvari koje zaslužuju izvesno objašnjenje. Prvo, često se pominje Zakon o opštem upravnom postupku. Zakon o opštem upravnom postupku se supsidijarno primenjuje kada drugim zakonom nije regulisan određeni postupak.
Znači, mi smo ovde doneli, recimo, mnogo zakona, a jedan od njih je bio Zakon o planiranju i izgradnji, gde smo čitav niz odredbi, na koji se pre toga primenjivao Zakon o opštem upravnom postupku, izmenili i predvideli sasvim drugačiji postupak, recimo za dostavu prijava u inspekcijskom postupku itd. Uopšte ne treba to potezati kao neki argument.
Što se tiče ovog roka od sedam dana, razumem da može biti donekle sporan; ovde se jasno u amandmanu kaže da se "o izvršenom evidentiranju imovine izdaje potvrda najkasnije u roku od sedam dana od dana podnošenja prijave iz člana 3. Zakona.
Podsećam vas da prijava iz člana 3. podrazumeva dostavljanje kopija akta o oduzimanju imovine, drugi materijalni dokazi itd. Tu su u nekih šest-sedam redova nabrojani uslovi koji treba da se ispune uz samu prijavu. Normalno je da organ, ukoliko nedostaju svi dokazi, može da korespondira sa podnosiocima prijave i da zahteva da se to dopuni. U tom slučaju svakako se ne primenjuje rok od sedam dana.
Što se tiče ovog opšteg instituta ćutanja administracije, svakako se ne može primeniti ne samo ovde, nego inače ne može nigde da se primeni nakon svega sedam dana. Nema govora o njegovoj primeni i ne znam šta bi u ovom slučaju on značio. Vraćam se na početak priče. Podrazumeva se da se u jednom razumnom roku, a rok od sedam dana je potpuno razuman, daje potvrda, ukoliko su dostavljeni svi dokazi o tome da je ta imovina nekada davno bila predmet oduzimanja po ovim zakonima.
Ukoliko takvi dokazi ne postoje, organ može da komunicira sa strankom po tom pitanju, odnosno sama stranka će biti zainteresovana pa će tražiti od nadležnog organa da joj izda tu potvrdu i pitaće šta još treba da se dostavi. Ovde se ne podrazumeva neko posebno postupanje po službenoj dužnosti, jer mislim da bi to u ovom momentu bilo nemoguće.
Čak mislim da uprkos tome što se priča i ovde se često pominje, (idem minut na širu temu) da sve ove evidencije postoje, kažem vam, nažalost – te evidencije ne postoje, bar ne u onom obliku i na onaj način koji bi bio dovoljno dobar da bi se stvarno mogla evidentirati ova imovina.
Veoma mi je žao što građani dolaze u situaciju da moraju da se prijavljuju za ono što im je već jednom oduzeto, ali šta da radimo. Nažalost, tako je, ovo je nekada bila velika država, savezna država, savezna administracija. Ne zna se tu baš, iskreno da vam kažem, ni za dokumenta od pre 15 ili 20 godina gde su, a kamoli za dokumenta od pre 40 ili 50 godina. To vam govorim iz iskustva; radio sam u jednoj opštini – rešenja o nacionalizaciji uglavnom nema, nestala su vremenom itd.
Neophodno je da građani učestvuju u ovom postupku, a država građanima mora omogućiti da njihovo učestvovanje u ovom postupku bude bez ikakvih opterećenja, republičkih, administrativnih, opštinskih ili bilo kojih taksi, i da se na taj način nađe neka prava mera kako bi se došlo do cilja, a cilj je ispravljanje te nepravde od pre više decenija.