Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, evo već je drugi dan od Studije izvodljivosti, uskoro ćemo proslaviti to, za kojih pola sata, pošto očigledno vreme računamo od tog dana. No, da govorimo malo o zakonu.
Meni je žao što gospodin ministar nije tu, jer je njegovo izlaganje bilo vrlo korektno, stručno i nešto na šta do sada nismo navikli, a to je da sam predstavnik predlagača da izvesnu ocenu zakona koja neće biti samo politička već u neku ruku i lična.
Moram reći da imam razumevanja za pristup koji ste vi ovde ponudili. Naravno, mislim da bi bilo daleko bolje da mi ne idemo u dva koraka, nego da idemo iz jednog koraka, da je to moguće uraditi. Vi ste, verovatno, kao izvršna vlast procenili da to nije moguće uraditi i zbog toga ćemo mi danas i da pričamo samo o zakonu koji ste vi predložili.
Verovatno javnost zna, a pretpostavljam i poslanici znaju, ali bih to ovde napomenuo prosto da bih ukazao na potrebu da se ovo pitanje rešava brzo, a to je da su zemlje u okruženju praktično donele zakon o restituciji u toku 1991. godine, pa nadalje, uključujući i Albaniju, koja je to uradila 2004. godine. Ukoliko mi krenemo samo sa ovim zakonom, kao sa nekim prvim stepenikom, i onda se prosto taj rok čini dosta dugačak, jer kad se posle tog roka krene u donošenje nekog zakona, onda mislim da nećemo bogzna šta postići.
Takođe se ne slažem sa mišljenjem ministra o tome da je ovo ista situacija kao kada neki zakon obaveže na donošenje drugog zakona. Obično jedan zakon opšteg karaktera obaveže na donošenje nekog zakona koji je, eto, da kažem, samo jedan deo u toj ukupnoj materiji. Pa, recimo, onaj zakon o lokalnoj samoupravi je predvideo da se donese zakon o glavnom gradu. Ali je ovde taj postupak malo kontra, tako da mislim da je profesor Hiber potpuno bio u pravu kada je skrenuo pažnju na to da se teško može obavezati sledeći zakonodavac. No, to je u krajnjem slučaju isto i sa drugim zakonima - teško je obavezati kasnije zakonodavce, jer je za donošenje zakona Skupština najviši organ i jedina ovlašćena.
Šta je problem kod ovog predloga? I, šta je možda izazvalo nedoumici u našoj javnosti, posebno među licima koja su zainteresovana i
koja bi trebalo da budu korisnici rešenja iz ovog zakona? Pa, upravo to što ovaj zakon sadrži neke manjkavosti koje izazivaju sumnju, a nas iz Demokratske stranke sprečavaju da vas podržimo u ovom koraku.
Te naše sumnje, odnosno naše primedbe smo pokušali da izrazimo tj. otklonimo amandmanima, i sada ću izneti stav Demokratske stranke: mi ćemo glasati za zakon, ali ukoliko se prihvate naši amandmani.
Gde su ključne stvari kod naših amandmana, odnosno gde su naše ključne zamerke, a koje mislim da su i zamerke javnosti i onih koji su zainteresovani za sprovođenje ovog zakona. To je prvo član 1. On je sam po sebi dosta neprecizan. Mnogi su ovde pitali zašto se pominje taj zakon i zašto se na jedan opšti način govori o određenim institutima koji su predmet prvog člana.
Mi smo dali amandman u kome smo jasno pobrojali sve one akte na osnovu kojih je izvršeno oduzimanje te imovine i mislimo da je neophodno da prihvatite amandman na član 1, ukoliko zaista imate nameru da prihvatite amandman na član 9, gde predlažemo da se zabrani raspolaganje tom imovinom. Jer, samo na taj način ćemo izbeći onu zamku koja se desila u nekim državama, a to je da bude stopirana privatizacija.
Moram priznati da mi nije jasno zašto ste Direkciju odabrali kao organ kome se podnose prijave. Svima nam je poznato, a posebno onima koji su radili u lokalnoj samoupravi ili se bavili advokaturom, nije bitno, da Direkcija za imovinu Republike Srbije prosto nije u mogućnosti da obavi ni onaj obim posla koji joj je dat u nadležnost Zakonom o sredstvima u svojini Republike Srbije iz 1995. godine.
Znači, Direkcija to prosto ne radi. Vi imate na hiljade i hiljade predmeta samo iz Beograda, kojima se traži saglasnost Direkcije za raspolaganje državnom imovinom i Direkcija tu saglasnost ne daje. Reći ću vam svoje iskreno uverenje u vezi sa tim - meni nije jasno zašto nikada nismo menjali taj zakon, od 2000. naovamo, Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije.
Nije mi jasno zašto to nije radila ni prethodna vlada, a nije mi jasno zašto to ne radi ni ova vlada, bar kod onih odredbi koje se odnose na saglasnost Direkcije i na neke banalne stvari kao što je davanje u zakup poslovnog prostora. Sada je to mala digresija, ali reći ću vam da jedan poslovni prostor, nije bitno koji, ne može da raskine ugovor sa zakupcem u slučaju kada zakupac ne ispunjava svoje obaveze ukoliko nema za to saglasnost Direkcije.
Sada vi možete doći u situaciju da ne plaćate zakup dve, tri ili pet godina ukoliko je ugovor zaključen nakon stupanja na snagu Zakona o sredstvima u svojini Republike. Vi taj ugovor jednostavno ne možete raskinuti, jer će svaki sudija, odnosno advokat suprotne strane insistirati na tome da li imate saglasnost Direkcije na otkaz ugovora. Ali, dobro, to je mala digresija.
Zato mislim da ste tu pogrešili. Možda je trebalo obrazovati nešto pri Ministarstvu finansija i na taj način rešavati ovaj problem. Mi smo u nekom našem nacrtu, nekog sličnog zakona, predvideli da ipak Ministarstvo finansija bude to koje će o tome odlučivati.
Takođe mi nije jasno zašto ste ovo sveli samo na jedan uzak krug lica. Zašto niste uključili verske zajednice, zadužbine itd. Ovde se prosto radi o evidenciji. Ne bi to nešto bitno poremetilo ceo postupak. Ne bi bilo ništa sporno i da se dođe do te dodatne evidencije.
Tako naš amandman teži ka ispravljanju ovog predloga zakona, i ono što mislim da je veoma važno kada budete sprovodili ovaj zakon jeste da to nikako ne može da bude na teret korisnika ovog zakona, a pretpostavljam da će on biti usvojen.
Jednostavno, morate takse, administrativne, republičke, opštinske ili kako ih budete predvideli, ili će se direktno ići u Direkciju, ne znam kako ste to zamislili, znači ceo taj postupak ne sme da nosi trošak za korisnike. Znate, to je prosto jedno etičko pitanje, više nego pitanje samog novca.
Žao mi je što ministar nije ovde, pošto imam jednu primedbu da iznesem, pretpostavljam da vi iz tima ministra Parivodića i niste pisali odgovore na naše amandmane, ali istakao bih nešto što je obeležilo sve ovo vreme od kada je ova vladajuća koalicija na vlasti, a to je da se amandmani DS a priori odbijaju.
Par puta smo imali krajnje nelogičnu situaciju, koja je izazivala i podsmeh, da su odbijani amandmani koji su bili stvar logike ili kojima se želelo da se samo promeni redosled reči u rečenici, kako bi stvari izgledale normalnije.
Reći ću vam odgovor na moj amandman. Mojim amandmanom predložio sam, u sklopu ovog celog koncepta o zabrani raspolaganja, da se o prijavljenoj imovini izdaje potvrda. Znate kakav je odgovor Vlade? Odgovor Vlade je - ne prihvata se amandman, jer nema pravnog osnova za izdavanje potvrde.
Stvarno sam bio šokiran kada sam ovo pročitao, kakav je pravni osnov. Gospodin Vučić je šokiran takođe. Znate kakav to pravni osnov treba da postoji da bi neko izdao potvrdu. Zašto mislim da je važna potvrda. Zato što vi ovde kažete - zavodni pečat, prijemni pečat je dovoljan ili potvrda o predatoj pošiljci preporučenom poštom je dovoljna kao dokaz.
Prvo, ova potvrda nije dovoljna kao dokaz, to znate. Kada se šalje pošta, imate onu potvrdu o prijemu pošiljke, a šta je u pošiljci to niko ne zna. Što se tiče samog prijemnog pečata, ni on nije dovoljan, jer vi možete jednako raspolagati time, odnosno pokazivati kao i da ste predali potpuno prazan papir.
Znači, potvrda o prijemu bi trebalo u stvari da potvrdi da je vaša molba za evidentiranje imovine prihvaćena u razmatranje, a ako ne dobijete potvrdu, to znači da je vaša molba za evidentiranje imovine odbačena. Zbog toga je potrebno da postoji potvrda, da biste u krajnjem slučaju vi tom potvrdom mogli da insistirate pred nekim državnim organom ili u privatnim odnosima da je ta imovina predmet nekog razmatranja.
Šta ako neko prijavi ovu zgradu Skupštine kao imovinu? U toj varijanti Direkcija bi odbila da izda potvrdu o prijavljenoj imovini, jer je očigledno šala, a u varijanti kada se u određenom roku proveri da ta imovina zaista egzistira, odnosno da ima osnova za podnošenje te potvrde, čime se ne prejudicira pitanje kako će se rešiti po novom zakonu, onda mu vi izdate potvrdu. Zato mislim da je neophodno da postoji izdavanje potvrde o evidentiranju imovine.
Na kraju, taj ključni član 9, oko koga se sve ovo vrti, ukoliko bi bio prihvaćen, bilo bi neophodno da prihvatite i ove amandmane koji bi na bolji način to uredili, a to je ta zabrana raspolaganja. Mislim da će posle donošenja ovog zakona i nastupiti otuđenje, zametanje tragova vezano za imovinu koja bude predmet evidentiranja. Mislim da će baš svi pohrliti da što pre otkupe, da što pre na bilo koji način izvrše pravni promet 2, 3, 4, 5 puta, i da na taj način možda onemogući nekog u ostvarivanju svog prava.
Ukoliko vi prihvatite amandman da se zabrani raspolaganje, a prihvatite amandman na član 1, neće doći do stopiranja privatizacije, jer se odnosi na fizička lica, sem u onim slučajevima kada je oduzeto sada kada nije bilo u pitanju ortačko društvo itd. Drugo je njegovo pravo u nekom pravnom licu, to je stvar koja će biti predmet nekog raspolaganja, ali profesor Hiber i ja, kada smo radili ovaj deo, mi smo zaista vodili računa o tome da ukoliko se prihvati amandman na član 1. i amandman na član 9. to će se odnositi samo na imovinu fizičkih lica.
Možda hoće u nekim manjim segmentima i onemogućiti privatizaciju, ali možda neka cena mora da se plati. U krajnjem slučaju, opet, pitanje restitucije jeste pitanje neke cene, ali postoji i taj etički razlog i mnogi drugi razlozi koji nas navode na to da mi restituciju moramo izvršiti.
Drugo, što sam predložio tim amandmanom, jeste da bismo za evidentiranu imovinu, na osnovu ove potvrde koju bi izdala direkcija, mi mogli u zemljišnim knjigama da izvršimo zabelešku i da stavimo zabranu raspolaganja, i mogli bismo trenutnom korisniku imovine koja je predmet ovog zakona da priložimo tu potvrdu i da ga onemogućimo da zaključuje ugovore o zakupu koji bi bili na 10, 20 godina.
Radi se o tome da sam predvideo amandmanom da se ugovori o zakupu za ovu imovinu mogu davati najviše na godinu dana. Ako dotle ne bude rešeno, neka se on produži još na godinu dana, ali opet da se spreči neka vrsta zloupotrebe koja bi mogla nastupiti nakon donošenja ovog zakona, jer svako može uraditi tu sledeću stvar.
Zakupodavac može zaključiti ugovor na određeno vreme, ne ugovor na neodređeno vreme, pa primeniti Zakon o obligacionim odnosima i raskidati taj ugovor itd, ili ovim zakonom posle predvideti neku vrstu isključenja primene Zakona o obligacionim odnosima.
Uzmite samo situaciju da zaključimo ugovor na određeno vreme na 15 godina, kako ćemo raskinuti ugovor na određeno vreme. U principu ne možemo, to i vi znate, i sam znam, bar ne prema sadašnjem Zakonu o obligacionim odnosima.
Zato bih, zaista, molio, žao mi je što ministar nije ovde, da vi kao njegovi saradnici, a i predstavnici vladajuće koalicije ovde, razmotrite mogućnost da se izvrši zabrana raspolaganja, da se prihvate ova tri amandmana o kojima sam ovde govorio, na taj način sigurno i naša stranka će vas podržati, što je svakako manje važno u ovom slučaju.
Ali, siguran sam da bismo na taj način, na jedan bolji način, uz manje sumnje i uz manje nezadovoljstva kod onih koji treba da budu korisnici ovog procesa, doneli jedan zakon koji bi zaista bio onaj prvi korak, kako reče gospodin Milošević, ali da on zaista bude korak, a ne neki polukorak, koji ne bi mogao posle ovaj proces da vrati nazad.