Meni je žao što sam primetio neke ideološke tonove, da je rasprava ideološki obojena. Mislim da tome nije bilo mesta.

Pričao sam o vojvođanskim seljacima koje su zvali žitari, koji su hapšeni, prebijani i ubijani zato što nisu mogli da isporuče žito, i sve im je uzeto. Ne znam gde tu ima slovo "Č" od četnika.

Moram da vam kažem, ko to ne zna, u Banatu nije bilo četnika, bio je samo jedan pripadnik Ljotićevog pokreta, koji se prezivao Mojić i koga su posle 7-8 godina uhvatili na tavanu. Ako mislite da su to bili četnici, ovi ljudi o kojima ovde pričam nemaju veze sa četnicima.

Da produžim dalje, ti ljudi su dali svoje sinove od 18 do 22 godine, od kojih je nekoliko hiljada poginulo na klanici Sremskog fronta, sa jednim metkom u pušci, bez puške, protiv pancir divizija, prvi put pušku u ruke, ti seljaci kojima je to posle uzimano, i dobijali su ih sa sandukom ili bez sanduka da ih sahrane. Dakle, tu nema nikakve ideologije, mislim da mi pričamo o istom.

Ako je to ideologija, ako su ti seljaci kojima je to uzeto i koji su svoje sinove dali da se bore bili četnici, ne znam da su oni bili. Dakle, apsolutno se ne mogu složiti da se ne samo bilo kakav znaka jednakosti, nego bilo kakav znak stavi između ovoga i onoga. A to da li je neko bio izdajnik ili nije, to će biti utvrđeno, i ko je bio i kakav je bio. Pričam o običnim ljudima, o seljacima. Mislim da se oko toga slažemo, valjda to postoji.

Što se tiče gospodina Vučića, mislim da smo na neki način došli do toga da je neko nevin ovde stradao i da on treba da bude rehabilitovan na ovaj ili onaj način. Da li je način izabran kakav treba, to je sada drugo pitanje, oko toga smo se složili.

Što se tiče slučajeva koje je pominjao danas, zaista mislim da pravda ne treba da bude spora i dostižna, nego brza i dostižna. S tim se potpuno slažem i ta maksima više ne važi nigde. Ta je maksima prestala davno da važi pre 100 godina. Možda negde kod nas važi, ali ne bi smelo.

Međutim, hoću da kažem sledeće: zaista mislim da je pravni sistem kakav je sada uznapredovao u odnosu na pravni sistem 40-tih godina nemerljivo i da ne možemo to da uporedimo, i da ipak postoje instrumenti i metode.

Mi danas u parlamentu upravo o tome pričamo. Gospodin Vučić je pomenuo ime čoveka koji je postradao i on traži da se ta nepravda ispravi. Voleo bih da znam, da čujem ko je smeo 47. da ispriča ovo što smo mi danas ispričali ovde. Dakle, to su dve neuporedive stvari.

Ako je stradalo 5.000 ljudi, od logorisanih 8.821, i ako je toliko familija stradalo u IB-u, 65.000 sa familijama, mi moramo reći da je tu neko stradao nevin. Mislim da jeste. Većina ovih ljudi, kada se o seljacima radi svi ljudi su stradali nevini i mi treba da kažemo: ljudi su stradali nevini i prema tim ljudima treba da se ispravi nepravda.

Njima treba da se vrati ono što je konfiskovano, i ako je neko, a ne verujem da je iko od njih nažalost živ, da mu se plati nematerijalna šteta, sve po važećim propisima. I tu nema nikakve ideologije.

Ako mislimo da je to ideologija, da ovi ljudi nisu nevino stradali, da nisu mučenici, onda tu nešto sa nama nije u redu. Mislim da je sa mnom u redu, ali sa nekim ko ovo sada meša sa onima koji su okvalifikovani kao izdajnici, to jedno sa drugim nema veze.

Kakav je cilj toga, ne znam, ali stojim iza toga i mislim da niko ovde od poslanika ne misli da je ovih 8.821 ljudi na bilo koji način učinio bilo koje krivično delo da bi bio surovo kažnjen i bukvalno ubijen. Ako mi nećemo da priznamo da je ubijeno na hiljade ljudi u navali revolucionarne strasti, onda ne znam gde postojimo i zašto postojimo. Priznajmo to i idemo dalje. Hvala.

 

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo, gospodine ministre, zaista je bila inspirativna rasprava koja je, po meni, nažalost ideološki obojena. Mislim da bi ovim zakonom možda trebalo da prekinemo takvu priču, ali eto, ne možemo, pa makar da pokušamo da pričamo na neki drugi način.
Sumnje u to da se ovim zakonom rehabilituje neko ko je nekoga ubio, ko je nekome nešto ukrao, ko je nekoga ispratio u neki logor, otklonio bih samim tekstom zakona.
Znači, sud će odlučiti da li je neko gonjen iz političkih ili ideoloških razloga, ili zato što je nekoga ubio, osakatio, oterao u logor i nešto mu oteo. To sud i sada radi. Ne vidim razlog da sumnjamo da će sud dobro oceniti zašto je ko progonjen. Sudovi i sada sude za sva krivična dela, pa će suditi i za ovo. Nema nikakve sumnje da neće rehabilitovati onoga ko je osuđen zato što je nekoga ubio, oterao u logor, zato što je odao državnu tajnu, potpisao kapitulaciju.
Dakle, u to ne sumnjam, jer kada bih sumnjao, onda bih izrazio nevericu u sudove, u ovu državu. Verujem u Srbiju, i to piše u zakonu. Ako ga čitamo, da bi neko bio rehabilitovan, treba da je lišen prava iz političkih i ideoloških razloga, ništa više i ništa manje. To jasno piše. Šta je ko hteo time da kaže, pričajući o ovim ili onim istorijskim ličnostima, to verovatno on zna.
Ali, u zakonu piše jasno i glasno, poverili smo sudu, koji sada to radi, da uradi taj posao. I sada postoji sudska rehabilitacija. Kolege su o tome pričale. Znači, radi se o osudama preko tri do pet godina zatvora, ako u roku od 10 godina učini novo krivično delo. Dakle, ništa posebno i ništa naročito. To je institut u kome sudovi rade svoj posao. Verujem da će sudovi to dobro uraditi.
Ako već govorimo o osobama, odnosno licima koja bi došla za primenu, kada se radi o ovom zakonu, nažalost tih osoba i lica mislim da više nema. To bi bili ljudi od 80 i više godina. Oni neće osetiti "blagodet" rehabilitacije. Njih više nema.
Mislim da se svi ovde možemo složiti da je bilo postupaka bez postupaka. Dakle, da je neko prostim putem odveden negde i nije se više vratio. Ne znam da li mislimo i da li delimo mišljenje da bi njega trebalo rehabilitovati. Mislim da bi. Mislim da se slažemo oko toga da je takvih bilo podosta, da tu nisu ništa uradili, nego su zbog nečega nekome smetali, pa su odvedeni i ubijeni, ne znam im se grob, ne zna se gde su zakopani, familiji je zabranjeno da dođe do njih na bilo koji način.
Dakle, možemo se složiti oko toga da je zaista bilo različitih slučajeva u kojima je došlo do toga da nečija prava budu grubo povređena.
Nabrojaću nekoliko: jedan je prinudni otkup, drugi je kolektivizacija nacionalizacije, treći je Rezolucija Informbiroa i događaji oko toga, četvrti – obračun sa dobrim delom intelektualaca koji su učestvovali na ovaj ili na onaj način u javnom životu, koji su bili izdajnici ili nisu, ali nisu svi bili izdajnici; na kraju, dodao bih i nacionalno sumnjive, sa kojima se isto tako obračunavalo bez presude, bez rešenja. Ne kažem da u tim situacijama nekada nije bila odmazda, ali mislim da ne treba mi da se bavimo odmazdom. Trebalo bi ovde da se bavimo pravom.
Citiraću naš Ustav, pošto, kao kolega Krasić, delim mišljenje da predlagač nije pogodio ustavni osnov i da ustavno uređenje Republike Srbije pruža daleko jače i pouzdanije ustavne osnove za ovakav zakon.
Samo ću da pomenem, recimo, član 1. Ustava: "Republika Srbija je demokratska država svih građana", znači, ne pominje se ni ovaj ni onaj građanin, ni ovaj ni onaj narod, koji u njoj žive, "zasnovana na slobodama i pravima čoveka i građanina, vladavini prava i socijalnoj pravdi".
Znači, vidim osnovu u slobodama i pravima, kao kolega, i u vladavini prava. To je za mene osnov.
Član 14: "Život čoveka je neprikosnoven".
Član 15: "Sloboda čoveka je neprikosnovena".
Dalje ne bih da citiram. Tu su osnove. Zaista se držimo našeg Ustava koji pripada redu savremenih, modernih evropskih Ustava, takav kakav je, i sadrži osnove za nešto ovako.
To što je predlagač napisao – procesno-pravni osnovi, iz člana 72. može da se dopuni ovim materijalno-pravnim osnovom koje ga puni apsolutnom sadržinom koja dozvoljava nešto ovako i omogućuje nešto ovako.
Da vidimo ko su ti ljudi na koje bi se ovaj zakon odnosio, poslužiću se citatom iz knjige: "U leto 1945. godine doneta je na nivou Jugoslavije Uredba o otkupu i prometu hlebnih žita u ekonomskoj 1945-46. godini". Ovo pominjem zato da bi na ovaj način izrazio svoje poštovanje prema ovim žrtvama. To su bile žrtve i niko to neće moći da ospori. Od početka do kraja to se neće moći osporiti.
Po ovoj uredbi svakom domaćinstvu je bila određena količina obaveze viška hrane. U početku, radi obezbeđivanja hranom, posle rata, što je opravdano, a potom kao sredstvo klasne borbe usmerene protiv bogatih seljaka.
Zatim, ovom uredbom produžen je otkup. Kada se planirane količine nisu mogle obezbediti političkom agitacijom, primenjivana je represija. U Vojvodini je kroz zatvore prošao 8.821 seljak. Da li to nešto vama znači ili ne, ali meni to mnogo znači. Bilo da je prošao jedan seljak, znači mi, a prošao je 8.821. Da li mislite da je bilo rešenja? Nije bilo.
Kada nije isporučio, uzeli su babu iz kuće, onako u gunju bosog, odveli ga, zatvorili u podrum, pa onda – ko se obesio, ko čupao brkove, ko sekao vene, ko skakao sa balkona, ako je bilo balkona, ako nije bilo prizemlje. To je tačno i to neće moći da se ospori nijednom istorijom koja se bude pisala na ovim prostorima. Uz sve to, kazne, konfiskacije pokretne i nepokretne imovine, potpuna ili delimična.
Da vas podsetim, porodica Glavaški iz Novog Bečeja. Od kašike i viljuške do salaša, sve je uzeto.
Znate šta piše u rešenju: "Konfiskuje se kao bogatom", doslovno tako piše, ne kao saradniku okupatora, nije sarađivao sa okupatorom; taj je imao mnogo dece i radio je; njemu je sve uzeto. Mi smo to nešto vraćali, tačno je, doneti su zakoni.
Međutim, ono što je vraćeno ne može da vrati ono što se desilo. Ljudi su poniženi, vešali su se, gubili su pamet, mozak. To je bilo strašno.
Vreme otkupa 1945-1952. zapamćeno je u Vojvodini kao najstrašnije vreme pljačke, bezakonja i terora. To pišu savremenici. Dakle, nije izmišljeno.
Što se tiče kolektivizacije, da pomenemo i to, radi se tu o hiljadama ljudi. Zakonom o agrarnoj reformi i kolonizaciji od 1945. godine ustanovljen je agrarni maksimum i kolektivizacija.
Kolektivizacija je sprovođena uz pomoć političke agitacije i represivnim merama primenom fizičke i psihičke torture. U Vojvodini je kolektivizirano ukupno 40% domaćinstava, a u privatnom vlasništvu ostalo je 41% zemlje.
Šta se dešavalo sa ljudima koji nisu imali da isporuče žito u onim količinama u kojima je neko ocenio da on to može da uradi? Šta se dešavalo – ljude su hapsili, odvodili u logore.
Tako je bio logor u Dečanima, da se ne zaboravi, na Kosovu je bio logor za seljake, koji su se zvali popularno "žitari", najviše iz Vojvodine, ali i iz Šumadije.
Bilo ih je od četiri i po do pet hiljada tzv. žitara, umirali su tamo, nisu bile dozvoljene posete rodbine, prijem hrane i u Dečanima i danas postoji, ako postoji groblje žitara.
O Informbirou mislim da je suvišno ovde govoriti, opet svi znamo da se radilo o nekoliko desetina, između 15-25.000 ljudi koji su iz ideoloških razloga, kao pripadnici jedne partije, u jednom trenutku pogrešili određenu odluku jednog ili drugog rukovodstva i stradali zbog reči, šale, zbog priče.
Propadale su čitave porodice i to je trajalo tako od 1948. pa nadalje do 1952, 1953. godine. Nije se znalo gde su ti ljudi. Nisu donošena rešenja, ali to ne treba da se rehabilituje.
Dakle, o tim ljudima se radi. Ne bih da ovde zamenjujemo teze, ako smatramo da će naši sudovi rehabilitovati one koji su streljali, ubijali, logorisali. Mislim da neće, naši sudovi nisu takvi i to i od ove i od one vlasti zavisi verovatno. Pravosudni sistem je nešto drugo, što neguje jednu drugu priču.
Što se tiče samog teksta zakona, mislim da je dobro da pošto tih ljudi više zaista nema, da svako zainteresovano lice može da pokrene ovaj postupak i da taj postupak ne zastareva.
Mislim da nije dobro što se od podnosioca zahteva, u članu 3. traži da podnese dokaze opravdanosti zahteva, jer ne mogu da zamislim kako će dokaz podneti onaj koji nije dobio rešenje, odnosno lice koje je osuđeno ili nije ni osuđeno, nema rešenja, nema odluku, kakav dokaz on da podnese? Nema ni izvoda iz matične knjige umrlih, ne zna se gde je on umro, kad je umro, znači tu dokaza nema.
Zato je članom 4. sud obavezan da pribavlja dokaze, što je dobro, ali u članu 3. se traži nešto što je po meni za najteže slučajeve, nemoguće. Nadalje, šta mislim, mislim da je u ovom postupku bilo neophodno da se isključi plaćanje sudske takse, koja je prilično visoka i koja će naravno onemogućiti neke da urade ovaj posao. Što se tiče efekata zakona mislim da oni nisu dobro analizirani u samom Predlogu zakona, jer ih zaista tu i nema.
Kaže se: "Primena rešenja predloženih u ovom zakonu, po našoj proceni, neće izazvati dodatne troškove građanima". Prvo, to je sudski postupak, on svakako nešto košta, dakle, ne možemo reći da angažovanje pravosudnog aparata nema neki iznos troškova.
Drugo, mislim da efekti zakona nisu u troškovima, efekti zakona su u tome da se jačaju demokratska načela pravne države, zaštite života i zdravlja građana i da se u krajnjoj liniji, po meni, izvrši naknada štete. Ovde u zakonu to ne piše.
Međutim, mislim da će pravnici – praktičari, koji se bave ovakvim problemima, u praksi ipak doći do nešto drugačijeg zaključka u osnovi, iz toga što, ako se stavlja van snage konfiskacija imovine kao kazna, ta imovina se mora vratiti. Dakle, tu nastaju neke obaveze.
Drugo, ako ima neko od preživelih, što će teško biti da ima, pošto se radi o osobama posle 60 i više godina od kada im je tako nešto izrečeno, oni će imati pravo na naknadu nematerijalne štete po opštim propisima. Dakle, ne možemo govoriti da neće biti toga.
Znači, potpuno im pripada to pravo, jer će se odluka doneti, stupiće na pravnu snagu i deset godina od stupanja odluke nastaće zahtev za naknadu štete. Istina, nematerijalna šteta prestaje smrću onoga ko ima pravo na nju, tako da će toga biti malo, ali ne možemo reći da toga neće biti.
Dakle, G17 plus će podržati ovakav tekst zakona, da ponovo naglasim, ne radi ideologije ovih ili onih stvari, nego radi toga da se nekoliko desetina hiljada ljudi koji su najčešće ugroženi, kojima su najčešće oduzimani život i zdravlje čak bez ikakvog papira, dovedeni u tu situaciju da se kaže – ti i ti ljudi su pod tim i tim uslovima stradali zato što nije bilo prava, pravde i elementarne pravičnosti, i to je suština ovog zakona.
Da li je on savršen, ne bih mogao da kažem, obzirom da se radi o zaista sumarnom tekstu zakona.
Ali, mogu da kažem da sudovi imaju na raspolaganju dosta propisa koje je ova skupština donela. Dakle, tu se radi o Zakonu o krivičnom postupku, o Krivičnom zakoniku.
Znači, tu su svi zakoni koji se primenjuju u ovoj materiji, zatim odredbe Krivičnog zakona o rehabilitaciji, itd. To su sve odredbe koje se mogu primeniti na ove slučajeve.
Mislim da ovaj zakon možemo doneti bez neke opasnosti, još jednom to da naglasim, jer vidim da je to priličan problem i izaziva dilemu. Da li će biti rehabilitovan onaj koji je nekoga ubio, koji je nekoga osakatio, ko je nekom nešto ukrao? Nema mogućnosti za to, jer je sam član zakona isključuje.
Znači, samo kada se radi o progonu lica iz političkih i ideoloških razloga. Mislim da je vama potpuno jasno šta je to. To su oni koji prvo nemaju nikakvo rešenje i presudu, znači, nema osude, a kao drugo, oni kojima nema takvih krivičnih dela na teretu. I to su ti ljudi. A to zašto neko sumnja na ovaj način, verovatno ima neke druge razloge. Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo, gospodine ministre, Skupština se nalazi pred odlučivanjem o šest odluka Visokog saveta pravosuđa, koje se odnose na izbor 16 predloženih kandidata za predsednike sudova i 34 kandidata za sudije. Znači, 49 nosilaca pravosudnih funkcija.
Ovo je izuzetno značajna funkcija koju ima ova skupština. Ova skupština donosi zakone, a sudovi ih primenjuju na konkretne slučajeve i primenjujući zakone rešavaju o konkretnim pravima i obavezama građana.
Dakle, ogromna je odgovornost ove skupštine da zaista izabere one koji će na stručan način, dostojanstveno, sa svojim kvalitetima i odnosom prema svakom pojedinačnom slučaju primeniti taj propis, da bi se ustalila takva sudska praksa, da možemo zaista da idemo ka tome da ostvarimo taj uvek pretpostavljeni deo pravne države.
Ova skupština je do sada izabrala nekoliko stotina nosilaca pravosudnih funkcija, ali ne samo to, ova skupština je stvorila uslove da sudovi mogu da rade po propisima koji im omogućavaju bolju zaštitu i brže rešavanje u pravima građana. Pa smo doneli Zakon o parničnom postupku, Zakon o izvršnom postupku i niz drugih propisa organizacione prirode kojima su stvoreni uslovi da pravosuđe funkcioniše efikasnije.
Ne kažem to bez razloga, jer je dosta jednostavno da se određeni predmeti reše u kraćem roku da bi građani brže, na jednostavniji i efikasniji način ostvarili svoja prava. To da je pravda spora, ali dostižna, nije dovoljno građanima kada na pravdu čekaju više godina.
Naš cilj ovde u Skupštini trebalo bi da bude da menjamo propise kojima se uređuju rokovi za postupanje sudova, da te rokove činimo obaveznim, kogentnim i da sankcionišemo kroz postupak izbora, odnosno razrešenja nosioca pravosudnih funkcija one postupke nosilaca koji ne izvršavaju zakonom određene rokove.
Navešću jedan izuzetno dobar primer kako smo jednim zakonom, kao što je Zakon o izvršnom postupku, uredili postupak izvršenja odluka koji je bio izuzetno komplikovan i složen rešavanjem po skraćenom izvršnom postupku. Kada se podnosi predlog za izvršenje, a kada sud na osnovu isprave verodostojne uz predlog donese rešenje, kada se obavezuje dužnik da podnese relevantne isprave kojima osporava, ne otvara se odmah parnični postupak i kada trojica sudija cene da li su isprave koje je podneo dužnik relevantne da bi se upustilo u parnicu ili potvrđuju i puštaju izvršenje.
To je jedan odličan, sumarni postupak koji je omogućio da se brojne presude mnogo lakše i jednostavnije izvrše dok nisu ni donete, a samim podnošenjem predloga i sa samim dokazivanjem da je predlog zasnovan na zakonu. Znači, sud ne donese odluku na osnovu parnice, nego je donese na osnovu samih isprava i izvrši na osnovu same isprave uz kasnije pravo da se dužnik oglasi nekim drugim stvarima, osim ispravama koje je bio dužan u početku da podnese.
Znači, nama su potrebni takvi postupci. Po mom mišljenju, potrebno nam je to da u određenoj meri ubrzamo parnične postupke i na drugi način – oročivanjem vremena u kome su prvostepeni, ali i drugostepeni sud i Vrhovni sud u postupku revizije dužni da odluče po zahtevima po tužbi, po redovnom pravnom leku i po vanrednom pravnom leku. Mislim da je to neophodno, mislim da mi imamo kvalitet sudija koji će moći da u određenom roku ispune obaveze prema građanima, da odluče ne samo u prvom stepenu, nego i u drugom stepenu, što je kada se radi o sprovođenju rasprava ograničeno, a sa druge strane i po reviziji kada se radi o vanrednom pravnom leku.
Znači, moj predlog bi bio da mi nastavimo sa reformom propisa, kako bismo zaista oročili sve ono što je moguće oročiti i da pripremimo organizaciju putem apelacionih sudova da se neke stvari, kao što je postupak po redovno pravnom leku, odvijaju brže i efikasnije za građane.
U pogledu predloga odluka koje ovde imamo pred nama, mi smo to na poslaničkoj grupi detaljno razmotrili. Mi nemamo mnogo primedbi na ono što je predložio Visoki savet pravosuđa. Mogu sa odobravanjem da konstatujem da je zaista sve manje primedbi na ono što Visoki savet pravosuđa predlaže, što je dobro, s obzirom na pismo koje je ovde pomenuto.
Mi smo se odazvali pozivu Visokog saveta pravosuđa, neki se nisu odazvali. Razgovarali smo o Visokom savetu pravosuđa i utvrdili smo određene parametre vezane za stručnog sudiju, dostojnost itd. da niti mi ovde, a niti na Visokom savetu ne bi došlo do zabune oko toga šta je ključno za izbor, odnosno razrešenje sudija.
Mislim da je koristan taj kontakt sa Visokim savetom i ja sam se zaista odazvao tome. Mada, ono pismo koje je usledilo, bez neke pripreme i konsultacije, nije bilo dobro i treba izbegavati takav način komunikacije. Znači, Visoki savet pravosuđa bi jednostavno mogao da komunicira na način kako je to urađeno na tom zajedničkom sastanku.
Dakle, da se vratim na temu. Ovde imamo šest odluka. Mi smo osporili, imajući u vidu ono što smo imali od dokumentacije, a to je odluka 119-184/06, od 31.01.2006. godine, pod rednim brojem 8. Ružica Nikolić, za predsednika Opštinskog suda u Staroj Pazovi. Osporavanje je usledilo na jedan dosta neobičan način, bar u dosadašnjoj praksi; osam sudija Opštinskog suda u Staroj Pazovi obratilo se Visokom savetu, ministru pravde, predsedniku Vrhovnog suda i poslaničkim grupama.
Znači, osam sudija imenima i prezimenima i potpisima osporavajući stručnost i dostojnost sudije. Oni su poslali kompletnu dokumentaciju. Radi se o zapisnicima sa sastanaka kolegijuma, a to su zapisnici od 27.06. prošle godine i 14.10. prošle godine, gde se vidi da je od osam sudija šest glasova dobio jedan, a nula glasova dobio kandidat koji se sada predlaže.
Poslanička grupa G17 plus je mišljenja da ukoliko kandidat za predsednika suda ne uživa poverenje većine sudija neće moći na zadovoljavajući način da obavlja funkciju predsednika suda. Sa druge strane ima određenih nedostataka kada se radi o kvalitetu rada. Mi smo te stvari razmatrali, neujednačen kvalitet rada, neke godine zadovoljavajući, neke nije. Dakle, to su dva kriterijuma zbog kojih mi ne možemo podržati izbor ovog kandidata za predsednika Opštinskog suda u Staroj Pazovi. Na kraju, hoću da kažem da smo zapazili dosta obimne aktivnosti Vrhovnog suda, naročito predsednika i Ministarstva, koje su upravljene na to da sudovi ažurnije, potpunije i studioznije razmatraju predmete, posebno kada se radi o rokovima.
Te aktivnosti su dale zaista dobre rezultate i dosta je građana koji iskazuju zadovoljstvo time što se ubrzavaju postupci i brže rešavaju predmeti. Naravno da to nije dovoljno, to je početak i to je jako dobar početak. Mi insistiramo da se nastavi sa tim, da se vrši nadzor u vidu pravosudne uprave ili sudske uprave. Da li to radi Ministarstvo, predsednici sudova, predsednik Vrhovnog suda, jer svaki predmet koji ubrzamo mnogo znači onome koji čeka već godinama da se taj predmet reši.
Znači, treba nastaviti sa tim postupkom, treba nastaviti sa uvođenjem savremenih sredstava za obradu podataka. To je u Novom Sadu u određenoj meri urađeno.
Očekujem da bude instaliran softver koji bi takođe omogućio bolju informisanost građana u toku postupaka sa jedne strane, a sa druge strane sudijama da lakše rade. Mi, dakle, podržavamo sve ove predloge, podržavamo aktivnosti za sve organe i mislimo da bismo mogli da doprinesemo efikasnijem radu i donošenju mnogih izmena, odnosno postojećih propisa. Hvala vam.

Dame i gospodo, gospodine ministre, pred nama je Predlog zakona kojim se praktično produžava pritvor. Mi smo nešto tako slično imali već pre određenog vremena i tada sam diskutovao na isti način kao što ću i sada da diskutujem.
Mislim da ne možemo po slobodnoj volji pristupati određivanju pritvora, bez obzira što se u našim rukama nalazi zakonodavna vlast. Zakonodavna vlast je ograničena Ustavom na srpskom jeziku. Ustav znači ustaviti samovolju. Ustav ima svoj tekst. U tom tekstu piše i Ustav sadrži odredbe kojima se ograničava pritvor.
Čitajući Predlog zakona, pogotovo njegov ustavni osnov, on se poziva na član 15. stav 2, u kome se kaže da niko ne može biti lišen slobode, osim u slučajevima i u postupku koji su utvrđeni zakonom. Predlog zakona se poziva i na član 72. stav 1. tačka 2. Ustava koji sadrži procesni osnov, jer Republika Srbija uređuje i obezbeđuje ostvarivanje i zaštitu sloboda i prava čoveka i građanina.
Međutim, Ustav posle člana 15. ima i član 16. Pošto je to najviši normativni akt ove države, ja ću ga citirati: "Lice za koje postoji osnovana sumnja da je izvršilo krivično delo može, na osnovu odluke nadležnog suda, biti privedeno i zadržano u pritvoru, samo ako je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka ili bezbednosti ljudi". Već u prvom stavu nalazimo ograničenje kada se može odrediti pritvor. Samo ako je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka ili bezbednosti ljudi.
Time se apsolutno isključuje svaka druga mogućnost, svaka druga potreba, znači pritvor nije kažnjavanje, on je mera obezbeđenja da bi se mogao postupak voditi ili da bi se obezbedila bezbednost ljudi.
Stav 2. kaže: ''Trajanje pritvora mora biti svedeno na najkraće nužno vreme''. Mi vreme merimo, naravno, sekundama, minutima, satima, danima, mesecima, znači, nekim rokovima. U Predlogu zakona ne vidim rok. Nama je rok određen ni dve ni četiri godine, nego kako Zakon kaže, tako određen, pri tom može trajati do izricanja prvostepene presude. Ako uzmemo Krivični procesni zakon, tamo nema roka da se donese presuda, znači, za pritvor nema roka i pritvor nam izlazi izvan okvira onoga što propisuje Ustav.
Nadalje, Ustav propisuje da pritvor može trajati po odluci prvostepenog suda najduže tri meseca od dana pritvaranja. Ovaj rok se može odlukom Vrhovnog suda, to naglašavam, produžiti još za tri meseca. Dakle, ako se do isteka tih rokova ne podigne optužnica, okrivljeni se pušta na slobodu.
Ustav, naravno, služi za tumačenje svih zakona, za ponašanje svih i svakoga, pa ako ovo tako tretiramo, Ustav kaže, samo odlukom Vrhovnog suda se pritvor može produžiti i još za tri meseca, a posle isteka tih rokova pušta se na slobodu. Znači, tu Ustav operiše sa rokovima. On ne kaže do donošenja neke odluke, Ustav kaže, do isteka rokova. Mi ovde, nasuprot tome, u zakonu kažemo – tako određeni pritvor može trajati do izricanja prvostepene presude.
Pošto nema roka za izricanje, mislim da bi predlagač morao da predvidi rok. Koji bi rok bio, to ne znam, to zavisi od potreba koje iziskuju donošenje ovog zakona, ali očigledno je da Ustav traži rok, pošto u procesnom Krivičnom zakonu nemamo rok za donošenje presude, mislim da je ovde pritvor praktično ograničen eventualno zastarelošću krivičnog gonjenja, što ne može biti rok za određivanje pritvora, niti je to tako određeno.
U samom obrazloženju zakona nalazimo analizu efekata zakona, pa kaže ovako – ''donošenje ovakvog zakona neće izazvati troškove građanima i privredi, posebno malim i srednjim preduzećima''. Ne vidim kakvu ulogu imaju mala i srednja preduzeća kod pritvaranja građana.
Mislim da je trebalo ovde da napišemo koliko građana ima u pritvoru, koliko će oni morati duže da ostanu u pritvoru zbog ovoga itd.
Zatim, kod razloga za stupanje na snagu pre osmog dana, predlaže se da zakon stupi na snagu narednog dana kako ne bi istekao pritvor optuženima za krivična dela organizovanog kriminala. Taj deo obrazloženja nije u skladu sa normom koja se predlaže, a koja glasi – protiv optuženog, koji je zbog isteka roka pušten na slobodu, može se odrediti pritvor. Znači, tek ako je pušten na slobodu, može mu se odrediti pritvor. Ovde u obrazloženju piše da im ne bi istekao pritvor. Tu ima nekih nesaglasnosti.
Kao i prvi put kada sam diskutovao kod donošenja ovakvog sličnog zakona, ne mogu da se otmem utisku da imamo određeni popust prema određenim pravosudnim organima koji ne bi smeli da imamo, jer se radi o pravima građana koja su opet garantovana Ustavom, i to članom 12. Ustava, gde se slobode i prava ostvaruju i dužnosti ispunjavaju na osnovu Ustava, osim kada je Ustavom predviđeno da se uslovi za ostvarivanje prava i slobode propisuju zakonom.
Mislim da se u ovom slučaju radi o tome da naša odeljenja, posebno odeljenja pri Okružnom sudu koja postoje u Beogradu, koja se bave najtežim oblicima kriminala, očigledno nisu u mogućnosti da u određenom, pristupačnom ili vremenski ograničenom, roku izvrše ovaj zakon. Treba da razmišljamo o tome kako da poboljšamo rad tih odeljenja, a ne da svakih šest meseci menjamo zakon. Zahvaljujem se.

Dame i gospodo, gospodine ministre, mislim da je jako dobro što imamo jednu ovakvu raspravu i što zaista sučeljavamo stručne argumente o jednom veoma važnom pitanju, koje u stvari vodi ka tome da se građanima olakša da steknu pravo svojine u stanu, zgradi ili nekoj drugoj nepokretnosti koja im je neophodna.
Mislim da svi mi ovde delimo mišljenje, bez obzira na to da li se zalažemo da se zakon donese ili da se ispravi amandmanima, da je neophodno učiniti nešto da se ono što postoji u prirodi iskoristi zato da se na njemu konstituiše i pravo hipoteke, kako bi neko na osnovu toga mogao da podigne kredit. Mislim da je to među nama nesporno.
Sporan je način kako je to ovde uređeno zakonom, što dozvoljavam da je moguće i potrebno da se ovde raspravlja oko tog pitanja. Mislim da kod rasprave povodom ovog pitanja gubimo iz vida katastarsku evidenciju nepokretnosti, koja je usvojena Zakonom o katastru nepokretnosti i upisima prava na nepokretnost. To je zakon koji predviđa uvođenje jedinstvene evidencije, stavljanje van snage zemljišne knjige, koja je u dugom periodu imala veoma veliku ulogu, i uvođenje jedinstvene evidencije koja treba da obuhvati sve objekte. I one objekte koji nisu uknjiženi i one objekte koji su započeti.
Iz prakse u Novom Sadu kao advokat mogu da vam kažem da katastar nepokretnosti jako dobro funkcioniše kao jedinstvena evidencija nepokretnosti, da se kod ustrojavanja katastra nepokretnosti obnavlja evidencija. Zovu se vlasnici ili potencijalni vlasnici da donesu određene isprave, da se upisuju svi objekti, i započeti, i bez dozvole, i sa dozvolom, da se upisuje objekat. Unosi se u operat, unosi se u plan i upisuje se objekat kao nedovršen ili bez građevinske dozvole, ili bez upotrebne dozvole, i takva zabeležba stoji u listu nepokretnosti.
To je evidencija za koju ne bismo mogli reći da je nova, ona postoji već 13 godina. Trebalo je da zameni ukupnu evidenciju o nepokretnostima i da objedini dve evidencije na celoj teritoriji Srbije. Znači, zemljišno-knjižnu, i tapijsku i katastarsku, kao i evidenciju o posedu. To je evidencija koju zaista više ne možemo zvati novom i obuhvaćen upis ovakvih započetih objekata, i objekata bez dozvole i objekata koji nemaju sve elemente da bi bili upisani.
Delim sa mojim kolegama koji imaju ove amandmane jednu vrstu opreza da li će na ovaj način moći da se otvori neka vrsta zloupotrebe da se zalaže nešto što nije upisano, što nije konstituisano kao zemljišno-knjižno telo, što bi rekao moj kolega Krasić, ali vidim ovde jedan od način da se omogući ljudima koji imaju takve objekte da lakše steknu pravo na kredit.
Ukoliko neko založi dva ili više puta ili otuđi neki objekat, postoji više instrumenata kojima se to kontroliše, kanališe i sprečava, uključujući krivičnopravnu zaštitu kada se radi o prevari. Mislim da ako bi uzeli u obzir i ovakav zakon, a taj zakon postoji već 13 godina i upravo o tom zakonu ministar ovde govori, Zakon o katastru i upisima prava na nepokretnostima, list nepokretnosti kao zamena izvoda iz zemljišne knjige ili zemljišno-knjižnom ulošku sadrži sve ono što se nalazi na nekom zemljištu. Zaista ona sadrži i to da je objekat započet, da objekat nema građevinsku dozvolu i sve ono o čemu mi ovde govorimo. Dakle, to bi mogla biti garancija za ono o čemu se ovde sumnja i postavljaju se određene mogućnosti.
U pogledu same hipoteke mislim da ako bi išli na tradicionalističko shvatanje hipoteke, da ona isključivo može biti po Zakonu o zemljišnim knjigama, predratnom, koji ovde važi samo kao pravno pravilo, a ne kao zakon, onda bi zaista došli u situaciju da okamenimo pravni promet, bojim se ipak otvoren, pre svega potrebama života, ali i zakonodavac je uvažavao takve potrebe.
Samo ću da pomenem Zakon o prometu nepokretnosti, koji odavno predviđa obavezu da se ugovori o prometu nepokretnosti uvek sačinjavaju u pisanoj formi i da potpisi stranaka budu overeni.
Međutim, moram da vam kažem da je taj zakon više puta menjan i ti prethodni zakoni, važeći zakoni, sadrže odredbu koja omogućava sudu da konvalidira takav ugovor ukoliko nije povređen javni interes.
Mislim da mi imamo ovde uslova da donesemo ovakav zakon i da ovaj zakon ne unosi manju pravnu sigurnost. Mislim da on u stvari pokušava da popravi neke stvari i to na jedan suštinski način, a pravna sigurnost se ne konstituiše samo ovim zakonom, ona se konstituiše ipak delovanjem svih organa, i policije, i suda itd.

Dame i gospodo, gospodine ministre, opet mislim da postoji jedna vrsta nesporazuma oko sticanja prava svojine na nepokretnostima. Zakon o osnovama svojinskih pravnih odnosa predviđa kao oblik sticanja prava svojine na nepokretnostima u zemljišnoj knjizi, upis u zemljišnu knjigu, ali onda kada se nepokretnosti stiču pravnim poslom. Upravo tako definiše zakon. Znači, pravo svojine na nepokretnosti stečenih pravnim poslom stiče se upisom, ne samo zaključenjem ugovora.
Međutim, mislim da je ovde ključna stvar to da se pravo na nepokretnosti ne mora steći samo upisom, ono se stiče i građenjem. Mi ovde govorimo praktično u najvećem broju slučajeva o pravu svojine na nepokretnosti koja se stiče građenjem i tu zaista upis nije neophodan da bi to pravo svojine postojalo. Ono se stiče činom građenja na različite načine.
Građenje može biti, da sada ne podsećam neke koji se time više bave, od svog, od tuđeg materijala, svojim radom, tuđim radom, na svom i tuđem zemljištu. Zakon o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima predviđa i takvu mogućnost sticanja prava svojine. Dakle, nije neophodno za sticanje prava svojine građenjem da objekat zaista bude upisan u zemljišnoj knjizi.

Dame i gospodo, gospodine ministre, povodom amandmana, kao i do sada. Mislim da raspravu treba da vratimo, upravo ono što je predsednik rekao, da pričamo o zakonima. Koleginica koja je govorila pre mene je govorila o listu nepokretnosti, negirajući to...

Koleginica je interpretirala mene.

Koleginica možda mene nije razumela, ali radi se o listu nepokretnosti koji jeste zamena za izvod iz zemljišne knjige, prema Zakonu o premeru i katastru i upisima prava na nepokretnostima, još od 1992. godine. Istina, taj zakon je predviđao da se u roku od deset godina ustroji jedinstvena evidencija, koja nije ustrojena, koja je trebalo da objedini podatke iz katastra, koji su sadržavali posed, podatke iz zemljišne knjige, koji su za jedan deo Srbije sadržavali podatke o svojini.
Taj zakon se primenjuje i mogu da vam kažem iz prakse da je njegova primena pokazala da je katastar veoma uspešno preuzeo podatke o svojini, ne samo tako što je automatski primenio podatke iz zemljišnih knjiga, nego tako što je, praktično, na obnovi inventarisao podatke, jer su vlasnici donosili isprave i ažurirali to svoje pravo svojine.
Dakle, list nepokretnosti zaista jeste, po tom zakonu, potpuna zamena za raniji izvod iz zemljišne knjige, odnosno zemljišno-knjižni uložak. On sadrži sve potrebne delove, s tim što su oni, za razliku od zemljišno-knjižnog uloška, koji je abecednim redom napisan, naravno, po našem pismu, po azbuci. Taj list nepokretnosti jeste ono o čemu sam pričao i on zaista sadrži upis i onih objekata koji su započeti, koji nisu završeni, onih objekata koji nemaju građevinsku dozvolu, koji imaju građevinsku, a nemaju upotrebnu dozvolu i niza drugih varijanti koje mogu da se dese. Zbog toga, u stvari, taj zakon omogućuje da se donese jedan ovakav zakon i da se upravo na takvim objektima, koji imaju na zemljištu zabeležbu da postoji nedovršeni objekat, upiše i hipoteka.
U pogledu prava preče gradnje, o čemu je koleginica ovde pričala, da li ga ima ili nema, mislim da svi znamo da je od 1952. godine i Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta postojalo pravo korišćenja vlasnika građevinskog zemljišta, jer od svojine se ono pretvorilo u korišćenje, pa je taj vlasnik, kada je hteo da zida kuću na svom zemljištu, tražio pravo preče gradnje, s tim što je mogao da zida onoliko objekata, odnosno stanova koliko mu je taj zakon dozvoljavao.
Pošto je taj zakon stavljen van snage i ukinut, prestalo je pravo preče gradnje. Znači, prava preče gradnje koja su bila do Zakona o planiranju i uređenju prostora, ostala su prava preče gradnje i u budućnosti se takva prava ne mogu konstituisati.
Međutim, ovaj zakon o kome mi sada govorimo, o planiranju i građenju, praktično, omogućuje da se ostvari promet građevinskim zemljištem koje je u državnoj svojini, jer omogućava nosiocima prava korišćenje da prenesu to zemljište, što su oni do sada i radili, ali suprotno zakonu. Po ranije važećim propisima takav promet je bio ništav.
Dakle, ovaj zakon o građenju, o kome mi pričamo, omogućuje da se i takvo zemljište stavi u promet, što je zaista veliki korak napred i što jeste intencija zakona - da se omogući da vlasnici zemljišta, kojima nepravedno zemljište oduzeto, mogu da to zemljište stave u promet, dok se ne reši pitanje državne svojine na tom zemljištu.
Zakon o hipoteci, zajedno sa ovim zakonom i Zakonom o premeru i katastru i upisima prava na nepokretnostima, kompletira mogućnost da se sve te mogućnosti koje konstituišu ova dva zakona iskoriste da ljudi zidaju, da dobiju kredite i da upišu to svoje pravo, sa jedne strane, a sa druge strane, da onaj ko im je dao kredit, ukoliko se kredit ne isplati, može da stavi u prodaju tu nepokretnost, bila to zemlja, bio to objekat, započet ili završen, bez dozvole, i da iz cene naplati to. Mislim da je ovo jedan dobar zakon i G17 plus će glasati za njega.

Dame i gospodo, gospodine ministre, G17 plus uvek sa zadovoljstvom učestvuje u raspravama kada se radi o ovom pitanju, kao i uostalom i o drugim pitanjima, jer je ono što se razmatra pred ovim domom od izuzetnog značaja za građane Republike Srbije.
Ne možemo, kao deo opozicije, da ostanemo po strani najvažnijih problema i da nećemo da ih rešavamo i da smatramo da je dovoljno da sa strane gledamo na stvari i da čekamo pogrešan korak. Mi u događajima učestvujemo svim srcem i pokušavamo da na najbolji način rešimo ono što je u interesu građana Srbije.
Prilikom odlučivanja po pitanju izbora nosilaca pravosudnih funkcija, G17 plus vodi računa da se radi o tome da podižemo kadrovski potencijal grane vlasti koja je izuzetno značajna za funkcionisanje pravnog sistema i uspostavljanje pravne države. Bez kadrovskog popunjavanja pravosudnih organa mi možemo donositi zakone, prava u ovoj državi neće biti. Zaista su pravosudni organi ono što je neophodno da bi se uspostavio pravni sistem i pravna država u Srbiji.
Prilikom odlučivanja o izboru nosilaca pravosudnih funkcija, kao i do sada, G17 plus će, pre svega, voditi računa o stručnosti predloženih kandidata i njihovoj dostojnosti za obavljanje funkcija za koje su kandidovani.
Ovde smo čuli osporavanje pojedinih kandidata. Pred nama je 48 predloga Visokog saveta pravosuđa. Visoki savet pravosuđa je, kao i do sada, obavio svoju funkciju, predložio određene kandidate, ali je na Skupštini suvereno pravo da odluči da li ti kandidati ispunjavaju uslove da predstavljaju narodnu volju kada se radi o odlučivanju u ime naroda, kako na presudama i piše.
Dakle, od 48 kandidata osporeno je 11 kandidata. Pred nama imamo kandidate za 23 predsednika sudova i 25 sudija. G17 plus će se prilikom glasanja opredeliti tako što će voditi računa o stručnosti i doslednosti, o svim argumentima koje smo ovde čuli i o argumentima koje nama građani daju, vezano za pojedine kandidate.
G17 plus se, prilikom poslednjeg izbora nosilaca pravosudnih funkcija, posebno založio za poštovanje rokova u radu sudova. Imajući u vidu da ona izreka - da je pravda spora, ali dostižna, može da ne važi za onoga ko u roku nije dobio ono što mu pripada, a smrt deluje neumitno i mnogi građani ne mogu da ostvare svoja prava upravo zbog toga što se njihovom smrću završavaju neki postupci. Zato smo predlagali da se preduzmu sve mere da se svi rokovi ažuriraju i da se pravosudni organi ustroje tako da poštuju zakonske rokove.
Mogu da izrazim svoje zadovoljstvo da smo saznali i od građana i od onih koji postupaju pred sudovima da je naš Vrhovni sud preduzeo mere da se predmeti rade u zakonskim rokovima, da se u brojnim sudovima ažuriraju predmeti, da sudije daju izveštaje i da se mnogi postupci ubrzavaju.
Smatramo da su ove aktivnosti veoma značajne za uspostavljanje pravne države i dalje ćemo inicirati takve aktivnosti.
Ovom prilikom izražavam naše zadovoljstvo što je ovaj stav G17 plus prihvaćen i što pravosuđe počinje da radi u rokovima, kako je to postavljeno zakonom, da bi se uspostavila pravna država, onako kako zakoni nalažu. Mi ovde zakone donosimo ne zato da bi formalno doneli 200 zakona u roku manje od dve godine, nego da bi se oni poštovali.
U poštovanju i izvršavanju zakona neophodna je uloga suda, jer će sud reći u konkretnom slučaju ko je u pravu i u konkretnom slučaju primeniti zakon. Zbog toga je veoma bitno da se predmeti rade u roku.
Međutim, moram da kažem da još uvek, bez obzira na mere koje je preduzeo Vrhovni sud, odnosno njegov predsednik i predsednici pojedinih sudova, imamo situacija da se brojni predmeti ne rade u zakonskim rokovima. Mi na to moramo skrenuti pažnju, jer je to u najboljem interesu zaštite prava građana.
Napomenuću jedan konkretan slučaj, ne ulazeći u meritum događaja, radi se o sporu u kome učestvuje Kompanije "Braća Karić", koja je suvlasnik naše mobilne telefonije, zajedno sa našim državnim preduzećem. U tom predmetu se postavilo pitanje naziva firme koja učestvuje kao suvlasnik sa državnom firmom u osnivanju preduzeća. Na to je naš Trgovinski sud u Beogradu reagovao tako da je, osim svoje nadležnosti, ispravio u registarskom rešenju nazive firmi, posle 11 godina od njihovog upisa, i to godinu dana pošto smo nadležnost za privredne registre dali Agenciji za privredne registre, koja taj posao zaista radi ažurno.
Trgovinski sud u Beogradu, po zahtevu, naravno, Kompanije "Karić" menja posle 11 godina rešenje o upisu u sudski registar. Naravno, država štiteći svoje interese ulaže žalbu nenadležnom sudu, jer je nenadležni sud rešio nešto. Taj sud od 29. septembra 2005. godine ne dostavlja žalbe na odlučivanje višem sudu.
Dakle, radi se o tome da se očigledno opstruiše ovaj postupak. Mi smo se više puta, u usmenoj formi, obraćali Trgovinskom sudu u Beogradu, 5, 6, 7. i 12 - objašnjenje je veoma interesantno, veliki broj radnika nalazi se na bolovanju i ne mogu blagovremeno da dostave žalbu na odlučivanje Višem trgovinskom sudu.
Pozivam sada predstavnike, nažalost predsednik Vrhovnog suda nije ovde, da i dalje preduzimaju mere da se ažuriraju rokovi u kojima sudovi postupaju. Veoma je značajno da se u rokovima postupa. Mislim da je ovo eklatantan primer kako ne treba da se radi. Znači, žalba je izjavljena, nema veze što je Trgovinski sud nenadležan doneo odluku, žalba postoji. Trgovinski sud je dužan da dostavi Višem trgovinskom sudu, bez odlaganja, kada je pribavio odgovor na žalbu, na odlučivanje.
Kada zastupam stranke pred sudom, kažem - rešite predmet, ne držite predmet u fioci, neće se pravo rešiti na taj način. Kako god rešili predmet, stranka ima pravo žalbe.
Treba dopustiti da se pravni put odvija redovno. Ukoliko sudovi drže predmete u fiokama, ukoliko sudovi ne rešavaju predmete u rokovima, uvek se, i to opravdano, postavi pitanje od strane stranaka da li postoji korupcija.
Neću da kažem da uvek postoji, ali hoću da kažem da postoji, jer mi to liči na to. Ne mogu da verujem da tri meseca ne može da se dostavi žalba na odlučivanje Višem trgovinskom sudu. To je očigledno primer da sud postupa pristrasno i sa tim se mora prestati.
Nadalje, hoću da kažem i sledeće - imamo dosta pritužbi od samih sudija da su pojedini sudovi veoma opterećeni u odnosu na neke druge sudove koji imaju nešto više prilike i više vremena da rešavaju predmete. Nekoliko puta sam o tome govorio, to je prilično veliki zahvat. Kada kažem - veći sudovi, pri tome mislim na Novi Sad, Beograd, Niš, imaju izuzetno opterećene sudije. Dakle, ako uzmete da imaju u proseku od 350 do 400 parničnih predmeta opšte referade u radu, onda možete da zamislite kada stranka, koja je tamo tužila, dođe na red da se zakaže rasprava.
Mi imamo Ustavom zagarantovane jednakost pred zakonom i pravo građana da upotrebe pravni lek protiv odluke bilo kog organa. Mislim da ukoliko građanin podnese tužbu u Beogradu ili Novom Sadu, on je u određenoj meri u lošijem položaju nego građanin koji podnese tužbu u nekom manjem mestu, pri tome ne umanjujući značaj sudova po mestima koji nisu te veličine.
Smatram da bi se u organizaciji pravosuđa moglo uraditi više na tome da se uravnoteži organizacija pravosuđa tako da, koliko god je to moguće, ravnomerno ili ravnomernije opterete sudije, prevashodno zbog zaštite prava građana, jer u nekim sudovima to dođe na red posle četiri meseca, a negde može da se zakaže i za mesec dana. To je veliki zahvat i mislim da bi Ministarstvo pravde trebalo na tome da poradi. To očekujem, ministar je ovde.
Još nešto što bih rekao, mi smo u postupanju pred sudovima, što kao advokat mogu da kažem, imali dosta problema sa nedostatkom kvalifikovanih stručnih i od države verifikovanih veštaka. Taj problem postoji dosta dugo, od 2000. godine postoje određeni zahtevi i dobio sam uveravanje ministra da će svi zahtevi biti rešeni i da će naše pravosuđe konačno dobiti potreban broj veštaka kvalitetnih, koje je država proverila, znači da ispunjavaju formalne uslove, kako bi i veštačenje, kao neophodan deo sudskog postupka, bilo dostupno građanima i pomoglo u ostvarivanju prava.
Smatram da u ovakvoj situaciji, kada zaista imamo 11 kandidata koji su osporeni, da ćemo se kod samog glasanja opredeljivati za pojedine kandidate.
Smatram da zaista kod svakog kandidata treba obratiti posebnu pažnju, jer radi se o ljudima koji su već u pravosuđu, koji su se za pravosuđe opredelili kao za životni poziv i nije svejedno da li je neko prošao ili nije prošao ovu stepenicu, ali mislim da je još veći problem ako stepenicu prođe neko ko zaista ne može da štiti prava građana.

Dame i gospodo, zahvaljujem se kolegi i zaista mislim da smo na pravom putu da vam neke probleme otvorimo, ali i da pojasnimo taj problem veštaka. Problem je u tome što od 2000. godine naše Ministarstvo pravde nije izdavalo rešenja ljudima koji su konkurisali, odnosno nisu konkurisali nego podneli zahtev da se upiše.
U većim sudovima, verujem da i kod vas imamo taj problem, nemamo kvalitetnih veštaka i bojim se da pojedini veštaci podležu pritisku pojedinih stranaka i da se nažalost i neko drugi uključio u te priče. Jako je dobro što sam dobio uveravanje od ministra da će konačno krenuti to imenovanje veštaka, da bi zaista što veći broj ljudi mogao da se bavi tom časnom delatnošću i da bi naše stranke i sudovi imali podlogu za svoje odluke.

Dame i gospodo, gospodine ministre, kao predstavnik poslaničke grupe G17 plus izraziću nešto drugačije mišljenje nego moj poštovani kolega koji je govorio pre mene. Dakle, ovde je sporno da li bi u definiciji položaja Crvenog krsta Srbije trebalo da stoji da je nezavisna i neprofitna organizacija. Moj prethodnik to objašnjava time da pošto organizacija dobija sredstva od države ili od lokalne samouprave to znači da je zavisna.
Ja bih se ipak što se tiče zavisnosti opredeljivao u odnosu na neke druge činjenice i osobenosti Crvenog krsta, koje upravo definiše ovaj zakon. Statut Crvenog krsta, to je član 4. koji predviđa da organe, način rada i organizaciju uređuje sam Crveni krst. Dakle, kako će ti organi izgledati, ko će biti u njima, kakve će odluke donositi, upravo odlučuje organizacija Crvenog krsta. To i jeste odraz njene nezavisnosti.
Zašto država finansira Crveni krst, to je druga primedba. Zato što je država svoja ovlašćenja, kao javna ovlašćenja, prenela na Crveni krst. Da bi Crveni krst mogao da radi ta ovlašćenja, država to mora da finansira. Država neće preneti nekom ovlašćenja, a da pri tome ne obezbedi sredstva za njegovo delovanje, za njegovo funkcionisanje.
Prema tome, to što država finansira nešto što bi inače ona trebalo da radi, ali je kao javno ovlašćenje poverila Crvenom krstu, ne utiče na to da li će Crveni krst biti zavisan ili nezavisan. Inače, savremena tendencija u upravama svih savremenih država svedoči o tome da država sve veći broj ovlašćenja prenosi na druge organizacije i finansira njihov rad.
Što se tiče reči "nezavisan", mislim da sam dao dovoljno argumenata da se zaista radi o nezavisnoj organizaciji. Sama formira svoju strukturu, svoje organe, sama finansira svoje delatnosti, izuzev onoga što joj država poveri kao javno ovlašćenje. Ako država, sa druge strane, pruža pomoć toj organizaciji, to još uvek ne znači da je ona zavisna od države. Država samo ceni da ta organizacija ima ulogu koja je veoma značajna za državu i zbog toga pomaže. To je drugi vid. Isto tako, to ne utiče na to da li je ona zavisna ili nezavisna.
Što se tiče profitabilnosti, potpuno je jasno da Crveni krst nije privredno društvo, on se ne registruje kao privredno društvo, nema organe kao privredno društvo, ne vrši ostale obaveze privrednog društva, znači, ne vrši privrednu delatnost na tržištu radi sticanja dobiti.
Prema tome, mislim da amandman ne treba prihvatiti. Poslanička grupa G17 plus će glasati za ovaj zakon i neće glasati za ovaj amandman.

Dame i gospodo, gospodine predsedavajući, gospodine ministre, G17 plus je podneo nekoliko amandmana koji se odnose na poboljšanje teksta zakona za koji ćemo mi glasati.
Ovde se radi o amandmanu na član 5, gde se utvrđuje obaveza policije da informiše javnost o svim aktivnostima, sa ograničenjem kada se radi o interesima istrage, kada se radi o posebno poverljivim podacima. Mislim da je ovo veoma značajna izmena i intervencija u tekstu zakona, zato što se isključuje arbitrarnost službenika policije da sam odlučuje, bez ikakvih zakonskih ograničenja, o tome da li će o nečemu obavestiti ili neće javnost.
Smatram da je obaveštavanje javnosti o radu policije veoma značajno i da ono do sada nije bilo u velikoj meri zastupljeno, koliko bi nakon donošenja ovog zakona, sa amandmanom koga smo mi predložili, trebalo da bude.
Vlada Vojislava Koštunice, koju podržava G17 plus, podnela više propisa koji treba da omoguće bolje obaveštavanje javnosti o radu državnih organa i na toj liniji je upravo i ovaj amandman. Obaveštavanje naših građana je od esencijalnog značaja za ostvarivanje njihovih prava. Sa boljim obaveštavanjem građana biće i manje kršenja prava građana.

Dame i gospodo, predsedavajući, gospodine ministre, mi smo ovim amandmanom hteli da na precizniji, detaljniji i drugačiji način uredimo odnos ministra unutrašnjih poslova prema Narodnoj skupštini, odnosno prema nama koji ovde sedimo u ovom visokom domu.
Članom 9, na koji smo podneli amandman, predviđeno je da ministar podnosi Narodnoj skupštini izveštaj o radu Ministarstva i stanju bezbednosti u Republici Srbiji, a radnom telu Narodne skupštine, nadležnom za bezbednost, na njegov zahtev, i izveštaj o pitanjima iz njegovog delokruga.
Očigledno je da nedostaje rok u kome se podnosi izveštaj. To bi moglo biti godinu dana, šest meseci, dve godine, pet godina, a moglo bi biti i nešto duže, a znamo da je mandat Skupštine četiri godine. Dakle, minimum onoga što bi moralo da bude, da bi ova skupština bila obaveštena, jeste godinu dana da se podnese izveštaj.
Nadalje, odnosu Ministarstva i Skupštine odnosno Skupštine i Ministarstva odgovara i obaveza Ministarstva da obavesti Skupštinu kada god ona to traži, bez obzira na rokove predviđene zakonom, zato što Skupština bira Vladu i ministra, a ministar i Vlada odgovaraju ovoj skupštini.
Toj ustavnoj obavezi, da ministar i Vlada odgovaraju Skupštini, odgovara i obaveza Ministarstva da, kada god Skupština zatraži, dobije izveštaj od Ministarstva unutrašnjih poslova.
Zbog toga smo tražili da to bude najmanje jednom godišnje, a po potrebi, ako ministar smatra i češće, i uvek kada to Skupština traži, i u kraćim vremenskim periodima.
Time se jača skupštinska kontrola nad radom organa uprave, što Ministarstvo unutrašnjih poslova i jeste.
Ova kontrola je veoma značajna zbog toga što će pojedine delatnosti, odnosno događanja u Republici Srbiji nužno zahtevati promptno odnosno brzo reagovanje Skupštine, a Skupština neće moći brzo da reaguje ako organi uprave koji prate stanje u određenoj oblasti, a ovde je to oblast unutrašnjih poslova, te ako Ministarstvo unutrašnjih poslova ne reaguje na odgovarajući način i ne obavesti Skupštinu sa predlogom mera.
U ovom trenutku u kome se Skupština Republike Srbije i država Srbija nalaze pred pitanjem, koje je pitanje biti ili ne biti, pred pitanjem rešavanja statusa Kosova, pred problemima na jugu Srbije i problemima koji se pojavljuju, kao što su kolege ovde primetile, i na severu Srbije, odnosno u Vojvodini, veoma je važno da budemo uredno o svemu informisani, da bi mogli predložiti i određene mere.
Podelio bih zabrinutost kolege Mirčića vezano za one pokrete koji dolaze iz inostranstva, od našeg severnog suseda Mađarske, koji definišu građane Srbije kao građane južnih pokrajina, pošto vidim da je Mađarska na severu od Srbije, onda ne vidim šta bi to bila južna pokrajina, da li je to Vojvodina ili nešto drugo.
To je već oko sto godina Republika Srbija i ne vidim kako bi ti pokreti imali legitimitet kod nas. To je s jedne strane.
S druge strane ne bih se složio sa predlogom da policija ima neka veća ovlašćenja u odnosu na građane koje poziva na razgovor, legitimiše itd, kao što se založio kolega Krasić.
Mislim da to kako policija sada radi sasvim primereno i takav jedan način rada policije podržavam.
U situaciji koja bi mogla da bude i kod nas, ali na sreću nije, da se građani prema policiji ne odnose tako kako se odnose, mislim da i građani imaju odgovarajući korektan odnos prema policiji, mogli bismo da govorimo o nekim znatno izraženijim i snažnijim, obligatornijim akcijama policije kada se radi o odnosu sa građanima.
Međutim, dok je ovakva situacija u Srbiji, dok naši građani zaista imaju korektan odnos prema organima unutrašnjih poslova i organi prema njima, ne smatram da je potrebno zaista pooštravati ta ovlašćenja. Hvala.

Dame i gospodo, predsedavajući, ovde smo čuli jednu preciznu dijagnozu, sve stranke se oko toga slažu, da je zaista neophodno sprovesti kontrolu korišćenja državnih sredstava.
Tu kontrolu je neophodno sprovesti ne samo putem postojećih institucija, nego i putem novih institucija koje se ovim propisom predlažu. Zbog toga mi zaista nije jasno zašto se toliko osporava jedna nova institucija koja treba da pojača i da učini nezavisnom kontrolu korišćenja državnih sredstava.
Možemo da se ne složimo oko načina, oko naziva organa, ali ne složiti se sa onim za šta svi tvrdimo da nije dovoljno i da ne postoji u ovoj zemlji, to nikako ne mogu da shvatim. Čini mi se da se više radi o osporavanju radi osporavanja, a ne radi osporavanja dobre ideje.
Ideja je zaista dobra i ona treba da posluži svrsi da se još više podvrgne nezavisnoj i samostalnoj kontroli korišćenje državnih sredstava.
Naravno da je dobra. Zaista, mogu da zamerim tome što nije predloženo da bude poseban skupštinski i pravosudni budžet itd. Ali, posebnog budžeta nema ako nema posebne nezavisne institucije koja će kontrolisati taj budžet.
Smatram da bi ova institucija trebalo da postoji i ovaj zakon treba podržati. Upravo oni koji ga najžešće osporavaju i najžešće kritikuju pojave vezane za raspolaganje državnim sredstvima. Što se tiče toga da nema ustavni osnov, ustavni osnov postoji u članovima Ustava 71. i 72. Ustavni osnov se odnosi na to da država Srbija formira korpus svojih organa, da uređuje njihova prava i obaveze.
Što se tiče mog cenjenog kolege Krasića, on momentalno nije tu, vezano za to da li je Ustavom zabranjeno ubistvo. Zabranjeno je članom 14. koji kaže da je život čoveka neprikosnoven. Znači, svako zahvatanje u život čoveka je najstrožije zabranjeno samim Ustavom.
Prema tome, G17 plus će podržati ovaj zakon. Zakon hoće da ustanovi novu nezavisnu instituciju, koja treba da zaštiti od zloupotrebe korišćenje državnog novca.
Ova vlada je dosta doprinela tome donošenjem Zakona o javnim nabavkama, o sukobu interesa i niza drugih zakona, uključujući i krivične propise o radu sudova i na toj liniji zaštite državnih interesa i interesa svih naših građana kao poreskih obveznika, kao i donošenja zakona o ovakvoj nezavisnoj instituciji.
Što se tiče ograničavanja mandata, postavlja se pitanje zašto je on šest godina? Daje se teza da je to zato da se zaštite kadrovi ove ili one partije. Pri tom, hoću da kažem da opozicija, koja zamera tome, sama kaže da očekuje svoj dolazak na vlast.
Dakle, ako se to desi, ona će biti u prilici da bira takve ljude, da menja ovakve zakone. Prema tome, promeniće mandat, promeniće i te ljude koji neće odgovarati toj stranci na vlasti. Međutim, takva promena opet neće dovesti do kvaliteta kome se teži.
Hoću da napomenem da svaki zakon, pa i ovaj, sadrži odredbe prema kojima se ovlašćena i postavljena lica mogu razrešiti i u drugim slučajevima, znači ne samo kada im istekne mandat.
Prema tome, ako oni koji su postavljeni ne vrše svoj mandat na osnovu zakona, oni mogu biti razrešeni po samom zakonu, dakle, ne istekom mandata. Prema tome, i taj prigovor ne stoji. Zahvaljujem.