Poštovano predsedništvo, dame i gospodo, sada smo čuli jedno izlaganje poslanika Srpske radikalne stranke, znam da to nije ocena rada svih sudija, naročito ne ocena rada Trgovinskog suda. Međutim, iz ove izjave poslanika SRS proizašlo je da se tu radi o oceni koju je naš ministar dao za rad sudova. Znači, sudovi su "zona sumraka". Dakle, nisu "zona sumraka".
Rečeno je za konkretnog sudiju, koji je konkretno vraćen u konkretan sud, a to nije trebalo da se desi. Dakle, i G17 plus i ministar Dinkić je, dakako, mislio na konkretnog sudiju, na konkretan slučaj, a nikako na sve sudove. Sudovi rade svoj posao i dobro je da se građani obraćaju sudovima, baš zato da bi zaštitili svoja prava. Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo, gospodine ministre, poslanička grupa G17 plus će podržati Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnim postupku.
To, naravno, ne znači da neki od nas koji smo pravnici, i deo smo te poslaničke grupe, neće imati primedbe na ovaj tekst zakona.
Tekst zakona ima i dobrih i loših strana. Pozdravio bih odredbe člana 2. ovog zakona gde se zaista decidno regulišu prava lica lišenog slobode, da uzme branioca po svom izboru, da on prisustvuje saslušanju, što je inače ustavna kategorija ali nije primenjivana, da zahteva da ga u svako doba pregleda lekar, i sve ono što je neophodno i potrebno da bi se moglo ostvariti pravo odbrane lica koje se nalazi u pritvoru.
Posebno bih se osvrnuo na član 16, pošto mislim da on zaslužuje naročiti komentar. Neću pomenuti autore jedne knjige, koja ima i neke posebne veze sa materijom pritvora, a gde se radi o pritvoru u jednoj afričkoj zemlji koja nije nešto ekskluzivna, zove se Nigerija, gde se neko nalazio u pritvoru i kada ga je upravnik u pritvoru pitao - dobro, zašto ste vi stalno nezadovoljni, eto imate cigarete, redovnu hranu, gde da spavate, on je rekao - gospodine, u pritvoru sam dve godine i tako bih voleo da mi sudite.
Dakle, to je sklop onoga ko se nalazi u pritvoru. On nije osuđen. On nema optužnicu. On ima postupak koji se vodi protiv njega, koga često samo naslućuje. Moram da vam kažem da, bez obzira na ustavne odredbe, prvom ispitu okrivljenog treba da prisustvuje branilac. To se veoma retko radilo, a sada se radi sve češće. Dakle, to je taj sklop u kome se nalazi čovek o kome mi kažemo da se za njega ne može tvrditi da je kriv dok se ne utvrdi pravosnažna presuda.
Pritvor, naravno, nije penalna, nije kaznena mera. Uvek se bojim kada je pritvor tako određen kako je određen da bi mogao da se pretvori u neku vrstu penalne i kaznene mere, što možda deo javnosti očekuje, koji je nekada i teško oštećen nekim krivičnim delom, međutim, nezavisno od tog dela javnosti državna pravda ne sme biti takva da pritvor ima penalni karakter. Znači, nekakvo produženje pritvora, pogotovo ako je ono veliko, pogotovo ako je neodređeno, a zalaganja za to ovde ima, nažalost, kao što sam čuo, pretvara se ni u šta drugo nego u kaznu.
Voleo bih da malo razmotrimo šta naš Ustav o tome kaže. Te odredbe Ustava neće biti podložne promenama i one zaista zadovoljavaju sve kriterijume i standarde. Ustav Srbije u članu 16. dosta precizno ograničava, i to višestruko, ne bez razloga, pritvor. Kaže - samo ako je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka ili bezbednosti ljudi. Nadalje, trajanje mora biti svedeno na najkraće nužno vreme. Dalje, Ustav precizno određuje u delu postupka pred optužnicom, znači do optužnice, da pritvor može trajati najviše šest meseci. To su odredbe kojih se mi moramo držati kada normiramo bilo šta u ovom zakonu.
Ako bismo pomenuli međunarodne odredbe, kao što su Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, gde se kaže da svako lice ima pravo da mu bude suđeno bez velikog zakašnjenja, zatim opšta Deklaracija o pravima čoveka koja govori o pravu svakoga na efikasno suđenje, mogli bismo izvući jedan generalni zaključak da pritvor mora trajati što je moguće kraće.
Bilo kakvo produžavanje traži zaista i definitivno detaljno obrazloženje, kome mora prethoditi detaljna analitika zašto pritvor, na način kako je propisan, sada nije dovoljno dug i zašto ga treba produžiti. Pa, onda, ako utvrdimo iz te analitike da ga treba produžiti, zašto baš na dve godine. Zašto u toj fazi? Zašto ne za godinu? Zašto ne za šest godina? Možda ima opravdanja i za tako nešto.
Dakle, meni tekst zakona koji ne sadrži analitiku ne daje podlogu da ocenjujem da li je rok koji je predlagač ovde predložio celishodan ili ne, i dovodi me u sumnju pitanje da li je Ustav do kraja ispoštovan, ako Ustav traži da se pritvor mora svesti na najkraće nužno vreme.
Zaista sam fasciniran stavom koji je gospodin ministar korektno ovde izneo, da postoje tri vrste stavova oko toga da li pritvor treba da traje ovoliko ili onoliko, pa je kao prvi stav ili prvu grupu stavova izneo stav predstavnika organa koji su verovatno u sudovima ili u tužilaštvima i koji se bave organizovanim kriminalom. Oni su imali fascinantan stav. Mislim da sam ga dobro razumeo - da pritvor ne treba oročavati. To je za mene veoma fascinantan stav i zahvaljujem se ministru što je izneo tako nešto. To nam pokazuje - ako su tu sedela gospoda tužioci i sudije, to će onda biti žalostan stav sudija i tužilaca koji ne čitaju Ustav. Za mene je to žalosno.
Predložio bih gospodinu ministru da se tim sudijama i tužiocima održi neko predavanje, da bi se podučili, kad sude, da postoji Ustav, da postoji zakon, a da je njihovo mišljenje, koje može biti sporno ili nesporno, daleko ispod toga i da ono ne važi u sudaru sa Ustavom i zakonom. Nije stariji sud od Ustava i zakona.
Bojim se, ako budemo tako razmišljali, da će to dovesti u totalnu anarhiju i nekako sam se počeo plašiti, jer smo mi zaista donosili organizacione zakone, da zaista omogućimo jednu autonomiju unutar pravosuđa, što je jako dobro. To zaista zdušno podržavam, kao neko ko tu radi kao advokat. Međutim, bojim se, ako zaista ima ovakvih mišljenja, a čujem da ih ima, da mi moramo razmisliti o tome kakve zakone donosimo ubuduće, sa posebnim osvrtom na to koliko je moguće kretanje autonomije unutar tog nezavisnog sistema. Dakle, da li ona može biti izvan Ustava i izvan zakona, izvan struke i izvan rada. E, založio bih se da ne bude izvan Ustava i izvan zakona, izvan struke i izvan rada.
Zato mislim da je ovaj zakon, a pogotovo su ove odredbe koje se tiču produžavanja pritvora morale da uzmu u obzir ne samo to, bar se meni tako čini, i dozvoliću sebi to pravo da ocenim, jer sam narodni poslanik, da mi se čini da specijalno odeljenje Okružnog suda ili Posebno odeljenje, koje se bavi ovom veoma složenom problematikom, ima odlične uslove da to radi, izvanredne uslove. Verovatno nijedan sud u Srbiji do sada, u istoriji Srbije, nije imao takve uslove. Ali, isto tako se bojim da on ni blizu ne radi onako kako ti uslovi omogućavaju. S druge strane, ne ulaže ni dovoljno truda a ni dovoljno stručnosti, a bojim se da su tu izabrane najstručnije sudije, da se ti postupci okončaju na vreme i u skladu sa zakonom.
Svi smo mi bili svedoci, nažalost i kolege advokati su učestvovali u tome, što ne može da podiči našu profesiju, da su se događali ekscesi na suđenjima, gde su neke sudije specijalnih sudova te ekscese otklanjale a neke su trpele udaranje tašnama, pa su prekidale postupak. Ako zbog takvih sudija menjamo ove zakone, onda sam protiv da se ti zakoni menjaju zbog toga. Neka se smene takve sudije. To je jednostavnije.
Šta bih još mogao da kažem? Mislim da ne vodimo računa o konzistentnosti pravnog sistema. Imamo Zakon o krivičnom postupku i Ustav, koji u postupku do optuženja ograničava pritvor na šest meseci. Šta to dalje znači? To znači da ako mi sada produžavamo u fazi prvostepenog raspravljanja za još dve godine, znači biće četiri godine, ispada da će istraga tj. postupak u kome se obavlja najteži deo krivičnog postupka, gde se praktično prikuplja materijal za ono o čemu će se suditi, da traje višestruko duže. Smatram da to nije opravdano i da bi nama trebao najduži rok produženja pritvora upravo da bude onaj rok koji je potreban da se sprovede jedna istraga, a to je šest meseci. Pa, ko se uklopi - uklopi, a ko ne - smenite sudije.
Kada donosimo ovakve procesne zakone, moram to da kažem jer smatram da je značajno za ovaj parlament, to je praktično jedini način kroz koji mi institucionalno kontrolišemo da li sudovi rade u skladu sa zakonom, Ustavom, da li sude na osnovu struke i da li poštuju tu svoju struku. Ta struka se vidi kroz rokove koje im postavimo. Ako im damo prevelike rokove, oni će radom u prevelikim rokovima vređati prava građana. Dakle, kada donosimo procesne zakone moramo voditi računa da rokovi budu primereni i tome da sudovi sude efikasno i da se građani ne ugrožavaju predugim trajanjem postupka.

Dame i gospodo poslanici, poslanik sam na koga je kolega Krasić mislio, koji je iz vladajuće koalicije obrazlagao neka rešenja ovog zakona.
Prvo ću da se osvrnem na deo koji se odnosi na mogućnost da se ovim zakonom stavi van snage nadležnost trgovinskih sudova u oblasti registra. Očito kolega pravnik iz SRS kaže da takve odredbe nema. Opet ću pročitati tu odredbu i ako je pročitam onda je ima. Član 89: "Danom stupanja na snagu ovog zakona prestaje nadležnost trgovinskih sudova za upis i vođenje registra privrednih subjekata." Znači, koliko god puta ponavljali da toga nema, eto ima.
Da li treba da stoji u Zakonu o organizaciji sudova? Moglo bi da stoji, a ne mora. Zakoni su jednake pravne snage i, prema tome, ovim zakonom možete intervenisati. Niti je to neka osobita praksa da se mora baš u tom zakonu nešto tako uraditi. Imate brojne zakone gde se odredbama tih zakona stavljaju van snage odredbe drugih zakona. Ovde je to urađeno. Dakle, nikakve pravne prepreke za to nema i to pitanje je formalno rešeno.
Što se tiče toga da su trgovinski sudovi neraspoloženi prema ovoj promeni, možda bi mogli mi koji u tim sudovima postupamo i nešto da kažemo u ime stranaka, odnosno advokata koji zastupaju stranke. Posao registra u svim sudovima radi po jedan sudija. To je možda 5% rada trgovinskog suda i taj sudija se zove nadzorni sudija. Šta to znači?
U registru 99% poslova rade službenici sa srednjom stručnom spremom, a oni raspolažu faksimilom nadzornog sudije i onda udaraju te faksimile gde treba i gde ne treba.
Onda imate ovakvih i onakvih registracija. Da ne krijemo, ti službenici se često bave nadripisarstvom, to otvoreno kažem, sastavljaju tamo i ovakve i onakve obrasce, to prekucavaju i nadzorni sudija to pregleda onako više letimično ili najčešće kada postoji neki problem. Kada problema nema, uzima se faksimil, pa se udara, pa onda šta bog da.
Što se tiče toga da se sudije plaše da neće imati nadležnosti po ovom zakonu, mislim da se niko ko radi u državnim organima ne plaši kada mu se uzme nadležnost. Mislim da postoji obrnut srazmer i o tome možemo da pričamo. Ovde neće biti uzeta nadležnost, zato što će zaista sudeće stvari raditi sudije trgovinskih sudova.
U načelnoj diskusiji oko zakona sam rekao da će sudije trgovinskih sudova suditi po tužbama, kada se radi o upisima koji su bili na osnovu neistinitih isprava, netačnih isprava itd. Dakle, prave sudijske poslove će zaista raditi sudije, a mi ćemo rasteretiti onaj deo suda koji su činili službenici srednje stručne spreme, koji su pregledali to formalno i stavljali na to faksimile.
Što se tiče mogućnosti da dobijete potvrdu o stanju u registru, ta mogućnost nije ni blizu toga kako kolege prikazuju – odeš pa dobiješ. Tu se radi o danima, a kada se radi o trgovinskom sudu izvan sedišta, tu se radi o mesecima.

Poštovani predsedavajući, poštovane dame i gospodo, mislim da se možemo svi složiti oko toga da se radi o jednom zaista reformskom zakonu, s tim što se ne bih složio sa konstatacijom da je to prvi reformski zakon. Bilo je tu zakona iz oblasti finansija, da ih ne nabrajam sada, koji su, u svakom slučaju, sigurno reformski zakoni i koji, praktično, jesu na liniji svega ovoga što činimo danas ovim zakonom.

Ne bih se mogao složiti sa konstatacijom nekih kolega da su do sada privredni sudovi odlično, ili približno odlično ili dobro radili ovaj posao. Posao registra privrednih subjekata je bio rasparačan na lokalne organe, to su sekretarijati za privredu po opštinama i privredni sudovi, kada se radi o preduzećima.

Jednostavno, nije tačna konstatacija da je to sve do sada radio trgovinski, ranije privredni sud. Radili su ga i lokalni organi vlasti. Registar je bo veoma komplikovan, neoročen, veoma skup, zahtevao je angažman i veza i prijateljstava da bi se postupak okončao, dostupnost podataka je nikakva.

Samim tim je otežavao poslovanje ne samo kod registra, naročito je otežavao poslovanje onima koji su hteli da se uvere u kakvom stanju je onaj privredni subjekat sa kojim hoće da sklope neki pravni posao. O tome danas ovde gotovo niko nije govorio.

Šta ova evidencija donosi novo? Prvi put ćemo imati relativno ili možda i apsolutno ažurne podatke kakav je finansijski izveštaj, odnosno kako radi i kako je solventno neko pravno lice. Taj izveštaj će svako pravno lice, koje bude htelo da kontaktira sa drugim pravnim licem, da pregovara, da zaključi pravni posao, moći da vidi i da tako kontroliše bonitet firme sa kojom hoće da stupi u pravni odnos.

To je veoma važna stvar o kojoj, nažalost, nismo ništa čuli danas i koja je ključna oko ove evidencije.

Dakle, nova evidencija će sadržati godišnje finansijske izveštaje privrednih subjekata. To je ključna stvar za dalji privredni razvoj i za sigurnost pravnog prometa u ovoj zemlji. Naravno, pri tome neću isključiti ulogu sudova, ali kada se odlučujemo oko toga kome ćemo poveriti svoj novac ili svoju robu, moramo znati šta on ima od imovine, kako posluje.

Do sada se do tih podataka nije moglo doći. Mislim da svako ko je pokušao da proveri bonitet i solventnost neke firme i sada ne može to da učini ni na koji način. Ranije je te podatke vodio SDK, pa Narodna banka - Zavod za obračun i plaćanje. Međutim, kada odete i tražite da vam neko kaže kakva je solventnost nekog pravnog lica, oni su tražili od vas da se legitimišete kao predstavnik tog pravnog lica za koga tražite podatke.

Normalno, vi niste bili predstavnik tog pravnog lica i nikakve podatke o solventnosti, bonitetu i finansijskom stanju niste mogli dobiti. Sada ćete te podatke imati i moći ćete da ih dobijete. Mislim da je to za privredu veoma značajna stvar. O tome se malo govori, a to je možda najznačajnija stvar kod ove evidencije.

Šta je još značajno kod ove evidencije? Značajan je obim podataka koji po prvi put ulaze u ovu evidenciju. Ni jedan izvršni postupak, dame i gospodo, od advokata, a advokat sam i to znam, ne može da se sprovede ako izvršnom sudu ne date poreski registracioni broj i matični broj. Toga sada u evidenciji nemate i ne možete dobiti.

Sada, kad pišete predlog za izvršenje, ako se zakon usvoji, a nadam se da hoće, vi ćete putem računara ući u bazu podataka, saznati broj koji vam treba, uneti u predlog za izvršenje i tako ćete dobiti podatak bez koga nema izvršenja. Dakle, svako koga pitate da li će ovaj zakon omogućiti lakše izvršenje njegovih potraživanja, može samo da kaže "da", jer će mu omogućiti uvid u evidenciju o potrebnim podacima.

Šta je to novo što još unosi ovaj zakon? Vi ste do sada morali da odete u trgovinski sud, ako vam treba podatak iz nekog trgovinskog suda koji nije u vašem mestu, prema sedištu pravnog lica, onda sednete u auto i prokrstarite uzduž i popreko ove zemlje ili napišete podnesak, pa onda dobijete odgovor za jedno dvadeset dana.

Sada ćete moći da dobijete odgovor za nekoliko sekundi, do jednog-dva minuta. To je rezultat koji ukazuje da je ovaj zakon odličan.

Zašto je još ovaj zakon odličan? Neko je ovde spomenuo da je pravna zaštita podataka i svega toga mnogo manja. Rekao bih da je veća. Zašto je veća? Prvo, imate dvostepeni upravni postupak.

Napomenuću da, prema zakonu koji reguliše rad organa državne uprave, imate dvostepenost i kada je rešenje konačno u upravnom postupku, vi možete pokrenuti upravni spor.

Međutim, nije pomenuto nešto drugo. Zaista sam video jednu zavidnu analitičnost, ali nedovoljnu analitičnost koja ide u pravcu zastupanja jednog gledišta. Tu analitičnost bih malo produžio. Dakle, onaj ko nije zadovoljan upisom u privredni registar, znači, treće lice koje ima određeni pravni interes, može da pobija svaki upis tužbom sudu, tako da vi imate više stepena i mogućnosti sudske zaštite.

Pri tome ću da napomenem da je do sada bio samo dvostepeni postupak, znači, prvostepeni trgovinski, pa viši trgovinski. Zahtev za zaštitu zakonitosti je opšti vanredni pravni lek, što znači da nije primenjiv samo na registar, nego može svako da inicira nešto tužiocu, pa ako tužilac nešto prihvati, a u 99% slučajeva ne prihvati. Prema tome, zahtev za zaštitu zakonitosti ostaje, dobijate dvostepeni upravni postupak, dobijate upravni spor i dobijate posebnu tužbu za brisanje upisa.

Bila je primedba da svaki podatak može da se registruje, a niko ništa ne proverava itd. Ako bi na tome stali i ne bi rekli kako se to završava, onda ne bi bili dosledni prema sebi i prema istini. Svako ko da neistinite i lažne podatke odgovara, prema odredbama ovog zakona, za učinjeno krivično delo. To je jedan moderan evropski pristup - daćete podatke, a posle ćete odgovarati ako podaci nisu tačni. Mislim da se time zatvara krug oko toga da li je neko možda dao lažne podatke. Krivično-pravnu zaštitu sadrži ovaj zakon.

Bila je primedba da ćemo, ako se ovaj zakon donese, ponovo posle 15-20 dana, morati da menjamo Zakon o organizaciji sudova. Nećemo morati da ga menjamo. Opet pomenuti analitičari nisu čitali ceo tekst zakona. Ako hoćemo baš da budemo analitičari, pročitaću 89. član: "Danom stupanja na snagu ovog zakona prestaje nadležnost trgovinskih sudova za upis i vođenje registra privrednih subjekata". Dakle, odredbom zakona se reguliše to pitanje i to pitanje je potpuno uređeno. Dakle, nećemo morati da menjamo Zakon o organizaciji sudova.

Šta je još važno za ovaj zakon? Moram da vam kažem da pravosudni sistem jeste, pogotovo institucionalna rešenja, jedan od osnovnih razloga zbog koga privredni subjekti ne mogu, na vreme i na način kako je to svugde u Evropi, da naplate svoja potraživanja.

To je zadatak našeg ministra ili Ministarstva pravde, da oroči radnje sudova u postupcima kada se radi o utvrđivanju prava i obaveza iz obligacija. Ovaj zakon je prvi korak ka tome.

Znači, moramo menjati Zakon o parničnom postupku, posebno za privredne sporove, da se zna u kom roku se rešava u prvom stepenu, u kom roku u drugom stepenu, a u kom roku po reviziji. Do sada je to bilo neograničeno. Onda, kad neko uloži svoju imovinu u jedan pravni posao, krene sa tužbom, dobije spor i posle tri godine, ne da je propao, on je upropašćen. To se mora menjati.

Ovaj zakon ide u tom pravcu. Zašto? Kada vi podnesete prijavu, rešava se u roku od pet dana. Ako se ne reši u roku od pet dana, smatra se da je zahtev prihvaćen i automatski se unosi u evidenciju. Znači, nema neizvesnosti, nema čekanja, sve se rešava u kratkom roku. Rok da dobijete podatak i izvod iz evidencije je ukupno dva dana. Toga do sada nije bilo, mogli su da daju podatak kad god su hteli.

Hoću da vam kažem još jedno: nema više stajanja ispred šaltera. Dakle, rešavate problem putem računara, zahtevom direktno bazi podataka. Ako hoćete podatak kontra, opet stanete kod računara i dobili ste podatak kontra. To nije ništa drugo nego olakšavanje prometa i olakšavanje rada privrednih subjekata.

Mogu da kažem, kao pravnik i kao advokat, da u potpunosti treba da podržite ovaj zakon, da se radi o novim i savremenim rešenjima, da su dati obavezujući kratki rokovi, dvostepenost, potpuna sudska zaštita, i to ne samo kroz upravni spor, nego kroz posebnu tužbu za brisanje iz registra netačnih podataka. Na kraju, krivičnom odgovornošću sankcionisano je davanja netačnih podataka. Dakle, G17 plus stoji iza ovakvih zakona, kao i iza ranijih reformskih zakona koji su u ovoj skupštini doneti.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo, na osnovu člana 97. stav 2. koleginica poslanica se izjasnila na jedan netačan način o G17 plus. Naime, radi se o Zakonu o pravima haških optuženika. Ne znam u koji od ovih monitora je ko gledao, ali G17 plus nije glasao za taj zakon.
Prema tome, netačno je da je G17 plus glasao za Zakon o haškim optuženicima. Da ga ponovo stavite, ne bi ponovo glasali za njega.

Dame i gospodo, još jednom da ponovim: da se ponovo stavi na dnevni na red, ponovo za njega ne bi glasali. Drugo, stalno smo govorili da je protivan Ustavu, što se ovom prilikom i potvrdilo!
Što se tiče predloga Skupštine Vojvodine da se neki zakon promeni, zakoni se donose i menjaju u Skupštini Srbije. Mi ćemo ih ovde i donositi i menjati ili ih nećemo donositi.

Dame i gospodo, gospodine ministre, mi smo danas saznali iz popodnevnog dela našeg rada po odborima da je zakon koncepcijski promenjen prihvatanjem amandmana kolega iz SRS-a, tako da je o ovim amandmanima koje smo predložili na raniji tekst, čl. 32, 33. i 34, zaista bespotrebno ovog momenta raspravljati. Povlačim amandman koji sam dao na član 32.
Međutim, predložio bih, radi bolje parlamentarne prakse i rasprave ubuduće, da se držimo Poslovnika, odnosno člana 143. prema kome bi predlagač zakona, u ovom slučaju Vlada, u momentu kada ima već utvrđene amandmane, a pogotovo ovako kada se menja koncepcijski tekst zakona, te amandmane nama dala pre rasprave, kao što je u članu 143. Poslovnika, pa onda ne bi raspravljali o odredbama zakona koje praktično više nisu, doslovno rečeno, u igri.

Poštovani predsedavajući, dame i  gospodo, poslanička grupa G17 plus je podržala stavljanje ove tačke na dnevni red iz potrebe da se urede ona prava optuženih lica pred Haškim tribunalom koja nisu u dovoljnoj meri zaštićena dosadašnjim pravnim sistemom i sistemom koji važi u gradu koji se  zove Hag.
Međutim, čitajući zakon, koji smo zaista pretresli na Zakonodavnom odboru, imam osećaj da su neka pitanja data preširoko u pogledu prava, zatim preširoko u pogledu lica, previše u iznosu i bez korektiva ekonomske mogućnosti ili nemogućnosti kandidata da ostvare ta prava.
Ne bih komentarisao situaciju u kojoj se nalaze poreski obveznici. Nama nedostaje mišljenje finansija da bismo znali da li se ovo može sprovesti. Ali, hteo bih da ukažem na nekoliko stvari. Kada donosimo ovaj zakon trebalo bi da znamo kakva prava imaju lica koja se pred sudovima u Srbiji nalaze u statusu pritvorenika, odnosno lica o kojima se u Srbiji vodi krivični postupak.
Napomenuću da se i u Srbiji vode krivični postupci protiv učinilaca iste grupe krivičnih dela poput lica u pritvoru po ovom zakonu o kome mi sada govorimo. Prava optuženih zaposlenih lica, kada se radi o regresu zarade, regulisana su članom 111. Zakona o radu i odnose se samo na prava pritvorenih lica. Dakle, nema prava rodbine, tu su samo lica protiv kojih je pokrenut krivični postupak zbog krivičnog dela učinjenog na radu ili u vezi sa radom.
Koja su to prava? To su - naknada zarade u visini od jedne četvrtine koju je lice ostvarilo za mesec kada je bilo privremeno udaljeno, ili jedna trećina zarade, znači više, ako to lice izdržava porodicu. Više prava od tih prava u zakonodavstvu ove zemlje nema.
Kada se radi o pravima lica u krivičnom postupku, znači opet rodbine tih lica nema, a optuženi u krivičnom postupku imaju prava regulisana Zakonom o krivičnom postupku, što se odnosi pre svega na obezbeđenje tzv. siromaške odbrane, kako mi to u narodu kažemo, koja je obavezna kada se radi o krivičnim delima za koja je zaprećena kazna preko 10 godina zatvora, a fakultativna, znači ne mora je biti, kada se radi o krivičnim delima sa zatvorom od preko tri godine. I to, pod uslovom ako to zahtevaju interesi pravičnosti i ako okrivljeni prema imovnom stanju ne može da snosi troškove odbrane.
Znači, videćete da su prava utvrđena ovim zakonom daleko šira, sveobuhvatnija u pogledu lica, u pogledu prava, u pogledu iznosa i u pogledu provere ekonomskih mogućnosti.
Suština svih prava koja sadrže svi pozitivni zakoni u Srbiji je da obezbede da nijedan okrivljeni ne bude osuđen zbog toga što nije imao uslova da se brani. Poslanička grupa G17 plus zaista misli da i ovaj zakon treba da ide u tom prilogu. Znači, sve ono što je preko toga, izvan toga, što obuhvata neka druga lica koji nisu optuženi previše je i izlazi izvan okvira ustavnih mogućnosti.
Konkretno mislim na član 13. Ustava Republike Srbije, koji kaže da su građani jednaki u pravima i u dužnostima i imaju jednaku zaštitu pred državnim i drugim organima bez obzira na rasu, pol, rođenje, jezik, nacionalnu pripadnost, veroispovest, političko i drugo uverenje, obrazovanje, socijalno poreklo, imovno stanje ili koje lično svojstvo.
Ovaj zakon bi zaista predstavljao izuzetak. Pošto zakon predstavlja izuzetak, a kao pravnik to moram da kažem, on se tumači restriktivno, znači uže. Ovaj zakon je izvršio zaista široko tumačenje ovakvog mogućeg izuzetka i mi smo nekim amandmanima, a vidim i amandmane predstavnika drugih poslaničkih grupa, intervenisali u tom pogledu. Ovako kako zakon sada izgleda zaista je preširok i obuhvata neka lica, neka prava koja ne treba tu da budu.
Oko retroaktivnosti se razgovaralo i mislim da i o tom pitanju ovde treba da razgovaramo. Mislim da član 11. omogućuje primenu zakona retroaktivno, jer se ostvarivanje prava računa od stavljanja u pritvor, i tu imamo određene amandmane, ako budu usvojeni ta će situacija moći da se popravi.
Međutim, bez usvajanja ovih amandmana član 11. Ustava nije ispoštovan. Naime, pojedine odredbe mogu imati povratno dejstvo, ali tada to traži da mi obrazložimo ovde opšti interes za tako nešto. Mi takvo obrazloženje ovde nemamo i nadam se da bi prihvatanjem amandmana mogli da otklonimo taj prilično veliki nedostatak.
Dalje, osvrnuću se na obavezu Vlade da obaveštava optuženog i članove porodice o njihovim pravima iz ovog zakona. Moram da vam kažem da je ovo obaveza koju Vlada do sada ni u jednom propisu nije imala. O pravnom propisu se građani obaveštavaju objavljivanjem u službenom listu tj. "Službenom glasniku Republike Srbije", u tzv. roku koji se zove "vacatio legis", u kome se oni upoznaju sa propisom.
U ovoj situaciji mi smo obavezali Vladu da obaveštava građane i porodice pojedinačno, optužene i porodice pojedinačno, o zakonu i pravima iz tog zakona. To bi naravno bilo logično, pravno-sistemski gledano, da radi odgovarajuće ministarstvo, kao što imamo npr. da Ministarstvo pravde odlučuje o pravima lica koja su neopravdano osuđena u redovnom pravnom režimu, a ne odlučuje Vlada Srbije.
Ne vidim zašto pravimo razliku između običnih osuđenih i onih koji će biti neobično osuđeni, ako će biti neobično osuđeni.
Poslednja načelna primedba bi se odnosila na obezbeđenje finansijskih sredstava za sprovođenje ovog zakona. Bilo je priče da to nije tako mnogo novca, da je to minimalno. U obrazloženju zakona čak piše da je to minimalno.
Mislim da zaista Ustav Republike Srbije, član 64, ne dozvoljava takvo koncipiranje teksta zakona, pa samim tim ni naš Poslovnik. Zakon kojim se stvaraju obaveze za budžet ne može se doneti ako organ koji ga donosi prethodno ne utvrdi da li su za izvršavanje zakona obezbeđena sredstva. Tako kaže član 64. Ustava.
Mi ovde imamo jednu rečenicu koja kaže - minimalna sredstva. Znači, ne kaže - ni obezbeđena, ni - nisu obezbeđena, ni koliko će biti. Minimalno što mi moramo imati je procena sredstava. Niko ne očekuje da sada to može da se kaže u dinar, u dva, u hiljadu dinara, ali neka procena mora biti.
Dakle, uz određene ispravke, promene, koje istina ulaze i u bit samog zakona, ovaj zakon bi mogao biti prihvatljiv. Zahvaljujem.