Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, gospodine predsedavajući, poslanička grupa G17 plus uvek sa zadovoljstvom učestvuje u raspravi o ovakvim tačkama, zato što smatramo da je veoma važno da blagovremeno i u potrebnom broju izaberemo nosioce pravosudnih funkcija, imajući u vidu naš izuzetno odgovoran zadatak da osposobimo za rad ovu granu vlasti u sistemu podele vlasti, odnosno sudsku vlast.
Pri tome poslanička grupa G17 plus uvek ima u vidu dva osnovna uslova za izbor nosilaca pravosudnih funkcija, a to su rezultati rada i dostojnost.
Poslanička grupa G17 plus se drži svih zakonskih postulata pri glasanju i pri razmatranju kandidata. U skladu sa tim, opredeljuje se za pojedine kandidate.
Poslanička grupa G17 plus će u toku ove rasprave saslušati i razmotriti predloge i osporavanja ostalih poslaničkih grupa i opredeljivati se za pojedine kandidate u skladu sa osnovanošću onoga što ostale poslaničke grupe budu iznosile.
Poslanička grupa G17 plus posebno želi da naglasi da u postupku izbora nosilaca pravosudnih funkcija treba posebno obratiti pažnju na odnos nosilaca pravosudnih funkcija prema izvršavanju zakonskih obaveza, a to je blagovremeno odlučivanje o pravima građana. Smatramo da nisu dovoljno korišćena ovlašćenja koja imaju nadzorni organi u sudovima, Ministarstvo pravde, predsednici sudova, svaki u okviru svoje nadležnosti, u sprovođenju zakonskih rokova u kojima se rešava o pravima građana.
Poslanička grupa G17 plus smatra da je zaista potrebno da se pred ovim parlamentom nađe više predloga koji bi odrazili naš odnos prema onim nosiocima pravosudnih funkcija koji ne izvršavaju svoje obaveze u zakonskim rokovima. Nažalost, takvih ima, ali mi takve predloge nemamo. Poslanička grupa G17 plus se zalaže za to da ovlašćeni organi, pri tome mislim na nadzorne organe u sudovima, na predsednike sudova i na ministra pravde, svako u svom delokrugu, treba da obrate veću pažnju na kontrolu rokova za blagovremeno izvršavanje zakona.
Posebno napominjem, kao neko ko radi u toj oblasti kao advokat, konkretno povodom Zakona o radu, koji tu odredbu ima i u prošlom tekstu i ovom važećem tekstu, da se svi predmeti moraju otpočeti i okončati u roku od šest meseci. Ne znam nijedan slučaj da se okončao i jedan radni spor u roku od šest meseci. To bi moralo da se odrazi na izbor, odnosno razrešenje sudija koji ne okončavaju postupke u zakonom datim rokovima. Ukoliko rok nije realan, onda ga treba menjati, ali ne vidim da smo ga menjali; znači, i ranije je bio i sada je važeći taj rok. Radni sporovi traju mnogo duže od šest meseci.
Posebno hoću da napomenem da je ova skupština, na predlog Vlade, donela Porodični zakon, Zakon o radnim sporovima itd., kojima se propisuju dalji rokovi za postupanje sudija u ovim predmetima. Isto tako, mislim da sudije i dalje ne postupaju u tim rokovima. Ovde bih predložio prisutnom ministru da se na to obrati posebna pažnja i da na jednoj od sledećih sednica imamo izveštaj o poštovanju rokova nosilaca pravosudnih funkcija, sa predlogom mera. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsednice Vrhovnog suda, imali smo zaista jednu na momente detaljnu i iscrpljujuću raspravu o pojedinim kandidatima, što ocenjujem da je jako dobro, što pokazuje od kolikog je značaja tema o kojoj smo danas raspravljali. Mislim da je dobro da u tom tonu, znači kritički, nastavimo da raspravljamo pitanja vezana za nosioce pravosudnih funkcija. Mislim da građani od nas očekuju da se upravo na ovaj način odnosimo prema ovako odgovornom i velikom problemu kakav jeste kompletiranje pravosudne vlasti.
Narodna skupština Republike Srbije je odgovorna da stvori institucionalne okvire za funkcionisanje sudske vlasti, da stvori uslove za njenu nezavisnost i za funkcionisanje po osnovu zakona. Time se naravno, Skupština Srbije ne oslobađa odgovornosti za funkcionisanje te veoma značajne grane vlasti, koja naravno ne podrazumeva mešanje u rešavanje konkretnih predmeta. Mi to ne radimo.
Dakle, ova skupština je donela niz zakona od izuzetnog značaja za funkcionisanje pravosudne vlasti. Ovde mislim i na sudstvo i na tužilaštvo, a sada i organe za prekršaje. Znače, to su procesni propisi, materijalni propisi, a sa druge strane, preduzimaju se značajne mere da se poboljša materijalni položaj pravosudnih funkcija, koji je značajno poboljšan.
Međutim, sa druge strane, u zaštiti interesa građana očekuje se, i Skupština očekuje, da će pravosudni organi ostvariti mnogo značajniji uspeh u pravcu skraćivanja postupaka i blagovremenog rešavanja o pravima građana. Mislim da taj deo odgovornosti organi pravosuđa treba da podnesu. Očekujem od njih da i nakon ove sednice i kasnije imamo znatno brže i efikasnije rešavanje o pravima građana.
Što se tiče angažovanja poslanika pozicije, koja je ovde takođe bila predmet razmatranja o ovoj veoma značajnoj tački i pomalo zamerki na to da se možda ne uključujemo u sva konkretna pitanja, kada se radio o G17 plus i o ostalim poslanicima, hoću da vam kažem da mi zaista uredno učestvujemo u radu Odbora za pravosuđe i upravu. Mi zaista primamo građane i sve materijale koje nam građani daju o radu nosilaca pravosudnih funkcija, razmatramo ih i opredeljujemo se.
Hoću da vam kažem da je od sada predloženih 105 kandidata 41 kandidat osporen, a od toga se samo 92 odnose na nosioce pravosudnih funkcija u sudovima; u tužilaštvu niko nije osporen, a tri kandidature su povučene od strane predlagača. Sve to ukazuje da je ovo zaista bila jedna rasprava koja zaslužuje pažnju, jer je i problem veoma važan.
Mi nismo, kao neki poslanici, odustali od razgovora sa Visokim savetom pravosuđa, vezano za sporno saopštenje. Moram da vam kažem da se slažem sa većinom konstatacija poslanika koji su izrazili određeno negodovanje povodom tog saopštenja.
Mi smo to negodovanje i neslaganje izneli oči u oči sa predstavnicima Visokog saveta pravosuđa i nismo izbegli taj sastanak. To ovde nije apostrofirano, nisam smatrao da o tome treba da pričam i ovde.
Razgovarao sam sa ljudima da bih čuo šta je to što je njih nateralo ili izazvalo da daju jedno tako oštro ili oprečno saopštenje. Naravno da smo im saopštili tamo da se ne slažemo sa tim da se Skupština meša u rad Visokog saveta, mi samo vršimo svoju funkciju i dokle god Skupština bude tako konstituisana vršiće svoju funkciju, jer G17 plus i ova vlada je izuzetno zainteresovana za funkcionisanje svih institucija u Srbiji, a naročito institucije pravosuđa.
Sa druge strane, Skupština Srbije ima svoja ovlašćenja da bira i razrešava nosioce i ona će ih vršiti upravo na način kako mi to sada radimo. Mislim da je to pravi put. Mislim da su sada svi saznali, ne samo na Odboru za pravosuđe, koji nažalost sredstva informisanja ne prate, ali na Skupštini smo imali otvorenu debatu o svakom predloženom kandidatu, mislim da je to pravi put. Mislim da građani od nas očekuju, naročito kada su nemoćni da ostvare neko svoje pravo, da na ovaj način razgovaramo o tome. Po Ustavu, sudijska funkcija je stalna, mi nemamo drugu priliku da raspravljamo o ovome nego u ovakvim raspravama.
Nadalje, kao što sam rekao, očekujem od nadzornih organa koji nadziru rad sudija u pojedinim predmetima, kada se radi o primeni rokova, sudskog poslovnika itd., da budu znatno ažurniji i da predlažu ovoj skupštini razrešenje onih sudija koji se ne ponašaju u skladu sa tim.
Mi smo i u toku ove rasprave, kao što smo se i opredelili na samom njenom početku, pažljivo saslušali sve diskutante. Nećemo se opredeljivati prema tome koji je od diskutanata iz koje partije. Smatramo da je ovo zajednički interes za sve građane Srbije da se izaberu zaista sudije, predsednici sudova i tužioci koji ispunjavaju uslove dostojnosti i stručnosti.
Pridružićemo se nekim predlozima za osporavanje za koje i mi smatramo da su osnovani, i zbog toga o njima praktično nismo diskutovali. Ista saznanja od istih tih građana imamo i mi. Dakle, tu se radi o Nebojši Stojčiću, Božidarki Rajić, Ani Bin-Marki, Gordani Vlaškalin u Novom Bečeju, Zoranu Maniću, Draganu Stefanoviću i Marini Anđelković iz Vranja. Dakle, to su kandidati koji su predloženi, za koje nećemo glasati, a nismo se o njima posebno izjašnjavali, jer je zaista ovde izneto iscrpno sve ono što su i nama građani pisali. Zahvaljujem.

Predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, ministre, slušajući ovu raspravu od samog početka, obradovan sam time da organ unutrašnjih poslova, u ovom slučaju policiju, tretiramo kao organ uprave.
Imao sam utisak da je u dosadašnjoj zakonodavnoj praksi policija ipak tretirana kao nešto mnogo značajnije, više i, kako bih rekao, iznad nekog organa uprave. Vidim i kroz ovaj propis i kroz nastup ministra da mi ipak dolazimo do jednog tretmana policije kao specifičnog organa uprave, što je jako dobro i što se kroz sam propis vidi.
Čini mi se da se od dosadašnjih zakona o unutrašnjim poslovima, koje sam gledao, a gledao sam i čitao dosta, ovaj najviše približava organu uprave. To jeste specifičan organ uprave. Zbog toga je ovaj zakon impozantan i po broju članova, ima 198 članova.
Pored toga što je ovo sistemski propis, na njega se primenjuje i Zakon o državnoj upravi, Zakon o opštem upravnom postupku, Zakon o državnim službenicima i svi ostali zakoni koji uređuju pitanja vezana za rad državne uprave.
Dakle, očito se radi o posebnim ovlašćenjima, posebnim odgovornostima i radi se, što je veoma važno, o neposrednoj primeni prinude na učinioce društveno-opasnih dela, što se radi o neposrednoj zaštiti javnog reda i mira i zbog toga se može govoriti o policiji kao posebnom organu uprave.
Što se status policije više približava organima državne uprave, možemo govoriti o većoj demokratičnosti i većem ostvarivanju ljudskih prava. Ovaj zakon jeste u tom pravcu i G17 plus će upravo zbog toga glasati za ovaj zakon.
Naravno, s obzirom da MUP priprema zakon o sopstvenom radu, što se inače kod drugih organa retko dešava, jer na druge organe se primenjuju opšti propisi, ovaj zakon bih kao pravnik, ocenio kao dosta ekstenzivan i sveobuhvatan.
Znači, procedure su dosta komplikovane, složene, međutim, kada se radi o zaštiti ljudskih prava nijedna procedura nije suvišna i nijedna procedura nije suviše komplikovana da bi se štitila ljudska prava.
Zakon je veoma značajan, jer je oblast koju policija pokriva veoma značajna za ovu državu, pogotovo u aktuelnom trenutku u kome se mi sada nalazimo. Ne bih posebno apostrofirao, ali moram da kažem da imamo izuzetnu odgovornost policije i na jugu i na severu Srbije, na administrativnoj granici, u kontroli državne granice, u borbi protiv organizovanog kriminala, to su narkotici i drugo, i naravno u reakcijama na pokušaj nasilnog menjanja granica naše države, odnosno Republike Srbije.
Samo ovako sumarno navedena ovlašćenja i odgovornosti koje policija ima u ovom trenutku ukazuju koliki je značaj ovog zakona i ukazuju na našu odgovornost da uz određene popravke usvojimo ovaj zakon, koji zaista zaslužuje da bude usvojen. Hoću posebno da naglasim da je ministarstvo pokazalo, i Vlada kao predlagač, veliku meru prihvatanja svih onih konstruktivnih predloga koje su poslanici svih stranaka ovde imali. Mislim da je to dobar put da mi ovaj zakon donesemo u onakvom tekstu koji će zaista odražavati ono što policija treba da bude kod nas.
Moram da kažem da policija u ovom trenutku beleži dobre uspehe, naročito kada se radi o obračunu sa organizovanim kriminalom, što treba naglasiti kod donošenja ovog zakona. Pomenuću slučaj Novog Sada, gde su zaista u jednoj koordiniranoj, organizovanoj akciji, koju su svi ocenili kao izuzetno dobro organizovanu, uhvaćeni učinioci sa 2,5 kilograma heroina, što je izuzetno velika količina koja je na ovim prostorima nezabeležena.
Naravno, postoje problemi u radu policije i zbog toga je ovaj zakon dobrodošao da se i sa tim problemima obračunamo. Policija radi na unutrašnjoj kontroli. Mi imamo slučaj da je šest aktivnih policajaca izloženo krivičnom postupku, policija radi i unutar svojih redova, da bi se sve ono što čini korupciju i nezakonitost uklonilo iz policije.
Šta su najvažnija rešenja po meni u ovom zakonu? Kasnije ću se oko amandmana nešto detaljnije izjasniti. Mislim da je veoma važno naglašavanje i informisanje javnosti o radu policije. Mislim da protekli period i višestranačje, naročito pre toga, pokazuje da nemamo dovoljno informacija o radu policije, i svaka informacija je veoma dragocena, a naročito obaveza policije da daje informacije, koja bi bila korigovana jedino u slučaju kada se radi o poverljivim podacima, odnosno interesima odvijanja krivičnog postupka.
Tu poverljivost informacija treba tretirati restriktivno, a ne kao do sada ekstenzivno, da se sve smatra poverljivim i da javnost ne može da ima ni o čemu saznanje. Nadam se da će određeni amandmani koje smo mi podneli, naročito u pogledu ove informisanosti, gde insistiramo na obaveznosti obaveštavanja javnosti, doprineti kvalitetu zakona, a da se neće preširoko koristiti ovlašćenje da se ograničava informisanje javnosti kada se radi o pitanjima koja su poverljiva i od značaja za sprovođenje istrage.
Smatram da je veoma važno i to da se apostrofira pravo, zakon kaže pojedinca. Ipak bih upotrebio naš ustavni termin i termin koji je odomaćen u Evropi, građanina, mislim da je pojedinac jedan prevaziđen termin. To je jedna dobra norma, koja kaže da se građanin neposredno ovlašćuje da traži i ima pravo da dobije informaciju i da tom njegovom traženju odgovara obaveza policije da tu informaciju da.
Pogotovo je veoma interesantna obaveza policije kada se radi o krivičnim delima koja se ne gone po službenoj dužnosti, gde se radi o krivičnim delima koja se gone po privatnoj tužbi, da policija na zahtev građana preduzima mere radi utvrđivanja identiteta učinioca kada sam građanin to ne može.
Dakle, to je nešto novo i mislim da je to jako dobro da se policija uključi i u ovakve aktivnosti, jer jednostavno smatram da oštećeni krivičnim delom nije sam onaj koji je oštećen krivičnim delom po službenoj dužnosti, nego i svim ostalim krivičnim delima.
Smatram da je ovakvim odredbama zakona u velikoj meri i poboljšan odnos policije prema građanima. Mi imamo u zakonu obavezu da se donese kodeks policijske etike. Mi smo amandmanima predvideli da to uradi Vlada, da ne radi to policija sama, što mislim da je jako dobro.
Mislim da je taj kodeks policijske etike značajan ne samo zbog toga da bi policija unutar sebe mogla da razlikuje poželjna i nepoželjna ponašanja prema građanima, nego zbog građana da bi zaštitili svoja prava.
Zaista bih voleo da se taj kodeks policijske etike primenjuje više nego do sada u disciplinskim postupcima, da bi na osnovu jedne pozitivne norme mogli tačno da ocenimo šta je ko uradio, a šta nije uradio ili nije smeo da uradi, a uradio je.
Hoću da napomenem posebno ovaj tragičan slučaj koji se desio u Kikindi. Mislim da je tu MUP dobro reagovao, ali očekujem da se i u odnosu na druge radnike u policiji, za koje se dokaže da su imali određene radnje koje predstavljaju radnje saučesništva, pomaganja, primene konkretne krivične sankcije, a ne samo da govorimo o suspenziji, premeštanju na drugo radno mesto itd.
Mislim da je odgovornost policije za kršenje ljudskih prava mnogo veća nego nekog drugog radnika u nekom drugom organu uprave i stoga reakcija mora da bude adekvatna tome. Pri tome se, naravno, zalažem, kao i većina kolega, da se mora popraviti materijalan položaj policije i da zaista od tog materijalnog položaja mnogo toga zavisi.
Ova vlada je popravila položaj nosilaca pravosudnih funkcija i mislim da je red da se popravi materijalni položaj radnika policije, jer bez toga nema gonjenja učinilaca krivičnih dela i zaštite javnog reda i mira, a naročito u bezbednosti saobraćaja.
O tome smo malo govorili, a izuzetno su teške posledice kojima su izvršena krivična dela, u toku ove godine mislim da je nezabeležen broj poginulih bar što se tiče Novog Sada i okoline u oblasti saobraćaja, i mislim da mnogo veća pažnja treba da se ukaže tehničkoj opremljenosti tih ljudi, da se poveća broj saobraćajnih policajaca i da se oni nagrade.
Mislim da je jako dobro što se preciziraju i tačno nabrajaju ovlašćenja policije u odnosu na građane. To možda izgleda preveliko, međutim, mislim da ako već ima toliko ovlašćenja, bilo bi bolje da ih je manje, onda ih treba precizno nabrojati i preduprediti njihove uslove, rok trajanja itd. G17 plus je određenim amandmanima intervenisala da se određene mere vremenski ograniče i da se usklade sa ustavnim rešenjima, i nadam se da će to biti prihvaćeno.
Ima određenih nedoslednosti u rešenjima, npr. kod zadržavanja rok je 24 sata, sem ukoliko se radi o učiniocu krivičnog dela koga su isporučili strani organi, kada je 48 sati. Tu je jako dobro što je uvedeno pravo žalbe na rešenju o zadržavanju okružnom sudu u roku od 6 sati. Međutim, problem je sledeći: ako je rok zadržavanja 24 sata, a rok okružnom sudu da reši 48 sati, onda se postavlja pitanje celishodnosti uopšte žalbe, jer on će već biti pušten, a neće biti rešeno to pitanje. Mislim da bi rok trebalo svesti na rok zadržavanja, u najmanju ruku, ako ne i kraće.
Što se tiče privremenog ograničenja slobode kretanja, mislim da je dobro da sud tu određuje da se to ograničenje može produžiti i posle 8 časova, s tim da i za sud treba da bude rok koji ovde ne postoji. Ne bi mogao ni sud da to privremeno ograničavanje tako propiše da bude neograničeno. I tu bi jedan rok falio, dokle bi sud mogao ići u ograničavanju, kod te privremene zabrane ograničenja kretanja.
Nadalje, smatram da je sistem kontrole rada po pritužbama, kada već govorimo o tom korpusu zaštite prava građana u odnosu sa policijom u članu 180, dosta komplikovan i dosta kontradiktoran mehanizam zaštite po pritužbama. Mi smo dali amandman koji sadrži jedan odnos prema glavnom inspektoratu koji nije predmet ovog zakona. Smatram da ukoliko bi ispravili taj amandman, da izostavimo glavni inspektorat, da bi taj član 180. bio mnogo primereniji i mnogo manje komplikovao situaciju zaštite po pritužbama. Mislim da je to prilično zapleteno i kada smo mi to razlagali videli smo da je pitanje kako će se građani snaći u toj materiji.
Takođe bih istakao, na kraju, što je dobra strana ovog zakona, da prvi put definiše odnose prema lokalnoj samoupravi i teritorijalnoj autonomiji u zakonu koji kao lex specialis uređuje pitanje rada policije. Do sada se to u praksi iskristalisalo da su organi policije počeli da sarađuju sa organima lokalne samouprave i teritorijalne autonomije, ali u toj saradnji ipak nije bilo odgovarajuće korelacije koja je urađena ovim zakonom.
Dakle, ovim zakonom je data zakonska mogućnost da lokalna samouprava i teritorijalna autonomija razmatra pitanje iz nadležnosti policije kada se radi o određenim bezbednosnim događajima na svom području i da o tome obaveštava policiju.
Međutim, tu nedostaje obaveza policije da razmotri i da uzme u obzir ono što ima. Vi ste prihvatili amandman, zadovoljan sam, ali prosto moram da ukažem da je dobro rešenje ako se to kompletira.
Mislim da je jako dobar pravac kojim zakon ide da se na takav jedan način omogući lokalnoj samoupravi i teritorijalnoj autonomiji da na svom području ipak daje određene informacije, jer policija bez građana ne može da vrši svoj zadatak.
Ne bih se složio sa pređašnjim diskutantom, sa poštovanom koleginicom koja se zalaže da funkcionere, odnosno rukovodeće radnike u policiji postavljaju organi teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, imajući u vidu organizaciju policije i potrebu za jedinstvenim komandovanjem i izvršavanjem naređenja. Tu se ne radi o organu uprave opšte namene, to je organ koji ima tu jedinstvenu organizaciju, gde bi zaista odgovornost prema segmentima u sistemu dovela do toga da služba ne bi radila.
Mislim da je dobro što je tako postavljeno i mislim da bi eventualno mogli da daju neke predloge, ali da presudnu reč o odgovornosti mora da ima ministar, jer on odgovara pred Vladom za stanje na celokupnoj teritoriji, ne odgovara samo za stanje na teritoriji Beograda. Prema tome, ne može mu se izuzeti iz odgovornosti koga postavlja i kakve mere prema njemu može da preduzme.
Isto tako smatram da je neophodno da naglasim da kod odbrambenih priprema, što je izostalo u zakonu, ali ste prihvatili amandman, unutrašnji poslovi imaju tešnju saradnju sa ministarstvom nadležnim za odbranu, jer bez jedinstvenog odbrambenog sistema zaista ne možemo govoriti o jednom ciljnom naporu države da se odupre spoljnom neprijatelju.
Zadovoljan sam što ste prihvatili ovaj amandman i smatram da smo prihvatanjem amandmana u biti popravili zakon. Smatram da zakon takav kakav je zadovoljava ono što je neophodno da bi se funkcija policije ostvarila onako kako zahteva sadašnji trenutak i predlažemo da se zakon usvoji. Poslanička grupa G17 plus će glasati za ovaj zakon.

Dame i gospodo, izneću nešto drugačije mišljenje koje će ići u prilog predlagača zakona da predvidi zabranu upravljanja motornim vozilom kao meru bezbednosti i oduzimanje vozačke dozvole kao kaznu. Namerno apostrofiram da se kod oduzimanja vozačke dozvole radi o novoj vrsti kazne, a kod zabrane upravljanja motornim vozilom kao vrsti mere bezbednosti koja je već postojala. To je prva i osnovna razlika koju predlagači amandmana ne uvažavaju u dovoljnoj meri.
Druga razlika je u tome što se mera bezbednosti zabrane upravljanja motornim vozilom izriče samo učiniocu dela kojim se ugrožava javni saobraćaj. Svrha mere bezbednosti, ne bih se složio sa prethodnim govornikom, nije u tome da se traktorista socijalizuje, već da se spreči da čini takva krivična dela, odnosno da se oštećeni tim krivičnim delom zaštite od buduće takve vožnje takvog lica. Znači, opet u prilog teoriji da oštećeni mora biti više zaštićen od okrivljenog, jer je oštećeni pretrpeo posledicu izvršenja krivičnog dela.
Nadalje, da je oduzimanje vozačke dozvole kazna, a ne mera bezbednosti, ukazuje mogućnost da se mesec dana zatvora supstituiše godinom dana, odnosno godinu dana kada neko vozi auto, a ima izrečenu kaznu oduzimanja, da se zameni sa mesec dana zatvora. Znači, radi se o kazni.
Kao četvrta stvar, koja je veoma značajna, oduzimanje vozačke dozvole je vezano za ona krivična dela čije se pripremanje obavlja korišćenjem motornog vozila.
Radi se o licima koja to rade kao profesiju, i to je jedna vrsta mere borbe protiv organizovanog kriminala, znači koja se bave vožnjom kriminalaca, koja se bave upotrebom automobila radi izvršenja krivičnih dela protiv života i tela i svih drugih krivičnih dela osim krivičnih dela kojima se ugrožava javni saobraćaj. Zbog toga je to upravo opravdano svrstano u novu vrstu kazne. Predlažem da Skupština ne prihvati ovaj amandman.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, ja bih ovde podelio istovetno mišljenje sa predlagačima amandmana, da mislim da je ovo jedna popravka koja bitno popravlja sadržinu norme.
Mi smo takvo mišljenje iskazali i na Odboru za pravosuđe i mislim da se zaista ne može dozvoliti svaki sporazum i svako poravnanje između oštećenog i okrivljenog.
Naravno, i drugi procesni zakoni, a ovde govorimo o materijalnoj, ali ja ću govoriti o parničnom zakonu, ne dozvoljavaju sve sporazume i sva moguća poravnanja između stranaka u sporu i mislim da bi i ovde trebalo nešto tako predvideti.
Nadalje, smatram da sam tekst člana 59. predstavlja izuzetno značajnu novinu u primeni krivičnog propisa i jača položaj oštećenog, za šta se ja lično dosta zalažem i smatram da je član 42. morao imati kod opšte svrhe kažnjavanja i tačku 4), gde bi to bila zaista satisfakcija i naknada štete za oštećenog.
Naše krivično zakonodavstvo, nažalost, do sada nije bilo preterano naklonjeno zaštiti interesa oštećenog, sem ako pod zaštitom interesa oštećenog ne podrazumevamo zaštitu opšteg interesa. Međutim, moram da kažem da su oštećeni krivičnim delima u nemalom broju slučajeva nezadovoljni takvim tretmanom njihovih pojedinačnih prava.
Jedna odredba kao što je ova odredba člana 59. vodi ka tome da se u određenoj meri za lakša krivična dela da prednost tom individualnom interesu oštećenog i da se njegova prava zaštite.
Da je ovaj amandman zaista korektan i da vodi unapređenju, odnosno poboljšanju teksta norme govori stav 2, koji zaista izdvaja otklanjanje posledica dela ili naknadu štete, što u stvari i jeste smisao amandmana na stav 1.
Mislim da je ovo za predlagača nešto što može da prihvati i što poboljšava tekst zakona. Hvala.

Dame i gospodo, u sledu neke svoje teze da afirmišu zaštitu i pravo oštećenog, mislim da je ovo još jedan dobar amandman i mislim da se apsolutno uklapa u tekst zakona i ne odudara od koncepcije zakona i za predlagača ne bi bio problem da ga prihvati, a ja predlažem da ga prihvati.
Zašto to predlažem? Prvo, iz razloga što zaista oštećeni nisu dovoljno zaštićeni u našem krivičnom zakonodavstvu i praksi sudova kada sude u krivici. Drugo, kao pravnik praktičar, odnosno advokat veoma često sam u situaciji da strankama odgovaram na pitanje šta da radi supruga kada se razvede od supruga, a žive u istom stanu. Kako sada ona da se zaštiti? Nemam odgovor na to pitanje i kažem – tu vam može samo Gospod Bog pomoći.
Ovakav jedan amandman stvara određene uslove da se nekom opozove uslovna osuda, a pri tom mislim i na nasilje sa obe strane, ukoliko ne samo ne vrati imovinsku korist, ne nadoknadi štetu, već ukoliko nekog maltretira na najrazličitije načine, kao što je boravak u istoj prostoriji, kao što je kontaktiranje kada taj to ne želi i drugi niz suptilnih načina da se neko maltretira i zlostavlja, a što opet može biti mera zaštite oštećenog.
Imajući u vidu sastav naših poslanica koje su predložile ovako nešto, ovaj amandman treba respektovati i on ima puno osnova da se ugradi u tekst zakona. Zahvaljujem.

Gospodo narodni poslanici, G17 plus će, kao deo vladajuće koalicije, prihvatiti ovaj amandman i zaista cenimo napore koje je Vlada uložila da prihvati sve dobre amandmane. I mi smo zaista za pooštravanje kazne. Tekuća politika pokazuje u krivičnom kažnjavanju i zakonodavstvu da imamo nove oblike kriminala. Ovo je jedan od takvih oblika kojim se posao intenzivira određenim oblicima delatnosti takozvanih agencija koje se bave detektivskim poslovima, poslovima zaštite itd. Njima i na ovaj način treba onemogućiti da na neovlašćeni način obavljaju određene poslove koji zaista mogu dovesti u pitanje, kao što su kolege ovde rekle, i određene oblike državnih, službenih i drugih tajni; s druge strane, pravo na privatnost građana, što je veoma važno i gde su građani do sada bili gotovo potpuno nezaštićeni.
Ovaj krivični zakon zaista određenim odredbama u velikoj meri poboljšava zaštitu privatnosti građana i upravo pooštravanje sankcije, kako predlažu predlagači amandmana, jeste u pravcu zaštite privatnosti naših građana. Meni je zaista zadovoljstvo što se Vlada opredelila da prihvati ovaj amandman, jer je to u najboljem interesu naših građana.

Dame i gospodo, gospodine ministre, kao pravnik i kao poslanik G17 plus imam izuzetno zadovoljstvo da ovde govorim o kompletu pravosudnih zakona, za kojim odavno postoji potreba i koji Skupština, u čijem sam sastavu, namerava da donese. Veoma sam zadovoljan što većina mojih kolega ili sve moje kolege koje su diskutovale, bez obzira na političke stranke kojima pripadaju, podržavaju koncept zakona i to što je zakon upravo stavljen na raspravu i donošenje.
Što se tiče krivičnog zakonika – upravo tako, zakonika, jer navikli smo na taj termin krivični zakon, a ovde se radi o kodeksu, što je veoma značajno jer je zaista u pravnoj regulativi vrhunsko dostignuće napraviti kodeks – ovo zaista jeste kodeks ne samo po nazivu, nego i po onome što on sadržinski predstavlja. On predstavlja odraz onoga što je bilo dobro, što se pokazalo svrsishodnim u dosadašnjoj primeni Krivičnog zakona.
Želim da napomenem, imali smo dva zakona u ovoj oblasti, zakon od 1977. godine i zakon od 1976. godine. Zakon iz 1976. je bivši savezni, a sada osnovni zakon; zakon iz 1977. godine je republički zakon; ovaj je menjan 23 puta, a osnovni zakon 11 puta. Možete zamisliti koliko je teško bilo da se u praksi primenjuje jedan ovakav propis.
Ono što apsolutno predstavlja prednost zakonika jeste da on sadrži kao kodifikaciju sve ono što je neophodno potrebno u tzv. materijalnom krivičnom pravu, što bi mi pravnici rekli, a što sa procesnim krivičnim pravom, znači sa krivičnim procesnim zakonikom predstavlja jednu celinu u ovoj krivično-pravnoj materiji. Sada, što posebno ocenjujem kao veoma dobro, izdvaja se postupak prema maloletnim učiniocima krivičnih dela, a što sa jedne strane izražava pravilan i novi odnos ove skupštine prema ovom obliku kriminaliteta, koji je u usponu i dugo vremena je u usponu, ali se na to nije reagovalo.
Zakon ima 432 člana i propisuje preko 320 krivičnih dela. Opšti deo, zaista, u najvećoj mogućoj meri predstavlja ono što je bio opšti deo i do sada, proteklih 30 godina, sa određenim izmenama koje zaista vode ka poboljšanju u toj materiji.
Ne bih se složio sa mojim prethodnikom, kolegom iz DS, da se radi o represivnom zakonu, naprotiv. Nažalost, nemamo previše elemenata u kojima se ojačava položaj oštećenog u krivičnom postupku. Sve je, naravno, okrenuto ka okrivljenom, ka zaštiti opšteg interesa, ka zaštiti društva od kriminaliteta.
Što se tiče poslednjih kazni koje su propisane, minimum i maksimum, kao i opštih, može se reći da su one uravnotežene, kako međusobno, tako i za pojedina krivična dela, i ne mogu se okarakterisati kao represivne.
U pogledu teme koja je ovde pomenuta, da se radi o aferi u pravosuđu, reč je o lišavanju slobode koje smo mi ovde odobrili kao Skupština, znači, zamenika tužioca i sudije Vrhovnog suda, to ne bih mogao nazvati aferom. U narodu se pod aferom podrazumeva nešto što nije sankcionisano, nije procesuirano od strane državnih organa. Državni organi su ovde reagovali odmah, na pravi način. Mislim da svi poslanici ove skupštine to podržavaju, a tu podršku sam shvatio kroz to što smo mi jednoglasno doneli odluku da se protiv tih nosilaca pravosudnih funkcija sprovede postupak.
Naravno, zadovoljan sam što ovaj saziv nije birao te nosioce pravosudnih funkcija, nego je ovaj saziv preduzeo mere da se takvi nosioci pravosudnih funkcija uklone sa funkcija na kojima rade. Birala ih je ranija Skupština, evo kaže koleginica. Dakle, ovaj saziv je preduzeo sve da do toga više ne dođe.
Malo bih o svrsi kažnjavanja iz opšteg dela, a saslušao sam pažljivo raspravu kolega. Bilo je zaista veoma dobrih rasprava, sve su bile dobre. Svrha kažnjavanja (kao što je i bila): individualna prevencija, generalna prevencija, društvena osuda, jačanje morala i pravne svesti.
Zaista bih voleo za neko buduće pravo da to bude satisfakcija, dakle, naknada štete za oštećenog. Jer, u individualnoj koncepciji, kojoj se mi sve više približavamo, da ne štitimo samo narod i državu u opštem pogledu, založio bih se za veću zaštitu pojedinca, imajući pri tome u vidu da se imovinsko-pravni zahtev kao zahtev oštećenog veoma teško ili gotovo nikada ne realizuje u krivičnom postupku.
Vidim da, kada se radi o krivičnom postupku protiv maloletnika, imamo ulogu oštećenog koja je dosta značajna. Mislim da bi bilo jako dobro da se u krivičnim postupcima prema punoletnim licima naglasi uloga oštećenog i da se oštećenom omoguće veća prava, naročito zaštita njegovih imovinskih interesa, što je satisfakcija za određena krivična dela koja su upravljena prema oštećenom. Mislim da bi trebalo štititi više oštećenog.
Pošto su kolege dosta govorile o opštem delu, samo ću se osvrnuti na nekoliko novih krivičnih dela, da bih skrenuo pažnju javnosti i naših građana, koji su prilično zainteresovani za ovu raspravu. Predviđena su dva nova oblika privilegovanog ubistva, ubistvo deteta i ubistvo bremenite žene, kao teški oblici ubistava, a imamo i jedan novi oblik privilegovanog ubistva, a to je ubistvo iz samilosti.
Znači, ta dva nova oblika teškog ubistva je i te kako trebalo uvesti, ubistvo deteta i ubistvo bremenite žene. Jedan novi oblik isto tako koji je privilegovan, to je ubistvo iz samilosti i praksa je pokazala da takođe treba da se uvede.
Posebno bih ukazao na Glavu XIV, a to su Krivična dela protiv slobode i prava čoveka i građanina; tu se izdvajaju krivična dela – Povreda slobode izražavanja nacionalne ili etničke pripadnosti i Povreda slobode ispovedanja vere i vršenja verskih obreda. Biću slobodan da citiram deo člana 131: "Kaznom iz stava 1. ovog člana kazniće se i ko sprečava ili ometa vršenje verskih obreda." Da ovakva sankcija i ovakva država postoji u nekim nama okolnim zemljama, ne bi se desilo da episkop Jovan, svetovno Vraniševski, bude u zatvoru zato što je krstio dete. To se u Srbiji ne može desiti, veoma sam zadovoljan zbog toga i čak bih rekao i ponosan.
Nadalje, na šta bih još skrenuo pažnju, to su nova krivična dela radi zaštite individue, znači građanina, koja štite privatnost građanina. Isto tako bih skrenuo pažnju, i to je veoma značajno, na Neovlašćeno prikupljanje ličnih podataka i Neovlašćeno objavljivanje i prikazivanje tuđeg spisa, portreta i snimka.
Znači, štite se lična prava i privatnost građana, što je veoma značajno krivično delo koje predstavlja dobru meru u zaštiti privatnosti građana, pošto različiti oblici informisanja o tim pravima građana često poprimaju nezakonite razmere koje narušavaju svaku vrstu ljudske slobode. Ovo je jedna mera koja treba da omogući da se to svede u normalne okvire.
Značajna su i nova krivična dela protiv izbornih prava, to je Glava XV, Davanje i primanje mita u vezi sa glasanjem. Mi smo imali prilike da se neko hvali ili da se zna ko je dao koliko para da bi neko glasao, ko je obišao koje naselje, pa je tamo delio ne samo sendvič i paštete, i nešto konkretno, pa je slao autobuse. Dakle, Vlada je videla da ovde postoji potreba da se nešto ovako uredi i to pozdravljam.
Dakle, veoma je značajna i Glava XX, a to su krivična dela protiv intelektualne svojine, to je nešto novo, ne toliko novo u praksi koliko novo u uređivanju, i to pozdravljam, kao i nova krivična dela protiv privrede, Falsifikovanje hartija od vrednosti i Falsifikovanje sredstava bezgotovinskog plaćanja. Brojna su krivična dela, ima ih 327 i mislim da je ovaj zakon sveobuhvatan i da zaslužuje naziv – zakonik.
Ja ću se malo duže zadržati nego moje kolege na ostalim zakonima. Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivično-pravna zaštita maloletnih lica. Ovo je veoma značajno, jer se prvi put u novijoj istoriji izdvaja ovaj postupak. On je neopravdano bio zajedno sa postupkom sa punoletnim licima. Mislim da osobe maloletnog kriminaliteta, a naročito njegov porast, odnosno raznovrsnost, daju osnov predlagaču da nešto ovako predloži.
Naročito je značajno da se pored vaspitnih mera bezbednosti uvode i tzv. vaspitni nalozi ili mere sui generis, što pokazuje jedan drugačiji odnos države prema ovom obliku kriminala, što opet znači da država usavršava svoje mehanizme i metode, i kako reaguje na određene metode i mere kriminala, mada u pravnoj teoriji važi mišljenje da su državne institucije sporo promenljive. Pozdravljam jednu ovakvu promenu i cenim da je ona u pravo vreme došla.
Što se tiče vaspitnih naloga, oni podrazumevaju određene okolnosti i malo ću ih obrazložiti, pošto mislim da je to nešto sasvim novo. Znači, vaspitni nalog može da primeni ne samo sud, nego i tužilac, samo za određena krivična dela, gde je predviđena novčana kazna i zatvor do pet godina. Uslovi su da maloletnik prizna krivično delo i da pokaže odgovarajući odnos, sa jedne strane, prema delu, a sa druge strane prema oštećenom. Prema tome su prilagođene i vrste ovih vaspitnih naloga.
Znači, veoma je važno, i to bih istakao kao potvrdu moje teze, da moramo u krivičnom postupku više zaštititi oštećenog, da je prvi vaspitni nalog poravnanje sa oštećenim i naknada štete. To je veoma značajno, jer oštećeni se u krivičnom postupku često oseća zapostavljenim iza nekog državnog ili društvenog interesa i često krivični postupak, naročito ako tužilac nije dovoljno agilan, ne doživljavaju kao svoju ličnu zaštitu. Ovo je jedan od puteva da se krivični postupak doživi kao lična zaštita svakog pojedinog građanina koji je oštećen krivičnim delom.
Takođe, kao vrsta vaspitnih naloga – redovno pohađanje škole i redovno odlaženje na posao, uključivanje bez naknade u rad humanitarnih organizacija, podvrgavanje odgovarajućim ispitivanjima i odvikavanje od zavisnosti, naročito kod narkomana, kao i uključivanje u pojedinačni, odnosno grupni tretman u odgovarajućoj zdravstvenoj ustanovi i savetovalištu – to su mere koje su zaista dragocene i mogu da izrazim posebno zadovoljstvo što je predlagač tako nešto predložio.
Zakon je, naravno, koncipiran, kao što se vidi iz ovakvih vrsta vaspitnih naloga, da pre svega afirmiše načelo vaspitanja, umesto načelo kažnjavanja. Naročito je značajno to da se formiraju ili će se u okviru postojećih organa formirati novi organi.
Dakle, menja se nadležnost, sa opštinskih sudova premešta se nadležnost u okružne sudove, kao u sudove koji su specijalizovani i imaju sudije koji su bogatiji životnim iskustvom i stručniji za određene oblasti. Takođe se predviđaju specijalni uslovi za branioce, znači, za advokate, koji moraju poznavati određena prava i pravila kojima se ta prava ostvaruju. Naravno, mislim na maloletnike i na policiju za maloletnike.
U pogledu Predloga zakona o izvršenju krivičnih sankcija smatram da se takođe radi o jednom zakonskom tekstu koji zaista predstavlja iskorak u rešavanju dosadašnje problematike, jer mnogo ima više javnosti u izvršavanju krivičnih sankcija. Nailazimo na sudsku kontrolu kod povrede pojedinačnih prava osuđenih lica, što u velikoj meri omogućava osuđenim licima da ne budu potpuno po strani i potpuno bez pomoći kada izdržavaju kaznu zatvora, u odnosu na ta lica ili kaznu koja je određena.
Ovim zakonom o izvršenju krivičnih sankcija, naravno, vršeno je usklađivanje sa međunarodnim obavezama koje smo prihvatili, predviđeno je uvođenje izvršavanja novih kazni, kao što je kazna rada u javnom interesu, koja je uređena na jedan sumaran način i mislim da bi bilo dobro da se posebnim propisima detaljnije urede ta pitanja da bi ova kazna bila šire primenjena.
Posebno se uređuje izvršavanje kazne za prekršaje, zatim, mere pritvora, a naročito je interesantan deo zakona koji je dosta detaljno uredio prava i obaveze zaposlenih u ustanovama. Mislim da smo i tu svedoci da zaposleni krše prava i obaveze koje imaju i da je veoma značajno da se precizno urede njihova prava i obaveze, sa postupkom koji se protiv njih vodi u tim slučajevima.
To je još jedan instrument za suzbijanje korupcije. Zakon detaljno propisuje vrste zavoda, tipove zavoda, daje naglasak na javnost rada Uprave za izvršavanje krivičnih sankcija; pravilno tu upravu stavlja u Ministarstvo pravde.
Znači od člana 31. do 174. propisuje izvršavanje kazne zatvora, detaljno propisuje slučajeve odlaganja izvršenja, što je veoma značajno, da se ukloni arbitrarnost i uslovi za korupciju koji su postojali, jer nije bilo bez značaja da li se nekom odobri ili ne odobri da odloži kaznu. Ovde smo to detaljno odredili i mislim da je to jako dobro.
Što se tiče položaja osuđenog, on se uređuje od člana 65. do člana 127, što je jako dobro, zato što, bez obzira što se radi o licu koje je država odredila da izdržava određenu kaznu i istrpi sankciju za nezakonito ponašanje, ono mora da ima određena prava. Demokratizacija jedne države se upravo vidi u onome u kojoj meri su i ta lica zaštićena u svojim pravima.
Znači, kao što sam govorio o oštećenom, tako i određena prava imaju i oni koji su nekoga oštetili. Tu je taksativno nabrojano, sveobuhvatno, od poseta branioca, prava na boravak u posebnoj prostoriji jednom u tri meseca sa bračnim drugom, decom ili drugim bliskim licem, do prava na rad na sopstvenom radnom mestu ako je kazna do šest meseci, što je jako dobro u današnje vreme kad se teško zapošljava a lako gubi posao. Zatim, da raspolaže sa 70% naknade.
Naročito naglašavam, kada se radi o merama za disciplinske prestupe i mere, da je obezbeđena zaštita u upravnom sporu, sa precizno određenim rokom od 15 dana da se po tužbi reši, što je veoma značajno.
Isto tako bih pomenuo za meru samice, koja spada u najtežu disciplinsku meru, da je ona precizno ograničena, sa preciznim dimenzijama prostora, osvetljenjem i svi ostalim što je potrebno da se osuđeno lice ne ponižava i ne muči dok izdržava ovakvu vrstu disciplinske mere.
Na redu je zakon o programu zaštite učesnika u krivičnom postupku. Isto tako, na dnevnom redu imamo potpuno nov propis. Takođe je Vlada ovde blagovremeno reagovala.
Radi se o neophodnim dokaznim sredstvima, o svedocima, radi se o okrivljenima koji mogu biti u funkciji svedoka, koji bez ovog zakona svoju funkciju ne bi mogli ispuniti, imajući u vidu da imamo posla sa organizovanim kriminalom, terorizmom, ratnim zločinima i drugim najtežim oblicima krivičnih dela ili krivičnim delima koja su sama po sebi u grupi najtežih krivičnih dela.
Predviđa se poseban mehanizam zaštite, nezavisan od onog u redovnom krivičnom postupku, koji je inače nedovoljan, vremenski i prostorno ograničen i vezan samo za direktnog učesnika u postupku dok je u sudu. Sve ostalo ne postoji. Zaista je osnovano što se ovakav zakon donosi, jer ko bi svedočio ili ko bi se stavio u sukob sa nekom organizovanom grupom ako ne uživa nikakvu zaštitu izvan zgrade suda ili je ta zaštita čak i u zgradi suda izuzetno slaba.
Ovaj zakon počiva na principu dobrovoljnosti lica koje svedoči i dobrovoljnosti da prihvati zaštitu. Ima posebne organe - Komisiju za sprovođenje ovog programa, koju čine predstavnici Vrhovnog suda i predstavnici koje predlažu odgovarajuće institucije. Sa druge strane, imamo jedinicu za zaštitu koja se formira u okviru MUP-a, koja ima zadatak samo da se bavi ovom oblašću.
Načelno, zaštita ne traje večno, dugoročno, ona traje do osamostaljivanja lica koje je izložilo riziku svoj život da bi omogućilo državi da se obračuna sa najtežim oblicima kriminala. Visina će biti isto interesantna: ona je samo do iznosa neophodnog za pokrivanje životnih troškova i uključivanje lica u novu sredinu.
Mere su: fizička zaštita, promena prebivališta, prikrivanje identiteta i podataka o svojini i, kao mera koja se primenjuje samo ako ove četiri nisu uspele, promena identiteta. To može biti fizička promena identiteta ili samo promena u dokumentima.
Kažem, ovo je jedan nov zakon koji će uneti sigurnost kod ljudi koji se izlažu tom riziku da se bore protiv organizovanog kriminala zajedno sa državom i on ima puno opravdanje da se donese. Poslanička grupa G17 plus iz sveg srca podržava ovakav zakon.
U pogledu izmena i dopuna Zakona o krivičnom postupku, tu se radi o jednoj manjoj izmeni koja, u stvari, predstavlja promenu da umesto resora državne bezbednosti, kao dela MUP-a, mi prema zakonu imamo formiranu BIA, koja je poseban organ, izvan MUP-a. Zbog toga je potrebno da se za određene radnje, za koje su bili ovlašćeni MUP i unutar njega resor državne bezbednosti, omogući da se i BIA njima bavi. Tu se radi o nadzoru, snimanju telefonskih i drugih razgovora i optičkim snimanjima određenih lica.
Sve ove zakone poslanička grupa G17 plus ocenjuje pravim za ovaj trenutak. Što se tiče krivičnog zakonika, mi smatramo da će se on dugo primenjivati u našoj krivičnoj praksi, isto tako i zakon o maloletnicima, kao i zakon o izvršenju krivičnih sankcija. Nadamo se da se zakon o programu zaštite neće dugo primenjivati i da ćemo se mi obračunati sa tom pojavom organizovanog kriminala i terorizma.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo, ministre, imamo amandman koji, po svojoj osnovi hoće da zameni naziv zakona, umesto "zaštitnika" da bude naziv "branioca".
I jedno i drugo su naše reči. Predlagač se opredelio za ovu reč i nemam razloga da to sporim.
Što se tiče zalaganja da ga nazovemo ombudsmanom, to nije naša reč. Tu reč zaista veoma teško izgovaram, kao i mnogi naši građani. Predložio bih da ostanemo kod naših reči.
Što se tiče pravnog osnova za donošenje zakona, koji je sa određenom argumentacijom ovde osporavan, izneo bih nešto drugačiju argumentaciju, koja se zasniva na tome da to što Ustav ne poznaje instituciju zaštitnika građana nije argumentacija koja ukazuje na to da mi ne možemo da ga uvedemo zakonom, prosto iz razloga što postoje i druge institucije, državni organi, kao što su sudija za prekršaje, kao što je javni pravobranilac itd. kojih u Ustavu nema, a u skladu sa ovlašćenjem državnih organa, odnosno Skupštine da određuje vrstu i sastav svojih organa, postoje i deluju u našem pravnom sistemu već 50 godina.
Dakle, smatram da ne bi mogli upotrebljavati, kao ustavno-pravni argument, da se ne može uvesti zaštitnik građana, to što on u Ustavu nije izričito naveden.
Drugo što hoću da kažem, u osnovnim načelima Ustava, takođe, postoji načelo prema kome ono što nije zabranjeno, dozvoljeno je. Dakle, Skupština bi mogla formirati organe za koje se ukaže potreba, naročito u ovoj važnoj oblasti, kao što je zaštita ljudskih prava. Hvala.

Poštovani predsedniče, ministre, dame i gospodo, radujem se što smo se konačno vratili na temu, da pričamo o zakonu. Zakon se zove, da podsetim - Predlog zakona o zaštitniku građana. Svaka veza sa Narodnom kancelarijom je isključena ili slučajna.
Zaista je bilo dobre rasprave u odnosu na ustavni osnov. Tu se kolegama pravnicima zahvaljujem, s tim što su izlivi ljubavi prema pojedinim liderima stranaka bili potpuno nepotrebni.
Članom 1. na koji sam stavio amandman, koji inače spada u osnovne odredbe ovog zakona, predviđeno je na koga se primenjuje ovaj zakon. Zakon se primenjuje na domaća i na strana pravna i fizička lica. Moj amandman, kao i tekst samog Predloga zakona, kažu isto, ali intonacija je potpuno različita.
Da napomenem da osnovne odredbe zakona služe za tumačenje zakona u celini, u stvari, opredeljuju kakav je taj zakon nadalje i služe za tumačenje ostalih odredbi. Dakle, osnovne odredbe zakona bi morale biti znatno preciznije nego što je predložena odredba. Zato sam predložio da ova odredba ne bude ni pogodbena, ni opisna. Ona bi pre pripadala obrazloženju zakona, a ne tekstu zakona.
Nadalje, odredba u sebi uključuje jednu pretpostavku koja apsolutno nije tačna, a to je pretpostavka da domaća i strana fizička i pravna lica nisu izjednačena u ovoj zemlji, odnosno da u Srbiji postoji na određeni način drugačiji tretman stranih fizičkih i pravnih lica.
Hoću da vam napomenem da u svim procesnim zakonima strana lica uživaju punu zaštitu.
Samo pojedine odredbe, pomenuću Zakon o parničnom postupku, gde su strana fizička i pravna lica kao učesnici u postupku obavezna da polože iznos na ime troškova postupka, što naši nisu, oko prevođenja itd. Međutim, u osnovnim pravima naše zakonodavstveno načelo je da su u jednakom pravnom položaju i domaća i strana pravna lica, naročito kada se radi o fizičkim licima, o zaštiti njihovih prava.
Ako norma kaže da se pod pojmom građanin podrazumeva ne samo fizičko lice koje je domaći državljanin, onda to znači da mi u sistemu imamo takav sistem zaštite u kome je pravilo da ipak domaća lica imaju veću zaštitu prava. Mislim da od te postavke ne bi trebalo polaziti, jer ona jednostavno nije tačna.
Zato sam predložio da se taj deo preformuliše, čime se ne menja suština, da se pod pojmom građanin podrazumevaju domaća i strana fizička i pravna lica, o čijim pravima rešavaju naši organi. Znači, bez te pretpostavke da eventualno ne bi rešavali o pravima stranih državljana, pa im ovim zakonom priznajemo nešto naročito.
Naš pravni poredak nije takav da na takav način pravi razliku i apsolutno rezerviše neka prava samo za domaće državljane. To je izuzetak, a pravilo je da se prava stipulišu podjednako za domaća i strana fizička lica. Uostalom, fizička lica odgovaraju na isti način pred Krivičnim zakonom, na isti način se tretiraju u parničnom postupku, sem u odredbi koju sam citirao i ne vidim potrebu za ovakvom odredbom.
Nadalje, ako smo već u stavu 1. organe odredili kao organe uprave, onda ne vidim zašto se pozivamo terminološki "organa uprave iz stava 1." Ako kažemo "organa uprave", ako smo to već skratili u stavu 1, to je sada pravna nomotehnika, onda samo treba reći "u odnosu na organe iz stava 1." ili da kažemo "organe uprave". Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, predlog mog rešenja ne razlikuje se od onoga što stoji u zakonu, ali odredba onako kako je stipulisana u zakonu ukazuje da poslaničke grupe nisu međusobno ravnopravne u poslovima na kojima rade. Ravnopravnost poslaničkih grupa nesumnjivo polazi od prava i dužnosti svakog poslanika i proizilazi iz samog Ustava, zakona i Poslovnika kao zakona koji važi u Skupštini, koga smo mi doneli. Mislim da ovakva norma izražava stav da postoje neke poslaničke grupe koje nisu jednake, pa kaže - svaka poslanička grupa može da predlaže.
Postavio bih pitanje da li bi bez ove odredbe u zakonu mogla svaka poslanička grupa da predlaže? Siguran sam da bi mogla, jer ako bi rekli da predlažu poslaničke grupe to bi značilo svaka, dve, tri ili više zajedno. Znači, ova norma nam ukazuje nepotrebno, pogrešno i otvara mogućnost tumačenja da nema te norme možda neka poslanička grupa bi nešto mogla što druga ne može.
Pošto to očigledno nije tačno, ovako nepreciznu formulaciju treba izbeći i moj amandman je išao za tim da poslaničke grupe predlažu funkcionera koji će vršiti tu dužnost zaštitnika građana. To je sasvim dovoljno i ne bi trebalo ovim propisom utvrđivati status poslaničkih grupa. One su ravnopravne po Ustavu i po svim ostalim propisima koji sleduju iza Ustava i ne treba pojačavati njihovu ravnopravnost, jer to bi značilo da onda u svakom propisu treba da stavimo da može da predlaže svaka od poslaničkih grupa.

Dame i gospodo, pokušao sam amandmanom da učinim svrsishodnijim jedno ovlašćenje koje zaštitnik daje svom zameniku. Onako kako je zakonom predviđeno da zaštitnik građana određuje zamenika koji će praktično vršiti njegovu funkciju kao starešine organa, u domenu je onoga koji je to ovlašćenje dao.
Ovlašćenje služi, nasuprot tome, onome pred kojim se pojavljuje zamenik zaštitnika građana da bi vršio ovlašćenja samog zaštitnika.
Prema tome, sasvim je logično da umesto "odredio", kao unutrašnji interni akt zaštitnika građana, stavimo "ovlastio" i da to bude, naravno, ovlašćenje u pisanoj formi, koje će zamenik zaštitnika građana moći da pokaže.
To je značajno sa još jedne tačke gledišta, jer pred organom pred kojim istupa kada vrši svoja ovlašćenja, mora da ima sadržinu u čemu istupa i šta može da radi, dokle sežu njegova ovlašćenja. Ovako toga nemamo.
Dakle, smatram da bi bilo osnovano prihvatiti ovaj amandman, da bi se norma precizirala i da bi oni organi pred kojima zamenik, koji vrši funkciju starešine organa, znali sa kojim ovlašćenjem on istupa. Hvala.

Radi se o amandmanu koji ne menja koncept zakona, nego usavršava pravnu normu o kojoj se radi. Predlogom zakona postavljena je obligatorna odredba, znači, obavezna odredba, koja kaže: razrešava se.
Suprotno tome, stavom 3. istog člana Predloga stavlja se kao dispozitivna norma: može se razrešiti. Prosto se predlaže da se izvrši odgovarajuće usklađivanje.
Takođe, veoma važno je da ukažem na to da se u upravnom postupku kao veoma čest prigovor stranaka pojavljuje neblagovremen rad. Mi smatramo da, naročito zbog toga što je Zakonom o opštem upravnom postupku oročeno delovanje organa uprave na mesec, odnosno dva meseca, da reši upravne predmete u jednostavnijim i složenijim slučajevima, smatramo da je veoma važno da se naglasi to neblagovremeno vršenje poslova, naročito imajući u vidu odredbe i intencije evropskog prava, koje obavezuje državu da, kada državni organi ne pruže uslugu građanima u određenom roku, država snosi štetu, odnosno duguje naknadu štete takvim građanima.
Na ovaj način ćemo na najbolji način praktično izaći u susret zaštiti ljudskih prava - što ćemo obavezati državne službenike na ovakav način, da to rade na jedan blagovremeni način. Hvala.

Dame i gospodo, ovo je još jedan od amandmana koji poboljšava tekst. Zaista ne bih mogao da podelim mišljenje mojih kolega poslanika koji su malopre govorili, da se radi o zakonu koji je nesvrsishodan, koji nema nikakvu ulogu i koji se, po njihovom mišljenju, neće ni primeniti. Takođe, ne bih mogao da podelim njihovo mišljenje da se radi o zakonu na čije smo donošenje mi primorani, instruirani, naterani itd.
Mislim da nijedna institucija koja se bavi zaštitom prava građana nije višak. Takva institucija nigde u svetu nije višak. Hoću da vam kažem da savremene tendencije u razvoju državne uprave ukazuju na to da se povećava broj institucija i postupaka u kojima se štite prava građana.
Upravo ova vlada radi na tome da jednim ovakvim zakonom poveća broj institucija koja će se baviti zaštitom prava građana. To je takva institucija.
Moram da vam kažem da je institucija zaštitnika građana, istina pod nešto drugačijim nazivom, u Vojvodini pokazala svoje opravdanje. Mislim da je isto tako i u opštinama gde institucija postoji. To je jedan od razloga koji ukazuje da ima svrhe doneti ovaj zakon.
Što se tiče amandmana, to je amandman koji se odnosi na ovlašćenje koje zaštitnik građana daje svom zameniku. Ovde u članu 16. kažemo "određuje".
Mislim da je daleko preciznije i svrsishodnije reći "ovlašćuje", dakle, da se radi o jednom ovlašćenju u pisanoj formi, gde bi se videlo ko je ovlašćen, za šta i kolika su mu ovlašćenja. Bez jedne ovakve odredbe ova norma nije dovoljno precizna.

Odustajem od amandmana.