Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, nalazimo se pred usvajanjem jednog zakona koji je veoma važan za ustanovljavanje pravne države, pravne svesti i jačanja društvene discipline, s jedne strane, kroz zaštitu prava građana u postupku pred državnim organima. Radi se o potpuno novoj instituciji, koja će biti predmet ustavnog prava, potpuno sam siguran u to.
Radi se o jednom sistemu samokontrole rada državnih organa, koji je poznat u Evropi i koji u ovom našem pravnom sistemu predstavlja novinu. Da napomenem, na primer, Danska ga ima od 1954. godine. Sam pojam je definisan od strane Međunarodne advokatske komore 1974. godine. On insistira na instituciji koja će prevashodno biti ustanovljena Ustavom, zakonom ili odlukom parlamenta.
Sam značaj akta i organa koji ga bira, odnosno koji mu određuje ovlašćenja, pokazuje koliki je značaj ove ustanove. Tom ustanovom mora da rukovodi nezavisan činovnik visokog ranga, što se opet vidi iz njegovih nadležnosti, njegovog odnosa prema drugim državnim organima, iz njegovog nezavisnog, samostalnog i dovoljnog finansijskog statusa itd, što se manifestuje kroz ovaj zakon. Nadalje, njegov status se vidi i kroz odgovornost samo zakonu i parlamentu.
Njegov osnovni zadatak je da prima i razmatra žalbe građana koji su nezadovoljni radom državnih organa i državnih činovnika, sa ovlašćenjem da to proverava, preporučuje mere, javno se oglašava, traži razrešenje funkcionera i, na kraju, sve više u uporednom pravu inicira izmene određenih propisa i pred Ustavnim sudom pokreće postupak da se određeni propisi usklade sa Ustavom, odnosno da se utvrdi da li su ustavni ili nisu.
U tom pravcu je i naš zakon, on sadrži dovoljno odredbi, bez obzira na to što je ovo nova institucija, koje omogućavaju da ta institucija kasnije de lege ferenda dobije i neke druge elemente koje već ova institucija ima u drugim zemljama, gde ona pedesetak godina ili nešto manje postoji.
Koji bi bili drugi elementi koje možemo očekivati u budućnosti? Posebno je značajan zadatak zaštitnika građana da građanima daje obaveštenje i savet o određenim predmetima, da podnosi zahtev Ustavnom sudu. Zatim, interveniše u sudovima o određenim eklatantnim slučajevima povrede ljudskih prava. Da podnosi prijave protiv službenih lica i, naravno, različiti oblici zakonskih inicijativa.
Dosadašnja primena ovog instituta je veoma značajno – iako se kod nas na tu primenu ne možemo osloniti, sem u Pokrajini Vojvodini, gde postoji ombudsman, istina kraće vreme – i da, pored žalbi građana, po kojima ombudsman postupa, odnosno zaštitnik građana, veoma je značajna njegova funkcija po službenoj dužnosti, koja omogućuje da kada ima određenih saznanja o povredama prava građana sam interveniše, nezavisno od toga da li mu se građanin obratio.
Takođe, praksa u radu ovog organa pokazala je da nadležnost organa, s pravom, treba proširiti, sa upravnog postupka i postupka vršenja javnog ovlašćenja, i na sudske postupke. Mi smo, naravno, na početku ustanovljavanja te institucije i to se očekuje u budućnosti, gde bi se kontrolisalo izvršenje sudskih rokova. Znači, da li organi koji vrše pravosudnu vlast, u rokovima koje smo ovde propisali, rade taj svoj posao, to je tzv. pravosudna uprava. Zatim, da kontroliše postupke policije u određenim stvarima i postupke pred ustanovama za izdržavanje kazni zatvora, što delimično imamo propisano i našim zakonom.
Takođe se javlja potreba da se institucionalizuje obaveza stalnog obaveštavanja građana o toku postupka, a naročito njegovom završetku. Mislim da je do sada u zaštiti prava građana bila izuzetno naglašena mogućnost da se sa pravima građana ne postupa kako je propisano zakonom, a naročito ne u rokovima, upravo zato što nije postojao institucionalni oblik zaštite građana kada se rok za rešavanje o nekom pravu ne poštuje.
Tako da je građanin jednostavno mogao da kuca na vrata, da moli da se nešto uradi, ali to nije imalo nikakve posledice po to da se predmet okonča u roku. Sa druge strane, da onaj koji to ne radi, znači državni službenik, ne bude više u situaciji da se ponaša na taj način, što znači da bude razrešen funkcije koju vrši.
Takođe je neophodno, i to je ovaj zakon uradio, konstituisati obavezu da se podnosi izveštaj Skupštini, koji bi trebalo da bude po određenim standardima. Znači, da ova skupština bude obaveštena kako i na koji način se ostvaruje ova izuzetno značajna funkcija. Ovaj zakon je uvažio mogućnost zakonodavne inicijative, o čemu sam već govorio.
Veoma je značajno informisanje javnosti o povredama prava građana i merama koje su tom prilikom preduzete. To je jedan oblik preventive koju bi zaštitnik građana trebalo da ima. Na tome bih se zadržao. Mislim da je veoma značajno da o onome što zaštitnik građana utvrdi da je nepravo ne samo neko zbog toga bude odgovoran i bude pokrenuta inicijativa za razrešenje radnika ili funkcionera, nego da se o tome obavesti javnost kako se takav slučaj u budućnosti ne bi ponavljao. Ka tome, veoma je značajno i jačanje preventivne funkcije zaštitnika građana.
Osvrnuću se i na pojedina zakonska rešenja. Smatram da je zakon u dobroj meri ušao u neka pitanja koja se možda od akta koji predstavlja početak i ne bi očekivala, i to je dobro. U nekim stvarima je zakon mogao ući i nešto više u problematiku, međutim, novi je zakon i imaćemo vremena da proverimo njegovu primenljivost, i da u toku primene nešto od toga i izmenimo.
Zakon se bazira na kontroli rada organa uprave. Praktično, radi se o upravnom postupku i, naravno, o organima koji se bave zaštitom imovinskih prava i interesa Republike Srbije, mada u jednom delu nalazimo i mogućnost, što je veoma značajno i na to bih skrenuo pažnju, da zaštitnik građana može da interveniše i u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija, što uključuje i pravo da se razgovara nasamo sa licem koje se nalazi na izdržavanju kazne, pa čak i sa onim licem koje je lišeno slobode od strane drugih organa, znači od suda ili unutrašnjih poslova, što je veoma značajan institut i što omogućuje građanima daleko bolji nivo zaštite nego što je bio do sada, baš u situacijama kada je građanin lišen slobode bez mogućnosti da kontaktira. Dakle, na to treba skrenuti pažnju i to je veoma značajan korak napred.
Veoma je značajno reći da predlagač izbora jeste Odbor za ustavna pitanja, kao odbor koji jeste konstituanta za određene stvari, kao što su ustav, država i ključne stvari za konstituisanje pravne države.
Treba napomenuti da sednici odbora mogu da prisustvuju, nadam se da će to biti praksa, kandidati, kako bi mogli izneti svoj stav o tome šta i kako nameravaju da rade, što je veoma značajno za postupak izbora demokratičnosti i izbor najboljeg kandidata. Isto tako, značajno je ograničenje da isto lice ne može biti izabrano više od dva puta uzastopno.
Veoma je značajna i odredba koja traži izuzetnu stručnost od kandidata koji bi obavljao ovu funkciju, to je član 5. Predloga zakona, prema kome je neophodno 10 godina iskustva na pravnim poslovima i koji se odnose na zaštitu prava građana. Mislim da je ovaj rok primeren, bez obzira na neke amandmane koji su tražili skraćivanje tog roka. Smatram da sam rang zaštitnika građana mora da bude takav da on svojim stručnim autoritetom i, pre svega, svojom ubedljivošću argumentima utiče na zaštitu prava građana.
Veoma je značajna odredba člana 9, koja određuje nespojivost funkcije sa svakom drugom profesionalnom delatnošću ili funkcijom, tako da lice koje je kandidat ne može biti član političkih organizacija, znači, ne može biti ni član, i da mu momentom izbora prestaju sve ostale funkcije. Piše: "moraju prestati", možda bi bilo adekvatnije da se kaže da prestaju. Znači, tog momenta kada je izabran sve prestaje, od tih funkcija sa kojima je nespojivo, a nespojivo je sa svim funkcijama.
Veoma su značajne odredbe i o imunitetu, to je član 10. Na Odboru za pravosuđe i upravu intervenisali smo jednim konstruktivnim amandmanom na tu odredbu, da se imunitetska prava zaštitnika građana u celosti izraze srazmerno i u odnosu na funkciju koju vrše, znači ni više ni manje.
Imunitet zaštitnika građana je neophodan. U samom Predlogu zakona on je nešto sumarnije izražen, pa je bilo neophodno intervenisati amandmanom, koji je prihvaćen od predstavnika predlagača.
Hoću takođe da pozdravim odredbu člana 18. Predloga zakona, koja omogućuje zakonsku inicijativu zaštitnika građana kada se radi o odredbama zakona na koje je zaštitnik građana naišao u primeni, koje nisu saglasne sa domaćim pravom, pre svega Ustavom, i sa međunarodnim pravom, koji je prihvaćeno u državi Srbiji.
Veoma je značajno i to da, kada zaštitnik građana podnese zakonsku inicijativu Vladi, da se to samo ne završi na odluci Vlade, već da o tome, u svakom slučaju, bude obaveštena Skupština, te amandmanima intervenisano na Predlog zakona, da ta inicijativa završi u Skupštini. Znači, da Skupština bude obaveštena o stavu Vlade, a povodom inicijative zaštitnika građana da se određeni propis menja.
Takođe, članom 19. imamo veoma značajno ovlašćenje koje će biti ugrađeno i u Ustav, jer tamo mu je i mesto, da zaštitnik građana pokreće postupak pred Ustavnim sudom radi utvrđivanja i usklađivanja zakonitosti i ustavnosti zakona i drugih opštih akata.
Takođe, skrenuo bih pažnju na član 20. ovog zakona. Do sada nismo imali instituciju izvan konkretnog organa uprave, koja bi se mogla na ovaj način baviti onim funkcionerima i rukovodećim radnicima koji se u svom postupku ne drže zakona, rade nepravilno i krše prava građana.
Prema članu 20. Predloga zakona daje se ovlašćenje zaštitniku građana da javno, insistiram na toj reči "javno", to je jako dobro, preporuči razrešenje funkcionera. Nadam se da će to javno preporučivanje sadržati razloge i da će to uticati pozitivno, odnosno poučno na ostale službenike i državne funkcionere da takve povrede ne čine, kao generalna prevencija, i kao individualna prevencija, da će taj funkcioner od strane organa koji ga je postavio biti razrešen. To je, po meni, jedna od ključnih odredbi ovog zakona, koja jeste garancija protiv samovolje.
U ovom sazivu Skupštine doneli smo Zakon o dostupnosti informacija. Ovde imamo jednu značajnu odredbu, a to je član 21, koja obavezuje organe uprave da sarađuju sa zaštitnikom građana i da mu daju sve neophodne informacije. Bez te saradnje, koja čak, prema zakonu, ide toliko detaljno, što je dobro, da uključuje i dostupnost prostorija, nema mogućnosti da zaštitnik građana deluje u punoj meri i da zaista ostvari ono zbog čega kao institucija postoji.
Kao što sam već unapred pomenuo, članom 29. utvrđuje se pravo zaštitnika građana da pristupi u ustanove za izvršenje krivičnih sankcija, kao i u druge ustanove gde je neko priveden. Znači, gde se ne radi o pravosnažnoj osudi, gde je zadržan, odnosno lišen slobode, sa pravom da razgovara nasamo. To je veoma veliko ograničenje samovolje, koja se može desiti i dešava se, toga smo svedoci, i u takvim ustanovama, imajući pre svega u vidu to da one i služe ograničavanju slobode, ali se u tom ograničavanju slobode zaista ne bi smelo ići preko onoga što propisuje Zakon o izvršenju krivičnih sankcija, Krivični procesni zakon, Zakon o prekršajima itd.
Značajna je i odredba člana 24, gde se pravo na intervenciju zaštitnika građana ne rezerviše samo na žalbu građana, što bi bio jedan suženi koncept, jedan restriktivni koncept. On omogućuje zaštitniku građana, i po meni traži od njega, da prati ono što se dešava i da interveniše po sopstvenoj inicijativi. Nadam da će izveštaj našeg budućeg zaštitnika građana sadržati sve više onih inicijativa koje je on sam pokrenuo.
Moram da vam kažem da se u praksi Javnog tužioca veoma retko koristi ex officio. Znači, da sam, kada sazna da je nešto urađeno izvrši pokretanje postupka, pokrene postupak, odnosno podnese zahtev za sprovođenje istrage, što nije dobro i što pokazuje jednu tromost sistema, posebno u tom delu gde bi on mogao da bude mnogo efikasniji.
Nadam se da će ova kritika doći do naših javnih tužilaca, a sa druge strane da će uticati na kandidate, odnosno na ljude koji će se baviti funkcijom zaštitnika građana da zaista veliku pažnju posvete tome da sami pokrenu postupak tamo gde postoje zakonski uslovi.
Mislim da bi vrhunac ovakve institucije, pa i institucije tužilaštva, bio upravo u tome da se ne čeka prijava građana nego da se sami građani štite time što je odgovarajući funkcioner, koji je za to nadležan, to primetio. Moram da kažem da u principu ne možemo biti zadovoljni načinom zaštite prava građana ni u krivičnom postupku, jer oštećeni ima veoma sumarna prava.
Ovaj zakon bi trebalo da izađe u susret tome da se prava i takvih ljudi pojačaju. No, govorim o tome da će to biti de lege ferenda, jer još uvek nemamo intervencije u sudskim postupcima zaštitnika građana, i mislim da sledeća izmena zakona mora biti na tome, kada se ustanova postavi na noge. A ova skupština je donela niz takvih zakona – o porodičnim odnosima, parničnom postupku, izvršnom postupku – gde se sve više rokovima oročavaju radnje postupajućih službenika i sudija. Da bi se ti rokovi kontrolisali, upravo je potreban jedan ovakav zaštitnik građana.
Na kraju, smatram da je za rad ovakvog funkcionera visokog ranga, sa visokim odgovornostima, ovlašćenjima i pravima, veoma značajno da se obezbedi njegovo finansiranje, tako da on ne zavisi, ili bar ne zavisi isključivo od Vlade i od načina na koji Vlada gleda na njegov posao. Ako bi to učinili takvim, onda bi on zaista mogao biti prikraćen za niz svojih ovlašćenja i bojim se da bi mogao postati nepotreban.
Ovaj zakon je pošao od toga da će biti poseban deo budžeta u kome će biti obezbeđena i ova sredstva. Smatram da de lege ferenda znači da je za buduće pravo potrebno, kao i za pravosuđe, obezbediti poseban budžet, koji bi se onda mogao izraziti na drugačiji način, jer bi kroz njegovo usvajanje i izveštaj o načinu korišćenja sredstava Skupština mogla, između ostalog, da kontroliše rad jednog ovako odgovornog državnog službenika, kao što je zaštitnik građana.
Nadalje, podržavam inicijativu da se obezbedi odgovarajući nivo plate i da taj nivo plate bude obezbeđen zakonom, zato što smatram da se upravo radi o funkciji koja je izuzetno visokog ranga i koja će da omogući da se našim građanima, ne samo zbog toga što institucija postoji, nego u svakodnevnom delovanju te institucije, stvori utisak koji će zaista biti stvaran da država ne samo da pribira prihode nego i brine o tome kako se prava građana ostvaruju. Da država postane javni servis, koji će brinuti o pravima građana, gde bi primena prinude zaista dolazila tek na kraju i uz kontrolu ovako kompetentnog organa.
Poslanička grupa G17 plus će podržati ovaj zakon. Podneli smo određeni broj amandmana koje je predlagač prihvatio i mislim da smo imali do sada veoma korektnu saradnju i u drugim zakonima iz oblasti uprave. Tim amandmanima zakon će biti popravljen i mislim da postoje svi uslovi da se usvoji.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama se nalaze dva zaista obimna zakona, koja regulišu veoma značajna pitanja vezana za funkcionisanje segmenta državne vlasti, odnosno izvršne vlasti, gde imamo Vladu, ministarstvo, odnosno organe uprave. To je jedna materija koju je zaista neophodno bilo urediti. Ova vlada je preuzela značajne mere da se urede ključna pitanja funkcionisanja sudske vlasti. Znači, doneli smo zakone o sudovima, tužilaštvima, Savetu pravosuđa. Rešili smo pitanje nagrađivanja sudija, doneli smo Parnični i Upravni postupak, Porodični zakon i na red je došla i državna uprava.
Moram odmah da kažem da je reformi državne uprave Vlada premijera Vojislava Koštunice pristupila studiozno, da je donela strategiju reforme državne uprave u Republici Srbiji, da ta strategija pored narativnog dela sadrži i radnje i rokove u kojima se izvršavaju pojedine radnje, da se ti rokovi prema utvrđenoj strategiji izvršavaju i da je upravo u izvršavanju ove strategije pripremljen, usvojen na Vladi i predložen ovoj skupštini tekst Predloga zakona o državnoj upravi i tekst Predloga zakona o državnim službenicima.
Kada govorimo o Predlogu zakona o državnoj upravi, ima 91 član, isti sadrži u osnovi rešenja koja su odraz trenutka u kome se nalazimo. On počiva na vladavini prava i praktično jeste rezultat zalaganja Vlade Srbije da se formiraju i afirmišu institucije države Srbije i na tome Vlada očigledno istrajava i to treba pozdraviti. Vlada kroz ovaj predlog zakona ide na striktno poštovanje ustavnog načela podele vlasti, jačajući i afirmišući izvršnu vlast.
Koja su to opšta načela na kojima se zasniva ovaj zakon? Ovaj zakon uvažava dostignuti stepen razvoja, uvažava karakteristike državne uprave u državi Srbiji s jedne strane, a sa druge strane ide u susret novom ustavu, koji naravno treba da bude kruna ukupne zakonodavne aktivnosti ovog parlamenta. Cilj ovog zakona je očigledno da u mogućoj meri izvrši usklađivanje stanja državne uprave sa evropskim i svetskim kretanjima i da izrazi državnu upravu pre svega kao servis građana, a sa druge strane da omogući suštinsku strukturnu promenu uprave kroz njenu dekoncentraciju na centralnom nivou prenošenjem niza ovlašćenja na okruge i delegaciju, da se sa centralnog nivoa niz ovlašćenja prenese na autonomne pokrajine, gradove i opštine.
Godine 2002, da vas podsetim, donet je Zakon o utvrđivanju nadležnosti autonomnih pokrajina i Zakon o lokalnoj samoupravi, kojim je izvršen jedan deo delegacije vlasti sa centralnog nivoa na niže oblike. Ovaj zakon takođe treba da počiva i na načelu fiskalne decentralizacije. Da bi se sprovela ova fiskalna decentralizacija nije dovoljan ovaj zakon, on traži dodatna rešenja u drugim zakonima i hoću da kažem svoje mišljenje da bez fiskalne decentralizacije nema stvarne decentralizacije u državnoj upravi.
Šta znači, kratko, fiskalna decentralizacija? Autonomne pokrajine, odnosno Autonomna Pokrajina Vojvodina, gradovi i opštine moraju imati svoje izvorne prihode sa jedne strane, a sa druge strane mora im se vratiti imovina. Dakle, to je predmet budućih zakona kojima se ovde dve stvari moraju rešiti da bi mogli da govorimo o stvarnoj decentralizaciji. U suprotnom ovaj zakon, odnosno njegove određene odredbe, će ostati nerealizovane.
Šta ovaj zakon još omogućuje? Omogućuje veću otvorenost i javnost i u radu, a što se tiče službenika omogućuje motivaciju službenika, njihovu profesionalizaciju i naravno racionalizaciju da bi se ostvarilo nešto što predstavlja tendenciju u savremenoj upravi da se što manje utroška sredstava i rada postignu što bolji rezultati. Pri tome se naravno moramo držati, pošto pripadamo korpusu evropskih zemalja, Evropskog administrativnog okvira koje traži dobru vladavinu i otvorenu upravu, a upravu posmatram kao servis građana od koga se traži visok kvalitet koji se pruža građanima od strane državne uprave.
Naravno, pri tome se mora napustiti načelo da građani služe državi i upravi i do kraja ostvariti načelo da država jeste servis građana i da građani upravo u opštem interesu finansiraju to da bi ostvarili neke svoje interese kroz rad državne uprave.
Koja su najznačajnija nova rešenja ovog zakona na koja bih skrenuo pažnju? Mislim da je jedna od najvažnijih karakteristika novog zakona u državnoj upravi uvođenje zakonitosti i ograničavanje jedne vrste samovlasti, kako bih ja to nazvao, organa državne uprave koji su oni tu i tamo pokazivali u dosadašnjem razvoju državne uprave u Srbiji.
Recimo članom 14. stav 3. se decidno propisuje da za preduzimanje upravnih radnji kojima se poseže u ličnu slobodu, bezbednost, imovinu građana organi moraju imati neposredan izričit osnov u zakonu. Znači, apsolutno ovom odredbom zakona o državnoj upravi kao sistemskog zakona se isključuje takozvano uredbeno pravo, već se traži da se zakonom predvidi takva mogućnost da se aktima organa uprave poseže u najveće vrednosti koje garantuje naš Ustav, a to: su lična sloboda, imovina i bezbednost, naravno život i zdravlje. Toga nema bez toga da državni organi imaju izričit osnov u zakonu.
Ovaj osnov će naročito pomoći advokatima da zaštite građane tamo kada državni organ ima to samovlašće i kada primenjuje samovlašće i naravno građanima, što je veoma značajno, da ta prava zaštite. Ja ukazujem javnosti posebno na ovu odredbu. Nadalje, veoma značajna odredba koja ograničava ministarstva i ostale državne organe u mogućnosti da svojim propisima derogiraju ustavna i zakonska ovlašćenja, da ministarstvo i drugi organi mogu donositi podzakonske akte samo ako su u zakonu na to izričito ovlašćeni.
To su manje-više odredbe koje imaju karakter ustavnih odredaba, ali u ovom trenutku kada Ustav, takav kakav je, ne sadrži decidno ovakve odredbe ili samo sadrži njihov deo one predstavljaju značajan okvir u kojima će se moći na taj način uspostaviti odnos i države prema građanima i gde neće biti mogućnosti da država majorizuje u odnosu na građane.
Mi smo do sada u Republici Srbiji od 1992. godine imali instituciju okruga. Ona je bila uređena uredbom, što se pokazalo nedovoljnim. Okrug inače ima veliki značaj kod decentralizacije, odnosno dekoncentracije državne uprave. Ovim zakonom se zaista na jedan potreban način, na potrebnom nivou, uređuju ovlašćenja i rad u okrugu i odnosi okruga prema građanima, odnosno građana, ostvarivanja prava građana u okrugu.
U zakonu je posebno značajan deo koji se odnosi na sam rad organa uprave, gde se daju određena direktna ovlašćenja rukovodiocima da mogu da izvrše određene upravne poslove, kao što su recimo direktive koje rukovodilac daje radnicima da bi izvršili određeni upravni posao.
Veoma su značajne odredbe, (a to je član 48.) koje se odnose na unutrašnji nadzor u radu organa uprave. Posebno bih skrenuo pažnju da organ uprave može neposredno da preuzme izvršavanje određenog upravnog posla, bez obzira na to da li je neki konkretan, radni ili neki drugi organ nižeg stepena neće da izvrši taj upravni posao. Taj nadzor je veoma značajan da bi građani mogli da ostvare svoja prava.
Nadalje ću napomenuti isto tako na liniji ostvarivanja zakonitosti i pravne sigurnosti posebnu obavezu sprovođenja javne rasprave za predlagača, kada se priprema zakon kojim se bitno menja pravni režim u jednoj oblasti. Ovakva jedna odredba zaista doprinosi informisanju javnosti s jedne strane, a što je još mnogo važnije omogućuje da se javnost na vreme izrazi, odnosno iskaže svoj stav o pojedinim odredbama, kako bi predlagač, odnosno mi kao skupština mogli da usvojimo takav jedan zakon.
Veoma je značajna odredba člana 79. koja govori o približavanju uprave građanima u upravnim danima kada organi uprave izvan svog sedišta vrše određene upravne poslove.
Isto tako, vezano za kontrolu rada organa uprave značajni su rokovi koji se propisuju kao obaveza organa da rešavaju kada se radi o pritužbama na njihov rad. Dakle, do sada organi nisu imali takve obaveze, a sada od momenta kada prime pritužbu rok im je 15 dana da daju odgovor na pritužbu. Inače, u protivnom se vrši povreda određenih odredaba, što opet znači da zaposleni u organima snose odgovarajuće konsekvence.
Na kraju razmatranja ove tačke, kada se radi o Zakonu o državnoj upravi, hoću da kažem da očekujemo od predlagača da što pre dođe u proceduru Zakon o opštem upravnom postupku, koji će biti uslov da se ova reforma sprovede. Očekujem i Zakon o upravnim sporovima i odgovarajuću uredbu, kao što je Uredba o kancelarijskom poslovanju, Arhivskoj građi itd. Nadam se da je to u pripremi i voleo bih da to što pre imamo na dnevnom redu, kada se radi o zakonima.
U odnosu na sam tekst zakona, još ću reći dve stvari za koje mislim da zaslužuju pažnju, a vezane su za stručnu spremu radnika koji obavljaju posao rešavanja u upravnom postupku. Mislim da je u državi Srbiji, koja se nalazi u 21. veku, zaista nedovoljno to da se kao minimum spreme predviđa viša stručna sprema. Pomenuću da se tu radi o veoma složenim upravnim poslovima, kao što je rešavanje o izdavanju građevinskih dozvola, eksproprijaciji, gde se najneposrednije zahvata u imovinu i prava ljudi i zaista je nedopustivo da, recimo, kada se radi o ostavinama u sudskom postupku, to može da radi isključivo neko sa visokom spremom i pravosudnim ispitom, a kada pri tome neko ograničava pravo svojine u eksproprijaciji, dakle oduzima se i prelazi u državnu svojinu, neka nepokretnost u opštem interesu, on može imati samo višu stručnu spremu.
Smatram da je to rešenje koje nije dobro, a pogotovo što se radi o zakonu o državnoj upravi kao sistemskom zakonu i predlažem da predlagač prihvati amandman koji sam dao. Znam da bi mogao biti prigovor u tom pravcu da nema možda dovoljno službenika, da nisu obučeni, međutim, hoću da kažem da prema podacima koje imamo sa fondova za zapošljavanje ima veoma veliki broj visoko obrazovanih kadrova i zaista ne bi bio problem da se u jednom prelaznom roku, od pet godina, obezbedi da državna uprava zaista ima službenike koji će biti visoko obrazovani i koji će moći da svojim znanjem i svojom stručnošću u potpunoj meri pomognu građanima da ostvare svoja prava, a pogotovo kada se prava ograničavaju.
Mislim da bismo tu odredbu mogli menjati jednom elastičnom prelaznom odredbom da oni službenici koji su zatečeni za pet godina mogu da ispune te uslove. Hoću da vas podsetim da smo isto imali u oblasti vaspitanja i obrazovanja, da je bilo učitelja sa srednjom spremom, pa smo to onda podigli na viši nivo i sve se to rešilo u određenom roku. Ne vidim razloga da u državnoj upravi to ne možemo da izvedemo.
U odnosu na Predlog zakona o državnim službenicima, koji je zaista veoma obiman, potpuno novi propis, kojim se zaista uvodi mnogo novina i mislim da će tek u praksi pokazati pravi domašaj. Mislim da je Vlada ovde učinila pravi potez predlažući jedan ovakav zakon. Zakon ima 191 član i skrenuću pažnju na članove koji su, po meni, izuzetno važni i koji predstavljaju novinu.
Mi smo doneli Zakon o sukobu interesa, međutim ovde imamo primenu tih odredbi na državne službenike. Mislim da je to veoma važno, jer se detaljnije uređuju pojedina pitanja koja do sada nisu bila uređena i koja su zaista predstavljala i davala mogućnost da dođe do korupcije u državnim organima. Mislim da te korupcije ima, ona nije u velikoj meri izražena, ali ima je i u velikoj meri pogoduje takvoj oceni da u državi Srbiji nije u punoj meri zaživela pravna država.
Zakon o državnim službenicima zabranjuje primanje poklona i korišćenje rada u državnim organima, zabranjuje državnim službenicima osnivanje trgovinskih društava, javnih službi, kao i bavljenje preduzetništvom. Nadalje, zabranjuje obavljanje funkcija u pravnim licima, određenih vrsta funkcija, sem određenih funkcija na koje ih postavlja Vlada. Dakle, to su zabrane koje u velikoj meri omogućavaju da se suzbije korupcija, što opet ide u pravcu zalaganja Vlade Republike Srbije za konstituisanje pravne države i vladavinom zakona u Srbiji.
Veoma je značajno i pitanje razvrstavanja radnih mesta, što se uređuje na potpuno nov način. Odvajaju se radna mesta sa posebnim ovlašćenjima i odgovornostima, određuje se ko ih postavlja. Veoma je značajno da se postavljanje na ta mesta obavlja putem prvo internog konkursa, što je do sada nedostajalo, da se izvrši kadrovska preraspodela unutar organa uprave. Veoma su značajni kadrovski potencijali naših organa uprave i veoma je značajno da ovaj zakon predviđa postojanje kadrovskog plana da bi se obavio određeni zadatak raspoređivanja.
Imamo, sa jedne strane, položajna mesta i izvršilačka radna mesta sa zvanjima. Da napomenem, i za jedno i za drugo uslov je interni konkurs, a ako on ne uspe imamo javni konkurs. Kada se radi o povredama ljudi koji učestvuju na ovim konkursima formira se posebna žalbena komisija i ne odlučuje isključivo starešina o žalbama, nego odlučuje posebna žalbena komisija. A takođe je predviđeno da se za određena radna mesta može pokrenuti upravni spor radi zaštite prava radnika ili u zavisnosti od položaja na kojem se nalazi, što opet garantuje jednu vrstu zaštite izvan organa uprave, koja zaista u dosadašnjoj pravnoj praksi pokazuje veoma dobre rezultate, da sud kontroliše, kao i u upravnom postupku, rad organa uprave.
Veoma značajne odredbe su odredbe o ocenjivanju kao uslovu za napredovanje. Dakle, ne može se napredovati ukoliko nemamo dva puta uzastopno najvišu ocenu ili četiri puta. Isto tako, radnici koji imaju loše ocene to će biti uslov za prestanak radnog odnosa i sa stanovišta građana je to veoma značajno da ne bi imali priliku da rešavaju o njihovim pravima i obavezama ljudi koji ne zadovoljavaju osnovne stručne i radne kvalitete i neke druge kvalitete koje, naravno, propisuje ovaj zakon.
Značajna institucija koja je nova, to je visoki službenički savet, veoma je značajno što će taj savet doneti kodeks ponašanja državnih službenika. Mislim da će taj kodeks ponašanja državnih službenika doprineti da naši građani zaista rasterećeni dođu pred šalter i zaista tamo sa nekim mogu da pričaju, ko zna njihov problem i ko ume da ga reši na pravi način.
Zakon o državnim službenicima predviđa jednu novu instituciju, a to su nameštenici. Oni ugovorom o radu zasnivaju radni odnos i rade na poslovima tehničke prirode. Dakle, time se omogućuje rasterećivanje stručnih radnih mesta, izvršilačkih i položajnih u odnosu na tehničke poslove koji se obavljaju kao sporedni poslovi.
G17 plus će glasati za ove zakone i smatra da je Vlada na pravom putu da ostvari strategiju reforme državne uprave. Smatramo da će se donošenjem ovih zakona unaprediti oblast državne uprave u velikoj meri i stvoriti uslovi da se u jednom sistemu odvojene tri komponente vlasti državna uprava ostvari na pravi način.

Vladajuća koalicija G17 plus jeste u toj vladajućoj koaliciji i osećam potrebu da repliciram kolegi Bošku. Očekivao sam njegovo izlaganje o zakonu, ali nisam čuo da je pomenuo ijedan član, jedno zakonsko rešenje. Pošto znam da je odličan pravnik, očekivao sam da će to uraditi. Pošto je čitavu priču vodio oko toga da li treba doneti zakon ili ne, pokušaću da govorim kao pravnik.
Zakon treba doneti. Zašto DS na čelu DOS nije donela zakon tri godine, to je samo DS poznato. To dalje ne znači da niko drugi ne treba da donese taj zakon zato što ga vi niste doneli. Mi smo namerili da nešto promenimo, da nešto poboljšamo i upravo to radimo.
Shvatam da vama smeta što mi hoćemo da promenimo nešto što vi niste uradili, ali to sada ne znači da ako DS na čelu DOS nije nešto promenila da više niko drugi ne sme to da menja.
Voleo bih da kao pravnici pročitamo neke odredbe kojima se zaista obezbeđuje potpuna dostupnost svake funkcije u Vladi, odnosno svakog zvanja u Vladi i podobno promenama i u vreme trajanja mandata. Ako ne bude neko postavljen daje se pravo upravnog spora. Za to do sada nije bilo ni pomena – kakav upravni spor protiv rešenja Vlade. Koji drugi vid zaštite postoji? Znači, vi o tome ne govorite. Mi govorimo o tome ko ima kakav poen zbog ovog zakona. Ne radi se o poenima. Nešto mora da se promeni. Mi hoćemo to da promenimo da se ne bi desilo ono što je bilo u proteklim godinama. Vi ste imali priliku to da promenite, niste to uradili, to je bila vaša volja. Mi ćemo to promeniti, ali ovo nije nikakva argumentacija.

Povreda člana 101. stav 1. Ja sam kolegi Markoviću i kolegi Ristiću pokušao da objasnim da mislim da je trebalo da raspravljamo o pravnim argumentima i tako sam zaista i počeo svoje izlaganje. Međutim, s obzirom na to da je kolega Ristić okrenuo potpuno raspravu sa pravnih argumenata kojima se ja inače uvek služim, smatrao sam da treba da mu odgovorim na neke stvari. To je bio samo odgovor na nepravne argumente.
Odgovoriti na nepravne argumente ne možeš pravnim argumentima, možeš isto odgovoriti nepravnim argumentima među koje spadaju i politički argumenti. Inače, ja to često ne koristim, to znate, ali ovom prilikom zato što je kolega Ristić to koristio, zato što nije nijedan član zakona osporio, ja sam morao da odgovorim na isti način.
Samo da napomenem, jedan zakon koji se ovde menja donet je 1991. godine, a drugi je donet 1992. godine. Zar je trebalo toliko volje, godina ili napora da se izloži zakon promeni, što je kolega Marković rekao?
Nemam nameru nikome da osporavam to što on nije stigao za tri godine zakon da donese, ali to istovremeno ne daje pravo onome ko je to mogao da uradi, da sada nama osporava da to uradimo. Ja sam samo rekao dobro je, niste ga doneli za tri godine, mi bismo da ga donesemo i mi ćemo ga doneti.
Nadalje, pošto ste nas podržavali da donesemo neke propise, moram da vam kažem da smo imali dovoljnu većinu da ih donesemo i bez vas. Prema tome, vi ste to podržavali ne zbog nas, ne zbog DSS, nego zato što je propis dobar i nama je to priznanje. I dalje nas podržavajte kada su dobri propisi.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo, gospođo Petrović-Škero, poslanička grupa G17 plus i ja lično, kao advokat koji se bavi tom profesijom, nalazim da je ovaj postupak koji mi sada sprovodimo oko izbora nosilaca pravosudnih funkcija od ogromnog značaja za konstituisanje pravne države u Srbiji.
Sudije su samostalne, nezavisne, postoji stalnost sudske funkcije, Ustav je to garantovao, ali bez sudije i tužilaca od zaštite prava građana nema ništa i zaista sam veoma zadovoljan što je ova skupština po hitnom postupku razmotrila na Odboru za pravosuđe i upravu ovu veoma značajnu temu, i sa druge strane što je predsednik to stavio na dnevni red, kako bi se o tome moglo odlučiti po hitnom postupku.
Šta to znači za građane? Nije potrebno objašnjavati ako se uzme u obzir to da su naši sudovi, a naročito ovi u većim gradovima, zatrpani, da opšti parničari rade po 300 do 400 predmeta, a neko čeka da se donese odluka.
Dakle, ovo što mi danas radimo je od velikog značaja za veliki broj ljudi, koji će zahvaljujući izboru nosilaca pravosudnih funkcija ostvariti ili zaštititi svoja prava.
To je ključna stvar o kojoj bi trebalo da vodimo računa i da uvek ovakve tačke stavljamo kada god postoji mogućnost, i po hitnom postupku, da se što pre postave nosioci pravosudnih funkcija. Posebna je odgovornost Narodne skupštine Republike Srbije za postavljanje i razrešavanje, odnosno izbor i razrešenje nosilaca pravosudnih funkcija, jer Skupština ne samo da bira i razrešava nosioce sudske vlasti, nego i donosi normativne okvire u kojima se kreće ta sudska vlast.
Samo bih hteo da vas podsetim da je ova skupština donela niz propisa o određenju sudova, o sudijama, o Visokom savetu pravosuđa, o javnom tužilaštvu, kojima je stvorila organizacione i normativne uslove za rad pravosudnih organa sa jedne strane, a sa druge strane brojne procesne propise, kojima je skratila rokove i preciznije propisala obaveze stranaka i organa u postupku, što sve treba da omogući pravosudnim organima da zaista rade na ostvarivanju prava i interesa građana.
Mi sada radimo na stvaranju kadrovskih uslova, što je neophodno. Radi se o izboru, s obzirom na ove odluke o povlačenju koje su sada saopštene, oko 150 nosilaca pravosudnih funkcija. To je veliki broj nosilaca pravosudnih funkcija, naročito ako imamo u vidu da se tu radi o velikom broju predsednika sudova, a to je 59 predsednika sudova i devet tužilaca. Oni su ključni za ostvarivanje sudske i pravosudne funkcije u širem smislu.
Odbor za pravosuđe je imao jednu konstruktivnu raspravu 14. jula i veoma sam zadovoljan što je toj raspravi prisustvovala i predsednica Vrhovnog suda, kao i ministar Stojković. Na toj raspravi su zaista sve strane, i opozicije i pozicije, zauzele jedan konstruktivan stav, i G17 plus je veoma zadovoljan što je kao neko ko je u vlasti, ko čini poziciju u ovom trenutku, uspeo da ostvari tako konstruktivnu atmosferu u srpskom parlamentu.
Za G17 plus osnovni uslovi za izbor nosilaca pravosudnih funkcija su stručnost i dostojnost, jer tako kaže član 44. Zakona o sudijama i član 61. Zakona o tužiocima. Samo to može biti osnov i sve druge priče, razgovori – čuli od ovog, načuli od onoga, stručne javnosti itd. nisu ono što predstavlja, pre svega, stručnost, dok oko dostojnosti imamo elemenata i u takvim razgovorima, saznanjima itd.
Kandidati koji prema ličnim listovima (prema Zakonu o sudijama, sudije imaju lični list) ne ispunjavaju stručne uslove, po nama ne mogu biti ni predloženi, ni izabrani za pravosudne funkcije. Nadalje, kandidati koji se nisu pokazali kao stručni u nižem stepenu sudovanja ne mogu napredovati na viši stepen sudovanja, mislim na sudijske saradnike, na pomoćnike sudija, kao i na prelazak ljudi koji su pravnici sa pravosudnim ispitom iz drugih oblasti ljudske delatnosti u pravosudne organe.
To je za nas osnovno o čemu možemo govoriti. Za nas "dostojno" znači da on ili ona uživa ugled u sredini u kojoj se nalazi. Izneću nešto drugačije mišljenje nego moj prethodnik u pogledu kandidata Ratka Zečevića za zamenika opštinskog javnog tužioca u Kuršumliji.
Zaista uvažavam to što sredstva javnog informisanja pišu, međutim, vidim fotografiju, vidim čoveka sa cigaretom na balkonu koji prilično nonšalantno drži pištolj. Znači, ne radi se o nužnoj odbrani ili krajnjoj nuždi, pa da je on morao to da potegne da bi nekoga zaštitio. To se vidi kada gledate fotografiju, radi se o jednom nonšalantnom ponašanju, koje zaista ne pokazuje dostojanstvo za obavljanje funkcije. No, uvažavam i mišljenje mog kolege, on nešto drugačije gleda na to, ja opet gledam sa ove strane.
Nadalje, hoću da kažem sledeće. Samim izborom nosilaca pravosudnih funkcija ova skupština ne završava svoj rad. Skupština mora da vrši na određen i svojevrstan način neku vrstu nadzora nad radom nosilaca pravosudnih funkcija. To što je neko izabran i što je on stalan kao sudija, ne znači da može da ne radi, da bude nesavestan i da neblagovremeno obavlja svoje poslove.
Zakon o sudijama je uredio to pitanje i on zahteva da predsednici različitih nivoa sudovanja reaguju na takav rad sudija. Ovde nam sedi predsednik Vrhovnog suda i zaista očekujem da imamo i takvih situacija da će ova skupština raspravljati o sudijama koji ne rade blagovremeno, ne rade savesno i stručno da bi ih ovde na ovoj skupštini razrešili.
Ukoliko bi se Skupština zaustavila samo na tome da bira sudije i tužioce, a da ne nadzire njihov rad kao vid razrešenja, onda funkcija Skupštine ne bi bila u celosti ostvarena i ne bismo mogli da kažemo da smo kao Skupština u celosti ostvarili svoju funkciju.
Ako predsednici nižih sudova ne reaguju na takve pojave, očekujem od predsednika Vrhovnog suda i okružnih sudova da na to reaguju i da predlože razrešenje onih predsednika koji dozvoljavaju da se takve pojave ustale ili da se uopšte dešavaju u pravosuđu. Pravosuđe ne postoji samo zbog sebe, ne postoje građani zbog pravosuđa, pravosuđe postoji zbog građana i mi na pravosuđe treba tako da gledamo.
Veoma sam zadovoljan što se u budžetu stvaraju uslovi da se povećaju plate radnika u pravosuđu. Pri tom, mislim ne samo na sudije, ne samo na nosioce funkcija i tužioce, nego i na ostale radnike, jer bez toga nema pravosuđa. Znači, na to moramo da mislimo.
Moramo da mislimo na materijalne uslove za rad pravosudnih organa. Moramo da mislimo na to da sudije ne mogu da sude u prostorijama 3 sa 2, jer nema elementarnih uslova da se ostvari elementarno poštovanje prema radu suda.
Takođe, moramo da mislimo da sudije moraju da pišu zapisnike na odgovarajućim uređajima koji im omogućavaju da diktiraju, da na miru te zapisnike koncipiraju, pišu presude, itd. Moramo da vodimo računa da sudije moraju da imaju potrebnu stručnu literaturu, stručno usavršavanje. Ovaj parlament treba i time da se bavi. Ali, to sa druge strane traži od sudija da zaista građanima omoguće da blagovremeno i na savestan i zakonit način ostvare svoja prava.
Dakle, očekujem da pored izbora sudija imamo ovde i situacije kada ćemo u određenom, istina manjem broju slučajeva, razmatrati pitanje neblagovremenog, nezakonitog i nesavesnog rada sudija. Toga ovde nije bilo. Mislim da u praksi toga ima. Očekujem da će na to reagovati predsednici sudova i predsednik Vrhovnog suda.
Veoma sam zadovoljan što se takvi slučajevi već pojavljuju u našoj pravosudnoj praksi, da viši sudovi reaguju na postupanje nižih sudova. Imamo predsednika jednog opštinskog suda koji je suspendovan zato što nije reagovao na to da njegove sudije u sudu po više godina ne izrađuju odluke kojima su zaključili raspravu. To je dobar primer i tako treba nastaviti.
Na kraju, posebno hoću da skrenem pažnju, a i ministar pravde je među nama, da Ministarstvo pravde prema Zakonu o sudijama ima poslove pravosudne uprave, gde treba da kontroliše izršavanje pravosudnih poslova. Znači, da rešava blagovremeno i u rokovima predmete i da reaguje na odgovarajući način.
U pogledu osporavanja nekih kandidata za nosioce funkcija u pravosudnim organima u Novom Sadu, hoću da kažem sledeće. Pošto sam iz Novog Sada, zaista bi bilo neophodno da na ovoj sednici izaberemo predsednika Trgovinskog suda u Novom Sadu. Trgovinski sud u Novom Sadu četiri godine nema predsednika. Neophodno je da se izabere predsednik. Napomenuću vam da na prošlom zasedanju nismo izabrali predloženog kandidata. Sada imamo drugog kandidata. Predložio bih da se za tog kandidata glasa, jer on ispunjava sve uslove da bi bio predsednik suda.
Isto tako, predlažem da glasamo i za predsednika Opštinskog suda u Novom Sadu. Na prošloj sednici smo iz Opštinskog suda u Novom Sadu popunili Okružni sud izuzetno kvalitetnim sudijama koji imaju preko 75% prolaznosti, i do 80-90%.
Takođe, voleo bih da izaberemo i predloženih 10 kandidata za sudije Opštinskog suda u Novom Sadu. Hoću da vam kažem da se radi o većini mladih ljudi koji su se dokazali u radu kao sudijski pomoćnici, pogotovu što nemam, a jedan kolega je osporio kolegu Nastića za kandidata za sudiju Opštinskog suda, loše mišljenje.
Imam druga mišljenja i saznanja, kao advokat, da je kolega Nastić jedan od najboljih sudskih pripravnika, da su sudije, tako da kažem, vodile bitku oko toga ko će dobiti mogućnost da kolega Nastić pomaže sudiji u izradi presuda.
(Predsednik: Izvinjavam se, gospodine Krstin, da li ćete koristiti još vreme?) (Ne.)

Poštovane dame i gospodo, poštovani ministre, pred nama se nalazi paket pravosudnih zakona. To su kratki propisi koji su očigledno bili nužni da se donesu baš u ovom trenutku i zato su po hitnom postupku na ovoj sednici Narodne skupštine Republike Srbije.
Počeo bih sa temom vezanom za Predlog zakona nadležnih državnih organa za borbu protiv visokotehničkog kriminala, pošto njega smatram najvažnijim u ovom paketu zakona. Mi smo izmenom Krivičnog zakona uredili krivična dela koja se odnose na zaštitu računarskih podataka i autorskih dela u toj oblasti. Ovo je novi propis koji pokazuje ozbiljan odnos Vlade Republike Srbije prema ovom novom obliku kriminala, koji nije toliko nov koliko mi sada uređujemo to pitanje. On postoji već više godina, možda je trebalo to i ranije uraditi, ali ga mi uređujemo sada.
Ovaj propis omogućava da se formiraju posebni stručni organi koji će moći da se bore sa tim novim oblicima kriminala. Znači, tog kriminala ima, ali mi do sada nismo imali specijalizovane organe koji bi se mogli uhvatiti u koštac sa tim oblicima kriminala.
Tu mislim u okviru tužilaštva na posebno tužilaštvo, u okviru sudija na posebno veće i u okviru policije na posebnu službu. Ovo pokazuje jedan ozbiljan odnos države prema novim oblicima kriminala i novi organi treba da omoguće da se zaista to sprovede na jedan efikasan i racionalan način.
U pogledu propisa kojima su uređena pitanja vezana za plate sudija i tužilaca, zbog stanja koje je do sada postojalo u ovoj oblasti, a pokazalo se neodrživim, budžet nije mogao da isfinansira plate prema načinu na koji je bila uređena njihova visina, tako da postoji raskorak između propisa na koji je reagovao Ustavni sud, stavljajući van snage određene akte, i ovo je jedan normalan put da se to uskladi sa propisima i sistemom.
Na ovaj način se uređuju i plate sudija kod posebnih odeljenja i tužilaca. Mislim da je jako važno da kažem da će plate biti izražene na realan način, da neće biti samo puka stvar u propisu koji se neće sprovesti. Sudije i tužioci su držani na tome da će plate biti takve kakve jesu, a nijednu od tih plata nisu dobile.
Mislim da je ovo put ka tome da mi zaista dobijamo realan odnos za vrednovanje tih sudskih funkcija i da bi bilo jako dobro da je u ovom zakonu uređeno koliki je koeficijent za pojedine plate, a mi ga tu nemamo. To bi bilo jako dobro, da opet ne ostavimo da se to radi podzakonskim aktom.
Isto tako, smatram da bi ovo trebalo da bude prvi korak ka cilju da se uspostavi poseban pravosudni budžet, što je sasvim u redu i što je neophodno sa stanovišta ustavnog načela podele vlasti.
To bi trebalo da postoji kao poseban pravosudni budžet, kao što bi Skupština trebalo da ima svoj poseban budžet, gde bi predsednik Skupštine ili predsednik suda bio nalogodavac za takav jedan budžet.
Mislim da je jako bitno da naglasim ovde da će kroz ovo realno ići i povećanje plata nosiocima pravosudnih funkcija i radnicima u pravosuđu, i pozdravljam najavu ministra da će on to zaista i uraditi.
Takođe pozivam Skupštinu i predlažem našem predsedniku da se što pre na dnevni red ove skupštine stavi izbor sudija, jer to je veoma važno pitanje. Mi imamo Visoki savet pravosuđa i on je to predložio, ali hoću da vam kažem da Novi Sad željno čeka 10 sudija u opštinskom sudu, hoću da kažem da sudije na opštoj referadi, na parnicama opštinskog suda imaju po 350 do 400 predmeta u radu, i to nije samo teren za sudije, to je teren za ljude koji traže svoje pravo, jer takav čovek, kome sudi sudija koji ima 400 predmeta, neće doći na red do novembra. Da vam napomenem da sudije zakazuju rasprave za novembar i decembar.
Pozivam Skupštinu da što pre to stavimo na dnevni red i da te ljude izaberemo.
Takođe bih skrenuo pažnju na određene pojave u pravosuđu, koje mislim da ministar može da realizuje kroz pitanje pravosudne uprave. Ni sve sudije ne rade uredno i blagovremeno. U tome je jedan problem, dakle, da razdvojimo one koji rade efikasno od onih koji ne rade efikasno. Tu možemo mnogo više da uradimo, i neće biti samo dovoljno da mi realno izrazimo plate i da sudije dobiju veće plate, nego da se nagrade oni koji rade, a kazne oni koji ne rade.
Mislim da ministar tu može da uradi dosta i predlažem da na tome poradimo.
Nadalje, kada je reč o Zakonu o sudskim taksama, to je vezano za ovu problematiku, mislim da je jako važno da u kontinuitetu ostvarimo suštinu sudskih taksi, to su prihodi organa za pružene usluge građanima, a to bi nadalje značilo, bez nekog velikog tumačenja, da ceo prihod od sudskih taksi pripada onim organima koji su ga ostvarili. Mi sada ovde imamo povećanje od 50%, koliko je bilo, na 60% da pripada njima. Znači, to je pravosuđu za poboljšanje materijalnog položaja, kako se popularno kaže, nosilaca funkcije radnika, zatim vezano za opremanje organa i za materijalne troškove.
Međutim, predlažem da ubuduće novim propisom to bude 100% i da praktično na taj način pravosuđe bude joše više stimulisano, da bolje i efikasnije radi i ostvaruje sve ovo.
Što se tiče izmena za povećanje taksi, smatram da su one opravdane, obuhvatile su samo korekciju za vrednost inflacije zadnje tri i po godine, i to je u redu.
Sa druge strane, postoje instrumenti u procesnim zakonima koji omogućavaju ljudima, koji nemaju zaista da plate ove takse koje su nekada visoke, da budu oslobođeni i ta prava treba koristiti.
To bi bilo ukratko o svemu tome. Zakoni nisu opsežnija promena. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, mi se po drugi put u ovom sazivu nalazimo pred jednom veoma važnom temom od nacionalnog interesa za državu Srbiju. Prvi put smo razgovarali o Kosovu i dogovorili smo se kako ćemo postupati u odnosu na to veoma složeno nacionalno pitanje. Tako se i sada nalazimo pred, po meni, veoma važnim pitanjem, po drugi put u ovom sazivu.
Neko od poslanika je juče rekao da jedna poslanička grupa voli Crnu Goru. Rekao bih da poslanička grupa G17 plus, kojoj pripadam, voli Srbiju, da nam se dozvoli da volimo Srbiju, ne kažem da neko drugi ne voli Srbiju, ali eto, kažemo - volimo Srbiju.
Oni misle, kada razgovaramo oko Ustava ili Ustavne povelje bolje rečeno, polazimo od toga da smo mi mogli u to vreme da napravimo onakvu državu kakva je nama odgovarala. Ustavna povelja, kako kaže sama reč, jeste međudržavni ugovor ili, bolje rečeno, dogovor, koji je urađen uz prisustvo međunarodne zajednice.
Zašto je do toga došlo? Naravno, zbog toga je došlo zato što smo imali stalne sukobe među državama članicama, ranije velike države, što se kasnije pretvorilo, nažalost, u sukob između dve članice male države, ili Savezne Republike Jugoslavije. Pri tome moramo uvažiti činjenicu da je narod Crne Gore glasao za koga je glasao, da je narod Srbije glasao za toga za koga je glasao i da mi to ne možemo menjati.
Vlast se stiče i dobija na izborima. Ako to prihvatimo, onda moramo prihvatiti činjenicu da je Ustavna povelja doneta saglasnošću volja onih političkih stranaka koje su bile u to vreme na vlasti u Srbiji i Crnoj Gori. Dakle, Srbija nije bila u prilici da diktira elemente, ona je morala da prihvata, i Ustavna povelja, takva kakva je, mogla je biti u takvim okolnostima, ni više ni manje.
Verujem da nije bilo stranke koja je u to vreme u Srbiji bila zadovoljna takvom ustavnom poveljom, ali ona je bila rezultat nužnosti koja je nastala iz volje birača u obe republike. Takva ustavna povelja, naravno, nije zadovoljila ni Srbiju koja ju je potpisala, a u kasnijoj primeni još manje je mogla da zadovolji bilo koga. Mi zato upravo sada govorimo o dokumentu koji nije, u celosti, primenjen i koji, baš zbog toga što nije primenjen, mora da se dopuni na ovaj način kako se dopunjava.
Ne vidim koji je mogući drugi način nego da se to učini izmenom Ustavne povelje. Oni koji su protiv izmene Ustavne povelje, a za zajedničku su državu, ne nude nam način na koji bi se tako nešto izmenilo. Mi imamo Ustavnu povelju, ona je pravni dokument i pošto se G17 plus zalaže za vladavinu prava, jedino izmenom pravnog dokumenta možemo učiniti nešto u toj državi takva kakva je.
Hoću samo da vam napomenem da u toj državi imamo samo ograničena ovlašćenja, da je država Srbija iz svog suvereniteta prenela veoma značajna ovlašćenja u okviru tih ograničenih ovlašćenja, da je država Srbija prihvatila da finansira 95% svega toga, a da pri tome ima samo 50% ovlašćenja i da biračko telo Republike Srbije, zbog ove ustavne povelje, ima višestruko ograničen kapacitet odlučivanja o pitanjima te zajednice.
Veoma je značajno da građani Srbije znaju da svaki građanin sa biračkim pravom u Crnoj Gori, kada rešava o pitanjima zajedničke države, ima preko 10 puta veći kapacitet. To nije bez značaja, jer ti isti građani doprinose više od 20-30 puta za finansiranje te zajednice.
Moram da vam kažem da je stav G17 plus i to da smo protiv bilo kakvog nametanja volje bilo kome, uključujući i biračko telo, odnosno narod koji živi u Crnoj Gori. Mi uvažavamo činjenicu da u Crnoj Gori živi 30% ljudi koji se izjašnjavaju kao Srbi, i u drugim republikama, koje su nažalost, nastale raspadom velike države. Međutim, to je fakat, to je istorijska činjenica i mi se na to ne možemo vraćati.
Videli smo u našoj bližoj istoriji da primena bilo kakvih drugih vidova, osim dogovora, ne proizvodi rezultat i da srpski narod, nažalost, uvek strada iza takvih eksperimenata. Srbija je, inače, u zajedničku državu uložila svoju državnost. Kad god se ta država raspadala, raspadala se nekoliko puta, najviše je stradao srpski narod.
Upravo sada kažemo, hajde da se dogovorimo, to je dogovor, da uvažimo jedni druge.
Dogovor je bila i Povelja. Mi nismo Povelju mogli da nametnemo bilo kome, niti svoje uslove. Povelja je nastala kao sporazum dve države. Samo je tako možemo tretirati. Razumem da Povelja nije zadovoljila ni naše interese u momentu donošenja, ali njena primena je pokazala da Republika Crna Gora, putem svojih predstavnika, nije zainteresovana tako sužena ovlašćenja da primeni do kraja.
Podsetiću vas na usklađivanje carinskog režima, podsetiću vas na dve valute. Dakle, nemoguće je da se pod takvim uslovima nešto ozbiljno poradi u toj državi, a to upravo ne zavisi od Srbije, nego zavisi od Crne Gore.
Kada govorimo o referendumu, mi nismo njega izmislili, on se nalazi u dokumentu, znači, u Ustavnoj povelji, on je predviđen za tri godine, predviđen je za obe države članice. Zaista mi je žao, jer će se G17 plus zaista do kraja za to zalagati, što se druge stranke za to ne zalažu, da zaista građanima Srbije pružimo priliku da kažu da li žele zajedničku državu i kakvu zajedničku državu žele. Onda bi mi mnogo lakše mogli da se odlučimo i za to kako mi da se postavimo kao stranke. Mi ovako govorimo o nekom hipotetičkom interesu građana, koji su za ili nisu za zajedničku državu, a da pri tome građane Srbije za to nismo pitali.
G17 plus se zalaže da se građanima Srbije omogući, kao i građanima Crne Gore, da se izjasne hoće li ovakvu ili onakvu državu, i s kim hoće da žive u zajedničkoj državi. Mislim da postoji prilika da se razgovara i sa nekim drugim državama u našem okruženju, gde ljudi govore slične jezike, gde ljudi imaju iste ili slične interese.
Dakle, ne mogu da govorim o zajedničkim državama kao izrazu ljubavi, ljubav je samo prema otadžbini, a to je nama Srbija. Ovde mogu da govorim o interesima, kao nečemu što države povezuje ili razdvaja. Ako bi biračko telo, odnosno narod i građani Crne Gore videli u Srbiji nekoga s kojim hoće da žive u zajedničkoj državi, zašto se ne bi za to odlučili. Ovog momenta oni to ne vide i to izričito i pokazuju. Mislim da i građanima Srbije treba pružiti priliku da se o tome izjasne.
Šta uređuju amandmani? Amandmani uređuju vreme održavanja neposrednih izbora za poslanike, tako što ih vezuju za izbore za skupštinu republike članice i produžavaju mandat sadašnjih poslanika; to je amandman jedan.
Amandman dva uređuje jedno značajno pitanje, gde zaista dajem za pravo onim poslanicima, koji smatraju da ono nije do kraja uređeno, šta su to evropski standardi. Mislim da je to moglo detaljnije i bolje da se uredi. Ali, s obzirom na opštost akta kao što je Ustavna povelja, mislim da mu tu, na neki način, nije mesto.
Dakle, u aktu niže pravne snage smo to mogli detaljnije propisati, mada tumačenjem ovoga proizilazi da će ona strana koja bude htela da sprovede referendum biti podložna opservaciji Evropske unije, odnosno one organizacije kojoj mi stremimo i na čijem putu se nalazimo.
Prelazna odredba, amandman tri u stvari nam daje pravni osnov za sprovedbeni zakon, koji je isto tako deo ovog paketa. Koja bi bila alternativa ako mi ne prihvatimo ove amandmane, odnosno zakon za njihovo sprovođenje, jer ima i takvih zalaganja.
Prvo što bi bilo, nastaje pravni vakuum, dakle, država nema parlament, takva kakva je - nema ga.
Drugo, prema članu 14. Povelje, državna zajednica je međunarodni subjekat. Postavlja se pitanje ko će biti međunarodni subjekat ako te zajednice više ne bude bilo?
Treće, očuvaće se kakav-takav nivo funkcija koje je Srbija prenela na zajednicu, a to su odbrambene funkcije, spoljna politika, zaštita ljudskih i manjinskih prava, međunarodni ekonomski odnosi i unutrašnji ekonomski odnosi. Dakle, i te funkcije, ma koliko mi sada kažemo da se one u potpunosti ne izvršavaju, bile bi dovedene u pitanje, a one su prenesene iz državnog suvereniteta Srbije na državni suverenitet te zajednice.
Veoma značajno je i to što ne bi ispunili standarde jedne pravne države, na koje Srbija pledira jer hoće da uđe u Evropsku uniju, i Srbija je, sa ovom vladom, dobila Studiju izvodljivosti.
Što se tiče ubrzanog razvoja Srbije koji treba da dođe do izražaja, on ima određeni uticaj na to kako će se opredeliti biračko telo u Republici Crnoj Gori. Ukoliko bi se Srbija, a ona to već čini, legitimisala kao neko ko je poželjan u EU i nalazi se na ulazu u EU, mislim da bi sa te strane imali i drugačiji odnos biračkog tela, odnosno naroda koji živi u Crnoj Gori. Dakle, to je jedan od razloga da se ide na ovakvu promenu.
Što se tiče G17 plus, G17 plus će prihvatiti ove izmene, međutim, te izmene su utoliko prihvatljive ukoliko odgovaraju interesima naroda koji živi u Srbiji. Hvala.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, drago mi je kao poslaniku i kao pravniku što smo počeli sa reformom državne uprave.
Možda je mogao biti i nekakav drugačiji redosled, ali mislim da je ministar obećao jedan komplet zakona, uključujući i zakon o opštem upravnom postupku, zakon o državnim službenicima, pa je u pripremi i zakon o Narodnoj skupštini, zakon o upravnim sporovima, pa i pojedine uredbe kojima se regulišu određena pitanja, kao što su ne samo ova uredba gde se uređuju određena pitanja vezana za smanjivanje administracije, nego i uredba koja bi uredila kancelarijsko poslovanje, koja bi uredila sve ostalo, a sve je to u interesu ostvarivanja prava građana.
Mi sada prisustvujemo jednoj raspravi koja je zaista sveobuhvatna i koja polazi od toga da većina građana u principu nije upoznata sa onim o čemu mi ovde razgovaramo. Imamo i ovakvih i onakvih interpretacija, neke norme se čitaju delimično, neke u potpunosti. Pravnici različito tumače nešto, ali radi interesa naših građana koji prate ovaj prenos trebalo bi razjasniti pojedina značajna pitanja.
Što se tiče zakona o Vladi, mislim da on na celovit način uređuje pitanja koja se tiču funkcionisanja Vlade, da ona idu ka depolitizaciji određenih funkcija u Vladi, ka tome da se do nivoa pomoćnika ostvari taj politički uticaj, a od nivoa pomoćnika prema dole na osnovu stručnosti. Preciznije se uređuje postupak izglasavanja nepoverenja Vladi, preciznije uređuje odnos Vlade i Narodne skupštine.
Međutim, kao što je sam ministar rekao, Vlada i sam ministar su otvoreni za kritičke primedbe, za naše amandmane i spremni smo da određene primedbe koje imaju osnova prihvatimo. Polazeći od toga, mogao bih neke stvari da prokomentarišem, više kao zapažanje, jer će poslanička grupa G17 plus podržati ovu vladu. Ona je u toj vladi i podržava Vladu gospodina Vojislava Koštunice.
Oko pitanja imovine bih kandidovao jedno interesantno pitanje, naime, zašto ovom prilikom potpuno isključujemo Skupštinu iz raspolaganja imovinom. Mislim da bi možda moglo da bude sa stanovišta prava, dakle, jedno jednostavnije rešenje, da Skupština ovlasti Vladu u pojedinim slučajevima da raspolaže imovinom i mislim da bi to bilo adekvatnije Skupštini.
Interesantno je i pitanje ovlašćenja predsednika Vlade, to pitanje se ovde otvorilo. Zaista mislim da je norma člana 12. u celosti uredila to pitanje i da je naš nesporazum u stvari nesporazum jezika. Predsednik Vlade vodi, usmerava Vladu, i da bi to mogao da radi on može ostalim članovima Vlade davati obavezna uputstva. Bojim se da su svi, koji su čitali ovu normu, preskočili ovu reč obavezna, jer to obavezna znači da to da mora da izvrši i iz toga proizilaze obaveze i stav 3. ovog člana.
Koncept ovog zakona je takav da omogućava članovima Vlade da unutar Vlade raspravljaju o svojim pravima i obavezama, što je jako dobro i tako Vlada radi stručno, da u Vladi ne postoji ničiji diktat, pa čak ni predsednika Vlade. Meni je drago što se ova vlada zalaže upravo za taj koncept i on je meni savršeno prihvatljiv.
Ali, sa druge strane, postoji ta ravnoteža, gde predsednik Vlade, kada misli da treba, znači ne uvek, zato kaže može ostalim članovima Vlade davati obavezna uputstva. Znači, ne može član Vlade da odluči da li hoće nešto da izvrši ili neće, to je potpuno jasno, i neki od ovih diskutanata koji su bili jednostavno su tu reč "obavezna" preskočili.
Takođe, našu pažnju je privukla i odredba člana 39, a vezano je za dostavljanje podataka Narodnoj skupštini. I tu smo nepotpuno čitali normu, koja kaže: "Vlada i svaki njen član dužni su da dostave Narodnoj skupštini izveštaje i podatke koji su joj potrebni radi raspravljanja pitanja vezanih za rad Vlade i njenog člana." Dakle, apostrofiram - izveštaje i podatke. To su već neki materijali koji su prošli obradu Vlade.
U stavu 2. stoji: "Konkretne spise i dokumenta (znači ne izveštaje i podatke) Vlada i organi državne uprave moraju dostaviti Narodnoj skupštini samo na zahtev anketnog odbora." Mislim da bi trebalo razmisliti i o tome da li bi anketni odbor mogao imati jaču snagu od ove skupštine, jer mislim da ne bi.
Dakle, konkretne spise i dokumente; ovaj predlog bi mogao da ide i Vlada bi trebalo to da daje, i u tom smislu mislim da norma nije dovoljno razrađena i da sam anketni odbor može biti jedan od onih koji imaju pravo na to, ali plenum bi to mogao uvek da traži.
Dakle, o zakonu o Vladi toliko.
Što se tiče zakona o državnoj upravi, moram da kažem i da pozdravim aktivnost Vlade u vezi strategije razvoja i reforme državne uprave, ova vlada je to donela, prateći deo strategije i akcioni plan koji za četiri godine reguliše tačno po vremenu, po rokovima, kada treba da se sprovedu određene mere u reformi državne uprave.
Moram da pozdravim to što se oslanja na evropski administrativni okvir, što otvara pravac ka otvorenoj upravi i dobroj vladavini, i što u krajnjoj liniji otklanja jedan nesklad, jedno nelogično mišljenje, da građani postoje zbog države, a ne država zbog građana. Znači, mi idemo ka tome da država bude servis građana i podržavam ta nastojanja Vlade Vojislava Koštunice i G17 plus, koja se nalazi u toj vladi.
Nadalje, smatram da novi zakon o državnoj upravi, o čemu sada pričamo, ima nova rešenja koja su veoma dobra, koja nisu dobila određeni publicitet, a koja bih istakao. To je član 14. stav 3, koji predstavlja granicu između zakona i podzakonskih akata i veoma je značajan za rad ove skupštine. Dakle, preduzimanje upravnih radnji kojima se poseže u ličnu slobodu i bezbednost, fizički i psihički integritet, imovinu i ostala ljudska prava i slobode, organi državne uprave moraju vršiti neposredno na osnovu zakona.
Ovo je ograničenje svake samovolje organa uprave prema građanima i to je ono što u ovom zakonu predstavlja garanciju protiv zloupotrebe i samovolje. Znači, građanin koji se nađe u takvoj situaciji uvek može da se pozove na odredbu zakona, jer ako nema odredbe zakona organ ne može prema njemu sprovesti bilo kakvu meru iz oblasti upravnog prava.
A posebno što je značajno, to je član 16. ovog zakona, gde se ministarstva i posebne organizacije ovlašćuju da donose samo one propise na koje su izričito ovlašćeni zakonom ili propisom Vlade. U ranijem sazivu ove skupštine, u ranijoj Vladi, a i pre toga, bilo je tzv. uredbeno pravo veoma izraženo, pa su se uredbama uređivala pitanja koja su bila Ustavom rezervisana za materiju zakona.
Ovaj zakon pravi razliku i apostrofira da se ono što nije uređeno zakonom ne može uređivati uredbom i aktom niže snage, ako je to moralo, po Ustavu i po suštini, biti uređeno zakonom, što je veoma značajno.
Veoma su značajne odredbe članova 39. do 45, gde se zakonski po prvi put uređuje status okruga kao institucije, kao nivoa na kome se vrše određena ovlašćenja. Veoma je značajna odredba člana 45. ovog zakona, gde se rukovodiocu organa daje pravo da izdaje direktive kojima se izričito uređuje način rada i postupanje u organima uprave, upravo zato da bi se štitila prava građana.
Takođe su veoma značajne odredbe ovog zakona koje se odnose na unutrašnji nadzor, koji podrazumeva upravni nadzor i druge oblike nadzora unutar organa, koji uključuju čak i neposredno preuzimanje i izvršenje određenog upravnog posla. Znači, da zaštitimo građane od onih organa uprave koji ne izvrše upravni posao.
Veoma su značajne odredbe člana 78, gde se uređuje obaveza sprovođenja javne rasprave kada se radi o pripremi zakona kojima se bitno menja određeni pravni režim.
Dalje, član 79, gde se ide na približavanje i otvorenost uprave prema građanima u tzv. upravnim danima izvan sedišta organa uprave, kada organ uprave dolazi izvan svog sedišta i vrši određene upravne poslove, kao što je rešavanje o upravnim predmetima, inspekcijski nadzor itd.
Imajući sve ovo u vidu, poslanička grupa G17 plus će podržati ove odredbe zakona, s tim što smo u odnosu na pojedine odredbe podneli amandmane, smatramo da ti amandmani imaju svoju zasnovanost i Vlada je te amandmane prihvatila.
Apostrofirao bih jedan amandman koji nije prihvaćen, a kandidujem da ga predlagač ipak prihvati. Radi se o amandmanu na član 88. stav 3, gde se za vršenje upravnih poslova, odnosno obavljanje poslova u vođenju upravnog postupka predviđa najmanje viša stručna sprema. Složenost poslova državne uprave, naročito u oblastima građevinarstva, imovinsko-pravnih poslova, statusnih pitanja, gotovo u svim drugim oblastima zahteva visoku školsku spremu radi bolje i adekvatnije zaštite prava građana.
Državna uprava u Republici Srbiji na početku XXI veka ne bi trebalo da počiva na kadrovskom kapacitetu organa uprave od pre 20 ili 30 godina, kada je bilo nedovoljno zaposlenih u organima uprave sa visokom školskom spremom, a na biroima nije bilo diplomiranih pravnika, ekonomista i slično. Naravno da je ovo relativno veliki zahvat i zato sam predvideo prelaznu odredbu, prema kojoj bi se to pitanje regulisalo tako da ljudi koji ne ispunjavaju uslove imaju rok od pet godina da ispune ove uslove.
Poslanička grupa G17 plus će podržati donošenje ovog zakona, smatra da je ovaj zakon upravo zakon na evropskom putu i da on u celosti ide u pravcu uključivanja Srbije u Evropu.

Gospodo poslanici, smatram da amandman o kome je ovde reč, znači dodavanje novog člana 9a, predstavlja jedan od amandmana koji treba da omogući upravo primenu ovog zakona i da garantuje bolju pravnu sigurnost ljudima koji očekuju da im se imovina vrati. Ova vlada je namerna da vrati tu imovinu. Ova vlada se zalaže da se imovina vrati i ovaj amandman, odnosno prihvatanje amandmana bi olakšalo vreme onim ljudima koji očekuju vraćanje imovine, odnosno to čekanje do vraćanja ove imovine.
Ovaj amandman neće univerzalno rešiti sva pitanja. Mi sada imamo dobar broj te imovine koja se već nalazi kod nekoga ko nije više država, znači koja je već promenila vlasništvo, ali bar za onu imovinu koja se nalazi u rukama države ona će garantovati da ona neće promeniti vlasnika, što će, s jedne strane, vlasnicima olakšati put da im se imovina vrati, a sa druge strane olakšati državi da ne plaća to iz drugih fondova, a što je naročito važno - ostvariti jedno sistemsko rešenje, da se povraćaj imovine uvek i pretežno vrši u naturi a ne u novcu.
Samo ću da vam napomenem da je osnovno načelo naknade štete da se ista čini u naturi, a tek ukoliko je to nemoguće u novcu. Tako, treba podržati ovaj amandman i pozivam Vladu da podrži ovakav amandman. Hvala.

Pokušaću o ovoj veoma ozbiljnoj temi da govorim ozbiljno. Prema članu 1. ovog zakona, predviđeno je kojim propisima je oduzeta imovina i koja će se imovina vratiti. Priča od 20 godina roka zastarelosti je potpuno netačna. U pravu ne postoji rok zastarelosti 20 godina, postoji održaj 20 godina, to je redovan održaj itd. Znači, ta priča o zastarelosti 20 godina, što kolege iz SRS pričaju, nema veze sa pravom, kao što ni neke druge stvari nemaju veze sa pravom.
Zalažemo se da se ljudi vrate na Kosovo. Upravo ovaj zakon treba da omogući da se onim ljudima kojima je imovina na Kosovu uzeta vrati.
Imovina je oduzeta na osnovu zakona o reviziji i dodeljivanju zemlje kolonistima i agrarnim interesentima u AP Kosovu i Metohiji; zatim, zakona o ustupanju napuštenog zemljišta kolonista na Kosovu i Metohiji itd. Znači, upravo na osnovu ovog zakona se stvaraju uslovi da se ljudima sa Kosova i Metohije, kojima je oduzeto tim merama, vrati ta imovina.
To zaista piše u ovom zakonu. Ne znam kako vi to ne vidite. Čak verujem da vi to vidite, ali se pravite da ne vidite. Sada moram to da vam objasnim, a vi to znate, kažete da ne znate, kao što znate da je opšti rok zastarelosti 10 godina, pet godina, zastarelost pravosnažne presude 10 godina, tri godine šteta i godinu dana povremena potraživanja. To vam tako piše u Zakonu o obligacionim odnosima i to ne možete promeniti time što nešto izmišljate. Ako se više puta kaže jedna stvar, ona zbog toga neće postati istina.
Da se vratimo na ovaj datum koji se pominje u tom članu. To je datum koji zaslužuje objašnjenje, to je datum diskontinuiteta sa starim poretkom. Znači, to je datum stupanja na snagu Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 1941. i za vreme neprijateljske okupacije. Predlagač zakona je smatrao da je to datum za koga treba da se veže.
Lično bih, kao pravnik, možda savetovao neki drugi datum. Zato smatram da je amandman koji je gospodin Milan Marković dao na član 1. prihvatljiv, zato što sadrži potreban registar propisa i zato što pravi razliku između određenih vrsta konfiskacija, koje su se nakon 1963. godine, po Krivičnom zakonu tadašnje SFRJ, a i kasnije, izricane kao sporedna kazna, odnosno kazne uz određena imovinska krivična dela. Za ta krivična dela ne bi trebalo predviđati vraćanje imovine, a upravo ovakva odredba člana 1. ne pravi potrebnu razliku. Zaista je potrebno prihvatiti ne amandman gospodina Krasića, nego amandman gospodina Markovića.
G17 plus će, bez obzira na određene nedostatke koje zakon ima, a koji se mogu ukloniti amandmanima, glasati za ovaj zakon, iz prostog razloga što smatra da imovinu treba vratiti, što smatra da je to osnovno obeležje jedne trezvene države, države koja pamti, koja ima kontinuitet, a to je Srbija.
Pošto je u Srbiji kao državi imovina oduzimana, država Srbija duguje da se ta imovina vrati. Ustav nama garantuje i jamči pravo svojine, i ovaj ustav članom 34. jamči pravo nasleđivanja. To su osnovi da se ta imovina vrati, tako da nema nikakve bojazni da će imovina biti vraćena nekome ko nije oštećen tzv. revolucionarnom pravdom. Ona će biti vraćena onima kojima treba da se vrati.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo, reklamiram povredu člana 97. stav 1. jer me gospodin Krasić nije dobro tumačio i razumeo, tvrdeći da ne postoji pravni osnov za ovaj zakon.
Citirao sam član 34. Ustava Republike Srbije, a to je važeći akt, kojim se jamči pravo svojine. Istim članom se jamči pravo nasleđivanja. Upravo to sada radimo onima kojima je nešto oduzeto, osim svih normi pravičnosti prirodnog prava, opšteprihvaćenih normi, međunarodnih organizacija i naših normi da se to vrati. To je oduzeto i država Srbija će to da vrati. G17 plus i Vlada na čelu sa Vojislavom Koštunicom se zalaže da se ta imovina vrati. Ne vidimo nikakvih prepreka da se imovina vrati.
Kako bi se imovina mogla vratiti, mora da se vidi koliko ima te imovine, iz razloga što se sistemskim zakonom o budžetu mora predvideti koliko će zahvatanje u budžetu zahtevati vraćanje imovine. Mislim da je to i vama potpuno jasno, ali radi se o tom da vam je jasno i pričate nešto drugo.
Dakle, pošto postoji Zakon o osnovama budžetskog sistema, koji traži da se unapred planira iznos sredstava, taj zakon traži da se unapred popiše koliko te imovine ima, da bi se moglo planirati i obezbediti dovoljno sredstava. Mi upravo zato predlažemo ovakav zakon, da bi on realno mogao biti izvršen.
Kada bismo sada ušli i rekli, sve možemo da uradimo odmah, mi ne bismo govorili istinu. Samo pokušavamo da vidimo koliko toga ima i da realno vidimo koliko treba sredstava da se to izvrši. Prema tome, određeni nedostaci postoje zaista u zakonu, a mislim da nedostaci jesu u članu 1. i tiču se toga što se ne isključuju konfiskacije koje su donete posle Ustava 1963. godine i zahtevaju da se prihvati amandman gospodina Markovića.
Prihvatanjem amandmana gospodina Markovića i još nekih amandmana ovaj zakon će biti dobra osnova da se namesti prvi korak da se ta imovina zaista vrati onima kojima je nezakonito oduzeta. Gospodin Krasić je predložio amandman da se briše taj član, i to mogu da kažem, Zakonodavni odbor je ocenio da taj amandman nije pravno moguć, jer se briše predmet zakona.
Postoji izveštaj Zakonodavnog odbora i ako uzmemo u obzir i taj izveštaj, ovaj amandman je bespredmetan u ovom trenutku. Mislim da je to dovoljno objašnjenje i da ne treba da se ponavljamo. Zahvaljujem.

Dame i gospodo, ja ću da reklamiram, danas po prvi put, mada je to mnogo puta učinjeno, povredu člana 99. Poslovnika – da govornik može da govori samo o pitanju koje je na dnevnom redu. Kada bismo razgrnuli sva pitanja o kojima se razgovaralo, mogli bismo negde u daljini da vidimo da mi ovde razgovaramo o izboru nosilaca pravosudnih funkcija.
Znači, pričali smo o sili, moći, nepotizmu, o pripravnicima, advokatskim saradnicima, a niko nije pomenuo radni list nijednog sudije ili kandidata koji se sada ovde bira. Hajde da pomenemo nečiji rad, pa ćemo videti da među predloženima ima i onih koji imaju prolazno 43%, koji ne mogu da prođu, jer svaka druga presuda ne prolazi u drugom stepenu, a treba da budu sudije okružnog suda i da rešavaju o pravosnažnosti odluke.
S druge strane, vidimo da nam ne prolaze pred našim pravosudnim odborom izuzetne sudije. Recimo, predsednik Opštinskog suda Julijana Budinčević u Novom Sadu, koja je predložena za sudiju Okružnog suda, nije prošla Odbor. Zaista su u pravu poslanici koji su ovde govorili da nije bilo primedbi i da se glasalo tako što nije niko glasao.
Isto tako, Novi Sad neće dobiti, ako ostanemo kod predloga pravosudnog odbora, ni predsednika Trgovinskog suda, ni predsednika Okružnog suda, mada se radi o ljudima koji su dobili nepodeljeno poverenje kolektiva. Ne vidim zašto mi ovde ne raspravljamo o konkretnim ličnostima, njihovim rezultatima rada, nego smo to sve zamaglili nekim tekućim pitanjima.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne osećam se ucenjenim i ne volim to stanje ucenjenosti. Ne mislim da je ovaj zakon plod ucenjenosti i odmah na početku se ne bih složio sa kolegom koji je izneo takav stav. Mislim da se radi o zakonu koji je apsolutno bio potreban i koji je morao da popuni pravne praznine koje su postojale u porodičnim odnosima zadnjih četvrt veka.
Toliko smo bili zaostali za nekim institutima porodičnog prava koje nismo uredili, da je sudska praksa popunjavala ovo sentencama. Mada kod nas ne važi to precedentno pravo, mi smo ovde stvorili izvor prava, pa se na sudskim odlukama baziralo pravo koje je nedostajalo u pozitivnom pravu. Ovim zakonom se uređuju brojne stvari koje je do sada konstituisala naša sudska praksa.
Šta je dobro u zakonu? U zakonu ima nekih stvari koje bi se mogle popraviti. Po prvi put imamo ustanovljen na pravi način sistem i razradu sistema i zaštitu prava deteta, što je veoma važno, imamo bolju zaštitu društveno prihvatljivih odnosa u porodici, društvenu zaštitu koja se prostire ne samo na sudove, već imamo i organe uprave.
Ako pogledamo korpus propisa koje smo doneli, koji je donet ranije, imamo krivičnopravnu zaštitu, upravnu zaštitu i zaštitu u postupku statusnih prava pred sudovima, u parničnom postupku. To je već jedan sistem zaštite, što je jako dobro.
Nadalje, taj sistem zaštite je unapređen u svom delovanju, da bude efikasniji, što je veoma dobro. I, uvodi se niz instituta za kojima je postojala potreba u pozitivnom pravu i gde su sudovi do sada imali velike probleme da razreše određena pitanja. Samo ću pomenuti imovinske odnose bračnih drugova. Ko god je u sudu nešto radio, zastupao, sudio, bio stranka u tim postupcima, zna da postupci u razrešavanju imovinskih prava bračnih drugova traju nekoliko godina, do sedam, osam, deset godina, i da je to na kraju postalo beznadežno. Mi advokati obično savetujemo tako - odustanite od svega, samo ne od nepokretnosti. Ljudi se tu iscrpe, isparniče i na kraju ne ostane ništa.
Ovaj zakon je učinio nekoliko koraka da to spreči. Međutim, sam zakon to neće moći, on je stvorio institucionalne okvire, i jako mnogo će morati da poradi ministar pravde, odnosno Ministarstvo pravde.
Ono će u okviru pravosudne uprave biti nadležno da kontroliše da li su oni rokovi koji su propisani zakonom zaista ispoštovani u sudu, da se ne bi desilo kao kod Zakona o radu da imamo šest meseci rok od podnošenja tužbe do pravosnažnosti u radnom sporu; ne znam da li ima ijedan predmet koji je rešen u roku od šest meseci.
To nije stvar ovog ministarstva i ovog zakona. To je stvar Ministarstva pravde i tu bi Ministarstvo pravde moralo mnogo toga da unapredi u svom radu kada vrši pravosudnu upravu. Sa ove govornice stavljam Ministarstvu pravde u zadatak da to uradi. Nadam se da će oni to uraditi. Ako ne urade, nema toliko dobrog zakona koji se može sprovesti, ako to pravosuđe ne prihvati da uradi i ako pravosudna uprava ne kontroliše da li sudije zaista presuđuju i da li sudije zaista zakazuju i donose presude u rokovima kako smo mi ovde propisali. Ovde je to dobro urađeno, ali se bojim da može da ostane slovo na papiru.
Dobre strane zakona su što se po prvi put definišu bračni ugovori, veoma značajan deo koji sam već napomenuo oko imovinskih odnosa. To je nova praksa za koju se nadam da će zaživeti.
Veoma su značajne odredbe o sporazumu o razvodu. Do sada smo imali sporazumni predlog za razvod braka, koji je pokazao određene dobre elemente jer je uključivao obavezu bračnih drugova da se dogovore o deci, što je najvažnije, ali ne vidim zašto nije bilo do sada propisano, što ovaj zakon čini, da tu uđe i sporazum o imovini. To je veoma važno jer isključuje dejstvo države, isključuje preduge parnice, isključuje troškove koji su ogromni.
Čuo sam ovde obrazloženje, mislim da je ministar to obrazloženje dao, da ako se roditelji mogu dogovoriti da se razvedu i da to učine na relativno miran način i ako se mogu dogovoriti oko svoje dece, koja su nama najdraža, onda ne vidim zašto se ne bi mogli dogovoriti oko toga ko će biti vlasnik stana, vikendice ili čega već što imaju. Mislim da je ta odredba jako dobra i da je treba podržati.
Od novih odredaba istakao bih, da bi naša javnost znala, što se tiče rušljivosti braka, interesantna je odredba o zabludi o građanskoj ličnosti supružnika, koja je do sada bila deo prevashodno sudske prakse.
Interesantne su i odredbe vezane za utvrđivanje ili status materinstva, očinstva kod začeća uz biomedicinsku pomoć. Toga do sada nije bilo, jer je to sudska praksa morala da uređuje. To imamo i to mora da bude.
Interesantna je odredba o pravu stanovanja ili habitaciji, koja je bila ranije poznata u našem pravu, čak i u nekim propisima, ali i u sudskoj praksi. Tu se zaista može razmotriti to pitanje ustavne zasnovanosti, ali ovde je preovladao drugi interes, da se prevashodno zaštiti dete, jer država uvek favorizuje zaštitu deteta i favorizuje brak.
Veoma su važne odredbe o zaštiti od nasilja u porodici. Ove odredbe na određen način predstavljaju dopunu i čine celinu sa pravnim sistemom koji se uspostavlja kroz Krivični zakon, pa su preko ovog zakona u parničnom i vanparničnom postupku veoma dobro predviđene ove mere. Sud može da interveniše, uključujući i iseljenje i useljenje u stan, zabranu približavanja, zabranu pristupa, zabranu uznemiravanja po raznoraznim osnovama, a to do sada nije bilo.
Ovakve odredbe će omogućiti građanima koji se osećaju pogođenim nasiljem u porodici ili uznemiravanjem da zaštite sebe u jednom veoma kratkom i efikasnom roku, naravno pod uslovom da sud to uradi u tom roku.
Veoma su interesantni postupci zaštite prava. Osnovano se išlo na skraćivanje postupaka, na njihovo oročavanje, što je esencija pravosudnog sistema kod nas. Mi smo se, inače, kod donošenja parničnog zakona zalagali da se obavežu drugostepeni sudovi i Vrhovni sud da po reviziji reše predmet u određenom roku. Jer, nama se dešava da stranke reše svoj problem tek kada odu na onaj svet.
Jako je dobro što je ovde predviđeno, recimo, da u određenoj meri sud može da disponira istražnim načelom, znači da može da koriguje načelo dispozicije stranaka. Znači, da sud može da preduzima mere kada oceni da je to u interesu zaštite ugroženog, a naročito deteta. To je veoma bitno. Veoma je bitno da sud mora da zakaže u roku od osam dana od podnošenja podneska, odnosno tužbe, da drugostepeni sud mora da reši u zakonu propisanom roku od 15 dana.
To su neophodne norme, s tim što opet moram da napomenem, i nije zgoreg više puta pomenuti – pravosudna uprava mora tome da se prilagodi i da reaguje odmah, ako to sudije tako ne rade.
Oko primene propisa i naziva zakona ovde se postavilo pitanje da li je najbolji naziv zakona – porodični zakon. Kao pravnik koji se bavi tom problematikom rekao bih da mi je veoma prihvatljivo da prva reč bude materija na koju se zakon odnosi, a ne da prva reč bude – zakon koji je generički. Znači, "porodični" meni ukazuje da se odmah prelazi na materiju o kojoj se radi i mislim da je naziv zakona sasvim prihvatljiv.
Imao bih nešto primedaba na razradu pojedinih instituta. Tu bih podržao koleginicu Leilu Ruždić, koja je o bračnom ugovoru govorila kao o nečemu što se moglo detaljnije urediti. Naravno, ima vremena u primeni zakona da se to uradi. Nije to nešto što je toliko neophodno, ali je veoma korisno.
Inače, nedostaju neki zakonom propisani okviri u kojima bi se kretao bračni ugovor i, naravno, što najviše nedostaje, to su određene klauzule koje ne bi mogle biti u bračnom ugovoru. Mislim da bi se to sada, ovog momenta, moglo definisati kao dve ili tri klauzule koje bi bile ništave. Znači, to je ono što bi po mom mišljenju trebalo uraditi.
Oko zajedničke imovine vršio sam poređenje sa važećim zakonom, kada se radi o nepokretnostima. Ovde imamo jednu vrstu pretpostavke. Smatra se da ako je upisan jedan bračni drug da su upisana oba. Mislim da bi srećnija formulacija bila – ako je upisan samo jedan, drugi ima pravo da se bez saglasnosti prvog upiše u zemljišnu knjigu na svom posebnom delu.
Još jednom bih napomenuo, kada govorimo o pisanoj formi treba da kažemo – pisana forma, a ne – pismena forma. Zahvaljujem.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo, zaista je ovaj zakon pušten u proceduru, odnosno došao do Skupštine 26.11. prošle godine, znači u novembru, i zaista uopšte nije bilo mogućnosti da prema redovnoj skupštinskoj proceduri bude usvojen i objavljen, pa da se može primeniti ova odredba da od prvog stupi na snagu, i da se izaberu organi fonda.
To je bilo nemoguće. To je propust predlagača i predlagač je taj propust ispravio amandmanom.
Međutim, imam utisak da se nekako stvara klima da nije dobro to što država preuzima brigu o radnicima čija su preduzeća u stečaju. Mislim da je to veoma dobro. Mislim da do sada država o tome nije brinula i da to nije valjalo.
Veoma je dobro to što država brine o radnicima čija su preduzeća u stečaju. Veoma je dobro to što će država platiti 9 plata, 9 zarada onim radnicima čija su preduzeća u stečaju. Mislim da je to veoma dobro za ovaj zakon i da treba da podržimo jednu ovakvu odredbu.
Mislim da država ne samo da preuzima obaveze u odnosu na to, već preuzima obavezu da plati naknadu štete, otpremninu, i sve to iz državnih fondova.
Znači, država se tu ne oslanja na poslodavca, nego sama preuzima taj rizik i hoće da isplati platu da tim radnicima olakša materijalni položaj. Ne vidim šta je u tome loše. Hvala.

Predsedavajući, dame i gospodo, oko amandmana na član 36. mislim da bismo se mogli složiti da je potrebno pojačati zaštitu radnika koji se nalaze na probnom radu. Mislim da je to sada zajednička poenta ove diskusije.
Međutim, bojim se da zaštitu ne pojačavamo time što skraćujemo sa šest na tri meseca. Mislim da sama norma tako kako je postavljena ne štiti dovoljno radnika. Da pođemo prvo od toga da probni rad jeste mogućnost, nije obaveza, i može se prevideti ugovorom, a ne mora.
Dakle, neće biti za svako mesto probni rad. To je jako važno, da ne budu u toj dilemi da probni rad destruiše radni odnos. Ne, on treba da uvede radnika u radni odnos kroz proveru njegovih sposobnosti.
Međutim, mi smo u zakonu, koji ima unutrašnji defekt, doveli u situaciju zaposlenog da mu poslodavac može otkazati, s tim da mu da otkazni rok pet dana, nezavisno od toga na koliko je ugovoren probni rad.
Ako čitate stav 3. ovog člana, za vreme probnog rada poslodavac i zaposleni mogu da otkažu ugovor o radu, sa otkaznim rokom koji ne može biti kraći od pet radnih dana. Prema tome, izgleda nebitno uopšte da li je zaključen ugovor o probnom radu na tri meseca, na četiri ili šest, jer poslodavac i tako može bez ikakvog uslova da to otkaže, s tim da da otkazni rok radniku pet dana.
Taj defekt norme može da se otkloni amandmanom, koga sam predložio na isti član. Poslodavac bi mogao da otkaže pre isteka ugovorenog roka, ukoliko radnik ne pokaže odgovarajuće znanje i sposobnost da bi radio na radnom mestu. To je amandman koji bi po meni zadovoljio i ove primedbe da je radnik u nedovoljnoj meri zaštićen kada je na probnom radu.
Dakle, probni rad je očito nužnost. On služi i radniku i poslodavcu, ali ne bismo smeli ostaviti da poslodavac može u svako doba sa otkaznim rokom da otkaže radniku probni rad. Ako je ugovoren na četiri meseca, na tri meseca, na šest meseci, a radnik u toku tog trajanja nije pokazao rezultate, mogao bi da mu otkaže, ali mora prethodno da utvrdi da nije pokazao rezultate koji ga kvalifikuju da nastavi dalje.
To je moj predlog, da se prihvati ovaj amandman koji sam dao na član 36, tako da se stavovi 3. i 4. zamene, jer jedino ovo zadovoljava bolju zaštitu radnika od eventualnog mogućeg otkaza pre isteka roka. Znači, poslodavac bi mogao onda da daje otkaz, ako radnik u toku roka ne pokaže rezultate, i pre isteka roka, a ne inače kako je sada predviđeno, bez ikakvog razloga, bez ikakvog utvrđivanja, samo da otkazni rok pet dana.
Predlažem da se prihvati moj amandman i mislim da bi na taj način zadovoljili i ova ukazivanja koja kažu da je radnik previše tu u rukama poslodavca i da ovaj može njemu da otkaže kad hoće, samo da da otkazni rok od pet dana. Nebitno je da li probni rad traje tri meseca, četiri ili šest, već koji su uslovi da se on otkaže pre isteka roka od strane poslodavca, i kakva je zaštita radnika.