Dame i gospodo narodni poslanici, nalazimo se u postupku usvajanja novog zakona o radu, koji u velikoj meri predstavlja novo i bolje u odnosu na zaštitu prava radnika, što je  uostalom bilo i zalaganje G17 plus i to se upravo sada ostvaruje donošenjem ovog zakona.
Prvo što mogu da kažem, što je dobra karakteristika ili crta ovog zakona, jeste da se uspostavlja jedna ravnoteža, odnosno uravnotežuje odnos između rada i kapitala, odnosno između zaposlenih i poslodavaca, koja je bila bitno narušena zakonom koji je sada na pravnoj snazi, a bila je bitno narušena u korist poslodavaca.
Sada se ta ravnoteža uspostavlja, tako da možemo reći da imamo jedan više uravnotežen odnos između rada i kapitala.
S druge strane, što je veoma pozitivna karakteristika ovog zakonskog teksta kojeg imamo pred sobom, predviđena je bolja zaštita prava radnika, a posebno u momentima koji se mogu oceniti kao krizni momenti za svakog zaposlenog, a to je - kad mu je preduzeće u stečaju, kada dođe do promene poslodavca, odnosno prodaje ili kupovine preduzeća, kada se pojavi tehnološki višak i kada radnik ili zaposleni bude na odgovarajući način tretiran od poslodavca, kažnjen, raspoređen na neodgovarajuće radno mesto itd, znači, kada se radi o zaštiti njegovih prava povređenih u postupku radnih odnosa.
Prvo, kada se radi o stečaju, to je novina koju zakon uvodi u pravni sistem i što treba posebno istaći, a to je da država formira poseban državni fond iz koga će radnici moći da ostvaruju svoja potraživanja, koja gube kada im preduzeće ode u stečaj. Tom fondu se radnici obraćaju neposredno i fond se alimentira iz budžeta, time se na poseban način štite prava radnika.
Isto tako, zaštita prava radnika je ostvarena i kod promena poslodavca. Znači, onaj status koji je radnik imao kod ranijeg poslodavca zadržava i kod novog poslodavca najmanje godinu dana. Novi poslodavac ne može da vrši promene u pravnim aktima kojima su regulisana prava radnika za tu godinu. Svaka promena ide uz obaveštavanje zaposlenog i konsultaciju sindikata.
Posebno su interesantne promene koje ovaj zakon unosi u postupanju sa tehnološkim viškom, što takođe pogađa radnike, o čemu smo ovde čuli raspravu kolega poslanika. Program tehnološkog viška je obavezujući, u odnosu na sada važeće rešenje, u 90 i više posto slučajeva on je obavezan, ima obavezne elemente. To su kriterijumi, mere za zapošljavanje, sredstva za rešavanje socijalno-ekonomskog položaja zaposlenih i dr. Program se mora doneti i dostaviti Republičkom fondu za zapošljavanje i reprezentativnom sindikatu. Republički fond ima pravo da stavi primedbe, a sindikat ima pravo da da svoje mišljenje. Posebno je značajno da je poslodavac dužan da uzme u obzir predloge Fonda za zapošljavanje i sindikata.
Posebno što bih hteo da napomenem, da je mnogo bolje uređen postupak zaštite pojedinačnih prava radnika. Uvodi se institucija arbitra. Hteo bih da napomenem da smo doneli Zakon o mirnom rešavanju radnih sporova, skraćuje se vreme za koje arbitar treba da donese odluku na 10 dana, a za vreme trajanja rešavanja spora radniku miruje radni odnos, ne prestaje mu radni odnos. Takođe je veoma značajno da je do sada rok za obraćanje sudu nezadovoljnog zaposlenog bio 15 dana. Rok se opravdano produžava na 90 dana, što olakšava mogućnost radniku da zaštiti svoja prava.
Hoću da napomenem da je ostao rok od 6 meseci za sud da reši po tužbi radnika. Međutim, hoću i to da kažem, da ne znam slučaj da je u primeni sada važećeg zakona sud postupio u roku od šest meseci, te da je doneo odluku u roku od šest meseci od podnošenja tužbe do pravosnažnosti. Ti postupci traju veoma dugo i gotovo sam sasvim siguran da ni ovaj rok neće proći bolje u primeni, pa bih predložio zakonodavcu, odnosno obrađivaču ili predlagaču zakona, da ovaj problem reši na drugi način.
Problem se najlakše rešava tako da, ukoliko sud ne reši u roku koji je propisao zakon, država preuzme obavezu da nadoknadi štetu za radnika koju je on pretrpeo, jer je sud rešio preko zakonskog roka.
Ovde se dosta pozivamo na evropsko pravo, na pravo Evropske unije, pozivamo se na direktive, na preporuke. Pomenuću jedan akt Evropske unije prema kome, a na koga se mi ovde ne pozivamo, ukoliko država ne može da putem svojih organa razreši sporna pitanja za tri godine, duguje naknadu štete onome ko je pokrenuo postupak.
Jako bih voleo da predlagači ugrade jednu ovakvu odredbu u zakon, pa ukoliko se ne ispoštuje rok od šest meseci da se reši o pravu zaposlenog, da država preuzme obavezu da naknadi štetu i samim tim da to izazove i smenu onog sudije koji je sudio preko zakonskog roka. Ovako ćemo, nažalost, imati jedan rok od šest meseci koji ponovo neće biti primenjiv.
Još bih dodao sledeće: zakon ima određene pravno-tehničke nedostatke, samo bih to napomenuo i mislim da bismo ovo mogli staviti u zaslugu našem Sekretarijatu za zakonodavstvo.
U tekstu zakona se u članovima 32, 63, 177. i 185. pominju reči pismena saglasnost, pismena forma, pismenim putem, pismeni oblik, a u srpskom jeziku postoji reč pisana forma, pisani oblik, a "pismeno" odgovara "nepismenom".
Prema tome, treba napisati - u pisanoj formi, u pisanom obliku. To je terminologija srpskog jezika i to bi moglo da se ispravi, i mislim da bi predlagači zakona trebalo da izbegavaju ovakve netačne oznake.
Nadalje, hoću još jednom da ponovim, već sam o tome govorio kod zakona koji je bio pre ovog na dnevnom redu, kada se pozivamo na direktive, pošto one nisu deo našeg unutrašnjeg prava do sada, molio bih da, kada ih uzimamo kao okvir, poslanici zaista dobiju te direktive da bi znali o čemu se radi, i nije nikakva prepreka da se tekst direktive priključi tekstu zakona i onda bi znali šta u direktivi zaista piše.
Smatram da je zakon ušao malo više u prenormiranje kaznenih odredaba i mislim da je 34 kaznene odredbe, sa minimumom kazne od 600.000 i maksimumom od 1.000.000 dinara, preterano i drakonski.
Smatram da to, sa jedne strane, može da obeshrabri prekršitelje, odnosno poslodavce, da se ponašaju suprotno zakonu, međutim, može da dovede do težih posledica po nečiji posao ako se odredi određena norma i mislim da bi trebalo primeriti visinu kažnjavanja mogućnostima privrede u Srbiji.
Mislim da je ovo preko opšteg maksimuma novčane kazne koja je propisana drugim zakonom i da ga treba uskladiti sa tim.
Takođe, smatram da u pojedinim odredbama zakon ima određene nedostatke, mi smo dali amandmane i smatram da prihvatanjem amandmana možemo da otklonimo nedostatke koje zakon ima.
Smatram da za zakon treba glasati. G17 podržava ovakav koncept zakona. Hvala vam.

Gospodo predsedavajući, dame i gospodo, gospodine ministre, nalazimo se pred usvajanjem zakona koji bi, zajedno sa Zakonom o parničnom postupku i Zakonom o mirnom rešavanju radnih sporova, trebalo da zaokruži zakone koji uređuju postupak rešavanja spornih pitanja među našim građanima.
Moram da napomenem u jednom kratkom istorijskom osvrtu da smo posredovanje ili medijaciju imali u dosadašnjem pravnom sistemu, ne samo u mirovnim većima, kako je kolega Jojić ovde pomenuo; to su bili izabrani sudovi, to su bile i arbitraže koje su bile u ranije važećem parničnom postupku. Dakle, u Srbiji postoji već iskustvo u pravnom sistemu vezano za ovakav vid rešavanja sporova.
Smatram da, kao i tada, ni sada inače dobar institut i zakon koji zaista zaslužuje našu pažnju neće biti u potpunoj meri moguće sprovesti, imajući u vidu okolnosti i objektivnu situaciju koja je u pravnom sistemu i u primeni pravnih normi u Srbiji danas.
Takođe bih hteo da se osvrnem i na pravni okvir ili pravni ambijent u kome donosimo ne samo ovaj zakon, već i niz drugih zakona. U obrazloženju zakona se pozivamo na preporuke EU, u nekim drugim zakonima se pozivamo na direktive. Moram da vam kažem da ni preporuke ni direktive nisu u važećem pravnom sistemu Srbije. Mi to možemo da koristimo kao nešto sa čime se upoređujemo, a ako to već koristimo, onda bi bilo veoma dobro da i direktive i preporuke imamo u izvornom tekstu, da su priložene poslanicima i da poslanici mogu čitajući te direktive i preporuke da sagledaju odredbe zakona.
Mi ovde, nažalost, nemamo tekst preporuka, bar onih delova preporuka koji bi se na ovo odnosili, kao što ni za jedan od zakona koji se donose na osnovu direktiva nemamo tekstove direktiva. Dakle, to je jedna generalna zamerka Republičkom sekretarijatu za zakonodavstvo koje bi moralo da ustanovi jednu veoma korisnu praksu, da se ono na šta se pozivamo kao okvir za donošenje zakona navede, da bi poslanici znali o čemu se radi i da bi mogli da ga pročitaju.
Moram da vam kažem da se ni direktive ni preporuke za sada ne objavljuju u "Službenom glasniku", možda će se jednom objavljivati, i da, prema tome, ne predstavljaju izvor prava u pravnom sistemu Srbije, kako je postavljen važećim Ustavom. Prema tome, ubuduće bih molio i prisutnog ministra, i Vladu inače, kada se pripremaju propisi, da poslanicima omoguće da pogledaju i direktive i preporuke da bi mogli prema tome da se opredele.
Takođe, mislim da Republika Srbija ima pravni sistem koji je na jedan zadovoljavajući način uređen i da sama preporuka ili direktiva, kao i onaj koji ju je doneo, nije garancija da je ona apsolutno primenljiva u Srbiji onako kako je primenljiva u zemljama EU. To bi se odnosilo i na ovaj propis i smatram da je moglo sa malo više stvaralačkog nastojanja bolje da se prilagodi pravnom sistemu i postupcima koji važe u Republici Srbiji.
Te direktive, uputstva, preporuke koje dobijamo iz Evrope treba da primenimo, ali da ih upodobimo sa našom objektivnom situacijom, onakvom kakva jeste, da ne bismo dobili norme i propise koji ne mogu da se primene samo zbog toga što nismo nešto prihvatili kako je kod nas. To ne znači da ne treba da menjamo, ali ima nečega što zaista ne možemo i što je objektivna stvarnost.
Nadalje, hoću da kažem da se ovde radi o jednom tekstu zakona koji je obuhvatio dosta elemenata vezanih za posredovanje, ali se bojim da postoji jedna dosta ograničavajuća činjenica u primeni. Mislim da mi ovde, kao Narodna skupština, ne možemo u potpunosti biti zadovoljni sa dosadašnjom realizacijom pravosudnog sistema, sa primenom procesnih zakona od strane redovnih i trgovinskih sudova. Imamo određene pomake nabolje, međutim, to mora znatno efikasnije da se rešava.
Hoću da kažem da sudski postupci, onakvi kakvi jesu, jesu osnova razvoja svakog privrednog sistema. Dakle, ne može da se realizuje privredni sistem ako dužničko-poverilački odnos ne zadovoljava kriterijum efikasnosti, pa tako onaj ko je poverilac i nešto je prodao dužniku, a dužnik to nije isplatio, ako sudski postupak traje duže od godinu dana, takav poverilac propada.
Prema tome, mi se ne možemo dičiti efikasnošću pravnog sistema. Samo ću vam navesti krivične postupke u jednom dosta sumarnom i osiromašenom krivičnom postupku kakav je bio onaj u vanrednom stanju. Do današnjeg dana mi nemamo nijednu odluku za koju bismo mogli reći da je taj postupak završen. Dakle, nama predstoji jako mnogo rada na tome da izbalansiramo, učvrstimo, učinimo efikasnim pravosudni sistem i tek to bi omogućilo primenu ovakvog zakona.
Smatram da bez obzira na sve dobre strane ovog zakona on ima određene nedostatke. G17 plus će glasati za zakon, s tim što smo amandmanima popravili njegov tekst.
Amandmani nisu brojni i mislim da se lako prihvataju i predstavljaju doslednu primenu koncepcije samog zakona.
Šta je osnovni nedostatak zakona? Osnovni nedostatak zakona je to što se zakon ne oslanja na materijalno pravo koje bi posrednici primenjivali. Neko će reći - posrednik može da bude bilo ko. Zakon je rekao - visoka sprema, a ako nema visoku spremu, može biti posebno stručan ili posebno iskusan čovek. Međutim, ni tada on ne može suditi drugačije nego što to nalaže materijalno pravo. Zakon nalaže primenu samo procesnih odredbi. Smatram da je neophodno da se uredi primena materijalnog prava. Osnovni razlog je i u tome što sud vrši kontrolu sporazuma koji se zaključi između strana i ako sud nađe da sporazum nije zaključen u skladu sa odredbama materijalnog prava, sporazum neće dobiti pravnu snagu i čitav postupak posredovanja nam je uzaludan. Zbog toga smo mi predložili da se posrednici obavežu da savladaju onaj deo materijalnog prava koji se odnosi na predmet u kome posreduju. Bez toga je ovaj postupak potpuno neefikasan i otežava ostvarivanje interesa stranaka.
Sledeća stvar na koju hoću da ukažem jeste to da se ovim zakonom, hteli mi to ili ne, usporava postupak i narušava "efikasnost" ostalih postupaka koji inače, sami po sebi, nisu dovoljno efikasni. Samo ću vam pomenuti odredbu člana 13. koja limitira vreme trajanja posredovanja na 30 dana. Nažalost, u stavu 2. omogućuje sudu ili drugom državnom organu da to produži, na inicijativu stranaka, kada to jeste po njemu opravdano. Ne samo da omogućuje da produži, nego ne ograničava vreme na koje se može produžiti postupak. To praktično znači da je otvoren rok za trajanje posredovanja, što zaista onemogućava ostvarivanje prava građana i ovaj zakon to ne bi trebalo tako da stimuliše, odnosno da uređuje. Zato sam predložio da se taj stav zakona briše. To ništa ne menja u koncepciji, ali bitno ubrzava i čini postupke efikasnim.
Zašto još treba brisati ovaj stav? Mi smo samim zakonom predvideli da postupak posredovanja ne utiče na tokove zastarelosti, na prekluzije, prema tome, nešto bi nam moglo i zastareti ili nastupiti prekluzija, recimo kod ometanja poseda 30 do 60 dana je rok objektivni i subjektivni, ako ostavimo otvoren rok da državni organi sami produžavaju koliko oni misle ovaj postupak.
Isto tako mislim, time ću završiti svoje izlaganje, da bi trebalo pojačati obaveznost odluka. Naime, nema svrhe uvoditi novi postupak rešavanja sporova među građanima ako u određenom stepenu odluke nisu obavezujuće. Ako strane u postupku posredovanja - medijacije imaju pravo da sporazumno izaberu medijatora ili posrednika, one bi po meni trebalo da zaključe o tome sporazum, a obavezan deo tog sporazuma bi morala biti njihova obaveza da odluku medijatora koju verifikuje sud prihvate.
U suprotnom, ako bi posle odluke medijatora neko od stranaka ko je poverio medijatoru da nešto radi odustao, postupak medijacije bi bio potpuno izlišan.
Dakle, poslanička grupa G17 plus će podržati ovaj zakon. On zatvara određene nedostatke ili praznine u pravnom sistemu vezane za mirna rešavanja radnih sporova i svih drugih sporova, s tim što ima određenih ukazivanja amandmanima za koje predlažemo da se prihvate da bi taj zakon ispunio ulogu koju treba da izvrši.

Dame i gospodo, ja ću zamoliti da odmah dobijem reč i za amandman na član 17. koji je odmah iza, da ne bih više puta izlazio. Mi iz G17 plus prihvatili smo ovakav zakon i mislimo da on neće biti imitacija života. Upravo zato što smo ga prihvatili, mi smo i podneli ova dva amandmana da poboljšamo tekst, tako da bi on izvršio svoju svrhu. U suprotnom ne bismo ni podnosili amandmane, ukoliko smatramo da oni nemaju svrhu. Dakle, smatramo da zakon ima svrhu, ali ga treba poboljšati u ova dva amandmana, i to nije velika intervencija, ali su ova dva amandmana neophodna intervencija.
Član 17. smo amandmanirali, jer je to nedostatak zakona, po nama, gde se posrednik obavezuje da se primenjuju pojedine odredbe pojedinih procesnih propisa. Mislimo da se nijedna odluka u bilo kom segmentu pravosudnog sistema, a ovo jeste pravosudni sistem, ne može doneti izvan odredbi materijalnog prava.
Dakle, ni posrednik koji posreduje i treba da bude stručnjak za svaku oblast gde posreduje ne može doneti odluku bez toga da poštuje materijalno pravo, pa uostalom i sam zakon ne dozvoljava da odluka ostane na pravnoj snazi, ukoliko je sud ne osnaži kasnije. Dakle, ako posrednik ne bi poštovao materijalno pravo, odluka ne bi dobila dejstvo pravosnažne presude ili sudskog poravnanja i ne bi bila izvršiva.
Prema tome, smatramo da je neophodno intervenisati u članu 17, gde bi se dodale reči "kao i odredbe materijalno–pravnih propisa". To je jedna intervencija.
Druga intervencija je na član 13. stav 2. koji omogućuje da se rok trajanja posredovanja produži od strane suda ili drugog organa iz opravdanih razloga, dakle, bez ograničenja roka koliko se može posredovanje produžiti. Samo ću da vam napomenem da smo mi doneli Zakon o parničnom postupku i da smo najveći broj izmena upravo tako formulisali i glasali za njih da učine parnični postupak efikasnijim.
Na ovaj način postupak posredovanja praktično ide suprotno od intencija u Zakonu o parničnom postupku, a Zakon o parničnom postupku jeste osnova ovog postupka i posredovanje prethodi tom zakonu. Dakle, mi ne možemo jednim zakonom ubrzavati postupak, a drugim zakonom ga usporavati.
Zbog toga smo predložili da postupak posredovanja može da traje najduže do 30 dana i da se ne može produžavati. Praktično, brisanje stava 2. isključuje svaku mogućnost produžavanja svakog postupka.
Ja ću samo da napomenem da je stav 2. nekonzistentan sa zakonom kao celinom, jer zakon ne zaustavlja rokove zastarelosti, ne zaustavlja prekluzije, i ako bi sud mogao na neograničeno vreme da produžava tok posredovanja, to bi dovelo stranke u nemogućnost da ostvare svoja prava.

Dame i gospodo, predsedavajući, zahvaljujem se što sam posle 45 minuta dobio pravo da govorim. Voleo bih da unesem neku promenu u današnju raspravu, a i u jučerašnju. Mi danas govorimo o Predlogu zakona o mirnom rešavanju radnih sporova. Mislim da je septembar prošao, decembar prošle godine prošao i za promenu bih pokušao da se vratim na temu.
Predsedavajućem bih mogao da zamerim što nije primenio član 99. po kome govornik može da govori samo o pitanju koje je na dnevnom redu. On do sada nije primenio član 99. i ja ga molim da ga ubuduće primenjuje.
Šta je nama na dnevnom redu? Pa, to je amandman na član 30. koji kaže - reč "arbitrom" zamenjuje se rečima "službom pravne pomoći". Ovde smo čuli različite priče da je zakon obavezan, da nije obavezan, da će radnici izgubiti plate i slično. Govorimo o tom amandmanu. Ovde nema amandmana koji reč "mirovanje" zamenjuje nekom drugom rečju.
Znači, imamo potpunu zamenu teza u kojoj se nalazimo dva i po sata. Dakle, da smo primenili odredbu člana 99. Poslovnika, već bismo imali rešeno ovo pitanje. Pošto je nismo primenili, mi raspravljamo o drugim pitanjima.
Da se vratim na amandman. Da li bi služba pravne pomoći mogla da bude arbitar? Ne bi mogla da bude arbitar, zato što je tako pravno konstituisana da nije obavezna, da je dobrovoljna i da, kao što sama reč kaže, obavlja pravnu pomoć građanima. Prema tome, građanin se obraća službi pravne pomoći, ako ona postoji u opštini, da bi sačinila neki podnesak, da bi ga zastupala u nekom sporu. Pravna služba po pravnom statusu nije kvalifikovana da bude arbitar, odnosno da rešava spor između dve stranke.
Što se tiče greške koja zaista postoji u ovom zakonu, ako greškom smatramo dva neusklađena instituta u dva zakona koja nisu doneta, mislim da će biti prilike da se to ispravi. To mora da se ispravi, jer je to zaista greška. Do čega ta greška može da dovede nije teško pretpostaviti. Ako se oba zakona usvoje, mi taj postupak mirovanja nećemo imati. Prema tome, taj deo odredbe će ostati neprimenljiv. Znači, praktične posledice nisu nikakve.
Što se tiče obaveznosti ovog zakona, koja se otvorila ovde kao ključno pitanje oko člana 30, mada oko toga nema ništa, ja ću vas upozoriti na načelo dobrovoljnosti člana 5, prema kome su svi individualni radni sporovi apsolutno dobrovoljni i niko ne mora da ih iznese pred arbitražu. Samo kolektivni sporovi, kada se radi o primeni kolektivnih ugovora, mogu biti obavezni u određenim delatnostima i kada se radi o određenim pitanjima. Učesnici tih kolektivnih ugovora jesu stranke u postupku, ali to nisu građani.
Dakle, toliko o tome da li je nešto obavezno ili nije. Individualni nisu, a ovi jesu u određenim slučajevima. Zahvaljujem.

Predsedavajući, dame i gospodo, razmatrajući pitanje amandmana na deo zakona koji se odnosi na odgovor na tužbu, ne mogu da se ne vratim na deo zakona koji se odnosi na punomoćnike. Ako smo u delu zakona koji se odnosi na punomoćnike dozvolili da punomoćnik stranke bude neko ko je samo poslovno sposoban, a za odgovor na tužbu vezujemo takvo dejstvo, da se donese presuda kojom se okončava parnica, ako taj odgovor ne zadovoljava formalne uslove, onda se postavlja pitanje – da li su konzistentne te dve norme.
Dakle, ako odgovor na tužbu mora da sadrži sve procesne prigovore, može li neko ko nije obrazovan da stavi procesni prigovor uopšte, mislim da ne može. Stiče se utisak da je ovaj zakon radila radna grupa, s tim da su radili zakon po delovima, tako da onaj ko je radio prvi deo, ne zna šta misli onaj što je radio drugi deo, pa tako redom. Znači, zakon nema unutrašnju konzistentnost i takav kakav je treba da pretrpi značajnije promene. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, glavom XXVII uređuje se materija redovnih pravnih lekova. Kada bi pitali građane, a G17 plus ih pita - šta bi im bilo najznačajnije u ovom postupku što treba da se uradi, oni bi rekli - skratite sve moguće rokove.
Mi u ovom postupku nemamo nikakav rok u kome drugostepeni sud treba da odluči po žalbi građana povodom presude prvostepenog suda. Alfa i omega svega toga jeste da bude rok.
Moram da vam kažem da u Zakonu o radu ima jedan rok od šest meseci da se reši radni spor, od podnošenja tužbe do pravosnažnosti. Koliko znam kao advokat taj rok do sada nije ispoštovan ni u jednom slučaju.
Mislim da taj rok moramo kontrolisati a da ovim zakonom moramo propisati rokove u kojima je drugostepeni sud dužan da postupi i donese presudu povodom žalbe. Dakle, to bi mogao biti jedan rok koji bi se protezao od prijema predmeta kod suda do donošenja odluke, a koji ne bi mogao biti duži od 90 dana.
Mislim da bi najveća tekovina ovog zakona bilo upravo to da učinimo nešto za građane, a to je da skratimo rokove u kojima sudovi nešto rade. Sudovi jesu nezavisni u suđenju, ali nisu nezavisni od rada. Prema tome, propišimo rokove. Mislim da će građani time biti veoma zadovoljni.

Uvažavajući sve razloge koji stoje da bi to bilo dobro, upozoriću na čl. 369. st. 3. gde drugostepeni sud, kada treba da ukida ponovo rešava sam. Mi smo to na taj način prevazišli, ali mislim da samo zbog ovoga ne bi trebalo usvojiti amandman. Inače, razlog je zaista opravdan. Već smo uredili tu situaciju, ako treba da se poništava ponovo, sam drugostepeni sud otvara raspravu i rešava predmet.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo, mislim da ne treba biti pravnik pa se složiti sa ovim amandmanom. Postojanje diskreditacije pravosnažne presude u pravnom postupku je nedopustivo. U osnovi zbog toga što svaki ustavni sistem, svake uređene države, kao što je i Srbija, poznaje izvršno - sudske odluke i sudske odluke se izvršavaju bez izuzetka.
Znači, na ovaj način se narušava sudsko načelo, odnosno ustavno načelo izvršivosti pravosnažnih sudskih odluka.
S druge strane mi narušavamo i načelo hitnosti izvršnog postupka, što govori o nekonzistentnosti zakona u celini, jer ako hitnost postupka definišemo kao načelo članom 5. onda kažemo da rokove sud određuje na najduže tri dana, a ako stranka u roku od tri dana ne preduzme radnju gubi pravo da preduzima radnju. Znači, prekludira se preduzimanje radnje.
Mi smo javnom tužiocu, s druge strane, dali ni manje ni više nego tri meseca da odugovlači izvršni postupak koji je hitan, sa jedne strane, a sa druge strane mi smo sudiji u izvršnom sudu dali pravo da ocenjuje - ne da li je odluka u skladu sa pravnim sistemom, ako je pravosnažna, nego da li je potraživanje u suprotnosti sa prinudnim propisima.
Napomenuću - da bi nešto došlo do izvršne isprave ono je podložno prvostepenom, drugostepenom postupku i reviziji. I, još - zahtevu za zaštitu zakonitosti. Ako i pored toga sudija opštinskog suda ima pravo da proverava sve ovo, onda mi derogiramo i hijerarhiju pravosudnog sistema.
Smatram da je ovaj amandman u potpunosti opravdan i da ga treba prihvatiti. Hvala.

Dame i gospodo, mene raduje rasprava, zaista kolege imaju ispravnih argumenata i sa jedne i sa druge strane. Ja ću iskazati jedan drugačiji stav od kolega. Imamo stav da treba premestiti ovaj deo zakona u neki drugi zakon, a imamo stav da je on nepodoban, odnosno da komplikuje situaciju, da će otežati ostvarivanje prava, pa čak do neustavnosti.
Mislim da je ovo jedan od ključnih delova zakona, zato što ide u pravcu efikasnosti postupka pred parničnim sudovima. Mi smo imali jedan maraton prvostepenog i drugostepenog Vrhovnog suda po reviziji koji je trajao godinama, samo zbog toga što nismo znali pravni stav Vrhovnog suda. Mi ćemo sada brzo i lako za 90 dana u masovnim parnicama dobiti pravni stav Vrhovnog suda. Mislim da je to dobro.
Mislim da je šteta što ovakva eventualna maksima ili ovakav princip otvorenog pravosuđa nije više zastupljen u ovom zakonu, kada bi sudovi strankama saopštavali ne samo šta misle o tome, šta su sporne činjenice, koje dokaze treba izvesti, nego kada bi im saopštili i šta misle o pravu koje treba primeniti i kako bi primenili pravo. Mnogi postupci bi trajali mnogo kraće kada bi stranke znale šta sud o konkretnom pitanju misli.
Pošto stranke naravno prema našem zakonu ne znaju šta sud misli, onda se mnoge parnice vode samo zbog toga što neko ima onakav ili ovakav interes da parnica traje duže ili kraće. Ovo je jedan instrument koji će omogućiti da parnice traju kraće i koji će u potpunosti omogućiti da se kod pravnog pitanja dođe do odgovora na to ko je u pravu, a što će opet skratiti postupak. To je 90 dana, a to za jednu parnicu gde se zakazuje dva meseca, tri meseca ne znači ništa. Ne delim to mišljenje da će ovo otežati postupak, da to nije ustavno, i ja mislim da je to možda najbolje rešenje u ovom tekstu.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, dame i gospodo, ovi zakoni jesu zaista koraci koji idu unapred ka ubrzavanju sudskih postupaka i ka tome da građani ove zemlje zaista brzo dođu do pravde. Pored svih dobrih elemenata koje zakoni imaju, ima i nekih stvari koje nisu dorađene i kojima zaista zakon predstavlja nešto što nije dorađeno i upravljano na pravu metu.
Ja bih se pre svega osvrnuo na rokove. Mi nemamo ničim ograničene rokove za rad drugostepenog suda i Vrhovnog suda po reviziji. To su potpuno otvoreni rokovi i bez tih rokova mi nemamo mogućnosti da govorimo o efikasnosti postupka, naročito ako govorimo o nematerijalnoj šteti, jer znamo da se pravo na nematerijalnu štetu gasi smrću stranaka. To je nešto što bi moralo da se oroči i ovaj zakon neke postupke Vrhovnog suda oročava, a neke masovnije kao što su revizija, okružni sudovi i postupci po žalbi, ničim ne ograničava.
Znači, da bi zakon zaista bio konzistentan u svojoj osnovnoj nameri, rokovi drugostepenog suda i Vrhovnog suda po reviziji moraju se ograničiti. Organizacione prepreke tipa da nema sudija, da nema sudova itd. ne bi mogli da drže kritiku ni stručne javnosti, a bojim se ni građanske javnosti, odnosno stranaka zbog kojih se ovaj zakon i donosi. To su njegovi nedostaci koji se moraju otkloniti.
Naročito mislim da je značajno, a nije u dovoljnoj meri urađeno ovim zakonom, da se strankama i sudu da mogućnost da razmene mišljenja o neophodnoj sadržini činjeničnih navoda i dokaza koje treba izvesti da bi sud mogao da donese odluku i da bi stranke znale u kom pravcu sud namerava tu odluku da donese.
Govorim o otvorenom pravosuđu, o eventualnoj maksimi. Tu se moglo mnogo više uraditi. Zakon tu nije ušao dublje u materiju, a to je neophodno radi efikasnosti samog postupka.
Na kraju, još samo dve stvari, o dostavljanju. Dostavljanje nije dodirnuto, po meni, gotovo uopšte. Čak imamo nekih nedorečenih stvari. Ako je dostavljanje bezuspešno, zakon ne definiše kada je to bezuspešno, a od dostavljanja, kao što znamo, zavisi kompletan pravni uticaj na odluku suda. To bi se moralo izdefinisati, odnosno urediti pitanje šta znači bezuspešno dostavljanje i kako reagovati kada je to dostavljanje bezuspešno.
Naravno da se stranci u svakom slučaju mora pružiti prilika da akt koji nije dostavljen nađe u sudu ili u pošti dostave. Pri tome želim da napomenem da je neopravdano zapostavljena sudska dostavna služba koja je jedina sposobna da na pravi način izvede dostavljanje.
Na kraju, pošto sam advokat i dugujem svojoj profesiji i strankama jedno objašnjenje, nešto o zastupanju. Ovaj zakon važi trideset godina i u tom delu nije pretrpeo nikakve promene. Mi se još uvek nalazimo u 70-tim godinama kada nije bilo dovoljno advokata, nije bilo savremenih sredstava opštenja, saobraćaja i drugih sredstava, pa još uvek omogućujemo svima onima koji se bave nadripisarstvom, a imaju poslovnu sposobnost, da zastupaju ljude.
Mi smo to samo ograničili ovim zakonom na postupak revizije i postupak zahteva za zaštitu zakonitosti. Moram da vam kažem da u postupku revizije ne možete izneti činjenične navode i da bi bilo veoma važno da advokati podnose žalbe. Da ne govorim o tome da ne postoji ni jedno opravdanje da se omogući nekome ko nije lekar da operiše, pa tako ni onome ko nije advokat da vodi postupak.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, nalazimo se pred zakonom koji u svemu popunjava jednu prazninu i predstavlja prvi korak ka tome da govorimo o otvaranju države i demokratizaciji. Vlast nad informacijom je temelj svake vlasti, a apsolutna vlast nad informacijom je temelj diktature.
Ovim zakonom se obezbeđuje da veliki deo kontrole rada državnih organa bude ostvaren kroz neposredan uvid javnosti u to šta oni rade. Meni je drago što se nalazimo u raspravi koja je zaista na visokom stručnom nivou i koja omogućuje da raspravimo svako od ovih rešenja, pa ću se ja sa kolegama pravnicima oko nečega složiti a oko nečega neću.
Uvek volim da pođem od našeg Ustava, član 48. – građanin ima pravo da javno kritikuje rad državnih i drugih organa, da im podnosi predstavke, peticije, predloge i da na njih dobije odgovor ako ga traži. Građanin ne može biti pozvan na odgovornost niti trpeti druge štetne posledice za stavove iznete u kritici, predstavci, peticiji i predlogu, osim ako je time učinio krivično delo.
Jemči se sloboda savesti, misli i javnog izražavanja. Jemči se sloboda štampi i drugih vidova informisanja. To su članovi 45. i 46.
Dakle, država Srbija odavno ima pravni osnov da uredi ovo pitanje. Ona to nažalost čini tek sada i po tome što ima pravni osnov u svom ustavu nema razloga da se bilo kome dodvorava, ona uređuje samo esencijalna pitanja, da li je demokratizacija države malo sa zakašnjenjem, ali možda je sada i pravo vreme. Dakle, osporavam to da se radi o dodvoravanju.
Što se tiče stavova organa Saveta Evrope, mi pripadamo tom Savetu Evrope i valjda je normalno da prihvatamo načela na kojima je baziran taj Savet Evrope i da prosto kao nešto svoje uradimo ono što je u skladu sa tim načelima.
Što se tiče pojedinih odredaba zakona, samo postojanje poverenika za informacije je od posebnog značaja zbog toga što je to samostalan državni organ koji je nezavisan u vršenju svoje nadležnosti. Sama pravnička formulacija bi mogla i morala da se ispuni faktički sadržajem u postupku primene zakona. Dakle, formulacija sama po sebi neće obezbediti da on zaista bude to ako se funkcija ne bude obavljala u skladu sa odredbama ovog zakona i ustavnim principima za obavljanje i drugih javnih funkcija.
Dobra strana ovog zakona, to je član 2, jeste ta što su njime obuhvaćeni svi izvori informacija i svi nosači informacija. Posebno je, što se tiče organa vlasti, interesantna njegova sveobuhvatnost. On obuhvata sve državne organe, ali locira primenu i na ostala pravna lica koja se finansiraju u celini ili delimično novcem iz državne kase.
To znači sva javna preduzeća, sve zdravstvene ustanove, sve vaspitne ustanove koje se finansiraju državnim novcem. Daleko se proširuje krug lica koji će biti izloženi ovoj kontroli, što je jako bitno.
Opravdan interes koji sam ja video u ovoj raspravi je zaista ovo pitanje opravdanog interesa da javnost nešto zna ili ne zna. Članom 4. je pitanje postavljeno kao pitanje pretpostavke. Meni se čini da je ta pretpostavka postavljena u dobrom smeru i u tom smislu se ne bih složio sa mojim prethodnikom da ona nije postavljena u dobrom smeru.
Da postoji pretpostavka da postoji opravdani interes mogla bi da dokazuje ili stranka koja nešto traži ili državni organ. Zakonodavac bi se ovde odlučio za obavezu državnog organa da to proveri i dokaže. Znači, dokazivanje pretpostavke nije teret podnosioca zahteva. Mi ovde štitimo podnosioca zahteva, štitimo građane, štitimo onoga koji nešto traži da sazna. Samim tim mi teramo državni organ da on dokaže ako taj interes ne postoji i da on to osporava.
Znači, građanin kaže – ja imam interes, a ti dokaži da ga nemam. To je po meni poboljšanje položaja pravnih adresata, mislim obrnuto od kolege i mislim da time jačamo položaj građana i onih koji hoće da kontrolišu državne organe.
Načelo jednakosti je veoma važno i mislim da primedbe koje se odnose na mogućnost zloupotrebe informacija od strane stranih državljana, nevladinih organizacija itd. ne bi stajale, jer postoje brojna ograničenja koja su postavljena ovim zakonom, koja se baš odnose na pojedine podatke, tako da će organi koji imaju taj zadatak verovatno imati u vidu i ta ograničenja. Tu neće biti, po meni, većih problema.
Veoma je značajno načelo iz člana 7. koje obezbeđuje zabranu povlašćivanja bilo kog novinara ili javnog glasila, koje se nadovezuje na obavezu da se nadoknadi šteta ako je neko povredom tog načela bio uskraćen za pravo na informaciju.
Veoma je interesantan član 8. prema kome se ograničenje prava iz ovog zakona izuzetno može podvrći propisanim odredbama, odnosno normama ovog zakona. Ta izuzetnost nažalost nije u celosti sprovedena i ja bih kao pravnik imao određene kritike, gde zaista mogu da budem na strani onih koji kažu da načelo izuzetka nije tumačeno restriktivno ni u primeni, a ni u izradi pravne norme.
Konkretno, ovde se radi o članu 9. Član 9, po mom mišljenju, predviđa izuzetke, neprecizan je i nije konzistentan sa pravnim normama koje određuju materiju saopštavanja informacija i njihove dostupnosti u sudskim postupcima i u drugim postupcima pred državnim organima.
Moram da vam kažem da izgleda da obrađivač ovog zakona nije imao u vidu tekstove drugih zakona, sistemska rešenja koja postoje u Zakonu o krivičnom postupku, u Zakonu o parničnom postupku i drugim propisima kojima se već uređuju ova pitanja, tako da ja smatram da je tačka 2) u stavu 1. preširoka, znači, izvršenje presude ili sprovođenje kazne. Ne znam kakav je bio problem da se ograniči obaveštenje o tome da se neka presuda izvršava. U izvršnom postupku takvih odredaba nema. Ja ne vidim kakav bi tu spor bio.
Isto tako, što se tiče drugih postupaka, recimo ZUP, kakvog ima interesa da se tu nešto ograniči, sem onoga što se tamo već ne ograničava. Ja tu ne vidim neke razloge. Vođenje sudskog postupka, sva ograničenja vezana za vođenje sudskog postupka su već određena Zakonom o sudovima. Mislim da to definitivno ne treba na ovaj način dorađivati.
Pod tačkom 5) imamo dosta nepreciznih formulacija koje mislim da treba zaista precizirati. To se odnosi na pretežnost, na posledice po interese zaštićene zakonom itd. Ovo - "državna, poslovna ili druga tajna", to je sasvim jasno i to se štiti već određenim propisima, ali mislim da bi se trebalo čuvati ekstenzivnih, odnosno preširokih formulacija ako već ograničenja smatramo izuzetkom. To nekako nije u skladu sa pravnim poimanjem stvari.
Smatram da je veoma značajno ovo što je predviđeno članom 11, a to je osporavanje objavljene informacije od strane organa vlasti. Ovaj član nalaže državnim organima da prate šta se objavljuje i da koriguju ako nešto ne bude tačno. To je dosta značajno.
Mislim da se u pogledu člana 13. opet otišlo u širinu što se tiče izuzetaka. Napominjem da je ograničenje zakonom konstituisano kao izuzetak. Kaže – odbiće se ako je traženje nerazumno, često, kada se ponavlja zahtev ili kada se traži preveliki broj informacija. Mislim da bi to moglo preciznije da se uredi i time se praktično derogira ovaj član 8, ako ostanemo tako široko, gde se kaže – izuzetno. To sve možemo da popravimo, nije nešto bez čega se ne može.
U članu 16. predviđen je krajnji rok od 40 dana. Kao pravnik mislim da je taj rok predug, zato što je vreme saopštavanja informacije bitan elemenat vrednosti informacije. Ako informaciju saopštimo posle isteka nekog vremena, ona za određene stvari nema gotovo nikakav značaj.
Veoma je važno načelo da je čitav postupak uvida u dokument besplatan, znači, da se isključi mogućnost nepravilnosti, odnosno diskriminacija po principu – imaš novac, nemaš novac.
U pogledu prava na žalbu, to je član 22, mislim da se primedbe dosta opravdano ovde postavljaju a mogu se otkloniti tako što bi se u stavu 1. tačka 1) iza reči "odbije" stavile dve tačke. Onda bi se dobilo ono što se ovde u stvari predlaže, da se zaštiti ukupan postupak davanja i eventualnog odbijanja davanja informacija.
U pogledu zamenika poverenika, mislim da je stav 5. člana 33. suvišan. To da neko zamenjuje nekoga proizilazi iz same reči "zamenik", a ovakva formulacija praktično onemogućuje zamenika da radi nešto drugo. Zamenik tužioca radi tužilačke poslove, jer ga je na to ovlastio tužilac. Isto bi ovako zamenik poverenika obavljao poslove kad ga on ovlasti, a ako stavimo da neko obavlja poslove samo kad neko, ne daj bože, umre, onda ga zaista na to ograničavamo. Mislim da to nije neophodno.
Smatram da je veoma značajna tekovina zakona član 39. Prema tom članu su državni organi obavezni da obaveštavaju javnost o određenim stvarima, a do sada nisu bili obavezni, što je nesumnjivo esencijalna zasluga ovog zakona, jer će građani i sredstva informisanja imati podatke bez toga da nešto specijalno traže.
Predlažem, ispred G17 plus, da se ovaj zakon prihvati. Smatram da on predstavlja početni, ali odsudni korak u demokratizaciji društva i ostvarivanju ustavnih prava, sa određenim izmenama koje su moguće i u hodu i u primeni, a i u sledećoj raspravi. On bi mogao da predstavlja dobar osnov da se uredi ovo pitanje koje je do sada bilo neuređeno.

Dame i gospodo narodni poslanici, spadam u one koji smatraju da je opravdano i neophodno da se Narodna skupština izjasni o jednom ovako značajnom pitanju koje u stvari suštinski zadire u suverene, nacionalne interese Republike Srbije. Mislim da je ova rasprava dobro došla da se zaista raspravimo oko toga šta je potrebno uraditi sa tužbom koja se sada nalazi pred Međunarodnim sudom pravde.
Kao advokat mislim da ta tužba treba da stoji tako kako stoji; videćemo kako će sud presuditi, mi treba da iskažemo svoje argumente. Mislim da se mi oko ovoga slažemo, da se tu radi o jednoj najbezočnijoj agresiji, o zločinu prema narodu koji živi u Republici Srbiji. Mislim da se oko toga svi slažemo i da to ovog momenta nije sporno. Isto tako se slažemo da ova tužba nije za povlačenje, nego je tužba za procesuiranje.
Kao advokat i kao pravnik bih mogao da kažem još jednu stvar. Sa tom tužbom mi možemo i da pregovaramo. Ne treba isključiti mogućnost pregovora. Ali, dakako, ništa u Srbiji ne bi trebalo prejudicirati i nikome ne bi trebalo omogućiti da sam disponira onim što pripada suvereno građanima Republike Srbije.
Zato je potrebno da o svakoj odluci povodom ove tužbe bude prethodno obavljeno izjašnjavanje u ovoj skupštini i da mi, saglasno tom izjašnjavanju, dajemo nalog našim predstavnicima u saveznoj skupštini, odnosno u skupštini savezne države kako će se oni izjašnjavati i kako će organi te države da se izjasne.
Isto tako smatram da je izjava ministra inostranih poslova zaista preuranjena, da nema osnova u našoj odluci i da se mi na takav način ne možemo izjašnjavati u međunarodnim odnosima. Nažalost, čudio sam se izjavama nekih ranijih ministara inostranih poslova, pri tome bih naročito apostrofirao Vladislava Jovanovića, naročito oko sporne teme. Sećam se veoma dobro, nažalost, njegovih izjava koje su bile u smislu da to nije ništa, da će sankcije trajati tri meseca, da neće biti bombardovanja, to su bile mnogo neodgovornije izjave nego što je ova izjava. Nažalost, nikakvih konsekvenci za to nije bilo, sem što je iz takvih izjava možda proisteklo i nešto što se veoma negativno odrazilo, a to je upravo ono o čemu mi sad pričamo.
Dakle, ova rasprava je neophodna i mislim da je pravo vreme i pravo mesto da o tome pričamo. Međutim, pomalo sam bio iznenađen kod najave ove rasprave, da su predlagači koji su predložili rezoluciju, bar su tako novine to interpretirale, odmah izvršili podelu na nekoga ko će da izda i nekog ko je patriota. Ne želim da se delim i ne želim nikoga da etiketiram u ovoj skupštini ni kao patriotu, ni kao izdajnika. Mislim da se slažemo da je ovo ključno pitanje za suvereno, nacionalno i drugo biće Republike Srbije.
Ako već govorimo o patriotama i izdajnicima, kao pravnik bih mogao da kažem da za mene tužba postoji, da ima osnova da tužba uspe, da ima osnova da uspe naročito njen zahtev za naknadu štete. Ja bih išao sa tim dok ne vidimo šta će sud odlučiti, u najmanju ruku do onog momenta dok ne odluči o tome da li je on nadležan ili nije za ovu tužbu.
Izrazi: "nikad robom", "proklet bio izdajice" i slične floskule za mene nemaju nekog pravnog dejstva i zaista za njih nema mesta u ovoj rezoluciji. Ne mogu da podržim takve izraze, jer nemaju pravno dejstvo i dele građane i dele poslanike u ovoj skupštini. Mislim da u ovoj skupštini nema ni izdajnika ni patriota. Svi smo mi patriote. Mislim da ovakva podela zaista nije bila potrebna i želeo bih da verujem da to nije u funkciji izbora, ali nisam siguran. Zaista bih voleo da nije u funkciji izbora.
Nekada mi se čini da pokušavamo da retuširamo neke stvari. Voleo bih da posmatramo Srbiju kao jedan brod koji ima kormilara, posadu i teret koji vozi. Tim brodom je 1999. godine rukovodio kormilar; na čelu je bila SPS; u toj vladi je bila Srpska radikalna stranka. Taj brod je došao gde je došao, ušao u oluju, dobro se izlupao u toj oluji. Mi sada pričamo o posledicama te oluje u koju smo ušli.
Mislim da imam prava da pričam o ovome. Nisam te 1999. godine bio ni u jednoj partiji. Bio sam običan građanin. Učestvovao sam u dva rata, u onom 1991. i u ovom drugom ratu. Moram da vam prenesem sopstvene utiske i utiske ljudi koji su bili sa mnom u jedinici.
Rat je počeo napadom na Novi Sad, da vas podsetim, u 20 časova 23. marta 1999. godine. Sticajem okolnosti sam bio na balkonu. To je bio strahoviti bljesak. Ljudi su vrištali i padali su dole. To je bilo sto metara vazdušne linije od kasarne "Majevica", gde je pala prva bomba.
Uključio sam televizor da vidim da li će Vrhovna komanda da da neko saopštenje, da li je napadnuta Srbija. Vrhovni komandant, u liku Slobodana Miloševića, primao je nekoga negde, smeškao se kao da se ništa ne dešava.
U četiri ujutru dobio sam poziv i odazvao sam se na mobilizaciju, i tako 78 dana. Zaista mi je žao i ne mogu predstaviti sebi šta sam video i šta sam doživeo i ne mogu da se otmem utisku da se zaista radi o zločinačkoj agresiji na ovu zemlju.
Hteo sam da pitam zašto smo 78 dana bili pod agresijom, zašto nismo bili osam dana pod agresijom? Zamislite koliko bi više ljudi bilo živo da smo bili osam dana pod agresijom.
Hteo sam još nešto da vas pitam. Kada kormilar vodi brod, a tim brodom su rukovodili SPS i Srpska radikalna stranka, da li on kada vidi da se približava oluja procenjuje da li da uđe u taj olujni oblak ili da se možda skloni u neku luku, priveže brod i sačeka da to prođe? Kakve ste procene imali kada ste verovali u to da deset "migova 29" može da pobedi hiljade aviona?
Kakve ste procene imali kada ste znali da nas gađaju sa 11 hiljada metara ili negde iz Jadrana i više ne znam odakle, a mi imamo protivavionsko oruđe koje može da dobaci tri kilometra i kojim smo pucali besomučno? Kakvu ste procenu imali, zaista ne znam, kada ste znali da rakete koje smo imali mogu da se upotrebe samo ukoliko radar locira objekat, a oni iz aviona puštaju raketu za sedam sekundi?
Gledao sam ljude koji su rastrgnuti raketama. Ja sam gledao te ljude. U tim zapisnicima koje ste odneli tamo gde ste odneli nalazi se i moj potpis. Vi to niste procenjivali. Vas je bilo briga za ono što se dešava. Mene samo zanima da mi neko odgovori zašto niste prekinuli to posle osam dana, zašto 78 dana.
Pričali ste da je poginulo onoliko ljudi, da je srušeno onoliko objekata. Tačno je. Zašto nismo prekinuli to posle deset dana? Više ljudi bi ostalo u životu. Manje objekata bi bilo srušeno. To vas pitam. Niste imali nikakve procene. Vodio se rat tako kako se vodio. Ginuli su ljudi kako su ginuli. Zašto da prekinemo to? Onda se prekinulo jer se NATO navodno nije raspao. NATO se nije ni do danas raspao, kao što vidim.
Postoje zaista činjenice na koje vi ne možete da odgovorite. Zašto je rat trajao toliko dana? Šta ste preduzeli da do rata ne dođe? Kakve su bile procene? Ko je Srbiji bio saveznik da do toga ne dođe? To su sve stvari koje su bile veoma loše. To je dovelo, između ostalog, do te najveće tragedije za srpski narod.
Sada ću se malo vratiti na pravni deo stvari. O ovome, naravno, ne bih pričao, da mi deset godina života nije prošlo tako "lepo", u dva rata.
Rezolucija koju imamo pred sobom ima nekoliko pravnih defekata. To su prilično veliki pravni defekti. Ja bih to nazvao sklepanim aktom. Rezolucijom ne možete nalagati prava i obaveze bilo kom pojedincu. To je isključivo materija zakona, zato što to uređuje član 12. Ustava Srbije. Nalagati obaveze na ovaj način, kako vi činite, poslanicima, ministrima, itd. a, naravno, ništavost njihovih prava i obaveza ne možete nalagati rezolucijom, jer su njihova prava i obaveze utvrđene Ustavom i zakonom. Rezolucijom se prava i obaveze ne mogu menjati, a zabrana i ništavost takođe.
Vi stipulišete novo krivično delo koje nazivate izjava. To je tačka 3. Predložio bih vam da možda napravite izmenu Krivičnog zakona, ali bih vam napomenuo da je članom 115. Krivičnog zakona stipulisano krivično delo priznavanje kapitulacije i okupacije. Kaže se: "Građanin koji učini delo upravljeno na to da dođe do priznavanja kapitulacije i okupacije države ili njenog dela teritorije kazniće se zatvorom najmanje pet godina". Slično sadrži Ustav u članu 51.
Hteo sam da vam napomenem da je posledica Kumanovskog sporazuma to što je četvrtina teritorije Srbije pod stranom okupacijom i što je to neko potpisao. Znam da je general Kalafatović potpisao aprilski slom, ali pitam vas da li se sećate kukavnog generala koji je poturen da to potpiše. Za ovo, naravno, niko nije odgovarao, a izdaja bi bila da neko pregovara o nečemu. Dakle, ni to vam u rezoluciji ne valja.
Nije dovoljno zaštititi Republiku Srbiju samo od izjava o povlačenju ili izjava o odustajanju od tužbe. Postoji još jedan pravni institut, od koga bi zaista trebalo zaštititi i koji može da da zaista negativne posledice. To bi bio neki konstruktivni doprinos ovoj današnjoj raspravi, pored ovoga do sada.
Postupak se može okončati poravnanjem. Mislim da ima i da će biti elemenata za poravnanje. Pošto sam ocenio da je neophodno da se o ovome raspravlja u Skupštini, smatram da sam dužan da predložim i predlog teksta rezolucije, kakav bi ova skupština mogla da usvoji. Ja bih vam pročitao taj tekst. Mislim da zaslužuje vašu pažnju.
"Odlučivanje o povlačenju, odustanku ili poravnanju po tužbi državne zajednice Srbija i Crna Gora protiv osam zemalja NATO je od suštinskog nacionalnog interesa za Republiku Srbiju. Narodna skupština Republike Srbije zadužuje predstavnike Republike Srbije u organima državne zajednice Srbija i Crna Gora da pre odlučivanja po pitanju tužbe moraju tražiti i u celini poštovati stav ove skupštine kao najvišeg reprezenta suverenosti Republike Srbije. Bez ovakve odluke Narodne skupštine Republike Srbije ne može se doneti odluka o povlačenju, odustanku ili poravnanju po tužbi državne zajednice Srbija i Crna Gora protiv osam zemalja NATO".

Reklamiram povredu člana 100. Poslovnika. Narodni poslanik se uvredljivo izrazio rekavši da sam kazao da je nešto sramota.
Za mene je ono što se desilo u tih deset godina najteži deo života. Mogu da kažem da je za većinu građana Novog Sada upravo tako. Izneo sam ne samo svoje utiske, izneo sam utiske ljudi koji su sa mnom bili u jedinici, ljudi sa kojima pričam. Najviše bih voleo da to zaboravim i da se toga više ne sećam.
Ipak, gospodo, vi ste otvorili ovde pitanje patriotizma, junaštva. O kome vi govorite? Koga je sramota da to kaže? Mene nije sramota. Ja nisam odlučivao da li ću stati sa Tajsonom u ring. Da me neko pitao da svog sina pustim da stane sa Tajsonom u ring, a ne znam da li biste vi pustili svog sina, ja to ne bih dao. Razmislio bih, klečao bih, da sam predsednik ove zemlje, dok ova zemlja ne bude slobodna od pretnje bombardovanjem. To nije urađeno. Mi smo se inatili.
Nije sramota ovo što sam rekao, rekao sam vam šta misle građani Novog Sada.

Dame i gospodo narodni poslanici, javljam se povodom amandmana na član 7, a i na druge amandmane koji su vezani za zamenu reči "agencija", sa "uprava".
Ja sam po struci diplomirani pravnik, nisam lekar, nisam medicinski obrazovan, ali se bavim organizacijom uprave. Čitajući Zakon o državnoj upravi ne vidim zašto bi bila smetnja da bude agencija, a ne uprava, štaviše, vidim da bi trebalo da bude agencija, obzirom na prirodu poslova kojom se agencija bavi i kako je propisano. Dakle, upravo je suprotno od onoga kako tvrde poslanici SRS, zato što tako proizilazi iz Zakona o državnoj upravi. Ja ću vam reći da prema članu 1. poslove uprave rade ministarstva, organi uprave u sastavu ministarstva, za šta se vi zalažete, ili posebne organizacije.
Ovde se prevashodno radi o posebnim upravnim stručnim poslovima i kontrole izdavanja uverenja u odnosu na lekove i medicinska sredstva. Najpogodniji oblik organizovanja i vršenja upravnih funkcija je upravo agencija, a ne zavod.
Konkretno, kolega koji je predložio da se u članu 7. u stavu 1. briše reč "agencija" i da se zameni rečju "uprava" i u stavi 2. isto tako, ovo je amandman koji je pravno nemoguć. Ovaj član ima stav 3. prema kome bi uprava trebalo da ima upravni odbor i nadzorni odbor, što sami znate da je nemoguće. Upravni i nadzorni odbor može imati samo agencija. Prema tome, očito je da amandman nije konzistentan sa samim tekstom pravne norme.
Dakle, ovde je očigledno da se amandman postavlja radi amandmana, a ne radi suštine.
Ja bih skrenuo pažnju na ono što je veoma značajno i zašto se formira agencija.
Ova agencija u svom sastavu ima tri posebne organizacione jedinice, znači: nacionalnu kontrolnu laboratoriju, nacionalni centar za praćenje neželjenih efekata lekova i nacionalni centar za informaciju o lekovima, što je izuzetno veliko dostignuće i za mene kao pravnika, jer se odvajaju tri veoma značajne funkcije u ovoj oblasti.
Prema tome, saglasno Zakonu o državnoj upravi, upravo je agencija oblik u kome će se na najbolji način obavljati ove funkcije. A zašto kažem na najbolji način? Govori se o tome da će biti zloupotrebe, da će biti korupcije, ali, upravo, uprava u sastavu ministarstva ne bi garantovala zaštitu javnog interesa onako kako garantuje agencije. A zašto? Uprava nema upravni odbor i nema nadzorni odbor. Uprava, takođe, u svom sastavu ne mora da ima ljude koji nemaju odgovarajuće srodstvo sa drugim ljudima koji rade neke poslove, kao što je ovde predviđeno radi primene zakona o sprečavanju sukoba interesa. Ja vam pominjem član 7. - i ovo je izuzetno dobra odredba koja sprečava da ljudi koji će vršiti tako odgovoran posao budu u mogućnosti da zloupotrebe svoj posao.
Prema tome, ovim zakonom se zaista kroz agenciju omogućuje da se zaštiti javni interes. Napominjem dalje, u članu 4, odnosno članu 5. obezbeđuje se samofinansiranje agencije, što takođe obezbeđuje nezavisnost od budžetskih sredstava, ali i od uticaja ministarstva na zakonitost rada i na stručnost u radu agencije.
Prema tome, smatram da nijedan amandman koji je usmeren na to da se organizacioni oblik "agencija" zameni "upravom" ne zadovoljava Zakon o državnoj upravi. Upravo se u okviru agencije ovi stručni poslovi mogu obavljati na najbolji način. Hvala.

Zaista nisam rekao da je Vlada korumpirana. Onaj  ko tvrdi tako nešto, treba to da dokaže. To što ste dokazali, to nije ništa.
Ako je neko tražio neka sredstva da obezbedi, to je tražio zbog građana Srbije, nije tražio zbog sebe sredstva za transfuziju krvi, to se ne traži zbog sebe i stranke ne žive od transfuzije krve. Građani se leče krvlju. To bi trebalo vi bolje da znate.
Prema tome, nisam pošao od toga da je Vlada korumpirana, taman posla, ne bih bio u stranci čija bi vlada bila korumpirana! Možda ste vi bili u nekoj vladi koja je bila korumpirana, pa imate iskustva. Pošto ja nisam bio u Vladi 90-tih godina, vi ste bili, ja nisam, nemate nikakvog dokaza, to je čista neistina, a i dalje vam tvrdim da je agencija najpovoljniji oblik da se ovaj oblik kontrole organizuje, oblik kontrole nad kontrolom lekova, nad kontrolom izrade medicinskih sredstava itd. Hvala.