Hvala predsedavajuća.
Poštovana ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, ovo pitanje može da služi za političke govore, a može i za konkretne probleme građana. U ovom slučaju pitanje je upućeno ministru Selakoviću.
Prvo ću pročitati pismo građanke – menjaju mi identitet vađenjem nove krštenice. Promena je u datumu rođenja, odnosno jedinstvenom matičnom broju građana. Vadila sam izvod iz Matične knjige rođenih, jer su mi lična karta i vozačka istekle i umesto 14.01.1955. godine, kako mi stoji u svim dokumentima od rođenja do sada, stoji 13.01.1955. godine. Kako je sve kompjuterizovano prethodnih godina, pa su moguće greške pri unosu podataka, tražila sam uvid u originalnu Matičnu knjigu rođenih. Lepim, čitkim rukopisom stoji da sam rođena 13.01. u 24 sata, tačno u ponoć i obzirom da je svih prethodnih godina ponoć smatrana početkom novog dana sva moja dosadašnja dokumenta koja nisam ja samoj sebi izdavala, već službena lica, su sa datumom 14.01.1955. godine. Šef matične službe i načelnica službe imaju rasuđivanje da ne znaju šta će. Odbijaju da analogno svim prethodnim tumačenjima, što sva moja dokumenta dokazuju, u kompjuter unesu datum 14.01.1955. godine. Tako sam ja, gospodine Markoviću, neko novo lice.
Sve bi to bilo lepo da život počinje iznosa. Ovako, nijednu školu nisam završila, radni staž nemam ni dana, jer su sve uplate u penzioni fond išle sa mojim starim jedinstvenim matičnim brojem građana, nemam stan, nemam ni jednu kreditnu karticu, nisam rodila moju ćerku. Meni ovo nije smešno.
Zamolila sam načelnicu da fotokopira moju ličnu kartu i pasoš i da zatraži tumačenje iz Ministarstva pravde i državne uprave. Prosleđeno je odavno i nema odgovora. Prosleđeno je Jasmini Benmansur, pomoćniku ministra, Sektor vođenja matičnih knjiga. Samo kada pomislim na radni staž kosa mi se diže na glavi.
Gospodine Selakoviću, koliko god se menjala i kompjuterizovala uprava, podaci, što je sjajno, na kraju kada se pojavi neki problem mora neko lično da donese odluku.
Molim vas da o ovom konkretnom primeru, ne samo sa pomoćnikom ministra donesete odluku, već da o tome obavestite Slavku Drašković šefa Kancelarije za dijasporu i gospodina Mrkića. Zašto? Ova mlada gospođa je rođena 55 i živi u centralnoj Srbiji u Paraćinu. Ovakvi slučajni, nadam se, problemi prave, kao što vidite, užasan problem građanima, ali imamo situaciju o kojoj stalno govorimo, da se namerno ovakve greške prave u regionu. Hiljade ljudi, koji su izgubili izbeglički status u Srbiji, se vratilo u Hrvatsku i kao što znate ne mogu da se uključe da dobiju dokumenta, jer se koriste ovakve vrste problema da im se promeni identitet i da im se ne izdaju dokumenta, ne prizna državljanstvo, ne upisuje radni staž.
Dakle, reperkusija ovakvih grešaka je ogromna. Zato je strašno važno da pokažemo na primeru naše građanke, ovde u Srbiji, u centralnoj Srbiji, da tamo gde treba da se donese odluka važniji je razum i postojeća dokumentacija i dobra volja, nego li kompjuterska greška ili promena načina rasuđivanja. Na osnovu toga moći ćemo ovim primerom da pokazujemo i svim državama u regionu kako se jednostavno brzo sa dobrom voljom rešava pitanje koje se tiče konkretnih građana. Hvala unapred.

Zahvaljujem gospodine potpredsedniče.
Poštovani ministre, poštovani predstavnici VBA i VOA, dame i gospodo narodni poslanici, samo u nekoliko crtica da podsetimo na ono što se govorilo tokom načelne rasprave i šta se u međuvremenu dogodilo.
U odnosu na one članove koji se menjaju bilo je moguće podneti amandmane a ne na druge. Molim vas da u diskusijama ne uzimamo kao činjenicu nešto što je obećanje za razmišljanje. Ne treba uopšte voditi računa o tome da je rečeno da će nešto do kraja godine biti urađeno i biti pred parlamentom i da će biti sjajno. O tom – po tom.
U ovom trenutku bilo je zadovoljstvo da se konstatovalo u načelnoj, a to će se sigurno ponoviti i u raspravi u pojedinostima, ovim izmenama zakona uz usvojene amandmane bilo je zadovoljstvo da smo to mogli da najavimo, svejedno ko trenutno pripada poziciji a ko opoziciji, se ispuni i zahtev odnosno ono što je konstatovao Ustavni sud Srbije i istovremeno ispolji razumevanje za nešto što nije zakonska materija već pitanje tehnologije. Samo zbog toga još jednom hoću da podsetim da ovim izmenama…
(Predsedavajući: Molim vas, gospodine Markoviću, da se vratite na temu.)
Dakle, mi ćemo svakako poboljšati ovu materiju, otkloniti probleme koje VBA i VOA imaju, ali to nije razlog da ne konstatujemo još jednom. Pitanja tehnologije će svakako biti brža od zakonskih rešenja. U načelnoj raspravi sam se našalio sa gospodinom Kovačem na jednom primeru koji je…
(Predsedavajući: Gospodine Markoviću, vodite raspravu u načelu i molim vas da se vratite na amandman. Nemojte raspravljati o onome što smo prošli, nego se vratite na amandman na član 2. koji je podneo narodni poslanik Nenad Popović i Jovan Palalić. Izvolite.)
Mislim da ovo neće biti konstruktivna rasprava. Budite ljubazni i nastavite sednicu.

Poštovana potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani oficiri, gospodine Kovač, veliko je zadovoljstvo učestvovati u ovakvoj raspravi u kakvoj danas svi učestvujemo, ako izuzmemo onaj mali kvazi-politički sudar podacima, sa velikim pijetetom se govorilo i o temi i o ljudima kojih se ova tema tiče, što nije ni malo slučajno.
Ja bih ne duže od 10 minuta, samo podsetio na dve stvari, jedna je simbolički značaj prve dve tačke, godišnjeg plana i odluke o upotrebi, o angažovanju naših snaga bezbednosti u misijama. Zbog građana, možda treba stalno podsećati, ceo sistem današnje Vojske Srbije jeste sistem koji je od svih zatečenih sistema prethodnih država pretrpeo najveće i kvantitativne i kvalitativne promene u ovom periodu, a da pri tome, sve vreme gospoda iz Ministarstva, VBA i VOA, znaju i u onim godinama kada to niko ne bi očekivao, naši vojnici su bili angažovani u misijama, pre svega u onim koje su bile sanitarnog karaktera i pri tome su stvarno ispunjavali sve ono do čega je nama stalo, a to je, simbolički kvalitet zastupanja naše države i naše vojske, potom upoznavanje sa iskustvima i pogledajmo samo te ocene u svim ovim decenijama koje su naše misije dobijale, sve jedno da li su se zatekle na mestu gde se događao državni udar ili su se dešavali zemljotresi ili su se dešavale klasične mirovne operacije.
Konačno, ta vrsta poruke je strašno važna bila upravo za naše vojne snage u zemlji koje su prolazile kroz izuzetno težak i stresan period. Zašto ovo govorim? Zato što tokom današnjeg dana u ovoj sali je sedelo a i sada sedi najmanje dva člana VSO, dva ministra odbrane, iz prethodnih 10 godina i najmanje dva direktora VBA.
Ne ulazim u to ko je i kako je radio svoj posao, ali ljudi sa različitim iskustvima, znaju da je bilo samo nekoliko uporišnih tačaka za samopoštovanje naše vojske i da su te uporišne tačke po pravilu bile simbolične, a da nasuprot tome su postojale sve ove traume od prošlosti koju stvarno nije potpuno ovde ponovo aktivirati, izazivati neka politička neslaganja, ali se samo treba podsetiti da je specifično iskustvo i ogromno herojstvo, pre svega podoficira i oficira u periodu 1999. godine, takođe utkano u onu vrstu iskustva koju su naši učesnici u mirovnim operacijama prenosili.
Konačno, ako izuzmemo materijalne posledice i posledice po ljudstvo, način profesionalizacije Vojske Srbije sve to je ostavilo užasan trag i trebalo je, ne samo uspostaviti zakonski okvir, ne samo odluke Skupštine, ne samo usvajanje strategije od one koja je prava takva usvojena na nivou Srbije i Crne Gore, mislim maja 2004. godine, a konačno oblikovana, prethodni vojni ministar, u međuvremenu postao predsednik Srbije, gospodin Tadić, mislim da je konačno oblikovana, mislim, septembra 2004. godine, gospodin Kovač će to znati, ili oktobra i već u okviru te strategije je ključno promenjeno i ono o čemu je gospodin Stojanović govorio, a to je uloga službi, koncept naše strategije i misija naših vojnih snaga.
Zbog toga, je vratiću se na prve dve tačke, od Haitija, Liberije, Libana, Obale Slonovače, potpuno različit nivo saradnje i sticanja novih iskustava i prenošenje iskustava naših jedinica, vrsta hrabrenja, koje, da bi građani shvatili, slična onoj vrsti, koja se dogodila prvi put 16. septembra 2006. godine, kada smo posle 100 godina, prvi put Vojske Srbije imala svečanost i paradu diplomiranih podoficira, odnosno oficira, školovanih na našoj akademiji, ovde ispred Doma Narodne skupštine i ja hoću ovom prilikom da se zahvalim svim ljudima iz tadašnjeg ministarstva, a mnogi su i sada, koji su bili jedan od inicijator ovoga i ljudima iz tadašnjeg predsedništva, Narodne skupštine, jer je ta vrsta svečanosti uspela na simboličan način da nadoknadim sve one traume kroz koje je naša vojska prošla u prethodnom periodu.
Kada se podsećamo, a mislim da i prošlog puta kada je bila jedna ovakva tema, ministar je sa zadovoljstvom konstatovao, ono što su i prethodni ministri odbrane konstatovali, a to je tretman, položaj i uticaj naših vojnika u misiji gde god da su se našli, da je isto to, da smo imali nezavisno od promena koje su bile u vojsci sve vreme.
Ne mogu a da se ne setim sa žaljenjem da su prevremeno penzionisani ne samo zbog strategije i promene strategije, čitav niz izuzetno kvalitetnih oficira koji je pokazao 2004. godine kada je izvršena najveća vojna vežba. Posle toga je samo jedna bila slična na Pešteru, ali ova je bila najveća. To je "Plavi put", pripremana šest meseci i sprovedena tako da je naša vojska tada prvi put primenila NATO standarde. Pošto je to međunarodna vojna vežba, zajedno sa snagama Rumunije, se ispostavilo da je naš kadar uspeo da savlada. Neki od ljudi koji ovde sede su u tome učestvovali i to su gledali. Sećaju se, u svakom segmentu jedne tehnološki vrlo složene, fortifikacijski vrlo složene vežbe, skoro u svakom segmentu su morali da čekaju rumunske vojne snage koje su već članice NATO i koje rade po standardima. Dakle, to su njihovi domaći standardi. Ispostavilo se da je spreman i sposoban novi kadar do te mere, da usvaja, primenjuje nova iskustva i da ih istovremeno oplemenjuje onim iskustvom iz najtežeg perioda koji je stečen u našim jedinicama.
U narednom periodu moraćemo nešto da uradimo. Mislim da ste vi, ministre, toga svesni i iz onog odgovora koji ste dali koji je postavljen kao finansijsko pitanje razlike i za jednu i za drugu stranu bezbednosti, mi ne izdvajamo dovoljno novca, zato što smo siromašni. Ne verujem da ste mislili da nekome treba smanjiti, nego da mora da se ujednači. Dakle, moramo da uložimo više, jer smo iz iskustva ovih velikih promena videli da u naše jedinice, u naše predstavnike vojske, koja odlazi na misije su i drugi spremni da ulažu.
Svaki put se zahvaljujemo spremnosti, pre svega Norveške, a potom posle prijema u članstvo Partnerstvo za mir i drugim partnerima na unutrašnjem planu, pre svega Gardi iz Ohaja na spoljnom, drugim zemljama koje su nam pomagale i prenosile znanje i istovremeno širile dobar glas o našoj vojsci i o našim snagama bezbednosti.
Kada god se pojavi ovakva tema uvek će biti ovako lep i lagodan položaj ministra odbrane. Nezavisno od ličnosti, ne samo sada kada je u pitanju ličnost koja objedinjuje nekoliko funkcija, a i ministar je odbrane, jer je spremnost svih narodnih poslanika i svest o tome koliki je simbolički značaj vojske takav da će uvek ovakvim tonom, ljudi koji su trenutno pozicija ili opozicija, govoriti i samo će isticati određene aspekte ovog angažovanja. To pomalo ima mitske srazmere.
Gospodine Vučiću, hoću da vam ponovim nešto što sam tada, tog 16. septembra, ovde izgovorio tadašnjem državnom vrhu. Moramo sve vreme da znamo. Još je veći ponos ne ljudi koji odlučuju i koji govore o tome, nego ljudi koji učestvuju. Kao što je mnogo važnije, lepše i značajnije kada ste u stroju ovde ispred Doma Narodne skupštine u septembru, nego kada ste na ovoj bini sa koje komandujete. Svi ljudi u vojsci to znaju, a možete misliti koja vrsta iskustva, koja vrsta energije dolazi od ljudi koji učestvuju u međunarodnim misijama.
Ovo je isključivo politička podrška, jer inače ni jedna ni druga tačka nemaju ozbiljnog razloga da bi postojala ovolika diskusija sem spremnosti svih narodnih poslanika da pokažu do koje mere podržavaju nešto što znaju da se uvek podržava.
Drugo pitanje je treća tačka. To su izmene i dopune zakona koje su došle pred nas Odlukom Ustavnog suda. Moram samo da kažem da i ove dve službe su prošle kroz težak period. Ne samo što se menjala funkcija i okruženje, nego su u prethodnih 10 godina ove službe bile u nezdravom takmičarskom odnosu sa drugim službama i agencijama. Znamo da ovaj dom, ovaj plenarni deo nije mesto gde možemo i trebamo da iznosimo različite probleme kroz koje prolazi i sa kojima se suočavala VBA i VOA.
Činjenica da je odluka Ustavnog suda dovela u dodatno nemoguć položaj VBA i VOA i da sa ogromnim zakašnjenjem Narodna skupština ovim izmenama otklanjamo samo probleme nastale u tom segmentu. Ne komentarišu se odluke Ustavnog suda. Naravno, neću ni ja to raditi, ali samo pogledajte članove 8a, 8b i 8v kojima se pokušalo i u obrazloženju se i kaže da je to i na osnovu razgovora sa stručnjacima, da se nadomesti sve ono što je i sa mog stanovišta, sa stanovišta ugrožavanja ljudskih prava bilo sporno, ali i sve ono što je taksativno prethodilo u zakonskom rešenju.
Pogledaću amandman gospođe Batić, ako sam dobro čuo njeno izlaganje. Amandman nisam video, izvinjavam se. Moguće je da ću za ovaj ili neki drugi amandman možda glasati. Kao što postoji fama o snazi i moći naših obaveštajnih službi, njihovoj svemoći, a vi koji radite u njima znate sa koliko ljudstva i sa kojim materijalnim sredstvima raspolažete, koliko su ograničeni resursi, takođe postoji i fama da možete ovom vrstom opisane tehnologije da ograničite čitav niz operativnih aktivnosti.
U međuvremenu, zato sam i pomenuo ovaj amandman koji se tiče šifrantske delatnosti, tehnologija je toliko napredovala da zbilja ni ova zakonska, ni prethodna zakonska rešenja ni na jedan način, ako iole ima novca za VBA i VOA, neće predstavljati nikakav problem. U tom smislu se ne treba preterano brinuti.
Ako ne verujete, gospodine Kovač, probajte uz sudski nalog, recimo, da prisluškujete moj telefon, pa ćete znati rezultat. Nije to baš tako jednostavno i lako danas.
Veliko mi je zadovoljstvo i zato ću ja, i poslanička grupa URS, sigurno podržati i ovaj plan i ovu odluku i ove izmene. Još jednom kažem, pogledaćemo amandmane. Nisam stigao iz zdravstvenih razloga do sada da ih pogledam. Možda iz neki od amandmana budemo glasali.
Takođe, sve vas molim da znate, sledeći put kada dođete sa zakonskim rešenjem iz ma koje od ove oblasti, ne očekujte da će sa ovoliko pijeteta biti razgovarano. Zašto? Zato što u ovoj oblasti zakonska rešenja treba menjati i zbog novih standarda i zbog naših međunarodnih obaveza i zbog toga što moramo da prilagodimo svoja budžetska sredstva meri onoga što naša zemlja jeste. Na različite načine šta treba da bude srazmerno, a šta treba da bude nesrazmerno, i danas u ovoj vrlo dostojanstvenoj raspravi je nekoliko puta ukazano na to koja smo zemlja, koja je naša uloga u regionu, kolika smo zemlja i koji su naši dometi. Nešto možemo simbolički da nadoknadimo i tome služe ove mirovne misije, a nešto ne možemo. To što ne možemo, moramo zakonskim rešenjima da otklonimo i da nemamo tu vrstu zavaravanja. To je ono što sam želeo danas da kažem. Hvala.

Ne želim da utičem na politički deo diskusije, ali pitanje je glasilo, potvrdite gospodine Markoviću, za one koji su pomislili da se odnosi na mene kao člana Vlade, u to vreme nisam bio član Vlade. Pretpostavljam da je pitanje bilo upućeno gospodinu Palmi, gospodinu Draganu Markoviću.
Poznato je da nikad ne glasam za rezolucije sa kojima se ne slažem.

Hvala vam, gospodine predsedniče.
Uvaženi ministri, dame i gospodo narodni poslanici, da, zamolio me je jedan od prisutnih kome sam prijatelj, koji je umoran, a i vi, pobogu o Kosovu, a već čitav dan toliko posla, pa je jako umoran, ali i njemu sam prijatelj i zbog njega ću jer on nije odgovoran za ovo što ću sada reći. Nije bilo lako danas mnogima da govore i zahvaljujem se onima koji su pri tome izneli muku, a još teže je bilo mnoge stvari danas slušati.
Ako nešto treba na kraju uraditi, i ja lično sam doživeo čitav niz govora iz površnosti i bezobzirnosti, kao ličnu uvredu. Dozvolite mi da se u ime svih koji se tako osećaju, izvinim onim građanima koji su tokom ove diskusije isto mnogo toga doživeli kao uvredu. Ne treba danas o tome trošiti više reči, pređite na glasanje.

Hvala najlepše. Nemam ništa protiv kada krenu politički obojene diskusije, neka se nastavljaju, nego to se tiče stranka, ali što se tiče Skupštine, kakav god da je motiv kada neko predlaže amandman, on svakako ne sme da ruši dostignuta prava. Ona su Ustavom garantovana. Svaka ideja koja u končanom rešenju ima to da menja i da uštedu koja se ostvari, potencijalnu, ne znam da li ćete uštede biti ili neće, ali ako se ona ostvari u gradu Preševu ili gradu Subotici, Senti, te time smanji potencijalni deficit koji postoji u budžetu tog grada, a taj grad inače, pretpostavljam, kao i većina lokalnih samouprava koja se dosetila, pa sada kada imaju veće prihode to daju na različite načine, pomažu selo, mesnu zajednicu, porodilje ili trudnice, ono što oni najbolje znaju šta je njihov problem. Svaka ideja da se u rešenju nekog zakona eventualna ušteda na osnovu zakona, iz nečega što je pravo te zajednice i njihovog budžeta, sada slije u neki Vladin budžet, onda će ona da određuje kako će to da deli, je naprosto ugrožavanje osnovnih prava zbog kojih imamo lokalnu samoupravu.
Molim vas, kako god da se predstavlja politički, nemojmo samo da ulazimo u rizik da zbog možda neke dobre ideje, imali smo primer i sinoć, jedna dobra ideja, uočen praktičan nedostatak koji dovodi u neprijatnu situaciju maltretiranja menadžera u javnim ustanovama kulture, u gradskim ustanovama. Dakle uočeno je, pa se pretvorilo u političku raspravu, na kraju ljudi nisu čuli šta su specifičnosti. Zašto? Zato što je postojala lažna argumentacija da se ovo odnosi na autore. Ne odnosi se na autore. Autori se ne javljaju na javne nabavke, nego oni koji ih angažuju. Dakle, kada se unese ta vrsta šuma, onda naprosto može da se dogodi da pažljivo ne razmotrimo nešto što je bio dobar predlog.
Još jednom podsećam i vraćam se na sinoćnu diskusiju, bio je u osnovi jedan dobar predlog koji je uočio nedostatak, ali ne smemo da idemo ka nekom rešenju koje ugrožava osnovna dostignuta ljudska prava ove zemlje. Hvala vam.

Član 27. Moramo da vodimo računa, molim vas. Ko predstavlja predlagače i ko su predlagači? Nemam ništa protiv, neka dve stranke razmenjuju političke poruke koliko hoće, ali još jednom podsećam i kao član odbora koji je dozvolio da se ovaj amandman nađe, da bi se čule političke poruke, mada smo jasno dobili podatak da je amandman na dnevnom redu da taj novac, koji se dobije eventualnom uštedom primenom ovog zakona, da negde ode. Osnovno ustavno pravo, ne može da ode, ne damo.
Ljudi u Rakovici, ako se uštedi po ovom ili po ma kom zakonu, njihova sredstva…
(Predsedavajuća: Gospodine Markoviću, s obzirom da ste rekli da sam prekršila član 27. Poslovnika, imate pravo da obrazložite povredu Poslovnika, a ne da replicirate prethodnom govorniku.)
Ne repliciram nikome, nego objašnjavam po istom Poslovniku zašto sam i kao član odbora dozvolio da se o ovom amandmanu raspravlja.
Dakle, još jednom, ono što se ne ukrade ostaje u Rakovici. Ono što se ne ukrade ostaje u Beogradu. Ne može to da ide u republičku Vladu ili ne može da ide u budžet. Za to se niko ne zalaže i to nije moguće po našem pravnom sistemu, molim vas.

Ovo jesu teme o kojima bi trebalo pažljivo razmisliti i zbilja ne zaslužuju ovako teške kvalifikacije, kakve smo u nekoliko diskusija čuli, da će neko sa nekim nešto da deli, niti tako olake kvalifikacije da neko zna šta je vredno, šta je nevredno umetničko delo, to naprosto savremenici nikad ne znaju, ali jeste specifična materija.
Znam Zakon o Narodnoj skupštini, a i bez tog zakona poslanik ima pravo na svoje mišljenje i niko ne može da ga pozove na odgovornost, pa meni ne treba mišljenje Vlade na neki amandman, da bez njega nikako ne mogu da odlučujem kako ću glasati. Ja ću svakako odlučiti da li ću glasati za ovaj amandman kada ga još jednom pažljivo pogledam u odnosu na to da li rešava problem koji postoji godinama, to su svi rekli, i prevazilazi se na taj način što se u najvećem broju slučajeva, nije korektno da detaljno o tome govorim, jer su kolege iznosile tačne podatke kako se prevazilazi taj problem u praksi i šta nije dobro. Svakako, bilo bi dobro da imamo neko sistemsko rešenje, te svakako nema potrebe za ovako teškim kvalifikacijama i ovako žustrim reagovanjima, jer oni koji brinu o kulturi, oni brinu i nije bitna ni jedna stranka, niti im je bitno na taj način da na tome stiču poene. Oni koji ne brinu su ravnodušni i to zna i većina građana kada su u pitanju visokoumetnička dela.
Moja molba je još jednom porazgovarati. Molim i predlagača da naprosto pogleda do koje mere jeste ili nije moguće da se u ovako sročenom amandmanu reši ovaj problem koji zbilja ne počiva na tome da neko brani umetnike, a neko ne brani.
Ukoliko je vreme pređeno, koristiću vreme poslaničke grupe. Ovde je jedan od vrlo nadležnih za ovu materiju, a gospođa Mojović je odlično podsetila da je poreskim sistemom to i te kako dobro rešeno ili barem je u dobrom pravcu, učestvovao u jednoj raspravi gde smo rekli da ne valja kada se ostavi pretežni interes, jer pretežni interes u Srbiji ne postoji u okviru zakona, pa da li će to biti pretežni interes nekog direktora ili nekog iz samoupravljanja ili nekog iz javnih nabavki, ne valja, jer jedini pretežni interes koji u našoj literaturi postoji je onaj kojim se objašnjava Josifu iz Babušnice kako treba on da uradi nešto za zakon, pa se kaže – ja ovde stavim tvoj predmet, Josife, ovde stavim jedan zakon, pa još jedan, pa ako ne znam šta će da pretegne, ja ovako malim prstom kao izvršna vlast pa pretegne. To je Nušić.
Nema potrebe da se stvara atmosfera iz Nušićevih komedija, ovo je ozbiljno pitanje. Koliko god da se tiče malog broja ljudi, tiče se jedne vrlo specifične delatnosti i vrlo specifičnih problema i nemamo razloga da ne pokušamo kroz ovaj amandman ili oko ovog amandmana, ali stvarno nema potrebe da sada svima oduzimamo vreme, da još jednom porazgovaramo, jer svakako o tome neće odlučivati u glasanju jedna stranka, nego poslanička većina od prisutnih, kao što ni Beograd, hvala bogu, ne vodi jedna stranka, nego ga vodi institucija. Hvala vam najlepše.

Član 27. Dakle, samo da ne bi ostala materijalna greška, to što ste obavestili da u prethodnih osam godina nije stavljen na dnevni red zakonski predlog koji je u skladu sa tadašnjim i sadašnjim Ustavom, mogle da predlažu i pokrajinska Skupština. U periodu od 2004. do 2007. godine, kao što sam i u diskusiji pre nekoliko dana podsetio, takvih predloga nije bilo, jer je 2004. godine prvi put postupljeno i od tada tako nije, nažalost, da su svi zakonski zatečeni predlozi bili poslati predlagačima sa pitanjem da li oni ostaju pri tim predlozima. Skupština Vojvodine, gospodin Tamaš Korhec i tadašnji predsednik Skupštine, prvo gospodin Nenad Čanak, potom Bojan Kostreš, to nisu uradili. Eto, samo materijalna ispravka. Hvala.

Hvala vam, gospođo potpredsednice.
Dame i gospodo, neuobičajeno je da na ovaj način govorimo povodom jedne odluke o formiranju parlamentarne delegacije koja pri tome učestvuje kao posmatrač. Nisam fasciniran ni jednom vladom, a najmanje sam fasciniran idejom da Skupština nešto ne sme ako Vlada nije dala svoje mišljenje. Obrnuto bi, valjda, trebalo da bude, ali dobro.
Ova vrsta diskusije je idealna da stvorimo privid oko toga da postoje dijametralno suprotne razlike i da se baš identifikuju određene političke stranke koje o tome imaju kompletno mišljenje. Reč je o jednoj uobičajenoj odluci. Dozvolite mi prvo da ispravim netačnosti. Ne mislim da su namerne, nego naprosto ljudi zaborave šta se desilo pre godinu, dve, tri ili četiri. Nikada Srbija nije tražila mišljenje Vlade Srbije, niti je imala potrebe, da bi postala posmatrač u Parlamentarnoj skupštini NATO. Brojni su razlozi.
Kada je Srbija i Crna Gora, tako se zvala država, Srbija tada nije imala ni predsednika, njen parlament nije donosio tu vrstu odluka, sve je to odlučeno na nivou Srbije i Crne Gore, a Srbija je, zbog toga je to važno, kada je postala samostalna država 6. juna 2006. godine, nasledila, i tu su u pravu mnogi koji su danas govorili, sve jedno da li se predstavljaju kao trenutna pozicija ili trenutna opozicija, govorili da prilikom ulaska u ma koju organizaciju, u ma kom statusu vi takođe preuzimate obaveze poštovanja pravila te organizacije. Jedno od pravila je, recimo u Parlamentarnoj skupštini NATO, da status posmatrača prerasta u status stalnog člana činom primanja zemlje koja ima delegaciju kao posmatrač u Partnerstvu za mir i zato je neophodno samo da u roku od 30 dana od tog trenutka predsednik skupštine te zemlje uputi formalni zahtev.
Zašto ovo podsećam? Zato što je u trenutku kada je to urađeno, jer je Srbija, hvala bogu, postala članica Partnerstva za mir, upućen takav zahtev i tada sam prisustvovao takođe licemerju političkih izjašnjavanja – otkud sada nekom pravo, sa kojim pravom Skupštinu, državu Srbiju gura u to da bude stalna članica nekog parlamenta, a reč je naprosto o jednom formalnom činu?
Zbog toga moram sada da pitam gospodina Stefanovića jer je sličan problem pred nama, da li je on predlagač ove odluke kao predsednik Narodne skupštine ili samo kao narodni poslanik, jer ikonografija ovog dela sednice je takođe isprovocirala, s pravom ili ne, mnoge.
Gospodine Stefanoviću, ako ste kao predsednik Narodne skupštine u skladu sa svojim obavezama preuzeli da jednu inicijativu predložite Skupštini, dakle, odluku i sastav delegacija koje će iz toga slediti, moje mišljenje je, nemojte pogrešno da me shvatite, vi ste i mlad čovek i mlad poslanik, što po meni nije ni vrlina ni mana, ali već sam govorio nekoliko puta o toj temi. U tom slučaju, bilo bi jako dobro da ste seli na mesto za druge predlagače jer biste lakše ikonografijom zastupali takav stav. U obrnutom slučaju bilo bi takođe lepše i lakše da je čitav niz onih koji će podržati ovu odluku, a to svakako nije jedna stranka, ni jedna poslanička grupa, da budu potpisnici takvog predloga, pa biste onda olakšali i sebi i drugima.
Moje pitanje je – ako je ovo takva vrsta predloga, a tako sam shvatio, da predsednik Skupštine na sebe preuzima, što je jako dobro, da jednu većinsku inicijativu tamo gde postoje svi formalni preduslovi, a to je od poziva koji je upućen, čini mi se da je to gospodin Palalić podsetio 2010. godine i to je gospodine Palaliću uobičajeni rok, nemojte toliko okrivljavati prethodnu ni Vladu ni Skupštinu. Dakle, uobičajeno prođe godinu do dve od jednog takvog poziva dok se oko njega, posebno ako u međuvremenu imate izborni ciklus, dokle ne usledi izjašnjavanje. U tom slučaju bi bilo jako pristojno da ne upotrebljavamo argumente koji samo zbunjuju građane jer ih ne upotrebljavamo ni povodom izbora članova delegacija parlamentarnih u drugim skupštinama.
Niko ne kaže šta će Srbija i njena parlamentarna delegacija recimo, u PS pravoslavnih zemalja kad u našoj zemlji žive i katolici i protestanti i muslimani i Jevreji i druge vere. Naravno da to ne pita. Niko ne pita šta ćemo u ma kojoj drugoj parlamentarnoj skupštini. Zašto? Zato što postoji ona osnovna vrednost ako ste negde u ulozi posmatrača, a posebno ako ste u ulozi člana, vi naprosto imate mogućnosti da za svoju zemlju, a upravo zahvaljujući različitom sastavu delegacija, uzgred budi rečeno, da ovde ispravimo nešto što zbunjuje ljude. Nije istina da ma čija vladajuća većina, ko god da je predvodi, obezbeđuje da neko ko je inače protiv EU bude u parlamentarnoj delegaciji ili ko je protiv SE da bude u parlamentarnoj delegaciji. Nije, nego je to obaveza. Kad tamo imate delegaciju, onda morate da prihvatite da će sve poslaničke grupe, reprezentativne u vašoj skupštini, biti zastupljene u toj delegaciji. To je vaša obaveza.
Znači, nije u pitanju nikakva dobra volja. Na osnovu toga su skupštine, one koje stvarno predstavljaju celu državu, jer država nema jedno mišljenje, a najmanje ima mišljenje jedne vlade ili trenutne vlade. Zbog toga skupština jeste najviše telo. Status posmatrača je uvek dobrodošao u svakoj organizaciji, onoj zemlji koja nastoji da dobije što više informacija, što više podataka o onome što je trend u grupi zemalja sa kojima bi zemlja domaćin, u ovom slučaju mi, koja šalje delegaciju, želela da ostvaruje različite odnose. To ne znači da će ona i uspeti. To ne znači da će ona preći sledeći korak. To ne znači da će ona iz toga izvući dovoljno koristi u ovom slučaju za svoje oružane snage, bezbednosne snage, bezbednosne procese. Znate i sami od čega to zavisi – od sposobnosti te zemlje. Takođe, i te kako zavisi od promena koje će uslediti u toj organizaciji.
Potpuno razumem deo poslanika koji ima svoj ili politički interes ili strahovanja ili informacije na osnovu procesa koji su se odvijali u drugim organizacijama ovog tipa i njihovoj istoriji da postoje koraci koji će možda osporiti potrebu pa ćemo se možda i pokajati što smo učinili prvi korak, ali, to se odnosi na svaku organizaciju. Posebno na svaku organizaciju većeg broja država, a posebno na organizaciju većeg broja država gde postoji jedna zemlja koja je nesporni lider. To je toliko jasno. Ništa od ovoga nije argument protiv.
Pretpostavljam da će u ovoj skupštini, Narodnoj skupštini Republike Srbije, i uzgred budi rečeno, kad smo kod toga, žalimo smo često kako se tretiraju poslanici i u Skupštini i izvan i u medijima, a tu smo malo i sami krivi, mi dozvoljavamo, gledajte vesti, ne kaže niko – banka Srbije, odmah kažu – Narodna banka Srbije, kao da postoji još neka banka Srbije, ali redovno kažu – Skupština Srbije, mada je dovoljno reći – Narodna skupština, jer ne postoji druga Narodna skupština. Način oslovljavanja simbolički kao i način predstavljanja, to je ona ikonografija o kojoj govorim, ikonografija znači nešto drugo, da ne mešamo, neko je ovde mislio da citira Svetog Savu što je inače nemoguće, ali citirao je nešto što je jedan književni lik u jednoj grani izgovorio, a taj lik se zove Sveti Sava.
Kada donosimo ovu vrstu odluka, mi u stvari ovlašćujemo grupu ljudi koja stvarno predstavlja ovu skupštinu i zato je neophodno učešće što većeg broja relevantnih stranaka i njenih predstavnika u takvoj skupštini, da vodeći računa o tome šta je simbolika, šta je ikonografija a šta su činjenice u jednoj organizaciji posmatrajući procese te organizacije i njene aktivnosti, pomogne da Srbija iz toga ima koristi.
Koliko ja znam, za mene lično se nikad ne zna ali koliko znam, poslanička grupa URS će svakako glasati za ovu odluku jer će glasati za svaku odluku u kojoj Srbija kroz sastav koji je reprezentativan a takve su delegacije Narodne skupštine, uzima učešće u aktivnostima, bilo kao posmatrač, bilo kao član, svih organizacija koje u svojim osnovnim dokumentima nemaju nešto što bi nas sprečavalo a da pri tome u svojim aktivnostima do sada nisu pokazale da te dokumente krše. To ćemo svakako raditi. Kad smo kod toga, možda bi trebalo da ispravimo još nekoliko netačnosti koje su se čule, ali možda i nije trenutak.
Samo jedna molba. Pošto je neko rekao da se stenogrami mogu sada čitati kao verodostojan dokaz šta poslanici govore, razmislite, to je vrsta zloupotrebe. Stenogrami služe da se proveri da li neko nešto nije rekao. Inače, stenogrami ne mogu da prenesu ono što kažete jer unutra nema ironije, nju ne možete da pročitate. Evo, molim vas, neće biti replika da uzmem vas za primer, gospodin Đurić ima običaj da izgovara takve rečenice i on će reći, kada hoće da se naruga nekom ministru, reći će – ma, vi ste najbolji ministar koji je prvi ovo predložio, recimo. Šta će pisati u stenogramu? Pisaće pohvala a ne ironija. Dakle, stenogrami svakako nisu dokaz onoga što je neko rekao, a izvinjavam se i damama koje sada vode računa o tome…
(Predsedavajuća: Molim vas, gospodine Markoviću, samo se vratite na temu.)
Slažem se da nije tema. Samo da kažem da ti stenogrami, sada upozoravam one kojima bi možda palo napamet da ih koriste kao dokaz u novinskim tekstovima, zbog toga i govorim, ti stenogrami nisu autorizovani, puni su grešaka i netačnosti i to ništa ne govori o ovim divnim i vrednim damama koje na njima rade, naprosto nije moguće, a posebno kod nečega što čovek želi usmeno a ne napismeno da prikaže, nije moguće da budu adekvatni.
Još jednom i time ću završiti, nadam se da će ova atmosfera koja sada vlada, vladati do kraja rasprave po ovim tačkama dnevnog reda, jer ova vrsta političkog prepucavanja za koju je ova tačka koristila, svakako nema ni velikog smisla, ni velike svrhe, niti stvarnih posledica u slučaju donošenja ove odluke po Srbiju kao državu.

Poštovana potpredsednice, gospođo ministarka, dame i gospodo, hoću samo da povodom nekoliko dobrih i dobronamernih amandmana, ne samo poslednjeg, i diskusije koja se razvila, samo da podsetimo sve nas, kada imate problem, kad ste bolesni, onda vam je najvažnije zdravlje, a kad ste zdravi, onda su vam najvažnije pare.
O čemu danas govorimo? O pokušaju, i ja se slažem. Već 20 godina se suočavamo sa istim problemom, a to je da malo novca, na različite načine uređivan sistem zdravstva nas dovodi pred nemogućnost i mi se tu ne razlikujemo ni od bogatih zemalja, a kamoli od siromašnih, nemogućnost da na jedan uređeni način pokrijemo sve troškove nastale u prethodnom periodu. To sam slušao i 1995. i 2000. i 2004. i evo sada 2012. godine.
Razumem zahteve poslanika, koji kažu – analiza dela troškova koji su nastajali, da ne bi ubuduće nastajali. Ali, svakako ćemo se i dalje naći u situaciji da nemamo dovoljno novca u zdravstvu, da ćemo stalno imati ove probleme i da ćemo onda često u političkim diskusijama biti ne samo ostrašćeni, nego i nehumani.
Podsećam vas da sem zdravstvenog sistema, imamo i neke druge sisteme, sem obaveza iz zakona koji se tiču ove oblasti, imamo i ustavne obaveze. Mislim da još uvek nismo naplatili, ministarka zna o čemu govorim. Još pre sedam godina sam pregovarao kako da se naplati dug prema zdravstvenom sistemu Srbije koji je nastao, i to svi podržavamo, zbog naše ustavne obaveze. Mi ne brinemo samo o građanima Srbije. Pacijenti dolaze, kao što znate, iz Crne Gore, Republike Srpske, različitim povodima.
Pored mene je, sa leve strane, prethodni vojni ministar. I on zna koliko prema samo tom delu zdravstvenog sistema je bio takođe veliki broj problema, gde je pitanje osnovne humanosti i naše obaveze da deo tih troškova pokrivamo.
Svi ovi amandmani, pretpostavljam, žele isto što smo čuli i u pledoajeu ministarke i gospodina Mijatovića i drugih poslanika, a to je da činjenicu da nema dovoljno novca rešavamo sa stanovišta novca, ali da moramo da znamo da ćemo i u narednom periodu imati stalno ovakve probleme i da to mi nismo specifični, to se tiče svih država. Kada je pitanje zdravlja, tu stvarno molim da ne unosimo politiku, to je naprosto nepristojno. Hvala.

Po Poslovniku, a može i kao ovlašćeni za ovu tačku dnevnog reda.

Dakle, sa velikim zadovoljstvom hoću da pozdravim ovaj deo diskusije jer otklanja svaku vrstu sumnje po članu 103. Da li se vređa dostojanstvo Skupštine ili otvara potencijalni sukob interesa.
U odnosu na to, ja samo molim, ne postoji razlog da zastupamo novokomponovane stavove po kojima neko piše za nekog pevača. Ne, ljudi pišu pesme, kompozicije, ko će da ih izvodi, nemate razloga da reklamirate nikoga i da zloupotrebljavate Skupštinu. To je prvo.
Drugo, svakako, ova vrsta intervencije pomaže svakom od nas. Za slučaj ako bi se dogodilo da prisutni ministar od strane svih ministara koji su za ove tačke određeni da predstavljaju Vladu, ne ministarstvo, ako bi usvojio na samoj sednici neki amandman, moglo bi da se govori o takvoj vrsti sumnje. Ovako on svojim prisustvom garantuje i obrazlaže ono što je Vlada kao svoj stav po amandmanima predložila, a u odnosu na to, u načelu nadležni ministar za ovu oblast je bio prisutan, to je gospodin Žarko Obradović, pa ne postoji nikakva osnova da neko o ovome diskutuje, ali je lepo da smo diskutovali, pa smo otklonili svaku sumnju i sada znamo da radimo po Poslovniku i u skladu sa zakonom. Hvala.

Samo jedna mala ispravka. Molim vas, otvarajte mejlove. Zahvaljujem svim poslanicima koji su primili pre tri nedelje, tako je, pismo upozorenja od strane medijskih organizacija, ali, takođe, pre tri dana su primili zahvalnost za sve što je upravo ova Skupština, dakle poslanici su pokrenuli.
U odnosu na to, Vlada i odbori su dali adekvatne amandmane. Ne samo što su predstavnici ovih medijskih organizacija se i prisustvom na Odboru za kulturu i informisanje se zahvalili, već i svim poslanicima na mejlove ostavili zahvalnost i saglasnost sa rešenjima i zadovoljstvo što su sadašnja rešenja ona koja će, nadamo se biti usvojena, koliko do kraja ove nedelje. Hvala svima.

Još jedno tehničko obaveštenje, u razgovorima koji su postojali među organizacijama postoji velika opasnost i sumnja da će se dogoditi da možda šest meseci zato što nema dogovora niko ne radi taj posao, pa bi onda bio veliki broj oštećenih. To je bila sugestija i potpuno razumem zašto je predlagač na kraju išao na taj uslovno razumni rok, da se ostavi dovoljno vremena za dogovor, a sa druge strane da se ne desi da pola godine niko ne ubira ove autorske honorare.
Pretpostavljam da je to intencija iza koje će stati većina poslanika. Izvinite što vam ja odgovaram, ali naprosto slučajno znam podatke. Hvala vam.