Naravno, pošto poštujem svakog poslanika, pa i predsedavajuću, kojoj je bila upućena primedba, pa nema nikakvog osnova za repliku. Dakle, molim vas da o tome vodite računa. Primedba je bila upućena samo na osnovu zloupotrebe koja je bila prema jednom poslaniku i ja ću tog poslanika i ubuduće braniti, a molim vas, prihvatim da ima na hiljade boljih amandmana od svakog koji se pojavi. Hvala.

Hvala poštovana potpredsednice Skupštine. Gospođo Tabaković, dame i gospodo narodni poslanici, prvo bih se zahvalio kolegama narodnim poslanicima iz LSD i SVM koji su omogućili da na početku današnjeg dnevnog reda po ovim tačkama govorim pre nego što Skupština, kako to često biva, krene pravim ili nekim čudnim tokom koji nema veze sa tačkama dnevnog reda. Ovo je možda idealna prilika da svi zajedno, ovaj saziv je na početku svog mandata, sa ovakvim dnevnim redom gde, sa jedne strane, imamo jednu od najuglednijih i najstarijih nacionalnih institucija, kakva je NBS, gde biramo viceguvernere, imamo jednu novu instituciju koja tek ulazi u drugi mandat, ako danas izaberemo Savet DRI. Naravno, o svemu tome razgovaramo u trenutku koji je prethodnih dana, prethodnih meseci predstavljan kao sporan po mnogo čijim političkim projekcijama, pa i svakoga od ljudi koji sedi ovde u Narodnoj Skupštini. Svakako raspravljamo u jedinom zakonodavnom i najvišem telu vlasti - u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Zato ću i krenuti obrnutim redom. Prvo, o samoj Skupštini i da ne bude zabune, pošto su prethodnih dana često mnogi od nas imali potrebe da podsete predsedavajućeg ili nekog od učesnika da mora da se držimo teme kada govorite u Narodnoj skupštini. Narodna skupština je uvek tema.
Šta može Narodna skupština da uradi, sem što na kraju svake sednice glasanjem potvrdi većinom ili ospori tačke predloga dnevnog reda bilo da su zakonski predlozi, bilo da su u pitanju pojedinačni predlozi o kadrovskim rešenjima? Gospođa Čomić, potpredsednica Skupštine, i ja smo sinoć uz mnogo komplimenata, moji su bili iskreni, podsetili sve nas da u situaciji u kojoj smo se našli prethodna dva dana, sa mnogo strasti, sa zaklinjanjem da je najvažnije što pre, najhitnije uraditi nešto, doprinosili optužujući druge da taj posao ne radimo, već da u međuvremenu ulazimo u sporenja oko budućnosti i prošlosti. To je sve uobičajeno u Skupštini, ali to nije ništa novo.
Ono na šta smo vas podsetili jeste da je postojao jedan trenutak 2006. godine u kome su sve stranke koje su sedele u Skupštini su se pre sednice složile da je strašno važno da se donese jedna odluka i da se stvori mogućnost nadležnim organima da nastave da rade svoj posao. Kada je počela ta sednica ispostavilo se da zbog političkih apetita ili zbog jedne ličnosti su se bavili dva dana. Na kraju smo ustanovili, i poslanici i političke stranke, nečim što nije bila tema, ali ono što je ključna poruka bila u jednom i drugom izlaganju, da je rešenje iz toga mogla da nađe samo Narodna skupština i da je samo saglasnošću svih poslaničkih grupa, pozicije i opozicije u Narodnoj skupštini, bilo moguće da se završi ta sednica u trenutku kada država Srbija ima privremene organe, nije još preuzela sve nadležnosti, nema najviši zakonski akt, pred raspisivanjem je izbora i naravno, ono što se stalno dešava ovde, i u ekonomskom i u političkoj krizi.
Skupština, dakle, može, ali je neophodno, to smo zajedno konstatovali, neko od nas da preduzme adekvatan korak u skladu sa zakonom, da podseti sve nas da postoje trenuci u kojima je važno da se prvo reše prioriteti, a da će biti vremena i za svađu i za raspravu u narednom periodu.
Tačka dnevnog reda koja se tiče izbora Saveta DRI je dobrodošla danas, jer je ova institucija nastala u istoj toj godini o kojoj smo mi juče govorili, zahvaljujući narodnim poslanicima. Godine 2005. smo svi bili u situaciji da nije postojao usvojen završni izveštaj države ni za 2000, 2001, 2002. i 2003. godinu. Dakle, funkcionisala je država, već pet godina, koja nije podnosila nikakav završni izveštaj, završni račun o trošenju budžeta. Pri tome, to je ona država koja je kažnjavala svakog vlasnika kioska ako ne preda završni račun u martu.
Uvek postoji ono što se dešava u Skupštini, proziva se jedna Vlada ili jedan čovek u Vladi da nešto predloži, i to jeste obaveza Vlade. Ni ta, ni prethodne vlade, naravno, nisu predlagale jednu novu instituciju koja bi bila nezavisna i koja bi njih same kontrolisala. Uvek postoji način.
Mislim da je danas prisutan poslanik koji je bio na čelu tog stranačkog tela, višestranačkog tela iz Skupštine koje je napravljeno od poslanika pozicije i opozicije, koji su onda krenuli u pravljenje zakona o DRI. Bukvalno od početka. Od toga da su se prvo edukovali kakva je to institucija, opredeljivali se koji model, opredelili se za "vestminsterski" model koji odgovara našem sistemu, potom se usaglasili oko zakona, da bi on bio usvojen, da bi ova nova institucija postala i ustavna u Predlogu ustava, da bi, naravno, u sledećem sazivu bio izabran državni revizor i da bismo mi danas mogli da prvi put biramo za drugi mandat predložene kandidate.
Zašto je ovo važno? Zato što se deo svađa i rasprava, što je krajnje legitimno, prethodnih dana ticao i ukidanja ili promena funkcija nekih institucija koje su stvorene u prethodnom periodu. S razlogom je postojala različita zabrinutost. Naravno da se uvek govorilo samo o novcu, jer je to ono što trenutno tišti sve slojeve stanovništva i naravno da svaka politička opcija želi na tome da profitira. Ali, institucije nisu pre svega novac. Neke institucije su preskupe ako ne funkcionišu. Neke su preskupe zato što loše funkcionišu. Državna revizorska institucija u prethodnom periodu je pokazala, za razliku od nekih drugih koje su stvorene u međuvremenu, bilo kao agencije, bilo kao fondovi, kako mora jedna institucija, kada se formira, da vodi računa o kontekstu, o tome smo juče govorili, društva u kome se nalazi.
Ono što bih želeo da pohvalim, a to onda znači i da podržimo predlog za izbor članova Saveta Državne revizorske institucije, jeste da, ne revizor, ne jedan čovek, ne može on da promeni, kao što ne može jedan član Vlade ili Vlada, ili jedan ministar, koliko god se lažno predstavljali da će samo oni odmah sve da promene i da samo od njih zavisi, ne, nego cela institucija, svi revizori, opredelili su se u prethodnom periodu, i to sam mogao da vidim na različitim primerima, pa i u ministarstvu koje sam prihvatio da vodim jedno kratko vreme, da rade na sledeći način. U državi u kojoj se, naravno, stalno menjaju zakoni, pa nove izmene zakona koji su predloženi, pa onda stupanje tih zakona na snagu, recimo, 2010. godine, ali do 2012. godine ne mogu realno da stupe, jer kasne podzakonska akta ili postupci prema podzakonskim aktima, revizori su, i to smo videli, radili sledeće. Odlazili su u institucije gde vrše reviziju, upoznavali se sa činjenicama, pozivali one kojih se to tiče, postavljali pitanja – zašto je ovako urađeno, davali preporuke kako da se nešto otkloni, pri tome se otvoreno onim izveštajima koji su stizali na kraju i koji često imaju 200 – 300 strana i za institucije koje zapošljavaju samo pedesetak zaposlenih i revizija se vršila samo na godinu dana, detaljno u tim izveštajima objašnjavali da se i sami revizori često nisu snašli, ili nisu mogli da opredele između onoga što je ta institucija tvrdila, a to je da je postupila po jednom važećem slovu zakona donoseći neki akt ili odluku, i sopstvene obaveze Državne revizorske institucije da ukaže da postoji i drugo paralelno zakonsko rešenje i da je teško uspostaviti pravu odluku, koje bi bilo više, jer nema te vrste hijerarhije.
Na taj način činili su dve stvari, edukovali su zaposlene na koje se zakoni i odnose i svi koji su ušli u neku instituciju znaju da u svakoj od njih radi često veliki broj stručnih i kvalitetnih ljudi, koji nemaju ni volju ni želju, ni spremnost, niti je iko to od njih tražio, da se upoznaju sa promenama zakona koji se odnose na njihovu oblast, a često su i te institucije bili njihovi predlagači.
Kada pravite jednu novu, a toliko važnu instituciju, morate da budete smotreni i prema činjenicama i prema kontekstu u kome se nalazite, da bi rezultat bio dobar. Nije prva stvar da li će stići neka prekršajna prijava ili će stići neka viša, kao što je krivična prijava nad onima nad kojima je revizija izvršena, mnogo je važnije kako ide ceo ovaj postupak. Ministri koji se žale, jedan mi se požalio pre nekoliko godina – kakav je to način, on nikad, kaže, nije bio krivično ni prekršajno gonjen, a njemu je sada stigla prekršajna prijava, pa je morao da se pojavi na sudu, rekao sam mu da nikad pre toga nije ni bio ministar. Kao što znate, u tranziciji se ne porede vlade koja je bolja, nego se porede vlade koja je gora. Naprosto, to je deo sudbine.
To je jedan lep primer da ćemo danas ili u danu za glasanje biti u mogućnosti da jednu tako uspostavljenu, ali tako vođenu instituciju, kao što je DRI, ohrabrimo svi zajedno, i to će onda biti odluka Skupštine, da nastavi na taj način da priprema teren za nešto što sigurno neće doći skoro, a to je za mogućnost da se od strane nezavisnih institucija vrši kontrola, podnosi izveštaj, vrše prekršaji, nezavisno od ma kakvih političkih opredeljenja.
Treći segment onoga što sam želeo danas da vam kažem odnosi se, sad potpuno obrnuto, na jednu od najstabilnijih institucija, najstarijih i najvažnijih institucija, kakva je Narodna banka Republike Srbije. Pre nešto više od mesec dana o izmenama zakona koji se tiče ove institucije smo svi razgovarali i, naravno, sporili se.
Kao što znate, ja sam i u izlaganju i u glasanju, podržavajući amandmane i glasajući za amandmane, jer je strašno važno, svejedno da li se smatrate pozicijom ili opozicijom, da ono što kažete i uradite, pa pošto sam ja imao primedbe na neka rešenja tog zakona, shodno tome sam i glasao za amandman koji je potpisalo nekoliko poslanika. Pretpostavljam da je njima važnije da se kaže iz koje su poslaničke grupe, ali to su upravo kolege gospođa Mićić, gospodin Milić, Andrić, nekoliko njih je potpisalo taj amandman. Ukazao sam, naravno, na neophodnost svih nas da u govoru ne poremetimo ono što je strašno važno i što je tako sporo dostignuto, a to je važnost, stabilnost i nezavisnost ove institucije.
Posle toga smo pristupili izboru guvernera. Gospođu Tabaković sam tri puta sreo u životu i razmenili smo u ovoj skupštinskoj sali po nekoliko rečenica, ali je bilo veliko zadovoljstvo da su poslanici koji su bili sa njom u sazivu izneli toliko komplimenata na njen račun lično i, naravno, u skladu sa svojim političkim opcijama glasali protiv. Priznajem, da je mene neko pitao za predlog guvernera, a ja sebe, to sam i tada rekao, samovoljno smatram, i tako se i ponašam, zaštitnikom svih guvernera u poslednjih 12 godina, stvarno se ne bih setio da prvo vas predložim. Ali, bilo je zadovoljstvo upravo danas, kada ste govoreći o kandidatima, a sva tri kandidata su i stručni i iskusni, sa sjajnim iskustvom i u teškim trenucima upravo u NBS, tom prilikom govorili i o nekim ljudskim karakteristikama, a ne samo o stručnim.
Želim ovom prilikom, vama lično, da prenesem jedan utisak koji sam stekao ovde u Skupštini da su prilikom rasprave o zakonu, odnosno izmenama zakona i prilikom rasprave o predlogu za guvernera mnogi poslanici plašili Narodnu banku u vama. Tada i sada sam smatrao da treba obrnuto, treba svakoga ko dolazi na mesto guvernera plašiti tradicijom samostalnošću, ogromnim mehanizmom i obavezama kroz koje se taj mehanizam upotrebljava u samoj Narodnoj banci.
Zbog toga bih iskoristio ovu priliku prvo zahvalivši se što su upravo ovi kandidati predloženi čime se pokazalo da se poštuje, i samostalnost, i nezavisnost Narodne banke što nije isto. Želeo bih, da vam skrenem pažnju da mnoge stvari i ubuduće neće zavisiti od guvernera, nego od institucije i od ove skupštine.
Dozvolite mi samo nekoliko sekundi. Hvala svima na razumevanju.
Ako se ne daj Bože nađete u situaciji, možda iz dobrog razloga da štampate novčanicu od najviše vrednosti, recimo 10.000, kao što je u prethodnom periodu štampana novčanica od 5.000 pa je Slobodan Jovanović i pre nego što je rehabilitovan stavljen taj lik, molim vas neka taj lik bude Sava Tekelija, jer postoje različite potrebe da se ljudi svađaju, ali se često svađaju, jer ne znaju sopstvenu prošlost, pa stalno ističu da neko važan, jer je bio u 20 veku ili je bio u 19 veku, ili je bio sa juga ili sa severa. Postoje važne ličnosti i u 17, i 18, i u 20 veku, i ako ne pokažemo koliko poštujemo svakog od njih za jednu zajednički instituciju svakako nećemo omogućiti da i dalje ova institucija vrši osnovnu funkciju, a deo te funkcije da bude u stalnom sporu sa onom politikom koja se vodi u finansijama. Hvala vam najlepše. To je ono što sam želeo danas da vam kažem. Hvala.

Imena naravno, što je u skladu sa Poslovnikom, a nadovezaću se povodom tog pominjanja na upravo stav koji je iznela i sa kojim se slažem, gospođa Čović, a to je da moramo da vodimo računa o činjenicama u kontekstu. Naravno, kada je nešto bilo pre šest godina, onda je ostalo samo sećanje na kontekst, ostaje utisak, ali nije loše podsetiti i na činjenice, kao što kada su pitali Iljfa i Petrova kako oni to zajedno pišu, onda je Ilf rekao – pa jednostavno, ja dođem i nekoliko stvari nabacim, onda samo Iljf to kasnije dotera, recimo napišem – plavokosa devojka na stranici metroa čeka metro, leluja joj kosa na suncu, onda dođe Iljf i kaže – nije plavokosa devojka nego radnik u Sibiru, nije baš da čeka metro nego je osuđena na robiju i onda to samo usaglasimo.
Dakle, utisak je svakako tačan, hvala vam, nije bio maj nego je bio novembar, nije bila duga i sparna avgustovska noć nego je bio ponedeljak jedan u novembru, ali je sve ostalo, utisak je lep. Zašto je to važno? Zato što tad nije bila duga noć, nego jedno nedeljno popodne, kad su svi poslanici govorili gde je predsednik, gde je predsednik, sad bismo mi ovo rešili, u stvari su igrali političku igru, jer kad se predsednik koji je bio na putu pojavio u ponedeljak i pitao – da li me je neko tražio, onda su svi rekli – da, da ostavke nisu podnete. Pokazao sam da sam već vratio te ostavke, nisu adekvatno, morate uvek nešto po zakonu tačno, precizno da uradite, vratio, te danas smo više puta i juče u različitim političkim situacijama, podržavam gospođu Čomić da to ne radimo, imali razmenu različitih utisaka od ljudi koji nikada nisu uspeli da uđu u Vladu koliko su se trudili…
(Predsedavajuća: Vreme gospodine Markoviću.)
…prihvatali prevaspitavanja, šta god. Oni su nam pričali o svom utisku kako je radila jedna Vlada, druga Vlada, treća Vlada, kako to izgleda u Vladi. Ne trebaju nam ti utisci, hajdemo da se vratimo činjenicama, to će nam pomoći, a to će u međuvremenu i uz ovakvo poštovanje kakvo postoji i u ovom dijalogu između gospođe Čomić i mene, ne zloupotrebljavam direktno obraćanje nego izraz poštovanja kada o nekome govorite, da ga pogledate, doprineće svima nama da se vratimo onome oko čega smo se okupili, a to je da ovu muku oko rebalansa zajednički rešavamo. Hvala vam najlepše to je ono što sam želeo da vam kažem.

Dakle, molim vas, svi smo se založili, još smo se sećali vremena prethodnih da korektno da u skladu sa činjenicama danas sarađujemo oko zajedničkog posla.
Član 106. i zato vam je gospodin Veselinović ukazao na vašu toleranciju, jer ga niste ni prekinuli, ni kaznili. Član 106. u stvari kaže – niko ne može da prekida govornika niti da ga opominje osim predsednika Narodne skupštine u slučajevima predviđenim ovim okolnostima. Za vreme govora narodnog poslanika ili drugih učesnika u pretresu nije dozvoljeno dobacivanje, odnosno ometanje govornika na drugi način, kao i svaki drugi postupak koji ugrožava slobodu govora. Pošto ste vi dali reč posle izlaganja prethodnog govornika onome ko je dobacivao pre toga i pokušavao da prekine govornika, time bi formalno bio prekršen Poslovnik, ali ovo je pretpostavljam u duhu toga da se zaštiti sloboda govora, a ne da se prozivamo ko kako vodi. Hvala vam.

Zahvaljujem gospodine potpredsedniče.
Ono što je važno u ovoj diskusiji a razumljivo je, svejedno da li se izjašnjavaju poslanici kao pozicija ili opozicija, razumljivo je da postoji čitav niz primedbi i sve one u stvari konstatuju jedno, da je ovih 23 odnosno 24 zakona koji se menjaju u funkciji prvo rebalansa, dakle onog o čemu su svi složno govorili još pre dva meseca da mora hitno da se uradi. S druge strane da je ovo samo skup nužnih mera i konačno da nije moguće od strane jednog čoveka, jedne vlade, jedne Skupštine jednim potezom ispraviti sve ono što je u međuvremenu uočenu, svejedno da li je bilo donošeno sa dobrom namerom, sa lošom namerom, što je uočeno da šteti i budžetu i državi i građanima.
Meni lično, gospodine Dinkiću govori to da očito dve godine niste bili u vlasti, da za te dve godine niste obilazili partijske ćelije, već ste se viđali sa građanima, jer u ova 23 zakona koliko sam čuo, juče ste o svakom govorili po pet minuta. To je ispalo onda dva sata. Uspeli ste da vidite da različita iskrivljavanja, neozbiljnosti, neodgovornost, a ponekad i bahatost su učinili da čitavi slojevi građana su oštećeni različitim zakonskim merama. U ova 23 zakona u stvari s jedne strane se ispravljaju, pa će vam sigurno reći da sprovodite, i sprovodite, svoje izborna obećanja, ne samo vaša, već mnogih stranaka, ali s druge strane obezbeđujete i štednju za sredstva koja će biti neophodna.
Smo jednu rečenicu, dozvolite mi, pošto je u pitanju vremensko ograničenje. Ono što jeste važno, neko je juče rekao, ovo je samo prvi korak. Svima mora da bude jasno kada hoćete da sredite kuću i da biste samo počistili morate prvo da pomerite sve stvari, a onda ćete otkriti da su neke možda s razlogom kupljene, ali da nema razloga da ih čuvate, da neke u međuvremenu su se usmrdele, pa ne pomaže obično čišćenje. Ali, vrlo je važno da to bude samo prvi korak i da vidimo efekte i u rebalansu i u budžetu. To je ono što sam želeo danas da vam kažem. Hvala vam.

Poslovnik.
Poštovana predsednice, samo mala molba i za vas i za učesnike u ovoj debati. Svima nam je u interesu da se zakoni donose kroz jasno propisanu proceduru, te vas molim da u okviru toga svi poštujemo doprinos koji daju poslanici. Vas lično molim da ostavite slobodu poslanicima, posebno onima koji su ovlašćeni za jednu tačku dnevnog reda, da u okviru vremena kojim raspolažu bez prekidanja i ocena da li se oni striktno drže teme ili ne, nađu način da iskažu svoje razumevanje tačaka koje su na dnevnom redu. Njihovo je pravo da ne znaju da je sada 23 tačke, već da misle da su samo dve, pa da o njima govore. Njihovo je pravo da pretpostavljaju da je neko predložio neki zakon za koji su poslanici Narodne skupštine glasali ovde. Kao što znate 532.000 glasača, odnosno građana Srbije je predložilo zakon o kome je reč. Njihovo je pravo da se predstavljaju da su bili članovi Vlade sa nekim ko je danas član Vlade, a nisu bili članovi Vlade. To je njihovo demokratsko pravo.
Molim vas da prepustite poslanicima da sami nalaze način na koji će metaforično sa tačnim ili netačnim podacima da zastupaju svoje stavove. To je osnova procedure koju svi zajedno poštujemo. Ne tražim da se o ovome Skupština izjasni. Hvala.

Hvala vam gospođo potpredsednice. Dame i gospodo, možda je ovo dobra prilika, pošto vidim da će veliki broj poslanika, poslaničkih grupa ili delova poslaničkih grupa glasati za jedan ili za oba zakona. Možda je dobar trenutak da se podsetimo da kada govorimo o pravu i kada govorimo o politici, posebno kada govorimo o zakonima, njihovim rokovima, koje predviđaju, često olako, često radi nekog političkog profita onoga ko trenutno predlaže zakon, a onda se uspostavi da nije moguće, ili primeniti u potpunosti, ili ispoštovati sve rokove i onda se u Skupštini prilikom promene delova zakona uvek otvara diskusija ko je sve kriv, a Skupština nije nikad, neće biti.
Zato je možda dobro da se ne govoreći pojedinačno ko je kada šta sprečavao, podsetimo šta valja činiti svakome od nas, ako je odgovoran, kada hoćemo u jednoj oblasti tamo gde je ona standardizovana u većini zemalja sa kojima hoćemo da se poredimo i u većini zemalja sa kojima možemo da se poredimo, šta stvarno treba uraditi, šta je deo skupštine, a šta je deo izvršne vlasti.
Mislim da je u današnjim diskusijama nekoliko puta pomenuto. Jeste 2005. na 2006. godinu smo doneli strategiju, predvideli smo obavezu donošenja, ovde govorimo o Zakonu o beležnicima, ili kako uobičajeno, jesmo i ranije tako govorili, o notarima i organizovali smo, to je ono na šta je sada aludirao gospodin Petković, u dogovoru sa stručnjacima da počne i priprema zainteresovanih koji bi u buduće želeli ili po želeli da se uključe kada zakon bude donet u potencijalnu notarsku, odnosno beležničku službu.
To je bilo 2006. godine, na čelu sa profesorom Hiberom, mnogo vam hvala što ste ga pomenuli, jer je uložio ogroman trud i on i ceo tim ljudi na Pravnom fakultetu. Organizovano je nekoliko kurseva i specijalističkih i oni koji su služili samo za upoznavanje, ali odmah da kažem, gospodine Petkoviću, svi koji su ulagali u to, to je izbor njihove slobodne volje. Oni su ulagali bez garancija, kao što se to inače radi, ulagali su u ostvarivanje još jedne šanse za sebe. Zakon nije donet tada kad je bio spreman i kada se nalazio u skupštini 2006. godine, jer neke stranke nisu htela da uđu u skupštinu da za njega glasaju, neke su ušle, pa je to sprečavalo da za njega glasaju, ali o tome ćete se već svađati kad bude političkih nadgornjavanja, ovde govorim samo o troškovima. Zakon je donet tek 2011. ako ne grešim gospođo Čomić, pretpostavljam da vi tačnije zante, 2011. godine. Hvala.
Postoji još čitav niz stvari koje treba uraditi da bismo dobili notarsku službu. Septembar je bio rok kada je ona trebalo da počne da radi. Septembar to je prekosutra, i naravno da su odgovorni ljudi u izvršnoj vlasti potpuno je svejedno kako ćete nazivati prethodna, nedavna, bivša, uvideli da nije moguće ispoštovati sve rokove mislim da postoji čak i predlog o promeni ovog člana koji je i sada predložen, koji se nalazio i ovde u Skupštini, koji je povučen ako se na varam i oko toga nema razloga ako smo ozbiljni ljudi da diskutujemo ko je kada šta predložio, u pitanju je jedan ili dva člana, što je povukao. Važno je da smo mi izgubili šest godina. Ko je izgubio? Građani jer uspostavljanje ove službe mi činimo da jedan problema koji postoji u pravosuđu, a postoji svih ovih godina, bude rešen da se rasterete sudovi, da se rasterete pre svega građani od svih onih redova, neophodnih veza, pokušaja da završe neki krajnje jednostavan posao na zakonit način, a da oko toga ne moraju da pokreću celu jednu instituciju i konačno rasterećenje advokata. Šest godina sve ove tri kategorije trpe štetu.
Danas smo u situaciji da se oko toga svi slažemo i iz svih ovih diskusija je jasno da će verovatno svi glasati za, mada ne treba verovati ljudima kada obećaju. Bio sam ja u ovoj sali kada su mi za pet zakona se svi javljali i govorili – mi ćemo za to glasati, hvala vam što klimate glavom vi ste bili jedan od tih osoba draga poslanice, ali naravno nisu stigli da se pojave na glasanju. Važno je nešto drugo.
Propuštamo priliku sada govorim onim poslanicima koji su predložili ove izmene. Dovoljan je jedan poslanik da bi predložio zakon. Kada to predloži ovako velika grupa, to odmah ima politički značaj i naravno da ćete trpeti optužbe od drugih političkih stranaka da hoćete da ostvarite politički profit. To nisu optužbe sa moje strane, to je samo savet starijeg čoveka, ako hoćete princip, onda do kraja igrajte na tom principu.
Princip je jedan poslanik, i on je dovoljan da predloži zakon pošto je reč o tehničkoj stvari koja olakšava svima, onda neka jedan poslanik to i predloži. Odmah da vam kažem ja se zalažem samo za one stvari za koje sam spreman i sam da radim. Sa svim poslaničkim grupama je usaglašen Zakon o arhivima i arhivskoj građi. On tehnički nije stigao na dnevni red. Povučen je iz Skupštinske procedure, ako ne bude bio vraćen od strane Vlade, pošto ima sva mišljenja naravno da ću ga ja u roku od nedelju dana kao poslanik predložiti. Zašto? Iz istog razloga da nam se ne dogodi da sada zakon koji je ovde bio, ne u ovoj zgradi, ali u ovom domu u drugoj zgradi 2006. godine, sadašnji ministar prava je mlad čovek, ja ne mislim da je to ni prednost ni mana, ali je tada imao 22 godine, pretpostavljam da je bio student.
Mi danas stvaramo preduslov da se možda na proleće sprovodi zakon oko kog su svi stručni i ozbiljni ljudi, pa i svi politički bili složni još 2006. godine, ali nisu stizali da se dogovore, jer su imali neku politički preču stvar i u međuvremenu je svako od ovih političkih stranaka bar jednom izašla da stavi svoje primedbe na celokupno pravosuđe, a da pri tome jednu ključnu oblast koja zatrpava pravosuđe naprosto u ovoj skupštini nije bilo lako postići konsenzus.
Nekada to jeste teško, upravo zbog toga što Skupština sem toga što je najviša, jer je jedina zakonodavna. Celo pre podne slušam kako neko govori da je ovo najviše zakonodavno telo, kao ima više zakonodavnih? Ali je sem toga i politički. Politička arena, iako želite da sklonite svaki prizvuk politike u okviru nečega što je stvarno boljitak, boljitak za sve pa makar da time hoćete da ukažete ako sam dobro razumeo neko je izneo i takvu insinuaciju da je ovaj konkurs, ovaj test koji su polagali potencijalni beležnici sporan po mnogo čemu. Dobro sam vas razumeo gospodine Petkoviću. Je li tako? Samo u pripremi.
Pouzdano znam da je sporan u mnogo čemu, ne znam da li je to nečijom voljom ili onim što se često dešava u Srbiji, naprosto opštom aljkavošću i to je eliminisano, ako hoćete da pokažete da ste principijelni još jedno vas podsećam postoji način da to i pokažete.
Jedan poslanik, ma koji predlaže takvu vrstu izmena zakona i na taj način se i jasno stavlja do znanja da ne želi niti da se obeleži jedan prostor kao stranački, niti da se uzme ma koja vrsta političkog profita, već naprosto da u vremenu koje imamo, a Skupština ga sada ima možemo da donesemo čitav niz ispravki onoga što u međuvremenu nije urađeno iz ma kog razloga ili što verujemo da treba drugačije uraditi, jer se videlo da naprosto nije dobro planirano i da je neophodno, a vrlo lako to promeniti, to će onda promeniti i sliku Skupštine u očima građana. To je ono što sam želeo danas da vam kažem. Hvala vam najlepše.

Rekao sam da slobodno možemo da nastavimo, jer sam samo želeo da skrenem pažnju, ali pošto je došlo do tehničke zabune, da poslanici uživaju imunitet za izgovorenu reč i to je vrlo važno. Ali, to ne znači da mogu olako u žaru borbe, zastupajući stranke ili neke druge interese, da šalju netačne poruke javnosti o ključnim institucijama, kao i o ključnim institutima. Jedan od njih je, pošto se već treći put čuje, da je 250 poslanika na livadi Skupština, kao što znate nije. Na livadi 250 poslanika je 250 poslanika na livadi. Narodna skupština može da zaseda, diskutuje i odlučuje isključivo po procedurama, kako se zakazuje, gde se zakazuje po procedurama odlučivanja i to je čini Narodnom skupštinom. Pošto je primer, ja potpuno razumem, dat metaforično, ali da ne stvaramo zabunu u javnosti.

Imali smo primer pre samo dva dana, kako se pravi jedna institucija, u ovom slučaju je to bio Ombusman. Kojom vrstom odgovornosti učesnika onome šta je moguće, o načinu na koji se to ostvaruje i kroz koje procedure. Sada to isto činimo po pitanju Narodne banke, pri tome, nemam ništa protiv, niti što će se neki poslanici zahvaljivati pogrešnim ljudima, za ono što je po pravu narodnog poslanika učinjeno sa ovoga mesta, pre dva dana gde je zatraženo da se član koji direktno može, da eventualno probudi sumnju, ali i da ugrozi stvarnu samostalnost jedne institucije, da se briše. Do toga da će u ovoj diskusiji biti prihvaćen čitav niz amandman koji će omogućiti da čime god, bilo motivisano, različite izmene zakona, one budu u funkciji.

Realno ispravljanja onih nedostataka koji su u međuvremenu uočeni u funkcionisanju ustanove i institucije koja se dosledno uspostavljala u prethodnim godinama. Mi moramo u interesu svih građana da o tome brinemo, a u interesu političkih stranaka možemo da iznosimo netačne podatke, dvovlašće, ne dvovlašće, ustavnost, ne ustavnost, zato poslanici uživaju imunitet i ja sam zahvalan na tome.

Želim da podržim prevashodno onaj načelni deo diskusije koji je postojao u izlaganju gospodina Palalića, jer je između ostalog nezavisno od samog amandmana, ne bih ja toliko širokogrud bio da ovaj zakon odmah proglasim narodnim zakonom jer treba biti pažljiv, kao što francuske reči znaju da izazovu problem, možete misliti tek latinske ako ne znamo pouzdano detalje. Ovo je šala da bismo malo opustili atmosferu i podsetili se koliko je važno da se držimo načela sa punim pravom. Ja se tu pridružujem svim poslanicima i predsedniku Narodne skupštine u njegovoj naknadnoj intervencije.

Ne samo što svi poslanici imaju pravo da zastupaju određeno mišljenje. Imaju pravo da ga menjaju. Imaju pravo da budu nedosledni. Zašto ne. Kakvo bi to društvo bilo u kome vam je zabranjeno da se menjate. Pri tome, zbilja ne postoji pravo zabrane i ja ne verujem da ga je narodni poslanik, čije diskusije znam i pre osam godina, doslovce izneo kao opomenu nego metaforično, pretpostavljam. Dakle zabrana se svakako ne odnosi tek na osnovu toga iz koje političke stranke neko govori, posebno u situaciji kada smo svi svesni da smo dostigli nivo kada i na osnovu zakona sigurno poslanici koji danas govore iz jedne poslaničke grupe sutra neće govoriti iz te poslaničke grupe. Nije razlog, zbilja ni metaforično na taj način tome pristupati, ali načelo je važno jer se tiče onoga o čemu se danas govorilo povodom zakona gospodine Palaliću, na taj deo. Ovo ne kršim Poslovnik ličnim obraćanjem nego stvar pristojnosti da pogledam u oči onome kome se obraćam i sa čijim se delom izlaganja slažem.

Dakle, načelo departizacije, ne povezujem ga sa kampanjom. Ja nikad ni u jednoj kampanji nisam učestvovao, a naročito ne u takvoj, jer kao što znate u kabinetima koje sam ja stvarao jednom je bila jedna stranačka ličnost. Uzgred budi rečeno bio je gospodin odličan. Isto ga treba uvoditi kao i sve ostalo što želimo da pretvorimo u standard korak po korak, te se sigurno od strane svih stranaka koje su prihvatile, svejedno da li su one trenutno pozicija ili opozicija, nije odnosilo na to da će stranke iz neke vladajuće koalicije predlagati tamo gde nije postignut standard u javnim preduzećima da ona funkcionišu po tome da postoji smenjivost, na osnovu toga da li je gubitničko preduzeće ili ostvaruje dobit. Nije se odnosio na to gde se naprosto politika zemlje između ostalog reflektuje kroz ponašanje na određenim funkcijama, već se odnosio na činjenicu da ne biraju se direktori po stranačkoj pripadnosti, kako je to rekao neko pre nekoliko meseci, nego smo došli do toga da se portiri, referenti i pomoćno osoblje, i za to je neophodna stranačka pripadnost. To je prvo.

Drugo, ono što je ključno da se izborimo i da stvorimo institucije u kojima će biti moguće da na osnovu konkursa. To moramo svi zajedno da radimo u narednom periodu, a spram budućih rezultata. Izvinite molim vas prekoračio sam malo vreme.

Dakle, pretpostavljam da se oko toga svi slažemo. Moja je molba da u narednom periodu to radimo, čak i kada postoji vis major u odnosu na problem koji ste vi istakli. To je - da li će se raspravljati o funkcionisanju jedne od ključnih institucija u Skupštini u narednom periodu. Hoće. I vi to znate. Raspravljaće se kada stigne izveštaj na kraju godine. Moram da podsetim na iskustvo, jer sam dva puta primao takav izveštaj i pokušavao da okupim poslanike da o njemu diskutuju. Nisu hteli. Molim vas sve zajedno da kad stigne izveštaj, on će obuhvatiti oba perioda koje god da je rukovodstvo, da prihvatimo i da o tome diskutujemo. To je prva stvar.

Druga, naravno svi zajedno da se podsetimo da i do sada savet je biran tako što su predlagači bili od strane vladajućih stranaka izdvajane. Svejedno, ja sam i to ponavljam drugi put predlagaču ovog zakona, nisam pristalica odredbi koje relaksiraju odgovornost guvernera ubuduće. Shvatam želju dobronamernu da se uvede dodatna funkcija, ali u ovakvim institucijama kao i na primeru ombudsmana koliko god službenika da postoji ombudsman je onaj ko je odgovoran. Koliko god službenika, koliko god tela dodatnih guverner je odgovoran. Svakako se zalažem na taj način da se i prilikom donošenja zakona i kasnije kada budemo diskutovali o izveštaju, da se toga držimo jer je samo to mogućnost da vidimo i ličnu odgovornost i da na taj način i princip departizacije, koji ne podrazumeva da niste član ni jedne stranke, ili da je to neki greh, dovedemo do kraja. To je ono što sam želeo da vam kažem. Hvala vam najlepše.

Hvala predsedavajuća.
Dame i gospodo, nastojao sam pažljivo da pratim diskusiju svih narodnih poslanika koji su govorili o temi. Naravno, to je uobičajeno za Narodnu skupštinu, prečesto se govori, ne povodom onog ograničenja koje Poslovnik nameće i tiče se toga da govorimo o temi, nego se prečesto govori sa netačnim podacima, ne poznavanjem i Poslovnika i zakona, čak i naziva poslaničkih grupa i stranaka, sve da bi se naravno politički protumačila prošlost. Svrha donošenja zakona jeste naravno i da se interveniše političkom voljom većine, koja neki zakonski predlog predlaže. Zbog problema koji postoji u stvarnosti, i o tome se govorilo, ali da se ne naruši, već da se unapredi jedan sistem.
Pomalo, iz ovih diskusija, pošto se povremeno po prirodi stvari obraćaju poslanici, a posebno šefovi poslaničkih grupa i građanima, mislim da građani znaju da su ovaj film već videli mnogo puta. Iz nekih diskusija mogli bismo da kažemo i koji je to film. To je onaj film koji nosi naziv "Zašto kažeš ljubav, a misliš na seks".
Dakle, optužbe su kod govornika bile da neki delovi Predloga izmena i dopuna ne idu stvarno u korist NBS i njene samostalnosti koju garantuje član 95. Ustava Republike Srbije, nego da je to pitanje pripreme različitih terena, za različita politička rešenja. Moguće je, sigurno jeste, ali prvo moramo da konstatujemo sledeće – Narodna banka Srbije jeste institucija koja je od strane različitih guvernera, zakonima i odlukama koje je donosila Narodna skupština Republike Srbije, jedna od najuređenijih institucija i vrlo je važno da o tome vodimo računa kad god nastupamo svakoj vrsti promene, bilo nekog člana zakona, ali i kada govorimo o NBS i kada govorimo o guvernerima. Naravno, da je urbana legenda da sam ja zaštitnik svih guvernera, priznajem za poslednjih 10 godina jesam.
Doskorašnji guverner, do pre nekoliko sati, gospodin Šoškić uživa moju ličnu naklonost, ako ni zbog čega drugog, ono zato što se odlično razume u modele sunčanih naočara, o čemu smo više puta diskutovali, ali i zbog njegove stručnosti. Jedno je stručnost. Iskreno se nadam da su članovi zakona kojima se menja Zakon o Narodnoj banci Srbije predloženi zbog toga da bi se uočeni problemi, jer su mere koje stoje na raspolaganju guverneru ograničene, ali pri tome, mere koje stoje na raspolaganju guverneru, viceguvernerima, savetu guvernera su takve da su po definiciji opozitne, o tome je neko govorio još na početku, merama Vlade. Prirodno stanje je, pa zbog toga u praksi guverner sedi na sednici Vlade, da bi ukazivao, te ima pravo učešća a nema pravo glasa, da bi ukazivao na moguće posledice u sferi monetarne politike, onoga što se u fiskalnoj predlaže.
Uočeno je, i građani su na to naravno najosetljiviji, da u ovoj sferi mi sada, bez ispitivanja ma čije krivice, imamo velike probleme. Nekoliko govornika je isticalo samo probleme koje je nesigurnost kursa proizvela, kod privrednika, kod građana, kod onih koji su zaduženi, imaju kredite, ne mogu nešto da planiraju. Svakako je jedini onaj koji ima pravo nadzora, neko je to neoprezno izjavio, da je zakon mogao da predloži neki ministar ili Vlada, ne daj Bože. Šta mislite, zašto je u Ustavu ovo jedna od dve institucije koje imaju pravo predlaganja zakona, a da nisu ni poslanik, ni Vlada, ni Skupština AP Vojvodine? Baš zato što bi bilo potpuno nelogično da neko ko je u opozitnoj funkciji predlaže izmene zakona onoga ko bi trebalo naizmenično sa njim u jednoj oblasti interveniše merama. Prirodno je da su poslanici predlagači. Ono što jeste neprirodno u ovim diskusijama, jeste što se stvarno svi pomalo neozbiljno ponašamo prema prošlosti. Prvo se ponašamo kao da je ovo prvi put. Nije, na ovaj način, kroz izmene zakona jeste. Zašto? To je književna vrednost. Kada neko nekoga voli, stalo mu je do njega, imate taj primer, kada više njih želi dete onda sudija kaže – uredu, da vidimo prema kome će da ode dete i dame u sporu počnu da ga otimaju, neću da kažem koje je književno delo, nije korektno, nisu svi čitali, a sudija, kada dete zaplače, te ga jedna od žena pusti da dete to ne bi zabolelo, sudija njoj dodeli dete, jer očito ona pokazuje i odgovornost i ljubav. Ne želi da nastane bol.
Sada je ovo prvi put, jer kao što znate, prethodni guverner Jelašić je podneo ostavku da se ne bi kroz neku drugačiju meru dogodilo da svakako, kada postoji politička volja, o tome nam govori ne naše iskustvo, već iskustvo zemalja u okruženju.
Pogledajte Hrvatsku pre samo par meseci. Često će se dogoditi, radi ujednačavanja mera, da jedna politička volja u promenama za koje se zalaže i pokušava da ih ostvari, pribegava i na različite načine smeni guvernera.
Sada imamo sledeću situaciju. U skladu sa Ustavom su ove izmene zakona predložene, sasvim sigurno. One su poslate NBS i dobili smo mišljenje NBS. Čudno je što u tom mišljenju se prvo govori o razlozima hitnog postupka, a ne u članovima koji se menjaju. Čudno je što mnogi koji su, suprotstavljajući se izmenama zakona, a braneći guvernera, to činili tako mlako, da ja lično nisam mogao da se otmem utisku da iza toga stoji stav – otišli smo mi, neka ode i guverner. To naprosto nije korektno ni prema Narodnoj bnaci, ni prema ovoj Skupštini, ni prema tome da će ovo biti centralna institucija i svih narednih meseci. O merama Narodne banke, o potezima koji će biti povlačeni, vrlo je važno da možemo da raspravljamo u narednom periodu na osnovu onoga što smo danas zastupali.
Poštujem sve narodne poslanike jer su birani od strane građana, ali moram da priznam da neke posebno cenim, pa obraćam uvek pažnju na ono što kaže gospodin Laslo Varga. On je skrenuo pažnju na jedan politički aspekt trenutnih različitih mlakih reakcija u čitavom nizu predloga koji su se čuli u javnosti ili se nalaze u ovom skupštinskom domu, ali je ukazao da će možda neki od njih biti povod, molim vas, ne razlog, povod da se eventualno i u nekoj drugoj oblasti uspostavljaju naknadni uslovi. Nagledali smo se različitih političkih uslovljavanja. Ako je gospodin Varga u pravu, politička logika glasi da kad imate različite uslove, onda njima trgujete. Da li je moguće da, kad god stvarate povod za još neki politički uslov, vi istovremeno stvarate mogućnost da sutra, da biste to prevazišli, morate da prihvatite neki uslov za koji ste mislili pre toga da ga nikad nećete prihvatiti.
Molim vas da o ovome razmišljamo, jer tokom samo ovih nekoliko sati, sem ovako različitih diskusija, dogodilo se još nekoliko činjenica. Jedna od njih je ostavka gospodina Šoškića sa mesta guvernera NBS.
Apelujem da se u narednom periodu, polazeći upravo od te dobronamerne pretpostavke koja se tiče svih nas i još jednom vas molim, besmisleno je u političkom životu Srbije govoriti kada je ko, šta glasao u prethodnom periodu i da li zbog toga treba da bude avoliran ili ne treba da bude avoliran. Gospodin Boško Ničić je glasao za smenu guvernera Dinkića, jel tako gospodine Ničiću? Izvinjavam se što se direktno obraćam, ovo nije ni u kakvom negativnom smislu. Ne vidim zašto bi to uticalo na politiku koju gospodin Ničić zastupa. To se odnosi na svakog od ljudi u sali. Ali iz svakog glasanja moramo da izvučemo neko iskustvo. Jednom glasanju sledi drugo. Vraćam se na ono što je molba predlagaču. O svakom od članova, govorim o članovima kojima se menja zakon o NBS, neki od članova su pozdravljeni u diskusijama od strane predstavnika različitih političkih grupa, kao mogućnost da se uočeni problemi u vršenju funkcija NBS otklone. Ali i obrnuto na neki od članova, član 28, ako sam dobro pratio diskusiju, bilo je jasnih primedbi. Meni je potpuno nebitno da li je to govorio predstavnik onoga što vi zovete režimom, bivšim režimom, pozicija, opozicija, nagledao sam se ja toga, to je toliko nebitno i promenljivo, da ne bih uopšte time da se rukovodim.
Razmislite, moguće je, ne samo da neke amandmane treba prihvatiti, nego da od pojedinih članova ovog predloga, još jednom kažem, razmislite, da li neki od pojedinih članova treba da budu povučeni, jer je na njih izneto suviše primedbi, a nema razloga da, ako nam je stalo do NBS stvarno i ako poštujemo to što je ona postala tako ozbiljna institucija koja svima nama uliva poverenje ili nadu da će garantovati stabilnost onoga za šta je zadužena, da ne bacimo ni jednu senku na to. Možda ćemo kroz šest meseci, pritisnuti mnogo većim problemima, diskutovati i možda optuživati nekoga, a da smo to već sada mogli da eliminišemo. To je prva molba.
Druga molba je, ako već govorimo tako olako o ljudima, pominjući njihova imena, a govoreći o tome da ta imena imaju veze sa biljkama, minimum korektnosti je da znamo, ako ne ljudi, onda bar kad koja biljka stvarno cveta, šta se dešava s proleća, a šta s jeseni. Hvala vam svima na razumevanju i molim vas da ovaj stav prihvatite kao lični i kao molbu da u narednom periodu, od 24 sata pre nego što krene rasprava o amandmanima, naprosto pristupimo svi ovoj materiji onako kako to građani od nas i očekuju. Hvala najlepše.

Zahvaljujem, gospodine potpredsedniče.
Dame i gospodo, gospodine Jankoviću, lepo je da smo dočekali ovaj dan. Nema razloga da vam laskam, čuli smo toliko lepih ocena o vašem radu, ali postoji jedna upozoravajuća, to je što će ovog puta za vas da glasaju sve poslaničke grupe, Ujedinjeni regioni Srbije, naravno, ali čuli ste i nekoliko iskusnih poslanika koji su rekli šta sve to može da znači. Za početak bi trebalo da znači da, kada se jedna institucija gradi na način na koji treba graditi institucije, uporno, strpljivo, bez suviše spinovanja, lažnih afera, velikih strasti, pretnji, već stalno argumentima, kada se uz to pokažu rezultati, onda je moguće da svi osećaju potrebu, ne sumnjam da je iskrena, ali da svi osećaju potrebu da podržavaju postojanje jedne institucije, i više od toga, da podržavaju ličnost koja je na čelu, verovatno zbog onoga što najčešće nedostaje u uspostavljanju institucija u Srbiji, a to je lični primer.
Zašto ovo govorim? Težak je put kojim se prešlo. Oni koji se ne sećaju, jer u Srbiji često ljudi od svoje muke ne stižu da prate, ili nešto ne smatraju važnim, ili naprosto lako zaboravljaju, bilo je neophodno, svojevremeno, da sa mesta predsednika Narodna skupštine uputim javno pismo predsedniku Republike, tada je to bio gospodin Tadić, i predsedniku Vlade, tada je to bio gospodin Koštunica, o neophodnosti da stigne zakon i da bude podržan od njihovih poslaničkih grupa, koji je bio završen godinu dana ranije, a nikako nije stizao u Skupštinu.
Koristim i ovu priliku da se javno izvinim tadašnjem ministru policije, koji me je nazvao telefonom, gospodin Jočić, i rekao je – izvinite, molim vas, nije zbog mene, nego u predlogu, koji su stručnjaci uradili, postoji jedan član koji mi ne možemo da ostvarimo, a tiče se obaveze prema Aki komunike, u pregovorima sa Evropskom unijom. Zašto ističem ovaj primer? On kaže – ja bih već ranije poslao predlog zakona, pošto je ta radna grupa istovremeno radila i Predlog zakona o policiji. Zato što ljudi često ne znaju šta znači pregovarati sa Evropskom unijom. Što je još gore, često pregovarači ne znaju, pa misle da trebaju nešto da prepišu ili da nešto poslušaju.
Taj član se ticao upravo izbora Ombudsmana. Uobičajeno je, pošto smo se danas zbunjivali u ovoj diskusiji, kada je gospodin Varga iznosio primere šta piše u pravilima za već postojeće članice i već postojeće centralne banke, kada postoji tradicija neke institucije za zemlje koje su u Evropskoj uniji, većinsko rešenje postaje pravilo koje se preporučuje. Vi koji pregovarate morate da poznajete stanje u sopstvenoj zemlji, te da naprosto ukazujete šta jeste moguće da bi se napredovalo ka vrednostima, a šta naprosto nije moguće i treba eliminisati. Taj član je glasio da onaj ko bude predložen za Ombudsmana, reč je o 2004. na 2005. godini, treba da ima desetogodišnje iskustvo u zašiti prava građana, ali u okviru posla koji je obavljao u državi.
Kada su pozvani stručnjaci, rečeno je, lično sam rekao, odnosno nisam iznosio, kao što ni sada ne radim, u ovih 12 godina, ni tada nisam iznosio o pojedinačnim ljudima primedbe, ali naprosto postojala je potpuno jasna svest da država u tom periodu nije poštovala ljudska prava. To ne treba dokazivati. Ako očekujete da među ljudima koji su radili u državi na tim poslovima sada neko treba da bude biran, i onda se pristupilo rešenju, koje su naravno prihvatili stručnjaci iz Evropske unije, a to je da iskustvo bude kod prvog izbora petogodišnje, a kod svih narednih da može da bude desetogodišnje.
Zašto ovo govorim? Zato što ćemo se mi danas lako složiti. Kada god postoji uspeh, političke stranke su tu još lukrativnije od svih, a svi idu tamo gde je uspeh. Pa, evo, uspešno je u ovim mučnim godinama, kada se toliko toga bezuspešno pokušavalo da stvori ili je namerno kvareno ili lošim izborom kadrova i nedorečenim rešenjima ili rešenjima koja nisu ostvarivana. Setite se rešenja iz čitavog niza zakona, na koje je ukazivano, pa ne mogu da se primenjuju. Da vas ne podsećam na ona rešenja na koja nije ukazivano. Zakon o izboru predsednika, kao što znate, u stvari, verovatno ne znate, ali sa dva člana kojima je usvojen onemogućava da bude izabrana osoba ženskog roda, a da njena prava budu sačuvana. Ne može da bude izabrana za predsednika. To ćemo ispraviti, naravno. Kada kažem mi, mislim na narodne poslanike. Neće mi biti teško da predložim tu izmenu kojom se otklanja nemogućnost.
Važnije je nešto drugo, a to je da smo u narednih godinu dana uspeli da donesemo zakone, ali nije bilo moguće izabrati Ombudsmana, jer i tada, kao i sada, političke partije, poslaničke grupe su trebale da se slože. Pretpostavljam da svi znate da imam običaj da vodim računa šta kažem i da čuvam svu dokumentaciju. Sa velikim zadovoljstvom čuvam koverat u kome je vaša biografija, gospodine Jankoviću, oko koje se nisu složili i neki od danas najavljenih govornika. To je prirodno. Bože moj, važno je da se posle godinu i po dana ubeđivanja, istrajnosti uspostavila institucija, vi ste izabrani, ali tu dolazimo do onog najvažnijeg. Molim vas, pošto je nekoliko puta pominjana diskusija koja se vodila o jednoj drugoj instituciji danas, naravno da su neuporedive. Jezički da, obe su nezavisne i obe na čelu imaju ličnost sa velikim ovlašćenjima, ali hajde da pojednostavimo. Svima je jasno, Ombudsman nema para, a Narodna banka ima. To vam valjda sve objašnjava.
Ono što je važnije, u narednom periodu, i to je kvalitet za koji želim da vam odam priznate, gospodine Jankoviću, vi niste činili ono zbog čega najčešće propadaju dobre zamisli ili institucije koje su pokazale važnost svog funkcionisanja u drugim državama. Niste pokušavali nemoguće zarad političke ili lične atrakcije i da na taj način stvorite utisak da je institucija nemoćna.
Naprotiv, pažljivo ste birali šta je dobar primer, pažljivo ste tražili saveznike u tome, nekada, i na tome čestitam mnogima koji su u tome učestvovali i u Narodnoj skupštini. Nekada. to je malo pre pomenuto i u delu civilnog sektora, Nekada i kod određenih, baš predstavnika onih izvršnih vlasti koje su najčešće i kršile pravo i polako rezultatima pokazali koliko je institucija i važna i uspešna.
Olako se u Srbiji istakne u prvi plan ličnost, olako se u Srbiji pribegne različitim spinovanjima, atrakcijama, aferama, ali krajnji rezultat jeste da se ljulja jedna institucija i da na kraju mi tu instituciju kao instituciju u koju imamo poverenja izgubimo.
Drugo, što će nadam se poslužiti svima onima kojima je stalo da istinski grade institucije države. Mi sad sedimo u domu, koji je kao što znate samo u tri saziva prokockao čitav niz standarda koji su mukom uspostavljeni, a još smešnije slušao sam proteklih dana poslanike koji, ni ne znajući čak da su ti standardi postojali u ovom domu, to nazivaju civilizacijskim tekovinama koje mi nismo dostigli.
Ono drugo što je važno jeste skromnost. Skromnost institucije koja nastaje, koja nema dovoljan broj zaposlenih, koja naravno u početku nema adekvatne uslove. Vrlo je važno da ta institucija stalno pokazuje da ne treba ni na jedan način zavaravati sebe predrasudom da za sve postoje naša prava. Vi ste uporno edukovali i one čija su prava povređena, koja su to prava, i one koji ta prava povređuju. U čemu se sastoji to povređivanje? Prečesto smo se toga nagledali u upravi u onome što se zove birokratija, da najveći deo kršenja prava, ljudi sa druge strane šaltera, kako se uobičajeno kaže, počiva na tome što to pravo niti zna niti razume i onaj koji ga zastupa i koji ga krši.
Pri tome ste pokazivali, i to ja zovem skromnošću, i sopstvenu spremnost da kao institucija učite, da priznajete javno da nešto ne možete, da je nešto predrasuda, tipa pravo na rad. Čujte, da vam ombucman obezbedi pravo na rad. Umesto da gubi vreme objašnjavajući da to ne može, on to samo konstatuje i onda čini sve što može i već je istaknuto koji su to stvarno primeri, da ukaže gde se prava krše i to zaposlenih. Ko ih krši, a ponekad, kako se kaže "sapien ti sat" zaključiće pametnom je nekad i to dovoljno da zaključi da neko i proizvodi pravo i krši to pravo. Tipične su odluke koje su uvek donošene polovično, pa se recimo kaže – svakih godinu dana neka vlada, nemojte laskati sebi, sve su to vlade činile, donose odluku da povežu radni staž za prethodnih godinu dana jer pobogu nisu vlasnici preduzeća uplaćivali. Na stranu što država često taj vlasnik, ali očekivali bi ste da Vlada onda donese odluku i o tome kako će biti kažnjen onaj ko je to trebao da kontroliše. Jer svako ko iole ima firmu zna da ako ne postoji politički nalog, nemate načina da recimo dva meseca ne date platu, ako niste uplatili doprinose. To je ta vrsta licemerja. Ništa ne brinite čeka će vas i u budućnosti.
Lepo je neko rekao, ovo je malo i dimna zavesa, što će sve poslaničke grupe glasati. Uzgred budi rečeno ne brinite nagledali smo se toga da je ono za šta svi glasaju često ili neostvarivo ili mnogi to ne smatraju preterano važnim, nego smatraju da je korisno za tako nešto glasati.
Ja sam uveren da treba glasati za vas lično. Upravo zbog te činjenice što iz načina na koji ste nastupali i u javnosti i prema onima kojima ste se obraćali vi u stvari smatrate da ste tek počeli jedan posao, da veliki deo tog posla predstoji. Ovo je jedno poluvreme. Veliko je zadovoljstvo, i ja to govorim najiskrenije, da mnogi koji su sumnjali ili su naprosto iz političke navike.
Vi se sećate da su poslanici koji imaju političku naviku da ako neko nešto predloži nije loše biti protiv pa izaći iz sale, su izašli iz sale kada je trebalo glasati da nastave da žive u državi u kojoj žive. Onda su slali izvinjenje i rekli – zbunili smo se. Onaj ko se lako zbuni zbog stranačke politike teško da može da izgradi ozbiljnu državnu instituciju, zato je upravo uspeh ove sadašnje saglasnosti koja postoji nada da ćemo možda naučiti kako se stvarno prave institucije i da postoje prioriteti, nešto što jeste stranačka politika i nešto što nije stranačka politika nego institucija na koju će svako od nas danas ili sutra morati da se osloni.
Konačno, vi ste u nekoliko slučaja u prethodnom periodu dobili svesrdnu pomoć i od strane međunarodnih zvaničnih institucija i od strane institucija u Srbiji i od strane predstavnika civilnog društva. Ono što posebno cenim jeste što ste vrlo često, ne uvek, jer jedna od najnepristojnijih stvari je kada nekome odajete priznanje za rad da nabrajate šta sve nije uradio, kao da je imao pred sobom hiljadu života i da je mogao sve da postigne. Dajte samo recite da li je uradio dovoljno i šta je sve uradio. Dakle, vi ste često, ne uvek te iste organizacije ili princip iza koga su oni stajali, ako ste smatrali da takođe krši neko od osnovnih ljudskih prava, takođe kritikovali.
Naravno, građani ne smeju da se zavaravaju. Zaštitnik građana je pre svega adresa na kojoj nešto mogu da saznaju, nešto mogu da nauče i možda mogu da dobiju pomoć. Nekada moraju da se nalaze kreativna rešenja, mislim da je to neko istakao. Vi ste nalazili ta kreativna rešenja, to su te knjižice. Nenametljivo, ali je mnogo važnije da svi zajedno, imaćete ispred sebe pet godina, sasvim sigurno će to biti duže nego što će trajati saziv, a sigurno duže nego što će trajati vlada, koja god. Iskreno se nadam da će te sve ono što vas je razočaralo ombusmana, ne lično, uspeti što pre da svima nama i predstavite i nametnete u narednom periodu. Jer, samo na taj način ćemo uspeti i druge institucije da uspostavimo na način da one ne bude tema politike, nego da budu tema našeg stvarnog i iskrenog poverenja. Hvala vam još jednom lično.
Hvala vam još jednom lično. Hvala svima koji su i u ovoj diskusiji i predlažući ili formalno ili se priključujući usmeno ovom predlogu omogućili da imamo tu šansu, jer ako se osvrnemo samo u prethodnih godinu dana oko sebe videćemo koliko toga u šta smo verovali da je čvrsto, stabilno i da će nas zaštititi u međuvremenu više ili ne postoji ili smo i sami doprineli njegovom ruiniranju. Hvala vam najlepše, to je ono što sam imao večeras da vam kažem.

Samo ću kratko, pošto je ova materija usvojena drugim amandmanom. Da ne bi bilo zabune, amandman se odnosi na, nadam se, previd da je u okviru preuzimanja budućeg ministarstva spoljne i unutrašnje trgovine i telekomunikacija, gde se prenose poslovi državne uprave koji se odnose na poštanski saobraćaj, to nije navedeno, što bi moglo izazove posledice.
Sada je to ispravljeno, ali pošto smo svi iskusni ljudi, pa znamo da postoji nehat, postoje greške, postoji politika, ali nekada postoje i Frojdovski problemi, pa je neophodno podsetiti - poštanski sistem je jedan od najvažnijih sistema i najuređenijih sistema u našoj državi u poslednjih nekoliko godina, 15.200 ljudi koji rade u ovom sistemu nisu otpuštani, nego su se kroz promene obnavljanja poštanskih zgrada, poštanskih jedinica, obnavljanja sistema i vrsta poslova, uvođenja novih tehnologija su se edukovali i svi su naučili da rade drugačiji posao, a pri tome, što je vrlo važno, sačuvan je i jedan poseban odnos prema građanima, onim građanima koji su tranzicijom ugroženi, pa su mogli da biraju, ne moraju da koriste neke nove tehnologije, već mogu da zadrže, recimo penzioneri i način na koji su navikli prethodnih 30 i 40 godina da primaju penziju, i u čitavom nizu poslova je tako. Pri tome se, tokom rekonstrukcije zgrada, vodilo računa o tome da su velikom delom ove zgrade, najnormalnije i zgrade koje su spomenici kulture i zahvaljujem se svima koji su u tome pomogli, a pretpostavljam, neoprezna izjava koja se tiče zgrade pošte je takođe nastala na osnovu lepe činjenice da ono što je predviđeno 1971. godine, kao neophodno da se uradi, glavni poštanski centar, nije urađeno od 1971. do danas, do pre godinu dana, ali u poslednjih godinu dana je završeno iz sredstava javnog preduzeća PTT saobraćaja, pa je verovatno neko pomislio da će time da se time da se oslobodi zgrade koja je u vlasništvu pošte, a ona će samo delom da se oslobodi nekih kabinetskih.
Još jednom podsećam, vrlo je važno i skrećem pažnju gospodinu Ljajiću, zato i govorim o amandmanu, vrlo je važno da se jedan ovako važan sistem, koji je dobio potvrdu i kongresom Evropske federacije pošta koja je održana pre nekoliko meseci, a koja će biti potvrđena, rezultati će biti potvrđeni, pa i uloga naše pošte, već u Dohi u septembru da se sve to pravovremeno uradi, da bi smo očuvali sistem koji je, kao i svi ostali sistemi u okviru dosadašnjeg Ministarstva kulture, informisanja i informacionog društva, u prethodnih godinu dana nije izgubljeno ni jedno radno mesto i sve što je urađeno od novca građana ostaje građanima Srbije. Ako će se neko zbuniti prilikom glasanja, povlačim amandman. Hvala svima. To je ono što sam želeo danas da vam kažem.

Izvinjavam se.
Upravo je primedba na povredu Poslovnika, član 107. stav 2. Izvinite gospodine Petroviću, nisam očekivao da ćete repliku. Odnosi se na vas uvažena potpredsednice. Ulažete ogromnu energiju, i šarm, i svaka čast. Molim vas, razumem da ono što se dogodilo ovde pre 20 minuta, kada je jedan govornik iz sve snage, prvo preteći poslanicima iz svoje poslaničke grupe da moraju da ućute kada on govori, potom preteći svima ovde, a citirajući čitav niz prethodnika, rekao da ova skupština mora da se uredi, a potom na vašu primedbu da govori preko 20 minuta, konstatovao – potpuno je svejedno da li govorim dva ili 20, kakve to veze ima. To je verovatno unelo pometnju, pa se javljaju ljudi ne obrazlažući razloge za repliku. Molim, koliko god nastojali da budete tolerantni, da koristite pomoć sekretara ili zamenika sekretara i da omogućite da se vodi rasprava po dnevnom redu, da ne bude davanja tamo gde ne postoji razlog ili je tema iscrpljena. To je naprosto stvarna odbrana dostojanstva da poštujemo proceduru koja postoji u Skupštini. Hvala vam.

Hvala, gospodine predsedniče. Sa punim razumevanjem da ste prvi put na tom mestu, podsećam vas na član 20. Poslovnika. Osnovno načelo je zakon i Poslovnik se poštuju. Ako ne valjaju, menjaju se. Sada je na dnevnom redu izbor potpredsednika Skupštine.

Pošto se već govorilo mimo teme, član 20. reguliše izbor odbora, ali Poslovnik koji je usvojen u prethodnom mandatu, nažalost, uvodi jedan potpuno nepravni termin iz novina, koji kaže da u odborima vladajuća većina, što nije pojam koji je opšte-pravnički, o tome treba regulisati odnose poslanika, vladajuća većina mora da ima većinu. Inače, predsednike odbora biraju članovi odbora. Prema tome, sve ovo što se ovde iznosi kao dogovori i pregovori, to su naprosto zakulisne radnje ili kuloarske radnje koje mogu da budu dobronamerne, ali ovde se ne biraju predsednici odbora, oni se biraju na sednicama odbora.

Naravno, prvi sam spreman da predložim izmene svih onih članova Poslovnika koji su potpuno neverovatni, koji su usvojeni, verovatno Administrativni odbor nije postojao, i istovremeno da kažem da je gospodin Šutanovac u pravu. Prvi put je 2004. godine uvedeno da predsednici Odbora za bezbednost, za finansije i Administrativnog odbora budu predstavnici opozicije. Predsednik Administrativnog odbora je bio gospodin Nikolić, predsednik Odbora za bezbednost je bio gospodin Šutanovac, predsednik Odbora za finansije je bio gospodin Nenad Bogdanović. U tome sam za taj predlog imao punu podršku DSS, punu podršku SPS i punu podršku G17 plus. Od tada to stvarno postoji kao običajno pravilo, ali je neophodno da se to raspravi na sednici odbora. Sada vas molim da se držimo dnevnog reda i da biramo potpredsednike. Hvala vam.