Gospođo Banović, nije u pitanju nikakva polemika, kao što znate. Moja molba – otvarajte mejl, nije se odnosila na vas lično, već na one poslanike koji su prethodno primili. To je bilo samo moje obaveštenje, jer sam i ja primio pre tri dana, dakle, posle svega ovoga što ste i sami naveli što se izdešavalo, te je moja dužnost bila da obavestim one koji nisu otvorili mejl, samo to, kao što je u ovoj drugoj intervenciji bilo moje lično obaveštenje. Mislim da će nam svima koristiti, jer nastojimo da zakoni koji sigurno nije sistemski, pretpostavljam da je to lapsus, ovo su izmene i dopune i mi smo u diskusiji konstatovali šta sve treba u narednom periodu uraditi povodom drugih autorskih prava. O tome ste diskutovali i vi lično i čitav niz poslanika šta treba uraditi, ali pošto je ovo izuzetno važno za čitav niz organizacija i autora u ovom segmentu, u tom smislu jeste na neki način krajnje rešenje do detaljnih promena i usaglašavanja ovog zakona.
Mislio sam da je korektno da podelimo ove informacije, jer je ovo jedan od zakona gde smo pokazali da poslanici svojim primedbama mogu da utiču i na odbore i na Vladu da bi se dobila najkvalitetnija i najpreciznija rešenja koliko je to u ovom trenutku moguće. Hvala vam još jednom.

Ovo je precizno i jasno tačno onoliko koliko je tačno da se zovem Peđa.

Hvala.
Molim da, pošto je lepa diskusija i pretpostavljam da nam je svima stalo, to se videlo kada smo i u načelu razgovarali, nema razloga da improvizujemo neke odgovore mimo onoga što piše u zakonu. To se odnosi na sve učesnike u raspravi.
Svakako, da ponovim ono što smo rekli u načelu, da je zadovoljstvo da se nečije predizborno obećanje ispunjava. To želim svima koji ozbiljno učestvuju u predizbornim kampanjama. Nije mana kada je neko sposoban, da ispuni predizborno obećanje. Mana je kada nije.
Veliko je zadovoljstvo da se svi trudimo da u okviru nečega što je iz diskusija vidljivo da svi smatramo korisnim i važnim. Za veliki broj malih privrednika i zanatlija, kada smo u mogućnosti, da što pre učinimo i da vidimo boljitak.
Dobre su primedbe da time nisu obuhvaćeni svi koji bi po kriterijumima koji su nabrajani, a gospođa Radović je i parafrazirala nešto što smo već čuli u načelnoj raspravi, što je vrlo važno, a to je odluka Evropskog suda povodom tužbe koja se ticala jednog zubara. Onda je tu nastala definicija koju ste vi parafrazirali i citirali, a to je – koliki broj ljudi u isto vreme pretežno na tom mestu sluša muziku, da bi to moglo da se smatra osnovom za naplatu?
Sigurno je i vi ste u pravu, u definiciji čitavog niza prostora za koje bi moglo da se primeni ovo načelo i koje bi omogućilo da se još neko oslobodi. S druge strane, nije razlog da 99% nečega što smo svi zaključili da je nesvrsishodno, nepravedno i da ugrožava osnovnu delatnost tih ljudi, mi sada ne rešimo kao Skupština zakonom i oslobodimo te ljude plaćanja tako nametnutog muzičkog dinara. Nije razlog to što još jedan posto postoji koji bi mogao. Uostalom, u diskusiji je ukazano na čitav niz mogućih budućih promena i na tome su insistirala i različita umetnička udruženja, različita esnafska udruženja, poslanici koji su govorili i o pravima, i prevodilaca, i filmskih radnika, sve to u narednim izmenama ovog zakona može da se uradi, ali to nije razlog da čekamo.
Što možemo jesenas, učinimo večeras. To je pravilo. Hajdemo da što više onoga oko čega smo se složili, sada i primenimo. Nemamo razloga da raspravljamo o onome što, nažalost, nije ušlo u zakon a nije precizno definisano ni amandmanima koji bi omogućili da sada, odmah, to i usvojimo.
Naravno, gospodin Miković je u pravu, ima mlađih i starijih zanata, ali ovde su u pitanju ovi zanati koji su i registrovani po zakonu, pa je prirodno bilo očekivati da Vlada primeni ono rešenje koje i u drugoj oblasti koje se tiče legalnih zanata, primeni i u ovom slučaju. Hvala.

Jeste, Ustav već u načelu pominje evropske vrednosti i evropske vrednosti su složene, ali se ne menjaju svake nedelje i gospodin Miković je dobro citirao i deo propisa, a i deo direktive koji se odnosi na autorska prava, kao i sudske odluke. Nema razloga da diskutujemo. Sve upućujem, pošto ne volim, sem u šali da nekoga pogrešno parafraziram, što vidim da je ovde postao trend.
Dakle, narodni poslanik se zove Janko Veselinović, precizno je definisao, pročitao definiciju koja se sastoji u sudskoj presudi koja govori upravo o uslovima kada se smatra da je autorsko pravo, upravo je slučaj samo dela, kao što je i ova izmena zakona, one govore samo o autorima, izvođačima i proizvođačima fonograma, muzičkih autora. Dakle, ne odnosi se na ostale i u diskusijama.
U načelu je i rečeno da ovaj zakon koji je inače u ovoj skupštini kada je donet bio veliki iskorak u prepoznavanju različitih autorskih prava, ali tokom primene smo primetili da nisu razrađeni mehanizmi za zaštitu autorskih prava i kolektivnih i pojedinačnih, svih autora koji su prepoznati u ovom zakonu, da zbog toga ovaj zakon i nadalje mora da se menja. Ove sadašnje izmene imaju čitav niz argumenata oko kojih se svi slažemo i vidim da smo spremni da ih podržimo jer su u interesu, pre svega građana, a pri tome su upravo u skladu sa sudskom presudom koja definiše kada se smatra da neko koristi nečije autorsko pravo.
Dakle, broj ljudi koji sluša određenu vrstu muzike i kada je to primarno i kada nije, ali nije korektno da ja to parafraziram kada postoji tačan citat gospodina Janka Veselinovića.

 Gospodine predsedniče, još jednom dobrodošli. Zadovoljstvo je.
Bojim se da kad govorimo o ovom amandmanu koji ste prihvatili, kao i o načinu na koji je zakon došao pred Skupštinu, veliki broj poslanika a to se videlo i kada smo u načelu razgovarali i danas, upravo podržava taj način. Zato što podržava činjenicu da poštujemo da je pravni sistem u Srbiji jedinstven i da je teritorija jedinstvena. U okviru toga svako mora da poštuje svoj deo nadležnosti.
Govorite o principu i amandman koji ste prihvatili, koji je vama opoziciona poslaničke grupa vašoj političkoj opciji, opoziciona dala, govori o tome da postoji velika spremnost da ispoštujemo načela. Zbog toga, još jednom molim da poštujemo činjenice i da probamo da u narednom periodu, i tu je gospođica Jerkov u pravu, jer očito je kasno da sada odmah vidimo rezultate, ali činjenica da stvarno nadležni koji predstavljaju građane Vojvodine odnosno Skupštinu Vojvodine, sede ovde, da pre nekoliko dana stvarno nadležni pokrajinski sekretar sedi ovde i objašnjava stavove koje zastupa u prethodnom slučaju Vlada Vojvodine, u ovom Skupština AP Vojvodine, jeste način kojim možemo da dođemo do stvarnih rešenja, da se ne bismo u situaciji bilo licemerja, bilo netačnih podataka, danas smo čak i čuli netačan podatak o broju stanovnika Vojvodine.
Podsetiću zbog toga jer vidim da je to izazvalo nedoumice, vaše metafore su ubedljive koliko i vaša doslednost. Pokazali ste dve čaše u načelnoj raspravi i rekli ste svejedno da li je ova čaša puna vode ili ova ima samo pola vode, Ustav kaže da jedna sedmina toga, ako je ta voda budžet, ide Vojvodini. Ono što je takođe važno jeste što ste i vi i poslanici pokazivali da nije pitanje količine vode, nego količine žeđi.
Prethodnih godina ne samo što nije stizala sedmina, kako ste tvrdili u parlamentu i niste jedini, nego i što je određivano i proglašavano 7% nije stizalo u tim godinama. Žeđ je ogromna. Ovde ste izazvali zabunu i mislim da ste u međuvremenu intervenisali, dajući poređenje sa Rubikonom. Mnogi su vas pogrešno shvatili. Nisam, nadam se, jer znam istoriju. Zabrana prelaska Rubikona nije se odnosila na one iz Rima, nego na one koji napadaju Rim. Postojao je taj zakon zbog toga da bi se u senatu bez vojske, bez gladnih plaćenika moglo u načelu nešto diskutovati. U suštini, vi jeste prešli Rubikon, na dozvoljen, zakonit način da se ovde u ovom visokom domu adekvatno raspravlja.
Molim vas da u narednom periodu ne dozvolite da se formiraju legije gladnih na osnovu političkog licemerja, koje bi želele da tako protivzakonito prelaze Rubikon i proglašavaju nešto Rubikonom. Zbog toga što u svakom delu Srbije, a čuli ste ovde poslanike različitih političkih opcija, svi se zalažemo da greške koje su nastajale bilo u primeni, bilo u nedoslednom donošenju zakonskih akata pa i
statuta Vojvodine, budu ispravljene zajedničkim naporom. U tome ćete svakako imati u narednom periodu, moju ličnu ali ako sam dobro shvatio pomoć i saradnju svih ozbiljnih ljudi iz poslaničkih grupa. Ako zakon ne može da se primenjuje hajde da ga menjamo. Ako Ustav ne može da se primenjuje hajdemo da to poboljšamo. Ako statut ne vodi računa o svim delovima Vojvodine hajde da pomognemo da ljudi u Vojvodini to promene. Još jednom kažem, ne iz Rakovice, nego ljudi koji žive u Vojvodini, hvala što ste dosledni u tome i nezavisno od glasanja o ovom amandmanu i po ovom vašem predlogu zakona još jednom uživate podršku da svi zajedno promenimo na bolje na osnovu činjenica, ono što je moguće.

Hvala gospođo potpredsednici. Gospodine ministre, dame i gospodo ovo je zakon koji izaziva jednu lepu raspravu. Možda nije toliko interesantno građanima, ali je bilo lepo da smo tokom diskusije, mada se ona ne odnosi stvarno na ono što je predmet izmena, već stvarno na ono što jeste važno, a to je celokupan zakon i iskustvo njegove primene prethodnih godina.
Čuli smo nekoliko definicija koje su tačne i koje su udžbeničke. Ja se zahvaljujem poslanici koja ih je pročitala. Čuli smo i neke delove zakona i bilo mi je zadovoljstvo da se podsetim šta sam to napisao, pre nekoliko godina. Možda je ovo lepa prilika da prvo kažemo o čemu su ove izmene, potom i tu ću se složiti sa svima koji su govorili.
Da ukažemo da su ove izmene sa stanovišta primene Zakona o autorskim i srodnim pravima samo deo izmena za kojima se ukazuje potreba. Zbog toga moramo da znamo da prvo, shvatam da je to predrasuda, a autorska prava nisu samo pojedinačna, a najmanje su samo umetnička. U segmentu u kome ove izmene sada menjaju ili predlažu izmene zakona, u stvari se radi o industriji zabave i radi se o kontroli emitera i radi se o oporezivanju prilikom uvoza dela tehničkih sredstava, koja služe za umnožavanje i reprodukciju dela na kojima već postoje ta autorska prava koja moraju da se zaštite. Tu se država, ili deo organizacije umeće da iz tih naknada obezbedi da se delu udruženja esnafskih, prosledi novac koji bi nadoknadio ono što nije moguće registracijom.
Hajdemo redom. Ne želim da u ovome bude politike, pa samo da raščistimo osnovnu stvar. Ni u kakvoj predizbornoj kampanji nisam učestvovao, to nikad neradim. Znam naravno, da je bilo mnogo toga kao predizborno obećanje, ali ovo je suviše sofisticiran materija da bi smo tokom nje govorili o zdravom razumu. Hajde malo da govorimo o zdravom razumu.
Nije zamerka ozbiljna politička, kada je neko sposoban da neko ispuni predizborno obećanje. Zamerka je kada nije sposoban da ga ispuni. Zamerka je kada daje jedno predizborno obećanje, a potom tokom mogućnosti da ga ispuni on čini suprotno. Pretpostavljam da ćemo u buduće o tome voditi računa, da se ne bismo našli u situaciji koja je bila neprijatna, barem meni koji sam jasno rekao u diskusiji prethodnih dana, kada smo govorili o onome šta stvarno omogućava autonomiju. Jasno sam rekao – nisam iz Vojvodine, pa nemam prava, ali bilo mi je neprijatno kada je ovaj Dom prvi put ovde imao predsednika skupštine Vojvodine, prvi put u diskusiji o zakonima imao sekretara Vlade, pokrajinskog sekretara da objasni ono što su bili amandmani. Utrkivao se čitav niz poslanika da pokažu kako oni uopšte nisu važni, nego će oni, iako nisu sa teritorije, iako nisu sa poslaničkih lista, iako nisu među pokrajinskim poslanicima, da oni sve to bolje znaju. Na taj način su se rugali i bilo je neprijatno gledati to ruganje. Rugali su se onima koji su stvarno nadležni, da nešto brane jer su ih građani izabrali. Posle izbora formirani su određeni organi, sviđalo se to nekome ili ne. To je jedna stvar.
Isto se odnosi i na diskusije koje smo čuli o nekim gradonačelnicima. Oni koji jesu gradonačelnici moraju da uživaju svo poštovanje ove skupštine dokle god to jesu. Molim da se o tome vodi računa.
Vratimo se na zakon. Vlada kaže – koje su to ključne izmene i koji su efekti koji su želeli da se postignu? Najviše se govori o tome kada se ukida takozvani muzički dinar za zanatlije i smanjuje za vlasnike ugostiteljskih objekata. Odnosno, da će ugostiteljski objekti plaćati muzički dinar i naknadu za autorka prava za muziku, u zavisnosti od površine objekta i geografskog položaja. Potpuno je jasna namera i ja je razumem. Ona s jedne strane govori i o nečemu što u zakonu ne piše.
Znate, mi donosimo zakone, ali svet na koji se ti zakoni odnose, on je izvan ove sale. Ponekad je lako ovde izgovoriti nešto, ali pitanje je da li se sadašnji zakon primenjuje? Da se ne lažemo, uopšte se ne primenjuje. Još gore, on se politički selektivno primenjuje.
Ministar je korektno rekao da ne može da bude isto da li imate zanatsku radnju u Lebanu ili je imate u centru Beograda. Da bi ste od toga još odvajali muzički dinar po istim tarifama, te one moraju, u zavisnosti od geografskog položaja, prostora da se razlikuju. Znate šta je gore? Kada donošenjem jednog zakona, a mi imamo naopak običaj, o tome ne govorimo u jednom sazivu, da zakone donosimo odlučno, a sprovodimo oprezno, umesto obrnuto, da se međusobno saslušamo, da čujemo kako to zaista izgleda na terenu i da oprezno pristupimo donošenju zakona, da budemo odlučni u njihovom sprovođenju.
U gradovima na koje je pod izrazom Lebane, pretpostavljam, mislio i ministar, po pravilu već imate ogromnu nezaposlenost, već imate sivu atmosferu i sad da se stvarno naplaćuje muzički dinar u svim zanatlijskim radnjama ili manjim objektima, imali bi ste još i muk i tišinu. To je činjenica.
S druge strane, mi znamo da se ova zakonska odredba često, zavisno od vlasti ili mogućnosti uticaja pojedinačnih moćnika, što nije stvar uvek politike, da se ne lažemo, primenjuje samo na neke i da se time dodatno u stvari globe neki, jer se drugima omogućava da ne plaćaju ništa. To je stvarnost.
Kada vlada predlaže zakon, ne ova, ma koja vlada, i uoči da se nešto ili zloupotrebljava ili da nije pitanje prava, nego pravde, ona mora da interveniše.
Moram da kažem da koliko god ljudi bili opsednuti i zadivljeni sposobnošću jednog ili više ministara da nešto obećaju u predizbornoj kampanji, pa da kasnije ostvare, nije istina. Ovo smo svi uočili ranije.
Gospodine Obradović i ja smo se i danas podsetili, već je u Skupštini bio jedan predlog koji je nastojao da se nađe načina da se ovaj problem reši, da se obezbedi, s jedne strane, ono što je strašno važno. Mi kao država, kao sve države u tranziciji, najmanje poštujemo autorska prava, da se ne lažemo. Pošto je preduslov za to da imamo ne samo zakon i da se primenjuje, nego da imamo i sudove i uređeno i efikasno pravosuđe, ni to nemamo i za to nije pitanje krivice jedne vlade, da se ne lažemo.
Mi smo u situaciji da ovakvim rešenjem istovremeno promovišemo mogućnost da se stvarno, makar u jednom segmentu, a još jednom kažem, to nije pitanje umetnosti, kulture, to je industrija zabave, ali da se makar u jednom segmentu omogući da se stvore preduslovi gde neće biti ekonomskih opravdanja ili da se kaže – nepravedno je, dajte vi to u Novom Sadu ili Kragujevcu, što ste došli kod mene u Kosjerić da to primenjujete, u mojoj maloj radnji, dakle, da se svuda poštuju autorska prava.
Izvinjavam se ako zvučim pomalo ironično, ali shvatite, ovde je reč o jednoj vrsti autorskih prava. Sva ostala autorska prava ove izmene ne tretiraju. Malo mi je neprijatno, moja autorska prava su u prethodnih 12 godina pljačkana i malo mi je neprijatno kad čujem da oni koji su to ili omogućavali ili pomagali ili učestvovali, ne bih se iznenadio da se nađu i među ovlašćenim predstavnicima danas i da pri tome govore o onome o čemu ove izmene zakona uopšte ne govore.
Vratimo se sada na drugi set izmena, koji je vrlo važan. I ja sam ohrabren sam izjavom ministra Obradovića i ja sam potpisao neke amandmane koliko juče, koji idu u tom smeru, a koji se tiču pokušaja da usaglasimo svoje obaveze prema EU, potpise ispod konvencija, sopstvene zakone i mogućnost da se to stvarno sprovodi. Veliki je pritisak bio prethodnih godina u različitim segmentima od strane lobista, ali i od strane stvarno zainteresovanih, da se neka pitanja u praksi reše.
Moram da kažem, kada je u pitanju jedan drugi segment, a to je oporezivanje prilikom uvoza, odnosno prve prodaje, gde je postojala jedna čudna pretpostavka od stanovišta zakonodavca, da su svi građani ove zemlje kriminalci i da kad oni kupe računar, oni će sigurno da ga koriste i zato da kradu autorska prava. Ne može se poći od takve pretpostavke.
Moram da kažem da smo u okviru onoga što su podzakonski akti, odnosno rad komisije i pravilnici, gospodin Obradović i ja objasnili, zamolili ostale članove Vlade i svi su to podržali da se na ovaj tehnički način to što je bilo zaprećeno ne ostvaruje, pa na taj način, da budemo jasni, nisu bili ugroženi najvećim mogućim oporezivanjem do sada svi uvoznici, prodavci ukupne opreme, koja se ovim izmenama sada, i to je vrlo važno, klasifikuje na ono što jeste fonooprema, što se koristi u reprodukciji, u studijima, šta je klasična računarska oprema. U odnosu na to, ovde sada imamo čitav niz predloga u ovim izmenama, koje na neki način relaksiraju sve one koji brinu o potrebi da što brže, što jeftinije, što veći i raznovrsniji broj različite računarske opreme stigne do građana i da oni ne budu dodatno opterećivani još nečim što stvarno neće završiti u rukama ili u džepovima autora, a posebno, završiće u delu samo jednih autora, iz jedne oblasti.
Šta je sa filmom? Taj novac ne ide njima. Šta je sa piscima? Ovde je neko nekoliko puta pomenuo. Šta je sa onima koji su stvarna većina? Nisu pojedinačna, nego kolektivna autorska prava ona koja se najčešće kradu i zloupotrebljavaju ili ne plaćaju, recimo, agencijska autorska prava, vesti. Pogledajte malo sajtove državnih organizacija, kao i Skupštine, pa proverite odakle je fotografija i da li piše čija je. Pogledajte čija je vest. To se odnosi na svako ministarstvo, gospodine Obradoviću, na sajt Vlade i odakle je.
Hoćete li još bolji primer, pošto ovde govorim o muzici? Imali smo, kao i u slučaju inauguracije prethodnog predsednika, izvođenje pesama. Na početku je himna, naravno, a na kraju, nešto što nije sada, a vi znate da se zalažem i predložiću zakonsku izmenu, nešto što bi moralo da bude svečana pesma i da se izvodi na kraju različitih događaja, pa i različitih državnih svečanosti. To je "Vostani Serbije". Skupština je ovde svečano čula "Vostani Serbije". Mislim da smo i ustali, mada je samo svečana pesma i ne treba ustati. Da li shvatate, da li na to postoje autorska prava? Porodica Baronijana Varteksa je živa. Nije prošlo 70 godina. To njima niko ne plaća. Mora da postoji način da se za takvo izvođenje nađe prema porodici dogovor, dakle, ili da se omogući da različite institucije, a tu se neće pojaviti ni RRA, nema tu nikakve košuljice gde biste mogli da nađete da će biti izvedena ta i ta pesma i u čijoj će izvedbi biti, dakle, da se ta autorska prava regulišu.
Država mora svojim primerom prva da pokaže da brine o autorskim pravima, da sklapa različite sporazume, dakle, sa autorima ili sa vlasnicima autorskih prava, kao što predlaže da esnafske organizacije i udruženja sklope međusobne sporazume kojima će se dogovoriti oko praćenja, raspodele itd. i što je očito nešto što nije klasična javna rasprava, čemu smo prisustvovali, a tu su i različiti poslanici svedočili, prethodnih godina smo o tome slušali, o različitim interesima, kako rasporediti, koje udruženje. Zbog toga je ovde, to i podržavam, dato i rešenje – šta ako se ne dogovore, jer logično je pretpostaviti da će se dogovoriti, a logično je pretpostaviti i da neće.
Dato je rešenje. Potpisao sam i amandman kojim se ono precizira, šta će se u tom slučaju dogoditi, da ne bi bilo samo rečeno ono što trenutno piše u predlogu. U tom slučaju će o tome odlučivati Zavod za zaštitu intelektualne svojine.
Gospodin Obradović je to istakao, mi smo se, nažalost, prethodnih godina našli u situaciji da nismo imali ozbiljne, i oprostite, ovim ne želim ni na koga politički da skrećem pažnju, nego govorim o onim tehničkim službama koje su učestvovale u pregovorima. Često nisu imale sa terena tačne podatke o održivosti neke zakonske norme i mi smo često u potrebi, a ona je bila realna, da što pre donesemo neke zakone iz određene oblasti, da ispoštujemo ono što je već dostignut standard i nismo bili u prilici da detaljano razmotrimo korake da mi stvorimo mogućnost da stvarno ispoštujemo taj standard.
Ova najava koju smo sada čuli u odnosu na primedbe, sugestije i zapitanosti, a to su tri vrste primedbi koje smo čuli od različitih evropskih organizacija, bilo da su one esnafske, bilo da su lobističke, bilo da su političke, da se one još jednom razmotre i da se eventualno amandmanima odbora, nadam se da sam to dobro shvatio, sugeriše eventualno drugačije rešenje u nekim izmenama i dopunama.
Dame i gospodo, uobičajeno je da oko ovakvih zakona iz ovakvih oblasti nema velikih političkih sporova.
Naravno, deo političkog folklora je da nešto što je još juče bilo u Skupštini, ili nešto što ste još juče zagovarali na Vladi, danas zagovarate suprotno. To neću uraditi. Pretpostavljam da će se mnogi od toga uzdržati.
U svakom slučaju, još jednom vas molim da kada je u pitanju ovaj zakon, u narednom periodu, tu se slažem sa mnogim kolegama, neophodno je od strane ne samo jednog ministarstva, sada kada smo stvorili uslov, kada konačno imamo adekvatno registrovana reprezentativna udruženja u jednoj oblasti, kada ćemo, u skladu sa strategijom medijskom, morati da donosimo čitav niz zakona u okviru čega će biti nove obaveze regulatornih tela, da u odnosu na sve to, oprezno i strpljivo, prikupimo šta sve treba menjati u ovom zakonu koji je stvarno učinio, inače kada je donet, u prepoznavanju problema u ovoj oblasti, šta sve treba da uradimo, da u narednom periodu pristupimo dodatnim izmenama zakona, da bi se usvojile i uvažile primedbe koje smo danas čuli, a koje uopšte nisu predmet ovih izmena zakona koji su danas pred nama. To je ono što sam želeo danas da vam kažem. Hvala.

U pitanju jedna pozitivna rečenica za rad ovog parlamenta. To je pogrešno tumačenje koje podržavam.
Podržavam gospodina Veselinovića što je u primeru onoga našta se zakon ne odnosi, a trebalo bi, dao netačan podatak o sajtu na kome se nalaze plagirana književna dela koja su dostupna svima. Ovo je dobar primer da navodite netačno, da ne biste omogućavali da se upućuju zbog onoga što izgovore poslanici, da upućujemo korisnike u dalje kršenje prava. Hvala najlepše, gospodine Veselinoviću.

Molim vas, povodom pominjanja poslaničke grupe, još jednom da podsetim,  da ova vrsta zakona, jer i kada je donošen zakon, učinili smo ogroman iskorak kao država u prepoznavanju i identifikovanju problema, ali, u pitanju je proces. Svaka vrsta primedbe, kada neko obrazlaže, kao u ovo slučaju, gospođa Plavšić, obrazlaže svoje stavove za podršku izmenama i dopunama jednog zakona, podrazumeva da je to sastavni deo jednog procesa i nema razloga da optužujete ma koju poslaničku grupu što je sposobna da ispuni predizborna obećanja.
Molim vas, pozitivno je kada je neko sposoban da ispuni predizborna obećanja. Nema razloga tolikoj fascinaciji, toj sposobnosti, da verujete da to što oni ispune, nikada neće biti promenjeno. Biće, naravno. Hvala vam.

Reklamiram član 27. Samo hoću da iskoristim ovu priliku ne tražeći da se glasa o povredi, jer vi jeste intervenisali, ali posle toga kada ste dobili jasno priznanje poslanika da on nema nikakvo ovlašćenje i da pored toga ima pismo koje počiva na pretpostavci da je studirao u vreme kada je postojala etika na tom fakultetu i kada se ona posebno kao predmet učila i da zna koji su zakoni i da neće dovesti u opasnost i zloupotrebiti. Kakve ima veze koja je politička stranka, koja je kada na vlasti? Ključno je, ne mislim sa vama da polemišem, samo kažem da je mnogo važnije da Skupština vodi računa o osnovnim pravima građana, posebno ako je Skupština, svejedno u kom sazivu, i zakonima dodatno regulisala i predsednik Skupštine upozorio poslanika .
Još jednom hoću da kažem da mi kao Skupština, svejedno kojoj poslaničkoj grupi pripadamo, ovakve stvari uvek moramo da osudimo, kao što smo danas pohvalili jer smo govorili protiv piraterije. Narodni poslanik Veselinović namerno nije naveo tačan naziv jednog sajta, pa mi je predsednik dozvolio da se javim i da to pohvalim, jer time nije hteo da navede građane koji prate da učestvuju u pirateriji. Isto tako, kao što je ovo bilo pozitivno, ovo je primer, ne verujem da je narodni poslanik bio svestan kada je ušao u žaru polemike u ovakvo iznošenje podataka, ali moramo svi da reagujemo, nezavisno od pojedinačnog primera, da se ovako nešto nikada ne ponovi.

Hvala vam, gospodine predsedavajući.
Kao što znate, moraću da citiram nekoliko članova na koje se pozivam, a to vreme nije moguće uračunavati u vreme govora. Javljam se po članovima 1, 27, 103. do 111. Poslovnika, koji su povređeni u trenutku prekida rada ove Skupštine, za šta nije postojao ni jedan osnov. Zašto? Član 1. kaže – Ovim Poslovnikom uređuju se organizacije i rad Narodne skupštine i način ostvarivanja prava i dužnosti narodnih poslanika u skladu sa Zakonom o Narodnoj skupštini, u daljem tekstu zakonom.
U skladu sa tim, onaj ko je u tom trenutku predsedavao, prvo posle omaške, pretpostavljam da je u pitanju lapsus da nije moguće izreći opomenu ministru, moguće je. Kao što znate, predsedavao sam i prava opomena koju sam izrekao je tadašnjem ministru Mlađanu Dinkiću, a druga je tadašnjem ministru Velimiru Iliću. Zašto? Zato što su povredili na sednici Narodnu skupštinu, odnosno uvredili su narodne poslanike. Isto se odnosi na sve učesnike sednice i ako neko pravi nered u Skupštini predsedavajući je dužan da ga opomene da krši, ne samo Poslovnik i sve ove članove, već i Zakon o Narodnoj skupštini koji u članu 11. garantuje javnost rada. Taj član kaže – Javnost rada Narodne skupštine se obezbeđuje stvaranjem uslova za televizijske i interne prenose sednica Narodne skupštine, konferencijama za novinare, izdavanjem zvaničnih saopštenja, omogućavanjem praćenja rada Narodne skupštine od strane predstavnika sredstava javnog informisanja, posmatrača domaćih i međunarodnih udruženja i organizacija i zainteresovanih građana…
(Predsedavajući: Vreme, gospodine Markoviću.)
Upravo čitam nešto što nije moguće da se uračuna u vreme, ovo je citat.
… uvidom u stenografske beleške i zapisnike sa sednica Narodne skupštine, na internet stranici Narodne skupštine i na druge načine u skladu sa zakonom i Poslovnikom.
U skladu sa tim, i pre nego što je ovaj zakon donet, gospodine predsedavajući, građani Srbije, a neki i profesionalno, pokojni Draško Gagović, ulažući ogroman profesionalni trud, slikao je narodne poslanike u trenutku kada čačkaju nos, kada čačkaju uho, na različite načine, samo da bismo obezbedili javnost rada. U skladu sa tim, ako neko misli da zbog toga što je obožavalac nekoga, neko obožava RTS, neko obožava Mlađana Dinkića, ne znam šta je Mlađan Dinkić uradio na Tviteru, ali svako ima pravo da piše komentare u odnosu na ono što vidi tokom obezbeđivanja javnosti rada Narodne skupštine. U slučaju … (Isključen mikrofon.)

Gospodine potpredsedniče, gospodine predsedniče Skupštine AP Vojvodine, veliko je zadovoljstvo da konačno, ali moram da kažem zahvaljujući vama lično, gospodine Pastor, možemo danas da razgovaramo ovde o jednom zakonskom predlogu koji dolazi od Skupštine Vojvodine.
Shvatićete, da je ovo sa jedne strane kompliment vama lično, a sa druge strane, naravno, kritika, jer kao što znate, još ja sam 2004. godine sve zakonske predloge koje su došli, bili su zatečeni iz AP Vojvodine, prosledio Skupštini Vojvodine sa molbom, da se Skupština izjasni koji zakonski predlozi ostaju u proceduri, a koji ne. U toku saziva te Skupštine, Skupština Vojvodine se nije izjasnila i nije bila u mogućnosti da se ijedan zakonski predlog nađe na sednici Narodne skupštine.
U narednom periodu, danas sam to čuo, u sledeća dva saziva i stvarno sam šokiran, dogodila se uvreda i građana Vojvodine i njihove Skupštine, da kada je Statut AP Vojvodine razmatran u Narodnoj skupštini, uopšte kao predlagač, to sam danas saznao, nije pozvan predsednik Skupštine AP Vojvodine.
Zašto ovo govorim? Zato što u pozadini svih diskusija koja su danas išle, ja se vama izvinjavam, ali pretpostavljam da je i u Skupštini Vojvodine slično, prevrtljivost je politička kategorija, tako da ljudi danas zastupaju jedno, sutra drugo, tvrde, busaju se u grudi da će glasati za nešto što su četiri godine osporavali, ali dobro, to je sastavni deo, važnije je nešto drugo.
Važnije je da smo u svim diskusijama govorili o Ustavu, i vi ste videli da su se ovde zalagali za poštovanje Ustava, čak i oni poslanici koji su pre toga, pre donošenja Ustava uspevali da se založe, da Ustav bude donet sa 126 glasova narodnih poslanika, čak bez referenduma.
Oni su se danas hvalili da za Ustav nisu glasali, a da su slučajno glasali, vaša stranka je glasala i to poštujem, da su slučajno glasali, oni ne bi dozvoli, kažu, da ovakva odrednica uđe u Ustav a da se ne poštuje.
Kao što znate, prethodnih godina nije poštovana, ali sam dužan jedno obaveštenje i vama lično.
Vaša stranka, sticajem okolnosti, nije bila parlamentarna stranka u sazivu o kome ja govorim. Kao što znate, na početku tog saziva, deo narodnih poslanika, nikakva Vlada je predložio zakon, taj Zakon je izglasan i na osnovu tog Zakona nikada se više neće dogoditi da SVM ne bude predstavljen u ovoj skupštini, kao što se to neće dogoditi ni sa jednom strankom iole velike, glasovima Nacionalne manjine u Srbiji. To je ispravljeno.
Prilikom donošenja Ustava, zato kažem, dajem vam obaveštenje jer sticajem okolnosti vaša stranka nije bila tada parlamentarna, a vi znate da ja nisam glasao za Predlog Ustava, jedan od autora teksta dva člana, nijedan se ne odnosi na ovo pitanje, su za mene, u toj dodatnoj diskusiji koja je vođena u okviru Vlade i predstavnika različitih političkih interesnih grupa, su za mene bila sporna, a jedna nije bio jasan.
Taj jedan je član o kome mi danas diskutujemo. Meni nije bilo jasno zbog čega se ne navodi 7%, što je jedna rečenica koja nije tipična za ustave, nego se dodatno u tom istom stavu definiše koliko sedmina tih 7% će našta ići i upravo, kada sam postavio to pitanje, bilo mi je rečeno da je postojalo od strane, tada novog predsednika Vlade, tada se to zvalo Izvršno veće AP, sumnja da će se u Vojvodini olako trošiti novac, kao što se to dešava i u lokalnim samoupravama, videli smo sada kada su bili transferi, da naprosto kada se ne definiše, da se često, olako troši novac na plate i administraciju, umesto na kapitalna ulaganja, pa je onda unet član koji definiše i koliko delova onoga što ide u budžet. Velika je nejasnoća u narednim godinama u tome i bila, vaša stranka i poslanici vaše stranke i danas koji su bili u prethodnom sazivu, sede ovde, oni su se svih ovih godina dosledno zalagali da se ovaj član ispoštuje, ali se nije postavljalo pitanje da li prihoda ili ukupnog budžeta.
Moram da vam kažem zašto, pošto vidim da vam to niko nije rekao. Kada su izvršena usaglašavanja konačnog teksta Ustava, na jednom primerku se na stranici na kojoj se nalazi ovaj član, nalazi ispod ispisana računica koliko je to sredstava u toj godini i pored te računice su dva parafa.
Jedan je paraf tadašnjeg predsednika Vlade, to je gospodin Pajtić, izvinjavam se što govori o njemu što je odsutan, ali ja o njemu govorim pozitivno i kao predstavnik opozicije i kao predstavniku pozicije, takvo je moje iskustvo, znači, njegov paraf i paraf čoveka koji je u tom trenutku bio ministar finansija.
Taj čovek, takođe, nije uticao, kao što znate, na finansije narednih šest godina, sada je ponovo ministar finansija. Zašto je ovo važno?
Prilikom štampe Predloga ustava, neko je u štampariji Narodne skupštine, u zgradi u Kralja Milana, kopirao tu stranicu, pa sam ja zaustavio štampu, jer se na toj kopiji vidi i računica konkretnog budžeta, koliko iznosi tih 7%, i istovremeno se vide i parafi ove dvojice ljudi. Naravno da je to što je pogrešno odštampano uništeno, ali ne brinite, taj primerak se nalazi u mojoj privatnoj arhivi. Ako bude zatrebao nekada Ustavnom sudu ili ma kome ko je zainteresovan, ja ću ga staviti na uvid.
Zašto je ovo važno? Pa to je godina u kojoj je budžet imao suficit, pa su naravno oni koji su stavljali paraf bili zainteresovani, pre svega, naravno, potpuno legitimni predstavnici Vojvodine, da se što više novca odvoji, što više od prihodne strane, pošto, kažem, bio je suficit, a ne slučajno od rashodne strane.
Naravno da sada kada imamo ponovo istog ministra finansija, znamo koji su bili dogovori, ali ovo nije presudno za razlog koji je vas rukovodio, pretpostavljam i Skupštinu Vojvodine, da jedan ovakav zakon predloži. Zašto? Zato što ste pretpostavljam i vi, a Skupština Vojvodine je najviši organ vlasti Vojvodine, i nesporazumi su i do sada proisticali iz toga, pa i prilikom donošenja Ustava. Ja sam jedini koji je zvao i predsednika Skupštine Vojvodine, gospodina Kostreša i predsednika Vlade, tadašnje, gospodina Pajtića, na razgovor. Svi ostali koji su vodili razgovore, smatrali su da predsednika Skupštine Vojvodine uopšte ne treba zvati, pa gospodina Kostreša više niko nije ni zvao.
Red je, da se upravo sa stanovišta Skupštine, kao najvišeg organa vlasti, postavi pitanje. Ono će biti postavljeno na sledeći način i vi to dobro znate, tako što će se prvo predložiti zakon o finansiranju, koji će jasno definisati sve ono što izaziva nesuglasice. Drugo, što će pretpostavljam, već sada, posle odluka Ustavnog suda, nadam se da nam više nikakve odluke Ustavnog suda neće trebati, a da to ne bi bio marketing, oni koji žele da Ustavni sud brzo reaguje, treba da podnesu ustavnu žalbu, onda će u roku od 24 sata, pre nego što se izglasa neki zakon, Ustavni sud morati da donese neku odluku.
Dakle, biće neophodno izmeniti Statut i to je idealna prilika da se reši ne samo ovo pitanje, već čitav niz propusta koji postoji. Molim vas, ovde ja ni na jedan način ne želim da se mešam, ja nisam stanovnik Vojvodine, ali kada sam dobio tri dana pre izglasavanja Predlog statuta, koji je tada bio u radnoj verziji, ja sam prijateljima iz Lige socijaldemokrata, koji su mi poslali na pitanje – da li nešto može da se ispravi, jasno rekao ne može, jer je veliki deo Statuta pisan nepravničkim jezikom. Zbog toga, danas u Statutu ne postoji osnov da je moguće rasporediti budžet i nadležnosti prema lokalnoj samoupravi, prema opštinama, pa čak i prema celinama, kao što su Bačka, kao što je Srem, kao što je Banat, a veliki deo problema u identifikaciji građana prema trošenju budžeta, čuli smo to i danas u diskusiji, počiva upravo na tome kako se ta sredstva troše.
Završavam jednim malim obaveštenjem za one koji su danas postavili to pitanje gospodinu Pastoru, a on je ovde prisutan, što je moje veliko zadovoljstvo, u međuvremenu je izveštaj o troškovima, trogodišnji izveštaj Fonda za kapitalna ulaganja je razmatran, kao što znate, i on se sada nalazi na Skupštini Vojvodine, pa i oni koji budu imali primedbe tog tipa će to moći da provere. Hvala vama još jednom što ste ovde, veliko je zadovoljstvo.

Pretpostavljam da veliki broj poslanika ne zna da je u pitanju dodavanje naslova člana 6, jer to je tema o kojoj govorimo. Naprosto, evo sada u ovoj lepoj diskusiji smo čuli mnogo toga što govori o tome da je 12,00 časova, da je gledanost velika, da je ovo dobra prilika, da na različite načine novi poslanici mogu da nauče kako je moguće povodom jednog amandmana da pokrenete velike opšte političke teme, za koje smo svi zainteresovani, a da pri tome na kraju polemike saznamo da svi koristimo činjenicu da je sa nama ministarka Đukić Dejanović, koja zna da ne mora amandmanima, jer ako hoćete da nekome omogućite da lakše zaspi, tu pomažu pilule, različite terapije, ne mora amandman.
Amandman glasi i ja potpuno razumem i motive i sadržaj i sasvim je normalno da su ga predložile tako iskusne poslanice i kvalitetne kao što su gospođa Donka Banović i Milica Vojić Marković, ali molim vas, u pitanju je amandman koji visoka opšta načela, sadržana u našem Ustavu, u međunarodnim opšte prihvaćenim pravilima i međunarodnim ugovorima, amandmanom dovodi u jedan tehnički zakon i to ih dovodi posle član 5.
Dakle, naprosto sa stanovišta pisanja zakona, ovde nije mesto ponavljanja jednog takvog opšteg načela koje je već utvrđeno višim zakonskim aktima.
Zbog čega ovo govorim? Zbog toga što pretpostavljam da je svim ozbiljnim poslanicima izuzetno važno da se jedan ovakav, ne sa ovim definicijama, pa tome služe amandmani da probamo da drugačije definišemo i neke termine koji se ovde pogrešno zovu pojmovima, ali da jedan problem koji naše društvo ima, a tiče se mogućnosti nekontrolisanja migracija, to nije moguće, već potencijalnog upravljanja migracijama, sada definišemo sa stanovišta nosioca, jer to nismo imali do sada definisano adekvatno i sa stanovišta efikasnosti, jer Srbija ima veliki problem sa lažnim azilantima koji stižu iz Srbije, ali još više kao što znate, zbog toga što su naše granice na različitim nivoima propusne, jer su propusne i granice drugih zemalja i mi imamo veliki problem, naši građani, videli ste u Loznici prošle godine kakav problem imaju, u čitavim delovima, da sa jedne strane štitimo osnovna ljudska prava, a sa druge strane nalazimo način da obezbedimo i sigurnost i humanost i za naše građane, ali naravno da izbegnemo i čitav niz problema koji ugrožavaju neka načela koja se tiču svih građana, kao što je vizni režim.
Mi pokušavamo samo kroz ovaj zakon i ja se zahvaljujem svima koji pokušavaju da ga poprave, da nađemo tehnički način, da lociramo ovu materiju i da sa stanovišta zakona odredimo barem onoga ko će za to biti odgovoran i osnovna načela koja možemo da učinimo.
Inače, ovo nije nikakav sistemski zakon i u tom smislu ne možemo očekivati ni ovakav amandman. Hvala na razumevanju.

Hvala vam gospođo potpredsednice.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, razumem kada je krenula politička strast da smo pozaboravljali o čemu smo pričali u načelnoj raspravi, a sa druge strane su u pravu oni narodni poslanici koji su rekli da deo amandmana govori o onima koji su postali sastavni deo zakona i o onima koji nisu. Sada o njima diskutujemo. Oni se tiču osnovnih načela zbog kojih se ovaj zakon donosi.
Kao ovlašćeni predstavnik za ovu tačku dnevnog reda, moram da podsetim na nekoliko činjenica za koje sam mislio da smo ih raščistili, jer je ministar u obrazlaganju i najveći broj poslanika, koji su diskutovali, su konstatovali sledeće. Svakako amnestija se preporučuje već godinama. Potpuno je razumljivo da ovakav zakon nije predložen na kraju nečijeg mandata, jer se to uvek smatra nekom zloupotrebom ili pokušajem da se nešto dobije. Ona se preporučuje ne samo od strane Ombudsmana i čitavog niza međunarodnih organizacija, već očito zbog rezultata koje su ovakvi potezi dali u zemljama, gde je zbog sličnog stanja amnestija primenjena. Od zemalja u regionu, kakva je Crna Gora, do Italije gde je pre nekoliko godina, u ovom procentu, bila izvršena amnestija.
Zašto ovo govorim? Zato što je nekoliko puta istaknuto da je amnestija akt političke volje. Naravno, ali ovo nije nikakva politička amnestija. Drugo, ona nije akt milosrđa. Da je država u stanju da pravi zatvore, da obezbeđuje kadrove, gospodin Čikiriz nije ovde, on je govorio o tome, da se vrši resocijalizacija, ona ne bi morala da pribegne jednom ovakvom zakonu iz nužde. To je prvo.
Drugo, trenutno stanje, a ono je nepodnošljivo. Razumem da ljudi zbog političke strasti često u društvu, koje inače nije humano, nije humano prema ljudima na slobodi, a posebno je nehumano prema onima koje ne vidi, a posebno prema ljudima koji su izolovani, pa i ljudima u zatvoru, da se u diskusijama zaborave prava tih ljudi.
Ono što je važnije, ako treba koristiću vreme poslaničke grupe. Podsećam vas šta smo tom prilikom konstatovali, ne mi ovde u diskusiji, nego citirajući nalaze čitavog niza međunarodnih organizacija i Ombudsmana kome smo dali poverenje, jednoglasno, pre nepunih mesec dana, a to je da su ne bezbedni zatvorenici, da su ne bezbedni čuvari, da se umesto svega onoga zbog čega se ide na izdržavanje zatvorske kazne, mi smo dodatno u situaciji da se mnogi osuđenici u toj situaciji kriminalizuju, da to ugrožava građane u zatvorima, da se ne ispunjava osnovna funkcija pravde.
Amnestija nikada nije stvar pravde. Da se razumemo, amnestija nije pravedna. Zbog toga shvatam da se govori o pojedincima. Ne krećem se u tim krugovima, ne poznajem nikog iz tih krugova, pa ne znam o čemu je sve pojedinačno reč, ali je važno da mi govorimo o većini.
Pitajte građane Valjeva, građane Niša, građane Sremske Mitrovice, Sombora, Zrenjanina, Beograda, Požarevca, koliko god hoćete, koje su sve posledice ovakvog stanja u zatvorima.
Posebno je pitanje pitanje žrtava. Već smo pomenuli u načelnoj diskusiji koliki je problem lica koja ne idu, to nije tako veliki broj kako smo čuli danas, mislim da mi je gospođa Malović skrenula pažnju da je mnogo manji broj tokom privatne razmene podataka, ali je svakako veliki broj lica koja su pravosnažno osuđena a ne idu na izdržavanje kazne. To je najveće ruganje i to je najnepodnošljivije onim porodicama žrtava nad kojima je neko zlodelo izvršeno.
Ono što mene čudi, mi smo u nekoliko navrata čuli da se ovde osporava, to je već pitanje, ne morala, nego zdravog razuma, ono što piše u obrazloženju zakona, a to je da su se promenile društveno-ekonomske i političke okolnosti. Ustaju poslanici koji kažu – ništa se nije promenilo za poslednjih 12 godina. Kako se ništa nije promenilo? Šta ste radili, ako se ništa nije promenilo? Posebno to reći u ovom domu. Mnoge stvari su se promenile na gore, mnoge na bolje, ali se promenilo skoro sve.
Kada je u pitanju ovaj zakon, daću vam poseban primer kojim će valjda svima biti kristalno jasno šta se promenilo. Promenilo se zakonodavstvo i promenila se sudska praksa. Tamo gde zločine, i to pravilu teška ubistva, izvršavaju žrtve nasilja, jer nasilja u porodici često završavaju tako, nažalost, što posle dužeg vremena žrtve koje trpe nasilje pribegnu nasilju, izvrše ubistvo i to je po pravilu teško ubistvo, jer te vrste osoba nisu iskusne u kriminalnim radnjama, ni ne znaju kad su ubile. To su često ubistva sekirama itd, da ne pominjemo zbog javnosti čitav niz tih situacija.
Svi koji su se sreli sa ovim predmetima znaju da niti je policija bila edukovana, niti je imala zakonski osnov, niti je sud znao kako da postupa u prethodnim slučajevima, u slučajevima koji su prethodili tom konačnom činu nasilja, pa je sud po pravilu, kao što znate, žrtve vraćao zločincima. Kada prijavite nasilje u porodici, čak i kada reaguje policija u prethodnoj deceniji, onda sud u stvari ne zna šta drugo da radi, nema ništa na raspolaganju, pa dok se ne reši slučaj vraća u to porodično okruženje. Sada se sve to promenilo. Imate zakonske osnove zahvaljujući upravo ovom domu u nekoliko saziva. Imate edukovanu policiju. Imate angažovanu lokalnu samoupravu i civilni sektor. Imate kuće u koje se sklanjaju žrtve nasilja.
(Predsedavajuća: Gospodine Markoviću, dužna sam da vas podsetim na vreme.)
Zašto vam ovo govorim? Zato što je nekoliko puta rečeno, ne samo da se ništa nije promenilo, već je rečeno da neke stvari ne moraju amnestijom, nego pomilovanjem. Ovakvi slučajevi su najčešći predmet pomilovanja. Ali, odmah da vam kažem, potpisao sam 18 od 24, 18 pomilovanja se odnosilo na takav slučaj. Prethodni predsednik Boris Tadić je u jednom slučaju isključivo takve slučajeve pomilovao. Da li shvatate, kao što u slučaju amnestije, ne odlukom ove skupštine, nego sud pojedinačno mora da donese odluku za svaki slučaj da bi se neko oslobodio, za pomilovanje je neophodno da se ono zatraži. Ovakve osobe, one su još uvek u zatvoru, to su ljudi koji su izvršili kriminalna ubistva, su po pravilu osuđivane na kazne preko 15 godina. To je možda jedini primer pravde.
Pretpostavljam da će i sadašnji predsednik u pomilovanjima, tamo gde se zatraže, ali ta lica iza sebe nemaju hrpe advokata, ta lica nemaju podrške porodice, kao što znate, nisu u situaciji da pokrenu proces i da zatraže pomilovanje, već je ovo jedini čin moguće pravde. Ali, još jednom hoću da istaknem da je šteta, i time završavam, ovakvi zakoni treba da se donose konsenzusom, šteta je što smo tu priliku propustili. Neki od amandmana, pogledaću, pretpostavljam da ću za jedan amandman gospodina Veselinovića glasati, neki od amandmana su delimično usvojeni i to amandmani koje je Odbor za pravosuđe predložio, ali u svakom slučaju vas molim da iskoristimo do kraja današnju raspravu i da u narednom periodu vidimo da li je moguće da što veći broj narodnih poslanika glasa za ovaj zakon. To je zakon, još jednom kažem, koji nije akt milosrđa, nije pravedan, on je iz nužde, ali je on jedan od preduslova da možemo da pravimo bezbednije i humanije društvo. Hvala najlepše.

Gospodine predsedničke, gospođo ministarka, dame i gospodo, samo da ukratko potvrdim, prvo zahvalnost vama, gospođo Mihajlović, pošto je povučen jedan predlog zakona, ni jedan od ova tri zbilja nije iz vašeg resora i ovo je vrlo korektno sa vaše strane, ne samo prisustvo formalno, već i aktivno učešće.
Moja obaveza je da kažem da će URS glasati za sva tri predloga i ja lično iz vrlo jednostavnog razloga. Prvo, koliko god, ovo je Srbija, pa naslušali smo se svega, o onome šta nije predmet ovih garancija, odnosno Zakona o ratifikaciji, ali ono što jeste, pitanje vode u Subotici. Očito, trajalo je godinama, bilo je neophodno angažovanje i lokalne samouprave, ko god bio na vlasti. To nije pitanje od juče. Bilo je neophodno i da se nađu adekvatni projekti i da se obezbedi kredit i svakako, pretpostavljam kao i ostali, ako sam dobro pratio šta su rekle ostale poslaničke grupe, svakako da ćemo za to glasati.
Kada je u pitanju nešto, ne znam čemu metafore koje smo slušali, ovu su konkretni problemi koji se tiču završenih projekata za deo rešenja železnice. Ako bolje razmislite, ja ne moram da čitam, to znam napamet jer sam ja sa Rakovice, pa znam šta znači Rakovica – Resnik u jednom istorijskom jezgru Beograda, znamo svi šta znače Jajinci – Mala Krsna, Lapovo – Bagrdan, Paraćin – Ćićevac, Ćićevac – Stalać, ali hajde da budemo malo ozbiljni. Ove deonice su opevane u narodnim pesmama. Od 1904. godine, kada je napravljena ta pruga Beograd –Niš i kada je puštena, ovo su sporne deonice. Razumem da je bio dobar povod da se podsetimo nerešivih, već decenijama nerešivih stvari. Pitanje pruge za Novi Pazar, potpuno razumem zašto ste rekli, ali kao što vidite, mi još uvek rešavamo ono što je bilo sporno 1904. godine. I tada su diskusije bile mimo onoga što je bila tema dnevnog reda. Još jednom podsećam, zbog građana, na ovom delu koridora, zbog stalnih problema na ovom delu koridora, isto kao i u slučaju Subotice, zbog građana Subotice, svakako ćemo glasati za ove garancije prema istoj banci. Dakle, u pitanju su najpovoljniji krediti i podsećam da je to "EBRD".
Ono što smo pomenuli, samo da naglasimo, izuzetno je važno da u međuvremenu, da nam se ne bi dešavalo kao u ovim slučajevima, da posle nekoliko decenija kad dođe na red, mi rešavamo osnovne probleme, pitanje zemalja Crnomorskog sliva i Zakavkazja i naše buduće saradnje sa njima, vrlo je važno da u međuvremenu pravovremeno, da nam se ne desi kao što nismo mogli da aktiviramo ovaj deo oko projekta železnice, faktički devet meseci, nećemo moći još tri meseca, neko od poslanika je skrenuo pažnju, jer zavisimo od načina na koji Skupština ratifikuje ove vrste sporazuma, jer oni traže plenarnu sednicu, zalažu se da to ne bude više tako.
U ovom drugom slučaju, kada je u pitanju sporazum sa Gruzijom, mi idemo u susret. Unapred rešavamo čitav niz budućih pravnih problema koji će nam u daljoj saradnji trebati i naravno da ćemo i za ovaj sporazum glasati. To je jedino što sam želeo danas da vam kažem. Hvala vam.

Samo jedna mala napomena zbog čega ovaj amandman nije moguće prihvatiti, pošto je diskusija o amandmanima.
Molim vas, nema razloga da širimo diskusiju. Podsetimo se svega šta smo zajednički govorili tokom načelne rasprave. Ovde Skupština nije niti advokat neke banke, niti samo zakonodavac, nego je kao najviši predstavnik države, kao najviše telo, istovremeno i vlasnik koji je opomenut od strane Narodne banke da u jednom slučaju, gde je bio i vlasnik i menadžer, to je bila država.
Nije ministar država. Jedini koji u celini predstavlja je predsednik Republike ili Skupština, Narodna skupština Republike Srbije. Da nije poštovao zakone, da se nije ponašao u skladu sa zakonima i da će zbog toga trpeti posledice, deponenti, između ostalog, jedne banke, da li je bilo drugog načina nego da se Skupštini, koja je zakone donela, ali čije su zakone očito kršili ili nisu dovoljno aktivirali, da zaštite samo zahvaljujući činjenici što je država bila stopostotni vlasnik negde, nastaju posledice koje mogu da se tiču ne samo velikog broja lokalnih samouprava, preko 250 hiljada građana?
Zbog toga se obratio opet onaj ko je za to ovlašćen, kog je Skupština izabrala. Vlada se obratila nama i kao vlasniku i kao zakonodavcu i kaže – šta sada da radimo, da spasimo jednom hitnom intervencijom ove uloge?
Primedba je bila i moja, pošto je to vanredno, mora da se ograniči vreme i mora da se ograniče banke, da ne bismo ugrozili ceo bankarski sistem.
Pošto su u međuvremenu na Odboru prihvaćeni ti amandmani, više nema pravnih prigovora što se ovog osnovnog problema tiče. Hvala vam.