Predloženim amandmanom se vrši dopuna u članu 68. koji reguliše prekršaj organa javne vlasti, odnosno odgovornog lica u organu Republike Srbije, organu teritorijalne autonomije i organu jedinice lokalne samouprave tako što se predviđa prekršajna odgovornost i za postupanje suprotno članu 34. koji se odnosi na zabranu nejednake zarade za isti rad ili rad jednake vrednosti.

Nažalost, tema kojom ćemo se baviti čini mi se još studioznije, prema raspoloživoj statistici prosečne plate koje primaju žene niže su od prosečnih plata muškaraca, a platni jaz u Srbiji, a o tome sam govorila u raspravi u načelu je 8,8%. Jeste on negde, mislim da smo među zemljama koje imaju najmanji platni jaz u Evropi sigurno, čini mi se da je procenat 23 na svetskom nivou.

Važno je da postoji i kaznena politika koja će imati i preventivni karakter i na neki način naterati sve nas, a posebno odgovorne da se pridržavamo zakona i ne pribegavamo bilo kojoj diskriminatoronoj radnji ili aktivnostima. Ja kao socijalista negde imam i moralnu obavezu da se za ovu vrstu jednakosti borim. To je ono što ste sigurno čuli svaki put kada smo i u predizbornoj kampanji i posle nje, u nastupima predsednika SPS, jedan od osnovnih elemenata je bio jednakost i zaista izjednačenje plata između muškaraca i žena.

Negde mi je moralna obaveza bila da naglasim, pre svega, i amandmanski intervenišem, kada je ovo u pitanju, jer to jeste naš princip, i jeste princip da svi žive od svog rada, i čini mi se, da sam negde kod izveštaja Poverenice za rodnu ravnopravnost, čak govorila o nekom primeru, neke sudske odluke, sada ja nisam stigla da na vreme svoju koleginicu mladu, dobrog pravnika Dubravku pitam, da me podseti o čemu se radilo, ali znam da je tužba bila upućena i od strane muškarca i od strane žene, da je presuda išla u korist muškarca, odnosno da se žena žalila, zato što je za isti staž i isto radno mesto dobila nešto manju penziju, nemojte me držati za reč. To sam smetnula sa uma, ali se sećam tog primera koji mi je tada pomogao da praktično pokažem kako to izgleda.

Pošto je ovo poslednji amandman na ovaj zakon, koji sam podnela, ovde ću i završiti, ali na jedan specifičan način, pre svega hvala vama kao Ministarstvu, Vladi Republike Srbije koji su razumeli moju intervenciju, hvala kolegama koje su ovo podržale. Ali, ono za šta posebno hoću da se zahvalim, jeste za činjenicu da uprkos kritikama, posebno hvala uvaženom kolegi Komlenskom, jer negde mi se čini da je upravo ovo put da se dođe idealnih rešenja.

Studiozno se bavio sa predlogom oba zakona i zaista, prezentovao ono što iz svog ugla možda vidi na jedan način, koji mi ne prepoznajemo, ali smo o tome razgovarali i uvek je dobro o tome razgovarati.

Ženska parlamentarna mreža, koja je mogla zajedno sa mnom od prve do poslednje poslanice u ovom sazivu parlamenta da potpiše sve što sam ja podnela kao amandmane i gotovo cenim da isto misli, ima svoju funkciju, opravdala je svoje postojanje, i čvrsto verujem da će u perspektivi nadograditi sve ono što ste davno počeli sa nekim drugim sazivom.

Ali, ono što je važno jeste, reći građankama Srbije, koje imaju ambiciju, ili nemaju ambiciju da se bave politikom, ali imaju ambiciju da žive život, glasanjem za ova dva zakona, možda nismo uradili ništa epohalno, ali sam gotovo sigurna da smo stvorili platformu da nadogradite kvalitet svog života.

Da bismo mogli da vam iz ovog zakonodavnog organa ili iz bilo kog izvršnog organa pomognemo, moramo da čujemo šta su problemi, i na to nikada nećemo ostati gluve ni kao žene ni kao muškarci.

Ovaj saziv, uprkos činjenici da nismo svi jednako razumeli predloge ovog zakona, da nije za sve bilo jednako prihvatljivo, ima svoju prednost i pokazao je da je Srbija 21. veka Srbija razumnih ljudi, da mi i o svojim razlikama možemo da razgovaramo sa pre svega, ambicijom da ih umanjimo.

Da umanjimo taj jaz, koji se tiče razlike između muškaraca i žena najpre, jer je to nekako do skoro bio jedini jaz, a onda i sve ostale koji su se otvorili, kada smo spoznali da postoje još neke kategorije.

Možda sam propustila da naglasim još jednu kategoriju ljudi na koju sam posebno osetljiva, a to su samohrani roditelji, koje takođe, nismo umeli da do kraja prepoznamo.

Ne bih ja bila Snežana Paunović, ako na kraju ne bih rekla, da imamo još jednu kategoriju kojom se moramo studiozno baviti, a to su izbegla i raseljena lica, ona lica koja žive tuđi život 20 i nešto godina, ne zato što on nije naš, nego zato što smo se prilagodili nečemu, jer smo morali.

Sve su to neke kategorije društva sa kojima se susrećemo na dnevnom nivou, manje ili više, uočljive, i neke su se prosto uklopile u sistem, navikle na sve, neke nisu i zbog toga trpe teške, pa na kraju ako hoćete i neka lična opterećenja i frustracije, i treba ih prepoznati i pomoći.

Uvek će mi biti zadovoljstvo da razgovaramo o zakonima, koji unapređuju kvalitet života, pre svega naših građanki u tom delu sam, uvek prvo žena pa sve ostalo.

Zahvaljujem se svima na pažnji.

Zahvaljujem, potpredsedniče Orliću.

Uvažene kolege, poštovane građanke i građani Srbije, nekako uvek simpatična rasprava kada govorimo o izboru članova Regulatornog tela za elektronske medije, zato što nam je nametnut, pre svega jedan manir da stalno nešto branimo intenzivnije nego što bi trebalo.

Odbor za kulturu i o tome je govorila predsednica odbora i ovlašćeni predstavnik moja uvažena i draga koleginica Sandra Božić, završio je svoj deo posla i utvrđena je lista kandidata na osnovu predloga nadležnog odbora Skupštine AP Vojvodine.

Ono što moram da kažem sa pozicije nekog ko je i sreo kandidate o kojima ćemo se izjasniti u danu za glasanje jeste da se zaista radi o dva čoveka koja zavređuju pažnju i zavređuju poverenje i sigurno bi, odnosno ko god od njih bude bio izabran u danu za glasanje odgovoriće onom zadatku koji ima na najbolji mogući način i oko toga gotovo da nemam dilemu.

Prvi kandidat Milorad Vukašinović, zaslužuju ovi ljudi da se o njima kaže par reči, sa bogatim iskustvom, jedna bogata biografija koja zaista delegira njega na funkciju člana Regulatornog tela za elektronske medije i drugi kandidat, znatno mlađi, Goran Eror, takođe novinar ali isto tako jedan mlad i rešen čovek da se posveti poslu koji podrazumeva članstvo u ovom telu.

Međutim, ono što se dešavalo i sa čim su se prvo oni suočili, pošto govorimo o kandidatima iz AP Vojvodine, jeste ta nemilosrdna prozivka kako su i jedan i drugi politički bliži SNS, SPS ili kome već i opet se vraćamo na onaj početak, a ja ću se svesno baviti time da se samo nama iz vlasti spočitava nekakav direktan uticaj na izbor članova Regulatornog tela za elektronske medije, kao da u periodu pre nas… Mi nikada nismo imali situaciju da Skupština Srbije ili Skupština AP Vojvodine predlaže članove i ne znam tačno po kom se to ključu radilo tad.

Ako mi danas sve što radimo radimo sa ambicijom i sve što kažemo ne sagledavajući, pri tome, ko su ljudi o kojima govorimo. Znate, došli smo kao društvo ili bar pokušavaju da nas dovedu do stadijuma da prvo razmišljamo kome neko pripada, a onda šta su mu kvaliteti, što je nedopustivo. Naročito je nedopustivo ako govorimo o kandidatima za članove Regulatornog tela za elektronske medije.

Moramo sagledati šta su elementarne karakteristike ljudi koje predlažemo na ove odgovorne funkcije. Potpuno se slažem i neko je od mojih prethodnika govorio šta sve treba uraditi, koliko treba unaprediti zakone. Da, prirodno je i to će ovaj saziv skupštine uraditi ukoliko dođemo u posed predloga zakona koji se tiču medija.

Ono što je važno reći jeste da nije dovoljno da vi sada budete politički oponent i napadate sve te ljude potpuno nesvesni da oni iza sebe imaju biografije, prijatelje, porodice i dugo radno iskustvo, ili pak, entuzijazam jedne mladosti koji nije nikakav hendikep.

Za mene je zaista posebno interesantno bilo da jedan mlad momak, kakav jeste Goran Eror koji je rođen 1991. godine, ima ambiciju da se uključi u rad Regulatornog tela za elektronske medije. To obećava da generacije kojima treba da ostavimo ovu Srbiju, koje dolaze posle nas i te kako imaju svest o tome šta su obaveze, šta je ono gde mogu da svojim učinkom unaprede sutra za sve nas zajedno.

Kada sa pozicije neko ko je apsolutno zreo, poput uvaženog gospodina Vukašinovića koji je 1967. godište, imamo kandidata onda je to impozantna biografija i ne može se ona osporiti. Zaista, ko god da je pročitao, a ja verujem da jesu, jer je bila dostupna, nema ni jednog zareza koje bi neko ovom čoveku mogao sada da spočita kao nekvalitet, osim što ukoliko čujem vrtelo se po nekim medijima, ja sad ne znam tačno po kojim, kako su to režimski kandidati.

Koliko ja znam, i jedan i drugi su bili u obavezi da nadležnom odboru, odnosno Odboru za kulturu Skupštine AP Vojvodine dostave papire i svoju kandidaturu i da nisu ispunjavali uslove, sigurno se ne bi našli najpre pred Odborom za kulturu Skupštine Republike Srbije, a onda ne bismo ni mi dali pravo da se nađu pred vama u plenumu.

Sve ovo govorim zato što svaki put kada se dotaknemo REM-a, još od onog perioda kada smo imali onaj sjajan zahtev da ne znam kako biramo članove REM-a i da ne znam kako Evropa bude uključena, pa su to uvažene kolege iz EU ili bar predstavnici shvatili bukvalno, iskrivljena kompletna slika, i o tome smo čak juče govorili.

Intenzivno se trudimo da iskrivimo sliku o tome šta Srbija danas jeste, a Srbija danas jeste zemlja u kojoj imate pravo na ambiciju, u kojoj imate pravo i na patriotizam i na rodoljublje, ali nemate pravo da o nama stvarate sliku samo na bazi toga što neke ambicije koje su vam poprilično nerealne, neutemeljene pre svega u činjenici da nemate dovoljnu podršku, prezentujete kao nekakav atak na slobodu, na mogućnosti. Prosto, ja ne poznajem taj vokabular, ne mogu to ni da citiram. To biste, profesore Atlagiću, vi radili bolje nego ja. Stvarno, fali mi reči u tom delu.

Dakle, ko god da bude izabran od predložena dva kandidata, REM će dobiti svog osmog člana i moći da funkcioniše nesmetano. Sigurna sam da će biti kooperativni, pre svega, a drugo, mislim da će uneti jednu novu energiju, nezavisno od toga da li ćemo birati mlađeg ili starijeg kandidata.

Moram da kažem da, ako bi se ticalo mene kao nekog ko će o tome odlučiti, ja bih prednost dala mladom čoveku, ali to je nešto što ja generalno mislim i ne insistiram da tako misli bilo ko od vas, niti mogu da bilo koga od vas okrivim ukoliko biste mislili drugačije nego ja, jer opet se vraćam na početak, dva kvalitetna kandidata bez i jedne jedine mrlje koja bi mogla da im se spočita.

Sve što bih preko ovoga govorila o izboru člana za REM, bilo bi suvišno i vrteli bi se u krug. Iskoristiću svoje vreme da ukažem na još jedan sitan detalj, ne manje važan, nije u skladu sa dnevnim redom, nije u temi.

Izvinjavam se predsedavajućem, a i svim vama što ću iskočiti na trenutak. Ali, TANjUG je upravo objavio vest, citirajući, ja mislim da je ovo „Kohaditore“, kosovska ili šta god da je, takozvani premijer privremenih institucija na Kosovu oglasio se i rekao da su potvrdili interes i spremnost da napreduju ka EU i istovremeno razgovarali sa prijateljima i kolegama ovde u Briselu kako da nam pomognu u sprovođenju reformi, a sa druge strane, da uverimo pet država članica koje nisu priznale nezavisnost Kosova da ga priznaju.

Ne mislim ja da je bilo ko Aljbina Kurtija shvatio niti ozbiljno, niti će ga poslušati, od pet država koje nisu priznale Kosovo, ali ovo svesno govorim u Skupštini Srbije zato što je grubo prekršen Vašingtonski sporazum jednom ovakvom izjavom, a kamoli pokušajem.

Do kad neko misli da će Srbija, koja je tolerantna, iako ja moram, zaista bih ostala dužna ako ne kažem, posle one rečenice – tužba za Srbiju znači pala muva na medveda, predsednika Srbije, grehota bi bilo reći nešto preko toga, jer ja stvarno sve njihove intervencije vidim bukvalno kao – pala muva na medveda. Ali, jedna ovakva zloupotreba Aljbina Kurtija u sred Brisela govori samo o tome da oni neće prestati sa improvizacijom, improvizacijom u kojoj im, nažalost, pomažu da uprkos svom našem trudu, svoj našoj širini, ipak od Srbije naprave nekoga ko nije za konstruktivni dijalog. O, da, za konstruktivni dijalog jesmo, ali nismo za dijalog u kome on očekuje da ćemo doći do normalizacije odnosa Beograda i Prištine isključivo i samo to vidi u međusobnom priznanju.

Nemamo mi šta da priznamo kada je u pitanju Aljbin Kurti, osim što bi time mogli da se pozabave stručnjaci. Imam uvažene kolege poslanike iz oblasti medicine. Tu bi bilo prostora za neka priznanja, ali sam ja ekonomista, ne smem time da se bavim. Sve ostale ambicije Aljbina Kurtija svode se i na ambicije ili bar na slične u odnosu na one koje nam spočitavaju sve ostalo što u Srbiji danas imamo ili nemamo.

Još jednom se izvinjavam što sam izašla iz dnevnog reda čitajući ovu vest, ali mislim da je zaista važno da srpska javnost čuje da ono što su kobajagi obećali čak i nekim svojim mentorima u Americi, koji su na njih hipersenzitivni, uvažena gospoda koja sebe zove vlastima niti će poštovati, niti im pada na pamet da se toga drže.

U danu za glasanje ćemo svakako, izjašnjavajući se o svim ostalim tačkama dnevnog reda, kao poslanička grupa SPS dati svoj glas jednom od kandidata, ko god da bude izabran. Ja danas koristim priliku da mu zaista čestitam, ali i da zamolim, pa na koncu i obavežem ga sa pozicije člana Odbora za kulturu, da posao koji ćemo mu poveriti, pre svega, obavlja odgovorno i u skladu sa Ustavom ove države Srbije, a da sve ostale opaske koje će doživeti nekako preživi i ignoriše. To je posledica javnog života i to negde manje-više trpimo svi. Hvala.

Zahvaljujem, potpredsedniče.

Uvažena ministarko Čomić sa saradnicima, ministre Ružiću sa svojim saradnicima i uvaženi predstavnici pokrajinske Vlade, poštovane kolege, građanke i građani Srbije, danas pred nama je set važnih zakona. Znam da ništa novo nisam rekla. Neću se baviti prvim zakonom koji je na dnevnom redu, Zakonom o srednjem obrazovanju, jer su o tome zaista iscrpno govorili i profesor Žarko Obradović i Đorđe Milićević. U stvari, ja generalno ne govorim posle profesora Obradovića kada je upitanju prosveta, to bi bilo isuviše hrabro, ali se hoću baviti zakonima koji su takođe na dnevnom redu, to je Zakon o zabrani diskriminacije, Zakon o ravnopravnosti i Zakon koji se tiče Sremskih Karlovaca.

Mnogo smo simpatičnih detalja čuli, ali ću početi svoju diskusiju sa pozicije ravnopravnosti. Kako ona izgleda u praksi? Ovako, govori uvaženi kolega Đorđe Milićević sa pozicije predsednika poslaničke grupe, potroši polovinu vremena, a drugu polovinu ostavi za svoju koleginicu, koja mu je inače i zamenik. To je, uvaženi građani Srbije, ravnopravnost u praksi u parlamentu Srbije. Nju je uvek lepo prepisati kad postoji. Da je kojim slučajem bilo drugačije, ja bih bila najglasniji kritičar, to ministarka zna zato se tako simpatično i smeška.

Mi smo Zakon o zabrani diskriminacije doneli 2009. godine i negde mi se čini bili manje senzitivni nego što smo danas. Zašto smo danas ovoliko senzitivni kada je upitanju Zakon o zabrani diskriminacije, ja ne mogu do kraja da razumem, iako pretpostavljam da moja pozicija i nije da nešto razumem, naročito ne ako su to lične reakcije, tim pre što jedan ovakav zakon, koji istina u svom sastavu sadrži nešto što bi za određene ljude koji imaju predrasude na temu jednog dela ovog zakona moglo da bude sporno, mora da bude pogledan kroz malo širu prizmu, pa i prizmu šta je to što bi smo prihvatili, a šta što bi smo odbili. Doći ću i do toga.

Ljudska prava, građanska prava, manjinska prava, to je, ljudi, Ustav Srbije. U čemu je problem da mi iskoračimo i unapredimo svoja dva zakona, a oba su doneta 2009. godine? Praksa je pokazala posle, koliko je to, 12 godina da treba napraviti određene promene, da ih treba unaprediti, da treba iskoračiti, da treba prepoznati neke ugrožene kategorije kojima se možda nismo bavili te 2009. godine. Možda su bile tiše, možda nisu bile naglašene.

Šta je diskriminacija u praksi? Najbolje znamo mi koji smo nekada bili predmet diskriminacije koja se pretvara u nasilje. Ovo kažem sa pozicije nekog ko je živeo u južnoj srpskoj pokrajini i bio diskriminisan isključivo zato što je Srpkinja, pa sam kao takva bila u riziku da kada izađem u grad uveče i ostanem posle 23,00 časova mogu biti potencijalna meta za nekog silovatelja isključivo po verskoj pripadnosti.

Mnogo je žrtava, nažalost, jednog ovakvog pristupa životu. Ono što Srbija nikada nije bila, nije bila teren na kome je dozvoljeno da se na taj način bilo ko odnosi prema bilo kome. Zato je važno reći na glas ono što je rekao ovaj zakon.

U nekoliko navrata ste, ministarka, odgovarali i probali da određene dileme razrešite, ako su to bile dileme, ako to nisu bili izričiti stavovi. Izmene zakona se u onom delu koji sam pogledala, a pogledala sam vrlo studiozno, tiču pre svega proširenja oblika diskriminacije. Ona sada obuhvata i polno i rodno uznemiravanje, ponižavajuće postupanje, uznemiravanje ili navođenje na diskriminaciju, zatim teškim oblikom diskriminacije će se pored do sada definisanih oblika smatrati i diskriminacija po osnovu seksualne orijentacije i starosnog doba i govorili ste o izveštaju Poverenika. Ja nisam stigla da to pogledam, ali verujem da te cifre nisu ni malo obećavajuće.

Do sada se diskriminacijom smatralo izazivanje ili podsticanje neravnopravnosti, mržnje ili netrpeljivosti po osnovu rasne, nacionalne i verske pripadnosti, jezika, političkog opredeljenja, pola, rodnog identiteta i invaliditeta. Ova izmena je rezultat potrebe usklađivanja sa evropskim zakonodavstvom, ali i posledica uočene prakse da je po ova dva osnova poraslo diskriminatorno ponašanje.

Odavde bi se ja zaustavila sa svim onim što bi moglo da bude i jeste lepo kod mene napisano u obrazloženju ovog zakona i prešla na ono što u praksi ne mogu da prihvatim. Ne mogu da prihvatim da u 21. veku u slobodnoj zemlji Srbiji, u sred grada Beograda, koji je glavni grad, mog druga Borisa Milićevića neko vitla nožem isključivo zato što je deklarisani gej, kao što ne bih mogla da prihvatim da bilo koga od vas, i o tome sam govorila u Skupštini nedavno, bilo ko napada samo zato što ne misli isto kao vi politički, zato što se razlikuje ideološki, zato što ima drugačiju boju kose, kože ili zato što ima nalogodavca koji mu je rekao da mora da vas napadne kada izađete iz Skupštine.

Sve su to iste diskriminacije i sve su to razlozi gde mi nemamo pravo da na jedne budemo neosetljivi, a na druge hipersenzitivni. Ja možda ne umem da shvatim predstavnike gej populacije, ali sa druge strane nisam neko ko bi mogao da im samo zbog toga sudi. Tim pre me oduševljava hrabrost onih koji to mogu. Pritom, poznavajući Srbiju nije ona malo puta umela da se ponaša licemerno u odnosu na određena pitanja. Znam zašto i to kažem, jer je nekada pitanje pojedinca veće od društvene pojave, pa pojedinca prihvatimo zato što bi nam valjao, a društvenu pojavu ne nikako.

Donošenjem Zakona o diskriminaciji sigurna sam da ćemo pomoći ugroženim kategorijama. U prošlom smo mandatu bezbroj puta slušali o problemima autistične dece, dece sa invaliditetom, dece koja ne mogu sama o sebi da brinu, roditelja koji ne mogu da isprate svoje radne obaveze, samohranih majki koje imaju takvu decu, samohranih očeva, raznih kategorija koje ne prepoznajemo u društvu dok ih ne čujemo. Kada napravimo jedan ovakav zakon, napravili smo obavezu pre svega za vas iz Ministarstva da čujete svaki glas i da ni po koju cenu na njega ne ostanete imuni, da o njemu govorite glasno. Zato mi je drago što imamo ovakav zakon.

Zato apelujem na sve kojima smeta i ovaj prvi deo i ja to mogu da razumem i to je ljudski i to je dozvoljeno, da kada kritikuju ovaj zakon uzmu u obzir i stare i bolesne i Rome i sve manjine i sve ugrožene kategorije, jer smo kao društvo nemilosrdni prema svemu što ne poznajemo ili nas iz nama poznatih, a društvu nepoznatih razloga, ume plašiti.

Poverenik dobija određena ovlašćena, obaveze. Sigurna sam da će u konkretnom slučaju Poverenica odgovoriti na sve ono što zakon, odnosno izmene ovog zakona stavljaju pred nju, nakon što se parlament izjasni o ovim zakonima. Koliko sam shvatila iz diskusija, podržaćemo ove zakone.

Sada ću preći na Zakon o rodnoj ravnopravnosti koji praktično zamenjuje važeći Zakon o ravnopravnosti polova, takođe donet 2009. godine, krovni dokument za stvaranje društva u kojem svi građani imaju jednake uslove za život. Dakle, u pitanju je jedan institucionalni okvir kojim se stvaraju uslovi za sprovođenje politike jednakih mogućnosti, jednakih šansi za život, za rad i za žene i za muškarce.

Tu se sada vraćam na onaj početak i na mog uvaženog kolegu Đorđa Milićevića koji je imao svest o tome da nam vreme poslaničke grupe, druge po veličini, koje nije ni dugo, ni veliko, pripada jednako, pa smo ga i podelili. Nije Đorđe govorio o manje važnom zakonu u odnosu na mene, ali sve u životu može da se postigne onda kada shvatimo da sve što imamo jeste po pola. Ako bih bila autentično bezobrazna, mogla bih da kažem da po statističkim podacima u Srbiji žena ima više nego muškaraca, ali neću, nego ću reći ću da kada je ravnopravnost u pitanju moramo da se setimo i da žena ima više na položaju sudija, npr. U sudovima opšte nadležnosti, kažu podaci, 1.320 žena i 575 muškaraca, a u sudovima posebne nadležnosti su sudije uglavnom žene, više od dve trećine. U tužilaštvima, istina, nije takva situacija.

Neravnopravan odnos kada su u pitanju plate i penzije. U proseku su manje za žene. Taj platni jaz između žena i muškaraca 2018. godine iznosio je 8,8% i što je naročito simpatično, ovaj podatak svrstava Srbiju u zemlje sa najmanjim platnim jazom u Evropi. Ipak treba imati u vidu da su razlike u zaradama između muškaraca i žena prema stepenu obrazovanja ili zanimanja znatno veći.

Ovde se kaže da je platni jaz u Evropi 16,3%, a u svetu čak 23%. Srbija će po svemu sudeći biti primer dobre prakse donošenjem najpre ova dva zakona, a onda i njihovom primenom. Nije to loše. U 2021. godini nije to prvi put da mi iskoračimo u odnosu na ostale zemlje iz okruženja, pa ako hoćete i u Evropi.

Kada su u pitanju penzije takođe stoji podatak da je prosečna starosna penzija za žene 25.000, a za muškarce preko 26.000. Sve su te neki pokazatelji neravnopravnosti na kojima treba raditi, koje treba dovesti do perfekcije. Sigurna sam da smo rešeni kao društvo i država da to uradimo činjenicom da smo se sreli sa ovim zakonima. Ako se ne varam šest godina smo bili u nekom pokušaju da dođemo do predloga zakona, pa smo imali vraćanje, pa neslaganje. Ovo je sada finalno, verovatno ne najbolje.

Na kraju svih krajeva ja sam neko ko je amandmanski intervenisao, pa to apriori znači da ovo nije bio zakon koji baš nije za kritikovanje i on će u praksi verovatno pokazati da ima još kritike, ali ga ja neću odbaciti, naročito ne pod pretpostavkom da on ugrožava porodicu, naročito ne pod pretpostavkom da je vrlo opasan sa one pozicije favorizovanja gej populacije jer da vam pravo kažem ono što ću ja reći naglas, a prepisala sam, ali vam neću reći od koga, ne bih odbila ministarsko mesto u aktuelnoj Vladi i sigurna sam da ne bi ni oni koji kritikuju gej populaciju. Hvala vam.

Zahvaljujem, potpredsedniče.

Moje pitanje danas upućeno je Ministarstvu unutrašnjih poslova. Imali smo jednu neprijatnu situaciju krajnje u poslednjem danu zasedanja prošle nedelje, a to je da je organizovan neki protest koji je, čini mi se, imao neki zahtev da se raspusti ova Skupština, smeni predsednik ili šta god.

Nije tema ni brojnost tog protesta, niti šta su bili zahtevi, koliko je tema šta su pretrpeli poslanici koji su nakon okončanja sednice izašli iz Skupštine. Jedan procenat koleginica iz SNS napadnut je fizički kamenicama, jedan procenat brutalno vređan. To šta je izgovoreno uvaženim koleginicama narodnim poslanicima, to je sve samo nije normalno i nije vaspitano.

Najveća tuga se, zapravo, događa u trenutku u kom oni imaju neka obeležja u vidu nekih ikona. Koliko shvatam, u pitanju su ljudi koji su raščinjeni od SPC, što znači da i to pokušavaju da zloupotrebe.

Međutim, ono što nekako u odnosu na ovaj verbalni napad, na koji smo svi navikli, svašta smo o sebi pročitali, svašta čuli kao definiciju, je fizički nasrtaj na uvaženog kolegu Đoleta Milićevića, kada je probao da napusti skupštinski parking, oni su bukvalno nasrnuli pozivajući ga da se sa njim obračunaju. Posebno emotivno reagujem na ovo zato što govorim o Đorđu Milićeviću, koji je, znate i sami, u ozbiljnom zdravstvenom problemu i danas.

To što vređate, to što napadate, to što imate ideju da se nekakve promene događaju na način što ćete nasrnuti na ove dame Skupštine Srbije ili što ćete pozvati na obračun Đoleta Milićevića ili bilo koga od vas, što će prozvati decu pogrdnim imenima, karakterisati supruge, to više nije slučaj koji se događa u Srbiji, nego postaje jedna praksa. Postaje jedan model da, bojim se, svako ko ima i lični problem, pa ako hoćete i zdravstveni, tu svoju dijagnozu pokaže upravo ispred parlamenta Srbije.

Ta tradicija još od napada na kolegu Marijana Rističevića nikako da postane nešto što se ne sme, nego postaje nešto što je praksa, nešto što treba, nešto što apgrejdujemo s vremena na vreme. Zašto, pitam Ministarstvo unutrašnjih poslova?

Znam da je Srbija zemlja u kojoj svako ima pravo da iskaže svoje nezadovoljstvo. Znam da mi nikada nećemo doći do faze da zabranimo okupljanje, ali sa druge strane molim da kada se takvi skupovi prijave, obrati se pažnja na to ko su ljudi koji su organizatori, pa samim tim napravi i bezbednosna procena ko su ljudi koje organizatori mogu da okupe. Treće, ne bi bilo nepoželjno legitimisati i ljude koji su došli, jer oni koriste takve prilike da uglavnom, rekoh malopre, ne iskažu svoje nezadovoljstvo, nego probaju da se fizički obračunaju sa ljudima koji su im nesimpatični iz ovog ili onog razloga.

Dakle, ja apelujem na Ministarstvo unutrašnjih poslova, da kada su u pitanju protesti koji se dešavaju, nevezano da li su oni ispred Skupštine Srbije, nevezano da li se nalaze ispred neke druge državne institucije ili su prosto protesti, obrate pažnju na organizatore, procene bezbednosno rizik od takvih protesta i na kraju svih krajeva, tamo gde postoji rizik i ne dozvole da se oni održe.

Znate, ako mi treba da budemo ljudi koji ćemo samo zato što smo javne ličnosti biti izloženi nekakvom linču, sva je sreća da je Đorđe Milićević prošao bez posledica, kolega Rističević nije, šta će se desiti svaki treći put? Hoćemo li sačekati da neko od nas zaista i doživi neke ozbiljnije povrede pa da onda reagujemo kao institucije?

Ovo govorim potpuno svesno iz parlamenta Republike Srbije zato što zaista mislim, svako ima pravo da traži našu smenu da ospori pravo ljudi koji su nam dali poverenje da možda nisu bili u pravu, ali niko nema pravo da se fizički, zarad neistomišljenja, obračunava sa bilo kime. Hvala.

Zahvaljujem, potpredsedniče Orlić.

Uvaženi ministre sa saradnicima, poštovane kolege narodni poslanici, građanke i građani Srbije, danas je na dnevnom redu set zakona od kojih svaki zaslužuje našu pažnju.

Intenzivan rad parlamenta u ovom sazivu nam zaista omogućava da se iz sednice u sednicu bavimo ozbiljnim društvenim pitanjima i pitanjima razvoja Srbije upravo kroz stvaranje zakonskih podloga, ako tako uopšte mogu da kažem, kojima se omogućava, pre svega, brža transformacija našeg društva u moderno i pravno uređeno društvo, gde je država odgovorna prema građanima.

U tom pravcu posmatram i današnju raspravu od pet predloga važnih zakona i ja ću se osvrnuti na neke od njih, a o njima će detaljnije svakako govoriti moje kolege iz poslaničke grupe.

Prvi predlog zakona je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti. Suština izmene ovog zakona kojim se uređuje način sprovođenja državne politike zapošljavanja pravno-tehničke je prirode i čini mi se da predstavlja i da ste to rekli, uvažena ministarka, usklađivanje ovog zakona sa Zakonom o planskom sistemu Republike Srbije.

Ova izmena se odnosi na dokument u oblasti aktivne politike zapošljavanja, a to su strategija koja će se donositi za period od šest godina i akcioni plan koji će se donositi za trogodišnje periode.

O ovom predlogu zakona će svakako više govoriti moje kolege, ja bih samo istakla ulogu državne politike zapošljavanja ne samo za smanjenje stope nezaposlenosti, već i za ukupan razvoj Srbije.

Zapošljavanje mladih je i razvojni cilj, ali i nekako prevencija depopulacije Srbije, koja se, nažalost, prazni po dva osnova, jedan je bela kuga, a drugi je odlazak mladih i stručnih kadrova u inostranstvo. To se mora sprečiti motivisanjem mladih da ostanu u svojoj zemlji i da dobiju šansu da rade i žive, formiraju porodice i planiraju potomstvo, što je jako važno.

Bez ovog prioriteta, koji ste, čini mi se, prepoznali i koji ovaj zakon i tretira, dugoročno Srbija može ostati zaista i bez stanovništva i bez radne snage.

Drugi zakon o kome bih govorila jeste Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o pečatu državnih i drugih organa. Izmene predstavljaju nastavak procesa digitalizacije i to u sektoru javne uprave, čija petogodišnja reforma već daje značajne rezultate. O tome ste govorili, ministarka Obradović, i negde najznačajniji plod te reforme je upravo transformacija države u servis građana, veća efikasnost rada državnih službenika, pojednostavljenje administrativnih procedura i na kraju jeftinija država.

Zakonom o elektronskoj upravi olakšana je komunikacija između građana i uprave i zauvek promenjen način na koji se pružaju javne usluge građanima i privredi, jer je sada pristup javnim službama i jednostavniji i jeftiniji i, ako se ne varam, citiraću vas, rekli ste da smo blizu dana kada nećemo moći da kažemo: „fali onaj jedan papir“ i to je nekako cilj, o tome smo i u prošlom mandatu i razgovarali i radili na temu i nadali se da ćemo doći do cilja i evo nas nadomak, rekla bih.

Zakonom o elektronskom dokumentu, elektronskoj identifikaciji i uslugama od poverenja u elektronskom poslovanju, koji je donet 2017. godine, uvodi se i elektronski pečat. Doneli smo i Zakon o elektronskom poslovanju tako da su proširene mogućnosti pravnih lica u pogledu korišćenja prednosti koje pruža ovaj vid elektronskog poslovanja.

Takođe, Vladinom Uredbom o kancelarijskom poslovanju organa državne uprave predviđena je elektronska razmena dokumenata overenih elektronskim pečatom i shodno svim ovim činjenicama, danas raspravljamo o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o pečatu državnih i drugih organa, koji je neophodan, pre svega, zbog legislativnog usklađivanja primene elektronskog pečata na elektronskim dokumentima.

Ovim izmenama se, pored formalnosti vezanih za sadržinu i sam izgled elektronskih pečata, tretiraju i pitanja ovlašćenja za izradu, primenu, registraciju i kontrolu pečata, što je, rekli ste u svom uvodnom izlaganju, važno i onemogućiće bilo kakav vid zloupotrebe istog.

Treći zakon o kojem ću takođe malo govoriti je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o ugovorima u železničkom saobraćaju. I ovaj propis kojim se regulišu i prava putnika i odgovornosti prevoznika u železničkom saobraćaju menja se i u delu koji se odnosi na odgovornost prevoznika u slučaju kašnjenja vozova. Time će se povećati poverenje u železnicu i reafirmisati železnički saobraćaj kao najbezbedniji i najjeftiniji vid transporta.

Danas, nažalost, železnički saobraćaj nema onaj značaj, niti obim kakav je imao nekada u doba ekspanzije putovanja četrdesetih godina. Nažalost, u vremenu iza nas smo imali i malo ulaganja, odnosno bar neznačajna ulaganja. Zato većina putnika danas kao razlog izbegavanja ovog vida saobraćaja zapravo navodi velika kašnjenja vozova, predugo trajanje puta, dotrajalost infrastrukture i vagona, ali došlo je vreme velikih kapitalnih ulaganja u železnicu, od rekonstrukcije jednog broja pruga preko izgradnje brzih pruga i izgradnje beogradskog metroa i u kontekstu razvoja železničkog saobraćaja i redefinisanja njegove uloge predlažu se i ove izmene zakona, kojima se unapređuju prava putnika.

Tako će u slučaju kašnjenja voza putnik moći da prekine putovanje i zatraži povraćaj punog iznosa cene vozne karte u slučaju da voz kasni duže od 60 minuta, ako sam dobro razumela predlog. A, ako se putnik opredeli da ipak nastavi takvo putovanje, on ostvaruje pravo na naknadu u visini dela iznosa vozne karte u zavisnosti od vremena kašnjenja voza.

Putnici su i do sada mogli da naplate neku vrstu odštete, ali je malo ko to činio, pre svega jer su vozne karte bile jeftine, ne toliko skupe, ili bar putnici nisu znali da na to imaju pravo. Ali, kada budemo imali brze pruge, koje sa sobom nose izvesno i skuplje karte, očekuje se i više pritužbi građana i zahteva za povraćaj novca za svaki minut kašnjenja, ali i manja kašnjenja ili ih neće možda ni biti.

Osim što se unapređuju prava putnika u železničkom saobraćaju, čime će se praktično dostići nivo evropskih standarda u ovoj oblasti, ovom izmenom se postiže još jedan veoma važan cilj, a to je motivacija železničkog prevoznika da posluje efikasno, da podigne nivo kvaliteta svoje usluge i da unapredi pouzdanost železničkog putničkog saobraćaja.

Ove odredbe će se primenjivati tek dve godine po stupanju na snagu ovog zakona, imajući u vidu da je u toku veliki broj infrastrukturnih radova na srpskim prugama, što je trenutno značajna prepreka redovitosti i pouzdanosti, pre svega, usluga železnice.

Na kraju, ali ne najmanje važan, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnivanju Muzeja žrtava genocida. Predložena rešenja se formalno mogu posmatrati kao usklađivanje ovog zakona sa Zakonom o kulturi u pogledu pravno-tehničkih i organizacionih pitanja, kao što su način predlaganja i način izbora organa muzeja i premeštaj sedišta Muzeja žrtava genocida iz Kragujevca u Beograd.

Međutim, za mene zaista i za svakog od nas, čini mi se, ovaj zakon nema tehnički karakter, ili ne bar samo tehnički karakter. U pitanju je materija koja se odnosi na značajno i najznačajnije istorijsko pitanje, a to su žrtve genocida počinjenog nad Srbima u Drugom svetskom ratu, zbog čega je muzej i osnovan.

Muzej žrtava genocida sa sedištem u Kragujevcu osnovan je 1992. godine. Tada je valjda sazrela svest o nacionalnom interesu da Srbija treba da se posveti ovom istorijskom pitanju i najvećem pitanju, a to je proučavanje genocida nad Srbima počinjenom u Drugom svetskom ratu i prikupljanje činjenica, podataka i dokumentacije o tom stradanju, da se sve sazna i da se apsolutno nikada ne zaboravi. Danas bismo koristili izraz negovanja kulture sećanja.

Istovremeno, osnivanjem muzeja ispunjena je i obaveza iz Međunarodne konvencije UN o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida. Do te 1992. godine Srbija nažalost nije imala ustanovu koja bi prikupljala istorijsku građu i dokaze o genocidu, kao nabrutalnijem obliku stradalništva srpskog naroda u ovom ratu, organizovanog najpre od strane ustaške tvorevine NDH, a potom i od Hitlerove Nacističke Nemačke i njenih okupatorskih saradnika. Teško je, ali se mora reći da zločini ustaške NDH su bili kud i kamo brutalniji od Hitlerove Nacističke Nemačke i možda je najteži momenat upravo to što smo dovedeni u situaciju da razmišljamo ko je bio manje brutalan. Zato moramo u nasleđe ostaviti deci spoznaju o tome da smo preživeli genocid.

Sedište muzeja je bilo u Kragujevcu, i to je mesto odabrano te 1992. godine kao mesto svirepog nacističkog zločina, počinjenog 21. oktobra 1941. godine, kada je u jednom danu streljano tri hiljade nedužnih civila, među kojima je bilo 300 učenika Kragujevačke gimnazije.

Međutim, kada kažemo genocid nad Srbima gotovo svako od nas pomisli prvo na Jasenovac, najzloglasniji i najsmrtonosniji logor koji je 1941. godine osnovala tzv. NDH. Ustaška ideologija, odnosno ustaško konačno rešenje, kako su ga zvali, značilo je Hrvatska samo Hrvatima. Započelo je već 28. aprila 1941. godine kada su u selu Gudovac kod Bjelovara ustaše svirepo ubile 196 ljudi, Srba i Jevreja. Ustaše su svoje konačno rešenje započele čak šest meseci pre nacističkog konačnog rešenja, a ustaški genocid u NDH od 1941. do 1945. godine rezultirao je brutalnim ubistvom na stotine hiljade ljudi na teritoriji NDH, pre svega Srba i na desetine hiljada Jevreja i Roma i drugih manjina.

U NDH u 47 ustaških logora izvršena su 84 masovna masakra, 2.643 lokalnih zločina, u 84 kraške jame bacani su živi ljudi. Poseban primer ustaškog genocida je pokolj izvršen u glinskoj crkvi kada je za jednu noć zaklano 1.030 ljudi, žena i dece, a na Petrovoj Gori čak njih 2.500 mučeno je i pobijeno u zbegu. Ustaški genocid u NDH vršen je varvarski i brutalno. Uglavnom ručno, noževima, maljevima, sekirama, specijalnim sečivima od kojih je najpoznatiji "srbosjek". Sve ovo svesno govorim, da ostane zapisano. Brutalni primer bestijalnosti je kasapljenje rabina Isaka Danijela Danona i Vukašina Mandrapa iz Klepaca.

Ustaše su jedine u Drugom svetskom ratu imale posebne logore za decu, koja su u toku sprovođenja pročišćenja hrvatske nacije bila prva na udaru. U NDH je u toku rata na najsvirepiji način ubijeno 71.560 dece samo zato što su bili Srbi, Jevreji ili Romi. Trajno je promenjena demografska slika Srbije zahvaljujući logorima u NDH. To je bilo organizovano istrebljenje jednog naroda i govorio je moj kolega o izraelskom profesoru Gideonu Grajfu. On se bavi istraživanjem Holokausta i genocida i kazao je da je Jasenovac balkanski Aušvic, ali da je po svireposti i krvoločnosti nadmašio sve nacističke logore i ovo je ono što sam na početku rekla. Nažalost, Jasenovac je mesto koje poslužilo da istorijski može da se čak napravi i gradacija zločina i izbio je na sam vrh, postao je mera brutalnosti.

Uprkos svim ovim činjenicama, danas mnogi žele da umanje srpske žrtve. Pojavljuju se revizionisti koji licitiraju brojem srpskih žrtava, brojem svih žrtava počinjenim u NDH od 1941. do 1945. godine ne bi li umanjili naše stradanje ili prekrajali istoriju ili šta god. Ja i dalje ne mogu da verujem da onaj ko ima potrebu za tom vrstom revizije zaista misli da je manji zločin ako umanji broj žrtava, čak i da je žrtva bila samo jedna, ubijena na jedan od brutalnih načina koje smo imali prilike da pročitamo i čujemo, i to je mnogo, a kamoli da se meri hiljadama i da još sada sebi dozvoljavaju luksuz da na tu temu licitiraju.

Ide se dotle da se od strane nekih, koji bi da prikriju sopstvene zločine, Srbi proglašavaju genocidnim narodom i sad je ključno pitanje - kako je to moguće? Ja ću citirati jednu izjavu predsednika Narodne skupštine i predsednika moje partije iz vremena kada je bio ministar spoljnih poslova, gospodina Dačića, koji je rekao - kako to da su Srbi genocidni narod kada samo Srba ima manje u BiH, i u Hrvatskoj i na Kosovu i Metohiji. To i jeste tako.

Međutim, mi imamo tu težnju, čak ne bih ja bila ja, ako se ne vratim na predstavnike tzv. prištinske vlasti, nekih privremenih institucija, koji su se drznuli da kažu da će tužiti Srbiju za genocid protiv Albanaca. Dakle, tužiće Srbiju oni koji su ubili Đorđa Martinovića, tužiće Srbiju oni koji su izmislili Račak, oni koji su Srbima vadili organe u žutoj kući, oni koji su palili, rušili i proterali 250 hiljada Srba, oni koji su sa nedvosmislenom težnjom da otmu deo naše teritorije i još da priznamo da je to, zaboga, nekako njihovo i da pri tom, otimajući deo naše teritorije, ostvare svoj veliki san o velikoj Albaniji, a tačno onako kako su svoj veliki san o nezavisnoj i etnički čistoj Hrvatskoj ostvarili nekoliko decenija kasnije neki naslednici čuvene NDH.

Sve to zajedno se nažalost zloupotrebljava, optužujući pri tome Srbiju za neke težnje ka velikoj Srbiji, Srbiju koja se samo seća svojih žrtava i pokušava da skupi svu dokumentaciju i da ih konačno prebroji, upravo zbog onoga o čemu je kolega iz SPAS-a govorio, a to je da spasimo sve te duše i da spasimo svoju u ovom vremenu koje je naše i koje nas obavezuje.

Da se vratim na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o muzeju žrtvama genocida. To što se sedište muzeja premešta iz Kragujevca u Beograd, koliko sam razumela, tu već postoje prostorije ove ustanove, ne vidi se iz zakona koja će to lokacija biti, ali verujemo da će ovaj muzej, kao ustanova kulture, imati istorijski važnu ulogu, a to je upravo to - prikupljanje, obrada i korišćenje podataka o srpskim i ostalim žrtvama genocida u Drugom svetskom ratu. Sigurna sam da će opravdati poverenje koje mu je jednim ovakvim zakonom ukazala država.

Važno je da muzej odgovorno i posvećeno se dalje bavi ovim svojim istraživanjem genocida, kako bi se sprečila revizija istorija i taj pokušaj da se potpuno umanje srpske žrtve genocida.

Na kraju, opet ne najmanje važno, kao neko ko dolazi sa Kosova i Metohije i ko zna da je kosovski zavet naša duhovna vertikala, mi kao narod imamo još jedan zavet, a to je jasenovački zavet i razumem sve preživele logoraše koji su negde živi spomenici i svedoci najdrastičnijih oblika stradanja Srba u ustaškim logorima smrti.

U tom smislu, socijalisti danas imaju na ponos, a čini mi se i na ponos svih nas, kao aktuelni saziv, našu dragu Smilju Tišmu. Dete hrvatskih logora. Dete koje je sedam godina u dva navrata odvedeno, pa vraćeno iz logora. Dete koje je sa devet godina ili deset dobilo zadatak da o svoje dve mlađe sestre i mlađem bratu brine, jer je ostalo bez roditelja.

Dete koje pamti i to otimanje oca koji je, ako se ja ne varam, brao trešnje i to odvajanje od majke, koju su kasnije ubili i to stradanje koje su prošli i gladni i žedni i tu borbu iz koje su odrasla četiri čoveka, koja su završila fakultete. I evo je danas kao narodni poslanik, možda sa istorijskom ulogom, da kaže iz prvog lica jednine, ono što Srbija mora da kaže, a to je - Da, bili smo žrtve! Da, klali ste nam decu! Da, malo nas je preživelih! I da, nemojmo da zaboravimo da nam se ne bi ponovilo, jer onaj koji je jednom bio u stanju da bude ovako brutalan, neće imati problem da to bude i drugi put.

Negde u duhu amaneta za sve nas, da se ovakvo zlo nikada nikome više ne ponovi, svoje izlaganje ću ipak završiti stihovima pesnikinje Ljiljane Bralović, koja kaže: „Treba li opet u našoj kući srboseci da otvore zaborav za jasenovački košmar, za jame bezdanice, za hiljade umorene dece, za crne marame i leleke, naizgled tako dalek, a utkan u svaki božji dan u kome plaćamo danak za zaborav“.

Hvala vam.

Zahvaljujem, predsedniče.

Uvažene kolege poslanici, moje pitanje će biti vrlo kratko i konkretno, pod okolnostima da sam juče govorila i podsetila javnost, a i sve nas, na našeg Miloša Ćirkovića. Danas postavljam pitanje, zapravo, više ide kao apel prema ministru za državnu upravu i lokalnu samoupravu da podrži inicijativu da grad Beograd, kao glavni grad Republike Srbije, da jednu ulicu Milošu Ćirkoviću i na taj način pokaže da imamo poštovanje prema nekome ko je, pre svega, sinonim za srpskog domaćina, a onda i za stradalnika.

Nije da danas ne bih imala još mnogo stvari da kažem na temu, ali ne bih da sa tom pričom o jednom nedužnom čoveku postanem dosadna, ali verujem da svi sa mnom delite stav da zaslužuje ulicu u gradu Beogradu. Možda zaslužuje ulicu u svakom gradu i ne samo on, nego svi ljudi koji su na taj način obeležili jednu vremensku epohu i ušli su u istoriju kao stradalnici, a da sutra možemo lakše, zahvaljujući našim poduhvatima, objasniti deci zašto smo na taj način poštovali ljude koji su bili žrtve za ceo srpski narod. Hvala vam.

Zahvaljujem predsedniče.

Uvaženi ministri, poštovane kolege i pre svega građanke i građani Srbije, pred nama još tri sporazuma u nizu o kojima su poslanici Skupštine Republike Srbije razgovarali i oni potvrđuju samo jednu stvar, a to je da je Srbija opredeljena i uvek spremna za saradnju. Sigurna sam da ja nemam ništa novo što bih mogla reći na temu sporazuma o kojima se razgovara ceo dan.

Međutim, ima nešto što takođe nije novo, a ja želim da kažem. Propustila sam, na moju veliku žalost, ozbiljan procenat diskusije koje su se danas dogodile, ali ne sumnjam da ste građanima Srbije pojasnili zašto ćemo u danu za glasanje podržati predložene sporazume.

Propustila sam to zato što sam bila na manifestaciji koja nije manje važna. Podsetiću srpsku javnost, onako kako su podsetili mene danas, ko je Miloš Ćirković. Šumar iz sela Belo Polje pored Peći. Danas mu je u Malom Zvorniku, zahvaljujući pre svega njegovim kolegama iz „Srbija šuma“, direktoru Igoru Braunoviću, otkriven spomenik.

Miloš Ćirković je šumar koji je ostao da brani svoj prag, ostao da brani svoje radno mesto i poginuo, ali je živ. Da je živ pokazale su danas njegove kolege, pokazali su penzionisani generali vojske, u to vreme SRJ, koji su branili svoju zemlju sve do kraja bombardovanja, a onda po hitnom postupku penzionisani iako nisu bili u godinama za penziju.

Miloš Ćirković je svom bratu i svojim roditeljima rekao – vi idete, ja neću. Tako se zvala manifestacija koja mu je danas bila posvećena. Vrlo emotivna i vrlo teška. NJoj je prisustvovala njegova porodica, ali i otac Miljko Korićanin, to je onaj pop, setićete ga se, koji je sa mitropolitom Amfilohijem skupljao sve žrtve terorističke OVK-a u Peći i okolnim selima i po celom Kosovu i Metohiji.

Sve je ovo tužno, ali je još tužnije kada u vreme praznika pročitate najavu nekakve vlade Kosova koja će da pokrene tužbu za genocid, kažu, protiv Srbije i to pre kraja iduće godine.

Šta god da ste, vi koji sebe zovete državom, vi koji sebe zovete vlašću u toj improvizaciji, morate da naučite dve stvari. Ne možete nikoga tužiti za genocid dok postoje ljudi poput Miloša Ćirkovića. Ne možete nikoga tužiti za genocid kada se zna da ste 15 dana, kao besni psi, kidisali na kuću u kojoj je bio samo jedan čovek. Imao je oružje, da, tačno je. Ostalo je iza njega žrtava, da, i to je tačno.

Jako sam ponosna na činjenicu da dolazim iz istog grada u kom je živeo Miloš Ćirković, ali ne manje nego što sam ponosna na Priboj iz kog nam je došao i za našu Metohiju se borio kao da je u njoj rođen, pokojni Vitomir Šalipur, ne manje nego na Dejana Prelevića, ne manje nego na Mirka Radunovića, i mogla bih ja ovako da nabrajam danima.

Zašto sam se opredelila da ovako govorim na kraju ovog dana? Zato što zaista mislim da je važno da svi oni koji od nas očekuju da ćemo pod bilo kojim pritiskom pristati na bilo kakav "non-pejper", postojao ili ne, moraju prvo da se sete da smo mi država koja se opredelila za evropski put, da smo mi država koja je prijateljski nastrojena prema svima, ali da smo mi država i narod koji zna šta je kućni prag. Nemojte od nas očekivati da na tu činjenicu zažmurimo. Nemojte od nas očekivati da postoji pritisak koji ćete izvršiti na bilo koga, a da će on tom pritisku podleći. I nemojte od nas očekivati da imamo amneziju na temu naših žrtava, naročito ne kada nas dnevno podsećate koliko ste u stanju da improvizujete svoje.

Nije Miloš Ćirković bio veliki samo zato što je ostao na Kosovu i Metohiji, nego zato što je bio vrlo svestan da gine, a ovo kažem zbog onih 200.000 raseljenih koji se nikada nisu vratili, koji su otišli da ne bi bili mrtvi, o kojima niko ne priča danas. I ne optužujem EU i nije ovo moja optužba za bilo koga od njih, ovo je moje podsećanje da u centralnoj Srbiji još uvek žive neki ljudi kojima ste oteli detinjstvo, mladost, kuće, groblja, imanja i setite se, nedavno sam o tome govorila, 56% zemlje se bespravno obrađuje 21 godinu.

Odnela je reka Drina danas iz Malog Zvornika priču o Milošu Ćirkoviću, odnela je i guslarsku pesmu koju mu je napisao kolega koji radi u "Srbijašumama". Miloš je ušao u nezaborav, prozvali su ga Obilićem 21. veka i ja mislim da su potpuno u pravu. Ja ovo govorim pred vama, uvažene kolege poslanici, zato što mislim da svaki naš Miloš zaslužuje više. Moj govor jeste bio lokal-patriotski, on se jeste sada ticao jednog grada. Nema nijednog zaseoka na Kosovu i Metohiji koji nema svog Miloša, koji nema ovakvu priču. Nema nijednog mog kolege koji dolazi sa Kosova i Metohije koji ne bi mogao da ispriča ovo što pričam ja danas. I ne sme da postoji nijedno srpsko dete koje ovu priču neće znati.

Posebno mi je drago što je ministar prosvete danas tu. Drago mi je i što je donedavno bila ministarka za rad i socijalna pitanja. Miloš Ćirković mora biti deo udžbenika naše dece. O njemu mora da se uči, o njemu mora da se piše. On nije bio general koji je dobio bitku, ali je bio Srbin koji je odbranio svoj prag. Neka on ostane kao nauk ne da se treba svađati sa komšijama, nije to hteo ni Miloš Ćirković, nije to hteo niko od nas. I nismo mi ratovali sa našim komšijama, mi smo stradali od terorističke UČK. I danas je neko na toj manifestaciji pobrojao šest Albanaca, meni je žao što ja ta imena nemam, koji su takođe bili šumari, koji su od strane svojih sunarodnika ubijeni 1998. godine, pre početka bombardovanja.

Kada ovde govorim, iako imam pravo i na govor koji je možda emotivniji, koji bi možda neko nazvao i nacionalističkim, ne, ja zaista ovde govorim o borbi pravde nad nepravdom i po ko zna koji put naglašavam da ova moja priča jeste svojevrsni apel samo za jednu stvar - nemojmo na istu stvar gledati iz dva različita ugla, nemojmo kada su u pitanju improvizovane žrtve imati empatiju, a realne gurati pod tepih kao da ih nikad nije bilo. Nemojmo, zato što je ostao spomenik od drveta Milošu Ćirkoviću u Malom Zvorniku, stoji pored Drine, mnogo će ga ljudi videti, mnogo će ljudi čuti tu priču. Drina je brza reka i neko je danas rekao - kičma Srbije. Ne treba je potceniti.

Dakle, uvažene kolege, pomenula sam Miloša Ćirkovića. Imam još jednu obavezu koju ću svakako sprovesti u delu, ali ne danas. Dobro je da imamo sporazum sa svim ljudima i svim državama koje su naši tradicionalni prijatelji, a jesu to i SAD i Ruska Federacija. Srbija nikada nikoga nije napadala, Srbija se uvek samo branila, neretko je branila i celu Evropu. E, ta Srbija koja je branila celu Evropu i tada te 1912. godine bila je Srbija seljaka, bio je to isti neki Miloš Ćirković koji je možda negde bio šumar.

Tako da, kada govorimo o Sporazumu sa SAD koji se tiče naučne i tehnološke saradnje, nema dileme da svi znaju i ko je Nikola Tesla i ko je Mihajlo Pupin, nema potrebe da o tome pričam ja, ali je važno da znaju da zemlja Nikole Tesle i Mihajla Pupina ima i Miloša Ćirkovića, i to nekoliko miliona njih. Obaveza je narodnih poslanika da pomognu rukovodstvu države, pre svega predsedniku, u danima pred nama da odbranimo jedino što imamo obavezu da branimo, a to je - našu Srbiju i sve nas u njoj. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Uvaženi ministre i kolege narodni poslanici, dragi građani Srbije, na dnevnom redu tri sporazuma, sva tri između Srbije i tri nama manje-više prijateljske zemlje. Zašto kažem manje-više? Srbija je uvek bila prijatelj sa svima, prema njoj nisu uvek svi bili prijateljski nastrojeni, ali to danas nije tema. Od juče se ne živi, važno je danas i važno je sutra, a zbog sutra ova tri sporazuma su više nego značajna. Najpre zbog toga što produbljuju saradnju sa državama koje su nama važni spoljnopolitički partneri. Nema dileme da Narodna skupština treba da potvrdi ove sporazume, a još manje ima razloga da ja kažem da će poslanici SPS svakako glasati u danu za glasanje, tj. danas popodne.

Ali hajde da se osvrnem na svaki od tih sporazuma ponaosob i po malo, zato što će kolege posle mene govoriti detaljnije o tome. Svi su važni i nekako čovek ne može da odredi koji od njih je prioritetan, ali hajde redom kojim su predloženi.

Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Narodne Republike Kine o uzajamnom priznavanju Programa AEO Uprave carina Ministarstva finansija Republike Srbije i Programa za Programa za upravljanje kreditima preduzeća Generalne carinske administracije Narodne Republike Kine.

Profesor Žarko Obradović, kao neko ko dugo godina sarađuje pre svega parlamentarno sa Narodnom Republikom Kinom, će o ovom sporazumu govoriti sigurno detaljnije, sigurno sa više podataka i sigurno sa preciznijom definicijom o njegovoj važnosti od mene, ali ću ja ipak da se potrudim da istaknem par stvari.

Ono što najpre želim da istaknem jeste da smo u ovom sazivu koji je konstituisan pre nekih osam meseci do sada ratifikovali, odnosno potvrdili nekoliko desetina bilateralnih i multilateralnih sporazuma i ugovora o saradnji u različitim oblastima društva. To pre svega svedoči o dinamičnoj spoljnoj politici i međunarodnoj saradnji Srbije koja u poslednjih osam, devet godina se stalno proširuje, proširuje krug zemalja, ali i obim i aspekte međunarodne saradnje.

Srbija je zahvaljujući prosperitetnom razvoju, ali i zahvaljujući aktivnoj i intenzivnoj spoljnoj politici koju je vodilo državno rukovodstvo, pa na kraju i doskorašnji ministar spoljnih poslova i predsednik Narodne skupštine gospodin Dačić. Ono što su vidljivi rezultati ovakve spoljne politike jeste pre svega jačanje međunarodnog ugleda Srbije i prosto ja ne bih bila ja kada ne bih rekla da za mene poseban značaj ima taj diplomatski rezultat koji se zove otpriznanje tzv. države Kosovo. Devetnaest zemalja je u startu možda nekome delovalo nerealno, ali to jeste cifra koja je povukla svoje odluke o priznanju i to je za Srbiju važno. U pitanju su pre svega prijateljske zemlje, i to mnoge iz onog vremena nesvrstanih koje smo u nekom periodu posle 2000. godine svesno zaboravili.

Iskoristiću priliku i da istaknem značaj parlamentarne diplomatije kao jednog važnog oblika spoljnopolitičkih aktivnosti kojim se pre svega unapređuju bilateralni i multilateralni odnosi Srbije sa drugim državama i da podsetim da mislim da možda prvi put u ovom sazivu imamo formiranih preko 150 poslaničkih grupa prijateljstva, sigurna sam da imam precizan podatak, sa parlamentima drugih država i mislim da je ovo prvi put cifra ovolika od momenta od kada imamo ovakav oblik parlamentarne diplomatije i od kada je zaživeo kod nas.

Plod sve bolje pozicije Srbije na međunarodnom planu i njenog ekonomskog prosperitetnog razvoja svakako je i jačanje poverenja u Srbiju, kao pouzdanog i važnog investicionog partnera. Otuda smo u proteklom periodu imali i veliki broj bilateralnih sporazuma i ugovora koji znače investicionu podršku različitim projektima.

Kada je u pitanju Sporazum sa Narodnom Republikom Kinom, ne mogu a da ne izrazim zadovoljstvo daljim snažnim unapređenjem naših prijateljskih i državnih odnosa u poslednjih nekoliko godina, a kruna te prijateljske saradnje jeste podrška i pomoć koju smo dobili od samog početka pandemije Kovid-19, najpre kroz medicinsku opremu, a sada i kroz vakcine i čini mi se da se posle mnogo godina napokon potvrđuje zašto je saradnja sa Kinom tako važna.

Inače, saradnja naše dve države nastavak je saradnje koju su imale još SFRJ i Narodna Republika Kina, sa kojom imamo i Sporazum o strateškom partnerstvu od 2009. godine, koji je 2016. godine podignut na nivo sveobuhvatnog strateškog partnerstva. Dokaz naše strateške saradnje jeste i više poseta na najvišem državnom nivou realizovanih u poslednjih par godina.

Svesno ću se osvrnuti, možda i malo da bih se nadovezala na ovu diskusiju kolege Kosanića, a to je, sećate se perioda sa početka devedesetih ili s kraja devedesetih kada smo od strane onih koji su Srbiji obećavali mnogo boljitka bili brutalno kritikovani zbog saradnje sa Kinom, najsimpatičnije mi je od svega bilo kada sa ove distance od 20 godina shvatite da oni koji su bili najkritičkije nastrojeni u odnosu na saradnju sa Kinom nekako su bili prvi u redovima za vakcinu, što je dobro.

Sa Kinom imamo veliki broj potpisanih sporazuma o saradnji u različitim oblastima, ali bih posebno izdvojila saradnju na kapitalnim infrastrukturalnim projektima kao što je bio Pupinov most, deonica auto-puta Miloš Veliki, rekonstrukcija termoelektrane Kostolac i prosto da ne nabrajam dalje sve ono što su kolege rekle.

Sporazum sa Narodnom Republikom Kinom koji je na dnevnom redu pre svega se odnosi na saradnju u carinskim pitanjima koja će se ostvarivati između carinskih administracija naše dve zemlje, tačnije između Uprave carine i Generalne carinske administracije Narodne Republike Kine, a odnosi se na posebne programe čiji je zadatak jačanje bezbednosti celokupnog lanca trgovine i olakšavanja zakonite trgovine između dve zemlje, uključujući i carinske olakšice. Kada je ovaj sporazum u pitanju važno je istaći i da su Narodna Republika Kina i Republika Srbija članice Svetske carinske organizacije i da su sva pitanja naše carinske saradnje usklađena pre svega sa standardima ove svetske organizacije.

Drugi važan sporazum je Sporazum o podsticanju investicija između Vlade Republike Srbije i Vlade SAD i ovo jeste novi oblik saradnje sa SAD, sa kojima Srbija ima diplomatske odnose već 140 godina. I, ovde smo imali kojekakve opaske na temu Vašingtonskog sporazuma, razgovora sa SAD. Tako je srpski biti ljut, ali je još više srpski biti pametan, a mi smo danas u fazi kada moramo biti pametni i razgovarati o svemu onome što je važno za boljitak i za bolji život građana Republike Srbije.

U dva rata smo bili na istoj strani. Do krize je došlo tih devedesetih godina i kod NATO bombardovanja Jugoslavije i Srbije. Diplomatski odnosi su obnovljeni 2000. godine, i o tome smo nedavno razgovarali, na koji je to način tada brutalno obmanuta javnost kada je u pitanju obnova diplomatskih odnosa sa Amerikom. Nismo mi imali obnovu diplomatskih odnosa, mi smo imali poslušnike koji su morali da sprovedu ono za šta su dobili novac. Zato mislim da smo kvalitetnu saradnju kada su u pitanju diplomatski odnosi sa SAD ipak, nekako, uspostavili kasnije.

Dokaz produbljivanja ekonomske saradnje jeste upravo i ovaj Sporazum o podsticanju investicija koji je potpisan između Vlade SAD i Vlade Republike Srbije. Značajno će unaprediti ekonomske i političke odnose u Srbiji i SAD i treba reći da je u prethodnoj godini spoljno-trgovinski promet iznosio preko 700 miliona evra. Ekonomska saradnja Srbije i SAD sve je značajnija u oblasti investicija, tako da su SAD danas jedan od najvećih stranih investitora u Republici Srbiji, uz najveća ulaganja određenih kompanija poput „Filip Morisa“ i „Koka - Kole“.

Kada je u pitanju ovaj sporazum značajan je u delu, odnosno značajan je i vezan za njega Sporazum o podsticanju investicija u 2001. godini koji je omogućila prekomorska korporacija za privatne investicije, koja je pravna prethodnica Međunarodne razvojne finansijske korporacije SAD i koja će u buduće procenjivati u kojim državama je pogodno da investiraju američke kompanije i pružiće im određene finansijske pogodnosti kroz svoje usluge. Uslov za to je usvajanje ovog sporazuma, što na jasan način pokazuje našu spremnost i otvorenost da privučemo privatne kompanije iz SAD. Ovo je način da pružimo priliku za nova radna mesta i za nova zapošljavanja naših građana.

Treći sporazum, ne najmanje važan iz ovog paketa, u stvari je Aneks I Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Francuske o saradnji u oblasti sprovođenja prioritetnih projekata u Republici Srbiji.

Krovni Sporazum sa francuskom Vladom o saradnji u oblasti prioritetnih projekata u Republici Srbiji odnosi se na izgradnju metroa u Beogradu. Ratifikovali smo ga u Narodnoj skupštini negde krajem 2020. godine, mislim, u decembru. Vrednost ovog kapitalnog projekta procenjena je na 4,4 milijarde evra, a početak izgradnje prve linije metroa očekuje se krajem ove godine, njen završetak do kraja 2028. godine.

O ovom projektu je prethodni put govorio inženjer Milutin Mrkonjić i tu uvek nemate šta da dodate, danas će o tome govoriti mlađi kolega Uglješa Marković. Znam koliko je za inženjera kova Milutina Mrkonjića važno kada ovakvi projekti zažive, kada ovakvi projekti počnu da se rade i kada se već nazire tajming u kom će oni biti završeni. Ja se sećam kolika je ambicija inženjera Mrkonjića bila da i sam uđe u ovakva projekat, nažalost u teškim vremenima, vremenima opterećenim i sankcijama, i ekonomskom krizom, ali znam i da se danas raduje bez imalo kompleksa što to radi neko drugi. Važno je da projekat zaživi, a on je i tada, a i danas govorio da je metro jako važan za metropolu tipa Beograda.

Još jednom ću iskoristiti priliku i da istaknem značaj i viševekovnog prijateljstva Srbije i Francuske koji nije manje važan. Bilateralni odnosi Republike Srbije i Republike Francuska uspostavljeni su još davne 1839. godine i dve države su tradicionalno i istorijski bliske, prijateljske i beleže stalni napredak. Jačanje i konstantno unapređivanje saradnje na svim poljima, kao i redovan politički dijalog. U Srbiji posluje više od sto francuskih kompanija koje zapošljavaju preko 12.000 radnika od čega više od polovine u sektoru industrije. Između Srbije i Francuske postoji Sporazum o strateškom partnerstvu i preko 80 sporazuma o saradnji u brojnim oblastima.

Znači, ceneći značaj sva tri sporazuma za ekonomski i ukupan razvoj Republike Srbije, kao što sam rekla i na početku poslanička grupa će u danu za glasanje podržati sva tri sporazuma iz ovog pretresa, a o detaljima njihove važnosti, sigurno bolje nego ja, govoriće kolege posle mene u nastavku plenumske rasprave. Hvala vam.

Zahvaljujem potpredsednice.

Uvaženi ministre, poštovani predsednici Ministarstva finansija, drage kolege i najpre uvažene građanke i građani Srbije, najpre da kažem da će poslanici SPS svakako podržati predloženi set zakona, ali da to ne bi bilo blanko podrška probaću da objasnim zbog čega.

Današnja parlamentarna rasprava obuhvata četiri predloga zakona značajna kako za unapređenje pravnog okvira u nekoliko značajnih oblasti, tako i za dalje usklađivanje domaćeg zakonodavstva sa pravnim tekovinama, pre svega EU.

Na dnevnom redu Predlog zakona o elektronskom fakturisanju, Predlog zakona o registru administrativnih postupaka, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o osiguranju i Predlog zakona o izmeni Zakona o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama.

Ja ću se svakako kao ovlašćeni predstavnik osvrnuti na ceo set zakona, ali će moje kolege iz poslaničke grupe podrobnije govoriti i baviti se sa pojedinim zakonima iz ovog sveta, zato što svaki od ovih zakona zaista zaslužuje posebnu pažnju i jedno vreme koje treba posvetiti. Ja sam limitirana, zato ću probati da se sažmem što je više moguće.

Pred nama je potpuno novi propis, to je Predlog zakona o elektronskom fakturisanju. Govorile su kolege, uvodi se sistem elektronskog fakturisanja komercijalnih transakcija. Dakle, klasične fakture u papirnoj formi zamenjuju se elektronskim fakturama i ovaj zakon na taj način stvara još jedan važan pravni osnov daljeg razvoja pre svega informatičkog društva i to u sektoru najvažnijeg, rekla bih, finansijskog poslovanja.

Napredak Srbije u digitalizaciji je prepoznatljiv, skoro da nema toga ko ne zna šta se sve u proteklom periodu uradilo na temu. Nesporan je rezultat čije pozitivne efekte već osećaju svi građani i ključni među njima je uvođenje Elektronske uprave, a na nekoliko prethodnih sednica govorili smo i o različitim projektima infrastrukturnog opremanja u oblasti informaciono komunikacionih tehnologija, odnosno uvođenje interneta od škola do ruralnih sredina.

Uvođenje elektronske fakture kao obaveznog načina fakturisanja svih transakcija će maksimalno pojednostaviti, ubrzati i doprineti pre svega optimizaciji i procedura koje postupak fakturisanja u klasičnom smislu reči podrazumeva. Elektronsko fakturisanje postaje obaveza za sve transakcije koje se odvijaju između subjekata javnog sektora, između subjekata javnog i privatnog sektora i subjekata privatnog sektora, osim privatnika koji su obveznici poreza na dohodak od samostalne delatnosti i obveznika poreza na dobit pravnih lica koji su svrstani u kategoriju dobrovoljnih korisnika elektronskog fakturisanja.

Uvođenjem sistema elektronskog fakturisanja unapređuje se transparentnost, pre svega, obavljanja svih javnih poslova, obezbeđuje se vidljivost i proverljivost širokog kruga transakcija, načina njihovog fakturisanja, a time i njihove naplativosti, što je apsolutno od opšteg interesa.

Elektronsko fakturisanje će doprineti jačanju pravne sigurnosti, a ne treba zanemariti ni efekat jednostavnije kontrole obračunavanja PDV.

Kroz propisivanje obaveza elektronskog evidentiranja u sistemu elektronskih faktura postaće vidljiva svaka obaveza obračunavanja poreza na dodatnu vrednost, što u krajnjoj liniji treba da doprinese povećanju uspešnosti, pre svega naplate poreza.

Kao što sam rekla i uvodnom delu, u ovom Predlogu zakona će govoriti i moje kolege obuhvatnije iz poslaničke grupe, ja ću se prebaciti na Predlog zakona o izmeni Zakona o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama koji se menja zbog potrebe da se rok od kojeg počinje zakonska obaveza elektronskog fakturisanja iz ovog zakona uskladi sa rokom propisanim novim predlogom Zakona o elektronskom fakturisanju i to je negde, čini mi se, neko pre mene i rekao, ovaj zakon zapravo, ova dva zakona prate jedan drugi.

Treći zakon iz ovog paketa kome bih ja posvetila najviše pažnje jeste Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o osiguranju. U svakom razvijenom društvu i razvijenoj privredi, sektoru osiguranja predstavlja jednu od najvažnijih finansijskih delatnosti i njemu se poklanja velika pažnja.

Da podsetimo kratko šta je istorijat osiguranja kao delatnosti kod nas. Osiguranje na značaju dobija sa razvojem kapitalizma i potrebom da se najpre zaštiti, odnosno osigura imovina. Kasnije su to i različiti modeli životnog osiguranja. Istovremeno se delatnost osiguranja prepoznaje kao profitabilna i perspektivna finansijska delatnost, a osiguravajuća društva postaju vlasnici značajnog kapitala koji je često bio i dobar investicioni potencijal.

Srbija ima bogatu tradiciju u osiguranju. Prvi pisani dokument u kome se pominje osiguranje bio je još Dušanov zakonik iz 1349. godine u kome se predviđaju mere osiguravanja imovine od povećanog rizika kao što su požar, pljačka, namerne paljevine, tako da slobodno možemo da kažemo da smo još u 14. veku imali neki vid Zakona o osiguranju, a to je, složićete se svi, mnogo pre drugih, danas razvijenijih zemalja od nas.

U novije vreme u Srbiji je prva domaća osiguravajuća ustanova osnovana 1897. godine pod nazivom „Beogradska zadruga“. Posle Drugog svetskog rata osiguranje je prešlo u državnu svojinu, a kontinuitet nekoliko osiguravajućih društava koje su doživele brojne transformacije od 1945. godine do danas, oličene su u jednoj od najvećih osiguravajućih kompanija u regionu, a to je kompanija „Dunav osiguranje“.

U Srbiji delatnost osiguranja danas predstavlja perspektivan deo finansijskog sektora, a njegovo funkcionisanje i dalji razvoj zavisi, pre svega, od ukupnog razvoja privrede, jer osiguranje zavisi od raspoloživosti, pre svega, sredstava na tržištu za ove namene.

Danas sve intenzivniji privredni razvoj Srbije omogućava veći prostor za razvoj sektora osiguranja, što nameće potrebu da se postojeće stanje u ovom sektoru što pre uskladi sa pravnim sistemom, ali i sa potrebama tržišta osiguranja.

Upravo iz tih razloga mi danas razgovaramo o potrebi izmene Zakona o osiguranju u delu koji se odnosi na transformaciju svojine u našim osiguravajućim kompanijama, a to su „Dunav osiguranje“ a.d.o, „Dunav Re“ i „Triglav osiguranje“ a.d.o, akcionarsko društvo osiguranja.

Nažalost, u sva tri društva za osiguranje koja su veliki finansijski resurs Srbije, pre svega „Dunav osiguranje“, još uvek nije do kraja završen proces transformacije društvenog kapitala u druge oblike, koji su danas po našem Ustavu prepoznati.

Dakle, u kompaniji „Dunav osiguranje“ prema raspoloživim podacima većinski paket još uvek čini društveni kapital i to skoro 52%. U „Dunav Re“ društveni kapital čini 4,58% i u „Triglavu“ 0,12. U svim ovim kompanijama nije okončan proces kojim bi se uspostavila adekvatna svojinska forma koja je u skladu sa Ustavom, a kapital postao, pre svega funkcionalan i obezbedio nesmetan razvoj ovih kompanija.

Jedan od faktora koji ima negativan uticaj na razvoj tržišta osiguranja jeste upravo postojanje društvenog kapitala, pre svega kod „Dunav osiguranja“, našeg najvećeg osiguravača na tržištu i od početka primene prvog Zakona o transformaciji društvenog kapitala u druge oblike, preko Zakona o privatizaciji i drugih propisa koji se u ovoj oblasti primenjuju, bilo je više pokušaja da se pitanja svojine kapitala ove tri kompanije reši, ali nedovoljno uspešno do sada.

Predlog zakona koji je pred nama nudi jedan optimalan zakonski model kojim se na sistemski i efikasan način trajno rešava otvoreno pitanje društvenog kapitala u društvima za osiguranje. Time se omogućava otklanjanje nejednakosti na tržištu koji je društveni kapital donosio ovim društvima za osiguranje.

Ono što je najvažnije sada, celokupan kapital u ovim društvima napokon dobija titulara, čime se povećava transparentnost i pre svega i odgovornost u poslovanju.

Zakonom se predlaže da se društveni kapital u osiguravajućim društvima rasporedi na sledeći način: 70% društvenog kapitala prenosi se na Republiku Srbiju, do 25% društvenog kapitala prenosi se zaposlenima bez naknade, to su tzv. besplatne akcije koje glase na ime, i 5% društvenog kapitala prenosi se akcionarskom fondu.

Ovo smatramo ekonomski racionalnim, ali i socijalno pravednim modelom transformacije društvenog kapitala u „Dunav osiguranju“ i u ostala dva društva. Naročito smatram da je podela besplatnih akcija zaposlenima i penzionerima jedno dobro rešenje.

Podsetilo me je na onaj prvobitni model privatizacije iz devedesetih godina, a to je bio model radničkog akcionarstva po kome su svi radnici imali pravo na besplatne akcije u svojim preduzećima. Kako sreće da smo to sproveli do kraja, onda nam posle 5. oktobra ne bi DOS rasprodavao preduzeća za po tri evra. To je bio dobar način da predupredimo ono što se desilo. Nažalost, nismo uspeli.

Četvrti i ne najmanje važan zakon iz ovog seta jeste Predlog zakona o Registru administrativnih postupaka kojim se uređuje uspostavljanje, upravljanje, vođenje, sadržina, način korišćenja registra i druga značajna pitanja za njegovo funkcionisanje.

Ovaj elektronski vođen registar možemo smatrati još jednim primerom pre svega te digitalne tranzicije o kojoj sam govorila i doprinosom reformi javne uprave čija modernizacija i digitalizacija jesu neophodan uslov za efikasno i racionalno, pre svega, ostvarivanje prava građana i privrede pred organima javne vlasti. Tu smo nekad imali najveće probleme.

Registar jeste jedinstvena centralizovana elektronski vođena evidencija o svim administrativnim postupcima koji se sprovode u Republici Srbiji i on treba i mora da doprinese standardizaciji postupaka, metodološkom ujednačavanju prakse i transparentnosti pre svega u vođenju administrativnih postupaka, što je najvažnije olakšaće njihovu kontrolu.

Konačan rezultat treba da bude zadovoljan građanin koji je za nekada veoma komplikovane procedure mnogo vremena provodio na šalterima. Mislim da se sada svi osećaju daleko relaksiranije.

To znači da će svaka zainteresovana stranka u javno dostupnom registru moći da prati kretanje svog predmeta i administrativne postupke koji se primenjuju u postupku rešavanja njegovog predmeta. On mora da sadrži tačne i ažurne podatke o postupcima kako bi se obezbedile precizne i javno dostupne informacije o postupcima koje organi sprovode. Ovo je veoma važno, jer je u ostvarivanju prava, obaveza i pravnih interesa privrednih subjekata i građana. Na kraju, rešićemo onaj čuveni problem. Kada se uspostavi Registar administrativnih postupaka, ona narodna krilatica – fali još jedan papir će napokon, ja verujem, postati prošlost.

Dakle, kao što sam i na početku rekla, jako važan set zakona pred nama. Interesovanje mojih kolega je veliko, ja to vidim po broju prijavljeni govornika, uprkos činjenici da iza nas jeste veliki posao, jer smo imali i rebalans budžeta o kome smo razgovarali, pa smo malo svi na izmaku snage.

Naglasiću još jednom da će Poslanička grupa SPS svakako podržati ovaj set zakona, pre svega zato što se zaista predlaganjem ovakvih zakona vodilo računa i u centru interesovanja je bio građanin Srbije kao neko kome treba i olakšati i unaprediti kvalitet života. To je uvek razlog da pružimo podršku za kvalitetna zakonska rešenja i gotovo sam sigurna da će biti još kvalitetnijih rešenja ovog tipa pred nama i da ćemo u ovom mandatu završiti makar ovaj proces digitalizacije koji ne traje kratko i ne može da traje kratko jer je kompleksan. Dakle, još jednom, glasaćemo za predložene zakone. Zahvaljujem se na pažnji i ministru i saradnicima.

Zahvaljujem, potpredsedniče.

Uvaženi ministre, poštovane kolege, građani i građanke Srbije, današnji pretres, kao što su kolege rekle, obuhvata nekoliko važnih zakona koji su svojevrsna podrška rebalansu budžeta o kome smo u plenumu juče govorili. U stvari, ovim se zakonima stvara zakonski osnov za bilansiranje sredstava za treći paket pomoći, koji je planiran ovim rebalansom.

Trećim paketom, i o tome se govorilo, mere za ublažavanje posledica ove opake pandemije koja, nažalost, nije prošla, niti je izvesno koliko će još trajati i možda treba iskoristiti svaku šansu, pa i ovu, da građane Srbije još jednom pozovemo da se vakcinišu i smanje rizik po sebe i svoju porodicu, tim pre što je država Srbija obezbedila dovoljan broj vakcina i treba iskoristiti tu mogućnost, jer je to za dobrobit svih nas.

Pored ozbiljnih mera podrške privredi, predvidela je Vlada i novčanu pomoć svim punoletnim građanima Srbije, kako bi se pomoglo ublažavanju pre svega posledica Kovida u toku ove 2021. godine.

Podsetiću da su prošlogodišnjim paketom mera borbe protiv kovida svi punoletni građani dobili od države pomoć od po 100 evra u dinarskoj protivvrednosti, ja mislim da ste negde rekli, ministre, da je to oko šest miliona i 200 hiljada evra, ako se uzmu u obzir i penzioneri.

Ova mera, koliko god je neko doživljavao i karakterisao na neki drugi način, pre svega ima karakter državne podrške. To što se često zloupotrebljavala u različite svrhe, pa i u političke, optužujući vladajuću većinu da je to nekakav pokušaj populizma u odnosu na jednu tešku situaciju, zaista je pao i pred onima koji su o tome govorili.

Ne treba zanemariti činjenicu da Srbija na ovaj način pre svega pomaže svojim građanima. Ima se mogućnost za to isključivo zato što iza nas imamo nekoliko uspešnih godina u kojima je Srbija doživela jedan privredni bum.

Prvi predlog zakona iz ovog paketa koji, po meni, zaslužuje pažnju je Predlog zakona o privremenom registru punoletnih državljana Republike Srbije kojima se uplaćuje novčana pomoć za ublažavanje posledica pandemije bolesti Kovid – 19. Da bi se pojednostavila procedura, s jedne strane, isplate pre svega planirane pomoći, a s druge strane, u skladu sa merama trećeg paketa, napravile i formalne pretpostavke za realizaciju mera pomoći građanima, bilo je potrebno i neophodno je pravno definisati sve kategorije punoletnih građana kojima pomoć države jeste namenjena. Koliko vidim, po planu, to se tiče punoletnih državljana Republike Srbije, korisnika penzija, primalaca novčane pomoći, lica u Zavodu za izvršenje krivičnih sankcija. Taj privremeni registar će voditi Ministarstvo finansija, što je logično, pod okolnostima da ćete vi vršiti isplatu.

Preciziraju se podaci ovim registrom o punoletnim građanima koji se unose u registar, a koji osim ličnih podataka za svaku od navedenih kategorija, sadrže i broj računa na koji će se pomoć uplaćivati. Najvažnije možda reći kada je u pitanju ovaj registar jeste da postoji privremenost ovog registra. On je jedino u funkciji primanja pomoći od Vlade Republike Srbije i podaci iz ovog privremenog registra brisaće se u roku od godinu dana od stupanja na snagu ovog zakona. Nije mi bila potreba da citiram obrazloženje, ali je važno ovo reći zbog javnosti Srbije, zato što sve češće imamo neke napade za koje prosto ne postoje čak ni dokazi, ali je dovoljno da neko sam sebi dozvoli luksuz da iskoristi bilo koju od društvenih mreža ili da održi neku pres konferenciju na ulici, i to je postalo moderno, pa da onda da paušalnu ocenu o nečemu za šta se svi zajedno borimo, a to je za bolji život naših građana.

Lakše je komentarisati ovakve poslove sa jedne distance koja vas ničim ne opterećuje, tim pre što negde svi znamo da se jedan dobar procenat nas vodi onom krilaticom: „Nije važno šta govori, nego ko govori“, ali je sve teže objašnjavati i demantovati kojekakve gluposti koje smo u stanju da čujemo ovih dana.

Zato sam se svesno osvrnula na privremenost ovog registra, jer se negde pojavila i spekulacija da je to nekakav novi birački spisak koji ćemo zloupotrebiti pa precizno znati itd. Mašta je ljudska nemerljiva, svašta tu može da se smisli, ali je građanima važno reći da nema zadnje namere osim one preciznosti kada je u pitanju isplata ove pomoći.

Druge dve tačke iz današnjeg pretresa takođe se odnose na stvaranje zakonskih okvira za rebalans budžeta u segmentu podrške privredi za ublažavanje posledica Kovida, odnosno na realizaciju trećeg paketa pomoći.

Govorili ste, ministre, o paketima pomoći. Zaista mislim da nema toga ko nije razumeo da jako važno očuvati privredu. Pre svega mislim da svetska ekonomska kriza koja će se desiti kao posledica korone još uvek nije vidljiva svima. Sreća je da je Srbija u jednom trenutku prepoznala i tu opasnost. Ono što je važno, o tome smo juče govorili malo pričajući o rebalansu, jeste da ni jednog trena uprkos činjenici da mi imamo i 2020. i 2021. godinu, evo već kraj prvog kvartala, opterećenu Kovidom 19, opterećenu zaustavljanjem života čak u jednom delu srpska ekonomija zbog toga nije trpela. To je dobro i sve su ove mere jako važne, jer se to ne sme zaustaviti. Ja ne znam u kom će smeru ići sve ostale države koje su prema tome imale neki paušalni odnos, za razliku od nas.

Ukupan iznos garancija, ako se ja ne varam, utvrđen je u iznosu od 500 miliona evra. Ovo je rezultat pre svega odgovornog odnosa države prema svim privrednim subjektima čija je privredna aktivnost ugrožena usled ove pandemije. Odgovorno je proceniti da treba da se sačuva apsolutno sav privredni potencijal, sva radna mesta, a posebno da se maksimalno smanji pad prihoda privrede.

Mora se stvoriti drugačija atmosfera od one koju smo imali, osim prirodnog straha koji ljudi imaju od nečega što je nepoznanica, a Kovid 19 je u dobroj meri to bio, pa onda i od novih navika ili još gore od činjenice da su nas naterali da se odreknemo načina života na koji smo prosto svi navikli. Jedan ovakav pristup svih nas, kao odgovornih ljudi, biranih od strane građana ja mislim da je više nego opravdan i da je više nego naša obaveza.

Najmanje se tu treba osvrtati na ono što su kritički odnosi prema svemu ovome. Nadovezaću se kada smo kod kritika na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dohodak građana, odnosno poreski položaj tzv. frilensera. Imali smo mi od strane frilensera ispred Skupštine Srbije i neke proteste i neke neprijatne prozivke. Praksa je pokazala da je samo trebalo da se sa vama razgovara. Koliko shvatam, juče je i finalno postignut konačan dogovor i u odnosu i na ovaj Predlog zakona, imaćemo neke amandmane, koji će ovo unaprediti i to je važno. Dakle, koliko god da neko pokušava, ja ne mislim da je problem frilensera bio mali ni onda kada nisu oporezovani, ni onda kada smo doneli zakon o tome da se naplati porez, pa sad i te finese koje su im odgovarale ili nisu, jedna je dimenzija i manje je važno od toga da li ćete kao kategorija koja je brojna biti u nekom trenutku zloupotrebljeni.

Dakle, ne sporim ja pravo ni jednog građanina da održi protest, da iskaže svoje nezadovoljstvo. Sve to treba raditi, ali pre svega toga treba razgovarati o svim problemima koji postoje u ovoj državi, naročito ako imate sagovornike, a definitivno ih imate. Svi smo spremni da saslušamo šta su konstruktivni predlozi - ne bilo čije želje. Znate, želje su jedno, a mogućnosti su nešto drugo.

Kada su u pitanju frilenseri našla se neka zlatna sredina i dobro je da je tako. Samo treba nekada ostati iznad onoga što je potreba bilo koga, a to je da vaš problem politizuju ili vas na taj način zloupotrebe, pa ćete doći da se poslanicima obračunavate koje kakvim pogrdnim nazivima. To nije bilo rešenje. Rešenje je da pred nas stigne predlog zakona, koji možemo da kritikujemo, možemo da unapredimo, ako mislimo da treba, ali je malo neprijatno slušati vas tako sa pozicije ni krivih ni dužnih i ako razumem nezadovoljstvo.

Dakle, da se na kraju osvrnem na sadržaj paketa zakona sa ovog zasedanja, uključujući i sam rebalans o kome smo juče govorili. U pitanju je zaista stvaranje jednog zakonodavnog okvira, koji je i socijalno odgovoran i razvojni i još jedan osvrt na javni dug, koji neće preći 60%, o tome smo juče govorili, ali kada se čak i zadužujemo zbog infrastrukturalnih projekata, možda ni to nije loše. To nisu investicije koje su potrošene. Loše je zaduživati se da biste isplatili penzije ili plate, ali zadužiti se da biste napravili autoput koji će zaduživanje i da otplati i da vrati u mnogo više procenata nego što možemo da procenimo nikada nije strašno. Tako da taj kritički osvrt na javni dug od 60%, ako se uzme u obzir činjenica da jedna Nemačka ima javnog duga, čini mi se, 80%, da je neko od kolega govorio, zaista je zanemarljiv.

Poslanici SPS će podržati set predloženih zakona u danu za glasanje tj. večeras na veliko zadovoljstvo pre svega zbog ovog socijalno odgovornog odnosa prema građanima Srbije. Hvala.

Zahvaljujem, predsedniče.

Uvaženi ministre, gospodine Stevanoviću, poštovane kolege i građani Srbije, koji možda najpre treba da čujete ono što imam nameru da kažem.

Istina, ovde ste, ministre, pohvaljeni kao kvalitetan strateg, to je Voja Vujić uradio toliko lepo da se ja ne bih usudila da više komentarišem strategiju, tim pre što se u nju ne razumem. Ali ono što jeste činjenica i to je moj kolega Milićević rekao u startu, rebalans je, koliko god bilo neobično da se događa u ovo vreme, kvalitetan. Zašto to kažem? Manje-više je sve rečeno, objasnili ste u svom uvodnom izlaganju i nekako uvek napravite problem posle vašeg uvodnog izlaganja šta se može reći, a da budemo mnogo pametni u odnosu na ono što ste nam objasnili, ali ću zaista pohvaliti to, pre svega vodeći se onim lokalpatriotizmom koji su svi primenili.

Na mene poseban utisak ostavlja pomoć koja je predviđena za nealbansko stanovništvo na Kosovu i Metohiji. Ja znam čime ste bili motivisani. Ja znam da ste sa predstavnicima kosmetskih Srba razgovarali nedavno i da ste čuli te njihove probleme i znam da koliko god vas neko, nas sve zajedno optuživao da bi iz ovoga moglo da se izvuče i nešto što je populistička mera, ja znam da motivi nisu bili to. Motivi su bili težak život i ova pomoć od 100 evra za sve građane i 200 za one nezaposlene za njih užasno važna i jako velika. Ona je manje-više velika u onom delu njene finansijske vrednosti, velika je pre svega zbog toga što imaju potrebu da osete da pripadaju svojoj zemlji i to je jedino što im u ovom trenutku treba, mnogo više nego novac. Zato što novac, nažalost, limitirano koriste.

Ono što je takođe za njih važno je rekonstrukcija, ako sam dobro razumela, Doma zdravlja u Gračanici, koji je negde centar, ako izuzmemo Severnu Mitrovicu, do koje možda teže dolaze enklave nego što je to do Gračanice, i to jeste važno. Koliko god smo optimistično, kada smo razgovarali o budžetu za 2021. godinu, očekivali da ćemo nekako izaći na kraj sa koronom, ipak se vidi da i u regionu i u svetu, pa najmanje kod nas ti problemi rastu ili se usporeno smanjuju. Tako da su oni u južnoj srpskoj pokrajini, nažalost, osuđeni na ono što se zovu privremene institucije, koje ne prepoznaju niti problem, niti za njega imaju rešenje, osim politikanstva kojim se bave na dnevnom nivou, oni nemaju svest o tome šta im treba za građane. Dobro je da ćemo imati renovirani dom zdravlja, jer je to dobro i za albansko stanovništvo. Ja i dalje imam jednu dozu empatije i u odnosu na komšije, koje su možda u još većem problemu nego nealbansko stanovništvo, osim onog bezbednosnog, gde su naravno Srbi i nealbanci ugroženiji.

Druga važna stvar o kojoj smo opet razgovarali i kod budžeta za 2019. i kod budžeta za 2020. godinu, obećali ste negde, čini mi se, kada smo usvajali budžet za 2021. godinu, ne čini mi se, sećam se toga vrlo precizno, da ćete se potruditi kod rebalansa da kultura dobije tih čuvenih 1%, sada skoro pa istorijskih, jer ja mislim da je prošlo više od 15 godina da kultura nije imala vrednost od 1% budžeta Republike Srbije. To je više nego sjajno. Neka ćemo jednom doći, a ja verujem i iskukaću i to obećanje da nas vratite na onaj nivo o kome Nada Perišić Popović priča, a to je da smo 90-ih imali 2% budžeta ukupno za kulturu. To je lepo. Možda tada nismo bili kulturniji nego danas, ali je uvek važno ulagati u ono što je kvalitet i što našoj deci obećava neko bolje sutra.

Kada je u pitanju taj privredni razvoj i vaši paketi, koji treći po redu, osam milijardi evra, čini mi se, da ste rekli da je ukupno ulaganje, kada je u pitanju pomoć privredi i građanima, tu prosto čovek više nema šta da kaže. Potpuno je jasno da je najvažnije očuvati privredu da bismo mogli dalje, kao što je važna infrastruktura i takođe šta god ja tu rekla, biće viška u odnosu na ono što su kolege pre mene rekle, rekoh ja već u startu toliko su hvalili da čak i kad bi neko imao ambiciju teško bi imao šta da doda.

Ono što mi se posebno dopada, o tome niste govorili ni vi, ako se ne varam „Ekspo 2020 Dubai“ dodatna sredstva od 250 miliona, po meni savršen potez. Pre svega zato što verujem da će se završiti ova priča sa koronom ili će se bar ublažiti ili da ćemo doći do kolektivnog imuniteta. Pojavljivanje na jednoj ovakvoj manifestaciji za Srbiju je jako važno prvo zato što imamo šta da ponudimo, drugo zato što mislim da će to privući turiste, treće onda ćemo imati manje obavezu da pomažemo i tom delu naše privrede koji je sada bio najugroženiji.

Bilo kako bilo, čak i Fiskalni savet koji vas je u jednom delu kritikovao, kritikovao je pomoć građanima, možda bih kritikovala i ja sa pozicije Fiskalnog saveta, to se sad meri kroz onu prizmu šta kome treba ili šta kome ne treba. Znate, za nekoga su neka sredstva mnogo mala, jer ih mnogo ima, a za nekoga su mnogo velika. Pa, čak i ako ih ne merimo, opet ću reći kroz ono materijalno, one se mere kroz jednu brigu u ovim vremenima koja su jako teška. Mislim da ćemo imati društveni dijalog na temu toga šta nam je pre svega mentalno stanje nacije, pa i u tom smislu jako važno da svi shvatimo da ove probleme moramo prevazići zajedno. Neće tome pomoći dva puta po 30 evra, tome će pomoći osećaj da neko o vama brine. To je čini mi se najvažnija poruka koja nije mali rashod za budžet, ali što bi rekao Voja Vujić izgleda da ste dobar strateg, našli ste način da i to podelite.

Osim što ćemo glasati za rebalans i ako ste neki dan kada ste najavljivali rebalans imali onako blagu zebnju da li će vas poslanici podržati, vidite da hoće. Gotovo su svi nedvosmisleno rekli da hoće i Đorđe je najavio da ćemo ispred poslaničke grupe SPS glasati za to.

Neću se dalje baviti detaljima pre svega da bih ostavila vremena i za svoje mlađe kolege koje su studioznije sa ovim bavile pa su ušle u određene sektore, baviće se ulaganjem u poljoprivredi, kulturi, a kada je Jelena Mihajlović u sali, ja o kulturi ne treba ni da pričam. Važno je da svaki budući rebalans bude ovakav i važno je da budžeti budu planirani na način da nas iznenadi dodatni prihod. To je ono što je otprilike čini mi se vaš plan, držite se njega i imaćete za to podršku. Hvala vam.

Zahvaljujem, potpredsednice.

Uvažena potpredsednice Vlade sa saradnicima, poštovane koleginice i kolege i, pre svega, građanke i građani Srbije, nije lako govoriti o ovako važnim zakonima, naročito ne kada govorite šesti ili sedmi. Kolege su mnogo toga rekle i sada već svi zvučimo kao da se ponavljamo, ne zbog toga što nema elemenata da se nešto novo kaže, nego zato što ključne stvari kada su u pitanju zakoni koji su pred nama zaista jesu negde rečene.

Najpre pohvala za vas. Kada ste prvi put bili u parlamentu u ovom novom sazivu mislim da ste rekli da su zakoni u pripremi. To je bio neki decembar, ako me sećanje dobro služi i u najkraćem mogućem roku evo nas u plenumu, nakon što su zakoni prošli i javnu raspravu i o njima se lepo razgovaralo.

Govorio je o tome i kolega Vujić. Ja jesam bila kada je bila javna rasprava i zaista je mnogo stvari pojašnjeno zahvaljujući, pre svega, vama i vašim kolegama.

Ovo jesu najznačajniji zakoni, najznačajniji set zakona, izuzev, naravno, Zakona o budžetu, koji je krovni i ključni, ali, zarad javnosti, sigurna sam da ću ponoviti mnogo toga što su kolege rekle, međutim, važno je, mi koji sedimo u ovoj sali, naročito vi koji ste predlagači ovakvog seta zakona, sigurno ste mnogo puta i čuli i izanalizirali ono o čemu mi govorimo, ali javnost Srbije, koja je nama ukazala poverenje, voli da i od nas čuje kako vidimo sve ono za šta ćemo, nema sumnje, glasati u danu za glasanje. Ja to i na početku mogu da kažem u ime poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije, jer zaista mislim i delim stav svojih kolega da je važno uraditi baš ono što ste uradili, a to je unaprediti dva zakona i doneti dva potpuno nova oko kojih ćemo razgovarat, nadam se i u perspektivi, jer, kako to obično bude, kada donesemo nove zakone, onda praksa pokaže da možda nešto malo moramo i da popravimo, ali šta bismo radili i mi i vi kada to ne bi bilo tako.

Dakle, set zakona iz oblasti energetike, rekoh već, jednog od najznačajnijih privrednih sektora, koji je strateški osnov za razvoj svakog društva. Osim privrednog sektora, koji je strateški osnov, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o energetici i Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o rudarstvu i geološkim istraživanjima, pred nama su i dva potpuno nova zakonska predloga kojima se upotpunjava zakonodavni okvir u energetskom sektoru i usklađuje se energetskom politikom, pre svega EU, kao i sa globalnim zahtevima vremena da se obezbedi održivi razvoj na našoj planeti. Dakle, dva nova zakona, Predlog zakona o korišćenju obnovljivih izvora energije i Predlog zakona o energetskoj efikasnosti i racionalnoj upotrebi energije, oba nemerljivo važna.

Osvrnuću se blago na naš evropski put i da podsetim da je pitanjima energetike posvećeno pregovaračko Poglavlje 15, koje zahteva usklađivanje javnih politika i zakonskih okvira sa pravnim tekovinama EU.

To je dugoročni i stalan proces, jer podrazumeva konstantno praćenje globalnih tokova u energetici i posledice koje energetski sektor i njegov razvoj ostavljaju na životnu sredinu u svim fazama, od proizvodnje energije, preko distribucije i potrošnje, energetske efikasnosti i korišćenja obnovljivih izvora energije.

Bitno je da ta energetska politika mora da bude usklađena i sa milenijumskim ciljevima razvoja koje su prihvatile sve članice UN, kao globalnu, pre svega, razvojnu strategiju.

Jedan od podciljeva ovog dokumenta jeste održivi razvoj, odnosno uravnoteženi razvoj uz racionalno korišćenje prirodnih resursa u daljem razvoju naše civilizacije, kako se ne bi doveo u pitanje opstanak živog sveta na planeti zemlji, a time i život samog čoveka. Dakle, čovek je taj koji mora biti odgovoran, jer od njega zavisi opstanak života i hoće li on ugasiti ono poslednje svetlo.

Važno je ovo reći u kontekstu debate o energetici i energetskim izvorima, zato što je energija temelj svakog razvoja. Energetika ima gotovo presudni uticaj na sve druge sektore privrede i društva, bilo da to pitanje posmatramo globalno ili na državnom i na lokalnom nivou.

Iz tih razloga je energetika najznačajnija oblast delovanja i EU. Uostalom, i sama EU je nastala iz Evropske zajednice za ugalj i čelik. Osnovana je još 1951. godine, a danas je Evropa zainteresovana za razvijen energetski prostor ne samo unutar svojih članica, već i za energetike kandidata za članstvo u ovoj organizaciji, među kojima je svakako i Srbija.

Strateško mesto energetike, a posebno tranzicije ovog sektora u EU proističe iz činjenice da je EU, odnosno njenih 28 članica, najveći potrošač energije na svetu, tako da je evropsko zakonodavstvo u ovoj oblasti veoma razvijeno i zahtevno u pogledu usklađivanja svih sektorskih politika, što podrazumeva pre svega implementaciju globalnih politika, utvrđenih Kjoto i Pariskim sporazumom, jer je sektor energetike jedan od najvećih emitera štetnih gasova, a time i zagađivač životne sredine.

Evropska energetska politika za tekuću deceniju, dakle, za period 2020 – 2030. godina, podrazumeva realizaciju tri ključna cilja, a to su smanjenje emisije ugljen dioksida, odnosno dekarbonizacija kao neophodan uslov održivosti razvoja, zatim povećanje korišćenja obnovljivih izvora energije i povećanje energetske efikasnosti. Ove ciljeve i Srbija implementira u svoje zakonodavstvo kako bi se, pre svega, uključila u svet odgovornih društava, koje svoje resurse koriste racionalno i usklađuju svoj razvoj sa mogućnostima prirode.

Ono što je, ako tako može da se kaže, bezuslovni uslov za svakog odgovornog na ovoj planeti je da ne smemo dozvoliti da nam zbog bahatog odnosa prema prirodi, prosto, izumre planeta.

Neozbiljnost stanja ukazuju i globalne klimatske promene sa katastrofalnim posledicama, od zagađenosti vazduha, vode, poplave, suša, zemljotresa i da ne nabrajam. Razlog je neusklađeni razvoj sa mogućnostima prirode koja neće moći da preživi sve negativne efekte ukoliko sa tim neodgovornim odnosom čovek pod hitno ne prestane.

Upravo od ovih strateških ciljeva i usklađivanja našeg pravnog okvira u energetskom sektoru sve zavisi, tako da danas možemo govoriti i o čvrstoj opredeljenosti Srbije da ovu oblast uredi u skladu sa međunarodno prihvaćenim i obavezujućim standardima i da na taj način racionalno koristi svoje energetske resurse, obezbedi energetsku tranziciju ka obnovljivim izvorima energije i smanje emisiju štetnih gasova, pre svega ugljen-dioksida, kroz dekarbonizaciju.

Kada je struktura proizvodnje energije u pitanju, Srbija se oslanja u najvećoj meri na ugalj i to prevashodno lignit, odnosno na TE koje su veliki emiteri, nažalost, ugljen-dioskida. Drugi veliki emiter otrovnih gasova jesu individualna ložišta na ugalj i mazut, koja se često zanemaruju, sve dok nas negde u vreme grejne sezone ne nateraju da konstatujemo da nema čistog vazduha.

Govorilo se o tome da su zagađivači i automobili starijih tipova, ali osvrnuću se sada ipak kratko na predložene zakone. Vreme koje imamo kao ovlašćeni je prilično limitirano, a iza mene će govoriti kolege koje će pojedinačno govoriti o zakonima i mislim da će se od njih više čuti o kvalitetu predloženih zakona, nego što to mogu da stignem da uradim ja.

Kada je u pitanju prvi zakon iz ovog paketa, a to je Zakon o energetici, predložene su veoma obimne izmene i dopune, jer se radi o veoma kompleksnoj i višeslojnoj oblasti koju je potrebno stalno usklađivati sa međunarodno preuzetim obavezama. Tu, pre svega, mislim na Evropsku energetsku zajednicu, ali i sa ostalim propisima koji se shodno primenjuju i u sektoru energetike.

Prvi suštinski cilj koji treba da se ostvari ovim promenama jeste unapređenje energetske politike Srbije usklađivanjem sa politikom EU. Tu, pre svega, mislim na Evropsku energetsku zajednicu. Pri tome, nerazdvojivi deo debate o energetskoj perspektivi jesu i klimatske promene koje su značajnim delom posledica delovanja, rekoh već, energetskog sektora.

Drugi cilj jeste otklanjanje nedostataka u primeni važećeg Zakona o energetici, a to treba da se postigne brojnim preciziranjima pojmova i procedura kojima bi se unapredilo, pre svega, efikasno i odgovorno korišćenje resursa i o tome su kolege zaista detaljno govorile.

Treći cilj jeste stvaranje uslova za obezbeđivanje sigurnog i kvalitetnog snabdevanja tržišta Republike Srbije energijom i energentima.

Zakonom se obezbeđuje i povećanje nivoa transparentnosti, zaštite konkurencije i nediskriminatornog ponašanja, što su, pored ostalog, i osnovni elementi zahteva Evrope prema Srbiji kao kandidatu.

Zakon treba da unapredi uslove za formiranje operativnih rezervi nafte i derivata nafte kako bi se postigla energetska stabilnost i na kraju, što nije malo važno, zakon ojačava nezavisnost Agencije za energetiku Republike Srbije kao regulatora.

Energetika je za Srbiju ogromna privredna i razvojna šansa, a koja je uz velike investicije u poslednjih nekoliko godina doprinela smanjenju energetske zavisnosti Srbije, pre svega, odnosno povećala energetsku stabilnost i bezbednost Srbije.

Posebno bih ovde istakla značaj završetka gasovoda „Balkanski tok“, ali i druge energetske investicije, koje doprinose i efikasnom korišćenju energije i poboljšanju kvaliteta snabdevenosti.

Radi unapređenja ovog zakonskog teksta podneto je i nekoliko amandmana, među kojima je i amandman poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije i radi se o preciziranju procedura kojima se štiti pravo svojine vlasnika preko čijih teritorija treba da pređu energetski vodovi ili da budu građeni energetski objekti.

O tome sam razgovarala i sa vašim pomoćnikom, gospodinom Ilićem, nešto pre početka ove sednice i saglasili smo se da u ovom trenutku predloženo rešenje možda jeste bolje nego ono što smo amandmanom probali, ali da ja ne bih sada trošila vreme, o tome ćemo svakako razgovarati kada bude rasprava u pojedinostima.

To je deo i one priče, vi se toga, uvažena potpredsednice, sećate, o kojoj sam govorila i prilikom rasprave o Izveštaju Agencije za energetiku, ali u prisustvu gospodina Kopača, jer se ja uvek nekako vratim na ono i za vas, verujem, lako pitanje, ali, sa druge strane, neko je od kolega rekao, vaša energija je vidljivo velika i ja sam gotovo sigurna da ćete i te nedostatke koji za nas jesu otvoreni problem nekako uspeti da rešite. Znam da nemate sagovornike koji razumeju šta je problem, znam da neće često ni da saslušaju, ali prosto će jednoga dana zaista morati da shvate surovu realnost da se tamo negde nalazi neka mala trafo stanica i da ne mogu da odgovore na pitanje ko je taj ko je za nju danas odgovoran, pošto se nalazi na nečijem zemljištu koje je privatna svojina i koje bi u svim okolnostima, pa čak i kada izmislite jednu takvu tvorevinu kakvu su oni probali da naprave od naše južne srpske pokrajine, i kada donesete neki ustav koji ste u dobroj meri prepisali od Ustava Srbije, čak i on garantuje pravo na svojinu. I što pre to shvate, biće lakše i njima i nama.

Najteže će biti svakako vama, jer će se ta pitanja otvoriti, ako ne do kraja ove godine, onda sledeće. Najteže je zapravo, i to je paradoks ove situacije, objasniti sa pozicije oštećenog koliko ste oštećeni, jer vam u trenutku ne daju čak da to ni budete.

Ali, vratiću se na zakone, inače bi o tome mogli nadugo i naširoko, a problem nije ispred mene i vas da bismo ga mogli rešiti, imamo sagovornike i rekoh već – ne razumeju nas do kraja.

Kada su u pitanju izmene i dopune Zakona o rudarstvu i geološkim istraživanjima, najznačajnije izmene odnose se na tretman mineralnih resursa koji su neobnovljivi. U poslednje vreme imamo i određena otvorena pitanja na ovu temu, pre svega u vezi sa geološkim istraživanjima i eksploatacijom, obzirom na to da su mineralni resursi od strateškog značaja, pre svega za Republiku Srbiju.

Najnoviji primer jeste eksploatacija jadarita od strane „Rio Tinta“ zbog uznemirene javnosti da je u pitanju pre svega ogroman zagađivač životne sredine. Ima tu i vesti iz Bora, gde je pitanje zaštite životne sredine alarmiralo javnost. Nažalost, toga ima i biće još. Ali, kako bi se izbegle slične situacije u kojima se zbog eksploatacije minerala truje životna sredina i narušava zdravlje stanovništva, ovim zakonom se propisuje, i to je jako važno, da su geološka istraživanja i eksploatacija mineralnih sirovina u javnom interesu, kao i da se primenjena geološka istraživanja eksploatacije urana, nikla i kobalta vrše uz obaveznu prethodnu saglasnost Vlade. Srbija je bogata mineralnim sirovinama i gotovo da nema rude koju Srbija ne poseduje i zato je veoma važno odnositi se odgovorno prema ovim resursima.

Kada su u pitanju istraživanja, podržavamo izmenu zakona kojim se Zavodu za geološka istraživanja, kao posebnoj organizaciji, proširuju ovlašćenja i preciziraju procedure u vezi sa izvođenjem osnovnih geoloških istraživanja.

Ovo pitanje je veoma važno, pre svega zato što su geološka istraživanja i posedovanje informacija o rezervama mineralnih sirovina od strateškog značaja za državu i nije svejedno ko će raspolagati tim informacijama ili, još gore, ko će ih unovčavati. Imali smo primera posle 2000. godine kada su geološka istraživanja poveravana stranim kompanijama i kada prosto naša država nije imala sigurne i tačke podatke o rezervama mineralnih sirovina. Nažalost, donošenjem tog prvog zakona, naši resursi nisu bili zaštićeni, da ne kažem dovoljno, nego nisu bili zaštićeni uopšte.

Jako je važno naglasiti sve ovo, jer i danas imamo situaciju da neki naši rudnici, koji su tada dati pod koncesiju, jedva da rade. Ne radi se mnogo na poboljšanju uslova rada rudara, a država ima rudnu rentu kao jedini prihod i ne može da kontroliše koncesionare.

Važno je da zakonski okvir omogućava odgovoran odnos prema neobnovljivim mineralnim sirovinama i da ih eksploatiše u skladu sa principima usklađenosti potreba i održivog razvoja.

Ja, rekoh već, o pojedinačnim rešenjima iz zakona neću govoriti, ali sam uverena da će kroz ove zakone biti unapređen sektor energetike uz poštovanje, pre svega, javnog interesa i, ono što je najvažnije, uz poštovanje strateškog cilja uspostavljanja ravnoteže između privrednog razvoja i životne sredine. Negde najveći zadatak predloga dva nova zakona, čini mi se, ide u prilog ove tvrdnje.

Kada su u pitanju ti novi zakone, koji se u suštini dopunjuju i predstavljaju jedinstveni zakonski ambijent, smatram da su od strateškog značaja, ne samo za energetski sektor, već i za budućnost života na našoj planeti. Zato cilj Zakona o energetskoj efikasnosti jeste stvaranje što više uslova za efikasno korišćenje energije, odnosno za uštedu energije čime se opet posledično obezbeđuje i sigurno snabdevanje i smanjenje uticaja energetskog sektora na životnu sredinu i klimatske promene. To je ono o čemu ćemo svi govoriti i o čemu smo govorili.

Ako to posmatramo lokalno, to znači da, ukoliko ne štedimo energiju i u domaćinstvima, a o tome su kolege govorile i na slikovitim primerima, čini mi se, kolega Voja, i oko te sijalice, što jeste jedna istina koju naša generacija pamti, ako ne smanjimo upotrebu fosilnih goriva i zamenimo prljave energetske tehnologije, ne ubrzamo projekte dekarbonizacije, ne povećamo korišćenje obnovljivih izvora energije, ako životnu sredinu ne zaštitimo od nas samih i naših, pre svega, megalomanskih potreba potrošačkog društva, nećemo našim potomcima imati šta da ostavimo od ove planete. Koliko god ovo zvuči patetično, to jesu surove činjenice sa kojima se na dnevnom nivou srećemo. Dva zakona koja su dragocena, kada je sve što sam navela u pitanju.

Moraćemo i da osvestimo činjenicu da su prirodni resursi ograničeni i da momenat njihovog nedostatka za dalji život jeste sudbonosan. Pri tome, obnovljive izvore energije imamo svuda oko nas, od vodotokova, preko solarne energije, energije vetra, do biomase, a ne treba zaboraviti ni geotermalne vode, jer Srbija ima nekoliko banja sa najtoplijom vodom u Evropi, Vranjska banja čak od 96 do 110 stepeni Celzijusa, koje danas otiču u reke.

Moramo i taj resurs da prepoznamo i da se time malo pozabavimo, jer ono oko čega smo se uvek slagali jeste da Srbija ima prirodna bogatstva, ali ono oko čega je crvena linija danas, već u smislu tajminga, da moramo da se složimo, jeste da je zaista poslednji trenutak da resurse moramo koristiti racionalno i odgovorno i to ovaj paket zakona unapređuje i obezbeđuje.

Posle mene će govoriti moje uvažene kolege Uglješa Marković, dr Vesna Ivković i Nina Pavićević i svako od njih će imati osvrt na po jedan predloženi zakon, a zaista detaljnije od onoga što ovakav set dozvoljava da ovlašćeni predstavnik kaže. Bilo kako bilo, na kraju ću reći još jednom, poslanička grupa SPS će u danu za glasanje podržati predloženi set zakona i biti na raspolaganju da, sve ono što se eventualno pokaže kao nešto što je nedostatak ili da smo propustili, ponovo u plenumu o tome razgovaramo i unapredimo. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, uvažene kolege narodni poslanici, dragi građani Srbije, govorili su moje kolege o važnosti ove teme o kojoj se nije često razgovaralo u parlamentu, ne zato što nije postojalo razloga, nego zato što se uvek neke stvari čine malo važnijim.

Međutim, ja zaista mislim i podržaću sve diskusije koje su išle u tom smeru da je jako važno voditi računa o tome ko su članovi i ko čini sastav delegacije i odbora i za to postoji mnogo razloga.

Imamo primere iz prakse koja govore u prilog tome koliko je važno kada su to dobro izabrani ljudi i imamo primere iz prakse koji govore u prilog tome koliku štetu plaćamo kada se neprofesionalno ljudi odnose prema pozicijama za koje su dobili poverenje bez razlike da li mi ovde govorimo o poverenju koje su im ukazali građani birajući ih za narodnog poslanika ili o poverenju koje im ukažemo mi kao njihove kolege. Čini mi se da je kolega Jovanović govorio o tome da se partijskim konsenzusom uglavnom dogovori ko će biti u sastavu delegacije.

Zašto su ti ljudi važni osim ovoga o čemu je govorila potpredsednica Skupštine, i to jeste bio jedan onako širok presek svega toga što predstavljaju i delegacije i pre svega rad naše delegacije kada je u pitanju Evropski parlament.

Ali, ono na šta želim da stavim akcenat opominjući sve nas, i to ne radim prvi put, i neću to raditi poslednji put, govoriću o tome kada god budem imala šansu, jeste da moramo da se okrenemo oko sebe i malo pogledamo neke primere koji nam ukazuju na jedan naš nedostatak koji nikako da otklonimo, a to je na činjenicu da smo često u nekom periodu iza nas imali na ovakvim pozicijama ljude koji su ne koristeći svoje vreme i svoj položaj da govore jednu istinu o Srbiji, dovedeni bili u situaciju da inače sa jednom težnjom i okruženjem i međunarodnog faktora da budemo satanizovani mi svojim ćutanjem doprinesemo da to tako u dobroj meri i izgleda.

Imali smo tako neki pokušaj, ako se sećate, tužbe, koji nam se vratio kao bumerang. I da ne bih analizirala koliko je to bio pre svega diplomatski promašaj i pre svega pogrešno pitanje, ja ću reći šta su posledice svega toga.

Moglo se na tu temu govoriti i iz potpuno drugih uglova, moglo se govoriti na način što se za nešto pripremite, moglo se i mora se govoriti pre svega, i to je opomena za sve vas, pa i vas uvažene kolege koje danas biramo, odnosno koje ćemo izabrati u danu za glasanje, kojima ukazujemo poverenje pre svega svojim diskusijama, moramo se izmestiti iz onog što je lično, koliko god da nekada imamo samo takav pristup.

Šta znači kada po svaku cenu želite da makar i nečemu što niti je država niti će ikada biti date na važnosti, danas pišu novine, jučerašnja sednica Saveta bezbednosti i izvesna predstavnica kosovskih tzv. institucija u UN. Toliko je neistina izgovoreno juče, ali sa toliko težnje da se ubedi međunarodna javnost da je to tačno, da ja ostajem po ko zna koji put potpuno šokirana. Stavljen je akcenat na nekakvu torturu nad aktuelnim premijerom tzv. vlade Kosova Aljbinom Kurtijem, za koga kaže da je neprestano maltretiran u zatvoru više od dve godine kao student. Ne vidi se na njemu to maltretiranje, pre se vide neki drugi nedostaci, ali, da ne preuzimam ulogu onih koji su za to išli u školu. Onda se govori o 20 hiljada silovanih albanskih žena, o čemu je bezbroj puta spinovano, govoreno, iznošene kojekakve laži, ali i demantovano.

Onda se navodi primer nekakvih narodnih poslanica u aktuelnom sazivu tzv. skupštine tzv. Kosova koje su žrtve ne znam kakvog nasilja i ne znam kakvog genocida. Ali se u završnici kaže, savetodavno u odnosu na Srbiju i na parlament Srbije, da bi morali da izađemo iz prošlosti, mračne, „jer sebe držimo u mraku i to nas vodi u rasizam, fašizam i genocid“. Pa se još i kaže da ćemo to uraditi brže ako raščistimo sa ratnim zločincima, a ne da nam oni sede u parlamentu sada.

Ja ne znam, uvažene kolege, ko je od vas ratni zločinac, od nas, očigledno bi mogao da bude bilo ko i nije ova diskusija apsolutno važna, niti je persona koja je govorila važna, ovde se radi o diskusiji koja je izgovorena na sednici Saveta bezbednosti i tu je ta opasnost. Neko se ne libi da ni jednog trenutka izgovori laž. Moje suštinsko pitanje – zašto onda imamo problem da u određenom momentu kao predstavnici svoje države kažemo istinu? Zašto onda ne uradimo to, nego ostavljamo sebi prostor da se nekome dopadnemo ili ne dopadnemo?

Da bismo se istinama bavili, ja ću probati da pomognem svima nama koji jesmo članovi delegacije, svima nama koji jesmo predstavnici na ovaj ili onaj način i na kraju svima nama koji, rekao je neko od kolega pre mene, jesmo članovi poslaničkih grupa prijateljstava za koje mislim da su takođe jako važne i mislim da ste o tome govorili, potpredsedniče, upravo vi. Važno je razgovarati sa našim kolegama, jer taj direktan kontakt ume da razbije predrasude. Imali smo sjajno iskustvo kada je Poslanička grupa prijateljstva sa Emiratima u pitanju, zajedno smo u tome učestvovali. Postoje između nas razlike, ali razlike o kojima moramo da razgovaramo i razlike koje moramo da prevaziđemo.

Vraćam se ponovo na ovu diskusiju, ne zato što je važna nego zato što Kosovo onlajn objavljuje 14. 04. da je mladić napadnut i to u trenutku kada je bio u društvu devojke i sestre, one nisu povređene, ali on jeste. Napadnut je kada se vraćao kući, nešto pre 22 časa. Znači, ne govorimo ni o kakvom vremenu koje je ne znam kako kasno. Napala su ga, kako navodi, trojica Albanaca. Moj predlog za sve ove koji bi da se na međunarodnom nivou bave politikom a nisu izašli iz svoje mesne zajednice – improvizovali su državu, pa bi bilo dobro da makar povedu računa kako funkcioniše taj divlji zapad na čijem su čelu. To je za nas važno zbog naših predstavnika, zbog ljudi koji su nealbanci, zbog ljudi koji su izloženi raznoj torturi i to više nema veze ni sa verom ni sa nacijom. Ja mislim da oni lagano upadaju u jedan vrtlog koji kaže da se i među sobom obračunavaju na jedan brutalan način, čak i među samim albanskim stanovništvom, u zavisnosti od toga kakvoj političkoj opciji pripadaju.

Ono što je za mene apsolutna vest jeste podatak koji sam, i još jednom, to ne radim prvi put, drugi put ću pohvaliti Kancelariju za Kosovo i Metohiju u ovom sazivu zato što sam u dva navrata postavila pitanje i u oba slučaja dobila odgovor koji je po meni istorijski dokument. Setićete se ko je bio u sali da sam pitala da li slučajno poseduju podatak koliko je to srpskog zemljišta uzurpirano na KiM, koliko zemljišta ne može da bude obrađivano ili vlasnici čak i ne znaju šta se sa tim zemljištem dešava i ko ga obrađuje i dobila jedan sjajan odgovor, prepun podataka, evo, to izgleda ovako, na četiri pune strane A-4 formata i on je zastrašujući.

Prvo, u tri navrata je sam UNMIK pravio određene agencije i organizacije koje bi trebale da se bave upravo pitanjem imovine na KiM. U sva tri slučaja to je bio jedan potpuno bezuspešan pokušaj. Prva agencija koja je napravljena jeste DSI – Direkcija za stambeno-imovinske poslove i prema navodima oni su je napravili upravo tada da bi pokazali koliko je zapravo albanskog nekog zemljišta neuknjiženo pod pritiskom loših zakona Republike Srbije, itd, iz 90-ih.

Šta je praksa pokazala? Praksa je pokazala da je od 2000. do 2006. godine ukupno predato 29.155 zahteva za povratak nepokretne stambene imovine, kuća i stanova. Ono što je važno jeste da se albanskih zahteva u tom slučaju koje su kategorizovali kao slučaj A, pošto su zahtevi nealbanaca kategorizovani kao kategorija C, dakle, u A kategoriji su imali svega 1.212 prijava. Napravili su agenciju koja ih je demantovala. Pa su onda DSI zamenili Kosovskom agencijom za imovinu 2006. godine, sa zadatkom da rešava slučajeve uzurpacije imovine. Kosovska agencija za imovinu je, za razliku od prethodne, bila nadležna i da pored kuća i stanova rešava i o uzurpiranom zemljištu i poslovnim prostorima, pa se onda upalo u vrtlog u kome je 42.116 zahteva podneto od strane Srba i nealbanaca koji su živeli na KiM. Od svih ovih slučajeva o kojima ja ovde govorim, sve tri agencije koje su napravljene rešile su jedan. Ja ne umem to da pretvorim u procente i ne govorim slučajno o ovome.

O ovome govorim svima članovima delegacija, svim članovima parlamentarnih grupa, svim članovima i grupa prijateljstva, jer ovo jesu podaci koje je u obavezi svaki narodni poslanik države Srbije da naglas kaže – osim što imamo uzurpiranu teritoriju, mi imamo, po ovim podacima, preko 54% zemljišta što u državnoj, što u privatnoj svojini koja je apsolutno uzurpirana. Ovo nije podatak koji nema naš tim za tehnički dijalog. Sigurna sam da ga ima, samo nisam sigurna u kom će trenutku neko imati svest da o ovome mora da se razgovara.

Sva ovo pričam, ne zarad nas koji u većini slučajeva ovo znamo, gotovo sam sigurna da nema narodnog poslanika u Republici Srbiji koji ovo ne zna, nego zarad javnosti, koja bi danas mogla da ne razume zašto razgovaramo o važnosti predstavnika Republike Srbije u delegacijama, koja ne razume koliku štetu može da nanese, neko ko ne poznaje problem, neko ko problemom ne želi da se bavi i neko ko svoju poziciju koristi isključivo za samoreklamu.

Koliko god da ova moja priča, u ovom trenutku deluje suvoparno, vrlo je u temi, ovo je pitanje svih pitanja Republike Srbije, ovo je najotvorenija rana koja Republike Srbije ima i ovo je tema na kojoj svakodnevno pokušavaju da na spočitavaju koje kakve budalaštine, vraćajući nas u nekakvu prošlost koju improvizuju ili kreirajući neku budućnost koja bi se njima dopala. Iz ovakvih podataka, zapravo izvire snaga da odbranimo sve ono što branimo na dnevnom nivou, da se odbranimo i od čestitki za Dan državnosti, koje su nedvosmisleni i koji znaju da nam objasne kako je naš zadatak samo da prihvatimo nešto, a ne zaboga da ni u jednom trenutku kažemo šta je druga strana ove medalje.

Šta bi se desilo, kada bi smo govorili o žrtvama, u srpskom parlamentu? Ne mislim da za tim nema potrebe, nego ja prosto nemam, nažalost vremena, zato što će iza mene govoriti i moja koleginica Dijana, o opet ne manje važnom segmentu cele ove priče. Mi moramo da postanemo svesni činjenice, da koliko god imali političke razlike, ideološke razlike, a imamo ih i prirodno je da ih imamo, jednoumlje ne vodi ničemu, postoje teme oko kojih moramo biti i jednoglasni i izričiti, i one se zovu i nacionalni interes i nacionalni stav. Ovakve stvari bi morale da budu nacionalni stav. Ako to ne nosimo iz kuće, kao vaspitanje, onda bi to morali da uvežbamo, kada sebi dozvolimo luksuz da preuzmemo neku funkciju, pa da onda ne napravimo krupne greške, koje ni 10 godina posle ne mogu da se isprave, nego nam se vraćaju, kao defakto stanje, zaboga presuda međunarodnog suda, samo zato što smo neuki, nemušti postavili naopako pitanje.

Ceo prvi deo moje diskusije se, odnosio upravo na to. Od naših otvorenih pitanja koje su vrlo precizna i vrlo teška, mi smo postavljali nemušta, a tamo gde pitanja nema, gde države nema, tamo gde se masa stvari nije dogodila, spinuje se već 30 godina, kontinuirano. Možda nije loše da ponekada u momentu i prepišemo određene stvari, ne zato što su pametne, nego zato što mi se čini da je ovo vreme u kome i to pije vodu.

Zaista ću završiti da ne pretera sa vremenom koje ću iskoristiti, ali osim što ću naglasiti da, a to je rekao i predsednik poslaničke grupe, poslanici SPS će svakako podržati predlog. Još jednom apelujem da se po svaku cenu izdignemo iznad partijskih razlika. Ovo ne govorim samo zbog nas koji smo u sali, ovo govorim zbog svih ostalih koji ovo prate preko tv ili imaju svoje izvestioce sa zasedanja Skupštine. Hajde da se sklonimo iz dnevnog politikanstva kada postoje neke važne teme i da postanemo ozbiljni predstavnici našeg naroda zato što je Srbija ozbiljna zemlja. Ako sa neozbiljnih pozicija računamo na glas, teško da ćemo do njega doći. Ako do njega i dođemo, onda to ume da bude skupo plaćeno i žestoko kažnjeno.

Dakle, hvala vam na pažnji, hvala vam na razumevanju kada je u pitanju ova tema, ali ću vam se naročito zahvaliti ako jednoga dana zaista pokažemo da smo se izdigli iznad svega onoga što su greške koje su iza nas. Hvala vam.

Poštovane kolege, uvaženi kolega Jovanov, kvalitetno ste govorili, to potvrđuje aplauz koji sam sačekala da prođe da bih mogla da ne repliciram, pojasnim.

Imali ste intervenciju, izvesno je s pravom, o zainteresovanosti ili ne i govorili o jednom specifičnom slučaju koji je, nažalost, na sramotu za sve ljude koji obraza imaju, ne i za one koji su takvu presudu doneli.

Nemojte imati dilemu, ni vi ni građani Srbije, da kada su u pitanju takvi presedani poslanici Socijalističke partije Srbije apsolutno stoje protiv toga i boriće se protiv toga dok god nas ima u ovoj sali.

Ono što se, takođe, dešava kada govorimo, jeste da umemo da ponekad jedni druge ne čujemo ili nam nešto drugo, što nam se čini važnim, odvuče pažnju, a opomenuli ste koleginice koje se spremaju da ne tako vešto i ne tako iskusno kao vi govore na istu ovu temu, koja nije lagana.

Dakle, kada govorimo o sudijama, bojim se da smo svi svedoci o tome da bi socijalisti mogli na tu temu dugo govoriti, kako to izgleda kada neprofesionalne sudije optužuju i sude. Ako je neko bio žrtva toga, onda su to bili pripadnici, članovi i funkcioneri Socijalističke partije Srbije decenijama unazad. Mnogo je stvari zloupotrebljeno kada je u pitanju pravosuđe.

Mnogo puta smo mi bili žrtve toga i potpuno se sa vama slažem kada stavljate akcenat na neprofesionalnost, kada stavljate akcenat na činjenicu da strogo moramo voditi računa ko su ljudi kojima ukazujemo poverenje, naročito danas kada mi se čini da sa nekih bočnih strana ponovo imamo pokušaje da nam se kojekakva kukavičja jaja poture.

Dakle, reagujem, i pošto je kraj vremena za repliku, uzimajući u obzir i onaj početak koji sam sačekala, nije ovo bila replika nego jedno objašnjenje, imajte malo tolerancije prema mlađim kolegama, njima iskustvo manjka u odnosu na nas koji smo stari vukovi. Hvala vam.

Posebno se radujem što govorite o devojčici koja je romske nacionalne pripadnosti na današnji dan, koji je i Međunarodni dan Roma i dobro je na to staviti akcenat i potpuno ste u pravu, dešava se ovde graja kada mi imamo važne teme. Tim pre ste me, ja mislim, među prvima razumeli, kada sam, možda i emotivnije reagovala u jednom trenutku govoreći o važnoj temi, a bez jedne pažnje koju sam očekivala.

Sasvim podržavam sve što ste rekli. Imam dilemu, kao i vi, rado bih čula taj odgovor na to pitanje koje ste postavili i bojim se još jedne krajnosti koja nije nemoguća u Srbiji, a to je da nekada budemo okruženi ljudima koji su usko sebični u odnosu čak i na prvu liniju. To je ona opasnost koja nam kao naciji preti da prepoznamo šta su hendikepi, da prepoznamo šta su bazični problemi i da prepoznamo šta je nadogradnja svih problema koji se dogode u ljudskoj glavi kada se pojavi preterana ambicija, kada se pojavi strah, kada se pojavi bilo šta što nema način da se realizuje i bilo što je bez pokrića. Hvala vam još jednom.