Zahvaljujem potpredsednice.

Pomoći ćete mi ako mi kažete koliko je vremena ostalo poslaničkoj grupi?

(Predsedavajuća: Jedanaest minuta i pet sekundi.)

Hvala najlepše.

Uvažene kolege, uvaženi građani i građanke Srbije, danas razgovaramo i na to nas je opomenula potpredsednica Skupštine, gospođa Kovač, o prestanku mandata jednom broju sudija. To je manje-više, kao što je moj kolega Života Starčević, a i svi koji su govorili pre njega, rekao, čini mi se, prestanak mandata, ali pre svega u cilju da će ti ljudi zauzeti neka visočija ili odgovornija mesta.

Važno je govoriti o tome kako se biraju sudije i ko su ljudi koji se biraju na tako odgovorne funkcije zato što smo iz nekoliko diskusija koje su danas prethodile ovoj mojoj, čuli šta znaju da budu loše strane lošeg izbora sudija, loše strane lošeg izbora ljudi kojima ćete ukazati poverenje, loše strane loših procena i na kraju krajeva kolike su posledice godinama posle toga.

Kada se govori o sudijama ja nekako moram, a verujem da deli većina vas moje mišljenje, uvek da pomenem gospođu Danicu Marinković. Složiću se potpuno sa diskusijom koja je prethodila ovoj mojoj i krajnje je vreme da izađemo iz ovog vrtloga koji nas stalno vraća unazad, koji nas stalno tera da iz nekih nepoznatih razloga brojimo žrtve, svi smo ih imali nebrojano. To su teške i otvorene rane koje nikada neće prestati da bole.

Ali, imamo obavezu kao odgovorni ljudi da u nasleđe ostavimo sve samo ne mržnju generacijama koje dolaze posle nas. Oni moraju sami trasirati svoj put odnosa, a ja se potpuno slažem da jedini put koji smemo da nametnemo deci jeste put koji će govoriti da nemaju neprijatelje. Možda imaju ljude koji različito misle u odnosu na njih, ali to nikako ne znači da zbog različitog mišljenja treba da upadnu u zamke sukoba koji su se nažalost, sa ove distance gotovo možemo da tvrdimo, u vreme devedesetih dogodile isključivo i samo na korist nekih zapadnih moćnika koji su na tome profitirali, plivali, živeli, zarađivali i rade to i danas.

Ne sme bivša Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija više nikada biti prostor na koji neko može 100% da računa kada bi da napravi neko žarište, bez obzira što se ne može reći ni danas da ne postoje ljudi koji bi i na to bili spremni. Moramo da pokažemo da je većina nas prerasla taj jedan momenat nacionalizma, bez obzira o čijem se nacionalizmu radi.

Zašto sam pomenula istražnog sudiju u to vreme Danicu Marinković? Govorilo se danas o nekim spinovanim situacijama koje su montirane, pravljene da bi se iz njih desile nekakve vojne intervencije, da bi se tražilo pokriće za nešto što će se dogoditi, za nešto što će trajno unesrećiti sve narode kojih se tiče. Bez obzira, ja nikada neću prihvatiti da je bilo kakvo spasenje za muslimanski narod bila intervencija NATO-a u Bosni i Hercegovini. Nije, niti će biti, žrtve su bili koliko i svi drugi.

Potpuno je ista situacija bila i na Kosovu i Metohiji. Taj Račak koji je zamišljen kao motiv da se najpre bombarduje Savezna Republika Jugoslavija u to vreme, a onda i na bazi njega optuži u to doba aktuelni predsednik Milošević, a onda i izruči Haškom Tribunalu, zahvaljujući ozbiljnim sudijama, kakav je bila gospođa Danica Marinković, jedna takva improvizacija, jedna takva laž, jedna takva montaža je pala prosto i pred Međunarodnim sudom pravde. Nikada na osnovu onoga što je pisalo u optužnici niti je mogao, niti bi bio osuđen Slobodan Milošević. Ono što se desilo, to je da je optužnica za Račak apsolutno pala.

Ono što se nije desilo, a trebalo je da se desi, jeste činjenica da čak i ako smo podlegli tom pritisku o izručenju, ja ne mogu i ne želim da o tome govorim na način na koji je govorio advokat Toma Fila, on je govorio kao neko ko je u tome učestvovao i ne mislim da je loše što je govorio, koliko god da je izazvao reakciju, pre svega zato što je dobro podsetiti srpsku javnost i na to šta su greške.

Nije sramota priznati da ste nekada pogrešili, tim pre što je moglo da nam se dogodi da slobodan Milošević bude osuđen za genocid. To ne bi značilo da je osuđen Slobodan Milošević, to bi značilo da je osuđena država i da je osuđen narod. To bi bilo nešto što bi nas pretvorilo i u genocidnu državu i u genocidni narod. Složićete se, i tada i danas i sutra i pre mnogo stotina godina niti smo, niti možemo biti nešto što bi moglo da se izjednači sa Hitlerovom Nacističkom Nemačkom.

Dakle, to je profesionalnošću zaustavila Danica Marinković, koja je pravila izveštaj i branila istinu čak i pred Tribunalom. Danas jeste 1. april, danas jeste dan kog se socijalisti sa bolom sećaju. Danas jeste urađena najveća nepravda i možda napravljena jedna istorijska greška i sramota koje će generacije tek postati svesne.

Ima još jedan detalj na koji želim da ukažem, pre nego istekne vreme za moju diskusiju, a to je momenat koji sam čula, na osnovu čega je tada, uprkos jednom stavu koji je imala Savezna Vlada i gospodin Koštunica, zapravo doneta ta odluka sa republičkog nivoa da Milošević bude izručen Hagu, a to je na bazi člana Ustava iz 1990. godine, člana 135. Zašto ovo kažem? Zato što želim da naglasim da kada smo donosili Ustav iz 1990. godine, tada smo probali da vratimo celovitost Srbiji i ukinemo Ustav iz 1974. godine. Onaj ko nije živeo pod Ustavom iz 1974. u južnoj srpskoj pokrajini, ne zna koliko je on bio loš, ne zna koliko je on ostavljao prostora za pritisak od strane onih koji su bili apsolutno legalna vlast, praktično sa nivoom vlasti koji se izjednačavao sa teritorijom centralne Srbije u tom trenutku.

Dakle, jedan takav Ustav koji je donet u svojoj sadržini je imao član 135. koji kaže: „Prava i dužnosti koje Republika Srbija, koja je u sastavu SFRJ, ima po ovom Ustavu, a koja se prema Saveznom Ustavu ostvaruju u Federaciji, ostvariće se u skladu sa Saveznim Ustavom. Kada se aktima organa Federacije ili aktima organa druge Republike, protivno pravim i dužnostima koje ona ima po Ustavu SFRJ, narušava ravnopravnost Republike Srbije ili se na drugi način ugrožavaju njeni interesi, a pri tome nije obezbeđena kompenzacija, republički organi donose akte radi zaštite interesa Republike Srbije.“ Ovo je napisano u vreme kada je postojala Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija. Kada je primenjeno? Primenjeno je u vreme Savezne Republike Jugoslavije, zapravo Saveza samo Srbije i Crne Gore.

Zašto ovo govorim? Nadovezaću se i na diskusiju mog kolege Đorđa Milićevića, koji je govorio o pritisku iz Evropske zajednice kada je u pitanju ustavna promena, a tiče se pravosuđa. Mnogo je važno na koji način će se vršiti promena Ustava, kao što sada vidimo koliko je bilo važno razmišljati i te devedesete, nažalost, niko nije mogao da predvidi, da će jedan ovakav član biti grubo zloupotrebljen. Ali, eto, sve se događa. Zato mi je jasno zašto su izveštaji tako grubi. Zato mi je jasno zašto će pritisak biti sve veći. Zato vas molim da svi imamo svest, ne danas kada pričamo o prošlosti, to pogađa lično, personalno ili kako god, nego šta su greške koje ne smemo da ponovimo. Ako su ih naučili socijalisti, a jesu, nije loše tu dobru praksu možda i prepisati od nas. Hvala vam.

Zahvaljujem, potpredsednice.

Uvažena potpredsednice Vlade, gospođo Gojković, drage kolege, građani i građanke Srbije, danas su na dnevnom redu dva značajna predloga zakona iz oblasti kulture.

Prvi, oblast koju predviđa Predlog zakona o muzejskim delatnostima, trenutno je regulisana, nažalost, Zakonom o kulturnim dobrima iz 1994. godine, ako ja imam precizan podatak, koji u pogledu praktičnih potreba i zahteva, zbog svoje terminološke zastarelosti, kao i zbog činjenice da se od vremena donošenja ovog zakona pre 27 godina u Srbiji promenio kompletan društveno-politički sistem, pa i dva Ustava. Ovaj zakon više, ili već dugo, ne može da odgovori na praktične zahteve ove oblasti koje današnjica sa sobom nosi.

Sve pohvale za vas, uvažena gospođo Gojković, da ste pred parlament Srbije došli posle 27 godina sa predlogom novog zakona, za koji mislim da nam je jako značajan.

Rekla je koleginica Zagorka jednu rečenicu koja me je inspirisala, a to je da Srbija ima mnogo muzeja. Ja ću biti sklona da kažem da je Srbija sa svojom bogatom kulturnom i istorijskom tradicijom muzej sama po sebi. Nekako mi se čini da smo kao takvi možda i najatraktivniji bili do sada, a da ćemo tek biti.

Cilj donošenja ovog zakona, i to ste u uvodnom izlaganju, čini mi se, i rekli, jeste sistematsko unapređenje muzejske delatnosti kroz jačanje muzejskih ustanova, kao i približavanje dobroj praksi sveta primenom najsavremenijih muzeoloških standarda.

Ozbiljni problemi sa kojima se ovde susrećemo svakako su teški uslovi za rad ustanova zaštite kulturnih dobara, koje se suočavaju sa nedovoljnim prostorom, problemom finansiranja, nedostatkom stručnog kadra i drugim problemima koje bi ovaj zakon trebalo da reši uspostavljanjem regulatornog temelja koji će obezbediti njihov efikasniji rad i razvoj.

Ovo je prvi zakon koji je specijalizovan za oblast muzejske delatnosti i u potpunosti je reguliše, obzirom na to da zakon koji se trenutno primenjuje po svom karakteru utvrđuje opšta zajednička pitanja kulturnih dobara, pa tako nema u njemu adekvatnog rešenja za dosta problema koje joj praksa nameće.

Velika je odgovornost na ustanovama zaštite kulture u čuvanju i promovisanju našeg kulturnog nasleđa i baštine, zato im zaista moramo obezbediti sve uslove za rad i razvoj kako bi bogate istorijske tekovine naše države i društva ostale i budućim generacijama kojima to dugujemo.

Stvaranje zakonskog okvira, zaokruživanje pravne regulative, definisanje obaveza muzeja i osnivača muzeja, poboljšanje uslova za rad muzeja i po prvi put uređenje mreže muzeja jesu najbitnije promene koje ovaj zakon tretira. On predviđa osnivanje muzejskog saveta Republike Srbije koji se po novom zakonu sastoji od pet članova izabranih od strane ministra na predlog Centralne ustanove, a iz redova stručnjaka što je jako važno.

Muzejski savet će zajedno sa Centralnom ustanovom, matičnim muzejima, teritorijalno nadležnim muzejima i drugim muzejima iz evidencije muzeja činiti mrežu koja organizuje i koordinira rad svih muzeja.

Centralno mesto u zaštiti muzejske građe poverena je zakonom Narodnom muzeju u Beogradu, koji će biti preimenovan u - Narodni muzej Srbije. Podsetimo, on je osnovan ukazom ministra prosvete, Jovana Sterije Popovića 1844. godine, kao "Muzeum serbski", koji je na jednom mestu trebalo da sabere starine i da ih za potomstvo sačuva. Osnovan je sa idejom da na jednom mestu objedini celokupnu srpsku kulturnu baštinu i da ujedno pored izložbene obavlja i svoju naučnu i istraživačku delatnost.

Kao centralnoj ustanovi muzeološkog sistema, predviđeno je da muzej vodi centralni registar i registre kulturnih dobara od izuzetnog značaja u Republici Srbiji, utvrđuje kulturna dobra od izuzetnog značaja, predlaže dobra od izuzetnog značaja koja proglašava Narodna skupština i učestvuje u izradi strategije razvoja ustanova zaštite kulturnih dobara.

Bitna novina u odnosu na stari zakon je to što osnivači muzeja, pored Republike Srbije, autonomne pokrajine, pravnih lica, osnivači mogu biti i fizička lica i preduzetnici, pa se prema osnivaču muzeji dele na javne i privatne. Postavlja se mogućnost osnivanja muzeja zajednice, koji u cilju zaštite očuvanja i identifikovanja i promovisanja lokalnih, kulturnih dobara, materijalne i nematerijalne prirode, mogu osnivati kako pojedinci, tako i udruženja. Ono što je najbitnije, sva kulturna dobra biće zaštićena zakonom, bez obzira u čijem se vlasništvu ona nalaze.

Decentralizacija kulture je prethodno jasno postavljena kao jedan od ciljeva resornog ministarstva, ali je takođe dobro i to što je pažnja posvećena i u pogledu postupanja sa kulturnim dobrima i načinu njegovog tretiranja, pa se u tom smislu bitno podižu i standardi i kontrola.

Jedan od najvećih problema sa kojima se ustanove za zaštitu kulture suočavaju je, pre svega, finansijske prirode, pošto u tom smislu zavise od lokalnih samouprava, koje nisu u mogućnosti da ih finansiraju na način koji bi im omogućio adekvatno ispunjavanje svih redovnih delatnosti. Ovaj zakon rešava to pitanje tako što predviđa obezbeđivanje finansijskih resursa, pre svega iz budžeta Republike Srbije, zatim iz autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave.

Za vreme korona virusa svi smo uvideli koliko nam je kultura zapravo falila, tako da se nadam da će digitalizacija, koja se u članu 18. pominje u kontekstu zaštite dokumentovanja kulturnih dobara, ići i u pravcu internet prezentacije, koju su usvojili najpoznatiji muzeji u svetu. Mislim da tu praksu imamo u Luvru, u engleskim muzejima. Svesni značaja novih tehnologija u današnjem svetu i u njihovoj prisutnosti u životu mladih, bilo bi lepo da pokušamo da i na taj način našu kulturnu baštinu približimo mlađim generacijama, ali takođe da iskoristimo priliku da je promovišemo u širem kontekstu.

Pred nama je danas, na inicijativu Narodne biblioteke Srbije, a zahvaljujući Ministarstvu kulture i informisanja, i Predlog odluke o proglašenju stare i retke bibliotečke građe za kulturno dobro od izuzetnog značaja, u čijem se daljem tekstu nalazi čak 720 starih i retkih knjiga, čija starost datira iz vremena od 15. do 19. veka. Od duhovnih knjiga i žitija posvećenih raznim svetiteljima, do filozofskih dela, originalnih rukopisa i prvih štampanih izdanja autora, zajedno predstavljaju artefakte neprocenjive vrednosti.

Čini mi se da nismo sasvim svesni, bili ste upravu kada o tome govorite, kolikim kulturnim bogatstvom kao narod raspolažemo. Raduje me ova inicijativa koja bi uspela da zaštiti, ali i da promoviše našu kulturnu baštinu.

Osnivanje Srednjovekovnog muzeja Srbije na Savskom trgu, u stroj železničkoj stanici, o tome sam već govorila i u plenumu, ali ću ponoviti, pored spomenika Stefana Nemanje, još jedan je pokazatelj da ova vlast ima i volje i želje da promoviše, ali i da zaštiti naše kulturno nasleđe.

Kulturni identitet je svakako jedan od najvažnijih identiteta jednog naroda, spona koja nas povezuje kao pojedince, koja nas povezuje sa našim precima, ali i sa budućim pokolenjima. Zato je moramo čuvati, negovati i nikako je ne smemo zaboraviti, niti je se stideti, jer za to nemamo razloga. Ono što je najvažnije, kulture se ne smemo odreći, jer se onda odričemo, pre svega, sebe i svog identiteta.

Za ponos treba da nam služi činjenica da naša materijalna i nematerijalna kulturna zaostavština ima viševekovnu tradiciju. Svedočanstva istorije našeg naroda i kulture datiraju iz 11, 12. i 13. veka, mnogo pre nastanka nekih nacija i država koje danas naše pravo na nju osporavaju i, što je još sramnije, naše kulturno blago prisvajaju kao svoje.

Gospođo Gojković, razumete me o čemu govorim. I sami ste govorili o važnosti toga da najpre našu decu edukujemo na način da ćemo neke moderne igraonice, koje takođe, slažem se, jesu neophodne, jesu vrlo atraktivne, ali opet ih malo prilagoditi ili probuditi svest, još bolje. Čak ne mislim da imamo problem ni sa činjenicom da, koliko god da je taj zakon bio star, muzeji su bili kvalitetniji, ali je negde svest u narodu izgubljena u nekom trenutku kada je u pitanju pre svega odnos prema svojoj deci. Da li zbog brzine života, možda i roditelji greše, pa je lakše dete ostaviti u igraonicu, nego ga ispratiti kroz muzej u kome treba čuti i videti razne detalje.

Posle mene će o ova dva važna zakona govoriti dva ozbiljna imena u oblasti kulture, Jelica Sretenović i Jela Mihajlović. Sigurno će reći više i bolje. Osim što volim kulturu i što sam bila asistent u odboru onda kada ste učinili prvi korak da unapredite ono što je stanje kulture u državi, ja ne poznajem mnogo. Učim i nadam se da sam dobar đak, ali ćete od mene uvek imati onu podršku koja vam je, čini mi se, neretko i neophodna, a to je da vas šira srpska javnost razume, da to ne meri kroz politikanstvo kome su skloni, nego kroz konkretna dela koja ste zaista za kratak rok sa pozicije ministra kulture uradili.

Ne sumnjam da ćemo ovde imati još zakona o kojima ćemo razgovarati, ne sumnjam da će svi oni biti kvalitetni i ne sumnjam da ćemo jednog dana biti ponosni zbog činjenice da možemo da kažemo - eto, učestvovali smo u tom radu ili smo glasali o tome.

Želim vam uspeh. Poslanička grupa Socijalističke partije Srbije će sa zadovoljstvom podržati i ova dva zakona i sve ono što stigne kao predlog od vas. Naročito me raduje vaš razgovor sa patrijarhom srpskim i dogovor koji ste napravili kada je u pitanju Muzej Srpske pravoslavne crkve. Jeste važno da i u tom smislu napravimo iskorak.

Ne mogu da tvrdim da smo zajedno bili na sastanku sa, čini mi se, delegacijom Češke, kada je ambasadorka sugerisala nešto što me je jako zabolelo tada. Ona je rekla - znate, ne bi možda bilo loše da sve vaše manastire na Kosovu i Metohiji nekako zapišete u nekim mikročipovima. Za mene je to bio takav atak, ne razumevši pri tom o čemu se radi. Onda je žena rekla - pod okolnostima da tamo žive neki ljudi koji bez griže savesti pale, možda treba sačuvati podatak o tome gde su postojali, da bi nekada mogli da budu obnovljeni.

Nažalost, osim naših spisa i naših sećanja, jedan procenat manastira smo trajno izgubili na Kosovu i Metohiji, do onog momenta dok ne budemo dobili šansu da ih obnovimo, upravo zbog toga što vandalski pristup nekih ljudi ne ume da izmeri ni šta je kulturna, ni šta je istorijska, ni šta je nacionalna vrednost, osim u onom delu u kome pokušava da od iste napravi sopstvenu iskrivljenu istoriju i da eventualno prisvoji sve to što datira, kako sam i rekla u diskusiji, iz 11, 12. i 13. veka.

Dakle, napominjem, Socijalistička partija Srbije i narodni poslanici Socijalističke partije Srbije podržaće oba zakona. Vama želim uspeh u radu, pa se vidimo sa nekim novim zakonima, nadam se uskoro. Hvala.

Manje replika, više kao objašnjenje. Lepo ste me opomenuli, loše sam to kazala. Kada sam rekla da smo trajno izgubili, onda sam zaista mislila na sve one male crkve koje su do temelja spaljene i uništene u onoj svojoj autentičnoj. Trajno smo ih izgubili kao autentične objekte, što naravno ne znači da nemamo dovoljno materijala da ih jednog dana obnovimo do nivoa njihovog prirodnog stanja.

Ali, jeste taj gorki ukus koji je ostao od tog pogroma koji se dogodio, zaista težak i prosto negde ta slika gde vi naiđete na možda jedan kamen u temelju ili ni jedan tamo gde pouzdano znate gde je nekada bila crkvica je najteže. Samo sam u tom smislu rekla - trajno izgubili, inače delim sa vama stav da ništa nikada nije trajno izgubljeno naročito ne na KiM. Hvala.

Zahvaljujem, predsedniče, poštovane kolege, uvaženi građani Srbije.

Ja za danas imam dva pitanja, oba upućena Ministarstvu za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog, o dve, čini mi se najvažnije teme. Pre svega za stanovništvo, za smisao postojanja države, ali i za razvoj Srbije.

Moje prvo pitanje je, kada će i zašto već nije organizovan društveni dijalog o temi, koja kaže „Mentalno zdravlje stanovništva i posledice Kovida, na psihološko i psihičko zdravlje svakog od nas“, a pogotovo o mentalnom zdravlju svih nas posle Kovida, kada jednom virus stavimo pod kontrolu?

Razumemo li, u stvari razmere pritiska i tegoba, koje ljudi imaju, bivali zaraženi ili ne? Zato što je zlo zaraze promenilo naše ponašanje, naše navike, i sve na šta smo navikli, kao način života pre epidemije.

Razumemo li da su nam ukinuti rituali druženja, rukovanja, svadbe i sahrane, putovanja, sport, kultura, ukinuti su nam baš svi rituali, na koje smo navikli i bez kojih smo iščupani iz navike koje nas čine društvenim bićima? Da li razumemo koliko nas nije proslavilo rođenje deteta, koliko nije moglo da ožali roditelje ili prijatelja, da se proveseli na nekoj svadbi?

Razumemo li u kakve pritiske i brige su upala mala i srednja preduzeća, mali i srednji preduzetnici, jer nemaju prihod, ljudi sa kreditima, otpušteni, žrtve nasilja? Razumemo li decu osnovnih i srednjih škola, kojima su oteti svi školski rituali, njihovu izolovanost, uzrast u kome je socijalizacija, apsolutno neophodan faktor za odrastanje i sazrevanje?

Nesporno je da Vlada Srbije, odlično radi proces imunizacije, a moje pitanje je, da li može i da li ume Ministarstvo za društveni dijalog, da počne razgovor kojim bi stvorili imunizaciju protiv psihičkih tegoba stanovništva?

Ovo je tema koja bi morala sve da nas okupi, da tražimo rešenje apsolutno za sve nas, i možda tema koja bi nam precizno pokazala, koliko su svi neki izgovori, kada je u pitanju tužakanje ka Evropi, samo reklama, bez postojanja dobre volje, da se eventualno utiče na kvalitet života stanovništva, od koga očekujete sutra poverenje.

Moje drugo pitanje je, kada će i takođe zašto već nije Ministarstvo organizovalo dijalog o socijalno ekonomskom položaju žena, na koji je u stvari kovid epidemija pala? Zašto ovo kažem?

Zato što su žene, nadmoćna većina, preko 65% žena je u zdravstvu, školstvu, socijalnom staranju, ekonomije, brige i nege, trgovini i uslugama, brizi o članovima porodice, o svemu što nam je, kao život stalo, kada je epidemija počela. Sve je stalo i prestalo biti normalno, a žene su nastavile da rade, boreći se za druge, za kakvu takvu normalnost života, koji mora da teče.

Zašto nema dijaloga i razgovora o tome? Možemo li se, prvenstveno ženama, ali i muškarcima, svakako i svima u promenjenom i lošijem socijalno-ekonomskom položaju, ikako odužiti za sav napor i žrtve tokom pandemije? Možemo li jednokratno odlučiti da žene koje ove godine stiču uslov za penziju, čekaju na nju kraće, bar šest meseci? Naravno, ako to žele. I možemo li ženama koje su rodile tokom Kovida, jednokratno produžiti porodiljsko za šest meseci?

Možemo li imati dijalog o tome, zašto se žene lakše, više i češće otpuštaju nego muškarci?

Sve ovo o čemu postavljam pitanje Ministarstvu za društveni dijalog, nije nemoguće unaprediti u ovom domu. Ali, postavljam pitanje i tražim o tome dijalog, iz prostog razloga, jer mislim da ćemo ako o tome budemo razgovarali u jednom širem krugu, doći do kvalitetnijih rešenja, a dugujemo rešenje ugroženim kategorijama, pri tome želim da napomenem da ovo nikako nije pitanje, koje bi trebalo da bilo šta od mera koje su donete, umanji, one su bile jako važne, ali se sada moramo okrenuti i običnom čoveku, čiji život i kvalitet života u dobroj meri zavisi od naših odluka.

Ako postoje zakoni, koje treba doraditi ili jednokratno unaprediti, ja želim da o tome razgovaramo, želim da vidimo koji su i želim da ih u Skupštini Srbiji donesemo za dobrobit građanki i građana Srbije. Hvala.

Zahvaljujem, potpredsednice.

Uvaženi ministre, kolege narodni poslanice, građani Srbije, Predlog zakon o izmenama Zakona o popisu stanovništva, mnogo se govorilo o tome. U pitanju je izmena koja se isključivo tiče roka održavanja.

Potpuno je razumljivo da je pandemija Korona virusa diktirala da to ne možemo uraditi u periodu od 1. do 30. aprila, kako je bilo planirano, već se to pomera za oktobar i koliko god da su težnje pojedinaca da se to pretvori, možda čak i u neko političko pitanje zaista je suludo komentarisati ili odgovarati na takve optužbe.

Mislim da je dobro da se sačeka taj oktobar iz mnogo razloga, pre svega iz bezbednosnih, jer kolega Vujić je o tome govorio, 15 hiljada ljudi će biti uključeno u popisivanje tj. upola manje nego što je bilo 2011. godine, ali opet ne mali broj ljudi koji će biti direktno izloženi ličnom kontaktu da bismo došli do relevantnih podataka.

Popis stanovništva je važan i ne samo stanovništva, nego i domaćinstava i stanova. To je organizovano prikupljanje podataka o stanovništvu jedne zemlje i čini mi se najvažniji statistički izvor. Nismo mi ni prva, ni jedina zemlja koja to sprovodi, samo sticajem okolnosti to se dešava u ovoj godini, pandemije korona virusom.

Osnovno pitanje na koje ćemo dobiti odgovor je, zapravo koliko nas je? Govorili smo o tim ciframa, govorile su moje kolege pre mene. Osim toga što ćemo dobiti odgovor koliko nas je, dobićemo odgovor i na pitanja gde i kako živimo, ko smo mi u kontekstu starosti, što će, bojim se, biti podatak koji nam se neće dopasti, kog pola, kog obrazovanja, kog zanimanja i svih ostalih parametara koji su relevantniji na temu.

Ono što je važno reći jeste da se ta slika broja stanovnika u Srbiji zaista menjala. U pravu su kolege, mislim da je i kolega Bane o tome govorio, jeste nas 2011. godine bilo oko 7.200.000. Od toga je dve trećine stanovništva živelo u gradskim naseljima.

Dobro je, ministre Nedimoviću, da ste ovde. Pretpostavljam da ćete imati jednu precizniju sliku koliko su nam u tom smislu danas sela ugroženija ili manje ugrožena. Ja želim da verujem da su manje ugrožena i nekako verujem u statistiku koja će pokazati da je više mladih ljudi koji će se posvetiti selu, zato što zaista mislim da tu jeste perspektiva Srbije, između ostalog.

Ženski pol je po tom popisu iz 2011. godine, bio zastupljeniji, sa oko 51,5%. Mislim da će i taj procenat sada biti veći, ali je najbrojnija populacija bila između 15 i 64 godine. I to je negde onaj podatak koji nas sve plaši o kome smo svi govorili, a to je starosna struktura, to je činjenica da nam je stopa nataliteta u padu. Ja čak imam podatak da od 1971. do 2011. godine stopa nataliteta pala je sa 14,4% na 9,1%, dok je stopa mortaliteta porasla obrnuto proporcionalno.

Jeste ovo razlog da se kao narod i država zabrinemo, međutim nismo malo uradili. Mislim da je aktuelna Vlada, zapravo tu postoji jedan kontinuitet kada je u pitanju pre svega unapređenje kvaliteta života mladih ljudi, povećanje broja zaposlenih, smanjenje broja onih koji iz, najpre ekonomskih razloga napuštaju našu zemlju i čini mi se da u ovom trenutku kada smo ekonomski lider u regionu, a možda i šire sve manje postoji razlog da nam mladi ljudi odlaze.

Da li u tom smislu imamo problem da možda stručnjaci budu plaćeni negde u inostranstvu više nego kod nas? Da, ali sa druge strane praksa je pokazala da, čak ni zemlje Evropske unije koje smo u nekom periodu stanovništvo i prikazivali kao obećane zemlje, više to nisu.

Pandemija korona virusa pokazala je da je ipak važno živeti u odgovornoj državi, u državi koja brine o svom stanovništvu, pre svega. Potvrda za to jesu vakcine, jeste ovaj tempo vakcinacije koji imamo prilike da vidimo na dnevnom nivou, pa čak možda i ovaj vikend koji nam je pokazao koliko je ljudi iz regiona došlo u Srbiju po vakcinu.

To su parametri koji su veliki plus za Srbiju i koji nedvosmisleno ukazuju na to da jesmo lider regiona, ali sa druge strane, sigurna sam da će probuditi i gnev svih onih koji nas kritikuju, uglavnom, bez razloga, koristeći neke svoje parametre da unize sve ono što imamo, dobru volju i da uradimo u prilog njihovih zahteva.

Kada ukazujem na ovaj sociološki aspekt, govorim to iz razloga jer tamo gde nema stanovništva ne može biti ni države.

Šta je još jedna važna kategorija ljudi koju želim da zaista svesno pozovem da razmisle? Pre svega, to su nacionalne manjine i kada to kažem, onda kao i kolega Zvonimir Stević, govorimo o krajnjem Jugu, govorim o tom političkom pokušaju da se na brzinu profitira na način što ćete svoje sugrađane i pripadnike svoje nacionalnosti ubediti kako je velika šteta za državu Srbiju ako se ne odazovete popisu. Ne. šteta će biti isključivo za vas, za vašu decu koju treba da odgajate u Srbiji, jer biti državljanin Srbiji u ovom trenutku zvanično popisan je ozbiljan benefit. Ukoliko ne veruju meni, Albanci iz Preševa i Bujanovca mogu oko toga da se konsultuju sa svim onim svojim rođacima koji su zvanično ili nezvanično popisani i stanovnici su te kvazi takozvane države Kosovo, sa čijim pasošem ne mogu da izađu, osim do Albanije, ja mislim nigde bez vize.

Mnogo je važno u kojoj državi živite. Mnogo je važno da niste žrtva nečijih velikih apetita, političkih i ličnih, i to je jedan od razloga zbog kog zaista apelujem još jednom, da zdravorazumski sagledamo popis stanovništva i u odnosu na činjenično stanje se prema tome svako od nas i odredi.

Sve ostalo je, čini mi se, u dobroj meri već rečeno, pa i stav poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije, a to je da ćemo svakako glasati za izmenu ovog Zakona, pre svega, zato što smo stava da je zdravlje i bezbednost naših građana na prvom mestu i da oko toga nema kompromisa, šest meseci nije rok koji je ko zna koliko tragičan.

Sigurna sam da ćemo u oktobru imati uspešan popis stanovništva koji će pokazati da brojke nisu tako strašne, a onda nam i dati zadatak kako da kao visoki Dom, kao narodni poslanici pomognemo da nam statistika svake godine bude što bolja, makar u ovoj starosnoj strukturi.

Hvala.

Zahvaljujem potpredsednice Kovač.

Uvaženi gosti visokog doma, poštovane kolege, građanke i građani Srbije, dve važne tačke svakako i o tome su moje kolege govorile.

Ja ću krenuti na način što ću najpre reći da ćemo podržati izbor sudija, iz mnogo razloga, ali ono na šta želim da se osvrnem, to je da uvek osetim zadovoljstvo kada biramo profesionalce na ovako važna mesta kakva su mesta sudija. Zašto to kažem?

Zato što vreme iza nas govori o tome da smo neretko znali da napravimo grešku, ili još gore, da sudovi odrade svoj posao, da sudije donesu nepristrasnu odluku, a da politika napravi krupnu grešku koju danas plaćamo.

O čemu govorim, 24. marta, jučerašnji dan, premijer tzv. Kosova, Aljbin Kurti, dozvolio je sebi luksuz da da izjavu da proslavlja dan i rado se seća 1999. godine u kome su nato avioni, obrušavali se na srpsko nebo, obećavajući slobodu, zoru slobodu.

Citiram „ Danas slavimo pobedu snage, ljudske savesti nad nasiljem i srpskim šovinizmom“. Ne vežem ovo slučajno sa sudijama, zato što da smo imali dovoljno političke svesti, Aljbin Kurti nikada ne bi bio na slobodi, čak ni danas.

U trenutku kada je optuženi osuđen za zločine kao terorista, ja mislim da je bio osuđen na neki rok koji ga ni danas ne bi držao van zatvora, pa mu ne bi ostavio, čak ni mogućnost da u ovoj tzv. državi glumi premijera i još se brutalno podsmeva srpskim žrtvama, optužuje nas za nešto što, ne da nije naš greh, nego je naša najveća i to, otvorena rana.

U tom smislu mislim da je jako važno kada biramo sudije i kada im ukazujemo poverenje, ali i kada o tome vodimo računa da su to ljudi koji , pre svega nisu podložni bilo kakvom uticaju, jer smo u godinama iza nas imali neki period kada smo birali sudije, zato što su podobni i zato što se nekome sviđaju.

Ja ne poznajem kandidata, ali iz biografije vidim da imamo kvalitetan predlog i nadam se da će se nastaviti ova kvalitetna praksa, da samo takve ljude i biramo na te funkcije.

Druga tačka dnevnog reda, ne manje važna, gospodine Marinoviću, mi smo se videli na Odboru za kulturu. Ja sam privilegovana, pa sam imala čast i priliku da predloženu gospođu Sanju Unković i čujem i upoznam i shvatim o kojoj se energiji radi. Međutim, pre nego se vratim na samog kandidata, pohvaliću vaš rad. Mi smo tamo čuli, sve ono što ste vi bili u obavezi da uradite u vreme pandemije, u vreme korona virusa, kada ste čak i sami u jednom, ne kratkom periodu bili u izolaciji.

To govori o vašoj profesionalnosti i nasledili ste čoveka koji nije bio toliko profesionalan. Nasledili ste čoveka na čiji smo rad imali zamerke i te kako, otvorena pitanja koja nisu mala. Sve su moje kolege govorile o tome.

Ponavljala bih se ja, ako bih krenula da pričam tu priču, ali hoću da upozorim i o tome sam govorila kada je ministarka Matić neki dan bila u Skupštini, a to je o toj štetnosti društvenih mreža kada su u pitanju naša deca.

Ja pamtim da ste nam i na Odboru rekli, a čini mi se i ponovili kada je kolega Starčević govorio, da od Fejsbuka niste dobili nikakav odgovor. Međutim, mislim da je najveća opasnost zapravo sada za naše najmlađe upravo na jednoj drugoj društvenoj mreži, koja se zove Tik Tok, na nečemu čega su nam deca žrtve u bukvalnom smislu te reči.

Ja znam da to nije problem koji možete da rešite sami, ali znam da postoji i rešenost i narodnih poslanika i vas i izvršne vlasti, i da tome stanemo na put.

Negde sam mišljenja da pratiti trendove po svaku cenu nije nužno, naročito ne ako ti trendovi u dobroj meri ugrožavaju vašu decu, a mi imamo, nažalost, ja se sada neću baviti statistikom, pre svega da se ne ogrešim o nekoga, čini mi se ne mali broj slučajeva samoubistva kao posledica inspiracije upravo sa te društvene mreže koja je prilično nekontrolisana.

Rizikujem da će me ljudi koji su oduševljeni „Tik-Tokom“ kao prostorom za neku samoreklamu ili čak i profit, ja mislim da tamo postoji i neka mogućnost profita kada se koriste te mreže, optužiti za činjenicu da danas pokušavam da nešto omalovažim, međutim, prihvatiću svaku kritiku, ja ostajem pri svom stavu - o određenim društvenim mrežama treba razgovarati na način da one možda ne treba da postoje.

Zloupotreba ličnih podataka, kako da ne, toga negde svi imamo svest kada se uopšte upustimo u jedan takav vid komunikacije. Sa druge strane, oni imaju svoju prednost. Ja to govorim sa pozicije nekog ko je, kao i 200 hiljada Srba sa KiM ili raseljenih iz Bosne ili iz Srpske Krajine, Republike Hrvatske, preko tog „Fejsbuka“ možda našao jedini način da se poveže sa svim svojim sugrađanima i poznanicima, jer to bi drugačije bilo teško. Ima ona svojih prednosti.

Naravno, vi nemate lak zadatak. Ja znam da su zloupotrebe uvek nešto što se najbrže prima u našem narodu. Mi najpre prihvatimo sve te pošasti koje nam ne trebaju i kada bi bili efikasni na neke druge teme, ko zna gde bi nam bio kraj.

Ponovo naglašavam, taj „Tik-Tok“, po meni, ne znam kako funkcioniše, jeste mreža koju bi trebalo debelo preispitati i možda razmišljati o odluci šta i kako sa njom.

Kada je u pitanju Sanja Unković, kandidat kog ste predložili, na to imate pravo, ja moram da kažem svojim kolegama koji nisu imali priliku da Sanju čuju, upoznaju i vide, da se radi o jednoj mladoj ženi koja je pre svega, čini mi se od 2011. godine, zaposlena u kancelariji Poverenika za informacije od javnog značaja, da ona osim što poznaje ovaj posao i vrlo predano ga radi, ima sjajne ideje i ogromnu energiju i nekako, čini mi se, dovoljno vaspitanja da bi vam pre svega bila beskrajno zahvalna na činjenici da ste joj ukazali poverenje.

Ja uvek reagujem pozitivno, rodno-patriotski, kada su u predlogu žene i to nikada neće proći, ali mislim da sa druge strane jeste povukli dobar potez, zato što stoji ona krilatica – kada birate muškarca, on pita – šta ću biti, a kada birate ženu, ona pita – šta ću raditi.

Nije nas Sanja pitala šta će raditi. Ona je nama rekla šta su joj ideje, objasnila nam je i šta su problemi sa kojima se susrećete, pre svega zbog te razuđenosti problema. Kada to kažem, onda mislim da, ako se ne varam a vi ćete me ispraviti, ja imam pravo i da pogrešim, slučajevi koji se događaju u Vranju, na krajnjem jugu, na krajnjem severu, nekada traže i fizičko prisustvo, što nije lak posao za jednog čoveka. To jeste bio motiv da iskoristite svoje pravo koje vam uopšte garantuje ovaj zakon, da izaberete zamenika, ali i da napravite te timove sa kojima ćete sarađivati. Tu je Marija u pravu, lakše je prijaviti jednu takvu situaciju ako imate na lokalu mogućnost da to uradite, nego ako to morate da radite pismeno ili da eventualno fizički dođete u Beograd ili u bilo koji od većih centara.

Koliko god Beograd bio najbrojniji grad, mislim da su možda problemi u ruralnim sredinama veći a da ih nismo svesni i da možda tamo gde ćemo sada i unaprediti pre svega taj signal interneta, o tome smo doneli ili treba tek da glasamo, mislim da je to u ovom plenumu sada, odluku o zajmu koji će nam omogućiti da i ruralne sredine pokrijemo pre svega boljim internet signalom, onda ćemo verovatno još jedan broj ljudi izložiti ovom riziku, ali, bogami, i još jedan broj dece, što je za mene uvek veća opasnost.

Apelujem na vas da u krajnjoj liniji budete inicijatori, jer znam da ne možete da rešite problem ali znam da možete da inicirate i da sa nama zajedno nađemo način kako ćemo to rešiti, a da prosto zaštitimo sve naše stanovnike od eventualne zloupotrebe.

Druga zloupotreba jeste i to što, nažalost, često vidimo da se na tim društvenim mrežama ispoljavaju kojekakve frustracije koje do kraja ne možemo da razumemo. Neke su nemilosrdne. Ja mislim da sam juče negde na nekoj od društvenih mreža pročitala čak preciznu poruku da umre Gordana Čomić, od izvesnog gospodina, što je, prosto, neka nelečena šifra, neka nelečena bolest. Ako je tako, onda mi je žao, ali ako nije tako, onda je to ozbiljna opasnost, jer to motiviše. To što ste učesnik javnog života, čak i kada pogrešite, ne daje nikome za pravo da vas na taj način proziva ili bilo koga inspiriše, jer svi mi imamo svoje porodice koje to možda i senzitivnije od nas doživljavaju.

U danu za glasanje nema dileme da ćemo podržati Sanju. Ja sam to rekla i na Odboru za kulturu. Zaista joj želim puno uspeha u radu. Vama, pre svega, čestitam na svesnosti da među svojim saradnicima izaberete zamenika. I ono što je mnogo važno, često smo mi optuživani da je to po ovoj liniji, po onoj, po političkoj pripadnosti ili po bilo čemu, Sanja nema političku biografiju, što znači da i vama nikakav motiv nije bila politička pripadnost nego strogo profesionalnost, kao dva profesionalca koja će sarađivati. Ja očekujem samo pozitivne efekte vaše saradnje. Hvala vam.

Zahvaljujem potpredsednice.

Uvaženi ministre sa saradnicima, poštovane kolege, građanke i građani Srbije, nekako sam od samog starta imala dilemu kako početi današnju diskusiju. Važna tema, međutim, važan i datum. Dvadeset i četvrti mart, početak bombardovanja Srbije, nešto što ćemo pamtiti kao najveći ožiljak koji Srbija nosi, u to vreme Savezna Republika Jugoslavija.

Čini mi se da i tada i danas, tada u jednom strahu uplašeni za svoju decu, uplašeni od onoga što nam je bilo nepoznato, uplašeni od toga koliko će nemilosrdan zapravo biti taj „Milosrdni anđeo“, brzo smo uvideli da je nemilosrdnost ogromna, a samo naziv - milosrdan.

U toj tišini i u tom strahu smo uvek čuli, bar mi u južnoj srpskoj pokrajini, samo zvona manastira, tražeći zaštitu od Boga, verovali onim momcima o kojima je ministar govorio i hvala vam na tome i bili smo u pravu kada smo im verovali da neće dozvoliti da kopneno bilo ko uđe na teritoriju Savezne Republike Jugoslavije.

Nije južna srpska pokrajina bila jedina koja je bila na udaru, cela Srbija je krvarila 78 dana.

Slažem se potpuno da treba razgovarati sa svima onima koji su nas nažalost tada bombardovali, ali sam ipak stava da im nikada ne treba oprostiti. Ne smemo decu da učimo da ih mrze, ali moramo da ih opomenemo na ono što se desilo, jer i danas mislim da ne treba da im veruju. Njihovi su interesi uvek bili iznad svega, pa i iznad naših života. Za njih su naši životi bili potpuno nevažni. Za njih je mala Milica Rakić bila samo broj, samo statistika, a za nas jedan izgubljen život ili ko zna koliko izgubljenih života, jer bi danas mogla da bude i majka.

Jeste ovo teška priča, ja ne želim da patetišem, ali želim da u visokom domu i sigurna sam da neću biti jedina, opomenem na današnji dan. Setimo se današnjeg dana, 22 godine su prošle, strah je isti.

Mi danas u poslaničkim klupama imamo mlade ljude koji su tada bili bukvalno deca. Oni su svedoci koliki je to bio strah. Oni znaju kako su se budili i kako su uspevali da zaspu kada čuju tu sirenu koja je za njih značila da moraju da pobegnu u neko sklonište. To su mahom bili neki podrumi koji možda i nisu bili do kraja opremljeni, nisu sigurno jer niko od nas nije očekivao da ćemo se na taj način obračunavati, odnosno da će se neko obračunavati sa nama.

I ono što je od svega najvažnije jeste da je distanca od 22 godine pokazala da šta god da im je bio izgovor u trenutku bila je laž. Izgovor je bio Slobodan Milošević. Izgovor je bila pogrešna politika. Dvadeset i dve godine posle mi trpimo isti pritisak. Dvadeset i dve godine posle od nas otimaju. Nas ucenjuju. Imaju različiti pristup kada smo u pitanju mi i neki drugi.

Da ironija bude kompletna, ovo kada govorim o uplašenoj deci ne govorim samo o deci srpske nacionalnosti. Podjednako su se plašila deca u Subotici, mađarske nacionalne pripadnosti, u Beogradu, u Vranju, u Bujanovcu, u Prištini, u Novom Pazaru. Sva su deca bila u strahu i nisu sva bila srpska deca. Njihova mana je bila što žive u Saveznoj Republici Jugoslaviji.

Nadam se i čvrsto verujem da nikada više nećemo doći u ovu situaciju. Završiću sa tim što zaista moram da kažem, pokoj svim žrtvama koje su svoje uložili u ovo naše danas i u sva naša sutra. Zato im dugujemo obavezu da ih moramo pomenuti.

Uvažene kolege, mi danas ne bismo mogli da zamislimo svet bez vazdušnog saobraćaja, posebno ne u 21. veku. Potreba za mobilnošću stanovništva je sve veća i danas je avio saobraćaj taj koji povezuje čitav svet na najbrži mogući način.

Od Drugog svetskog rata ako bismo analitički pogledali vazdušni saobraćaj beleži značaj porast i postaje dominantan vid međunarodnog prevoza putnika, što je omogućavalo brzi prevoz roba i putnika preko kontinenata i okeana na velike razdaljine koje su nekada bile nesavladive i ne pre nego smo ustanovili vazdušni saobraćaj te razdaljine su se prelazile mahom vodenim putevima prekookeanskim brodovima i to je trajalo po nekoliko meseci.

Nekada je, istina, vožnja avionom bila i prestižna i predstavljala privilegiju bogatih. Troškovi leta bili su izuzetno visoki, a kapaciteti aviona mali. Putnika je danas sve više, avioni postaju sve veći, sve je više letova, sve je više destinacija povezano. Podatak iz 2016. godine govori o tome da je te godine bilo duplo više letova na celom svetu u odnosu na samo 10 godina ranije. Jedan od najvećih i najprometnijih aerodroma u Evropi i svetu je londonski „Hitrou“, kroz koji godišnje prođe oko 80 miliona putnika.

Srbija ne zaostaje. Ima dugo iskustvo u vazdušnom saobraćaju pod okolnostima da je prva avio kompanija civilnog vazduhoplovstva osnovana daleke 1927. godine i još u to vreme predstavljala je respektabilnu kompaniju na evropskom nivou.

Ima tu podataka kojima bi se mogli baviti, ali ovo vreme brzo prolazi. Ja ću ostaviti malo vremena i za svoje kolege pa ću skratiti svoju diskusiju i reći da je Srbija kao kandidat za ulazak u EU preuzela obaveze koje su definisane Poglavljem 14, to je politika transporta i odnosi se na sve oblike transporta, pa i na vazdušni saobraćaj. Ovo poglavlje nažalost još nije otvoreno, ali se nadamo da brzo hoće. Drugi nivo naše međunarodne uključenosti jeste upravo to što smo pridružena zemlja koja je potpisnica Multilateralnog sporazuma koji je EU potpisala sa svojim članicama i sa još jednim brojem država, među kojima smo dakle i mi. Ovaj sporazum je ratifikovan sa Aneksom 1 još 2009. godine i od tada se radi na usklađivanju standarda poslovanja našeg vazdušnog saobraćaja sa standardima EU.

Koliko je oblast vazdušnog saobraćaja senzibilna i osetljiva stvar na prirodne i druge poremećaje potvrđuje pandemija korona virusa koja je izazvala nezapamćenu krizu i u velikoj meri izmenila svet koji danas funkcioniše potpuno drugačije. Avio saobraćaj je na globalnom planu jedna od najteže pogođenih grana, ja bih rekla, ovom krizom i pandemijom i usled smanjenog broja obima saobraćaja u proteklih godinu dana posledice po poslovanje i ekonomiju svake države su katastrofalne i bojim se da ćemo to tek videti u budućnost.

Međutim, ova kriza ne može i ne sme da uspori stvaranje novih i pogodnijih uslova i adaptaciju transportnog sistema za nove uslove na koje ćemo biti u obavezi da se prilagodimo. To podrazumeva dalji razvoj transportnih usluga i modernizaciju transporta. Međutim, baviću će jednim periodom i na to imam pravo, inženjer Milutin Mrkonjić mi je pomogao i svojim uvodnim izlaganjem, jer kada on sedi u sali, onda mi je uvek teško da govorim o infrastrukturi bez obzira da li se radi o putnoj ili vazdušnoj infrastrukturi, a u sali je od malopre i moj kolega Bora Kovačević, zajedno smo se u periodu od 2010. do 2014, 2015. godine bavili Aerodromom „Nikola Tesla“, na moje veliko zadovoljstvo.

Osvrnuću se na taj period, pre svega zato što je Aerodrom „Nikola Tesla“, gospodin Mrkonjić je, ja mislim u to vreme bio ministar, ulagao u renoviranje opreme i infrastrukture i to se pokazalo prilično vizionarski. Kompletno su proširene i renovirane čekaonice u ce fingerskom hodniku, kao i čekaonice od ulaza A1 i A6, proširena je pristaništna platforma dodavanjem četiri nove otvorene parking pozicije, izgrađene su dve čekaonice za putnike koji se u avione ukrcavaju udaljenim parking pozicijama, rekonstruisana je rulna staza, ugrađeno je 11 uređaja za vizuelno uparkiravanje vazduhoplova i nabavljeno šest novih avio mostova iz Kine.

Zaustaviću se kod šest novih avio mostova, iz prostog razloga, jer je Aerodrom „Nikola Tesla“ u tom trenutku svoje stare avio mostove, mi ovde govorimo o pokretnim avio mostovima koji su bili najsavremeniji te 2013. godine kada smo ih nabavili. Stare avio mostove smo donirali Aerodromu „Konstantin Veliki“ i na taj način pomogli da još jedan od naših aerodroma lagano prerasta u sigurnu vazdušnu luku, ne samo zapadnog Balkana, pošto je Aerodrom „Nikola Tesla“ i dan danas, sigurna sam najkvalitetnija vazdušna luka, pre svega zbog pozicije, a onda i zbog uslova koje pruža, jer ova progresivna politika je nastavljena do danas.

Apsolutno se ništa nije zaustavilo, čak mislim da pre deset dana imamo i obaveštenje da se počelo sa izgradnjom novog tornja na Aerodromu „Nikola Tesla“, što je jako važno, jer bi za Evropu Aerodrom „Nikola Tesla“ mogao, i ja sam ubeđena da će postati jedno glavno čvorište kada su u pitanju međukontinentalni letovi.

Ono što takođe beleži ta 2014. godina jeste i istorijski porast putnika, koji je u novembru te godine došao do četiri miliona, što je apriori značilo da se Aerodrom „Nikola Tesla“ mora razvijati i dalje, 2017. godine, mislim da smo zabeležili i porast broja putnika od preko pet miliona, a da 2019. godine beležimo i rekordnih šest miliona. Na žalost, 2020. godina je zaustavila ovaj broj putnika, ali sam sigurno da kada čovečanstvo izađe iz ove sveukupne krize sa korona virusom, da će Aerodrom „Nikola Tesla“ vrlo brzo premašiti i ovu cifru od šest miliona i dostići tu toliko željenu cifru od deset miliona putnika.

Sve ovo sam rekla zato što mislim da je jako važno da se posvetimo vazdušnom saobraćaju, da je Aneks II – usaglašavanje sa novim propisima i standardima EU, koji su izmenjeni od usvajanja Aneksa I. Najveći broj izmenjenih propisa odnosi se na oblasti koje su neposredno povezane sa civilnim vazduhoplovstvom, pre svega vazduhoplovnu sigurnost, bezbednost i upravljanjem vazdušnim saobraćajem, ali i zaštitu životne sredine koja nije mala.

Zbog svega ovoga, nedvosmisleno će poslanička grupa SPS podržati ratifikaciju potvrđivanja odluke zajedničkog komiteta od 31. jula 2019. godine, kojom se zamenjuje Aneks I multilateralnog Sporazuma između EZ i njenih država članica i grupe evropskih država među kojima je i Srbija.

Srbija u ovome vidi svoje šanse da još značajnije standardizuje svoje usluge vazdušnog saobraćaja i koristi sve benefite jedinstvenog evropskog neba. Ja nisam govorila o našoj avio kompaniji, ne zato što mislim da je manje važna, ne zato što se ne bi imalo šta reći, nego zato što imam ograničenje sa vremenom. Svakako ministre nasledili ste jedan, rekla bih, zdrav sistem. Iz vaše energije se nedvosmisleno vidi da ćete to unaprediti. Ja vam na tom putu, od srca želim sreću.

Zahvaljujem se na još jednom detalju koji je meni upao u oči, a to je da činjenica da svakom poslaniku odgovorite na način što ustanete. Hvala vam. Taj nivo poštovanja je uvek lepo doživeti.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedniče Narodne skupštine, ja bih danas postavila nekoliko pitanja. Najpre, želim da se osvrnem na jedno veoma važno pitanje koje je poslednjih dana predmet različitih polemika.

Naime, radi se o izjavi evroparlamentarca Lukasa Mandla, inače člana Austrijske narodne stranke, čiji je predsednik Sebastijan Kurc, koji je Evropskoj komisiji postavio pitanje o nepristrasnosti evropskih posrednika u dijalogu između Beograda i Prištine.

Između ostalog, Lukas Mandl navodi kako je 22. februara 2021. godine predstavnik EU Miroslav Lajček dao izjavu za jedan portal, pri čemu je u pozadini bila karta Zapadnog Balkana, na kojoj je Kosovo prikazano kao deo Srbije. On osuđuje ovakav gest i Miroslava Lajčaka smatra pristrasnim posrednikom u dijalogu. Čak traži da se u telima EU ne koristi ovakva mapa, a ključno pitanje koje on postavlja jeste da li gospodin Lajčak može i dalje obavljati ulogu posrednika u dijalogu Beograda i Prištine.

Ovaj isti europoslanik dopušta sebi i druge izjave kada je u pitanju Srbija. Naime, on je u svojstvu jednog od izvestilaca Evropskog parlamenta izjavio da je uveren da politika vakcinacije u Srbiji nije uspešna, nego opasna, jer se uklapa u pokušaj iz inostranstva da se izazovu sukobi unutar EU i da se na taj način EU podeli.

Mislio je, naravno, na to što Srbija ima vakcine ruskih i kineskih proizvođača. Ovo ne samo što je drsko, nego je i krajnje pristrasno. Njegova koleginica Viola fon Kramon je išla i dalje i rekla da Evropa zanemaruje geopolitičke implikacije procesa vakcinacije i u Srbiji, misleći pre svega na rusku vakcinu "Sputnjik V".

Evropski parlamentarci su se ili uplašili toga što jedna jaka Srbija danas kako suverena zemlja, a nije članica EU, ima obezbeđene vakcine za svoje građane ili se možda iza svega ovoga krije nešto drugo, što je očiglednije, a to je pritisak na Srbiju i to od strane upravo onih koji su pristrasni, kojima ne odgovara pozicija Srbije i koji sigurno trguju svojim položajima.

U ime čijeg interesa moglo bi da bude pitanje, ali bojim se da imamo i odgovore. Naime, 20. marta, evo izjave i našeg komšije Edija Rame, koji je brutalno napao predsednika Srbije isključivo zbog toga što je 17. marta stavio zastavu Srbije preko teritorije Kosova i Metohije, rekavši da je to karta od paučine. Ovo se dogodilo nakon one mape od paučine koju je nacrtao onaj prijatelj u Beogradu, koji se igra sa marionetama na "Fejsbuku", rekao je Rama tokom posete mestu Kukeš na severu zemlje, prenose reporteri. Istina, dobar je ovo pokušaj Edija Rame da se izreklamira, samo malo nemušto, ali u sklopu svega ovoga što smo mogli da čujemo od parlamentaraca, pa, na kraju svih krajeva, i izjava novoizabranog premijera tzv. Kosova koji kaže - moramo biti jedinstveni protiv Srbije i zahtevaćemo parlamentarnu raspravu do iznemoglosti.

Nemam vremena da se sada bavim onim što se desilo sinoć u skupštini, ali vas, gospodine predsedniče, želim da pitam kao šefa naše delegacije u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope – kako ocenjujete ovakve izjave Lukasa Mandla, osim što neskriveno staje na jednu stranu i pokazuje svoj animozitet prema Republici Srbiji? Nije li ovo oblik pritiska koji pokazuje da pojedini evropejci ne žele da se naša pitanja rešavaju uz poštovanje međusobnog prava ili je u pitanju, s druge strane, nemoć evropskih institucija da na nepristrasan način učestvuju u dijalogu Beograd i Prištine i doprinesu pravednom rešenju problema naše južne pokrajine, što bi trebalo da je primarna misija njih koji su preuzeli obavezu da se eventualno time bave? Ko zna koji put u proteklih nekoliko dana imamo priliku da vidimo, čak više ne dvostruke aršine, nego jedan atak na Srbiju sa svih strana, jedan pokušaj da se pod teškim pritiskom nateramo na nešto na šta sigurno pristati nećemo. Hvala.

Zahvaljujem, potpredsednice Jevđić.

Uvažena ministarka sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, pre svega građanke i građani Srbije, danas je na dnevnom redu parlamenta Predlog zakona o potvrđivanju Ugovora o zajmu, projekat izgradnje širokopojasne komunikacione infrastrukture u ruralnim područjima između Republike Srbije i Evropske banke za obnovu i razvoj.

Ovaj projektni zajam predstavlja jedan od načina za realizaciju strategije razvoja digitalnih veština, prioritetnih ciljeva Vlade o digitalizaciji i ostalih dokumenata kojima se Srbija brže uključuje u svet digitalnih društava, kao globalnoj potrebi 21. veka.

U svom uvodnom izlaganju ste, gospođo Matić, zaista rekli mnogo važnih stvari koje definišu današnji Predlog zakona o potvrđivanju Ugovora o zajmu i negde mi se čini da niko od nas nema dilemu da ovo treba podržati.

Međutim, svesno ću se baviti detaljima zato što mislim da je zbog javnosti važno da kažemo sve ono što su prednosti ovog zakona koliko god da se on smatra nepraktičnim, čim čujete zajam, negde se kod svih građana stvori gorki ukus, ali je kolega govorio i o načinu na koji će on biti otplaćivan i o grejs periodu od tri godine i o roku za koliko mora biti realizovan, tako da mislim da sve što je rečeno ide u prilog svega ovoga.

Brzi razvoj novih tehnologija uslovljava potrebu korišćenja informaciono-komunikacionih tehnologija u svim segmentima života, tako da danas bez interneta je život čoveka skoro nezamisliv. Nezamisliv je i napredak u tom smislu. Širokopojasni internet predstavlja način povezivanja na internet koji omogućava veliku brzinu prenosa podataka.

Razvoj širokopojasnih mreža u velikoj meri utiče na povećanje kvaliteta svakodnevnog života ljudi i pomaže u efikasnijem funkcionisanju u mnogobrojnim oblastima života. Upotreba informativno-komunikacionih tehnologija je prema podacima na globalnom nivou u poslednjih pet godina porasla tako da obuhvata preko 90% radnih mesta, a u budućnosti će gotovo sve ljudske aktivnosti i sva radna mesta zahtevati korišćenje digitalnih tehnologija, a time i posedovanje digitalnih veština.

Srbija je kao društvo nedvosmislena, pre svega kada je u pitanju taj intenzivni razvoj i veliku pažnju posvećuje ovom pitanju, pri čemu se vodi računa o uticaju digitalizacije na ključne razvojne ciljeva, a to je pre svega brži ekonomski razvoj, ujednačavanje regionalnog razvoja i smanjenje regionalnih razlika posebno razlika uslovima života između urbanih i ruralnih sredina.

Mi smo jutros imali priliku da čujemo jedan apel kada su u pitanju ruralne sredine i eventualno naša obaveza da im u tom smislu što više izađemo u susret i ja zaista mislim da se tome treba posebno posvetiti.

Digitalizacija je važna i mogli bismo reći, jedan ubrzan korak ka dostizanju tih ciljeva. Na tom razvojnom putu Srbija je već ostvarila značajne rezultate i to u nekoliko značajnih segmenata. Danas je veliki broj usluga u raznim segmentima društva građanima dostupan putem novih informacionih tehnologija što uprošćava i ubrzava sve postupke i procedure.

Ja bih pomenula, kao jedan od uspešnih koraka, digitalizaciju i objedinjavanje 13 različitih baza podataka o stanovništvu, jedinstveni registar stanovništva, kao i uvođenje elektronske uprave, čime je obezbeđeno efikasnije funkcionisanje institucija javne vlasti, a time brže i jednostavnije ostvarivanje prava građana i negde se smanjuje taj problem koji generalno naša država i jeste imala sa birokratijom u proteklom periodu.

Ovi primeri su samo ilustracija koja potvrđuje neophodnost izgradnje digitalnog društva koja mora biti u toku svih događanja ,koja brzo dolazi do aktuelnih informacija, koja poseduje informacije neophodne za donošenje značajnih odluka na svim nivoima društva, jer je, tu ćemo se čini mi se svi složiti, informacija neophodan uslov razvoja i ne kaže se za džabe da onaj ko poseduje informaciju, zapravo poseduje glavni instrument moći.

Kada je u pitanju evropski put Srbije, moramo podsetiti da se na razvoj interneta odnosi pregovaračko Poglavlje 10. – Informatičko društvo i mediji, pri čemu je naveći razvojni izazov povećanje pokrivenosti i pristupačnosti interneta i usklađivanje standarda u snabdevanju velikog broja korisnika sa tehničkim standardima Evropske unije.

Osnovni ciljevi Evropske unije u oblasti informaciono-komunikacionih tehnologija, tačnije 13 specifičnih ciljeva koji se odnose na digitalnu transformaciju sadržani su kako u evropskoj strategiji iz 2010. godine tako i u digitalnoj agendi Evrope.

Za Srbiju ovo pregovaračko poglavlje treba da otvori prostor za pregovore u daljem usklađivanju našeg pravnog okvira sa pravnim tekovinama EU što smo u velikoj meri, čini mi se, već i postigli, ispravite me ako grešim.

Takođe, digitalizacija je i preduslov razvoja drugih delova javnog sektora, kao što su e-uprava, e-zdravlje, elektronsko pravosuđe, elektronsko obrazovanje ili e-trgovina i neke druge usluge.

Digresija blaga da u ovo vreme pandemije Korona virusa, čini mi se da smo tek sada zapravo shvatili koliko je važno funkcionisati na ovaj način, koliko to menja sve ona naše osnovne navike da u stvari u momentu kada smo bili prinuđeni da to bude totalni lokdaun, da to bude vanredno stanje. Mi koristimo te usluge i inspirisala me je e-trgovina, jer smo tada negde prvi put prepoznali da u stvari možemo i tu aplikaciju – „Donesi“ i te kako iskoristiti i bilo nam je jedino rešenje, naročito u Beogradu. Možda su manje sredine imale manje problema, ali je Beograd zaista bio opterećen ozbiljnom blokadom i bojim se da još uvek ovako limitirani i jesmo u problemu.

Dakle, kao kandidat za članstvo u EU postali smo deo digitalne agende Evrope i njom je konkretno obuhvaćeno posebnom digitalnom agendom zapadni Balkan, koji je Evropska komisija pokrenula 2018. godine na digitalnoj Skupštini održanoj u Sofiji. Ovom agendom promovisani su glavni ciljevi koji treba da ostvare države zapadnog Balkana. Jedan od tih ciljeva o kome, na neki specifičan način govorimo i danas, jeste upravo ulaganje u širokopojasnu povezanost, odnosno u izgradnju komunikacione infrastrukture za povezivanje na internet što većeg broja sredine i korisnika. Dakle, to je zadatak realizacije projekta izgradnje širokopojasne komunikacione infrastrukture u ruralnim područjima.

Zajam u visini od 18 miliona evra, koji je Srbiji odobrila Evropska banka za obnovu i razvoj, obezbediće povezanost preko 500 seoskih škola, to ste čini mi se rekli u svom uvodnom izlaganju i drugih javnih ustanova, ali i preko 80 hiljada domaćinstava koja se nalaze u mapiranim područjima. Možda je ovo i najvažniji detalj koji treba istaći.

Mi moramo da kažemo da je za seoska područja danas, osim osnovne infrastrukture kojom se naravno olakšava život, neophodna i ta digitalna povezanost. Seoske sredine koje su povezane internetom imaju mnogo manji osećaj izolovanosti i napuštenosti. Čini mi se da tome treba posebno posvetiti pažnju, jer je internet danas onaj neophodan pogled na svet, kao što je to pre nekoliko godina, 30 ili 40, bilo posedovanje televizora ili fiksnog telefona u nekom trenutku kada se pojavio, pod okolnostima da su mladi najvažnija ciljna grupa ovog projekta, jer moramo da priznamo sebi jednu bolnu istinu, a to je da najpre želimo da nam opstane selo koje jeste ugroženo u dobroj meri da oživi, da proizvodi hranu, pre svega za grad. Da bi se sve to realizovalo mi na selu moramo imati mlade, jer starije stanovništvo sve manje kapaciteta ima za taj vid življenja na selu.

Možda ovo jeste korak više i možda ovo jeste jedan od koraka koji će mlade zadržati na selu, upravo posedovanje interneta i mobilnih telefona jeste za njih najdragocenije, jer u tom smislu će onda zaista biti povezani bez razlike koliko su udaljeni od nekih velikih centara, da ne govorim o Beogradu, nego i regionalnih. Ovaj projekat posmatramo i sa aspekta modernizacije obrazovnog procesa u ruralnim sredinama, jer su upravo obuhvaćen, koliko sam razumela, seoske škole. Mi smo pre nekoliko meseci u Skupštini imali diskusiju o jednom zajmu za širenje informatičke pismenosti, odnosno digitalno povezivanje škole i nabavku opreme za nastavni kadar. Tu mislim na nabavku, ako se ne varam, oko 50 hiljada laptopova koji su bili neophodni. Obrazovni sistem jeste baza sticanja informatičke pismenosti, tako da neophodan uslov za ostvarivanje ove funkcije predstavlja upravo povezanost obrazovnih ustanova internetom.

Svi smo svedoci koliko je od presudnog značaja za nesmetano odvijanje procesa obrazovanja u ovo vreme pandemija korona virusom bila upravo informatička povezanost. U tom smislu, škole u urbanim sredinama koje imaju internet mogle su bez bilo kakvih problema da prate tu onlajn nastavu. Nastavnici su mogli da komuniciraju sa učenicima i sa roditeljima i to je bio jedan proces prilagođavanja koji je na ovaj način, čini mi se, tekao malo lakše. Beskrajno smo, i to se uvek mora pomenuti kada govorimo o pandemiji, zahvalni lekarima koji se posvećeno i požrtvovano i svim snagama bore za zdravlje svakog od nas.

I želim da se zahvalim takođe, osim lekarima čiji je doprinos nemerljiv i zaista im svi dugujemo veliko hvala, i svim prosvetnim radnicima i svim školama, roditeljima, ali dugujemo posebnu zahvalnost našoj deci, koja su se prosto prilagodila. Uspešno su apsolutno svi savladali sve izazove onlajn nastave. Nije izgubljen praktično nijedan čas, ne može se, slažem se potpuno sa kolegom Markovićem, ne može biti identično predavanje koje je onlajn i ono koje je interaktivno, kada učenici imaju nastavnika prekoputa, ali nažalost, ovo vreme diktira svoje uslove. Ono što svakako jeste za pohvalu jeste da su se deca prilagodila ovom novom momentu, koliko god su najveće žrtve istog, upravo iz razloga jer oni i kroz svoj odlazak u školu imaju i taj vid druženja i socijalizacije koji im je sada u periodu od već godinu i nešto malo jače zaista uskraćen.

U obrazovanju i obrazovnim generacijama je naša budućnost. Danas uz klasična znanja, među kojima su istorija, srpski jezik i književnost, geografija, ali i znanje iz prirodnih nauka, potrebna i nova znanja za 21. vek, to su pre svega informatička znanja i digitalne veštine koje će omogućiti ubrzani razvoj društva i povezivanje sa svetom koji uz internet više zaista nije daleko. To je jedan od razloga zašto nam je neophodno da sve obrazovne ustanove, sve škole danas imaju taj brzi internet i omoguće svim učenicima, gde god da žive, sticanje tih informatičkih znanja, brzu razmenu informacija i lakši život i njima i njihovim porodicama.

I na kraju, prema statističkim podacima u Srbiji, internet nedostaje u oko 30% domaćinstava u ruralnim područjima, dok u urbanim područjima interneta nema u oko 13% domaćinstava. Zadatak našeg društva na putu ka razvijenom informatičkom društvu jeste upravo dostizanje maksimuma u pokrivenosti internetom, kao prethodnicom modernog razvoja i modernog društva.

Naravno, ne možemo da ne pomenemo ovde da osim obezbeđivanja pristupačnosti interneta, društvo mora voditi računa i o svim rizicima koje korišćenje interneta nosi sa sobom i tu smo imali i u proteklim danima čak i u skupštinskoj raspravi, čini mi se nekoliko puta, pomenute razne zloupotrebe interneta. Njegova zloupotreba je vidljiva i nažalost sve prisutnija, posebno među decom, koja posebno u ovo doba korone mnogo više vremena provode na internetu, i to bez kontrole roditelja, jer prosto su okolnosti takve da negde nisu u poziciji ni da to isprate. Treba ih sačuvati od negativnih pojava kada je internet u pitanju i to uglavnom nije lako, tim pre što se svi ti trendovi, koji su nažalost loši i pogubni po generacije, nekako najlakše uvek prime među tom decom, to uvek bude najlakše za implicirati.

Potpuno se slažem da bezbednost na internetu mora biti jedan od prioriteta informatičkog društva i još jednom apelujem na sve društvene faktore i nadležne organe da se još ozbiljnije posvete ovom problemu, ali apelujem i na sve nas koji smo zreli i odrasli ljudi da svojim lošim primerom kada je u pitanju korišćenje interneta i socijalnih mreža ne inspirišemo našu decu. Morali bismo da u tom delu najpre mi povedemo računa šta je vokabular koji koristimo, šta je način na koji komuniciramo, šta je način na koji se obraćamo i širokoj javnosti i jedni drugima, da bismo smanjili taj negativan uticaj na decu, koja s pravom prepisuju od nas.

Dakle, bojim se da je naše elementarno nevaspitanje, kada kažem naše, onda svakako mislim jedne ozbiljne manjine, ali ona postoji, ključni motivator za nemali broj dece i tome treba stati na put, ako nikako drugačije, ono makar na način što ćemo stalno ukazivati i jedni druge opominjati da negde moramo snositi odgovornost, pre svega zbog činjenice da smo javne ličnosti i da u dobroj meri utičemo na taj javni diskurs koji je, čini mi se, davno zapao u krizu.

Dakle, internet je značajan deo našeg puta u Evropu i u svet i projekti poput ovog o kome danas govorimo, a to je izgradnja širokopojasne komunikacione infrastrukture za internet u ruralnim sredinama, rekla sam i na početku, višestruko je značajan i dragocen.

Iz svih razloga o kojima sam govorila poslanička grupa SPS će svakako podržati zakon kojim se potvrđuje Ugovor o zajmu za realizaciju ovog projekta u kome nas finansijski podržava Evropska banka za obnovu i razvoj.

Da ne bih zvučala kontradiktorno, jutros sam imala poslaničko pitanje koje je možda bilo malo oštrije kada su u pitanju evropski zvaničnici, ali ovo samo potvrđuje činjenicu da mi zaista jesmo rešeni da naš put u Evropu nema alternativu, ali da i te kako umemo da odreagujemo na ono što je jedna očigledna nepravda, jedan očigledan, čak više ne ni dvostruki aršin, nego pritisak pred kojim se teško odoleva.

Bilo kako bilo, sve zakone koji su za dobrobit naše dece i koji će im unaprediti život Skupština Srbije će, sigurna sam, podržati i doneti, a sve ostalo ćemo ostaviti na kraju i sudu istorije, jer sam gotovo sigurna da aktuelno državno rukovodstvo može da odgovori svim pritiscima, koliki god oni bili u aktuelnom trenutku. Hvala vam.

Zahvaljujem predsedavajući.

Uvažena ministarka sa saradnicima, drage kolege narodni poslanici, pre svega uvaženi građani Srbije, rekla je moja koleginica Kovač jednu važnu rečenicu na kraju, a to je da smo se 2015. godine, nažalost, manje bavili ovim važnim pitanjem, ne zato što smo ga u to vreme smatrali nevažnim, nego zato što je prosto bilo manje vremena u odnosu na danas.

Donošenjem Petogodišnjeg programa zvanične statistike, sa Strategijom razvoja za period 2021-2025. godine, koji nam je danas na dnevnom redu, pre svega, obezbeđujemo jedan pravni okvir za proizvodnju neophodnih podataka za praćenje i merenje rezultata svih aktivnosti u našem društvu u narednom petogodišnjem periodu.

Uz podršku EU, Republika Srbija ulaže značajne napore u pravcu usklađivanja našeg statističkog sistema sa međunarodnim standardima, pre svega sa standardima Evropskog statističkog sistema i EU, sa njihovim metodologijama i procedurama, a prihvaćeni su i primeri dobre statističke prakse drugih zemalja kako bi statistički podaci iz Srbije mogli biti uporedivi sa statistikama evropskih zemalja.

Uporedivošću svih relevantnih statistika, Srbija postaje deo evropskog statističkog prostora i to je jako važno. Program zvanične statistike je baziran na ključnom zadatku - da pruži realnu sliku društvenih i ekonomskih kretanja u zemlji i da obezbedi pouzdanu osnovu za analizu i donošenje odluka na raznim nivoima društva, od državne uprave i drugih institucija, preko poslovnih subjekata, sve do zainteresovanih građana.

Program sadrži i pregled očekivanih rezultata zvanične statistike po oblastima sa podacima o njihovoj periodičnosti i planiranim aktivnostima, uključujući i planirane aktivnosti na uvođenju novih pokazatelja kojima se obezbeđuje usaglašavanje i primena međunarodnih standarda u oblastima gde to do sada nije urađeno, kao i pregled najznačajnijih infrastrukturalnih i razvojnih aktivnosti.

Važnost usvajanja jednog ovakvog petogodišnjeg programa statistike jeste i u činjenici, i o tome su moje kolege govorile, da će se krajem ove godine, tačnije u oktobru 2021. godine, svi se nadamo da ćemo prevazići ovaj težak momenat kada je u pitanju pandemija, održati redovan desetogodišnji popis, koji će biti najrelevantniji izvor statističkih podataka za Republiku Srbiju.

Značajna je činjenica i to što ovaj program statistike usvajamo u godini održavanja popisa, jer se ovim petogodišnjim programom statistike planira izrada i dugoročnih projekcija stanovništva Republike Srbije za period 2021. do 2051. godine, upravo na osnovu rezultata popisa stanovništva koji će se desiti 2021. godine.

Statistika je jedini merni pokazatelj kretanja stanovništva, ali svake promene u onim oblastima za koje se prosto zvanična statistika vodi.

Da podsetimo na osnovnu misiju zvanične statistike, to je obezbeđivanje relevantnih, nepristrasnih, pouzdanih, pravovremenih i međunarodno uporedivih pokazatelja rezultata i informacija zvanične statistike. U tome jeste ključna važnost statistike, čija je uloga u planiranju društvenog razvoja nažalost često umanjivana ili se izražava nepoverenje prema statističkim podacima i metodologiji dobijanja statističkih podataka. Oni umeju često i da ne budu pozitivni. Oni upozoravaju, nekada i destimulišu, ali svako odgovorno društvo mora da se suoči sa pojavama i problemima, trendovima, pa i brojkama.

Statistika ne samo da registruje i upoređuje podatke, statistika pogotovo vodi računa o podacima dobijenim u popisu stanovništva predstavlja zapravo osnov za projektovanje mnogih sektorskih strategija.

Prema tome, statistički podaci su tu da nas upozore, da pojačaju strateške državne mere i aktivnosti, da bi se trendovi najpre promenili u pozitivnom smeru.

Već smo čuli da sistem zvanične statistike Republike Srbije čini Republički zavod za statistiku kao glavni koordinator sistema, ali su tu i brojni sektorski proizvođači statistike, kao što su NBS, Gradska uprava Grada Beograda za teritoriju Grada Beograda, Ministarstvo finansija, Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, MUP, Republički fond za PIO, Republički fond za zdravstveno osiguranje, Institut za javno zdravlje Srbije, Republički geodetski zavod, Nacionalna služba za zapošljavanje, Agencija za zaštitu životne sredine, Narodna biblioteka Srbije i drugi koji su navedeni u ovom programu.

Ja ću se ovom prilikom osvrnuti na statističke podatke koji se tiču demografije i drugih podataka o stanovništvu Srbije, jer je struktura i kretanje stanovništva zaista stub svih drugih razvojnih procesa u državi.

Jedno od najbolnijih pitanja jeste svakako starosna struktura stanovništva. Prema statistici za 2019. godinu Srbija ima preko 20% starijih od 65 godina sa prognozom da će do 2041. godine ovaj procenat biti preko 25%, što govori da je naše stanovništvo u dubokom procesu starenja. Ova statistika upozorava i na to da imamo i ozbiljnu depopulaciju, odnosno da se smanjuje broj novorođenih. Samo u prethodnoj 2020. godini broj novorođenih bio je za 2,8% manji u odnosu na prethodnu godinu, a broj umrlih u Republici Srbiji bio je 13,9% veći u odnosu na 2019. godinu.

Ova statistika upozorava na potrebu da se što pre implementiraju rešenja iz Strategije podsticanja rađanja, koju je upravo iz tih razloga Vlada i usvojila 2018. godine. Međutim, ne možemo govoriti o statistici za 2020. godinu, a da ne konstatujemo da je pandemija ostavila brojne društvene posledice, pa su verovatno pokazatelji malo i strašniji zbog toga.

Tokom prošle godine, prirodno je, manje smo se i venčavali, manje je beba rođeno, morali smo i obrazovni sistem da nekako prilagodimo novonastaloj situaciji. Zato je ta 2020. godina, možda, nerelevantna za upoređivanje podataka, ali u svakom slučaju se ne sme zanemariti čak ni taj uticaj pandemije na sve sektore života, pa i na populacionu politiku u dobroj meri.

Osim toga uticalo je i na to da se ljudi promene, prilagode, promene prioritete. Došlo je do drastičnog smanjenja broja sklopljenih brakova, samo u glavnom gradu je bilo 3.000 manje parova u odnosu na prethodnu godinu u kojoj su izgovorili svoje sudbonosno da.

Ovo, nažalost, možda i nije samo posledica korona virusa. Godinama unazad u Srbiji je sve manji broj sklopljenih brakova. Prosečan broj godina mladenaca sve je veći. Za muškarce je negde 35, a za žene 32 godine, ako ja imam precizan podatak.

Osim toga što mladi u Srbiji sve kasnije stupaju u brak, statistika pokazuje i još jedan negativan trend, a to su razvodi. Zabrinjavajući su podaci koji ukazuju na to da imamo 290 ili nešto malo više hiljada samohranih majki, najviše na teritoriji Beograda, i skoro 77.000 samohranih očeva, a čak je 600.000 porodica bez dece.

Bez obzira na sve to što je stanovništvo u Srbiji u konstantnom procesu starenja, ova statistika bi mogla da se dovede u vezu sa pandemijom korona virusa sa kojom se ceo svet suočava više od godinu dana. Istraživanja pokazuju da veliki procenat mladih, skoro 60% njih u Srbiji između 25 i 34 godine, i dalje živi sa roditeljima. To je nažalost daleko veći broj od većine država članica EU, ali nekako i sastavni deo našeg mentaliteta. Čini mi se da tu ne možemo uradimo mnogo kao država, pre svega se moramo negde promeniti u biti, što je teško kada smo mi u pitanju.

Uradila je Vlada Republike Srbije mnogo da stimuliše mlade ljude i da se venčavaju i da se odvoje od svojih roditelja, pa smo na kraju imali i odluke o toj stambenoj politici koju bi možda mogli još malo da prilagodimo mladima i njihovim potrebama i da im nekako omogućimo da se što ranije osamostaljuju i formiraju svoje porodice.

Dakle, svi podaci o kojima sam govorila rezultat su zvanične statistike i prikupljeni od zakonom utvrđenih izvora ili proizvođača, kako se to kaže u ovoj Odluci o zvaničnoj statistici, i uvek je sreća kada imate mogućnost da saopštite dobre rezultate. O tome će govoriti moj kolega Đorđe Milićević u nastavku plenuma. Ja se nisam bavila onim ekonomskim pokazateljima koji su daleko bolji od ovih demografskih. Ali, prosto, moramo sebi dozvoliti luksuz da prepoznamo i ono što su nedostaci kako bismo ih inače prevazišli i unapredili.

Želela bih da na kraju istaknem činjenicu da je nezavisnost temeljni princip na kome se zasniva položaj zvanične statistike, odnosno nacionalne statističke institucije, a to je Republički zavod za statistiku koji predstavlja odgovornog stručnog nosioca, organizatora i koordinatora celokupnog sistema, koji integriše, ukršta, upoređuje i objavljuje podatke zvanične statistike.

Podržavajući program zvanične statistike sa strategijom za naredni petogodišnji period, svakako podržavamo i aktivnost vas kao Republičkog zavoda za statistiku, bez koga ne bismo raspolagali sa ovoliko zvaničnih i važnih podataka, koje svakodnevno koristimo i koji nam kao državi omogućavaju da unapređujemo, menjamo, razvijamo i strateški planiramo sve segmente razvoja društva.

Međutim, postoji još jedna statistika koja, na žalost, nije lepa, ali ja je se moram setiti. Na današnji dan, 17. marta 2004. godine, mi beležimo i jedan strašan istorijski bilans. Sedamnaest je godina od martovskog pogroma tokom kog su Albanci imali nedvosmislenu ideju, nameru i umalo je nisu sproveli do kraja u delo, a to je da sa KiM proteraju sve što je srpsko.

Zašto kažem da je i ovo, osim što je pitanje nacionalnog interesa, nažalost i statistika? Zato što imamo precizan podatak da je toga dana 4.000 Srba moralo da napusti svoje domove, da je poginulo osam Srba i 11 Albanaca, da je povređeno više od 1.000 ljudi, a među njima i desetine pripadnika međunarodnih snaga, jer ono što ću naglasiti jeste da se ceo pogrom dogodio u prisustvu međunarodnih snaga i bio toliko kvalitetno organizovan ili se oni prosto nisu snašli ili prosto nisu imali potrebu da se snađu. Zapaljeno je ili je teško oštećeno oko 1.000 srpskih kuća, 10 srpskih škola, domovi zdravlja, pošte i druge institucije države Srbije.

Za samo 48 sati zapaljeni su manastiri Bogorodica Ljeviška i Devič kod Srbice, Prizrenska bogoslovija i hram Svetog Đorđa, crkva Hrista Spasa i konak manastira Svetih arhangela kod Prizrena, miniran je i manastir Sveti Kozma i Damjan u Zočištu. U južnoj Kosovskoj Mitrovici zapaljena je crkva Svetog Save, u Prištini crkva Svetog Nikole, a u Podujevu su okupljeni Albanci polomili krst sa kupole crkve Svetog Andreja Prvozvanog. Sećate se tog snimka koji je bio jeziv. U dva dana oskrnavljeno je ili potpuno uništeno 35 crkava i manastira, nestalo je ili oštećeno više od 10.000 vrednih fresaka, ikona, putira i mnogih drugih crkvenih relikvija.

Srbi su proterani iz Kosova Polja, Obilića, Plemetine, Lipljana, Uroševca, Đakovice, Gnjilana, a po drugi put iz svojih domova proterani su i Srbi iz Bijelog Polja kod Peći koji su se tamo vratili kao povratnici, a sve u prisustvu 38.000 vojnika KFOR-a i 8.000 pripadnika policije.

Ovo su statistički podaci kojih danas moramo da se setimo, ali da bih bila pravedna prema sebi i prema svima koji me slušaju, taj 17. mart je u Beogradu probudio gnev i proteste raseljenih Srba koji su mogli i znali šta će se tačno dogoditi svim sunarodnicima koji su ostali da žive na teritoriji južne srpske pokrajine. I to je zloupotrebljeno i dugujemo izvinjenje, čak i posle 17 godina, Bajrakli džamiji, muftiji Jusufspahiću koji nikada nije bio neko ko je bio zagovornik bilo čega što je protiv Srba i srpskog, a tada je Bajrakli džamija od strane jedne grupice, na kraju su rekli, nekih navijača, nažalost zapaljena sa ne mnogo oštećena, zahvaljujući brzoj reakciji. Međutim, celoj muslimanskoj zajednici dugujemo da se setimo i toga, jer to je onaj naš krst koji smo poneli toga dana.

Zašto sve ovo govorim? Zato što bismo ponekad, kada se bavimo politikanstvom u ovoj sali, a imali smo tu situaciju juče, morali da budemo makar pošteni prema sebi i prema onim ljudima koje zastupamo, pa kada pokušamo da budemo nekako fini, nekako patriote u odnosu na pripadnike drugih nacionalnih zajednica, onda se setimo i svega onoga za šta smo odgovorni. Nije to bio moj motiv da danas reagujem na 17. mart. Ovo je moja moralna obaveza i verujem da svi mislite isto što i ja, samo me je prosto zapalo da po redosledu ja o tome mogu da govorim prva, a u nadi da nikada više nećemo imati statističke podatke koje će pamtiti naša istorija, a da su ovog tipa.

Napominjem da su na bazi iskrivljenih podataka, zbog toga je važno da se time bavimo, čak probali da sve te crkve, pa i jedan dobar deo ovih koje su porušili i zapalili, uvedu u svoje vlasništvo i prikažu se pred Evropom kao neko ko bi trebao da uđe u UNESKO. Sva je sreća da je jedan takav pokušaj osujećen.

Sve ovo pričam zbog činjenice da nam to mora biti opomena za sva buduća vremena, jer bojim se da preko puta imamo ljude koji ne prezaju ni od čega, koji nemaju nikakav problem da bilo šta iskrive u svoju korist. Zato je važno i sve to što će se dogoditi kada je u pitanju popis stanovništva, ali i svi statistički podaci kojima se bavite i koje obrađujete na dnevnom nivou.

Ceneći važnost pre svega zvanične statistike bez dileme će poslanička grupa SPS u danu za glasanje podržati Predlog odluke koji se pred nama nalazi. Hvala vam najlepše.

Zahvaljujem, predsedniče.

Uvaženi predstavnici Saveta Agencije za energetiku, poštovane kolege, dragi građani, Agencija je, i to ću reći, ne zato što se nije čulo, nego zbog svega što ću reći u nastavku, samostalni pravni subjekt i nezavisna je od organa izvršne vlasti u obavljanju svojih poslova, kao i od drugih državnih organa i organizacija, pravnih i fizičkih lica koja se bave energetskim delatnostima.

Juče smo imali priliku da razgovaramo i sa gospodinom Kopačom na Odboru za privredu. Ako bih se bavila izveštajem koji ste podneli, o tome su kolege zaista iscrpno govorile i tu nema većih zamerki. Ono na šta ću se osvrnuti, a jeste u pravu predsedniče, pre svega na činjenicu da usko sarađujete kao Agencija i imate zapaženu ulogu u radu institucija Energetske zajednice, koja je međunarodna organizacija osnovana potpisivanjem ugovora o osnivanju Energetske zajednice 2005. godine u Atini. Ona je imala za cilj proširenje unutrašnjeg tržišta energije Evropske unije na region jugoistočne Evrope i Crnomorski region.

Šta je važno? Mi smo dobili i njihov izveštaj, kojim ću se takođe baviti, pre svega zato što smo rešeni zaista da za dugoročnu energetsku stabilnost važno je da se oblast energetike naše države prilagodi globalnim zahtevima Evropske unije. Međutim, o dvostrukim aršinima o kojima je govorio predsednik Skupštine treba govoriti i u toku ove rasprave, pre svega sa pozicije da imamo određene preporuke koje su nam uputili i koje deluju malo naredbodavno.

Ja sam juče na Odboru za privredu govorila o tome da ukoliko ste nezavisni u odnosu na državu Srbiju morali biste biti nezavisni i moralo bi se prema vama imati takav odnos i od strane Evropske energetske unije. Zašto ovo kažem? Te primedbe koje smo imali na temu „Srbijagasa“ i koje kod odvajanja „Transgasa“, ja sam pripremajući se i za jučerašnji Odbor i za današnju sednicu dobila podatke o kojima hoću da govorim zbog javnosti Srbije, a vi ćete me ispraviti ako eventualno pogrešim, a to je da je Javno preduzeće „Srbijagas“, koje je vertikalno integrisana energetska kompanija, započela proces izdvajanja energetskih delatnosti i prvi korak je bio izdvajanje „Transportgasa Srbije“ iz Javnog preduzeća „Srbijagas“ i on je sa radom započeo 1. oktobra 2019. godine.

U ovom trenutku kompanija „Transportgas Srbija“ ubrzano radi i na pitanje načina organizovanja operatera transportnog sistema, u skladu sa Zakonom o energetici, tako da su Javno preduzeće „Srbijagas“ i „Transportgas“ izabrali modele nezavisnog operativnog sistema, kao način organizovanja kompanije. U skladu sa tim, vlasništvo nad imovinom ostaje u Javnom preduzeću „Srbijagas“, dok imenovanje organa upravljanja neće biti u nadležnosti Javnog preduzeća „Srbijagas“.

Sada ovde imam čitavu jednu definiciju šta su koraci koji bi trebalo da prethode svemu onome što su zahtevi. Između ostalog se kaže i da je Javno preduzeće „Srbijagas“ preko Ministarstva finansija apliciralo za pomoć u pripremama za otvaranje tržišta kroz program IPA 2019-2020. Aplicirali su zapravo za pomoć u nabavci softvera za zakup kapaciteta, što u praksi znači za otvaranje tržišta i to je ključna primedba koju smo, čini mi se, mogli da pročitamo u ovom izveštaju. Iako je predlog u samom početku bio ocenjen kao pozitivan, na kraju su ipak dobili negativan odgovor.

Potrošiću mnogo vremena, a nestrpljenje raste, umor je stigao, vidim da i pažnja opada, ali je važno reći, ili je možda nevažno reći… Možda vam je nevažno reći i možda ovo doživljavate kao da pričam o bilo kome od nas personalno. Ne, govorim o nepravdi.

Nadovezaću se, da biste bili manje osetljivi, prestaću da pričam o „Srbijagasu“, govorim o javnom preduzeću, ni o kome personalno, pa ću se vratiti na ono što je problem sa KOST-om i sa EMS-om, jer za njih EMS nije dovoljno odvojen od EPS-a, ali je zato KOST potpuno opušteno dobio licencu za rad, iako nema ništa od imovine. O tome sam juče čak molila da mi gospodin Kopač pomogne i da shvatim na osnovu čega su odredili da je imovina koja je stvarana, pa ako hoćete i u vreme SFRJ, odjednom preneta kao vlasništvo KOST-u, bez bilo kakvog dokaza. Ali reći ću vam i da je Srbija tužena upravo zato što KOST optužuje za nepoštovanje člana 6. Uredbe 1228/2003, odnosno što se prihodi nastali alokacijom kapaciteta na interkonektorima sa Albanijom, Severnom Makedonijom i Crnom Gorom ne koriste za jednu ili više svrha propisanih članova 6. Uredbe. Slučaj je pokrenut 2017. godine.

Ako neko misli da nije važno to što imamo pokrenute slučajeve, ja mislim da je jako važno. Ali još važnije je ono što je juče govorio i gospodin Arsić, kao predsednik odbora, a to je da kada se od nas traži da implementiramo sve ono što su njihovi zahtevi, a da pritom dobar deo toga nije implementirao jedan broj članica Evropske unije, onda je važno reći da ove dvostruke aršine moramo naglasiti da bismo sačuvali pre svega nacionalni integritet. Znate, mi smo možda u fazi da danas ne možemo da odbranimo Obilić, koji neko koristi i eksploatiše godinama unazad, zato što ga je prisvojio, zato što je odgovor od njih – pa znate, to se tamo nalazi. Ja mislim da niste nešto drugo dobili kao odgovor u Agenciji, ili ko god da je postavio pitanje. Obrazloženja ili papira da je to njihova imovina prosto nema.

Koliko god da je sada 18 časova, ovo pričam potpuno svesno, ako ne zbog toga da bi me neko slušao, onda zbog toga da bi ostalo zapisano, a da možda jednoga dana i svi ljudi koji su imali dvostruke aršine, sa ambicijom da od nečega naprave nemoguće, sete se da često umeju da ne kažu čak ni „hvala“.

Zašto? Potvrda da oni umeju da promene politiku danas je u „Novostima“. Izvesni advokat sa Kosova i Metohije, Tom Gaši, optužio je evropskog predstavnika Dika Martija da je neovlašćeno, i tužiće ga, dozvolite, boravio na imanju, tajno, u zamaskiranom automobilu, prevario Savet Evrope svojim izveštajem o ubistvima i trgovini organima i obmanuo kosovske institucije koje su glasale za formiranje Specijalnog suda. Govori o posedu na kom se nalazi Žuta kuća.

U ovome je razlika između nas koji nemamo strpljenja da čujemo šta su nam problemi, koji nemamo strpljenja da shvatimo da rukovodstvo Srbije, na čelu pre svega sa predsednikom, trpi ozbiljne pritiske da ispuni zahteve koji nisu ni civilizovani, a najmanje su, možda, po zakonima države Srbije, da smo spremni čak i da promenimo zakone i uskladimo ih sa EU, ali da nam čak ni to ne pomaže da mi budemo poštovani, makar u onom delu u kom imamo dobru volju bez razloga da to uopšte kao način komunikacije imamo.

Zbog toga je bilo važno reći sve ovo što sam probala da kažem. Bilo bi mi drago kada bi gospodin Dejan Popović mogao da demantuje bilo šta od rečenica koje sam navela, a navela sam samo jedan deo u 8,5 minuta za koje niste imali strpljenja. Napominjem, ostalo je 40 minuta SPS, poslaničkoj grupi. Moglo je sve da se iskoristi. Nije ovo bila samo reklama, ovo su problemi svih nas, uvažena gospodo.

Tako da, biće mi drago ako jednom budemo shvatili da ovde nekada govorimo ne kao predstavnici partija, nego kao narodni poslanici parlamenta Republike Srbije koji su u obavezi da, pre svega, govore za boljitak Srbije, a ne nikoga od nas pojedinačno. Hvala vam.

Zahvaljujem, predsedniče.

Uvažena ministarko sa saradnicima, poštovane kolege, dragi građani i građanke Srbije, danas razgovaramo o izboru člana Upravnog odbora Regulatorne agencije za elektronske komunikacije i poštanske usluge, odnosno RATEL-a i članova Veća Agencije za suzbijanje korupcije.

O radu ovih regulatornih tela govorili smo i prilikom usvajanje njihovih izveštaja o radu za 2019. godinu i to ne tako davno, mislim da je bilo neposredno pred novogodišnje praznike ili možda čak i posle.

Kada je u pitanju RATEL prema zakonskoj proceduri Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacije je sprovela javni konkurs, a Vlada utvrdila predlog kandidata za ove, ja bih rekla značajne dužnosti. O ovom predlogu će Narodna skupština se izjasniti svakako u danu za glasanje i izvršiti izbor predsednika, odnosno zamenika predsednika i članova Upravnog odbora RATEL-a.

Ono što je važno reći, jeste da se članovi Upravnog odbora ovog tela biraju iz reda, pre svega, uglednih stručnjaka, sa visokim akademskim obrazovanjem iz oblasti koje su značajne za rad ove Agencije, posebno iz oblasti elektronskih komunikacija, ekonomije i prava. Podrazumeva se i uvek je tako, da su to ljudi koji uživaju, pre svega, u ugledu u stručnoj javnosti i koji su ostvarili značajan doprinos u praksi ili u pogledu naučno-istraživačkog rada u oblasti elektronskih komunikacija ili poštanskih usluga.

Ono što je važno naglasiti, pre svega zbog javnosti, jeste da oblasti koje spadaju u delokrug rada RATEL-a su veoma dinamične i brzo se menjaju, kao što je na primer, prelazak sa analognog na digitalno emitovanje. Investicije su takođe u ovom sektoru elektronskih komunikacija u porastu svake godine.

Ono što je, čini mi se, možda najvažnije naglasiti jeste da je pandemija korona virus doprinela većem korišćenju interneta i komunikacije preko elektronskih medija i sve ono što nam je do pre godinu dana možda i bilo malo strano. Danas nam je nekako pod okolnostima uobičajeno, pre svega, nastava u brojnim, srednjim i osnovnim školama je u periodu iza nas i visoko školskim institucijama odvijala se i sada se odvija onlajn. Sve je više i zaposlenih koji obavljaju rad od kuće i neretko čak i za inostrane firme i kompanije, tako da se lagano menja i ta statistika iako negde po podacima koje ja imam u našoj zemlji, internet usluge se najviše koriste mladi, pre svega, populacija između 16 i 24 godine, a više od 95% njih koristi zapravo društvene mreže, pa je otuda sve izraženije i potreba da budemo svesni opasnosti koje vrebaju putem interneta i moramo svi zajedno nekako da damo svoj doprinos u vezi sa ovim problemom. Juče smo, čini mi se, na diskusiju mog kolege Ace Mirkovića imali i jednu reakciju ministra policije upravo na jednu negativnu pojavu koja se dogodila kada su u pitanju te društvene i socijalne mreže.

Dakle, RATEL sarađuje sa brojnim međunarodnim organizacijama, član je Međunarodne unije za telekomunikacije, zaključuje Memorandum o saradnji u oblasti elektronskih komunikacija sa kolegama iz drugih država kojima je predviđena redovna razmena informacija i saradnje. Ima velika ovlašćenja, ali iz toga proizilazi velika odgovornost i jako je važno da organi obavljaju svoj posao maksimalno posvećeno, zato i jesam u uvodnom delu rekla da se članovi koji se biraju u Upravnom odboru zaista moraju birati, pre svega iz reda uglednih stručnjaka.

Kada je u pitanju Agencija za suzbijanje korupcije, danas se bira Veća Agencija, a to je po novom zakonu drugostepeni organ, do sada smo imali odbor Agencije. U predlogu Ministarstva pravde kao ovlašćenog nalazi se ako se ne varam 19 kandidata, tako je, od kojih će Skupština da odabere pet članova Veća Agencije i opet nekako jako važan momenat da i ovome govorimo. Za oba ova nezavisna organa važno je da zaista članovi moraju biti po treći put, ponavljam, stručne i odgovorne ličnosti ali iznad svega moraju biti ličnosti visokog moralnog integriteta prosto zato što ovo jeste najosetljivije kada su u pitanju koruptivni uticaji.

Nekada nam se verovatno učini, pa i nama u ovoj sali da su zahtevi Agencije prestroge, ali prosto mi kao javni funkcioneri moramo biti primer dobroj praski i ispunjavati svoje zakonske obaveze.

Ne mogu a da ne istaknem značaja rada Agencije koji pre svega preventivno deluje u oblasti sprečavanja korupcije kao jedne ozbiljne pošasti. Znamo da su korupcija i organizovani kriminal dve najveće bezbednosne pretnje za svako društvo. Nekako ovih dana vidimo i koliko to može da bude bezgranično opasno.

Iz svega toga proizilazi negde čini mi se definicija za sve nas i za građane Srbije kakav je značaj koliko zapravo važnu ulogu ima i Agencija za sprečavanje korupcije kao nezavisni organ. Ono što je važno u našoj državi i što je činjenica da korupcija i korupcionaške afere ne prolaze bez odlučnog odgovora države i da se to i dalje neće dešavati. Šta više, vidimo da je objavljen rat korupciji, organizovanom kriminalu, pranju novca, svemu onome što u jednom demokratskom društvu i ozbiljnoj državi nije ni dozvoljeno.

Dakle, na sceni je u ovom trenutku, ja bih rekla, nulta tolerancija kada je u pitanju korupcija i u odnosu prema korupciji. Zaista pozdravljam ovu odlučnost državnog rukovodstva da se suprotstavi svima koji bi za rad svog interesa učinili ono što je običnom čoveku često nepojmljivo.

Društvo mora da bude zaštićeno, svaki građanin mora da se oseća slobodno, niko od nas ne sme da bude ugrožen na bilo koji način, a kamoli da se oseća kao glineni golub, a imamo u poslednjim danima neke definicije koje kažu da ne mali procenat ljudi je zaista bio izložen tome, da se oseća baš kao glineni golub za rad nečijih ambicija, za rad nečijih ciljevi koji su pre svega motivisani nekakvim materijalnim profitom. To je dužnost države, dužnost svih nosioca vlasti, bez obzira o kojoj grani vlasti da je reč. Svaka grana vlasti ima i svoje mesto i svoj zadatak, međutim ono o čemu, čini mi se, prvi put imamo svest, to je da svi moramo biti brana upravo korupcije i organizovanom, kriminalu. Dakle, to ne sme da se dopusti.

Zato je važno da završimo i ovaj izbor, da rešimo i ovo pitanje koje se nalazi danas u plenumu i o kome ćemo se sutra, pretpostavljam da će sutra biti dan za glasanje, izjasniti. Da izaberemo ljude koji će činiti, ja se nadam i verujem, najbolji tim i za upravljanjem RATELOM ali i za upravljanje Agencijom za sprečavanje korupcije, da na taj način zaokružimo ovu priču, ostavimo odrešene ruke svima onima kojima je zakonska obaveza da vode računa o stabilnosti ove države, jer ćemo svi zajedno i mirnije spavati i manje će nas boleti glava.

Moje kolege su u svojim diskusijama pre mene već rekli da će poslanička grupa SPS izjasniti se u danu za glasanje i ukazati svoje poverenje nekome od kandidata koji su predloženi. Sigurno je da svi zaslužuju poverenje. Nažalost, kada je u pitanju Agencija za sprečavanje korupcije, mi imamo više kandidata nego što ćemo birati. Tu ćemo dozvoliti sebi luksuz da odaberemo najbolje i gotovo sam sigurna da ovaj skupštinski saziv neće pogrešiti. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Jedna vrlo osetljiva tema, član 107. reklamiram. Ja vas molim da samo budemo maksimalno oprezni i korektni, pre svega u prisustvu ministra policije, za koga sam sigurna da svoj posao radi baš kako treba. Sve što smo do ovde videli pokazalo je da policija zna i kako i šta treba raditi.

U tom smislu, ja podržavam sve diskusije, podržavam i pravo svakoga od nas da možda i hipersenzitivno u određenim trenucima reaguje, ali, kako da to nazovem, a da ne zvučim grubo jer mi to nije namera, ne i da, eventualno, donosimo neke preuranjene zaključke iz transkripta nekih razgovora koje jesmo svi čuli.

Dakle, da ne bismo, pre svega, kao narodni poslanici, pošto na to nemamo pravo, uticali na bilo koji način ili se bar učinilo javnosti da to radimo, bilo bi dobro da budemo oprezni u svojim diskusijama koliko god da jeste zastrašujuće sve ovo što se u državi u ovom trenutku događa.

Još jednom, predsedavajući, ljubazno vas molim da malo ipak obratimo pažnju kada su diskusije u pitanju.

Hvala.

Ne.

Zahvaljujem, predsedniče.

Poštovane kolege narodni poslanici, pre svega građani Srbije, nakon posete gospodina Lajčaka i sinoćnog razgovora moje je veliko zadovoljstvo da sam čula jedan nedvosmisleni nacionalni stav o tome da nećemo pristati ni na kakav pritisak kada je u pitanju naša južna srpska pokrajina.

Zašto ovo kažem u uvodu? Zato što je na adresu poslaničke grupe SPS stiglo pismo od gospodina Petković Jovana koji je iz sela Žakovo, devet kilometara udaljeno od opštine Istok.

Moje pitanje biće upućeno Kancelariji za KiM, ali pre svega, kao i sam gospodin Jovan, imam ambiciju da skrenem pažnju na možda ovakav problem. Dakle, radi se o selu koje je devet kilometara udaljeno od opštine Istok, preko Mokre Gore putevi i njihova imanja vode negde do Gazivoda.

Devedeset posto zemljišta je još uvek u vlasništvu Srba. Međutim, 20 godina niko od njih ne može da ide na svoje imanje, osim u pratnji UNMIK-a i to limitirano, na nekih 30 minuta.

Po tvrdnjama gospodina Jovana, jedino po čemu se može videti da su tu nekada živeli Srbi jeste lokalno groblje koje je porušeno, ali još uvek postoje ostaci.

Uložili su veliki napor da 90% ove zemlje, koju pri tome eksploatišu 21 godinu ničim ne svedoči da su tu nekada živeli Srbi, da je to i dan-danas srpsko, sve kuće su porušene i po navodima gospodina Jovana, tragičnu sudbinu ove porodice, kojih je bilo 40, izbegli su samo čudom, jer su nekoliko minuta uspeli da se iz sela izvuku pre nego su horde terorista UČK ušle u selo sa ambicijom da odatle niko ne izađe živ.

Dakle, ovo nažalost nije jedino selo na KiM koje ima ovu sudbinu. Ono što jeste problem svih nas jeste činjenica da u odnosu na ovakve probleme EU nema nikakav stav, nije čak ni razmatrala situaciju da se sva srpska imanja koja se nalaze u ruralnim sredinama eksploatišu 20 i nešto godina, koriste kao svoja, bez bilo kakve naknade u odnosu na vlasnike, pre svega zato što imanja nisu prodata, a drugo i zato što niko od njih ni nema potrebu da ih proda. Ali, pod okolnostima da nemaju hrabrosti i da nisu bezbedni ako na svoja imanja siđu, oni ne mogu ni da zaustave tu jednu eksploataciju koja se 20 godina unazad dešava i to bi moglo da se meri čak i u evrima u smislu štete koja je naneta građanima Srbije kada je u pitanju jedan ovakav odnos.

Dakle, po bilo kom pravu, a naročito uzimajući u obzir ljudska prava o kojima često slušamo od predstavnika Evrope, ovi bi ljudi morali da imaju mogućnost da koriste nešto što je njihovo. Osim što nemaju tu mogućnost, ovo je bio jedini način da na sebe skrenu pažnju. Meni je potpuno jasno zašto je pismo ovog tipa, ja ću ga pokazati, stiglo n a adresu poslaničke grupe SPS.

Iskreno se nadam i čvrsto verujem da ćemo uspeti kao odgovorno državno rukovodstvo, a nemam ni dilemu da smo sve ove godine to i radili, da nametnemo i ovu temu koliko god Priština smatrala da je jedino važno da iz Vašingtona dobijemo nekakvu poruku da mi moramo da priznamo nezavisno Kosovo, ne. Važno je da nam objasnite prvo zašto niste sproveli ništa od dogovora iz Briselskog sporazuma, a onda zašto bežite od razgovora na temu ovakvih, da ih zovemo tehničkim detaljima, ali one su sudbinske priče.

Ja molim Kancelariju za Kosovo samo da ukoliko je u mogućnosti, dobijemo odgovor imamo li podatak koji je procenat zemlje uzurpiran na ovaj način i koliko je naših ljudi koji su prognani sa KiM ili koji žive i sada na KiM, bez mogućnosti da odu do određenih lokacija koje su rizične, oštećene za proteklih 20 godina? Čisto kao jedan podatak, koji ćemo nadam se, u razgovorima, za koje smo uvek spremni, moći da stavimo na sto i eventualno rešimo kao problem. Hvala.