Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/8261">Žarko Obradović</a>

Žarko Obradović

Socijalistička partija Srbije

Govori

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, pre početka rasprave o ovom dnevnom redu želeo bih da, u ime SPS, danas, povodom 9. maja, svim građanima Republike Srbije, a pogotovu učesnicima NOR-a, čestitam dan pobede nad fašizmom, zato što to treba i znati i obeležiti.
Kada je reč o ovom setu zakona koji se danas nalazi na dnevnom redu Narodne skupštine Republike Srbije, u ime SPS ću reći nekoliko reči o Predlogu zakonika o krivičnom postupku, zato što je on u ovom setu zakona najvažniji i mislim da njemu treba posvetiti najveću pažnju.
Naime, nabrojaću nekoliko razloga zbog kojih će poslanici SPS podržati Predlog ovog zakonika. Bez obzira što postoji potreba za radikalnom reformom Zakona o krivičnom postupku i nezavisno od nekih njegovih slabih tačaka, postojeći zakon se mogao označiti kao savremen. Međutim, praksa, primena zakona je pokazala da je niz njegovih rešenja potrebno preispitati i preformulisati, u cilju stvaranja jednog maksimalno povoljnog zakonskog ambijenta koji bi, s jedne strane, omogućio efikasno suzbijanje kriminaliteta, dok bi, s druge strane, dosledno zaštitio prava učesnika krivičnog postupka.
Neka rešenja u postojećem Zakoniku o krivičnom postupku zaslužuju da se preispitaju, odnosno za neka se već sada moglo reći da u suštini nisu izdržala probu vremena. Određenim dopunama i izmenama postojeći Zakonik o krivičnom postupku mogao je biti učinjen i boljim, ali bi onda imali ogroman broj amandmana na zakon, a to bi bio veoma čudan zakon sa tolikim brojem amandmana, pa se sasvim logično prišlo izradi novog zakonika.
U novom zakoniku o krivičnom postupku nisu ugrađena rešenja kojima se nastoji da pošto-poto budu originalna u odnosu na već postojeća zakonska rešenja, ona rešenja koja su se u praksi pokazala kao dobra ili je praksa na njih prosto navikla. Naprotiv, menjana su sva ona rešenja koja su prevaziđena ili koja su pokazala određene anomalije u praksi, uvedena su nova rešenja na temelju komparativnih, pozitivnih iskustava, ili s obzirom na očekivane povoljne efekte, a na osnovu izučavanja krivično-procesne doktrine.
Novi zakonik o krivičnom postupku ne predstavlja radikalan zaokret u odnosu na tip krivičnog postupka koji već decenijama dominira u našem pravnom sistemu, niti on označava napuštanje jedne već ustaljene krivično-procesne tradicije, ali on svakako mora da bude i izraz novih potreba, te suočavanja pravnog sistema sa jednom već prilično izraženom efikasnošću našeg postojećeg krivičnog postupka, koji je u većini slučajeva nedopustivo spor.
SPS smatra da je dobro što se pristupilo izradi novog zakonika o krivičnom postupku, jer će se postići mnogo veći efekti jednim takvim postupkom, nego da se amandmanima delovalo na postojeći zakon. Naravno, nesporno je da predloženi zakonik o krivičnom postupku ima izraženu vezu sa već postojećim zakonodavstvom i rešenjima koja su se kao dobra i adekvatna pokazala tokom više decenija primene u praksi.
Predloženi zakonik o krivičnom postupku sadrži i neka nova rešenja, koja su karakteristična za savremene krivično-procesne sisteme, a koja će omogućiti da 1) krivični postupci budu brži i efikasniji, a samim tim i znatno jevtiniji; 2) da se ostvari dosledna zaštita Ustavom i međunarodnim aktima garantovana ljudska prava i slobode; 3) da bude efikasnije usklađivanje naših rešenja iz krivično-procesnog prava sa drugim zakonima koji se odnose na pitanje krivičnog postupka; 4) regulisanje međunarodnih obaveza naše zemlje koje se tiču krivično-procesne regulative, da budu adekvatne i efikasne, 5) do punog izražaja da dođe dosledno poštovanje načela poštenog i pravičnog vođenja krivičnog postupka i sl.
Jedan od razloga što SPS podržava Predlog zakonika o krivičnom postupku je što je zadržao svoj mešoviti karakter, tj. kontinentalni krivični postupak sa utvrđenim sankcijama, koji je inače tipičan za većinu evropskih kontinentalnih država. Države koje imaju kontinentalno-evropski tip krivičnog postupka postepeno uvode neke elemente koji su tipični za adverzijalne krivične postupke, tako da se savremeno krivično-procesno pravo sve više karakteriše izvesnom i prilično skladno konvergencijom elemenata ta dva osnovna krivično-procesna, ali i uopšte pravna sistema.
Takve elemente je moguće, pa i potrebno uvesti u naš zakonik o krivičnom postupku, ali se pri tome nikako neće menjati osnovna pripadnost našeg krivičnog postupka kontinentalnom evropskom tipu krivične procedure. U takve elemente npr. spada mogućnost uvođenja tzv. stranačke nagodbe, odnosno prethodnog dogovaranja između tužilaca i okrivljenog o priznanju krivice, uz uslov da tužilac odustane od nekih krivičnih dela ili pristane na određenu kaznu i sl, čime se omogućava jednostavnije i brže rešenje krivičnog predmeta, ali se tako istovremeno ne odstupa dramatično i od načela istine, jer okrivljeni priznaje jedno ili više krivičnih dela.
U novom zakoniku o krivičnom postupku obezbeđeno je da stranke imaju značajniju ulogu o izvođenju dokaza, što se posebno odnosi na javnog tužioca kao stranku koja zastupa tzv. javnu optužbu. Mada u skladu sa osnovnim postavkama evrospko-kontinentalnog mešovitog krivičnog postupka sud ipak mora da zadrži dominantnu ulogu u izvođenju dokaza.
U novom zakoniku o krivičnom postupku došlo je i do potpunijeg definisanja nekih terminoloških pitanja, kao što su radnje dokazivanja, istražne rade, pojam krivičnog dela i krivične odgovornosti i sl. Pored toga, novi zakonik o krivičnom postupku obezbedio je poboljšanje procesne discipline i efikasnije obezbeđenje prisustva okrivljenog i drugih lica u krivičnom postupku.
Predloženik zakonik o krivičnom postupku uvodi mnogo više reda u krivični postupak, pa je pored klasičnog oblika pozivanja predvideo i nove savremene mogućnosti, a sve u cilju da krivični postupak učini što efikasnijim i racionalnijim.
U predloženom zakoniku na jedan savremeni način formuliše se kategorije jemstva, koje se u modernom zakonodavstvu koristi kao šire obezbeđenje prisustva okrivljenog i kontrolu poštovanja obaveza koje su okrivljenom nametnute. U savremenim krivičnim postupcima jemstvo dobija sve veći značaj i koje pored ostalog okrivljenom, pored jemstva, nameće i neke druge obaveze.
Poboljšanje procesne discipline naš zakonodavac je u izvesnoj meri pokušao da postigne stvaranjem uslova za pojačano novčano kažnjavanje subjekata koji krše svoje procesne obaveze. Pri tome, naš zakonik o krivičnom postupku ne sadrži neke mere kojim se, osim sankcija, mogu postići određeni ciljevi.
Novina koju predloženi zakonik o krivičnom postupku svrstava u red savremenih krivičnih zakonika u Evropi je drugačije regulisanje položaja svedoka-saradnika. Naime, izvršena je značajnija modifikacija do sada postojećeg materijalnog uslova u odnosu na mogućnost da određeno lice postane svedok-saradnik.
Dosadašnje rešenje, po kojem je to svojstvo zavisilo između ostalog od postojanja olakšavajućih okolnosti, s jedne strane bilo je neprimereno, jer nije realno da se utvrđivanje takvih okolnosti omogućava u vreme kada je tek podneta krivična prijava, pa i tokom postupka, s obzirom da se radi o kriterijumu odmeravanja kazne licu za koje se u postupku već utvrdi da je krivo, što ovde ne može biti slučaj.
Dok je takvo rešenje, s druge strane, bilo i nerealno, jer se takve okolnosti mogu pouzdano utvrđivati samo u kompletno sprovedenom krivičnom postupku, na osnovu izvedenih dokaza, a ne na temelju neke paušalne prethodne procene, što bi se u stvari potencijalno svodilo na jednu vrstu gole arbitrarnosti.
Mišljenja smo da predložena rešenja temelje na uporednoj krivično-procesnoj praksi savremenih zemalja. Novi zakonik o krivičnom postupku daleko više pažnje poklanja zaštiti procesnog položaja oštećenog i njegovom ukupnom povoljnijem položaju.
Naime, oštećeni se ne sme smatrati pukim dokaznim sredstvom kada se on saslušava kao svedok, već treba imati u vidu i druge njegove interese u krivičnom postupku. U novom zakoniku o krivičnom postupku, u skladu sa opšteprihvaćenim međunarodnim standardima, na odgovarajući način reguliše se i zaštita svedoka i izvršeno je svođenje vanrednih pravnih lekova na razuman broj.
Ono što je u predloženom zakoniku posebno dobro urađeno je činjenica da je izvršena njegova adekvatnija sistematika, posebno što se tiče krivičnih dela organizovanog kriminala i zaštite svedoka, koji su u postojećem zakonu bili na neodgovarajućem mestu.
U predloženom zakoniku daleko veću ulogu ima javni tužilac u istrazi i ta uloga ne sme biti svedena samo na izvestan deklarativan nivo, kao što je to slučaj u sadašnjem zakoniku o krivičnom postupku. Naš postojeći krivični postupak omogućio je da se neke njegove faze nepotrebno dupliraju. To je posebno dolazilo do izražaja u pretkrivičnom postupku i u istrazi.
Nedopustivo je i krajnje neracionalno da javni tužilac u mnogim slučajevima deluje kao transmisija između policije, koja je u pretkirivičnom postupku obavila svoj deo posla, i suda pred kojim treba da se odvija krivični postupak. Odnosno, kako je to danas najčešće, da otpužni akt javnog tužioca bude samo prepisana krivična prijava policije.
Danas u svetu dominiraju krivični postupci u kojima je istraga poverena javnom tužiocu ili policiji pod nadzorom javnog tužioca. Sve to ukazuje da javni tužilac mora da ima odgovorniju ulogu u istrazi i radnjama koje prethode istrazi, odnosno u pretkrivičnom postupku. Ovakvim rešenjem omogućeno je da javni tužilac sve istražne radnje koje obavi u prethodnoj istrazi sprovodi i u istrazi koja bi po predloženim rešenjima trebala da se odvija veoma brzo jer bi najveći deo posla već bio obavljen u prethodnoj istrazi.
Predloženim rešenjima prethodna istraga i istraga bile bi jedna spojena faza koja sadrži sadašnji pretkrivični postupak i istragu. Ovakva rešenja krivični postupak čine mnogo ubrzanijim.
U predloženom zakoniku o krivičnom postupku, na šta sam već ukazao, poboljšan je položaj okrivljenog koji preko svog branioca ima pravo da zahteva od javnog tužioca da tokom istrage preduzme određene istražne radnje, a ako se on sa tim ne složi, odluku donosi sudija, koji sam može da sprovede takve radnje.
Predloženi način istrage verujem da će dovesti i do drugačijeg oblika kontrole optužnice. Nakon završene istrage, javni tužilac bi optužnicu ili obustavljao, ako nema zakonskih uslova za dalje vođenje postupka, ili bi podizao optužnicu. Predviđeno je da tokom postupka okrivljeni bude obučavan o svim svojim pravima i dužnostima u postupku.
Sve ovo ukazuje da je cilj promene u zakoniku o krivičnom postupku usmeren da se krivični postupak učini što efikasnijim. Može se reći, na kraju, da predložni zakonik o krivičnom postupku na savremen, efikasan i sistematičan način reguliše pitanja koja se ovim zakonikom obuhvataju i ovu materiju čini daleko efikasnijom nego što je to do sada bio slučaj. Po nama iz SPS to su dovoljni razlozi da podržimo ovaj predlog zakonika i to ćemo učiniti. Hvala vam.
Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, mi danas u Narodnoj skupštini Republike Srbije razmatramo jedan izuzetno važan dokument – nacionalnu strategiju reforme pravosuđa. Dobro bi bilo, ukoliko nacionalna strategija bude usvojena, da primena onoga što ovde piše što pre počne, zato što je u oblasti pravosuđa u Srbiji potrebno promeniti mnoge stvari i to promeniti mnoge stvari što pre.
Stanje nije dobro, stanje je jako loše, pre svega zahvaljujući pojedinim ljudima, to moram da kažem, iako govorimo o pravosuđu, o sudstvu i tužilaštvu, ali govorimo o oblasti uopšte, a odgovornost za loše stanje u pravosuđu snose pojedinci koji su, nažalost, svoju funkciju, svoj posao, ono što piše u Ustavu, ono što je sadržano u zakonima Republike Srbije koji se odnose na ovu oblast, stavili pod noge, stavili u službu politike pojedinih stranaka ili unutar DOS-a ili cele koalicije i koji su od 2000. godine naovamo, nažalost, pravosuđe doveli na veoma niske grane.
SPS smatra da je ovaj dokument u celini dobar. Naša poslanička grupa će glasati za usvajanje nacionalne strategije. Mislimo da za to ima nekoliko veoma jakih razloga.
Naime, SPS smatra da je potrebno otkloniti sve one loše stvari koje su se dešavale u praksi, posebno proteklih pet godina, otkad je DOS normativno uredio ovu oblast, a pojedini ljudi iz pravosuđa teško zloupotrebili svoju funkciju, naravno u interesu DOS-a, i pojedini u svom interesu, a uvek pozivajući se na zakon, na demokratske principe i vrednosti.
Koliko je to uzelo maha podsetiću da su odavde iz Narodne skupštine Republike Srbije, sa ove govornice, pojedini ljudi iz DOS-a javno upućivali poziv ljudima iz pravosuđa na hapšenje socijalista, na podnošenje krivičnih prijava protiv socijalista, krivičnih prijava protiv ljudi koji su bili zaposleni u državnim organima 2000. godine ili ranije, bilo da su članovi SPS-a ili su izabrani, imenovani na predlog SPS-a.
Odavde sa ove govornice su kretale inicijative. Naravno, onda bi se mediji masovno uključili u tu kampanju. Unapred su ljudi proglašavani krivim za ono što nikada u životu nisu učinili, za ono što su učinili poštujući zakon i obavljajući veoma savesno i odgovorno posao na koji su izabrani i imenovani, a onda su pravosudni organi, odnosno ljudi iz pravosuđa uzimali te stvari u svoje ruke i posao je kretao dalje.
SPS smatra da je ovu nacionalnu strategiju potrebno usvojiti iz razloga jer je potrebno povratiti veru, ugled i čast nosiocima funkcija, i sudijama i tužiocima, jer su pojedinci, stavljajući se u službu politike DOS-a i vršeći njegov politički diktat, odnosno vršeći progon političkih neistomišljenika, kompromitovali i pravosuđe i sebe. Naravno, o sebi nisu mnogo mislili, jer su verovali da će DOS, a sa DOS-om i oni, trajati neograničeno dugo, a za pravosuđe, pravo i pravdu ih nije očigledno bila briga.
SPS smatra da ovu nacionalnu strategiju treba usvojiti iz razloga što je potrebno povratiti i veru i uverenje da je pravosuđe, a pre svega sudstvo, stvarno treća grana podele vlasti, pored zakonodavne i izvršne, i da je stvarno nezavisno i samostalno i da će stvarno raditi u interesu građana i države. Mislim da su ovo neki apsolutno dovoljni razlozi, makar na nivou opšte konstatacije, da se ova nacionalna strategija usvoji.
Mislim da je potrebno reći nekoliko reči o sadržaju samog ovog dokumenta, s obzirom da on sadrži neke konstatacije, vrednosne stavove, komentare, koji se moraju staviti na uvid javnosti i izreći neka reč o njima. Primera radi, ovde se na nekoliko mesta pominje da je Ustav Republike Srbije ograničavajući faktor za bolje stanje u pravosuđu Republike Srbije. Mi socijalisti ne delimo takav stav, jer smo potpuno uvereni sa onim rešenjima koje Ustav sadrži, da je stanje u pravosuđu moglo da bude daleko bolje nego što je sada.
Lošem stanju u pravosuđu nije kriv Ustav i ne može biti kriv Ustav, krivi su pojedinci koji su zloupotrebili svoje pravosudne funkcije zarad lične dobiti ili progona političkih neistomišljenika. Zašto ovo kažem?
U Ustavu Republike Srbije sadržano je nekoliko članova koji se odnose na sudove i javna tužilaštva. Dozvolite mi, ja ću ih citirati, da biste videli da, što se tiče Ustava, tu prepreka za uređenje pravosuđa nema ili da stanje u pravosuđu bude bolje.
Primera radi, član 96. Ustava Republike Srbije kaže da su sudovi samostalni i nezavisni u svom radu i sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata.
Član 101. Ustava Republike Srbije kaže da je sudijska funkcija stalna, da sudiji prestaje sudijska funkcija kada to sam zatraži ili kad ispuni uslove za starosnu penziju utvrđenu zakonom.
Sudija ne može biti protiv svoje volje razrešen dužnosti, osim kada je osuđen za krivično delo na bezuslovnu kaznu zatvora najmanje za šest meseci ili za kažnjivo delo koje ga čini nepodobnim za vršenje sudijske funkcije, kada nestručno i nesavesno obavlja sudijsku funkciju ili kada trajno izgubi radnu sposobnost za vršenje sudijske funkcije.
Vrhovni sud, u skladu sa zakonom, utvrđuje postojanje razloga za prestanak sudijske funkcije, odnosno za razrešenje sudija i o tome obaveštava Narodnu skupštinu.
Član 102. kaže da se organizacija, osnivanje, nadležnost i sastav sudova i postupak pred sudovima uređuje zakonom.
Član 103. kaže: ''Javno tužilaštvo je samostalni državni organ koji goni učinioce krivičnih i drugih zakonom određenih kažnjivih dela i ulaže pravna sredstva radi zaštite ustavnosti i zakonitosti.
Javno tužilaštvo vrši svoju funkciju na osnovu Ustava i zakona.''
Član 104. glasi: ''Osnivanje, organizacija i nadležnost javnog tužilaštva uređuje se zakonom.''
Član 106. kaže: ''Funkcija javnog tužioca je stalna.''
Ja sam citirao pojedine članove Ustava koji govore da je vrlo precizno određen položaj i sudstva i javnog tužilaštva, i da tu nije i ne može i ne bi trebalo da bude bilo kakve prepreke da stanje u pravosuđu bude dobro.
Loše, opet ponavljam i to ću uvek ponavljati sa ove govornice da je stanje u pravosuđu loše, zato što su pojedinci zloupotrebili svoje funkcije radeći u interesu jedne politike, poražene politike, ali mnogi od njih su izabrani na talasu te politike i dan-danas oni su ti koji sprovode zakon i primenjuju pravo i kroje pravdu.
Strategiju je potrebno usvojiti i da bi se utvrdio novi način izbora nosilaca pravosudnih funkcija, da bi se preciznije nego do sada mogao izvršiti izbor i sudija i tužilaca i, da bi se znala cela procedura, odnosno da bi odgovornost svih u toj proceduri bila detaljno jasna.
Ovo govorim iz razloga što smo od 2000. godine naovamo imali jednu pravu seču u pravosuđu, seču koja nije bila uslovljena objektivnim kriterijumima, nego je bila pre svega rezultat političke volje, diktata jedne politike.
Cele 2001. i do sredine 2002. godine u Srbiji je promenjeno ukupno 150 predsednika sudova od 165. Znači, 150 predsednika sudova je tada izabrano.
Kako su birani ti predsednici sudova i kako su birane sudije u ovom opisanom periodu dovoljno govori rad Odbora za pravosuđe u to vreme. O tome smo govorili i ovde na Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Ja ću podsetiti još jedanput, jer to treba znati, da bi se znalo ko nam u pravosuđu radi, vrhovni, jedini, odlučujući i konačni kriterijum bila je kadrovska politika DOS-a, kadrovska komisija DOS-a. Osamnaest ljudi, pripadnika različitih stranaka, sedeli su i dogovorili se ko može biti predstavnik DOS-a u pojedinoj opštini ili u pojedinom sudu ili na čelu pojedinih sudova.
Nije bilo pokušaja, a čast izuzecima, na matičnom Odboru u Narodnoj skupštini Republike Srbije da se kaže više reči o kvalitetima predloženih kandidata, o njihovom radnom iskustvu, o broju rešenih i nerešenih slučajeva, o ugledu, moralnom i profesionalnom koji oni uživaju ili bi trebalo da uživaju u suštini.
Niko nije govorio o tome na Odboru ovde u Skupštini. Važno je bilo da se unutar DOS-a postigne saglasnost da neko može biti izabran za sudiju, tužioca, odnosno za predsednika suda.
O kandidatima koji su tada izabrani dovoljno govori podatak iznet javno i nikada demantovan da su birani za sudije i za predsednike sudova ljudi koji su pravne fakultete završavali za osam, devet, deset, jedanaest, dvanaest godina, da im je prosek studiranja bio 6,28; 6,36; 6,54; 6,78, da neki od njih nikada nisu kročili nogom u pravosuđe, čast i drugoj profesiji i advokatima i pravnicima iz drugih oblasti, ali se pokazalo da tako, navrat-nanos, ulazak tih ljudi u oblast pravosuđa pravosuđu ništa dobro nije.
O tome sam ja sticajem okolnosti u ime poslaničke grupe SPS govorio i 2001. godine i 2002. godine i kasnije.
Skoro je i predsednik Nadzornog odbora Vrhovnog suda pomenuo, zanimljivo, da ljudi koji nisu bili u pravosuđu, a ušli su u pravosuđe, nisu doneli pravosuđu ničeg dobrog.
Jednostavno, nisu upoznati sa funkcionisanjem pravosuđa.
Kako su radili tako izabrani ljudi govore brojne krivične prijave koje su podnete protiv socijalista, protiv drugih ljudi pripadnika drugih političkih orijentacija, ali u svakom slučaju one političke orijentacije koje su suprotne DOS-u, jer su u tom periodu podnete brojne krivične prijave zbog zloupotrebe službenog položaja, kada za to uopšte nije bilo zakonskog osnova, ali se osnov tražio.
Naime, bili smo u situaciji, s obzirom na to da su neki naši ljudi reagovali krajnje lično, oni su podnosili krivične prijave protiv pripadnika DOS-a iz istih onih razloga zbog kojih su oni dobijali krivične prijave i onda smo imali jednu paradoksalnu situaciju da su tužioci, primera radi, postupali različito u istim situacijama. U odnosu na jednu krivičnu prijavu pokreće se postupak, to dolazi ustaljenim redom do suda, a u drugom slučaju se to odbacuje bez bilo kakve želje da se uđe u suštinu stvari.
Pomenuću sada šest slučajeva kakvo se to krivično delo, zloupotreba službenog položaja, zloupotrebljavalo, gde je podizana optužnica za zloupotrebu službenog položaja kada je optuženi postupio u skladu sa zakonom, ali navodno nije pridobio saglasnost neposrednog višeg organa, iako ga na takvu proceduru ne obavezuje zakon, kada je javni tužilac podizao krivičnu prijavu protiv članova SPS, čak i u onim slučajevima kada je on sam konstatovao da je učesnik u određenom postupku postupao u skladu sa ovlašćenjima i punomoćjima koje je imao i da u celokupnom tom slučaju nije imao nikakve lične koristi, što govori, naravno, da je optužnica zasnovana na političkim motivima.
Često je podizana krivična prijava za zloupotrebu službenog položaja i protiv lica koja nisu bila neposredni nalogodavci, iznad sebe su imali dva ili tri rukovodioca protiv kojih se nije podnosila optužnica, već, naprotiv, protiv člana SPS, što govori da je optužnica zasnovana na političkim motivima.
Podizana je krivična prijava za zloupotrebu službenog položaja i u slučajevima kada naručivalac poslova i nadzorni organ prihvataju da je posao izvršen u skladu sa odredbama ugovora između tih subjekata.
U nekim slučajevima javni tužilac je podnosio krivičnu prijavu i za navodnu zloupotrebu službenog položaja i kada je učinjena materijalna šteta manja od one koju zakon propisuje, što govori da je takva optužnica imala političku pozadinu.
U nekim slučajevima javni tužilac je podnosio krivičnu prijavu za zloupotrebu službenog položaja zbog navodnog nepoštovanja poslovničke procedure organa vlasti, iako to isto delo na tom organu nije osporeno itd.
To su sve primeri kako su pojedini ljudi u pravosuđu radili.
Radili su direktno protiv SPS, ima sijaset slučajeva.
Ja ću ovde pomenuti dva, po meni, eklatantna primera koja pokazuju kako to u praksi izgleda rad pojedinih sudija kada rade po političkom diktatu protiv SPS.
Jedan od primera je sudbina našeg poslovnog prostora na Savskom vencu, u ulici Miloša Pocerca. Kada smo se mi žalili na odluku Opštinskog suda, na odluku Okružnog suda i tragom naše žalbe stvar je otišla na rešavanje u Vrhovni sud Srbije, Vrhovni sud je doneo rešenje kojim je poništio odluke Okružnog i Opštinskog suda, znači, suštinski stvar vratio na početak.
Ali, verovali ili ne, to rešenje Vrhovnog suda Srbije je 23 meseca stajalo u fioci predsednika Drugog suda, iste osobe koja nam je preko sredstava javnog informisanja, kad kažem nama ne mislim samo socijalistima nego svim poslanicima Narodne skupštine Republike Srbije, dala lekciju o tome kako pravosuđe treba da izgleda i koji ljudi u pravosuđu treba da rade.
Drugi slučaj je primer našeg poslovnog prostora u opštini Novi Beograd, gde smo imali jednu frapantnu situaciju da je SO Novi Beograd pokrenula tužbu protiv nas, dakle, protiv SPS, sa tvrdnjom da mi nismo vlasnici prostora, a taj prostor koristimo već 15 godina.
Kada smo se po dobijanju te tužbe upoznali sa njenim sadržajem, pošli smo i videli zemljišne knjige opštine Zemun, jer se tamo vodi katastar u vezi nepokretnosti, onda smo utvrdili da je neko protivpravno brisao ime SPS kao vlasnika tog prostora.
Odmah smo uložili žalbu i imamo faktičko stanje, a to je da je isti sud, znači, Četvrti sud radio u korist SO Novi Beograd u određenim zakonskim rokovima i presudio, naravno, u korist SO Novi Beograd, ne želeći u isto vreme da pogleda, a kamoli da uđe u problem tužbe SPS, koja je takođe stajala tri godine.
Sada je zakazano suđenje i jednostavno za te tri godine taj predmet je bio u drugom planu, jer je trebalo završiti posao. Nezvanično smo saznali i ko je nalogodavac takvog stava, ko je naredio da ta naša tužba ne ugleda svetlost dana i, jednostavno, ljudi iz bivšeg DOS-a, u ovom slučaju, ljudi iz Demokratske stranke su neko ko je direktno o tome odlučivao.
Da ne pominjem primer stanja u pravosuđu, one stvari koje su rađene u vreme "Sablje", pre toga frapantan je slučaj kidnapovanja predsednika Slobodana Miloševića, kada je mimo svih zakona, na osnovu jedne protivustavne odluke Vlade Republike Srbije, kidnapovan, nijedan od ljudi iz pravosuđa, ni istražni sudija, ni okružni sud, ni Vrhovni sud, niko ko je to po zakonu morao nije reagovao.
To ćutanje je bio signal svima da zakona nema, a da pravdu sprovode čelnici DOS-a i, naravno, u pravosuđu oni koje su oni izabrali.
I posle ne čudi što je u vreme "Sablje", opet protivzakonito, na stranu to što je vanredno stanje uvedeno protivustavno, ali protivzakonito je 12.000 ljudi uhapšeno.
Sve to pokazuje da je postojala jedna tendencija da se zakon stavi potpuno u drugi plan i da se radi po diktatu DOS-a i vodeće stranke unutar DOS-a, Demokratske stranke.
Ne mogu a da ne pomenem ulogu pravosuđa u privatizaciji, jer privatizacija je, za nas članove SPS, najveća pljačka koja je učinjena naočigled cele javnosti, ali bez reagovanja ljudi iz pravosuđa, organa iz pravosuđa.
Naime, za dve, dve i po godine privatizovano je, a u suštini opljačkano, ono što su generacije i generacije stvarale, hiljadu najboljih preduzeća prodato je za oko dve milijarde evra.
Iako je, primera radi, 90-tih godina samo 49% ''Telekoma'', znači, dela jednog javnog preduzeća, prodato za milijardu 536.000.000 maraka i to je tada uzimano kao zlo, a onda se proda hiljadu najboljih preduzeća za dve milijarde i to se proglašava ''epohalnim'' uspehom.
Pojedini ljudi iz pravosuđa su odigrali vrlo prljavu ulogu u celom procesu privatizacije, jer su vlasnike, nove vlasnike tog ogromnog bogatstva, suštinski, štitili. Zašto?
Kada bi se pokrenuo postupak protiv njih, to je razvlačeno do iznemoglosti, dok se ne bi ta vlasnička promena izvršila do kraja, ljudi otpustili i, jednostavno, ubila volja u tim ljudima da traže bilo šta, a kamoli da pominju pravdu.
Jedan slučaj pljačke kroz privatizaciju imali smo kroz stečajeve, gde je u situaciji kada to zahteva određena interesna grupa, stečajevi su uvedeni strašno brzo i situacija se preko noći menjala, i vlasnička i svaka druga, i faktička, i državna imovina je pljačkana. Kada bi se ovde ili u sudovima pokrenulo pitanje o tome, onda se dobijao opšti odgovor – videće se, čuće se, znaće se, međutim, pravosudni organi nisu radili.
Ja sam još pre dve godine pomenuo stanje, primera radi, u jednoj firmi, nekadašnjoj čuvenoj firmi "Centrotekstilu", evo, vidim u "Privrednom pregledu" su objavili te podatke da je država vlasnik 97% "Centrotekstila" i sasvim logično zaposleni traže svoja prava.
Traže da država reaguje da se ta ogromna državna imovina ne rasprodaje, ne umanjuje, a da za to niko ne bude odgovoran.
A imamo i drugu situaciju da oni ljudi koji su sasvim zakonito kupili pojedine firme da im se ne dozvoljava ulazak u posed, raspolaganje tom imovinom, a kamoli proces proizvodnje.
Pomenuo sam prošli put primer preduzeća "Bačka" iz Čonoplje kod Sombora, gde je čovek već tri godine vlasnik, ne može da uđe u posed, i sada ovo ne bih govorio da nemamo dokaze da je lokalna samouprava pre tri godine tražila od suda da se uvede stečaj i čak je predlagala ko treba da bude, to je radila zajedno sa predstavnicima manjinskog sindikata Nezavisnost, znači, postoji apsolutno dokaz da su ušli u taj posao, ali je suština što se odluke suda ne sprovode.
Znači, postoji sijaset razloga zašto ovu nacionalnu strategiju treba usvojiti. Moram da kažem još samo jednu rečenicu. Potpuno sam ubeđen da je Narodna skupština Republike Srbije odigrala veliku pozitivnu ulogu vezano za stanje u pravosuđu i pokušaj promene stanja u pravosuđu zato što je ovde, baš sa ovog mesta, mnogo ljudi, pre svega poslanici SPS, ali i kolege iz SRS, a i druge kolege pojedinačno, moram to reći da se neko ne bi osetio uvređenim, pomenuli su brojne slučajeve nezakonitog ponašanja ljudi iz pravosuđa i oni su bili taj ventil, taj jedni glas javnosti koji je pomogao da se stanje u pravosuđu menja nabolje ili da se bar pokuša menjati nabolje.
To je dobra stvar, jer da nije bilo Narodne skupštine Republike Srbije javnost za mnoge stvari ne bi znala. Način organizacije rada u sudstvu je mnoge stvari ostavio po strani, a nažalost i Visoki savet pravosuđa je mnogim svojim radnjama i ponašanjima kompromitovao tu funkciju i posao koji su radili. Jer, za razliku od Narodne skupštine gde se sve radi javno, transparentno, gde svako kaže ono što misli i odgovara za ono što kaže, u Visokom savetu pravosuđa mnoge stvari su rađene u tišini.
Iz svih ovih razloga, ima ih još, ali nažalost vremena nema, SPS će podržati Nacionalnu strategiju o reformi pravosuđa, zato što očekujemo da će strategija postaviti osnove za bolje pravosuđe, za poštovanje Ustava, primenu zakona, za ravnopravan položaj građana pred pravosudnim organima i zaštitu njihovih prava, da će sud jednostavno postojati zbog građana, da će konačno postojati pravo i pravda i to zajedno, da neće biti političkog progona, da neće biti montiranih sudskih procesa, različitog ponašanja u istim situacijama, dvojnih aršina.
Želimo da najbolji i najstručniji budu izabrani, a najbolji birani za najodgovornije funkcije i da to sve bude na dobrobit građana Republike Srbije i države Srbije.
SPS smatra da bi ovaj amandman trebalo prihvatiti i time, da kažem, zakon obesmisliti, jer suština ovog zakona, po nama, jeste da se uništi vojska državne zajednice Srbije i Crne Gore, i iz tog razloga ovaj zakon ne možemo prihvatiti.
Naime, nije slučajno donošenje ovog zakona, jer ovaj zakon, odnosno Predlog ovog zakona je na foru onih intencija koje su obeležile 1990. godinu prošlog veka i kampanje koja je tada vođena protiv vojske, države Srbije, protiv svega što valja u ovoj državi.
Kada vidite šta se zbilo '90-tih godina, kao i ta kampanja koja je trajala, videćete da je vojska kao jedna od institucija sistema u vrednosnom smislu pala na zadnje mesto.
To nije rezultat dešavanja u vojsci, oko vojske, nije rezultat ni načina komandovanja, niti onoga što vojska danas čini, nego je rezultat one propagande koja je tokom '90-tih godina činjena protiv vojske.
Naime, ne treba zaboraviti uništenje, razbijanje bivše SFRJ, razbijena je velika i značajna vojska. Malo se zna, gotovo se ne pominje, a oni koji to znaju svesno zaboravljaju, da je vojska JNA bila jedna od potencijalno najjačih i najefikasnijih u svetu, računalo se među prvih pet, a ne pominje se i da je naša zemlja zahvaljujući prodaji oružja takođe bila među pet svetskih izvoznika.
Pazite, jedna mala država kao što je bila SFRJ, sa 22 miliona ljudi, imala je takvu proizvodnju naoružanja različitih vrsta da je bila među pet vodećih zemalja u svetu. I dan-danas taj tenk "M-84" je tenk koji je u svojoj kategoriji neprevaziđen po borbenim i drugim osobinama.
Ovo pominjem zato što su prilikom razbijanja SFRJ korišćene različite metode da se razbije vojska, a znate da je JNA trajala dok je trajala SFRJ. Onog trenutka kada je SFRJ prestala da postoji, prestala je naravno i JNA.
Ali, zanimljivo je da je u kampanji koja je ovde na teritoriji Srbije vođena protiv vojske bila, da kažem, namenjena uloga svih ovih aktera u vojsci i onih koji su doprineli njenom razbijanju.
Znači, u strukturi vojske bilo je, s obzirom da je vojska bila višenacionalna, pripadnika iz reda Hrvata, Slovenaca, muslimana, i za njih je bilo sasvim normalno da nastave da služe vojni rok u svojim mestima, u okviru borbenih formacija koje su formirane u tadašnjim nezavisnim državama, a za Srbe koji su ostali u Republici Srpskoj ili u Hrvatskoj, važio je naziv okupatora. To nisu koristili samo oni koji su razbijali SFRJ, nego su, nažalost, koristili i ovdašnji mediji da bi opet smislili vojsku.
Naime, mimo tog spoljnog faktora koji je činio sve da vojska bude razbijena, mora se reći da je i sistem koji je bio uspostavljen na nivou SFRJ doprineo uništavanju vojske. To je onaj famozni ključ, kao osnovni element izbora čelnih ljudi u vojsci, to je komandovanje koje je bilo primenjeno '90-tih godina, na žalost politike, jer kada se politika umeša u vojsku onda vojsci brzo dođe kraj.
Ali, mora se reći i javno i glasno da je derogiranju značaja i ugleda vojske doprinela i nekadašnja opozicija, a neki od njih su vlast ili ona vlast koja je bila i 2001. godine pa naovamo, svojom propagandom i pozivanjem na, sećate se, građansku neposlušnost.
U okviru građanske neposlušnosti, nije to bilo samo izbegavanje služenja vojnog roka, nego i neplaćanje računa, činjenje svega onoga što bi trebalo da obesmisli državu i one funkcije koje država poseduje. Mora se reći da je ta kampanja iz '90-tih godina dala rezultate, uz greške koje je činila vojska u svom radu ili u svom delovanju, podložna naravno političkim odlukama, sve je to objektivno bilo nešto što je degradiralo značaj i ulogu vojske na našim prostorima.
Naravno, mora se reći i da izbegavanje služenja vojnog roka nosi u sebi i stvar, taj lični odnos pojedinca prema toj zakonskoj državnoj obavezi. Naime, zašto ljudi izbegavaju da služe vojsku, odgovori se mogu naći u tome i da je reč o problemima koje taj pojedinac poseduje, i u porodici, kod nekih je to nažalost i stvar vaspitanja, negde stvar obrazovanja, negde političkog stava ili nekih trećih, četvrtih, petih razloga.
Svi oni uzeti zajedno imali su za posledicu da su ljudi izbegavali služenje vojnog roka. Jer, ako se vodi konstantna kampanja protiv vojske, uz afirmisanje negativnih primera ili predimenzioniranje događaja koji se svuda u vojsci u svetu svakodnevno dešavaju, onda dobijate negativan imidž i onda se postavlja opravdano pitanje da li bi bilo ko od roditelja u Republici Srbiji trebalo da dozvoli svom sinu da ide na odsluženje vojnog roka i da služi vojsku.
Suštinski, vraćamo se na početak, da li je to i krajnji cilj koji su ovi agitatori nestanka vojske na prostorima naše zemlje i hteli da postignu.
Naravno, mora se reći da je jedan od ciljeva da se naša vojska derogira, kao posledica njene efikasnosti za vreme 78 dana i noći bombardovanja, one agresije na SRJ, na Srbiju i Crnu Goru, 1999. godine.
Bez obzira šta ko mislio ili govorio, ostaje nesporna činjenica da je naša zemlja 78 dana bombardovana iz vazduha sa visine od nekoliko hiljada metara, sa bezbedne visine; da su upotrebljene ogromne količine bombi; da je broj aviona koji su nadletali teritoriju naše zemlje bio fantastično velik; da su iz te bezbedne udaljenosti bombardovali ceo prostor Srbije i Crne Gore i tom prilikom naravno uništili mnogo toga, od građevina, bolnica, škola, puteva, infrastrukture, poginulo je mnogo ljudi.
Ali, vezano za vojsku, mora se priznati da je naša vojska pokazala izvanredan stepen efikasnosti za tih 78 dana i noći. To je bila ona zadnja opominjuća stvar koja je ubedila zemlje koje su vodile kampanju protiv nas i koje su učinile da Srbija i Crna Gora ostanu same na prostoru bivše Jugoslavije, da vojsku treba dalje razbiti.
Jer, kada se prilikom povlačenja naše vojske na osnovu Rezolucije 1244 Kumanovskog sporazuma, videlo sa kojom količinom, neoštećenom količinom oružja, vojska SCG povlači sa prostora KiM da bi ispoštovala odredbe sporazuma, videlo se koliko je ta avijacija bila neefikasna, vezano za uništenja vojnih potencijala.
Da je vojska mogla da reaguje, da je postojala odlučnost u državi, onda bi se verovatno stalo na kraj terorističkoj organizaciji OVK koja danas predstavlja deo, suštinski deo tog kosovskog zaštitnog korpusa. Ali, to je bio jedan od razloga i to je i dan-danas jedan od razloga zašto vojska, bar onakva vojska kakva je bila, ne treba više da postoji. I naravno, pribeglo se kasnije i suptilnim metodama uništenja vojske.
Smenjen je, u nazovi demokratskoj Srbiji, komandni kadar. Zašto, to znaju samo tadašnji ministar vojske, a sada predsednik Srbije, gospodin Tadić i ekipa oko njega. Jer, oni su smenili sve one uspešne generale koji su svoju sposobnost pokazali u toku vojnih operacija. Na njihovo mesto su došli ljudi koji jedini kvalitet imaju u tome što su završili seminare, kurseve u američkoj vojsci ili na koledžima zapadnih zemalja, možda i u Briselu, u okviru sedišta NATO. Oni nisu imali mogućnosti da se iskažu u borbi, jer nisu bili na komandnim položajima u to vreme, a nisu bili, jer naravno nisu imali kvalitet da bi bili izabrani.
Svi oni ljudi koji su vodili našu vojsku u danima agresije su bili predmet smenjivanja. I onda se naravno priča o novoj strategiji, o novom komandnom kadru, priča se o Partnerstvu za mir, o NATO-u, a treba građanima Republike Srbije objasniti šta je suština i Partnerstva za mir i NATO-a.
Nećemo dobiti samo kišobran koji će nas kao braniti od drugih, nego ćemo dobiti gazdu koji će onda svakog dana isporučivati svoje zahteve, a to ćemo još i plaćati, jer članstvo u Partnerstvu za mir i u NATO-u nije džabe, ono košta, i to milijarde i milijarde dolara, jer se menja sve. Menja se ne samo sistem komandovanja, nego i sistem naoružanja i onda se celokupni vojni potencijali moraju ponovo saobraziti, mora postojati naoružanje iz jednog centra, ovog puta iz SAD i iz zemalja EU. Sve ono drugo ne valja, ne zato što nije dobro, nego zato što mora da kupite kod gazde, i jednostavno će to sve biti prebačeno preko leđa građana Srbije.
Usvajanje ovog zakona jeste direktno ruganje i onim vrednostima, u stvari ne vrednostima, nego onim porukama koje su promovisane 5. oktobra, jer vrednosti tu nema. Da je bilo vrednosti, nešto bi i ostalo.
Zašto bi neko izbegavao služenje vojnog roka ako je u demokratskoj Srbiji, ako je sve super; sistem funkcioniše, institucije postoje, pravosuđe radi normalno, proizvodnja cveta, životni standard porastao; ako imamo sedam milijardi dolara i živimo kao "bubreg u loju"; ako je služenje vojnog roka samo jedan izlet koji traje nekoliko meseci i bez bilo kakve ozbiljnije obuke? Ako je sve idealno, idilično, kao što se tvrdilo da jeste, zašto su ti ljudi odbili vojni poziv ili su pribegli drugim načinima izbegavanja vojnog roka?
Član 1. ovog zakona govori o izbegavanju vojne službe onesposobljenjem ili obmanom, samovoljnim udaljenjem ili bekstvom iz Vojske Jugoslavije. Zar stvarno mislite da ti ljudi zaslužuju da budu amnestirani od obaveze služenja vojnog roka? Bilo bi logično, ako je neko novo društvo, da trčeći odlaze da služe vojni rok, jer valjda veruju u vojsku koju su nazovi demokratske snage posle 5. oktobra promovisale.
Naravno, ništa od toga. Od 5. oktobra naovamo iste one snage koje su '90-tih godina vodile kampanju protiv vojske, sada su pribegle tačno utvrđenim obavezama, da bi dalje uništili vojsku. Zato se stalno priča o tome da naša država ne treba da ima vojsku, stalno se pominju različite strategije, u okviru strategija različite cifre. Oni koji formalno imaju zvanje i oni koji nemaju nikakvo ni zvanje ni znanje o vojsci, pričaju o njoj i nude se različiti recepti kako bi to vojska trebalo da izgleda.
U pozadini toga stoji da nama vojska više uopšte ne treba. Šta će nama vojska, nemamo od koga da se branimo. Kad pogledate okolo, nijedna od susednih zemalja nije se odrekla svojih ciljeva stvaranja velikih nacionalnih država. To nije ni Bugarska, za Albaniju znamo kako stoje stvari, Hrvati takođe imaju određene aspiracije.
Znači, nemamo od koga da se branimo, nego će da nas brani NATO.
Oni koji su nas bombardovali 78 dana i noći, oni će da nas brane od svojih slugu. To je suština odnosa prema vojsci koja se ovih godina zbiva na prostorima Srbije.
Sve ono vredno, tradicionalno, iskreno, rodoljubivo, sve ono patriotsko što je postojalo u Srbiji vekovima pre, uništeno je ili gotovo uništeno u proteklih nekoliko godina, zahvaljujući, moram to reći, izdajničkoj politici koja se vodi prema vojsci.
(Predsedavajući: Prekoračili ste vreme.)
Deo tog nekorektnog odnosa prema vojsci jeste i usvajanje ovakvih zakona koji će osloboditi one koji beže, izbegavaju vojsku, onesposobljavaju se, služe obmanama, da budu amnestirani.
Onda se time šalje poruka i onim normalnim porodicama i mladićima, normalnim u patriotskom smislu, koji smatraju svojom časnom obavezom da se služi vojni rok, jer se time pomaže i borbenoj gotovosti zemlje i očuvanju njene teritorijalne celovitosti. Onda se i njima šalje poruka da to ne vredi i da se treba drugačije ponašati.
Dok ne budemo uspostavili sistem vrednosti, kao država ne možemo računati da ćemo imati stabilnost ili da ćemo biti cenjeni. Ako ne cenimo sami sebe, teško da će nas drugi ceniti.
Poštovani predsedavajući, kolege narodni poslanici, ne tako daleko, četiri ili pet godina pre, 2001. godine oko 40.000 ljudi, socijalista, članova njihovih porodica, prijatelja, poznanika, onih koji su predloženi od strane SPS su bili predmet političkog progona. To je uradila navodno "demokratska" Srbija, DOS i 18 satelita. Niko nije digao glas i nije bilo krupnih reči, nije bilo koga iz te koalicije da kaže da nije tačno ono što smo mi socijalisti tvrdili za ovom govornicom.
To je bio revolucionarni učinak nove vlasti i posledica kontrarevolucije koju je DOS izvršio 5. oktobra. Priznali ili ne, jeste kontrarevolucija, neko se vratio u 1941. godinu. Ovaj zakon jeste nastavak one priče o partizanima i četnicima, jeste jedna revizija istorije, jeste jedan pokušaj da se nastavi dalje revizija, ali sada kroz neke nazovi sudske odluke, pošto će sud donositi presude, što kaže moj kolega, on će pravosnažne sudske odluke sada menjati na osnovu iskaza, dokaza i slično.
Ne treba da ni u ovoj sali, a čini mi se i u Srbiji, niko bude naivan i da pomisli da to nije tako. Jeste, u pitanju je revizija istorije, jer da nije revizija istorije, zašto bi se uzimao 6. april 1941. godine. Zašto se ne uzme neki datum pre, neki datum posle? Zašto 6. april 1941. godine? Pre nije bilo političkog progona?
Šta ćemo sa onih nekoliko hiljada komunista koji su za vreme kralja Aleksandra ležali po zatvorima samo zbog svoje ideje, političkog ubeđenja? Njih ne računamo u ljude, ili njih računamo u neke posebne ljude na koje se zakon ne odnosi. Valjda i oni imaju neke preživele članove svojih porodica koji imaju moralno pravo da traže rehabilitaciju. Oni su ostavili nekog iza sebe.
Oni su za svoju ideju proveli godinu, dve, tri ili više u zatvorima Kraljevine Jugoslavije. Za njih rehabilitacija ne važi? Njima ne treba ništa da se kaže?
Čuo sam od jednog kolege pre neki dan kad smo diskutovali, kaže "bilo bi logično da se uzme dan pobede nad fašizmom, ako je već neko želeo da nađe neki prikladan datum koji ne bi bio revanšizam i revizija istorije", 9. maj 1945. godine, dan pobede na fašizmom, dan koji proslavlja cela Evropa ili ceo svet; ili kod nas 15. maj 1945. godine, kada su završene ratne operacije; ili ako hoće neko pošten da bude, Privremena vlada Demokratske Federativne Jugoslavije, čini mi se da je formirana marta 1945, tada su bili predstavnici kraljevske strane u toj vladi do novembra 1945. godine.
Znači, oni su bili deo te vlasti tada. Šta ćemo sa tim? Da li to smemo da pomenemo? Predlagač je jedino i samo imao na umu reviziju istorije. Oni koji zastupaju tu ideju i ovaj zakon podržavaju neće javno da kažu da imaju sasvim drugi pogled na zbivanja u toku Drugog svetskog rata. To smo videli kroz ovaj zakon o partizanima i četnicima.
Imam ovde telegram Slobodana Jovanovića kako piše Draži, pročitaću vam ga kada već čačkate oko Slobodana Jovanovića, kada ga uči kako da se čuva da se ne bori protiv Nemaca da bi sačuvao građane Srbije. Uzeo sam samo relevantna dokumenta i citiraću britanska dokumenta. Oni koji su finansirali četnički pokret digli su ruke od njih, rekli su im - e, više ne može, te pare ne trošite na ono što bi trebalo i ne borite se za ciljeve saveznika, a to je borba protiv Nemaca i Italijana.
Neki ljudi u ovoj zemlji 60 godina posle Drugog svetskog rata ne mogu da progutaju činjenicu da je Drugi svetski rat na našim prostorima bio i antifašistički, i narodnooslobodilački, i revolucionarni, ali i građanski rat. Oni to ne mogu da progutaju nikako. Nešto bi hteli da zaborave, nešto da sklone u stranu i da se pojavi potpuno nova istorija. Da li mislite da se sa time može dalje?
Pre neki dan "Politika" je prenela članak iz nama komšijske Mađarske, gde je jedan komunista Jevrejin posle 60 i nešto godina osuđen zbog nezakonitog držanja oružja jer je pucao u fašistu žandara koji je tada vršio vlast. Revizija istorije takođe posle 60 i nešto godina. Nije to naš izum, ali treba biti dovoljno jak i hrabar pa reći - jeste, mi pokušavamo što i drugi.
Zna se šta je bilo pre 60 godina i ne može niko od vas, od predlagača ili onih koji zastupaju te ideje, promeniti istoriju, džaba, jer i ova će vlada brzo proći, pa će doći neka druga, ali taj odnos prema istoriji košta nas glave, jer taj odnos prema istoriji i prema našim vrednostima košta nas glave jer kada nam nešto treba pozivamo se na kontinuitet. Čuli ste malopre, kontinuitet države 6. april 1941. godine
Zašto je DOS podnosio inicijativu da SRJ bude priznata kao nova država, zašto kada postoji kontinuitet, kad postoji nova država. Kako smo se lako odrekli u jednom trenutku svega samo radi nekog kratkoročnog političkog ili materijalnog interesa. Znači, krajnji pragmatizam koji vlada, ali pošto je ovo zakon o rehabilitaciji onih koji su učestvovali u Drugom svetskom ratu, dozvolite, pomenuću nekoliko stvari koje su nesporne činjenice. Ko u ovo ne veruje ili ne voli da sluša to je njegov problem, a one koje ova tema zanima podsetiću na neke činjenice.
Pristalice otvorene kolaboracije sa okupatorom, ili u svetu poznati kao kvislinzi, svrstali su se oko generala Milana Nedića, koga su Nemci postavili za predsednika vlade u Srbiji avgusta 1941. godine i oko vođe profašističkog zbora Dimitrija Ljotića, koji su sudbinu Srbije, a time logično i svoju sudbinu, vezali za veliku pobedu Trećeg rajha i, naravno, taj novi svetski poredak koji su Nemci tada stvarali sa svojim satelitima. Snage pristalica otvorene saradnje sa okupatorom, koje su predvodili general Nedić Milan i Ljotić Dimitrije, vezali su sudbinu Srbije za pobedu Nemačke. Za jugoslovensku izbegličku vladu i zapadne saveznike oni će biti kvislinzi, a za NOB izdajnici.
Da bi ostvarili svoj osnovni cilj - uništenje narodnooslobodilačkog pokreta, Milan Nedić, uz dozvolu nemačke okupacione uprave, formira tzv. državnu stražu (ili to ne postoji možda u istoriji koju piše neka politička opcija ili koalicija stranaka, možda ne postoji ovo što vam citiram) koja se deli na gradsku, poljsku i graničnu, a koja je brojala oko 15-20 hiljada vojnika, a Dimitrije Ljotić stvara Dobrovoljački odred, koji je imao oko 3.200 vojnika. Ukupna aktivnost tih oružanih snaga bila je usmerena protiv NOP-a i u službi sprovođenja resursa pacifikacije Srbije.
Da li vam je poznata ta ideja pacifikacije Srbije? Tako i sada posle 5. oktobra ima onih koji promovišu ideju da Srbija treba da se odrekne svih svojih vrednosti, a i države da bi bila što prihvatljivija za tzv. demokratski svet i da sebe treba da osudi za politiku koju je vodila devedesetih godina. Ništa novo, samo za podsećanje.
Znači, u službi sprovođenja resursa pacifikacije Srbije i obezbeđivanja korišćenja privrednih resursa Srbije za potrebe Trećeg rajha. Danas smo, nažalost, potrebni tom tzv. demokratskom svetu iz istih razloga. Milan Nedić, kao predsednik tzv. Vlade narodnog spasa, sudbinu buduće velike Srbije video je pod patronatom Trećeg rajha i njegovog novog svetskog poretka.
Ne samo o njima, nego i o drugima koji su učestvovali u Drugom svetskom ratu na strani Nemaca i Italijana, pokušava se zaboraviti ili se eventualno revidirati kroz prethodne zakone o četničkom pokretu Draže Mihailovića i o njegovoj navodnoj vojsci.
Britanska dokumenta, 1942. godina. Britanci kažu da "ne mogu slati oružje đeneralu Mihailoviću za borbu protiv partizana, koji se sada jedini tuku protiv osovina. Đeneral Mihailović otvoreno sarađuje sa Italijanima i njegovi odredi potpuno naoružani prebacuju se italijanskim kamionima u zapadnu Bosnu za borbu protiv partizana, i to u zajednici sa italijanskim trupama.
Odredi đenerala Mihailovića uopšte sada ne vode borbu, a nama Englezima (i to je suština cele priče oko Drugog svetskog rata za onoga ko ga razume, jer to su bili oni koji su određivali sudbinu sveta) potrebno je da baš sada stupe u borbu, a ne kroz dva ili četiri meseca, kada se savezničke trupe budu iskrcale na Balkan.
Onda nam je svejedno da li će nam prići Nedić, Antonesku ili đeneral Mihailović. Onda će biti sve dockan. Nama je sada potrebno da đeneral Mihailović stupi u akciju i razori železničke pruge. On to ne radi i sve njegove depeše o sabotaži na železnicama i u rušenju pojedinih objekata nisu istinite." Englezi imaju izveštaj o svemu tome.
Možda najbolju ocenu šta se zbivalo na prostorima nekadašnje velike Jugoslavije u toku Drugog svetskog rata dali su opet Englezi kroz vrlo kratku ocenu tih zbivanja. Oni kažu - mnogi partizani nisu komunisti. To je fakat i to je ono što mnogi neće u svojoj glavi da prihvate, da u narodnooslobodilačkom ratu i u revoluciji koja je tada izvođena bilo je mnogo ljudi koji nisu bili komunisti i koji su se borili protiv Nemaca, protiv Italijana i za novo društvo, za njih u svakom slučaju bolje.
"Mihailović je još uvek najpogodnija osoba na koju možemo računati. Moramo ga savetovati (daju mu praktične savete, samo što izgleda nisu imali kome da daju) da bude diskretan u kontaktima sa Italijanima, da otkloni izvesne nepoželjne elemente u svojoj okolini, da prihvati liberalniju konstruktivnu politiku, pruži ruku Hrvatima." Pazite, reč je o 6. martu 1943. godine.
Znači i tada su mu davali šansu. Kaže - partizanima treba da ukažemo poverenje jedino ako Mihailović zataji, pošto smo mu pružili materijalnu pomoć. To je sušta istina.
Jednostavno, Mihailović je izbegavao da se bori protiv Nemaca, protiv Italijana i činio je sve što je moguće da izbegne tu borbu. I džabe. Ovaj zakon, čak i pod uslovom da bude usvojen, ne može promeniti istoriju, jer istoriju su napisali drugi, a ona je nepovoljna za četnike, za Dražu Mihailovića i za one koji misle da su oni učinili nešto.
Ovaj zakon daje osnova da se priča o svim događajima od 6. aprila 1941. do danas, jer član 1. zakona to određuje kao vremenski okvir primene ovog zakona. Kada je reč o gospodinu Krstinu i meni, došlo je do jedne nenamerne konfuzije, pošto je reč o pogrešnom tumačenju onoga što sam rekao. Uopšte ne dovodim u pitanje potrebu da i mi, kao država koja treba da bude normalna, pravna i pravedna, ispravimo sve nepravde koje su činjene u prošlosti.
Tu se mi razlikujemo u tome što sam govorio o periodu od 1941. do 1945. godine, zato što mislim da je suština ovog zakona da se izvrši revizija onoga što se tada zbivalo. Ako je bilo posleratnih nepravdi, naravno, one treba da budu ispravljene. Lično mislim da je to jako dobro.
Pre svega, ovde je sa moje strane bilo reči o tome da stvari koje su se desile tokom Drugog svetskog rata, o kojima je dao sud istorije svoj pečat, ne mogu se promeniti, koliko god to neko želeo, koliko god se trudio. Međutim, očigledno i dan-danas postoji potreba, zbog javnosti Srbije i zbog ljudi koji i na izborima izražavaju svoj politički stav o zbivanjima u Srbiji, političkim strankama, da govorimo o tim vremenima, jer neki misle da se istorija može promeniti.
Rekao sam i ostajem pri tome da pojedini ljudi imaju apsolutno dvostruke aršine: nešto osuđuju, a o drugom nisu spremni da pričaju. Pomenuo sam slučajeve od 5. oktobra naovamo, kada je oko 40.000 ljudi bilo predmet političkog progona samo iz razloga što su bili socijalisti, ili članovi njihovih porodica, ili njihove pristalice, ili su, eventualno, na predlog socijalista bili zaposleni u državnim organima.
Da li stvarno mislimo svi ovde u sali da će zakon biti primenjiv i važiti za sve? Formalno da, ali ne verujem da će za sve. Gospodin Anđelković je pomenuo, ali moram i to, zato što je to deo nečega što nam se danas zbiva.
Juče smo imali u Žabarima izjašnjavanje građana opštine Žabari na referendumu. Od 5.301 čoveka koji su juče glasali za opoziv gradonačelnika, 48,46% glasova je bilo za opoziv, a ostalo je bilo protiv. Nedostajalo je 86 glasova, ali je bilo 169 nevažećih listića.
I kako to biva u zemlji kao što je Srbija, izborna komisija se sastala i protumačila zakon kako ona misli.
Da li je to pravo predsednika opštine poništeno? Jeste. Da li će moći da dobije zadovoljenje? Videćemo.
Ovo je jedan drastičan primer kako se proteklih godina radilo, zato što su ljudi uzeli sebi za pravo da oni predstavljaju pravo i da dele pravdu. To je nešto protiv čega se mi socijalisti borimo i želimo da aršin bude isti za sve, a ne da se jedanput primenjuje, a drugi put uopšte ne važi.
Javio sam se po Poslovniku, kao član Odbora za ustavna pitanja, povodom ove teme koja se sasvim nenadano nametnula u radu parlamenta, da kažem nekoliko reči, a i povodom onoga što je gospodin Albijanić pomenuo, govoreći o odnosu ili stavu G17 povodom našeg ustava.
Naime, svima u Srbiji je poznato, ali ne znam zašto, kada govorimo u Narodnoj skupštini, pričamo ili pozivamo one političke stranke koje, objektivno, nisu do sada želele da učestvuju u radu na izradi novog ustava.
Zna se da postoji obaveza izrade novog ustava, obaveza koja proističe iz Ustavne povelje i da smo mi u Narodnoj skupštini pristupili ispunjavanju te obaveze, kao i da je na Odboru za ustavna pitanja, tu je tačno ovo što govori poslanik Nikolić iz SRS, u početku postignuta apsolutna saglasnost i Skupština je donela odluku da se pristupi izradi novog ustava. Tada je postojala apsolutna saglasnost i znam da je na Odboru za ustavna pitanja bilo rečeno – kada se uradi novi ustav ići će izbori, ali izbori na svim nivoima: parlamentarni, predsednički i lokalni.
Posle toga se DS, iz vrlo pragmatičnih razloga, pojavila sa svojim predlogom novog ustava, a znamo i zašto – zato što treba da se raspišu izbori za predsednika Republike Srbije, a Tadić i svi oni dobro znaju da više neće biti predsednik, zbog načina na koji radi svoj posao. Meni je interesantno da neki ovde u sali to neće da shvate.
Nemamo šta da pozivamo DS, da tvrdimo da smo ih isključili iz rada Odbora za ustavna pitanja, oni su isključili sami sebe zato što ne žele izbore za predsednika Republike, kao posledicu donošenja novog ustava.
Inače, kada je reč o postojećem ustavu, on apsolutno jeste Ustav koji sadrži gro, ili u najvećoj meri ona rešenja koja služe na čast Republici Srbiji, u odnosu na evropsko zakonodavstvo. To je činjenica.
U prethodnom sazivu Narodne skupštine, kada se pristupilo izradi novog ustava i ušlo u suštinu i sadržaj, videlo se da će 80% materijala postojećeg ustava biti u novom ustavu. Ljudska i manjinska prava uopšte nisu sporna i ne stoji argument koji je gospodin Albijanić pomenuo.
Ljudska i manjinska prava su nešto oko čega je odmah postignut dogovor. Jedino što naše demokrate nisu htele da utvrde, obaveze pripadnika manjina, kao deo ustavne materije, vezano za ljudska i manjinska prava, da se zna kakvu obavezu ima pripadnik manjine, kao državljanin Republike Srbije, ne samo prava nego i obavezu, jer i to piše u odgovarajućim aktima ili standardima međunarodne zajednice.
Inače, postoji logička nedoslednost. Čini mi se da smo imali najveći broj predloga zakona iz Vlade Republike Srbije, ili bar u velikoj meri od kolega iz poslaničke grupe G17 plus, odnosno zastupali su ih ministri iz te političke stranke. Ako je Ustav nedemokratski, kako to da se baš toliki broj zakona donosi i da se svi pozivaju na Ustav. Nešto tu nije logično. Prema tome, ne stoje ti navodi, a ne stoje ni navodi vezano za rad Odbora za ustavna pitanja.
Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, poštovane kolege narodni poslanici, SPS neće glasati za Predlog zakona o rehabilitaciji, jer mislimo da je zakon loš, da je neprecizan, da daje osnovu za unitarističko ponašanje, da su pojedine formulacije široko postavljene, da mu je cela suština – revizija istorije, pre svega onoga što se zbivalo na prostorima Srbije i državne zajednice Srbija i Crna Gora u toku Drugog svetskog rata, kao i politička rehabilitacija ljudi koji su sarađivali sa Nemcima, Italijanima, koji su zajedno sa fašistima okupirali ovu zemlju i borili se protiv ljudi koji su bili učesnici narodnooslobodilačkog rata i revolucije.
To potvrđuje i obrazloženje ovog zakona, ne članovi, ali obrazloženje apsolutno, to potvrđuju dosadašnje diskusije onih koji će glasati za ovaj zakon, kao i ponašanja nazovi demokratskih snaga posle 5. oktobra 2000. godine.
Kada je reč o obrazloženju, zanimljivo je da se pominje raskid sa autoritarnom prošlošću, obaveza demokratske Srbije, govori se o ubijenim ljudima, zbog političkog stava. Kada je reč o dosadašnjim diskusijama, videli ste da gotovo svi govore o Drugom svetskom ratu, a niko ne pominje neke druge periode iz naše političke prošlosti koje bi, eventualno, mogao podvesti pod odredbe ovog zakona.
Kada je reč o dosadašnjem ponašanju, o zbivanjima u Srbiji posle kontrarevolucije od 5. oktobra ili puča, videli smo kako u praksi izgleda kada demokratske snage vrše vlast. Pozivajući se na demokratske vrednosti i primenjujući Ustav u meri koja im odgovara, zakon – kada to žele, pravosuđe su stavili pod svoju kontrolu i apsolutnim diktatom izvršne vlasti ogroman broj socijalista i ljudi koji su bili u vlasti do 2000. godine podvrgli su apsolutnom političkom progonu.
Sa ove govornice ministri nekadašnjeg DOS-a pretili su javno da će predmet rada Unutrašnjih poslova i pravosuđa biti socijalisti, što se dešavalo i to je politički osnov. Sa ove govornice oni su izricali pretnje koje su kasnije pretakane u konkretan poraz.
Ima još nešto što govori da je ovde reč o apsolutno političkoj stvari. Pominje se u delu zakona da, ukoliko sud donese neku odluku da se oštećena stranka može pozvati na nadoknadu imovine. Da je stvarno tzv. demokratskim snagama posle 5. oktobra stalo da i taj deo priče ili obećanja koja su davali pre toga ispune, onda ne bi sigurno tu spornu imovinu pustili da bude preneta u džepove novokomponovanih bogataša.
Srbija je opljačkana kroz privatizaciju, 1.000 najboljih preduzeća prodato je za dve milijarde evra. Deo tih preduzeća, bar prema tvrdnjama ljudi koji su nudili određene papire i dokumenta, bio je deo imovine ljudi koji su to posedovali pre Drugog svetskog rata. Da su stvarno mislili o nadoknadi imovine i tvrdili da je ta imovina nezakonito oduzeta, da su vodili računa o tome, onda ta imovina ne bi trebalo da bude predmet privatizacije, a bila je, jeste i biće. Znači, to je nešto što se apsolutno dešava i ovaj zakon nema veze sa tom dimenzijom, iako je pominje.
Naravno, ako slučajno do toga dođe, to će se, kao i mnoge stvari koje su u načelu opšteg karaktera, posle prelomiti preko leđa građana, jer političke odluke za sobom će nositi zahtev za nadoknadu materijalne štete, za povraćaj imovine, a imovina je već otuđena, prodata, u džepovima je nekog od novih bogataša i onda će se moći učiniti samo nešto da se iz budžeta Republike Srbije ta imovina vrati, doduše imamo slučajeve da pojedine opštine bez bilo kakve odluke vraćaju imovinu. To govori u kom je stanju Srbija.
Pre neki dan novine su objavile podatak da su u opštini Aranđelovac tri lokala vraćena pređašnjim vlasnicima, na osnovu sugestije predsednika Narodne skupštine Republike Srbije. On je poslao cirkularno pismo, gde sugeriše lokalnim samoupravama da vrate imovinu pravim vlasnicima i SO je na osnovu tog pisma, sugestije, donela te odluke. Onda možete misliti šta će biti kada bude doneta neka odluka da je pojedinac, odnosno odluka koja znači političku rehabilitaciju i sve ono što sledi iz toga.
Ja lično i mi iz SPS mislimo da ovaj zakon predstavlja samo nastavak Zakona o izjednačavanju prava četnika i partizana, zakon koji smo doneli pre nekog vremena u Narodnoj skupštini i zbog kog nam se ceo svet smeje. Ceo svet se smeje Srbiji koja je 60 godina posle Drugog svetskog rata našla za shodno da izvrši reviziju istorije i da one koji su sarađivali sa okupatorom proglasi savezničkim snagama.
Zato nas nisu zvali na manifestacije koje su se obeležavale širom sveta o pobedi nad fašizmom, a ako su nas pozivali mesto nam je bilo u zadnjem redu, zato što smo se usudili da prekrajamo istoriju, verujući da zakon koji se u Skupštini usvoji može promeniti ono što se zbivalo decenijama pre i ono o čemu su se mnogi izjasnili.
Tada smo ponudili obilje stranih dokumenata, da se ne bi prigovorilo u objektivnost, koji su pokazali i dokazali da sem pojedinačnih akcija 1941. godine četnici nisu bili neko ko se borio protiv fašista. Naprotiv, sarađivali su, činili zla, i to je poznato.
Sada će se, na osnovu nekog zakona iz 2006. godine, na osnovu dokaza koji će biti boga-pitaj-kakvi, a već se stvara atmosfera da ti dokazi budu relevantni, to će biti kao dva svedoka i završena priča, da je neko zbog političkih razloga bio predmet torture i da mu je uskraćeno neko pravo.
To Srbija treba da zna, jer ovaj zakon je samo nastavak tog zakona. Stvaramo neko bezlično društvo u kome se jednostavno neće znati šta je dobro, a šta je loše. Neće se znati šta je pozitivno, šta je negativno, već će verovatno biti politička volja ili naredba političkih snaga, nešto što je odlučujuće za delovanje svih.
Zašto 6. april 1941. godine, kao datum koji je sadržan u ovom zakonu? Zašto nije uzet datum stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca? Zašto se pod kršenjem ljudskih prava ne obuhvati onaj deo istorije Srbije kada je nekoliko hiljada komunista bilo u zatvorima zbog političkog stava i mišljenja iskazanog? Zašto 6. april 1941. godine, a nema veze sa Drugim svetskim ratom. Nismo dobili nijedan relevantan odgovor. Kada to nema veze, onda je moglo i pre.
Jedan kolega kaže da bi to izazvalo dodatne probleme. Neka izazove. Mislite da ovo neće izazvati probleme? Nekome je stalo da se politički rehabilituje, da bude rehabilitovan zbog članova porodice, dece ili unuka. Članovi porodice imaće pravo da to traže. Zašto bi se mi brinuli o pravima nekih drugih? Dajte da stvorimo pravni uslov, pa neka oni to traže. Nije na nama da procenjujemo da od tog i tog datuma može da se podnese zahtev.
Potpuno smo ubeđeni da će predmet ovog zakona biti revizija svih sudskih presuda ili bar ogromnog broja sudskih presuda koje su protiv učinilaca ratnih zločina, a koje su doneli vojni sudovi narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije. Potpuno smo ubeđeni u to. Verovatno će biti i odluka, presuda, stavova koji će pokazati da ljudi koji su ubijeni u borbi protiv narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije, da je to bio predmet, odnosno, da je to bio razlog, ideološki ili neki drugi, jer će 60 i nešto godina posle Drugog svetskog rata pitanje dokumenata i dokaza biti krajnje relativno.
To je nešto što postoji kao činjenica. Da li će ovaj zakon obuhvatiti one koji su bili predmet političkog progona posle 5. oktobra? Formalno – da. Da li će suštinski moći ljudi da dokažu da su bili predmet progona? Ne. To je pokazala praksa u ovih prethodnih nekoliko godina.
Pomenuo sam više puta u Narodnoj skupštini Republike Srbije stotine slučajeva, pripadnika SPS-a, koji su bili predmet političkog progona. Nađen je zakonski osnov ili čuvena zloupotreba službenog položaja ili neka druga odredba Krivičnog zakonika koja je krajnje zlonamerno tumačena.
Ti procesi traju i traju i ne može ništa da se dokaže, i kada ne mogu da dokažu ono što je sadržano u optužnici, onda se optužnica proširuje na godine pre da bi se još nešto našlo.
Zar stvarno mislite da će biti predmet sudske presude oni ljudi koji su, primera radi, predsednika Miloševića lišili slobode na osnovu protivustavne odluke Vlade Republike Srbije?
Na osnovu jedne odluke, protivustavne odluke, u kojoj je učestvovalo celo srpsko pravosuđe. Nije se reagovalo, niste rekli ništa, ni istražni sudija, ni okružni sudija, ni Vrhovni sud, ni Tužilaštvo. To je par ekselans politička odluka i ne treba nam velika mudrost da shvatimo njenu suštinu. To je nazovi demokratska Srbija i to su te demokratske vrednosti. Sve je moguće, sve je dozvoljeno, samo da završimo ono što nam treba.
Predsednik Milošević je bez sudske odluke lišen slobode, kidnapovan i odveden u Hag i tamo suštinski ubijen, jer se ovaj zakon odnosi i na njega. Formalno da.
Da li mislite da se nešto može uraditi? Znam da ne, zbog stanja u srpskom pravosuđu i zbog pojedinaca ili grupa ili čak političkih stranaka, kojima je sve što je levičarsko u prošlosti – komunističko, koje je sve apriori negativno. To je nešto što oni nose sa sobom i ne mogu se toga osloboditi. Dok tako bude nema koraka napred.
Da završim, ovaj zakon je po našem mišljenju jako loš, izazvaće mnogo negativnih posledica. Ako oni ljudi koji budu sprovodili ovaj zakon budu dosledni, a znam da neće, ali govorim: ako, hipotetički, onda će predmet sankcija biti i ljudi iz sadašnje vlasti.
Ljudi naravno računaju da se to na njih ne odnosi, ali moraju znati da je vlast čudo. Danas si u vlasti, sutra već nisi, a izbori će brzo i vlast će se promeniti.
(Tomislav Nikolić, sa mesta: Naslov u novinama – "Socijalisti kažu izbori će brzo".)
Izbori će brzo i vlast će se promeniti. Ovakva politička struktura neće ostati na vlasti, a oni koji se ovako busaju u grudi i pozivaju se na poštovanje zakona, a tumače ga na svoj način, biće sutra u situaciji, hteli to ili ne, da osete sve blagodeti nazovi demokratske Srbije.
Poštovane kolege narodni poslanici, gospodine ministre, poštovano predsedništvo, danas, kao i nekoliko puta u toku ovog mandata Narodne skupštine Republike Srbije, razgovaramo o izboru nosilaca pravosudnih funkcija, zato što postoji jedna opšta ocena da stanje u pravosuđu Srbije nije najbolje.
Potrebno je učiniti dosta i sa stanovišta stvaranja uslova za rad ljudi u pravosuđu i sa stanovišta organizacionih i tehničkih uslova, sa stanovišta materijalnih uslova, ali i sa stanovišta profesionalnih uslova u smislu izbora kvalitetnih ljudi koji bi trebalo da rade u srpskom pravosuđu i da građanima što više, da kažem, privedu dva opšta pojma, koja se upotrebljavaju kao sinonimi kada se pomene pravosuđe, to je veza prava i pravde.
Naime, nekoliko puta u proteklih pet godina govorio sam da je sumrak u pravosuđu Srbije nastupio onog trenutka kada je 2001. godine partijska komisija DOS odlučila da samo stranački podobne sudije mogu biti izabrane u Narodnoj skupštini Republike Srbije i mogu biti neko ko predstavlja pravosuđe.
Govorio sam više puta o tome da su, nažalost, tada birani ljudi koji su imali 10-12 godina prosek studiranja, 6-7 prosek ocena, da je jedini vrhunski kriterijum bila politička podobnost, spremnost da se sluša i da se prođe kadrovska komisija DOS.
Pre neki dan je u novinama predsednik Nadzornog odbora Vrhovnog suda Srbije potvrdio te moje navode od pre nekoliko godina rečenicom da su preko 50 posto sudija u Srbiji ljudi koji su došli van pravosuđa Srbije i samim tim nisu dovoljno kompetentni da mogu da se uhvate u koštac sa problemima koji postoje u pravosuđu.
Rečeno je da su to diplomirani pravnici koji su radili ili u MUP ili u različitim preduzećima, da među njima ima i advokata koji, opet, ne poznaju pravosuđe na način na koji je to pravosuđu i građanima Republike Srbije potrebno.
Pomenuo sam nekoliko puta da je za godinu i po dana promenjeno 150 predsednika sudova u Srbiji i možete sami utvrditi u odnosu na ova dva podatka, jedan koji potvrđuje i predsednik Nadzornog odbora Vrhovnog suda Srbije, da je 50 posto sudija promenjeno i 80 i nešto posto predsednika sudova, kakvo je stanje u pravosuđu.
Moram reći da od tih promena, a pre svega od događaja od 2001. godine nastaje jedna nova faza u razvoju i radu pravosuđa Republike Srbije, jedna vrsta pragmatičnosti koja se danas obija o glavu samoj Srbiji.
Naime, tada, 2001. godine, na osnovu jedne nezakonite odluke, odnosno protivustavne odluke Vlade Republike Srbije i jednog rešenja Ministarstva pravde Republike Srbije, predsednik SPS Slobodan Milošević je izveden iz zatvora, kidnapovan, odveden u Hag. I sve je to prošlo bez reakcije bilo koga u pravosuđu Srbije.
Niti je istražni sudija koji bio za to nadležan reagovao, niti je predsednik Okružnog suda reagovao, niti je Vrhovni sud reagovao, niti je tužilaštvo reagovalo. To je otvorilo prostor, od tada pa nadalje, za sve ono što se zbivalo u Srbiji, za jednu vrstu primene principa – ko je nama dobar on ostaje van zakona, koga mi hoćemo da gonimo, on će biti predmet pravosuđa. Nažalost, partijska politika, politika DOS je učinila da od tada pa nadalje imamo velikih problema u radu pravosuđa Srbije.
Ne treba se onda čuditi što mi danas vidimo da se i međunarodni akteri ponašaju na isti način. Zato se ne treba čuditi kada ne postoji doslednost međunarodne zajednice u njihovoj priči da treba poštovati pravo i primenjivati zakone. Ako međunarodni predstavnik za Kosovo i Metohiju može da pozove države da ignorišu međunarodnu poternicu za Čekuom, koji je odgovoran za smrt preko 600 ljudi i za nestanak određenog broja, za sve one zločine koje je počinio, onda treba, jednostavno, da shvatimo da u međunarodnim odnosima postoje interesi i postoji poštovanje principa sile iznad prava i da je to nešto što je u ovom trenutku obeležje međunarodnih odnosa. Hvala, koleginice, to ću pomenuti.
Zato ne treba da nas čudi što se Haški tribunal, osnovan 1993. godine sa jednim namerama, u toku svog suđenja potpuno preobratio u nešto drugo, a kada pokažete i dokažete da je to tačno, onda oni koji su najviše popularisali Haški tribunal i potrebu saradnje sa njima sležu ramenima i nemaju odgovore na prosta pitanja.
Kako je to moguće da se broj Srba u Hrvatskoj smanji sa 12% na 4%, a da niko iz državnog vrha ne bude optužen? Kako je to moguće da general koji je učestvovao u etničkom čišćenju Srba iz Krajine danas bude izabran za predsednika Vlade Kosova? Kako je to moguće da 1999. godine naša zemlja bude predmet agresije i 78 dana bombardovana od strane 19 najvećih sila sveta, a da se ne može naći nijedan, ali baš nijedan dokaz da su oni odgovorni?!
Kako je moguće da Haradinaj pod optužnicom može da se bavi političkim delatnostima? Kako je moguće da od 123 optuženika u Haškom Tribunalu, oko 69% su Srbi? Da li je to baš takva slučajnost i da li je, u stvari, u pravu Iglberger, Olbrejt i Genšer koji su 1994. godine tvrdili da je to sud namenjen da se Srbi kazne?
Razmislite dobro o ovome zato što je taj princip interesa i selektivne primene, nažalost, kod nas prisutan, jer od tada pa nadalje neki se gone, protiv njih se primenjuje zakon, a drugi su imuni od bilo čega.
Pomenuo sam slučaj ćutanja pravosuđa kod kidnapovanja predsednika Miloševića. Ali, bili su vrlo revnosni kada je trebalo optužiti socijaliste 2001. godine za čuvene zloupotrebe službenog položaja, pri čemu je taj član zakona tumačen tako široko da su, jednostavno, na svoj način obogatili sudsku praksu, odnosno pravosudnu praksu u Republici Srbiji.
Moram pomenuti, jer to dugujem svojim kolegama koji su bili predmet ovakvog rada pravosuđa, da je podignuta ili podizana optužnica u situacijama koje su, da kažem, za većinu ljudi potpuno nerazumljive. Bilo je slučajeva gde je podignuta optužnica za zloupotrebu službenog položaja i kada je optuženi postupio u skladu sa zakonom, ali navodno nije pribavio potrebnu saglasnost višeg organa, iako ga na takvu proceduru zakon nije obavezivao.
Onda, podizana je krivična prijava protiv članova SPS-a čak i u onim slučajevima kada je i on sam konstatovao da je učesnik u određenom postupku postupao u skladu sa ovlašćenjima i punomoćjima koje je imao i da u celokupnom slučaju nije imao nikakve lične koristi, što govori da je optužnica zasnovana na političkim motivima.
Podizana je krivična prijava i protiv lica koja često nisu bili neposredni naredbodavci. Iznad sebe su imali dva ili tri rukovodioca protiv kojih se nije podnosila optužnica, već protiv člana SPS-a, što govori da je optužnica zasnovana na političkim motivima.
Podizana je krivična prijava za zloupotrebu službenog položaja i u onim slučajevima kada su naručilac poslova i nadzorni organ prihvatili da je posao urađen u skladu sa odredbama ugovora između tih subjekata. U nekim slučajevima je podnošena krivična prijava za zloupotrebu službenog položaja zbog navodnog nepoštovanja poslovničke procedure organa vlasti, iako isto to delo na tom organu nije osporeno itd. Ovo sam morao pomenuti, jer, jednostavno, toliko toga smo preživeli u proteklih nekoliko godina pod radom DOS-a da postoji apsolutna obaveza da se to pomene.
Moram reći da je ta selektivna pravda bila prisutna kod mnogih ljudi. Pre nekoliko meseci, govoreći i o tadašnjim predlozima rukovodećih ljudi u srpskom pravosuđu, pomenuo sam primer ponašanja predsednika Drugog suda i činjenicu da apsolutno politički doživljava i radi svoj posao. Bio sam od strane nekih, da kažem, sivih eminencija srpskog pravosuđa, javno kritikovan kako se usuđujem uopšte da tako nešto kažem, s obzirom na to da je reč o stručnjaku itd.
Verovali ili ne, posle promena na čelu Drugog suda, na naš obnovljeni zahtev, više puta je ponovljen zahtev, dobili smo jedno rešenje Vrhovnog suda vezano za sudbinu partijskih prostorija SPS. Verovali ili ne, Vrhovni sud je dve godine pre toga doneo rešenje kojim se ukida presuda Okružnog i Drugog suda; vraćeno je to rešenje u Drugi sud, a to rešenje je dve godine stajalo u fioci kod nekog u sudu i niko se nije smatrao obaveznim da pomene išta o tome. To je apsolutno selektivan pristup. Kada se hoće sve se može, a kada se ne želi uraditi nešto, onda stradaju treći.
Nisam primetio da je srpsko pravosuđe reagovalo na bilo koji način, za najveći slučaj pljačke u istoriji države Srbije, za nameštenu kupovinu sistema "Sartid", jer izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije govori da je to preduzeće prodato za 21,3 miliona dolara, a da je procenjena vrednost tog kombinata bila 57,6 miliona dolara. Pomenuo sam vam primer zloupotrebe službenog položaja kada su ljudi socijalisti zbog nenamenskog trošenja sredstava, zbog navodne zloupotrebe službenog položaja, zbog 15, 20, 30, 50, 100, 200.000 dinara, a pri tom se tačno zna gde su potrošena ta sredstva, dobijali krivične prijave i predmet su suda i to traje već nekoliko godina.
A kada se izvrši prodaja, pri čemu su upoznati svi u državi, i to prodaja preduzeća gde je razlika preko 35 miliona dolara, onda svi ćute. Ovde piše da je sva dokumentacija dostavljena pravosuđu, i sudovima i tužilaštvu i Vrhovnom sudu. I ćuti se na najveću pljačku u Srbiji. Kada se jedan kombinat proda za 21,3 miliona dolara, a vrednost koju je utvrdio Ekonomski institut je 57,6 miliona dolara, onda je u pitanju pljačka. Tu nema druge reči za to sem pljačka. Još usput, država se odrekne, otpiše 1,7 milijardi dolara obaveze "Sartida" i to prebaci na leđa svih nas poreskih obveznika države Srbije.
Onda možete misliti šta se radi u državi Srbiji i svi ćute. Ili ljudi u pravosuđu ćute. Ako su ćutali kada je kidnapovan Milošević, ako su ćutali kada su socijalisti bili predmet političkih progona, ako ćute u ovom slučaju, čovek se mora upitati šta oni u stvari rade ili kako rade.
Imamo primer, pošto se poslaničkoj grupi SPS obraćaju razni ljudi, osobe koja je bila predmet suđenja u Prvom beogradskom sudu. Verovali ili ne, utvrđeno je, odnosno taj postupak traje pet godina, od strane grafologa da su dva potpisa na određenim dokumentima falsifikovana. Možete zamisliti, dva potpisa su falsifikovana. Nakon tog grafološkog nalaza, suđenje se prekida i to u fazi pred samu završnu reč, iako su bili saslušani svi svedoci, obavljeno veštačenje i izvedeni svi drugi pismeni dokazi. Nije čak dozvoljeno ni da se veštak izjasni na dodatne zahteve koje je ta osoba učinila.
Inače, reč je o suđenju u Saveznoj izbornoj komisiji, slučaj koji je bio poznat Srbiji 2001. godine, a potom je pao potpuno u zaborav. Predmet je naravno otišao u Prvi sud i tamo je stajao osam meseci, potom je dat drugom sudiji u rad i sve kreće od početka, jer, naravno, u krivičnom postupku je pravilo da nakon promene veća postupak teče iznova. Niko ne govori o pogaženim ljudskim pravima jer, logično, kako bi sud koji je falsifikovao potpise mogao suditi nekom za navodno učinjeno krivično delo. Postupak naravno teče ponovo, a za prava optuženog ko vodi računa.
Ovo pričam zato što je reč o osobi, i to sad dobija tu političku dimenziju, koja je bila predsednik Trgovinskog suda i sudija tog suda, Milena Arežina. I ona je bila suspendovana sa položaja sudije i predsednika suda 9. oktobra 2000. godine, naravno, postupkom koji je apsolutno predstavljao pravno nasilje. Ta njena promena, taj postupak pravnog nasilja, nije urađen u skladu sa Zakonom o sudovima, bez prethodne kontrole rada i bez odgovarajuće pravne pouke.
Znači, direktno se može reći da je to bilo par excellence pravno nasilje koje se, nažalost, od tada pa ubuduće odomaćilo u našem pravosuđu. Niti je ministar pravde tražio da se ta osoba promeni, jer bi to bilo direktno mešanje izvršne vlasti u sudsku, nije održana sednica svih sudija i predsednik Višeg Privrednog suda, takođe, nije podneo inicijativu za razrešenje. To je, takođe, jedan od primera kako se radilo u srpskom pravosuđu.
Znači, ta jedna pragmatičnost, koja se odomaćila od 2001. godine, apsolutno je prisutna. Pa, onda ponašanje ljudi u pravosuđu ne treba nikog od nas da začudi, jer većina, jedan broj njih, tu moram da budem pošten prema jednom velikom broju i sudija i tužilaca, radi vrlo korektno svoj posao.
Ali, oni koji su izabrani ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije samo zato što su bili članovi DOS-a, članovi partija DOS-a ili su prošli kadrovsku komisiju DOS-a, kad je reč o sudijama ili oni koji su izabrani na sednici Vlade Republike Srbije kada je u vreme vanrednog stanja izmenjen Zakon o javnotužilačkoj funkciji, kada su tužioci direktno birani na Vladi, zna se kakvi su mogli biti tada izabrani na te funkcije! U vreme "Sablje" mogli su biti izabrani samo oni koji su bili spremni da budu udarna pesnica Demokratske stranke i onih malih satelita DOS-a koji su tada vodili vlast!
Sada nije ni čudo što imamo situaciju, kada znamo kako su izabrani ti ljudi, kad vidimo kako sudi, da možemo da konstatujemo da stanje u pravosuđu Srbije nije dobro. I kad se već donese jedna presuda imamo i faktično stanje da onda pravosuđe više nije za to nadležno, ali ta pragmatičnost koja je postala obeležje srpske države, države Srbije u proteklih nekoliko godina onda se reperkutuje i kod drugih državnih organa.
Onda imamo slučajeve da iako postoji odluka suda da je niko ne primenjuje, da iako postoji odluka suda niko se na nju ne obazire, da iako postoji odluka suda niko nju ne vrednuje. Jer ako ljudi vide kako se sud ponaša, pa ima dvojna merila, ako vide da su tužioci selektivni u odnosu kad nekoga treba, da kažem, privesti licu pravde ili nekoga ostaviti van domašaja zakona, onda ljudi čekaju ili da se promene vremena, pa da izgradimo državu kakva treba da bude, da se institucije utemelje, a da poštujemo zakon, da ga primenjujemo i da postoji nešto što se zove pravda, ili će tako nastaviti dalje selektivno da primenjuju.
Poslaničkoj grupi se obratio i gospodin Veljko Momčilović, našoj poslaničkoj grupi SPS, koji je jedan od vlasnika preduzeća "Bačka" i on, primera radi, pominje eklatantan slučaj nepoštovanja odluke suda, recimo, kada postoji odluka Vrhovnog suda koju niko ne primenjuje. Zašto? Zato, što, nažalost, iz ovih prethodno pomenutih razloga. Iako tu privatizaciju niko ne dovodi u pitanje, pokušaj je da se uvede jedan lažni stečaj, koji nije uspeo. Naravno, ne pominjem šta je bilo u tom periodu uvođenja lažnog stečaja, kako se uništavala ta ogromna imovina, onda jednostavno ljudi shvataju da se ne može doći do jednog i ličnog i nekog opšteg društvenog cilja, i da se počinioci krivičnih dela kazne i da se sudska odluka primenjuje.
I zato je važno, da mi, danas i narednih dana, kada budemo birali nosioce pravosudnih funkcija ne pogrešimo, da izaberemo prave ličnosti, jer oni će posle obavljati taj posao, naravno računam u interesu Srbije i interesu građana.
Moram reći da se naša poslanička grupa saglasila u konsultacijama, koje smo imali pre početka ove sednice, u odnosu na predloge Visokog saveta pravosuđa da je potrebno da osporimo nekoliko predloga, pri čemu moram pomenuti da, primera radi, predlog za sudiju Opštinskog suda u Novoj Varoši nije predlog koga mi možemo kritikovati. Ne ulazim u radne i profesionalne osobine kandidata, ali smatramo da, jednostavno, u Novoj Varoši ima kvalitetnijih ljudi koji mogu obavljati taj odgovoran posao i iz tog razloga mi smo se i dogovorili da osporimo kao poslanička grupa taj izbor.
Osporavamo, takođe, kandidata za predsednika Opštinskog suda u Kuli zbog političke pristrasnosti i zbog činjenice da se kao kandidat za predsednika suda bavi poslovima koji nisu predmet rada predsednika suda.
Moj kolega Živojin Stefanović će govoriti mnogo više i detaljnije u odnosu na mene, u odnosu na kandidata za sudiju Okružnog suda u Leskovcu; način rada tog čoveka za vreme dok je bio u pravosuđu apsolutno pokazuje da ne može biti prihvaćen i podržan kao kandidat za sudiju Okružnog suda.
Uzgred, reč je o čoveku koji je bio član Socijalističke partije Srbije, pa je u petooktobarskim promenama brže-bolje promenio stranu, pa je onda nekoliko socijalista bilo predmet sudskog progona i na kraju se pokazalo da od toga nema ništa. Ali su ljudi doživeli jako loše stvari zahvaljujući toj spremnosti čoveka da druge optuži da bi sebe zaštitio.
Osporavamo takođe i sudiju Okružnog suda u Šapcu, opet iz razloga što je pokazao jednu spremnost da bude predmet političkih…
 Gospodine Mihailoviću, jedan, dva, tri, četiri, pomenuo sam četiri sudije i četiri suda. Ako Služba ne može da nađe ko su četiri sudije i četiri suda onda takva Služba nije…
Znači i kandidata za sudiju Okružnog suda u Šapcu, evo, ako već Služba insistira, gospodina Kneževića, kandidata za sudiju Okružnog suda u Leskovcu, gospodina Stojanovića, kandidata za predsednika Opštinskog suda u Kuli, gospođu Gordanu Suknović (ja mislim da piše) i kandidata za sudiju Opštinskog suda u Novoj Varoši, gospođu Marinković.
Znači, postoje razlozi koje sam pomenuo, a mnogo detaljnije o nekima od njih će govoriti moje kolege narodni poslanici i to je razlog što mi poslanici SPS smatramo da oni ne mogu i ne treba da budu izabrani u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Hvala vam.
Poštovano predsedništvo, predsedniče Vlade, članovi Vlade, poštovane kolege narodni poslanici, usuđujem se da kažem da se suština odnosa dela međunarodne zajednice prema Srbiji, bar onog dela međunarodne zajednice koji je izvršio agresiju na našu zemlju 1999. godine, zbog navodne zaštite ljudskih prava Albanaca, a suštinski da bi obezbedio Albancima novu državu na Balkanu, i to onog dela međunarodne zajednice koja od sredine 1999. godine vlada Kosovom i Metohijom u svakom pogledu, suština tog odnosa se svodi na dva pitanja, odnosno ispunjenje dva cilja.
Prvo, ko će ispred Srbije staviti potpis na dokument o nezavisnosti Kosova i Metohije. Kosovo i Metohija ne bi u slučaju samoproklamovane nezavisnosti ili priznanja od strane jednog dela država ostalo zarazan primer za druge manjinske etničke zajednice širom sveta.
Drugo, ko će ispred Srba i Crnogoraca, koji su posle 1999. godine ostali da žive na Kosovu i Metohiji, predstavljati Srbe u tzv. kosovskim institucijama i time pokazati da su ispunjeni standardi o multietničkom Kosmetu, čime bi se u drugi plan stavilo sve drugo loše što je učinjeno, a pogotovo što je izvršeno etničko čišćenje Srba, Crnogoraca, i to oko 250.000 njih, posle jula 1999. godine.
Kako bi ove ciljeve postigli, u javnosti se u Srbiji od strane predstavnika zemalja koje su bombardovale našu zemlju, ali i od domaćih njihovih glasnogovornika, stalno ponavlja jedna netačna važna teza da nezavisnost Kosova i Metohije treba prihvatiti kao posledicu, kako oni vole da kažu, Miloševićevog nasleđa.
U isto vreme, tokom celog perioda od 1999. godine pa naovamo, do danas, dakle, u vreme kada je izvršeno etničko čišćenje oko 250.000 Srba, niko više sa njihove strane ne govori o ljudskim pravima. Ona se uopšte ne pominju, pa ni prava Srba koji su etnički očišćeni sa Kosmeta, ni Albanaca radi čije navodne zaštite je izvršena oružana agresija na našu zemlju.
A propo Miloševićevog nasleđa, do kraja 1998. godine, znači nekoliko meseci pre početka bombardovanja, u Savetu bezbednosti UN postojala je saglasnost, konstatovana u odgovarajućim rezolucijama, da na Kosmetu postoje terorističke akcije. Postojala je saglasnost da je OVK teroristička organizacija, a takođe je postojala saglasnost da postoji prekomerna upotreba sile od strane države Srbije da bi se sprečile terorističke aktivnosti.
Do početka bombardovanja, kao i pedesetih, šezdesetih, sedamdesetih, osamdesetih godina, država je ulagala u Kosovo i Metohiju, investirala u proizvodnju, obrazovanje, zdravstvo, kulturu, informisanje, ali i tada, kao i pre, albanskoj zajednici je bilo sve malo ili ništa, jer kao, to smo čuli danas u izlaganju predsednika Vlade, i 1968. i 1981. i nekih drugih godina, ali i 1999. i 2006. godine njih interesuje samo jedno, a to je nezavisnost. Od Srbije su uzimali koliko su mogli, šta im je odgovaralo, zdravstvenu zaštitu, putne isprave i drugo, ali i stvarali paralelne organe i institucije radi stvaranja svoje posebne države.
Srbija je učinila što se učiniti moglo. Da li je moglo više pitanje je koje se uvek postavlja i tumači na različite načine. Rambuje je, kao što se zna, samo bio način da se nađe formalan razlog za vojnu intervenciju. Podsetiću na reči Madlen Olbrajt, tada državnog sekretara, da je Rambuje bio stepenica koju Srbija ne može preskočiti. Citiraću Kisindžera, ranijeg državnog sekretara, da predlozi koji su izloženi u Rambujeu nisu ostavljali drugog izlaza do vojne intervencije. Toliko o tom Miloševićevom nasleđu.
Što se tiče ljudskih prava, sećate se svi, pošto to nije bilo pre mnogo vremena, da je NATO intervenisao da bi sprečio etničko čišćenje Albanaca. U javnosti su pominjane cifre od 780 hiljada ljudi, koji su morali da napuste svoja ognjišta zato što su srpske državne snage, kao, sprovodile teror. Stvarnost je bila mnogo drugačija.
Danas, 2006. godine, ima obilje podataka koji potvrđuju da je to bila izmišljena, lažna teza da bi se Srbija bombardovala. Suština bombardovanja je bila da se na Kosmetu vlast sa Srbije prenese na većinsko albansko stanovništvo.
Moram, radi domaće javnosti, i da citiram tri izjave koje je tadašnja američka administracija saopštila, u liku tri vodeće ličnosti, šta je bila suština bombardovanja. Klinton: Srbija će ovo skupo platiti; Madlen Olbrajt: Srbija će klečati na kolenima i moliti za milost; Vesli Klark: Srbiju će NATO pretvoriti u prah i pepeo. To se mora znati.
Kolone izbeglica su bile tu, ali one su u mnogo većoj meri bile rezultat NATO bombardovanja, nego uzroka koji su do njih doveli. Ovo sam citirao stav Henrija Kisindžera, ranijeg državnog sekretara.
Moram da pomenem, od dolaska NATO trupa 1999. godine, kada su preuzeli praktično celu kontrolu nad Kosovom i Metohijom, da je etnički očišćeno preko 200 hiljada Srba, zvanični podaci EU govore o 248 hiljada, čini mi se, interno raseljenih, 244 hiljade i nešto interno raseljenih lica, to se odnosi na te ljude.
Pododbor Skupštine državne zajednice Srbija i Crna Gora je napravio jedan izveštaj, koji vrlo plastično govori o tome šta se zbivalo na Kosovu i Metohiji, i mislim da vredi pomenuti samo nekoliko podataka, jer oni suštinski govore šta se zbivalo na Kosovu i Metohiji u ovih proteklih šest godina.
Nažalost, tema kao što je broj ubijenih, nestalih, kidnapovanih je teška tema za nas, ali moram ponoviti više puta javnosti, zato što se to svesno prenebregava, da su naši zvanični podaci (očekujem da će ovaj izveštaj pododbora Skupštine državne zajednice ubrzo postati i izveštaj Skupštine državne zajednice) da broj ubijenih na Kosovu i Metohiji od 1. januara 1998. godine do 31. decembra 2005. godine iznosi 5.942, od kojih 4.320 Albanaca i 1.622 lica srpske, crnogorske i drugih nacionalnosti. Ukupno je nestalo 2.494 lica, od kojih 1.774 Albanca, 760 Srba, Crnogoraca itd.
Ovo vam pominjem zato što to treba danas saopštiti Srbiji, jer se nama stalno nabija na nos da smo činili stvari koje su služile tada kao povod bombardovanja. Naravno, ovaj izveštaj sadrži i brojne druge podatke, kao što su podaci o logorima u kojima su bili Srbi i Crnogorci, kao što su podaci da UNMIK, KFOR i ostali nisu činili ništa i nažalost mnogo toga lošeg na Kosovu i Metohiji.
Zašto ovo pominjem? Danas je 2006. godina. Da li smo mi proglašeni od strane tzv. demokratskih zemalja demokratskom zemljom? Jesmo. Tako, bez obzira što stoji na dve strane formulacija demokratska država i demokratska zemlja, da li se odnos te demokratske Evrope prema nama promenio kada je u pitanju Kosovo i Metohija? Nije.
Da li onda sami sebi treba da dajemo ovakve kvalifikacije ili da se hvalimo da jesmo demokratska, a ranije, u nazovinedemokratsko vreme da je bio drugačiji odnos? Moramo sebi i drugima priznati da se odnos međunarodne zajednice nije menjao.
I zbog toga je dobro da danas u Narodnoj skupštini Republike Srbije postignemo potrebnu saglasnost oko ovog državnog pitanja, jer pitanje Kosova i Metohije nije partijsko, nego državno pitanje i zbog toga je dobro što smo dobili ovaj izveštaj, koji je, po meni, jako dobar, odnosno po nama socijalistima realističan i odslikava pravo stanje i našu poziciju, ali i poziciju druge strane. Ovo govorim iz razloga...
(Predsedavajući: Gospodine Obradoviću, molim vas završavajte, vreme, sedam minuta je bilo, a već je prošlo devet minuta. Molim vas, sekretar vodi evidenciju, budite ljubazni, završavajte.)
Molim vas, pustite me da govorim.
(Predsedavajući: Gospodine Obradoviću, imate još pola minuta i moraću da vam isključim mikrofon.)
Gospodine Markoviću, molio bih vas da se ponašate fino.
(Predsedavajući: Gospodine Obradoviću, potpuno vas razumem, ali morate da razumete da moramo da se pridržavamo pravila, gospodin sekretar Narodne skupštine me je upozorio još pre dva minuta. Zbog toga vas najlepše molim da završavate.)
Moraćemo sebi reći gde je granica našeg popuštanja, odnosno gde je granica koju nećemo preći. Čini mi se da je naš pregovarački tim dobro komponovan, da ima dobre pregovaračke pozicije, više puta je ispunio spremnost na rešenje u interesu svih, više puta se pozvao na poštovanje teritorijalnog integriteta, na poštovanje međunarodnog prava, na evropska i svetska iskustva.
Dobro bi bilo da pozovemo i međunarodnu zajednicu da poštuje i svoje reči, i svoje stavove i svoje odluke koje je koristila devedesetih godina, kada je legalizovano razbijanje Jugoslavije. Rešenje pitanja Kosova i Metohije, nasilno rešenje, može biti nama nametnuto, ali ga mi ne smemo prihvatiti i zbog generacija iza i zbog generacija koje dolaze, jer istorija Balkana je pokazala da nijedno nametnuto rešenje nije dugo trajalo, jer sila sama po sebi, kada je iznad prava, ne traje dugo. Hvala vam.
Gospodine predsedniče, poštovane kolege narodni poslanici, dozvolite da u ime poslaničke grupe SPS kažem nekoliko reči o ovoj temi dnevnog reda.
U okviru toga ne mogu a da na pomenem i naš zadnji razgovor na ovu temu, iz razloga što je tada bilo u javnosti, od strane nažalost kolega koji večeras ovde nisu prisutne, poslanika DS, a pre svega kolege Boška Ristića, nešto što nije istina i što je videla cela Srbija, ali je meni zanimljivo, jer to vezujem kroz apsolutno nastojanje poslanika DS da ne dođe ni do kakvih promena u pravosuđu i suštinski da se dezavuiše rad Skupštine i poslanika i cela ova priča oko izbora i razrešenja nosilaca pravosudnih funkcija.
Naime, kolega Boško Ristić je na konferenciji za štampu, koja je održana sutradan nakon zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije, izneo podatak da je najviše osporenih predloga bilo od strane poslanika SPS, i to 41, kako je samo pobrojao ne znam, i da to pokazuje da je u pitanju čista politička trgovina između SPS i vladajuće koalicije, i da se kadrovi u pravosuđu biraju samo po principu političke trgovine između vladajuće koalicije i SPS. Naravno, neposredno je prozvan i gospodin ministar itd. Jer treba dokazati određenu tezu i onda se ne preza ni od čega.
Istine radi, u ime poslaničke grupe SPS sam tada osporio šest ili sedam predloga, što ću učiniti i večeras, naravno, u ime poslaničke grupe SPS, za ono što budem smatrao da treba i za šta imamo odgovarajuće podatke. Nisam mogao, a da ne pomenem to kako to izgleda u praksi. Mi ovde radimo jedan posao, razgovaramo sa više ili manje argumenata, osporavamo ili hvalimo, opet sa više ili manje argumenata, a neko ko ne učestvuje u radu Skupštine hladno zakaže konferenciju za štampu i iznese nešto što nije istina.
Ovo moram da pomenem zato što se u javnosti, od strane nevladinih organizacija i pripadnika DS, već više meseci proturaju teze da je pravosuđe predmet političke trgovine, nagodbe, ucena od strane SPS, jer nevladine organizacije su pokrenule i određenu inicijativu, čini mi se i uputile pismo Ministarstvu da se proveri, kao, koliko je predmeta u kojima se nalaze pripadnici SPS povučeno, završeno itd, ne dovodeći uopšte u pitanje šta je sadržaj tih krivičnih prijava.
Više puta sam govorio da je SPS bila predmet i političkog pogroma i, nažalost, sudskog pogroma, ne samo sudskog nego i tužilačkog. Znači, celo pravosuđe se uključilo u kampanju koja je politički dirigovana od 5. oktobra.
Večeras ću vam na dva-tri primera još jedanput pokazati to, jer moram stalno da opominjem Srbiju i pravosuđe da ne smeju nikad više dopustiti da budu srozani na grane ko što su bili posle 5. oktobra 2000. godine, jer do sredine 2001. godine 160 sudija je izabrano po kriterijumima DOS-a. To sam više puta govorio, a moram to stalno da pominjem, jer nam lekcije o radu, o vrednostima, o kvalitetu, o osporavanju drže oni koji su se služili jedino partijskim kriterijumima i za koje nikakav drugi kriterijum nije važio.
Ne treba uopšte zapostavljati ovu ulogu nevladinih organizacija. Nažalost, one su deo našeg ukupnog života, a pogotovo političkog. One utiču veoma značajno na stanje ili praćenje određenih pojava. Vi ste videli da je čak i Karla del Ponte našla za potrebno da obavi razgovor sa njima kada je dolazila u Beograd, kada je imala razgovore sa predstavnicima države Srbije, jer je bilo važno da se sa njima obave odgovarajući razgovori.
Jer te nevladine organizacije obavljaju nazovi svoj deo posla, ali suštinski opravdavaju novac koji je u njih uložen, jer finansiranje tih nevladinih organizacija je od strane pojedinih zemalja sa Zapada. One moraju da urade taj svoj deo posla. Nažalost, u gro slučajeva rade protiv države Srbije i time suštinski dovode u drugi plan one časne nevladine organizacije, koje plemenite ciljeve ne mogu da afirmišu, niti da afirmišu svoj rad u dovoljnoj meri, jer njihov rad nije politički motivisan i nije plaćen od strane zapadnih država.
Ali, i to je nešto što je deo života našeg društva. Objektivno, to moramo stalno pominjati, bar ja mislim i moje kolege poslanici SPS, i protiv toga se boriti.
Naime, mi večeras imamo na dnevnom redu izbor određenih nosilaca pravosudnih funkcija, predsednika i sudija određenih sudova. U ime poslaničke grupe SPS ću osporiti određene kandidate.
Evo, krenuću redom. Osporavamo kandidata za predsednika Opštinskog suda u Lajkovcu, kandidata za predsednika Okružnog suda u Užicu, kandidata za predsednika Opštinskog suda u Vladimircima, kandidata za sudiju Opštinskog suda u Požarevcu - Jovanovića Roberta, kandidata za sudiju Opštinskog suda u Šapcu - Jovanović Slađanu, kandidata za predsednika Opštinskog suda u Staroj Pazovi. To je to.
Neke od razloga vezano za osporavanje ovih kandidata pomenuo je kolega Krasić. Neki od razloga koje je on izneo važe i za poslaničku grupu SPS. Za neke koje nije pomenuo, smatramo da ima boljih ljudi koji mogu raditi taj posao. Za neke od ovih ljudi koje sam osporio pravljen je konkurs da budu izabrani, jer je konkurs poništavan, pa je ponovo pravljen. Po našem sudu, to je nesporno.
Neki nisu profesionalci, pokazuju pristrasnost u radu, političku ostrašćenost. Predmet njihovog rada kao nosilaca pravosudnih funkcija su, među ostalima, bili socijalisti. Nekako su prema njima najviše iskazivali svoju profesionalnost, naravno, u negativnom smislu. Smatramo da su time pokazali da nisu dostojni da obavljaju ovu odgovornu funkciju ili ove odgovorne funkcije, s obzirom da je reč o izboru za sudije i za predsednike sudova.
Inače, mislim da je dobro da Narodna skupština Republike Srbije izvrši izbor nosilaca pravosudnih funkcija. Moramo poboljšati stanje u pravosuđu. S njim nismo zadovoljni, neko više, neko manje, ali mislim da je dobro da Narodna skupština Republike Srbije raspravlja o toj temi i da govori javno o lošim pojavama u pravosuđu, uvek, po mom mišljenju, idući konkretno, što se više može, da ne bi u toj opštosti dali negativne ocene i o ljudima koji to ne zaslužuju.
Jer u pravosuđu, među sudijama, tužiocima i ostalima u pravosuđu, ima jako mnogo korektnih i poštenih ljudi koji su od struke, profesije i koji na vrlo savestan način obavljaju svoju dužnost.
Ali, ima i onih koji su se prepustili čarima politike, zahvaljujući politici dospeli na odgovorne funkcije i dopalo im se, očigledno, da budu tu gde jesu i da služe određenoj politici, i ne mogu se od toga osloboditi.
Takvi ne treba da budu sudije i predsednici sudova, niti tužioci. Dobro je da mi poslanici o tome govorimo. Nažalost, drugi o tome ne govore ili se to što govore ne čuje daleko, ili je umotano u sto čaršava, pa narod i ne može da razume šta je pisac hteo da kaže.
Prošli put sam govorio o jednom primeru kada je pokrenut postupak za razrešenje sudije Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici. Tada sam izneo određene podatke. U međuvremenu sam dobio izveštaj Velikog personalnog veća. Samo ću vama, poslanicima Narodne skupštine, a i građanima Republike Srbije, pročitati zadnji pasus, zato što on suštinski potvrđuje sve ono što sam govorio.
Citiram: "Nakon obavljenog razgovora sa sudijom Svetlanom Đuričić, sudija Đuričić je priložila veći broj dokaza za svoje navode, kao što su dopis sudije Đuričić svim sudijama i krivičarima Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici i spisak nerešenih predmeta za 2002. godinu, na dan 27. 6. 2005. godine, naredbe predsednika Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici od 23. 8. 2005. godine, 28. 12. 2004, 16. 1. 2004, 9. 5. 2002. godine, plan rada rešavanja starih predmeta, koji je sudija Đuričić sastavila kao rukovodilac krivičnog odeljenja, dopune godišnjeg rasporeda poslova za 2003. godinu, raspored poslova za 2005, veći broj izveštaja za period od 2001. do 2005, te pregled ostvarenih normi u Okružnom sudu za period 2000-2005. godine. Iz prikupljenih dokaza utvrđuje se da je u Okružnom sudu u Sremskoj Mitrovici veliki broj starih predmeta, kako iz prvostepene, tako i iz drugostepene krivične materije, da skoro svaki sudija ima u radu po nekoliko starih predmeta".
To je ono što sam pomenuo. Kada bi se uzimalo za ocenjivanje rada svih sudija koje su bile tamo, da li imaju stare predmete u svom radu, onda niko ne bi trebalo da bude sudija. Ovde je suština što je trebalo dve žene iz tih razloga izbaciti iz trke za mesto predsednika Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici.
Citiram dalje: "Iz prikupljenih dokaza, a i navoda sudije Svetlane Đuričić, proizilazi da su navodi iz rešenja o broju predmeta po kojima nije bilo blagovremeno postupano i u kojima je došlo do apsolutne zastarelosti tačni, sem vezano za one predmete koje je pojedinačno sudija Đuričić navela u svojoj izjavi".
Znači, sve je tačno samo ne ono što ona tvrdi, a ono što ona tvrdi je tačno.
"Predmeti u kojima je došlo do apsolutne zastarelosti, sem predmeta iz 2003. godine, sudija Đuričić sa većinom njih nije bila odmah zadužena, već su predmeti bili u radu kod drugih sudija, pa u jednom periodu kod sudije Đuričić, te na kraju kada je nastupila zastarelost ponovo su bili kod nje u radu".
Dakle, suštinski sve ono što sam vama govorio i to mi je drago, jer sam se koristio navodima koji su tačni, ali je ovo dobro i, naravno, neću sada zbog vremena citirati i prigovor gospođe Đuričić, s obzirom da je dobila meru upozorenja od strane Velikog personalnog veća, ali ona navodi dokaze da ni ovaj izveštaj, da ne citiram sve, biće prilike, u svakom slučaju, dobro je da se čuju takve stvari ovde preko govornice Narodne skupštine Republike Srbije, jer nema drugog mesta. Mediji se bave drugim stvarima.
Pomenuo sam da su socijalisti bili predmet progona političkog i pravosudnog, i večeras ću pomenuti slučaj dve osobe, dve žene, dr Miroslave Perišić i dr Branislave Belić. Jedna je iz Beograda, druga iz Novog Sada.
Dr Miroslava Perišić je inače bila direktor Doma zdravlja na Zvezdari i naravno u nasilju, koje je sprovedeno 5. oktobra 2000. godine, ona je smenjena, naravno bez argumenata, izneta na rukama. Zanimljivo je, imam u rukama jedno pismo koje je tada DOS upućivao svojim članovima da se okupe i razreše situaciju na revolucionaran način, što su naravno u Domu zdravlja Zvezdara i uradili i zanimljivo je da je to jedino rukovodstvo koje je praktično ostalo od tada pa do danas na mestu koje je silom zauzelo. Zanimljivo je da je gospođa Miroslava Perišić to predala sudu i da je dobila presudu koja nikada nije izvršena.
Znači, postoji i pečat za izvršenje u Četvrtom sudu, ali nikada nije izvršeno rešenje od 23. oktobra 2000. godine. Do dana današnjeg ona je jedina, ne jedina ali jedna od ljudi koji su smenjeni pučem, izneta bukvalno fizički iz službenih prostorija, predala stvar sudu i ima rešenje da je to urađeno na nezakonit način, ali naravno ovo nikada nije moglo da ugleda svetlo dana.
Zanimljivo za slučaj gospođe Miroslave Perišić da su tada mediji žestoko pratili tu kampanju protiv socijalista, pa su se i "Večernje novosti" pridružile toj kampanji i objavile tri članka od kojih su dva demantovana. Učinjen je demanti od strane gospođe Perišić, "Novosti" su taj demanti objavile, međutim, treći, po njenom mišljenju najsramniji članak, ni do dana današnjeg nije demantovan od strane "Novosti", niti će to ikada biti učinjeno, a inače da znate da postoji pravosnažna odluka Okružnog suda u Beogradu kojom se obavezuju "Novosti" da objave taj demanti. Ta presuda Okružnog suda u Beogradu nije sprovedena.
Inače, pročitaću vam, taj demanti je vrlo kratak, ali vrlo ilustrativan. Demanti koji nikada nije objavljen u "Večernjim novostima" glasi: "Netačni su navodi u tekstu objavljenom u listu "Večernje novosti", od 25. 12. 2000. godine, pod naslovom "Rušenje bez anestezije". Netačno je da se dve godine knjigovodstvo ne vodi jer je dokumentacija o knjigovodstvu uredno predata nadležnoj službi u zakonom predviđenim rokovima, za periodični obračun i završni račun.
Svi aparati sa kojima je raspolagao Dom zdravlja su na svom mestu u vreme kada sam prestala sa radom 17. 10. 2000. godine. Započeto renoviranje zubne tehnike je preduzeto da bi se poboljšali uslovi rada, ali su radovi obustavljeni 25. 7. 2000. godine, po naredbi ministra zdravlja". Znači, ovaj demant "Novosti" nisu htele da objave.
U međuvremenu je gospođa Perišić povela postupak protiv vlasnika "Novosti". Namerno kažem vlasnika, a ne direktora Manojla Vukotića, i naravno nisu ga mogli organi do dana današnjeg umoliti da se pojavi na suđenju. Sledeća rasprava je zakazana za 26. decembar 2005. godine. Znači, nikada nije izvršena privremena mera, nikada nije demantovan članak i otpočeto je izvršenje koje do dana današnjeg nije završeno.
Pominjem i slučaj dr Branislave Belić iz Novog Sada, koja je bila direktor Zavoda za transfuziju krvi i docent na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu. U njenom slučaju se desilo nešto zanimljivo. Ministar zdravlja u vladi Dosa, a zanimljivo je da je to bio gospodin Obren Joksimović, nije hteo da je smeni. To je veoma zanimljivo, jer to je suština priče.
Ministar zdravlja u tadašnjoj vladi, onoj prvoj revolucionarnoj, odnosno kontrarevolucionarnoj, gospodin Obren Joksimović, nije hteo da smeni dr Branislavu Belić jer je ocenio da kvalitetno obavlja taj posao. Onda su rekle njene kolege - pošto ne možemo da te smenimo tamo, nećeš moći da radiš posao docenta.
Onda su pribegli vrlo prostom rešenju, suprotno odredbama Zakona o univerzitetu, oni su proširili u statutu fakulteta uslove za izbor u zvanje docenta. Sećate se Zakona o univerzitetu iz 2002. godine, stvoren je pravni osnov da se izvrši preispitivanje u izbor zvanja svih ljudi koji su radili na univerzitetima. Zanimljivo je da je prvi postupak revizije na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu gospođa Belić preživela, nije bila osporena, ali je onda potekla inicijativa od nenadležnog organa, koju su na Medicinskom fakultetu zdušno dočekali.
Inače, rečeno joj je u četiri oka - da si tamo dala ostavku mi te ovde ne bi smenjivali. Pošto nisi htela, ovde više nećeš biti docent. I statut fakulteta je proširen, dati su u statutu fakulteta uslovi koje Zakon o univerzitetu ne sadrži.
Niti je izabrana u zvanje vanrednog profesora, jer je već pet godina bila docent, niti je potvrđen njen izbor u zvanje docenta, sa obrazloženjem da jednostavno nema asistentsko iskustvo. Naš uvaženi kolega, profesor Velimir Simonović, tu je, pa me može demantovati. Ne sećam se da i u jednom zakonu o univerzitetu, ni u onom iz devedesetih godina, ni u onom iz 2002. godine, niti u ovom iz 2005. godine, stoji uslov da je nekome ko treba da bude izabran za zvanje docenta potrebno iskustvo u asistentskom radu. Potrebno je da bude doktor nauka, da ima određene naučne radove, određeno iskustvo u tom nastavnom radu. Znači, ne postavlja se uslov asistentskog rada.
Statut fakulteta je to proširio i zanimljivo je da je samo ona "pala" na ispitu. Svi ostali profesori prošli su naknadne provere. Statut fakulteta na više mesta to govori, jednostavno nijedan od profesora koji je izabran tada ili koji su radili ili rade na Medicinskom fakultetu, kada bi se primenjivao ovaj statut fakulteta na način na koji je primenjen kod gospođe Belić, ne bi mogao da bude izabran, jer mnogi od njih koji su sada vanredni i redovni profesori nisu bili asistenti. Ako je potrebno iskustvo u asistentskom radu, onda oni ne ispunjavaju uslove. Zanimljivo je da je to samo u njenom slučaju ispoštovano.
Ovo vam pominjem iz razloga što je to bilo predmet rada pravosuđa. Gospođa Belić je dobila, njena tužba je usvojena na Opštinskom i Okružnom sudu u Novom Sadu, i moram reći da je presuda Opštinskog suda u Novom Sadu jedna od retkih koje sam čitao ovih nekoliko godina, koja je jasna, čitko napisana i ne treba velika sposobnost da se razume ono što tu piše, ali nažalost to je osporeno. Medicinski fakultet se pojavio kao druga strana i to je prihvaćeno od strane Vrhovnog suda Srbije, gde se ne dovodi u pitanje ono što piše u ovim presudama, nego se govori o autonomiji univerziteta. Ako sudija Vrhovnog suda Srbije smatra da je statut fakulteta stariji od zakona, onda tu prestaje svaka dalja diskusija o tome šta je starije, pile ili kokoška.
Znači, za sudiju Vrhovnog suda statut fakulteta je stariji od Zakona o univerzitetu. Nažalost, ova žena nije izabrana ponovo za docenta, ni za vanrednog profesora, i sada samo pokušava da na sudu dobije ono pravno zadovoljenje, s obzirom da ona više očigledno nije za taj rad.
Moram da pomenem još jedan slučaj jednog čoveka običnog iz Kuršumlije Đorđević Đorđa, koji je radio 33 godine u jednom preduzeću, koji je proglašen za tehnološki višak. Za to preduzeće, "ŠIK" Kuršumlija, Ministarstvo za socijalna pitanja odvojilo je namenski sredstva, znate ono tehnološki višak, pa socijalni program, i dato je nekoliko miliona dinara toj firmi.
Tom čoveku je trebalo da pripadne 198.000 dinara. Ni do dana današnjeg, a mnogo vremena je prošlo, taj čovek nije dobio ta sredstva, iako su ona strogo, strogo namenska.
Nije vredela ni presuda Opštinskog suda u Kuršumliji, nije vredela ni presuda Okružnog suda u Kuršumliji. Jedan izvršni sudija je to uradio na način da jednostavno čovek nikada neće dobiti sredstva koja mu po zakonu pripadaju, koja su strogo namenska. Čak je Trgovinski sud u Nišu ta sredstva utopio u masu gde su poverioci odredili sudbinu tih sredstava, a strogo namenska sredstva države su utopljena u tu masu.
Ovo što govorim, kolegama narodnim poslanicima, naravno ne ovde prisutnim, ali generalno neke od ovih tema se mogu činiti i suvišne. Verujte mi da je ovo jedina prilika da mi javno prokomentarišemo rad ljudi iz pravosuđa i da se to čuje. Predstavnici Vlade me nisu pažljivo slušali, jer sam pomenuo i zdravstvo i univerzitet, ali su bili predmet rada pravosuđa.
Nemojte, bez uvrede, da čujete samo jednu strane priče, priča je mnogo kompleksna i zato je saopštavam, jer lično mislim da je dobro da mi narodni poslanici o ovome govorimo što više, sa što više argumenata, jer to jedini način da prilikom izbora nosilaca pravosudnih funkcija kvalitetne ljude dovedemo na odgovorna mesta, a s druge strane da oni koji rade shvate da nisu zaštićeni esnafom, da postoji Narodna skupština Republike Srbije i poslanici koji će o tome otvoreno govoriti i koji će sve negativne pojave žigosati.
Poštovane kolege narodni poslanici, potrebno je danas razgovarati sa mnogo više argumenata o ovom zakonu, s obzirom da je reč o vrlo važnom zakonu, pogotovo sa stanovišta lokalnih samouprava.
Naime, transferna sredstva čine značajan obim ukupnih sredstava u životu svake lokalne samouprave. Mi smo u obrazloženju ovog zakona videli da je prosek transfernih sredstava u odnosu na ukupna sredstva kojima raspolažu lokalne samouprave oko 14%. Takođe znamo da transferna sredstva u nekim lokalnim samoupravama čine 20, 30, 40, pa negde i 50% ukupnih sredstava. Utoliko je značajnije da se o tim sredstvima razgovara i o zakonu generalno razgovara.
Lokalna samouprava je veoma važna za život ljudi. To je onaj prvi i osnovni nivo na kome se građani upoznaju sa funkcionisanjem države i u odnosu kako lokalna samouprava funkcioniše, suštinski, oni i opredeljuju svoj stav i prema državi u kojoj žive.
Moram na početku da kažem da Vlada zaslužuje kritiku što nije napravila kriterijume, a obećala je, jer i prošle godine je prilikom usvajanja sličnog predloga zakona bilo konstatovano u raspravi da kriterijumi nisu odgovarajući, da je potrebno prići izradi novih kriterijuma i to nije urađeno.
Ako je to konstatovano prošle godine, bilo je sasvim dovoljno vremena da se naprave novi kriterijumi, da se uvaže realnosti u Srbiji, situacija u pojedinim opštinama i naravno da se ti kriterijumi izrade i da se na osnovu tih kriterijuma pripremi novi predlog zakona. Ovaj predlog zakona to ne sadrži i mislim da je to loše.
Samo linearno povećanje sredstava za 20% će zadržati te nepravilnosti koje su konstatovane i prošle godine i objektivno će opštine dovesti u situaciju da se snalaze, ako uopšte mogu da se snađu. Ovo ne govorim za sve opštine, jer naravno neke opštine i ne koriste sredstva koja dobiju na način na koji bi trebalo, jer pomenuto je da će opštine dobijati 19% više sredstava transfernih, grad Beograda 4%.
Naravno, za potrebe Beograđana to je jako malo, a za potrebe onih koji upravljaju Beogradom to je i suviše više nego što im treba, jer nesporno je da Grad Beograd raspolaže ogromnim finansijskim sredstvima za naše uslove. Tu mislim na čelnike Demokratske stranke, na gradonačelnika, s obzirom da je on postao vrhovni gospodar svega u Beogradu i samostalno odlučuje o trošenju sredstava, i to se radi na jedan način koji apsolutno nije za Beograđane nešto što treba i nešto što mi poslanici, koji se interesujemo za život Beograda i Beograđana, treba da osudimo.
Naime, bili smo svedoci da je proteklih nekoliko godina praktično Beograd podeljen na opštine prvog i drugog reda. Mi popularno volimo da kažemo da postoje tri prstena, centralne gradske opštine, drugi prsten koji čine Palilula, Voždovac, Zvezdara, Čukarica, Novi Beograd i Zemun i tzv. treći prsten, to je sedam prigradskih opština, i apsolutno se može konstatovati da postoji situacija u gradu da su te prigradske opštine postale opštine drugog reda.
Ako pogledate podatke, koji se koriste kao kriterijumi za raspodelu sredstava, površina, broja stanovnika, broja zaposlenih, eventualno neki problemi, imamo čudnu situaciju da, primera radi, sedam prigradskih opština po površini čine 65% površine Beograda. Kada je reč o broju stanovnika čine šestinu ukupnog broja građana Beograda, a kada je reč o obimu njihovih sredstava u odnosu na budžet grada Beograda, to iznosi svega 4%.
Ako se još uporedi sa podatkom da je budžet grada Beograda 500 miliona evra, onda možete shvatiti kolika je suma na raspolaganju gradonačelniku i njegovoj ekipi, a pogotovo na koji način se to troši.
Nekoliko kolega narodnih poslanika i ja prošle i ove godine koristili smo različite povode da upozorimo da se sredstva Beograda neracionalno troše, da su u pitanju neki projekti koji su megalomanskog karaktera, gde se ne može utvrditi koliko se novca troši, da je reč o klasičnom pranju para, jer kome bi razumnom čoveku palo na pamet da u centru grada pravi garažu, koja se nekoliko puta "otvara", prolongira se, gde ne možete uopšte utvrditi koliko se sredstava troši, a Beograd je inače generalno postao veoma uzak grad za broj vozila koja poseduje, zagađenost u centru grada je ionako velika i pravi se jedna garaža kao što je ispod Skupštine grada Beograda, gde se ionako velika gužva čini još većom, a ionako ekološka situacija pravi još gorom.
Grad Beograd je odobrio izgradnju jednog poslovnog projekta u Rajićevoj ulici, na obodu Kalemegdana, čija je površina 48.000 metara kvadratnih. Primera radi, jedno fudbalsko igralište ima površinu, odnosno dimenzije 100 puta 60, znači osam fudbalskih igrališta. Poenta je poslovno-ugostiteljski objekat, gde će se opet sliti enormna količina svega i svačega, to za Beograd neće biti dobro.
Ovo govorim iz razloga što su opštine, pogotovo ove opštine drugog kruga, Zemun, Novi Beograd, Čukarica, Zvezdara, Rakovica, Palilula, praktično ostavljene, a pogotovo ove prigradske, da se snalaze. Dok nekim od tih opština i uspeva da eventualno nešto sredstava uberu, zahvaljujući možda što se neke od njih pružaju u sam centar grada, kao Palilula, koja ima fantastično veliku površinu, ali dolazi do samog centra grada, jer počinje praktično na Zrenjaninskom putu, a ovde seže do Savezne skupštine, pa eventualno može preko poslovnog prostora, iznajmljivanja, i na drugi način da ubere jedan deo sredstava, a ove prigradske opštine su ostavljene same sebi.
To traje već godinama unazad, da prigradske opštine praktično nisu u mogućnosti, sem onih namirenja opštih troškova, nisu u situaciji da naprave nijedan investicioni projekat ili da grad Beograd pomogne da se tu nešto radi.
Praktično oko 900 miliona dinara je ostavljeno svim prigradskim opštinama da bi pokušale da učine nešto na svom razvoju, što je apsolutno nedovoljno. Za to vreme u centru grada, izneo sam podatak pre neki dan kada je bilo reči o strategiji za borbu protiv korupcije, kilometar gradskog puta košta, prema podacima Fonda za građevinsko zemljište Grada Beograda, dva miliona evra.
Da li će ikada opština Grocka, sa 1000 kilometara puteva, ne po toj ceni, jer je to iluzija, da poboljša život građana opštine Grocka, sa sredstvima kojima raspolaže. Sigurno neće.
I Beograd je nažalost primer nekih megalomanskih ambicija gradskih čelnika i verovatno delovanja urbanističke mafije, jer se nude projekti koji nisu potrebe Beograda, niti želje Beograđana, nego određene interesne i poslovne ambicije određenih ljudi, jer primera radi, most na Čukarici koji se pominje stalno se pomera njegovo ležište u odnosu na to kako se urbanistički plan pomera, a naravno rastu i troškovi.
Malo ljudi zna da je, primera radi, za vodovod Makiš 2, već sada od kredita koji je dobijen za te potrebe, potrošeno 400.000 evra za razne konsultantske usluge, a kako će tek biti kada izgradnja toga počne, a izgradnja prema podacima koje mam kasni već tri godine.
Znači, potrebno je unutar ovih brojeva koje sadrži Predlog zakona i sredstava koja su odvojena za pojedine opštine, potpuno sam ubeđen da će Grad Beograd ponovo zadržati neravnopravnost koju je uspostavio godinama pre, čak će SAD formalno imati osnov, reći će da su dobili povećanje sredstava transfernih samo 4% i tu ne može ništa da se uradi, i neće se ponovo uraditi ništa.
Ovo pominjem iz razloga što postoji apsolutna potreba da se naprave kriterijumi koji će važiti za sve i da ti kriterijumi budu mnogo širi nego što su do sada, da bi se pojedinim opštinama, koje to nisu u situaciji, bilo voljom političkih moćnika u Beogradu, bilo na drugi način, pomoglo da dobiju više sredstava, onoliko koliko njihovi građani zaslužuju.
Hvala, gospodine predsedavajući. Gospodine ministre, poštovane kolege narodni poslanici, mislim da danas na dnevnom redu Narodne skupštine imamo jednu izuzetno važnu temu i da treba o toj temi svi narodni poslanici da razgovaraju i uzmu učešća, jer je ovo tema koja direktno i indirektno utiče na naš život, naše društvo, na sliku o nama. Važno je da danas osvetlimo sve aspekte i ove teme i na koji način se država sukobljava sa ovom raširenom društvenom pojavom.
Inače, korupcija nije od juče, korupcija je postojala, postoji, verovatno će i postojati. Nema društva gde korupcije nema, više ili manje. Čak i ove zemlje članice EU, koje imaju o sebi izuzetno visoko mišljenje, proklamuju strategiju borbe protiv korupcije, što znači da je korupcija i kod njih prisutna. Ta njihova iskustva mogu biti i deo jednog prikaza kako se i mi možemo boriti protiv korupcije.
U višestranačkoj Srbiji korupcije je bilo i 90-tih godina. Tada su postojali možda i razlozi, mimo onih ukorenjenih u ljudima, postojali su i neki dodatni opšti razlozi koji su činili plodno tle za korupciju.
Imali smo sankcije, izolaciju od 1992. godine, građanske ratove u okruženju, oko milion izbeglica. Posle smo imali i agresiju NATO-a protiv naše zemlje, 78 dana i noći bombardovanja. Sve je to objektivno bio jedan okvir, plodno tle za razvoj korupcije. Međutim, korupcije tada nije bilo ili je bilo daleko manje u odnosu na ono što se dešavalo posle 2000. godine, kada je došlo do jedne eksplozije, erupcije korupcije na svim nivoima državne vlasti.
Danas ću pokušati kolegama poslanicima i građanima Srbije da, koristeći zvanična dokumenta i izjave, ukažem na nekoliko primera koji apsolutno pokazuju, potvrđuju da u našoj zemlji postoji korupcija i da još uvek nismo učinili skoro ništa da ovu negativnu društvenu pojavu suzbijemo. Ovo kažem skoro ništa, jer ne smemo da zatvaramo oči i pred onome šta međunarodna zajednica misli o nama vezano za način rešavanja ovog pitanja.
Naime, u Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, sinoć sam gledao taj dokument, na strani 44, gde se pominje korupcija u našoj zemlji, stoji konstatacija da obaveze Srbije i Crne Gore da suzbije korupciju su ostale uglavnom retoričke. To je sušta istina. Ovaj predlog odluke je prvi korak.
Naravno, donesen je niz zakona koji će sankcionisati dela koja čine sadržaj pojma korupcije, ali ovaj predlog odluke, o kome Narodna skupština danas raspravlja, jeste prvi značajan korak da se suzbije korupcija. Zbog toga ovu odluku treba podržati, ali i sadržaj odluke što pre operacionalizovati, što pre da se donesu svi ovi drugi segmenti koji u odluci stoje, od zakona do drugih mera koje su predviđene.
Korupcije ima. To nije sporno. Korupcija je naročito došla posle 5. oktobra, kada su, s jedne strane, u javnosti stalno držani govori u prilog tome da korupciju treba suzbiti, da je to opasno društveno zlo, da je korupcija to, to. Međutim, normativni okvir nije pravljen da se korupcija suzbije, da se krivci kazne.
Naprotiv, pravljen je takav normativni okvir da su postojale brojne šupljine, koje su davale mogućnost ljudima da se apsolutno obogate kroz različite vidove korupcije.
Ovde ću govoriti o nekoliko tema. Jedna od njih je pitanje javnih nabavki. Pre neki dan je direktor Uprave za javne nabavke u Republici Srbiji dao izjavu da je do sada Uprava ukazala na neispravnost u oko 80 tendera za javne nabavke, čija je vrednost bila skoro 90 miliona evra.
Ovo ne pominjem slučajno. Taj zakon o javnim nabavkama, koji je prethodna vlast donela 2002. godine, bio je samo jedan ram bez slike, koji je poslužio ljudima iz DOS-a da i te kako zloupotrebe mehanizme države i sebi verovatno pribave enormnu imovinsku korist. Ovde se pominje suma od 90 miliona evra, ko zna koliko je novaca u pitanju.
Da ovo nije samo tvrdnja jednog poslanika iz poslaničke grupe SPS mislim da potvrđuje i izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije, a o Savetu ću reći nešto kasnije, a mi smo narodni poslanici dobili te njihove izveštaje od 2001. godine do 2004. godine. Konstatuju u jednom delu svojih dokumenata da praktično Zakon o javnim nabavkama ne funkcioniše i da Komisija za zaštitu prava ponuđača ne funkcioniše više od godinu dana. Ovo je dokument iz prošle godine i u tom periodu je došlo preko 800 žalbi i da nema realne kontrole tendera za javne nabavke.
Možete i sami pomisliti kako to izgleda, tenderi se prave za određenog ponuđača. Prilikom kampanje za lokalne izbore u Beogradu prošle godine, SPS je bila u situaciji da javno govori o nekoliko slučajeva tih podešavanja tendera, međutim niti su mediji to hteli da prenesu, niti su državni organi hteli tada da reaguju. Možda nisu cenili da ima dovoljno dokaza, ali mi smo više puta govorili, primera radi, da u Beogradu to postoji i to na svim nivoima.
Pomenuli smo primer preduzeća koja rade jedan društveno važan posao za decu, važan posao za roditelje, prave i opremaju predškolske ustanove i onda smo na nekoliko primera u Beogradu došli do podataka, koje smo tada saopštili javnosti, da pojedine firme dobijaju posao na taj način što nude najpovoljniju, čitajte u prevodu najnižu, cenu za svoje usluge, da taj posao nikada ne završe, da ga završe loše, ali da Skupština grada da istoj toj firmi novi posao u novoj predškolskoj ustanovi.
Poznat vam je primer iz komšiluka, izgradnja garaže koja je otvarana ko zna koliko puta, sam Bog zna koliko je čelika i betona ugrađeno u tu skalameriju, a cena je više puta podizana i sve to na štetu građana Beograda, generalno svih nas.
To su neki primeri koji pokazuju kako se taj posao može na elegantan način odraditi, naravno negativno, i ljudi steći značajno bogatstvo.
U Beogradu smo takođe imali jedan zanimljiv slučaj, i to smo pominjali u kampanji za lokalne izbore, ali nažalost i to je ostalo van domašaja javnosti, zvaničnu izjavu direktora Fonda za građevinsko zemljište, gde on kaže da je Fond radio uspešno, da je prihodovao 83 miliona evra 2003. godine, da je rashod bio 65 miliona evra. Razlika je 18 miliona evra.
U zvaničnom izveštaju Skupštine grada Beograda, podeljenom odbornicima Skupštine grada, stoje drugačiji podaci.
Tvrdi se da je Fond prihodovao 93 miliona evra, rashodovao 79 miliona, razlika je 14 miliona evra. U vazduhu je ostalo četiri miliona evra. Predsednik Skupštine grada Beograda, naš kolega, kada sam ga pitao o tome ovde u Skupštini nije znao da mi da relevantan odgovor.
Ili o načinu rada Skupštine grada Beograda, zvaničan izveštaj kaže da je recimo izgradnja jednog kilometra saobraćajnice u Beogradu koštalo oko dva miliona evra. Dva miliona evra možda je za jedan kilometar autoputa i to prvoklasna izgradnja. To su zvanično podaci Skupštine grada Beograda.
Ne govorim bez podataka ili proizvoljno. Znači, jedan kilometar neke ulice u Beogradu koštao je dva miliona evra. Mislim da to samo po sebi dovoljno govori šta se sve radi u našoj državi i mislim da je to nešto protiv čega svi mi poslanici Skupštine Srbije i svi građani treba da budemo.
Mi socijalisti bili smo u situaciji da o ovoj temi govorimo i krajem 2003. godine, jer smo tada napravili jednu analizu rada Vlade koja je tada bila na čelu Srbije i tada smo konstatovali da u Srbiji, što naravno nije bilo teško, bilo je golim okom vidljivo, postoji korupcija i to u samoj Vladi Republike Srbije, da su predstavnici Vlade direktno bili umešani u brojne kriminalne afere koje su potresale politički život Srbije, da protiv njih nisu pokrenuti sudski postupci, nisu pokrenute istrage pred državnim organima, jer oni su bili zaštićeni kao beli medvedi, da je putem javnih konkursa i na aukcijama DOS dao poslove i prodao firme ljudima koji su bili ili iz vrha DOS-a ili njima bliski.
Neke moje navode potvrđuje izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije. Tačno se vidi, te taj i taj pomoćnik ministra, taj i taj zamenik ministra. Ko hoće da čita može mnogo toga da nađe.
Novi vlasnici su bili ljudi sa kriminalnom prošlošću ili su na taj način prali svoj novac. Tada smo imali sijaset afera, analitičari su do kraja 2003. godine pobrojali 63 afere u kojima su učestvovali predstavnici DOS-a.
Različite vrste afera, od zloupotrebe službenog položaja, pranja novca, trgovine oružjem itd. Mnogo vremena bi trebalo da sve to pobroji.
Sredstva javnog informisanja su bila preplavljena izveštajima o raznim vidovima korupcije, čiji su učesnici bili državni službenici od republičkog do lokalnog nivoa, čak i narodni poslanici nažalost, carinici, privrednici, rukovodioci u javnim službama i ustanovama. Naravno, dešavalo se mnogo toga lošeg.
Sve je to ukazivalo da je borba protiv organizovanog kriminala i korupcije, i pored povremenih uspeha, jer to se ne može preskočiti, neuspešna iz razloga što su pojedinci iz državnih organa bili u sprezi sa određenim kriminogenim grupama.
Sećate se da su sami predstavnici Vlade jedni druge prozivali, ali nikada to nije izašlo na videlo do kraja, ko je od njih bio u Šilerovoj, ko je bio sa pripadnicima surčinskog klana, ko se družio, pio viski, uživao u toj vrsti života i slično.
Nažalost, to je vreme kada su kriminal i korupcija zahvatili sve delove društva. Činjenica je da je Vlada formirala mnoge savete i stručne organe, ali rad tih organa objektivno nije bio uspešan, ostao je u drugom planu u odnosu na sve što se zbiva.
Čitajući sinoć izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije, moram vam reći da sam se slatko nasmejao, a verujem da ćete i vi kada budete čuli šta je, primera radi, predsednik Vlade, druge Vlade DS, potencirao kao predmet razgovora na Savetu za borbu protiv korupcije. Ovaj Savet za borbu protiv korupcije, on je formiran kao jedno stručno savetodavno telo, i možda je i hteo da napravi neki pomak, da potvrdi opravdanost svog postojanja. Ima dosta toga što je on naveo, ali to nije bilo praćeno do strane drugih državnih organa.
Moram vam reći da ima nekih tačnih konstatacija, da je jednostavno sve to urađeno na način da je formalno-pravno čisto, a vidi se iz vasione da je u pitanju pljačka. Da pomenem ovaj primer kako je Vlada reagovala tadašnja na rad Saveta za borbu protiv korupcije.
Naime, glavna stvar koja je interesovala predsednika Vlada tada, što govori naravno kako je DOS shvatao i rad tog saveta, a i govori o njima, verovali ili ne, pa kaže - ovim povodom premijer je članovima Saveta očitao lekciju da su istupali u medijima govoreći da su članovi Vlade stoka i upitao ih da li misle da se Vlada bori ili podupire korupciju.
Čak je tada predsednik Vlade pobunu građana na Konjarniku da zaštite svoja prava i da spreče nezakonito nadziđivanje, da kažem, poistovetio sa otporom građana koji su se protivili hapšenju Veselina Šljivančanina i pitao je zašto Savet nije i tim povodom reagovao. Citiraću vam: "Izrekao je teške optužbe na rad Saveta, od kojih je svakako najteža poistovećivanje pobune građana Konjarnika sa pobunom građana prilikom hapšenja Veselina Šljivančanina, smatrajući da se u oba slučaja radi o sukobu građana sa normativima". To govori kako je Vlada posmatrala rad Saveta i šta bi savet trebalo da čini.
Ima sijaset primera korupcije koji su bili, nažalost, deo našeg života posle 2000. godine kada je došlo do prave eksplozije toga. Mislim da je najveći kriminal, korupcija, nezakonito bogaćenje, izvršeno u vreme privatizacije, kada je za kratko vreme prodato oko hiljadu preduzeća u Srbiji, kada se za kratko vreme ogromno društveno bogatstvo prelilo iz društva, države u džepove.
Nažalost, tadašnja vlada, zato kažem nažalost, zato što je to nešto što pogađa sve nas, građane Republike Srbije, Vlada, država, DOS, pojedinci su direktno učestvovali u toj velikoj pljački.
Više puta sam ovde kao narodni poslanik ovde govorio kako to izgleda kada se afirmiše privatizacija, u kojoj je hiljadu preduzeća prodato za dve (u drugom javljanju ispravio: za jednu) milijarde evra. Pazite, hiljadu najboljih preduzeća za dve milijarde evra, a devedesetih godina mi socijalisti smo bili predmet kritike zato što je 49% "Telekoma", dakle, 49% vrednosti jednog preduzeća, prodato za milijardu i 536 miliona maraka. A ovde imamo situaciju da je hiljadu najboljih preduzeća prodato za dve milijarde evra.
U pitanju je ogromna pljačka, ne verujem da će do kraja biti razotkrivena. Nažalost, stvoren je jedan pravni okvir i u toj pljački su učestvovali svi ili gotovo svi ljudi iz prethodne Vlade, svako na svoj način i na svom nivou, ali je nesporno da je ogromno bogatstvo ukradeno. Pomenuću i "Sartid" kao potvrdu za to, a stoji i tvrdnja jednog od potpredsednika Vlade, pošto, kada su smenjeni, kada su završili svoj mandat, neki od njih su se raspisali, pa su nam onda objasnili kako je to u praksi izgledalo.
Jedan od potpredsednika Vlade je napisao knjigu, gde kaže da je u Vladi organizovana sesija da se dogovori kako napraviti strategiju da bi se građanima Srbije objasnilo marketinški da je privatizacija bila sjajna, samo što oni to ne shvataju i oni to ne osećaju. Inače, to je fantastična stvar, samo što to građani Republike Srbije ne razumeju. Ako bude marketing dobar, onda će se građanima objasniti iz prve ruke kako to izgleda praktično.
Pošto vreme za ovo izlaganje ističe, kada se budem drugi put javio, ja ću govoriti konkretno o, po meni najdrastičnijem obliku krađe koji se desio u Republici Srbiji, a to je primer privatizacije "Sartida", gde je jedno preduzeće prodato za 21 milion evra. Država je sebi, odnosno kupcu oprostila, verovali ili ne, ovde stoje te cifre, 1,7 milijardi dolara.
Dakle, oprostila 1,7 milijardi dolara, preduzeće je prodala za 21 milion dolara. Koristiću i izveštaj Saveta da bih potkrepio ove tvrdnje. Ima primer iz vremena bivšeg socijalističkog bloka, čini mi se u Ukrajini, da je jedna železara, koja je tri puta manja od naše, nakon promene vlasti je poništena odluka o prodaji te železare i ta je železara prodata šest puta skuplje nego naša. Znači, tri puta manja, a prodata nekoliko puta više.
Taj primer i još nekoliko koje ću izneti prilikom drugog javljanja, čini mi se da će pokazati koji je bio stepen kriminala, korupcije u našoj zemlji i kako je to rađeno i na kom nivou.
Poštovane kolege narodni poslanici, smatrao sam, naravno, i partijskom i ličnom obavezom moralnom da se javim povodom tvrdnji koje je izneo gospodin Omerović i pominjanje SPS-a i Slobodana Miloševića.
Naime, pet stvari su ovde vrlo zanimljive.
Pod jedan, cela priča je krenula oko dva mandata G17 i stvarno, čovek mora da se zapita, ako imalo ima u glavi, zašto se to ne posmatra kao jedno unutarpartijsko pitanje, unutar G17, zašto su socijaldemokrate toliko nervozne, gnevne, ozlojeđene, napadne na pominjanje Karića, ako sa njim nemaju veze?
Pod dva, kada je reč o socijalistima i toj vodi, blatu koje je bilo, samo da podsetim socijaldemokrate navodne da je predsednik njihove stranke šest godina bio član SPS-a, i to visoki funkcioner, treći je bio u SPS-u i prestao je to da bude kada mu je rečeno da se zakaže Skupština grada, a da on neće biti gradonačelnik.
Pod tri, mi smo imali vrlo korektnu, dobru i uspešnu saradnju sa radikalima i to ostaje kao činjenica, i nemojte vi da se osećate loše što smo mi sa njima sarađivali.
Pod četiri, socijaldemokrate ne postoje. To je samo fikcija, oni su ukrali partiju Vuku Obradoviću. Iz sale za sastanke uzeti su spiskovi koji su bili merodavan dokaz da je većina u tom trenutku bila Vukova, a posle toga na sudu nije bilo nečega što je moglo da potvrdi sve to.
Pod pet, dobro je, jako je dobro što je država reagovala u ovom slučaju i što će državni organi ispitati sve ovo što se zbivalo u proteklih nekoliko dana oko sednice Skupštine, oko budžeta i pokušaja da se pojedini poslanici kupe da bi glasali protiv budžeta i da obore Vladu. Zašto ovo kažem? Ako gospodin Mika Vlaović izađe i javno kaže, nudio mi je Karić više nego što je moja ukupna imovina, onda je obaveza drugih poslanika koji su bili u toj situaciji da javno kažu kada su razgovarali, s kim su razgovarali i koliko im je nuđeno, a da onda država preduzme sve što je u njenoj moći da tu pojavu eliminišemo i da znamo da pare ne mogu biti pre volje građana. Hvala.