Hvala. Poštovano predsedništvo, kolege narodni poslanici, gospodine ministre, pre 20 meseci Narodna skupština Republike Srbije je usvojila DOS-ov predlog zakona o privatizaciji za koji je tada, od resornog ministra i od čelnika DOS-a, rečeno da je proevropski, celovit, transparentan; da će se njegovom primenom u Srbiji stanje poboljšati, da će početi da teče med i mleko; da će se povećati efikasnost privrede, proizvodnja, broj zaposlenih; privući strani kapital i tada su pominjane neke milijarde maraka, da će se povećati životni standard itd.
Privatizacija je oročena tada na četiri godine i rečeno je da je to optimalno vreme da se sve završi. Primedbe, prigovori, predlozi opozicije tada su, od strane DOS-a, odbačeni kao zastareli, nesaglasni predlogu zakona, nepotrebni, kao što je bio i predlog SPS-a da zaposleni postanu vlasnici većinskog dela kapitala preduzeća, jer su ga oni i stvarali. U svakom slučaju predlog je usvojen takav kakav je i bio.
To je bilo obrazloženje predlagača i to formalno. Suštinski cilj je bio da se potpuno ukine društvena svojina, da radnici ostanu bez vlasništva i bez posla, a da Vlada postane jedini gospodar kapitala u Srbiji, da može privatizaciju da sprovodi kako želi, kako bi i preduzeća mogla da proda što jeftinije, bukvalno u bescenje, što je i činila, ali ne u meri u kojoj je želela.
Sada se zakon menja i to 26 članova su predmet izmene. Vreme, a i mesto, Narodna skupština Republike Srbije, jeste da kažemo - zašto se vrše izmene zakona.
Suštinski, Zakon o privatizaciji nije ispunio postavljene ciljeve ili data obećanja. Proizvodnja u Srbiji gotovo da i ne postoji, odnosno negativna je. Država ne ulaže u proizvodnju. U privredu nema direktnih investicija. Postoji veliki spoljnotrgovinski deficit, čuli smo - oko četiri milijarde dolara. Nezaposlenost u Srbiji je već dostigla cifru od skoro milion ljudi, a nezaposlenih će biti sve više i više. Eksperti se samo razlikuju u tome da li će nezaposlenih biti 250.000 ili 500.000. Strana pomoć se smanjuje. Povećava se otplata duga, koja će u budućim godinama biti sve veća i veća.
Umesto da nešto preduzme, Vlada Republike Srbije nas ubeđuje da ne razumemo reforme koje se sprovode, hvali se kako su ocene od MMF-a pozitivne, odlične, a ne govori nam da će pacijent, pivreda Srbije, da ostane bez kapitala, kako će sve bukvalno otići u paramparčad i da će šok terapija MMF-a, koju DOS sprovodi, to i proizvesti.
Stručnjaci OECD-a u svom izveštaju o sada već bivšoj SRJ, jer je i nju DOS ukinuo, kažu da je industrija zahvaćena tranzicionom recesijom. Eto šta oni o privredi naše zemlje misle. Primarno misle na Srbiju.
Naši pak stručnjaci, makar oni koji nisu deo establišmenta DOS-a, kažu da je stanje u privredi katastrofalno, da do tranzicione recesije nije ni došlo, a da će, kada recesija uzme maha, stanje u privredi samim tim biti još gore.
Zašto su rezultati u privatizaciji loši?
Zbog zakona i načina kako se privatizacija sprovodi. Vreme je pokazalo da su pozitivni primeri privatizacije oni koji su bili sprovedeni po prethodnom zakonu, koji su socijalisti usvojili, i gde su zaposleni vlasnici većinskog kapitala. U tim društvenim preduzećima stanje je dobro, preduzeća rade, zaposleni primaju lične dohotke. U tim preduzećima zaposleni, braneći svoj posao i svoju imovinu, nisu dozvolili formiranje kriznih štabova niti zaustaljanje proizvodnje.
Da je ovaj model privatizacije dobar, najbolje potvrđuju sama preduzeća koja su po tom modelu izvršila privatizaciju i rade, a to su "Tigar" Pirot, "Metalac" Gornji Milanovac, "Hemofarm", "Dunav" Grocka, "Apatinska pivara", "Planinka" Kuršumlija i mnoga druga koja uspešno rade.
Moram reći, u ime SPS, da nismo očekivali, a verovatno ni zaposleni, da će do političkih promena u Srbiji tako brzo doći, niti da će DOS imati takav odnos prema društvenom kapitalu i zaposlenima. Da smo znali šta će biti, privatizacija bi sigurno bila oročena, a time bi postojala mogućnost svih zaposlenih da brže uđu u proces privatizacije i da postanu vlasnici kapitala, jer su ga ionako stvarali, znači da postanu vlasnici preduzeća.
Naš stav je da bi zaposleni trebalo da budu vlasnici akcija većinskog paketa i mi smo, sledeći tu logiku u ovim izmenama i dopunama Zakona, predložili da zaposleni mogu osnovati konzorcijum radi kupovine kapitala, sa pravom kupovine po procenjenoj vrednosti kapitala ili imovine, bez javne aukcije ili tendera, a pod jednakim ostalim uslovima. U ovom zakonu, nešto bi moglo da bude povoljno po radnike.
Kako se privatizacija sprovodi i zašto je loša? U toku postupka privatizacije do sada menjana je metodologija procenjene vrednosti kapitala, a potrošeni novac za to, naravno, niko ne računa. Po rečima Vlade, jačaju se institucije Vlade, odnosno privatizacije i u njih se ulaže novac, naravno uz strane konsultante, a privatizacija kako bude. Uglavnom su prodata preduzeća koja imaju dobar poslovni prostor, tu su ugostiteljska i trgovinska. Imamo slučajeve da su u drugom krugu prodaje neka preduzeća prodata po višestruko nižim cenama, čak ima slučajeva gde je ta cena sto puta niža.
Nemamo novca, ministre, pa nismo mogli, ali oni bogataši koji to imaju, oni su to i učinili.
Imamo primer preduzeća prodatih budzašto, za nekoliko eura, sa obrazloženjm da imaju velike obaveze. Međutim, u praksi postoji situacija da jednostavno ljudi ne mogu da naplate svoja potraživanja, gde im se kaže - novac nećete dobiti, sudije neće doneti presudu u vašu korist, jedini način da naplatite to jeste da pristanete na ovu cenu koju vam mi diktiramo.
Naravno, primer privatizacije u negativnom smislu jeste zgrada CK, sa 22 sprata, sa nekoliko hiljada kvadrata podrumskog prostora, prodata je za 10 miliona maraka, a znamo da je prostor na Novom Beogradu za potrebe "Merkatora", bez građevine, prodat za 28 miliona maraka.
Poseban loš primer privatizacije predstavljaju stečajevi, bukvalno se uništava ono što je stvoreno i uglavnom se to radi da bi se obezbedio dobar poslovni prostor. Imam informaciju da je "Srboštampa" u centru grada, čija je imovina procenjena na 2,5 miliona maraka, oterana u stečaj zbog 10 hiljada maraka, a zaposleni o tome nisu ništa znali. Pitanje je kakva je situacija u Robnim kućama "Beograd", pa možda i u nekim drugim preduzećima, a pre neki dan je i "Beko" oteran u stečaj, sigurno zbog poslovnog prostora, jer ima vrlo atraktivne prodavnice u samom centru Beograda.
Za nas, poslanike SPS, predložene izmene i dopune zakona nisu prihvatljive, pored pomenutog, i iz sledećih razloga. Njima Vlada praktično potpuno preuzima ceo proces privatizacije.
Drugo, pravno lice sa većinskim društvenim kapitalom ne može da učestvuje u privatizaciji i ako je nosilac te vrste posla, a ako je učesnik, može da uveća svoju vrednost, može da promeni strukturu kapitala, da popravi tržišnu poziciju. Čega se Vlada plaši? Verovatno veće cene tih preduzeća, jer ako je i privatizacija oročena, a jeste, onda se to preduzeće mora privatizovati, ali će onda očigledno njegova cena biti veća, što Vlada ne želi.
Produžava se rok važenja zakona i to samo po sebi dovoljno govori koliko je do sada privatizacija bila uspešna. Zabranjuje se zaposlenima da eventualno povećaju svoje plate, ako za to ima uslova, jer Vlada jednostavno ne želi da se po bilo kom osnovu bilo šta promeni unutar preduzeća pre konačne prodaje. Vlada izbacuje predstavnike preduzeća iz lanca privatizacije.
Šta će predstavnik preduzeća, važno je da je tu Vlada i kupac. Deo sredstava iz privatizacije ide u budžet, budžet treba napuniti, to je primarna funkcija, jer se zna da je budžet osnov opstanka ove vlade. O preduzećima, privredi, Vlada jednostavno ne vodi računa. Stalno se govori da se stvara veoma uspešan ambijent za razvoj malih i srednjih preduzeća, a podaci i stručnjaci kažu da od toga nema ništa.
Nema sindikata koji zastupaju interese zaposlenih; naravno, oni Vladi nisu potrebni, jer mogu da traže da se pokaže veća briga za zaposlene, da se primeni socijalni program, a što ne želi da primeni i da prihvati, jer ističe da velika socijalna prava plaše kupca.
Na kraju, jedna naizgled tehnička stvar, ukida se obaveza kupca da dostavi potvrdu o izmirenim obavezama po osnovu ekstraprofita. To pokazuje da je zakon sam po sebi imao politički karakter, cilj koji je politički, a to je satanizacija socijalista. Nije ispunjen cilj o prikupljanju milijardi maraka u budžet Republike Srbije, jer su pravi vlasnici kapitala ostavljeni po strani, pa im sada ne treba smetati nekim nepotrebnim potvrdama, da legalizuju i reprodukuju svoj kapital.
Iz svega ovoga, a zna se da nismo glasali za sam zakon, smatramo da su ove izmene samo deo sistema uspostavljenog ranijim zakonom, da se on može veoma malo poboljšati i mi socijalisti ćemo biti protiv ovoga. Hvala vam.

Poštovano predsedništvo, kolege narodni poslanici, ljudska i manjinska prava i građanske slobode su jedna za život ljudi veoma važna oblast, jako atraktivna i mnogo eksponirana, pogotovo u zadnjih petnaestak godina, što je pokazalo u tih 15 godina i svoje lice i svoje naličje.
Samim tim postoji i potreba da se kaže nešto više i o jednom i o drugom - šta je to što naša zemlja ima, koje su to međunarodne konvencije koje smo prihvatili, potpisali, šta je to što smo uradili, a šta nismo, odnosno u čemu bi trebalo napraviti određena poboljšanja ako za to, objektivno, postoji potreba.
Pre svega - nešto o ljudskim pravima. Otkako, što kaže narod, postoji i sveta i veka, postoji borba čoveka za ljudska prava. Sam ili u zajednici sa drugima čovek se stalno borio da proširi taj spektar prava i u tome, objektivno, i uspevao. Da ne pominjemo istoriju borbe čoveka da poboljša i uveća korpus ljudskih prava i ona dokumenta koja su tokom vekova doprinela da se posle Drugog svetskog rata u Organizaciji UN usvoje odgovarajuća dokumenta, koja služe kao pravni okvir za bilo kakvu priču o ljudskim pravima i građanskim slobodama.
Da podsetim - posle Drugog svetskog rata usvojena je Opšta deklaracija o pravima čoveka, Pakt o političkim i građanskim pravima, Pakt o ekonomskim i socijalnim pravima, kao i brojna druga dokumenta kojima je uspostavljen, kako se to obično kaže, koherentan i celovit sistem zaštite prava čoveka, bez obzira na pol, jezik ili veru. To stoji u Povelji UN u glavi 1. član 1.
Regionalne organizacije, kao što su OEBS, Savet Evrope, Organizacija američkih država i druge, takođe su imale objektivno značajnu ulogu u kodifikaciji ljudskih prava. Što se, pak, tiče unutrašnjeg pravnog poretka, ljudska prava i slobode su uključivani u ustavno-pravna akta u meri u kojoj su to dozvoljavali unutrašnji politički odnosi i u zavisnosti, normalno, od opredeljenja vladajućih snaga. U novije vreme odredbe o ljudskim pravima ratifikovanjem i potpisivanjem međunarodnih ugovora bivaju uključene u unutrašnje pravne sisteme država.
Početkom DžDžI veka, sa promenom odnosa snaga u svetu, nestankom bipolarizma, ljudska prava postaju imperativ, najveća vrednost tzv. međunarodne zajednice. Logično je da čoveku treba da budu dostupna sva prava koja se odnose na građanska prava i slobode, ekonomska i socijalna prava, kao i druga prava vezana za životnu sredinu, razvoj i tako dalje. Ljudska prava treba da budu svim ljudima dostupna i svi, logično, treba da ih poštuju.
To bi trebalo, a nije uvek; ljudska prava su objektivno postala predmet političke manipulacije. Zaštita ljudskih prava je postala izgovor za kršenje nacionalnog suvereniteta i teritorijalnog integriteta država, nelegalno i nelegitimno mešanje u unutrašnje odnose država. Takvih pojava je bilo i ranije, a sada ih je mnogo više. Mnogo je teoretičara, boraca za ljudska prava, humanista, i to širom sveta, koji govore o takvim zloupotrebama ljudskih prava.
Ja ću samo pomenuti, između ostalog, i Noama Čomskog koji govori da je Amerika bila šampion posle Drugog svetskog rata u zloupotrebi ljudskih prava, kako on kaže, ljudskih prava kao nejasnog i nestvarnog cilja koji se nameće drugima, a radi jednog vrlo praktičnog cilja - to je ostvarenje američkih strateških interesa.
Postoje brojni primeri u svetu koji govore da zapadne zemlje, predvođene Amerikom, sve ostale zemlje dele na dobre i loše, ne po kriterijumu kvaliteta ljudskih prava ili demokratskih odnosa u zemlji, već samo na osnovu toga da li služe američkim strateškim interesima, za uvoz njihovih proizvoda i za plasman kapitala.
U novije vreme, posle 90-tih godina, zapadne zemlje, uključujući logično Ameriku kao lidera, ignorišu sve svoje unutrašnje probleme i opominju druge kako krše ljudska prava, prava etničkih zajednica, kako se bave svim drugim stvarima....

Recite vi meni, molim vas, tekst koji se ne može menjati, šta je on? On je povod za priču o ljudskim pravima i pravima manjina.

Onda, dajte da mi odmah glasamo i da završimo priču.

Nije tačno da se ne držim dnevnog reda, ovde je reč o ljudskim pravima i građanskim slobodama i pravima manjina....

Molim vas, da bi se videlo šta sadrži ovaj dokument, moramo da znamo šta su ljudska prava; da bismo znali da li naša zemlja poštuje prava manjina, moramo da znamo koja su to prava manjina.

Znam da je vama neprijatno da slušate, tačno, povodom konkretnog akta ja pričam. Vi možete da me sprečite, možete da mi zabranite, ali ne možete me sprečiti da govorim o ljudskim pravima, građanskim slobodama i pravima manjina.
Dakle, nije važno, mi ovde danas raspravljamo o jednom dokumentu sa kojim želimo da pokažemo valjda i sebi i drugima da smo prihvatili nešto što se zove korpus ljudskih prava i građanskih sloboda i korpus manjinskih prava. Dozvolite mi da povodom toga kažem određene stvari; normalno, govorio sam o tome, zavisi ko kako sluša, ali neću da se osvrćem na to.
Znači, važno je šta piše u dokumentima, ali je još važnije kako to ko primenjuje i kako to tumači. Ovo pominjem iz jednog prostog razloga što je naša zemlja Srbija, Jugoslavija, zadnjih desetak godina bila predmet međunarodnog interesovanja, vezano za ljudska prava, a kasnije i direktne zloupotrebe, vezano za brojne napise koji su se pojavili o kršenju ljudskih prava i građanskih sloboda i o kršenju manjinskih prava.
Da li je to baš tako? Pokazalo se u ovih proteklih 10-tak godina da je to bio deo šireg scenarija, gde su nevladine organizacije (ne sve, čast pojedinim) u odbrani ljudskih prava pravile izveštaje, vodile kampanju, branile prava pripadnika određenih manjina, po pravilu određene etničke zajednice, da bi dokazale i pokazale da u Srbiji postoji kršenje ljudskih prava i manjinskih prava.
To je iskorišćeno kasnije, 1999. godine, svi se sećamo, kao konkretan povod za intervenciju na Saveznu Republiku Jugoslaviju, uz obrazloženje da se želi sprečiti humanitarna katastrofa, odnosno da su ljudska prava iznad državnog suvereniteta i da međunarodna zajednica treba da primeni sve mere da se ta ljudska prava poštuju i humanitarna katastrofa spreči.
Poznato je, to nije nešto što se ne zna, ali se retko i pominje da je to bio samo jedan izgovor, da uopšte nisu tačni podaci vezani za broj pripadnika manjina koji su tada napustili prostor Savezne Republike Jugoslavije i Kosova i Metohije; poznato je da je sam UNHCR davao veoma različite podatke, od nekoliko desetina hiljada do nekoliko stotina hiljada; i to jeste bio povod.
O kršenju ljudskih prava se danas manje priča. O kršenju ljudskih prava se posle 5. oktobra gotovo i ne priča. Da li je moguće da ljudska prava nisu sada predmet interesovanja naše zemlje ili je u oblasti zakonodavstva načinjen tako krupan napredak da se može reći da je normativno sve u redu, ali u praksi nije.
Praksa je u stvari pokazala da se iste norme u drugo vreme drugačije tumače. Niko ne pominje ljudska prava Srba, Crnogoraca, Roma, koji su proterani sa Kosova i Metohije, kojima nije stvorena mogućnost da se vrate u svoje domove, koji nemaju objektivno ni uslova da kao pripadnici ove zajednice, kao ljudi koji imaju svoja zajamčena prava budu u situaciji da se vrate na svoja ognjišta.Niko ne pominje i brojne druge primere kršenja ljudskih prava ili pogoršanih međunacionalnih odnosa; to je nešto što sada objektivno postoji, a ne pominje se.
(Predsednik: Da li želite da koristite i narednih 10 minuta? Molim da se držite teme.)
Da. Sastavni deo ove povelje o ljudskim i građanskim pravima i pravima manjina jesu i manjinska prava. Postavlja se jedno logično pitanje - šta je to što naša zemlja nije normativno uredila, ili obrnuto - da li je prihvatila sva međunarodna dokumenta koja su vezana za položaj manjina i da li ih poštuje.
Kolega pre mene, a čini mi se i uvodničar, pomenuo je nekoliko međunarodnih dokumenata koji služe kao standard za uređenje pitanja prava položaja manjina. Tu je pomenuta i Okvirna konvencija o pravima nacionalnih manjina i mnoga druga međunarodna dokumenta.
Moramo reći, jer se to svesno zaboravlja, da je naša zemlja Srbija, SRJ, potpisala sve međunarodne dokumente koji regulišu položaj manjina. Znači, objektivno naša zemlja jeste prihvatila standarde vezane za manjinsku politiku, ali, nažalost, imamo jednu paradoksalnu situaciju - da se od nas traži, i to upravo od onih zemalja koje to nisu učinile, da mi primenjujemo ono što one negiraju.
Manje se zna da SAD, primera radi, ne priznaju nacionalne manjine, one priznaju samo etničke grupe, ali samo u meri u kojoj to ne dovodi u pitanje karakter sistema ili eventualno da se postave neka druga prava. Francuska ne priznaje manjine, niti je potpisala Okvirnu konvenciju o zaštiti manjina. Nemačka priznaje samo određene manjine, i to samo one koje su malobrojne, da bi što manji bio spektar prava i obaveza.
Znači, naša zemlja jeste prihvatila te međunarodne standarde i primenjivala ih. Ovde ima mnogo poslanika sa prostora AP Vojvodine koji mogu posvedočiti da li je ili nije u našoj zemlji taj korpus manjinskih prava primenjen.
Brojni su podaci koji vrlo taksativno govore šta je u protekloj deceniji učinjeno u poboljšanju manjinskih prava. Brojne škole, osnovne, srednje, mogućnost studiranja, otvaranje fakulteta na jeziku manjina, izdavačka delatnost, pravo u oblasti kulture, očuvanja jezika, sve je to nešto što objektivno doprinosi zaštiti pripadnika manjina. Na Kosovu i Metohiji je naravno bilo toga, ali imali smo jedan paradoksalan slučaj - da su pripadnici manjina krajnje selektivno koristili ta svoja prava.
Postavlja se jedno logično pitanje, šta u ovoj povelji nedostaje ili da li ima u ovoj povelji nešto više u odnosu na ono što je bilo ranije da bi se mogao dokument oceniti kvalitativnim. Da li pripadnici manjina u ovoj zemlji imaju međunarodnim dokumentima zagarantovana prava? Imaju. Da li ih koriste? Da. Da li su zadovoljni? To je već subjektivno pitanje.
Pre neki dan je na severu Vojvodine potpisan jedan protokol o saradnji devet opština po nacionalnom ključu. Postavlja se jedno logično pitanje - šta je to što pripadnici mađarske nacionalne manjine nemaju kao pravo ili šta je to što građani Srbije i ostali imaju, a što pripadnici mađarske nacionalne manjine nemaju, da postoji potreba da se njihov položaj i pravo unapredi posebnim protokolom? Ako je osnov za zaključenje protokola isključivo nacionalni, onda to, izvinite, nije nešto što može doprineti razvoju ove zemlje, poboljšanju odnosa u Vojvodini, a kamoli nešto što može koristiti budućnosti.
Ovo govorim i u kontekstu izjava koje se mogu čuti čak i od čelnika ove vlade, i čak u današnjim novinama resorni ministar kaže - Vojvodina država. Ako će Vojvodina biti država, onda ovaj protokol objektivno jeste korak ka daljem cepanju Srbije i nazovi države.
Niko ne govori o zloupotrebi manjinskih prava i niko ne pominje prava ljudi koji nemaju mogućnost da se vrate. Niko ne govori o pravima Srba, Goranaca, Roma i o svemu onome što se zbivalo u protekle dve godine. Zašto? Zato što se objektivno sve to želi zaboraviti. Ima možda još nedostataka koje ovaj dokument objektivno sadrži, ali mislim da je najveći nedostatak ovog dokumenta upravo u tome što ne sledi ceo sadržaj Okvirne povelje za zaštitu nacionalnih manjina, ne sadrži nijednu odredbu vezanu za obaveze pripadnika manjina.
Ovo ne govorim slučajno. Mi smo, nažalost, imali to gorko iskustvo da su pripadnici manjina zloupotrebljavali manjinska prava i kao pripadnici manjina ponašali se krajnje loše prema pripadnicima većinskog naroda i prema državi.
Najeklatantniji primer takvog odnosa su pripadnici albanske manjinske zajednice i njihovo ponašanje 90-tih godina u Srbiji i SRJ, kada su, ostvarajući neke druge interese, a sada se vidi i koje - stvaranje etnički čistog prostora i nezavisne države i verovatno stvaranje neke nove albanske države na Balkanu - krajnje selektivno koristili ono što im je država obezbeđivala. Tada je postojala i mogućnost, a oni su to oberučke koristili, da nabavljaju određena dokumenta, da koriste putne isprave ili slično, ali zato nisu želeli da ispunjavaju obaveze prema državi, nisu želeli da služe vojni rok itd.
Ovo pominjem iz prostog razloga što Okvirna konvencija o pravima manjina sadrži pasus koji je pročitao i moj kolega Pelević, a koji sadrži vrlo precizno određenje da pripadnici manjina pored prava imaju i obaveze, a te se obaveze mogu svesti na četiri: da poštuju nacionalno zakonodavstvo, zakonodavstvo države u kojoj žive; da poštuju prava drugih građana, i onih građana koji su pripadnici većine, ali i drugih građana koji su pripadnici određenih manjinskih zajednica; da poštuju teritorijalni integritet i nacionalni suverenitet države.
Mislim da je najveći minus ovog dokumenta upravo u tome što ne sadrži i ovo određenje. Zašto ovo kažem? Imamo, nažalost, u protekle dve godine mnogo primera baš na polju manjinske politike, koji se svesno prećutkuju, jer se naravno ne želi menjati nametnuta loša slika o prethodnim godinama, niti se želi promeniti tu bilo šta ili reći da je u prethodnom periodu manjinska politika bila dobra.
Mislim da je ministar za manjinska pitanja sam priznao da je na području Novog Pazara u protekle dve godine bilo više incidenata nego u 10 godina pre toga, što govori o pogoršanim međunacionalnim odnosima. Logično je da se to stavlja u drugi plan i da se pokušava objasniti nekim drugim razlozima, ali pošto je čovek ministar on ne može da kaže, što je i tačno, da mi nemamo međunarodna dokumenta koja to pokrivaju.
Ima i brojnih drugih primera koji govore da manjine ne smeju zloupotrebljavati manjinska prava, da treba da imaju sva prava koja im omogućavaju očuvanje manjinskih posebnosti, ali da pre svega manjine jesu pripadnici ove države, da su državljani ove države i da treba da poštuju ta osnovna ljudska prava i slobode.
Dakle, kada se pogleda ceo ovaj dokument on jeste objektivno jedan spisak lepih želja, popis prava koji je sadržan u nekim međunarodnim dokumentima. On objektivno jeste nešto što naša zemlja ima, ali tu, sem jednog ili dva elementa, nije napravljen radikalno neki novi pomak. Čak mislim da u oblasti manjinskog pitanja on predstavlja korak nazad, da sadrži brojne slabosti koje se objektivno ne mogu opravdati. Možda će se pokušati da se one u nekom budućem periodu kroz razne zakonske akte, dokumenta prikriju, ali je činjenica da dokument nije konzistentan, da je objektivno površan, da nije rešio sva pitanja, odnosno da je neka pitanja ostavio za kasnije.
(Predsednik: Upozoravam vas na prekoračenje dozvoljenog vremena.)
Hvala, završavam. Dakle, dokument koji se danas nalazi na dnevnom redu Skupštine jeste samo jedan spisak lepih želja, bez objektivne vrednosti, iz prostog razloga što je ogroman broj tih odredaba već sadržan u dokumentima Srbije. Više SRJ ne postoji, vi ste je ukinuli, ali postoji u dokumentima Republike Srbije, u međunarodnim dokumentima koje smo prihvatili. Ovo je objektivno samo jedan dokument koji treba da zamaže oči i da služi kao jedna šarena laža, kao i svi drugi dokumenti koji su usvojeni unutar ove priče o državnoj zajednici Srbija i Crna Gora i njenom postojanju.

Poštovane kolege narodni poslanici, u pravu je kolega Dragan Jočić, jesu poslanici SPS-a podržali Predlog zakona o pravima i slobodama pripadnika manjina u saveznom parlamentu, i dali su više amandmana kojima su poboljšali...

... sadržaj tog zakona. Pogrešno tumačenje od kolege Dragana Jočića jeste u tome što smo mi danas rekli da nisu sve odredbe tog zakona koje regulišu...

... zbog toga smatramo da je to najveći nedostatak ove odredbe. Hvala.

Poštovano predsedništvo, kolege narodni poslanici, gospodine ministre, o promeni Ustava Republike Srbije se dosta govori u zadnje dve i po godine, DOS najviše, i to sa manjim ili većim intenzitetom, ne objašnjavajući u čemu je problem sa postojećim ustavom, šta su njegovi nedostaci, ako ih ima, već se daju negativne i paušalne ocene, po pravilu, kada pažnju javnosti treba skrenuti sa loših poteza aktuelne vlasti ili problema koji postoje u Srbiji. U isto vreme, Ustav Republike Srbije se kršio neograničeno, kad god je to DOS-u trebalo, a o tome se ćutalo ili je to proglašavano saglasno Ustavu Republike Srbije.
O promeni Ustava se razgovaralo i pre nekoliko nedelja kod predsednice Narodne skupštine, a povodom predsedničkih izbora i njene tadašnje obaveze da raspiše izbore. Tada je promena Ustava iskorišćena kao suštinski razlog da se izbori ne održe, odnosno da ne budu raspisani. U toj odluci stoji da će izbori biti održani nakon što se izvrši usaglašavanje Ustava Republike Srbije sa Ustavnom poveljom.
Tada sam u razgovoru sa predsednicom Narodne skupštine, u ime SPS-a, a povodom Ustava, pošto je i to bila jedna od tema, izneo stav da je SPS protiv promene Ustava Republike Srbije, jer je u pitanju dobar ustav koji je donet, kako kaže jedan dobar poznavalac ustavno-pravne materije, na principima moderne države, i kada se pogleda njegov sadržaj videće se da je malo modernih rešenja koja ne mogu na osnovu tog ustava biti usvojena.
Postojeći ustav ima kvalitet koji se ne može prenebregnuti. Njime je uspostavljeno pravno i teritorijalno jedinstvo Republike Srbije. Taj ustav drži Srbiju na okupu i on je kohezioni faktor. Uostalom, Ustav Srbije i u praksi je više puta bio na ispitu kod građana i taj ispit je uspešno položen. Ovaj ustav je praktično 15 puta na izborima proveravan i tu je na najbolji način potvrdio svoje vrednosti.
Ustav u stvari (to je suštinski razlog ove priče o promeni Ustava) sadrži određena rešenja koja nisu po meri DOS-a i interesa koje DOS zastupa, pa se zato Ustav i menja. Primera radi, rešenja o predsedniku Srbije. Pokazala se praznom priča o velikim ovlašćenjima predsednika Republike. Džabe velika ovlašćenja kad kandidat DOS-a ne može da pobedi na neposrednim izborima, čak i ako se smanjuje izborni cenzus u vreme održavanja izbora.
Očigledna je namera DOS-a da izmeni način izbora predsednika države i da, umesto neposrednih izbora, to prebaci u parlament i da tu, uz pomoć skupštinske većine i novoformiranih fantomskih poslaničkih grupa, obezbedi većinu potrebnu za izbor predsednika države.
U razgovorima o Ustavu sam rekao, a i danas ću to potvrditi, da će SPS u odnosu na promenu Ustava nastojati svojim učešćem da se izbori za dve stvari. Prvo, da se Ustav Srbije ne menja na neustavan način. Kako se Ustav menja, poznato je, sadržano je u Ustavu. Ne može se prihvatiti ustavni puč, kao što je to već učinjeno sa Ustavnom poveljom. Drugo, takođe želimo da kažemo šta je za nas socijaliste neprihvatljivo u promeni Ustava. Naime, mi nećemo prihvatiti da se pod firmom regionalizacije Srbije izvrši, praktično, federalizacija Srbije, cepanje Srbije, njena feudalizacija.
Nećemo prihvatiti elemente državnosti u sadržaju autonomije. Nećemo prihvatiti ništa što bude na štetu Srbije. Smatramo da Srbija treba da ima predsednika izabranog na neposrednim izborima. Biće sigurno i više drugih pitanja o kojima će socijalisti izneti svoj stav, ali o tome ćemo razgovarati kada budu konkretna pitanja na dnevnom redu.
Povodom komisije za pripremu zakona o načinu i postupku promene Ustava, rekao bih nekoliko stvari. Videćemo da li će komisija kroz rešenja naizgled tehničkih pitanja izvršiti suštinske izmene odredaba koje regulišu način promene Ustava i time utvrditi put za ostale neustavne promene.
Povodom sastava komisije - nije uvažen princip i potreba proporcionalne zastupljenosti svake poslaničke grupe u parlamentu. Ovaj odnos, kada su u pitanju narodni poslanici, napravljen je bez nekog čvrstog i tačnog kriterijuma, da kažem odoka. Kada se ustavna komisija bude formirala, onda ovo treba ispraviti i mora se znati koji broj poslanika se uzima kao mera zastupljenosti neke poslaničke grupe.
DOS ne može i smatram da nije ni pošteno da sada nastupa kao celina. Pre dva dana, kada je jedno drugo pitanje bilo na dnevnom redu - raspodela mandata u budućoj Skupštini Srbije i Crne Gore - i kada je nama socijalistima trebalo oteti dva mandata, postupilo se drugačije. Onda je prikazana drugačija struktura DOS-a. Ne može se jedanput ići zajedno, a drugi put podeljeno; ako postoje različite poslaničke grupe onda treba utvrditi da sve poslaničke grupe budu zastupljene u toj komisiji.
Zašto su u ovu komisiju uključeni predstavnici Koalicije "Povratak" sa Kosova i Metohije, odnosno jedan njen predstavnik? Nisam ubeđen da je to dobro rešenje, pošto je poznato da ta koalicija na izborima na Kosovu i Metohiji nije dobila podršku biračkog tela. Oni su tu izgleda samo zato što Vlada Republike Srbije stoji iza njih.
Uostalom, Vlada Republike Srbije je i finansirala izbornu kampanju, praktično vodila u ime te koalicije kampanju na izborima, i medijski i na svaki drugi način pokrila sve aktivnosti Koalicije "Povratak". Naravno samo one za koje se smatralo da su dobre, a one loše se i ne pominju, kao ni ugled te koalicije među srpskim i ostalim življem na Kosovu i Metohiji.
Logično bi bilo da jedan od poslanika ove skupštine koji živi na Kosovu i Metohiji bude član ove komisije. Naime, mi u našem parlamentu imamo više poslanika sa Kosova i Metohije i logično je da jedan od njih bude član te komisije.
Na kraju, pošto se svi iz DOS-a pozivaju na Ustavnu povelju, kao razlog za promenu Ustava, želeo bih da pomenem da u Povelji stoji obaveza država članica zajednice da u roku od šest meseci od stupanja na snagu Ustavne povelje, a to je 4. februar ove godine, izvrše izmene svojih ustava ili donesu nove ustave. Ova komisija ne govori da je reč o jednom ili drugom. Mi smatramo da je racionalno da se prave izmene postojećeg Ustava, umesto izrade novog; takođe, da se izvrše izmene u odnosu na usvojenu Ustavnu povelju i da rešenja koja objektivno nisu izdržala probu vremena budu zamenjena.
U svakom slučaju, komisija mora i zvanično da utvrdi rok u kome ceo postupak oko promene Ustava mora biti završen. Mi znamo da je to šest meseci. Ovo kažem jer se završetak ovog posla uzima i kao razlog za odlaganje predsedničkih izbora, pa može biti i zloupotrebljen kroz beskrajno odlaganje, što će samo pojačati političku krizu u zemlji koja već duže vreme postoji. Srbiji nije potreban novi ustav, koliko su potrebni novi izbori i nova vlada. Promena Ustava ne može i ne sme biti izgovor za odlaganje izbora u Republici Srbiji. Hvala vam.

Kolege narodni poslanici, kolega Cvetković je podneo amandman u ime poslaničke grupe, sličan ostalim koje smo podneli, gde pokušava da reši osnovni problem ovog zakona, a osnovni problem ovog zakona je u tome što nije pošten. To je suština i to se vidi iz aviona.
Mislim da i prethodni govornik ni sam ne veruje u ono što je nama pričao. Niko ovde ne pokušava da manjinu pretvori u većinu ili slično, niti je to moguće. Reč je ovde o prostoj stvari. Primer Dontovog količnika na broj poslanika - to su mi čak rekle i kolege iz DOS-a, a nema razloga da im ne verujem, ljudi su koji se bave matematikom - direktno opredeljuje broj mandata koji će dobiti pojedine poslaničke grupe u budućem parlamentu.
Jedno je kada računate na 37 poslanika, koliko je SPS dobila 2000. godine, to je 14 mandata. Drugo je kada računate na 32, tada je u pitanju 12 mandata. Tu je stvar prosta, dva mandata se nama kradu. Jedan će dobiti onaj ko je nagrađen za svoje prisustvo ovde i za glasanje, za podršku vladinim predlozima, a drugi će dobiti DOS. U strukturi mandata koji se dobiju takva će biti raspodela i nema uopšte razloga za bilo kakvu priču i bilo kakve velike reči.
Ako predlagač ovog zakona ne zna ko je zakoniti ovlašćeni predstavnik Socijalističke partije Srbije neka pita gospodina Šabića. Sedi ispred njega svakog dana i ima vremena da ga pita, s obzirom da je gospodin Šabić, kao resorni ministar koji reguliše ovo pitanje, doneo jedno rešenje. Prema tome, stvar je i tu prosta.
Mi smo podneli amandman (kolega Cvetković, a i pre toga) kojim tražimo da se broj poslanika utvrdi prema broju glasova koji su dobile političke stranke i koalicije. Znači, DOS ima mogućnost da reši pitanje svojih mandata unutar svoje koalicije, ali on to ne želi. Zašto? Zato što su u međuvremenu formirane fantomske poslaničke grupe; a ne bi bilo problema da se primenjivao Zakon o izboru narodnih poslanika i da su rešavana pitanja koja je SPS tražila od aprila prošle godine.
Ako neko osam ili devet meseci ne želi da reši nijedno pitanje koje mi postavimo, ne reši pitanje pet spornih mandata, u celom tom periodu nalazi administrativne i druge prepreke da to pitanje ne reši, onda mi nemamo šta da pričamo o pravu, pravdi i poštovanju zakona. To je osnovni problem ovog zakona i predlagač uopšte nema potrebe da nam objašnjava. Mi znamo šta je suština. Suština je da se poveća čak i broj mandata koji je DOS dobio. Malo je 174. Malo je, jer taj broj 174 očigledno ne obezbeđuje ono što DOS-u treba u Saveznoj skupštini i time će se samo utemeljiti ovo što je napravljeno.
Rezultati iz decembra 2000. godine su tu jasni. Juče sam pomenuo i nema potrebe da ponavljam. Zna se koje su političke stranke i koalicije učestvovale u izborima. Primenom ovog zakona, gde poslaničke grupe postaju nosioci prava na dobijanje mandata, potpuno menjamo izbornu volju građana.
Juče sam osporio pitanje 13 mandata poslanika koji su podneli ostavke. To je nečuveno, nepoznato. Neko je podneo ostavku, dao o tome pismenu izjavu i u međuvremenu jedan odbor konstatuje da to ne važi; plus desetak spornih mandata. Kada se podeli broj glasova koje su pojedine koalicije ili stranke dobile u odnosu na broj mandata, otprilike na svakog poslanika dolazi po 14.000 glasova. Znate onda koliko je hiljada ljudi ugroženo ovim i da to predstavlja primer kršenja ljudskih prava. Ovim je oštećeno 287.000 birača Srbije.
Da li će podnosilac zakona, ako ovaj zakon o lustraciji bude usvojen, biti zbog ovoga lustriran? Naravno da hoće. Ovo je najeklatantniji primer kršenja ljudskih prava i to osnovnog ljudskog prava, prava da bira, a predlagač očigledno o tome ne vodi računa.
Mi smo podneli ovaj amandman sa željom da pokušamo da tu osnovnu, sistemsku grešku ovog zakona ispravimo i zato smo i predložili da osnov za raspodelu mandata budu glasovi iz decembra 2000. godine. Sve ostalo je farsa, čista politika i vrlo konkretan interes DOS-a.
Problemi unutar koalicije DOS nas se ne tiču. Nas se tiču naši mandati. Malo je što nam je ukradeno pet mandata u Republičkoj skupštini, nego nam se kradu još dva mandata u budućoj zajednici i zato smo i podneli ovaj amandman, da tu osnovnu nepravilnost, da tu krađu ispravimo.

Kolege narodni poslanici, iz Demokratske stranke me upozoravaju - traži svoje mandate jer ti pripadaju. To upravo i činim.
Ovaj amandman koji je podneo kolega Perić, odnosno obrazložio u ime grupe narodnih poslanika poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije, upravo ima za cilj da ono što su građani Srbije iskazali decembra 2000. godine i ono što jeste realan odraz volje građana Srbije iz decembra 2000. godine, da to bude i osnov za broj mandata koji stranke odnosno poslaničke grupe imaju i u toj Skupštini Srbije i Crne Gore.
Imamo jednu paradoksalnu situaciju u Narodnoj skupštini Republike Srbije, da postoje poslaničke grupe koje nisu učestvovale u izborima, a sada tako formirane poslaničke grupe polažu pravo na mandate u toj budućoj Skupštini Srbije i Crne Gore.
Neprimenjivanjem Zakona o izboru narodnih poslanika veštački je promenjen odnos snaga koji su građani Srbije utvrdili svojim glasovima. Naime, u pitanju mandata narodnih poslanika primenjuju se apsolutno dvostruki aršini.
Mi socijalisti smo još od aprila prošle godine tražili da nama pripadnu mandati koje smo dobili 2000. godine i smatramo da je to naše pravo apsolutno legitimno i da ima sijaset dokaza koji to naše pravo potkrepljuju. Međutim, Administrativni odbor nije želeo o tome da odlučuje. To pokazuje nameru skupštinske većine da to pitanje ne reši.
Međutim, u isto vreme bili smo svedoci da je Administrativni odbor ekspresno rešio pitanje spornih mandata pojedinih stranaka unutar DOS-a, koje su takođe imale svoje unutrašnje probleme.
Na primer, bivše kolege Karaičić i ostali su za jedan dan ili noć zbrisani preko Administrativnog odbora iz ove skupštine, iz prostog razloga što su se suprotstavili ili su u tim unutrašnjim problemima ostali u manjini, ali Administrativni odbor tada nije tražio dodatna dokumenta, dodatne dokaze, nije se obzirao na zakon, ne u meri u kojoj je to tražio u slučaju ostalih poslanika.
Briga koju ovde predlagač iskazuje prema pojedinim poslanicima takođe je, nažalost, lažna. Mi smo bili u situaciji da u ovoj skupštini doživimo da se poslaniku iz Socijaldemokratije uzima mandat, iako je ministar pravde i lokalne samouprave tada uputio jedno pismo Naordnoj skupštini i Administrativnom odboru, sa zahtevom da se mandat ne uzima dok Vrhovni sud Srbije ne donese konačnu odluku o tom mandatu jer mogu proisteći nepopravljive štete. To je potpuno ignorisano, jer je to bila stvar unutar DOS-a, pa je trebalo raščistiti odnose unutar DOS-a.
U isto vreme se drže predavanja i priča se o nekoj brizi za poslanike, o tome kako ništa ne treba menjati, kako je izborna volja takva - to je trenutni odnos snaga.
Svesni smo mi da je trenutni odnos snaga predlagaču poslužio kao našto što je osnovna crta ovog zakona. Međutim, predlagaču ni to nije dovoljno. Očigledno je nužno obezbediti potrebne mandate, kao što se ovde u Skupštini radi formiranjem fantomskih poslaničkih grupa, da bi se obezbedila podrška za izglasavanje pojedinih zakona. Tako treba obezbediti i dodatne mandate da bi se u toj budućoj skupštini Srbije i Crne Gore naravno izglasalo ono što je potrebno DOS-u.
Znači, ignorisanjem činjenica i neprimenjivanjem zakona, jednostavno je uređen odnos u Narodnoj skupštini Republike Srbije i na osnovu tog nakaradnog odnosa, na osnovu tog nezakonitog odnosa se žele raspodeliti i mandati.
Za nas socijaliste stvar je vrlo prosta. Sa 37 mandata, koliko nam pripada na osnovu rezultata izbora, mi bi trebalo da imamo 14 poslanika. Sa 32, pošto nam je pet ukradeno, mi imamo 12. To treba da se zna. Znači, dva mandata se kradu.
Na kraju još jedno pitanje - da li iko u ovoj skupštini zna, počev od predsednika Narodne skupštine, koji to nama objavi kao spiker, koliko mi imamo poslaničkih grupa - 9, 10, 11, 13, 15 i da li će sve poslaničke grupe koje su promovisane preko ove skupštinske govornice učestvovati u raspodeli mandata ili će se formirati jedna fiktivna poslanička grupa sa 127 mandata i ona služiti kao osnov, kao količnik za izračunavanje ostalih mandata? I to je krađa. Hvala.

O amandmanu kolege narodnog poslanika neću trošiti mnogo reči, jer on nema svoj smisao, ali imam moralnu i partijsku obavezu da kažem nekoliko reči.
Kolega Cvetkoviću, manite se predsednika Slobodana Miloševića. U vreme tog diktaroskog režima u Srbiji je održano 16 različitih vrsta izbora. Predsednik Milošević je tri puta neposredno izabran od građana Srbije.
Bolje je da odgovorite ovoj skupštini i vama nešto što ste zaboravili, da je Odlukom Vlade Republike Srbije i vašeg predsednika, predsednik Milošević kidnapovan i odveden u Hag. Verovatno je vaš predsednik tada bio u pravnoj i činjeničnoj zabludi, kao što je DOS često u zabludi.
Verovatno je bio u zabludi kada je potpisao Beogradski sporazum i ovu ustavnu povelju kojom je ukinuta Jugoslavija. Manite se Slobodana Miloševića.

Poštovane kolege narodni poslanici, javio sam se za repliku zato što sam i lično pomenut i želeo bih da kažem tri stvari. Znam da ovo vas uveseljava, jer skupštinska većina jeste stvorila ovu situaciju. Da je poštovan zakon, ovoga ne bi bilo.
Što se tiče poslaničke grupe SPS, ona broji 37 članova i tu nema zbora. Što se tiče naše izborne liste, ako vi ne znate, da znate, naša izborna lista je bila na izborima 2000. godine napravljena po azbučnom redu, od A do Š. Koliko ko od tih 250 ljudi vredi, to nije realno utvrditi, ali sigurno znamo da je gospodin Ivković bio nekoliko godina predsednik Opštinskog odobra na Vračaru, gde godinama nismo imali nijednog odbornika, a toliko je popularan.
Što se tiče te priče oko Ustavnog suda, baš bih voleo da vidim taj ustavni sud ili tog sudiju koji će prenebreći činjenicu da je 27 odluka za taj lažni konkres falsifikovano od strane lica koja su podnela zahtev za to. Ovde stoji sijaset dokaza kako je to kvalitetno urađeno. To su priče za malu decu, suština je da se SPS-u ovde krade pet mandata. Nažalost, ti mandati treba da se odrade i nama je to jasno; jasno je i drugima.