Zavaljujem, gospodine potpredsedniče Narodne skupštine Republike Srbije.

Uvažena potpredsednice Vlade, poštovana ministarko, poštovana predstavnice ministarstva, današnja sednica Narodne skupštine Republike Srbije, rekao bih, ima poseban značaj za sve nas, jer danas govorimo o jednom prevashodno identitetskom pitanju srpskog naroda, a to je očuvanje srpskog jezika i ćirilice kao izvornog srpskog pisma.

Znamo da su jezik i pismo deo nacionalnog identiteta jednog naroda. Jezik i pismo su bit naroda i svaki narod na svetu čuva svoj jezik, svoje pismo kao mesto postanka naroda, kao duhovnu sponu i suštinu svog identiteta. Bez jezika i pisma narod ne postoji i zato svaki jezik živi da ima predstavnika naroda koji ga govori.

Danas se na svetu govori oko šest hiljada jezika i svaki od tih jezika deo je identiteta jednog naroda ili etničke grupe. Upravo ta ogromna jezička raznolikost čini bogatstvo naše planete, ali nažalost prema procenama lingvista svakoga dana nestaje po jedan jezik, a procenjuje se da će do kraja ovog veka nestati više od polovine jezika.

Jedan od razloga nestanka je tzv. „imperijalizam velikih jezika“, čija je posledica jezička asimilacija malih naroda i etničkih grupa koju po pravilu prati i kulturna asimilacija u kojoj mali narodi gube svoje nacionalne identiteta, nažalost. Zato je važno da se sačuva svaki jezik.

Problem brzog odumiranja jezika prepoznale su Ujedinjene nacije. Tako je UNESKO 1999. godine utvrdio i Međunarodni dan maternjeg jezika, o čemu je govorio uvaženi prof. dr Žarko Obradović.

Za Srbiju koja je etnička, a ne politička država, pitanje jezika i pisma imaju poseban istorijski, imaju poseban kulturološki, ali i identitetski značaj. Srpski jezici i ćirilica su čuvari našeg naroda. I ćirilica je tokom istorije, kao i srpski narod, prolazila kroz različite faze, kroz različite etape, rekao bih.

Kada je naš narod porobljavan i ćirilica je bila zatočena. I ne možemo reći da se te istorijske promene nisu odražavale na jezička pitanja našeg identiteta, na položaj našeg jezika, na položaj našeg pisma.

Svojevrstan progon ćirilice traje još od vremena Marije Terezije, kada su primenom radikalne strategije otuđivanja Srba od ćirilice, u južnoj Bugarskoj zabranjivane srpske škole i štamparije, a takvu jezičku politiku Habzburška monarhija je vodila u sklopu ideje unijaćenja porobljenih naroda.

Zabrana ćirilice uglavnom je bila jedna od prvih odluka i svih kasnijih okupatora, nažalost. Prvo što bi bilo kao vojska, kada vojska po okupaciji, kada okupira neku zemlju, radila bila je zabrana ćirilice.

U svom delu „Beleške iz okupiranog Beograda“, u kome opisuje Prvi svetski rat, Luka Lazarević kaže: „Srpska knjiga bila je opasna okupatorskim vlastima kao vatreno oružje“.

Kada su 6. aprila 1941. godine nacisti ciljano bombardovali Narodnu biblioteku Srbije, uništili su ogromno kulturno blago srpskog naroda. Neke knjige su bile stare i preko hiljadu godina. Tako se uništava i falsifikuje istorija jednog naroda.

Činjenica da je Srbija tokom 20. veka bila u sastavu višenacionalnih država dovela je do toga da se kao službeni jezik koristi jedan nazvan „srpsko-hrvatskim“ jezikom, a ćirilica i latinica su bila dva ravnopravno pisma.

Međutim, stvaranjem novih država secesijom bivše SFRJ svaka nova država je ustavno uredila svoj jezik i pismo, srpsko-hrvatski jezik zamenili su novi jezici, svi nastali na jezičkom i gramatičkom korenu srpskog jezika koji je utemeljio Vuk Stefanović Karadžić. Tada su se odvojili hrvatski i stvorili novi jezici, bošnjački i crnogorski.

Nažalost i danas možemo konstatovati da u Srbiji nije vođena jezička politika u interesu očuvanja našeg nacionalnog pisma i očuvanja našeg nacionalnog jezika, uprkos donetom Ustavu iz 1990. godine. O Zakonu o službenoj upotrebi jezika u Srbiji je latinica postala i ostala kao pismo koje se ravnopravno, čak i predominantno koristilo.

Trebalo je vratiti, najpre, pisaće mašine na ćirilici koje su tokom socijalističkog perioda uglavnom izbačene iz upotrebe, osim u državnim organima Republike Srbije. Posledica tog svojevrsnog nemara, negde slučajnog, a negde namernog, jeste ugroženost opstanka ćirilice kao srpskog i zvaničnog pisma.

Naš jezik siromaši i reči umiru upotrebom tuđica i stranih izraza koji su postali jezička moda. Kvarenje srpskog jezika je svakodnevna pojava, nažalost. Nažalost, u našim zakonima se često nalaze strani izrazi za koje bi bilo lako pronaći i pronašli bi odgovarajuću srpsku reč.

Mnogo je razloga za to što je ćirilica danas u svojoj matičnoj državi ugroženo pismo. Najpre je to činjenica da mnogi još uvek nisu shvatili da Jugoslavije i srpsko-hrvatskog jezika više nema, više od 30 godina.

Mnogi namerno predviđaju da je u Srbiji srpski jezik službeni, a ćirilica službeno pismo. Zakonom je naravno omogućena upotreba latinice, jer Srbija jeste višenacionalno društvo, danas bi smo rekli multikulturalno društvo.

Latinica nas je preplavila i zbog višedecenijskog procesa globalizacije, koju je latinicu i engleski jezik nametnuo celom svetu. Tome posebno doprinose i digitalizacija, internet, društvene mreže, odnosno globalna medijska povezanost sveta u kome se nameće potreba da svi liče jedni na druge, da nestanu granice, ne vodeći računa da se tako gubi posebnost naroda i posebno jezik i pismo kao osnovne odlike.

Nije problem samo u tome što je globalni pritisak na manje jezike i pismo veliki, već je u tome što se mi kao država nismo adekvatno jezički, politikom odupirali takvim procesima.

Čini se da je srpski jezik u defanzivi, a jezička kultura na veoma niskom nivou. Svedoci smo nepoznavanja osnovnih jezičkih i gramatičkih pravila, nepravilnog govora i pisanja ne samo u medijima, već i među intelektualnom elitom, koja često podleže nekim tuđim vrednostima, ravnodušna je prema svom jeziku i u pismu, a u poslednje vreme u modi su i „drugosrbijanci“ i autošovinisti koji su opozicija svom narodu, svom jeziku, svojoj kulturi, ali i svojoj istoriji. Tuđe je bolje, pa makar to bila i latinica.

Višedecenijski nedostatak jezičke politike vidljivo nanosi ozbiljnu štetu srpskim nacionalnim interesima, jer je danas srpski jezik ugrožen, a ćirilica pismo koje se sve više izbegava u javnoj upotrebi.

Teško ćete naći domaći naziv firme ispisan na ćirilici. Većina dnevne štampe je na latinici. Titlovi na većini televizija na latinici i tako redom. Zato danas dok još nije kasno kao država, imamo obavezu da zaštitimo, pre svega, svoj jezik i pismo od odumiranja, ne samo sprovodeći zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma, već mnogo širim merama koje podrazumevaju najširu društvenu akciju, učešće svih, a ne samo onih koje zakon tu obavezuje i obavezno propisuje, odnosno tu obavezu propisuje.

Bilo da je razlog ugroženosti ćirilice globalizacija ili su u pitanju drugi procesi koji ruiniraju srpski jezik i ćirilicu i time obeznačavaju pitanje srpskog jezika kao našeg identitetskog pitanja, svim tim procesima se moramo odupreti u meri koja obezbeđuje život našeg jezika, odnosno ćirilice.

Jasno je da neki od procesa progona ćirilice nisu slučajni. Oni nažalost prate neke druge i neke tuđe interese, slobodno ih možemo nazvati protivnicima srpskog nacionalnog identiteta, a time i srpske državnosti. Svi bi mogli imati svoje pismo, svoj jezik, ali Srbi nikako, još ako žele da zaštite svoj jezik, onda je tu i odmah u njihovim glavama srpski hegemonizam.

Često se neki od tih zagovornika teze da su Srbi hegemonistički narod, a da je ćirilica nacionalističko pismo nalaze u državnim institucijama, pogotovo u medijima kojima ćirilica smeta. Jedan od procesa unižavanja ćirilice na koje ukazuju i neki lingvisti jeste upravo tzv. kroatizacija i latinizacija srpskog jezika kako kroz predominantnu upotrebu latinice, tako i kroz kvarenje srpskog jezika izrazima koji nisu u duhu srpskog jezika.

Pojava korišćenja velikog broja stranih reči i izraza ubrzano osiromašuje naš jezik. Moderne elektronske, kao što sam rekao, komunikacije takođe siromaše jezik. Pogotovo mladi danas komuniciraju na engleskom jeziku, što je dobro, ali govor žargonskim jezikom, slabije čitaju i pišu latinicu češće jer neprekidno koriste mobilne telefone, internet i ako danas postoji program za tastature i na ćirilici i na računarima i na telefonima.

I drugi faktori utiču na svojevrsnu ravnodušnost kada je u pitanju srpski jezik i ćirilica. Potrošačko društvo i multinacionalne kompanije teže da uklone što više prepreka kretanja, roba i kapitala, naročito kada su u pitanju granice država ili jezičke barijere. To je najveća opasnost po mnoge svetske jezike i po srpski naravno jezik. Zato je potrebno na vreme imati strategiju očuvanja srpskog jezika i pisma, kao suštine našeg nacionalnog identiteta, ali i kao elemenata nacionalne državne politike. Kao što se porodica može razoriti kada se unište porodične vrednosti, tako se i država podriva kada se oslabe njena identitetska obeležja, istorija, kultura, a posebno jezik i pismo.

Naravno, to što je srpski jezik i ćirilica zvanično državno pismo ne znači da nacionalne manjine koje žive u Srbiji nemaju pravo na upotrebu svog jezika i pisma. Danas je u Srbiji u obrazovnom sistemu u upotrebi 11 manjinskih jezika u sredinama u kojima žive nacionalne manjine i to na osnovu naših zakona koji obezbeđuju prava nacionalnih manjina na nivou evropskih standarda, što u potpunosti naravno podržavam. Ono što je važno istaći, ne treba ovde opredeljenje države Srbije da zaštiti svoj matični jezik mešati sa pravima manjina da koriste jezike svojih matičnih država.

Uz dužno poštovanje svih pripadnika nacionalnih manjina moram da kažem da i manjine treba da rade na svojoj integraciji i u društvu tako što će znati jezik i pismo države u kojoj žive, u kojoj su se opredelili da žive, jer im to omogućava da se nesmetano školuju, zapošljavaju širom zemlje, a ne samo u svojim lokalnim sredinama i manjine treba poznavanjem jezika svoje države doprinesu smanjenju sopstvene getoizacije.

Danas se procenjuje da nas Srba ima negde oko 12 miliona u celom svetu, dakle, oko 12 miliona ljudi koji govore srpski jezik. Zato ne smemo zaboraviti Srbe u regionu i srpsku dijasporu koja širom sveta neguje srpski jezik i ćirilicu, jer dijasporu drže na okupu upravo naš jezik i pismo, naša tradicija, istorija i kultura, srpska slava.

Ovaj Predlog zakona koji će 15. septembra na Dan srpske sabornosti, srpske zastave i srpskog jedinstva usvojiti Parlament Republike Srbije i Republike Srpske vidim upravo kao odlučno strateško opredeljenje naše države da sačuvamo stub našeg nacionalnog identiteta. Na to imamo svakako pravo kao i svaka druge države kojima niko ne osporava potrebu da svoje matične jezike i pismo zaštite od globalističkih i drugih procesa odumiranja jezika.

Nažalost, i danas kada smo aktuelizovali ovo pitanje, javljaju se protivnici državne ideje o zaštiti ćirilice i srpskog jezika. Javljaju se neki pojedinci koji bi da Srbiji zabrane da štiti svoj jezik i pismo. Neki se javljaju čak i sa tezama da su im ugrožena bezmalo ljudska prava. To su oni što večito i svaki povod koriste koji je za Srbiju dobar lažno jadikuju tobože zabrinuti držeći se teze – napad je najbolja odbrana kao njihovog standarda antisrpske politike. Za njih je dobro jedino ono što za Srbiju nije. Sada su se obrušili i na ćirilicu i na srpski jezik sve ekspertski dokazujući da nije dobro da ćirilica uopšte živi. Stvarno je vreme da i ti dušebriznici ostave Srbiju i srpske interese konačno na miru.

Radi nas koji danas živimo, ali i radi naših predaka koji su decenije i vekove potrošili kako bi sagradili srpski jezik i ćirilicu, jedno od najsavršenijih pisama na svetu, mi svakako imamo obavezu da svoj jezik sačuvamo i svojim potomcima predamo u što izvornijem izdanju.

Na kraju ću završiti jednom porukom – jezik je svetionik naš. Gde god da smo rasejani mi Srbi on nas okuplja i čuva kao narod. Sačuvajmo i mi srpski jezik i ćirilicu. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, uvaženi potpredsedniče.

Poštovani ministre, poštovani predstavnici ministarstva, dakle set međunarodnih sporazuma, rekao bih značajnih za razvoj bilateralnih odnosa Srbije sa drugim zemljama, ali i za međunarodne obaveze koje proističu iz članstva u UN.

Prvi Sporazum Vlade Republike Srbije i Vlade Savezne Republike Nemačke o ratnim memorijalima, drugi Sporazum Vlade Republike Srbije sa Vladom Republike Kipar o saradnji u oblasti katastrofa, a treća tačka se odnosi na potvrđivanje Odluke 2014/2 o izmeni Aneksa I Konvencije o prekograničnim efektima industrijskih udesa.

Kada je u pitanju Sporazum sa Saveznom Republikom Nemačkom o ratnim memorijalima o kojima je maločas govorio i kolega Krkobabić, koji je u ime Vlade Republike Srbije 2018. godine potpisao, tadašnji ministar za rad, zapošljavanje i boračka pitanja, gospodin Zoran Đorđević, poslanička grupa SPS smatra da je to doprinos, pre svega, razumevanju različitosti istorijskih pozicija naše dve države, posebno u prošlom veku koji je bio opterećen ratovima.

Pri tome, SPS ne menja svoj odnos prema prošlosti i svemu što se između naših zemalja dešavalo u dvadesetom veku, a to su Prvi i Drugi svetski rat, NATO agresija 1999. godine. Uostalom, taj odnos nije ni moguće menjati jer su istorijske činjenice neupitne i nepromenljive.

Revizija istorije ovde i nije zapravo tema. S druge strane, ovaj sporazum je rezultat saglasnosti dve zemlje o poštovanju poginulih sa obe strane i o potrebi da se groblja poginulih i memorijali podignuti civilnim i vojnim žrtvama ratova dostojno, pre svega, obeleže i dostojno, pre svega, održavaju.

Odnos prema poginulima u ratovima je civilizacijska tekovina i svojevrsna obaveza koja proističe iz Ženevske konvencije, kao što je maločas i kolega rekao. Nažalost, ratova je bilo mnogo, stradalih je bilo mnogo, a groblja srpskih žrtava za slobodu i oslobođenje iz proteklih vekova mogli bi smo, kao u stihovima one poznate pesme, nazvati baštama šarenim jer su u njima najhrabriji i najbolji Srbi pali za slobodu, nažalost.

Ovaj sporazum predstavlja pravni okvir koji Republici Srbiji pruža mogućnost da dostojno, pre svega, obeleži grobove i grobnice naših postradalih u koncentracionim logorima tokom Drugog svetskog rata, a među stradalima je bilo i pripadnika jugoslovenske vojske u otadžbini i pripadnika partizanskog pokreta, ali nažalost i nedužnih civila koji su iz Srbije deportovani u ove koncentracione logore.

Sporazum predviđa uređivanje, održavanje i državnu brigu o ratnim memorijalima, koji svedoče o ratnim događajima tokom ratova na teritoriji obe zemlje, potpisnice ovog sporazuma.

Svaka strana preko svojih nadležnih organa brine o memorijalima, grobovima i grobnicama na svojoj teritoriji. Takođe, svaka strana o svom trošku održava i neguje svoje memorijale na teritoriji druge države.

Sporazum je pravni osnov, takođe, za razmenu informacija i ažuriranje svih evidencija o poginulima, što je za Republiku Srbiju značajna mogućnost da bez ikakvih prepreka sagleda u kakvom su stanju groblja i masovne grobnice u kojima su sahranjene žrtve zloglasnih koncentracionih logora, ali i da utvrdi precizne podatke o svojim žrtvama.

Republika Srbija i Savezna Republika Nemačka su tokom prethodnih godina značajno, rekao bih, prevazišle istorijske netrpeljivosti, što potvrđuje veliki broj sporazuma o saradnji u različitim oblastima života, kao i aktivna investiciona, pre svega kreditna politika.

Upravo zahvaljujući sazrevanju političkih odnosa i politici razumevanja i tolerancije, uprkos različitim stavovima naše dve zemlje o mnogim pitanjima, Srbija i Nemačka danas, rekao bih, uspešno sarađuju i na političkom, ali i na ekonomskom planu.

Mislim da negde oko, nešto više od 70.000 građana Srbije radi u firmama koje su otvorile upravo nemačke kompanije u Srbiji, što govori u prilog ovakvoj konstataciji.

Znate, gospodine ministre, prošlost ne sme stajati na putu napretka, ali isto tako ne smemo je ni prepustiti zaboravu, što svakako nećemo. Srbija čuva kulturu sećanja, ponosna je na svoju prošlost i zahvalnost svima koji su dali doprinos za slobodu i mir, ali od prošlosti i iz prošlosti se ne živi, od prošlosti i iz prošlosti se izvlače pouke, afirmiše se ono što je dobro, a ono što je daleko važnije jeste da gledamo sadašnjost i da gradimo temelje neke nove budućnosti koja će, pre svega, omogućiti bolji život za naše građane i bolji životni standard za naše građane.

Prošlost ne sme da nam bude jedina sadašnjost i prošlost ne sme da nam bude jedina budućnost. Treba graditi odnose i sarađivati. Danas kada je politički stabilna i ekonomski jaka zemlja Srbija može biti uvažen i poštovan sagovornik velikim i moćnim državama. Takvom politikom koja polazi od činjenice da istoriju ne možemo menjati, ali zato možemo uticati na budućnost Srbija danas gradi svoju spoljnopolitičku poziciju i Srbija je danas znatno ojačala svoj međunarodni ugled i međunarodni imidž i Srbija je danas pouzdan, siguran i stabilan partner.

Ono o čemu je maločas kolega govorio tačno je i to je velika važnost za Srbiju, Angela Merkel će u ponedeljak posetiti Beograd, nemačka kancelarka Angela Merkel, i mi nikada ne treba da zaboravimo šta je ona uradila za našu zemlju 2015. godine kada je Hrvatska uvodila sankcije i ono što očekujemo jeste da će trgovinska razmena sa Nemačkom ove godine biti veća od šest milijardi evra i da je Berlin naš najveći spoljnotrgovinski partner.

Što se tiče drugog sporazuma, on se odnosi na saradnju Republike Srbije i Republike Kipar u oblasti zaštite od katastrofa. Istakao bih značaj višedecenijske prijateljske saradnje sa Kiprom još od proglašenja nezavisnosti ove države 1960. godine i vremena prvog predsednika Kipra Makariosa koji je bio učesnik Prve konferencije Nesvrstanih u Beogradu još od 1961. godine. Tačno, dakle, pre 60 godina. Da podsetim da će se na šezdesetogodišnjicu Pokreta nesvrstanih u oktobru mesecu ponovo u Beogradu održati Konferencija zemalja koje su pripadale pokretu nesvrstanih čiji je tadašnja SFRJ bila lider.

Kako je predsednik Srbije Aleksandar Vučić u jednoj koordiniranoj akciji od izuzetno nacionalnog i državnog interesa zajedno sa nekadašnjim ministrom spoljnih poslova, a danas predsednikom Narodne skupštine Republike Srbije Ivicom Dačićem u vreme kada je bio ministar spoljnih poslova, vodeći kampanju povlačenja priznanja samoproglašene države Kosovo obnovio je mnoga prijateljstva sa ovim zemljama, te se nadamo da će i ovaj važan skup biti nova prilika za uspostavljanje još bolje saradnje sa mnogim nesvrstanim zemljama i to će svakako doprineti ne samo još boljoj i političkoj, već i ekonomskoj saradnji na koju svakako treba staviti akcenat.

Kada je u pitanju Republika Kipar, koja je jedna od pet država članica EU koja nije, niti će pod bilo kojim uslovima priznati nezavisno Kosovo, iskoristio bih ovu priliku da se državnom rukovodstvu i narodu Kipar zahvalim na doslednoj politici, istrajnosti i u odbrani pre svega međunarodnog prava i u odbijanju podrške secesionističke namere kosovskih Albanaca. Da podsetim i na to da je Kipar 2015. godine glasao protiv ulaska Kosova u UNESKO.

Višedecenijska saradnja naše dve zemlje valorizovana je kroz više od 30 bilateralnih sporazuma u različitim oblastima, kao i razvijenom i kontinuiranom saradnjom i političkim dijalogom na svim nivoima, od saradnje u pravnim stvarima do saradnje u oblasti turizma.

Poslednjih godina osnažena je i spoljnotrgovinska razmena sa Kiprom, a Kipar se nalazi na devetom mestu po obimu ulaganja u Srbiji. Prema podacima u 2020. godina, recimo, robna razmena između Srbije i Kipra iznosila je 46,1 milion evra od čega je naš izvoz bio 41,7 miliona evra, što potvrđuje značaj kiparskog tržišta za našu privredu i priliv investicija iz Republike Kipar je u prvoj polovini 2020. godine iznosio 45 miliona evra, što je takođe značajna cifra imajući u vidu da je Kipar ipak mala zemlja. Naravno, mala po veličini.

Ne treba zanemariti da se radi o razvijenoj turističkoj destinaciji koja godišnje ugosti čak nekoliko miliona turista.

Potpisivanje ovog sporazuma predstavlja pre svega produbljivanje saradnje dveju prijateljskih zemalja Srbije i Kipra, ovog puta u oblasti pružanja uzajamne pomoći u slučaju katastrofa i aktivnosti u oblasti zaštite i spasavanja.

Sporazum dakle omogućava veliki broj zajedničkih aktivnosti, posebni sektor u MUP-u. Konkretno u Srbiji će ovaj sporazum sprovodi Sektor za vanredne situacije, a sporazum predviđa inače i humanitarne akcije kao što su razmena eksperata, edukacija, obuka i različite upotrebe opreme neophodne za sanaciju katastrofa kakvi su požari, poplave i druge elementarne nepogode.

Kada je reč o trećem sporazumu koji je na današnjem dnevnom redu, Predlogu o potvrđivanju Odluke 2014/2 o izmeni Aneksa 1 Konvencije o prekograničnim efektima industrijskih udesa Srbija je kao članica UN potpisnica Konvencije o prekograničnim efektima industrijskih udesa koja je zaključena 1992. godine u Helsinhiju sa ciljem da se preduzimanjem mera spreče ili umanje posledice prekograničnih industrijskih ekscesa.

Potpisnice su dužne da kroz svoje pravne okvire ustanove mere identifikacije opasnih aktivnosti koje mogu uzrokovati industrijske udese uključujući naravno i lokacijske kriterijume. Identifikacija lokacijskih rizika značajna je zbog preveniranja industrijskih pre svega ekscesa koji mogu biti sa pogubnim posledicama naročito ako su posledice sa prekograničnim efektom.

Sada je potrebno da podržimo i potvrdimo odluku o ovom Aneksu, Aneksu ove Konvencije, a ovom izmenom su precizno definisane opasne supstance koje šire osnovu opasnih industrijskih aktivnosti i rizika za nastavak industrijskih ekscesa.

Svakako da Srbija treba kao potpisnica Konvencije da potvrdi i ovu odluku koja u značajnoj meri olakšava primenu Konvencije, posebno aspekt prevencije industrijskih udesa.

Na samom kraju, Poslanička grupa SPS podržaće sve predložene akte sa današnjeg dnevnog reda imajući u vidu pre svega njihov značaj. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Uvaženi potpredsedniče, poštovana ministarka sa saradnicima, ne umanjujući važnost i značaj sporazuma o kojima danas govorimo, ja ću u svom izlaganju akcenat staviti na jedan veoma značajan sporazum, a to je Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o osnivanju i uslovima delatnosti kulturno-informativnih centara.

Rusiju i Srbiju, naime, vezuje tradicionalno prijateljstvo i kulturna i istorijska bliskost. Danas su odnosi između naše dve zemlje dobri i razvijeni na političkom, ekonomskom, kulturnom i drugim poljima. Njihovom kvalitetu doprinosi i značajna istorija i vera naša dva naroda. Možemo slobodno reći da su Rusija i Srbija postali prijatelji još u vreme Svetog Save, koga je jedan ruski monarh odveo na Svetu Goru, gde se i zamonašio u ruskom manastiru.

Srpski monasi su dugi niz godina čuvali ruski svetogorski manastir Sveti Pantelejmon. Od tada datira saradnja naša dva bratska naroda i naših pravoslavnih crkava.

Malo ko pominje da je ruski car Ivan IV po rodbinskoj liniji, takođe, poštovao osnivače srpske države i crkve, a u znak tog poštovanja je Svetom Savi posvetio veliki deo četvrtog toma letopisa „Istorija sveta“.

Grof Sava Vladislavić bio je savetnik cara Petra Velikog, diplomata na ruskom dvoru, početkom 18. veka, zahvaljujući kome je utvrđena i granica između Rusije i Kine.

Dakle, naši narodi su od davnina bili jedni uz druge. Tako je sve do danas, kada sa Ruskom Federacijom negujemo prijateljske odnose i saradnju koju smo učvrstili potpisivanjem Deklaracije o strateškom partnerstvu iz 2013. godine.

Predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin je 2019. godine posetio Srbiju povodom obeležavanja 800 godina autokefalnosti SPC i zvanično otvaranje Hrama Svetog Save na Vračaru u čijem oslikavanju je zajedno sa timom naših i ruskih umetnika učestvovao i ruski akademik Nikolaj Muhin.

Tada je potpisano više od 20 sporazuma, memoranduma, ugovora i protokola o budućoj saradnji. Između ostalog, potpisana je i zajednička izjava između Vlade Rusije i Vlade Republike Srbije o osnivanju i uslovima delatnosti i kulturno-informativnih centara. Taj čin je upravo prethodnica ovog sporazuma, odnosno Predloga zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o osnivanju i uslovima delatnosti kulturno-informativnih centara kojim se utvrđuje pravni okvir za jačanje međudržavne saradnje u oblasti, pre svega, kulture, obrazovanja, ali i u oblasti informacionih tehnologija.

U skladu sa principom reciprociteta, ruska strana osniva Ruski centar nauke i kulture u Beogradu, a srpska strana osniva Kulturni centar Srbije u Moskvi. Ruski centar u srpskoj prestonici će biti pravi sledbenik Kulturnog centra SSSR, odnosno Rusije, a srpski centar će u Ruskoj Federaciji biti otvoren prvi put.

Ponosni smo što je Ruski dom u Beogradu najstariji, između ostalog, ruski kulturni centar u inostranstvu, što smo bili prva država u kojoj je ovakva ustanova otvorena, sa jedinstvenom istorijom i bogatim iskustvom rada, a on više od 80 godina predstavlja centar duhovnog života ruske zajednice u Srbije.

Građani Srbije takođe pokazuju veliko interesovanje za kulturu, istoriju, ruski jezik i aktivno se uključuju u kulturno-prosvetiteljsku delatnost ruskog doma. Osnovni zadaci kulturnih centara, u skladu sa ovim sporazumom, biće realizacija programa i bilateralne, humanitarne, kulturne, naučno-tehničke saradnje, podrška dijaspore, pomoć u izučavanju jezika, razvoj međuregionalne saradnje.

Hteo bih da pohvalim i izuzetno dobru parlamentarnu saradnju Srbije i Rusije koja je rezultat upravo tradicionalno dobrih odnosa naše dve države, ali i obostranog interesa za ekonomski i kulturni razvoj u sklopu strateškog partnerstva dve zemlje.

Narodna Skupština Republike Srbije ima potpisane sporazume o saradnji sa oba doma Federalne skupštine Ruske Federacije. Uspostavljanje Međuparlamentarne komisije Narodne skupštine Republike Srbije i Državne dume Ruske Federacije smatramo posebno važnim podsticajem u ukupnoj i posebnoj međuparlamentarnoj saradnji.

Još jedan dragocen vid naše saradnje je saradnja poslaničkih grupa prijateljstava. Poslanička grupa prijateljstva sa Rusijom u Narodnoj skupštini Republike Srbije ubedljivo je najbrojnija grupa prijateljstva. Smatram da taj potencijal treba iskoristiti na način da se razvija saradnja u oblastima kao što su i nauka i kultura.

Poslaničke grupe prijateljstva u oba parlamenta trebalo bi aktivno da učestvuju u obeležavanju važnih datuma i održavanju različitih kulturnih, naučnih, ali i obrazovnih manifestacija.

Ruska Federacija je jedan od vodećih ekonomskih partnera Srbije. Veoma dobri politički odnosi omogućili su stabilnu osnovu za unapređenje sveukupne saradnje i time doprineli da Ruska Federacija bude među najznačajnijim privrednim partnerima Republike Srbije i kao izvozna destinacija za srpsku robu, ali i kao strani investitor.

U periodu od januara, recimo, do novembra 2020. godine ukupna trgovinska razmena Republike Srbije i Ruske Federacije je iznosila 2,240 milijardi dolara ili 1,993 milijardi evra, a u 2019. godini ukupna spoljna trgovinska razmena iznosila je 3,561 milijardu dolara.

Još jedan aspekt naše saradnje jeste zajedničko negovanje kulture sećanja na žrtve i doprinose naših naroda slobodi i evropskom i svetskom miru u Drugom svetskom ratu.

Na poslednjem zasedanju Komisije za saradnju Narodne skupštine Republike Srbije i Državne Dume Federalne skupštine Ruske Federacije povodom sedamdesetopetogodišnjice obeležavanja Drugog svetskog rata i pobede nad fašizmom, na inicijativu upravo predsednika Državne Dume Federalne skupštine Ruske Federacije Vjačeslava Volodina, prihvaćena je inicijativa za stvaranje jednog instituta za očuvanje istorijskog sećanja.

Mi smatramo da je ovaj predlog od ogromnog značaja za Srbiju i za srpski narod, jer svi smo mi svedoci pokušaja revizije istorije i pokušaja da se minimiziraju žrtve. Zadatak svih nas je da sačuvamo naše zajedničko nasleđe, jer važno je da se nauka uključi sa ciljem da se sačuva istina o stvaranju temelja slobodne Evrope.

Svedoci smo toga da prolaze godine, odlaze učesnici Drugog svetskog rata, briše se i sećanje, nestaju posleratne tradicije, skrnave se grobnice oslobodilaca od fašizma, uništavaju se spomenici, pojavljuju se neonacistički pokreti, odaje počast nacistima i povampiruje ono protiv čega su se borili milioni ljudi, fašizam. Upravo zbog toga, očuvanje antifašističkih tradicija, suprotstavljanje izobličavanje istorije rata i njegovih rezultata predstavlja jedan za nas najznačajnijih zadataka.

Očuvanje antifašističke tradicije i borba protiv herojizacije fašizma, treba da se sprovede na svim nivoima globalnom, državnom, društvenom, ali i lično, naravno. Održavanje istorijskih predavanja, okruglih stolova, seminara, manifestacija, uz učešće veterana, pisanje knjiga i članaka o Drugom svetskom ratu, sve to treba da ovekoveči sećanje na one koji su dali živote za sadašnjost i budućnost.

Srbija je i sama izložena pretnjama istorijskog revizionizma, prekrajanja istorije i pretvaranje dželata u žrtve, pa tako Srbi koji su oslobađali prostor bivše Jugoslavije, pretrpevši ogromne žrtve stradanjem, odjednom postaju agresori i fašisti, dok su oni koji su stvarali nacističke države na ovim prostorima iznenada postali nekakve oslobodioci. Srbija, koja je uvek bila na pravoj strani, neće dozvoliti prekrajanje istorije, niti zaboraviti ko je činio zverske zločine, a ko oslobodio Evropu.

Srpski i ruski narodi su zajedno srušili monstruoznu ideologiju koja je pretila opstanku civilizacije. Mi smo i danas, negujući vrednosti i tradicije, zajedno u naporima da se očuva istorijsko sećanje koje će pomoći da zajedno jačamo, pre svega, mir i prosperitet zajedničkog evropskog prostora.

Zalaganje za istorijsku istinu je zapravo zalaganje za mir. Veoma smo zahvalni na principijelnoj podršci Rusije, teritorijalnom integritetu i suverenitetu Republike Srbije. Ruska Federacija ima principijelan stav kada je reč o jednostrano proglašenoj nezavisnosti Kosova i Metohije i na taj način poštuje univerzalne principe međunarodnog prava.

Zahvalni smo što Rusija nijednog trenutka nije rekla da je protiv evropskog puta Srbije, već da podržava Srbiju na evropskom putu i kada je reč o Kosovu i Metohiji, podržava svako kompromisno i pravično rešenje do kojeg se dođe kroz dijalog, kroz razgovor, poštujući Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti UN.

Takođe, zahvalni smo Ruskoj Federaciji na tome što je na bilateralnom planu onemogućila da samoproklamovana država Kosovo postane deo međunarodnih organizacija. Na taj način, Ruska Federacija po ko zna koji put pokazuje da je i graditelj, ali i tvorac i graditelj i čuvar, na najbolji način brani jedan pravedniji međunarodni pravni poredak upravo zasnovan na međunarodnom pravu, zasnovan upravo na ciljevima definisanim u povelji UN.

U tom smislu, poslanička grupa SPS sa zadovoljstvom će podržati ratifikaciju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o osnivanju i uslovima delatnosti kulturno-informativnih centara, jer ova saradnja obostrano, pre svega, utiče i podstiče i snaži naše nacionalne, kulturne i antifašistički identitet. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospodine Orliću.

Napadi na Srbiju i njene zvaničnike ne jenjavaju. Što je Srbija jača, to se iz različitih tabora čuju uvrede i napada se sve što nosi prefiks „srpsko“.

Ovo je toliko evidentno i zaslužuje pažnju i reakciju državnih organa jer se često radi o kršenju zakona i često se radi o kršenju Ustava.

Jasno nam je da u regionu ima različitih afiniteta, ali je pogubna činjenica to što u najrazličitijim formama atakovanja na Srbiju najviše učestvuju domaći, nazovi, političari ali i druge javne ličnosti.

Najsvežiji primeri su pokretanje pitanja vojvođanske nacije. To je inače stara separatistička i veoma opasna ideja cepanja srpske nacije i stvaranje Vojvodine kao republike, odnosno pretvaranje teritorijalne odrednice u nacionalnu, što je potpuno neprihvatljivo i nije u duhu pravnog poretka. Nigde se na svetu teritorijalna pripadnost ne poistovećuje sa nacionalnom pripadnošću. Zašto bi Srbija bila izuzetak.

Što se tiče himne u Novom Pazaru, niko ne podiže tenzije. Umesto državne himne u Novom Pazaru u jednoj od osnovnih škola puštena je himna sandžačkih Bošnjaka.

(Samir Tandir: Nije to istina.)

Ja samo konstatujem ono što je rečeno Ministarstvu prosvete, a ćutao sam kada ste vi govorili. Kada ste vi govorili, ja sam ćutao, kolega. Dozvolite da završim.

Ističemo da Srbija obezbeđuje visok stepen prava svih nacionalnih manjina koje sa nama žive, ali simboli države moraju da se poštuju svuda, pa i u sredinama gde žive manjine. To su himna, zastava i grb i tu je zakon jasan.

Apsolutno su nedopustive izjave kvazi političara koji pravdaju ovakve postupke govoreći o nekakvom genocidu i da Ustav krše predsednik države i ministar prosvete koji u stvari traže poštovanje državnih simbola. To je kao svuda u svetu obaveza prema državi u kojoj živimo.

Maločas je citiran i zakon.

U članu 36. Zakona o državnim simbolima stav 1. tačka 4) kaže se da se himna koristi u drugim slučajevima koji nisu u suprotnosti sa Ustavom i zakonom.

Ministar je propisao na osnovu toga da se himna izvodi na početku prvog časa, što je po nama pozitivno, jer jačanje nacionalnog i državnog identiteta je potrebno u ovim turbulentnim vremenima. Ovde nije problem samo što nije intonirana himna Republike Srbije već je strašno to što je puštena tzv. himna sandžačkih Bošnjaka, a ko je tu himnu dozvolio, čija je to himna? Himne imaju države, a Raška oblast, koju oni zovu Sandžak, nije država.

Iskoristio bih priliku da podržim donošenje zakona o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i očuvanju ćiriličkog pisma koji upravo ima za cilj da nas podseti da su u Srbiji srpski jezik i ćirilica u služenoj upotrebi, ali da moramo negovati i promovisati upotrebu srpskog jezika i ćirilice upravo zato što su zanemareni u javnom životu.

Neki kvazi političari u Srbiji kažu da je tzv. građanska Srbija uvek stajala rame uz rame sa istomišljenicima u regionu i mi to ne sporimo, jer zajedno polaze od iste teze, a to je - što gore po Srbiju to bolje po nas. Tako samo potvrđuje stepen njihove mržnje prema svakom uspehu Srbije, ali i prema očuvanju našeg nacionalnog identiteta.

Dolazimo do najnovijih političkih ekscesa od strane onih koji su uvek preživljavali samo na incidentima i negiranju Srbija. Srbija se nikad nije mešala u unutrašnja pitanja drugih država, ali je uvek stajala uz svoj narod gde god da živi i to pravo niko ne može da nam ospori.

Tokom jučerašnjeg dana jedan, nazovite političar, se usudio da pozove na hapšenje predsednika Narodne skupštine Republike Srbije Ivice Dačića zbog navodnog mešanja u unutrašnje stvari druge države što je klasična zamena teza, jer predsednik je vrlo jasno postavio pitanje – da li je aktivnost tog kvazi političara narušavanje ustavnog poretka Crne gore?

Konkretno pitanje Vladi, koje bih zapravo trebalo proslediti Vladi Crne Gore, jeste šta je ovaj kvazi političar tražio u štabu onih koji su organizovali proteste protiv ustoličenja pravoslavnog mitropolita u Crnog Jogi na Cetinju gde se vekovima to čini i da li je to širenje verske netrpeljivosti i kao što je predsednik Narodne skupštine rekao narušavanje ustavnog poretka Crne Gore.

Zamislite da su u Srbiji organizovani protesti protiv verskog čina bilo koje veroispovesti, a da u tome učestvuju političari iz Srbije. Kakva bi tada bila reakcija?

Ono što nas posebno interesuje da li je moguće utvrditi da li se pojedine političke stranke iz Srbije finansiraju iz centara moći u Crnoj Gori i naravno iskoristio bih priliku da ume poslaničke grupe SPS čestitam ustoličenje mitropolitu crnogorsko-primorskom gospodinu Joanikiju. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Uvaženi predsedavajući, poštovana ministarko, poštovani predstavnici Ministarstva, poslanička grupa SPS smatra da se predlogom novog Zakona o zaštiti potrošača značajno unapređuje ova oblast i usklađuje sa pravnim tekovinama EU, kako sa izvorima primarnog, tako i sa izvorima sekundarnog prava EU.

Zaštita potrošača je svakako važan segment života, posebno danas kada smo u eri potrošačkog društva za koje važi deviza - kupujem, dakle postojim.

Potrošačko društvo podrazumeva masovnu proizvodnju proizvoda i ponudu roba i usluga koje daleko nadilaze zadovoljenje osnovnih potreba pojedinaca i porodice. To je mnogo više od potrebe. Stručnjaci ovu potrošačku pojavu nazivaju konzumirizam, koja se širi na globalnom nivou kao produkt globalizacije i digitalizacije, koja sve te proizvode, bili oni nužni, potrebni ili luksuzni, čini dostupnim potrošačima širom sveta. A uspeh konzumerizma se temelji na uverenju da određena roba, određeni proizvodi, daju i dodaju vrednost i značenje pojedincima i njihovu ulogu u društvu.

Robni brend danas se posmatra kao neophodni uslov za prepoznavanje pozicije pojedinaca. Tako se stvaraju veštačke potrebe koje povezuju odabrane i željene robe sa statusom pojedinaca, a to je i cilj potrošačkog društva, da svaka roba nađe svog kupca, odnosno da svaka roba nađe svog potrošača.

Svaki građanin se u određenom trenutku nalazi u ulozi potrošača odnosno kupca određenih roba za ličnu upotrebu, za porodicu ili za domaćinstvo. Kupujemo hranu, odeću, obuću, kućne aparate, nameštaj, ali i luksuzne robe, umetničke predmete, turističke aranžmane i razne druge usluge, kojima želimo da poboljšamo svoje uslove života i da svoj dom učinimo prijatnim.

Naravno, kupovinu uvek želimo da organizujemo shodno svojim materijalnim mogućnostima, mada potrošački mentalitet ne zaobilazi, nažalost, nikoga od nas. Ali, šta god da kupujemo i koliko god da košta proizvod ili usluga za koju smo se opredelili, uvek kao potrošači očekujemo da on ima određeni i garantovani kvalitet. To podrazumeva da je proizvod pre svega ispravan, siguran, pouzdan i ima upotrebnu vrednost, a da usluga bude adekvatna ponudi i ceni.

Ovo je vreme globalnog potrošačkog društva u kome, nažalost, najčešće kapital i njegovo sticanje ima primat nad kvalitetom i garancijama koje proizvođač mora da ponudi potrošaču. Nije proizvođaču uvek cilj kvalitet, već dobit sa što manje ulaganja i što manje troškova. Cilj je brz, što veći obrt kapitala, tako da se često zaboravlja i na poslovni moral, ali često se zaboravlja i na odgovornost. Upravo zbog tog globalnog trenda proizvodnje i potrebnih i nepotrebnih roba koje su karakteristika potrošačkih društava potrošač mora biti zaštićen.

Otuda i potreba da država propisuje zakone kojima se garantuju osnovna prava potrošača, a to su pravo na zaštitu zdravlja, bezbednosti, imovinskih interesa potrošača, a s tim u vezi se propisuju i mere zaštite i način njihovog sprovođenja, naravno. Srbija ima i Strategiju zaštite potrošača i Zakon o zaštiti potrošača koji je donet 2014. godine, a on je zamenio ranije donet zakon 2010. godine. Dakle, ova oblast je značajna i sa dosta pažnje se uređuje kod nas, što govori da idemo ka izgradnji socijalno odgovorne države prema svojim građanima, ali pre svega prema potrošačkim potrebama koje su suština životne potrebe.

Novi predlog zakona koji je pred nama govori u prilog činjenici da se radi o veoma fleksibilnoj, dinamičnoj i promenama podložnoj oblasti, koja se stalno mora institucionalno i pravno dograđivati, kako bi se išlo u korak sa našim strateškim ciljevima, sa međunarodnim standardima, ali i sa stalnim potrebama potrošača da se njihova prava zaštite od svih devijantnih pojava na tržištu roba i usluga koje se stalno menja kako bi se zadovoljilo potrošačko društvo u celini, a devijantnih pojava na tržištu, nažalost, ima.

Nažalost, česti smo svedoci toga. Tako često kupimo neispravan kućni aparat ili se isti pokvari pre garantnog roka. U poslednje vreme, mislim na ono vreme pre Kovida, kada se mnogo više putovalo, mnoge vesti su počinjale informacijama da su turističke agencije prevarile turiste, da su aranžmani duplo prodati ili da kvalitet izdaleka nije onakav kakav je u prospektu, odnosno u reklamnom materijalu.

Upravo zato je zakon garant da proizvodi koji su naša potreba i kojima smo okruženi moraju biti bezbedni i moraju biti, pre svega, ispravni za upotrebu, mada nijedan zakonski sistem ne može garantovati da ne postoji nikakav rizik ili da su proizvodi 100% bezbedni. Naša zemlja ima visoke standarde bezbednosti proizvoda i neprekidno se zakonskom regulativom, što je upravo ovaj predlog zakona o kojem danas govorimo, kao i ostalim kontrolnim mehanizmima, bori za unapređenje tih standarda.

Bezbednost proizvoda je naročito važna kada je u pitanju hrana, posebno hrana za bebe, mada ni bezbednost drugih proizvoda nije manje značajna.

Pitanje bezbednosti hrane je najsloženije, jer je u pitanju, pre svega, zdravlje stanovništva i istovremeno je potrebno sagledati celokupan lanac, kako često kažemo - od njive do trpeze, kako bi se postigla bezbednost proizvoda.

Bezbednost hrane uključuje proizvođača, uključuje otkupljivača, prerađivača, distributera i na kraju uključuje trgovca. Nije uvek lako utvrditi čija je odgovornost zdravstveno neispravnog proizvoda.

Istina je, kod prodaje svih proizvoda, odgovornost prema kupcu snosi prodavac, ali je ovde očita i odgovornost proizvođača, tako da je taj lanac odgovornosti neophodno uspostaviti kako bi se odgovornost i podelila među svim učesnicima u ovom lancu, odnosno među svim učesnicima u ovom čitavom procesu.

Proizvođač svoju odgovornost snosi za poštovanje deklaracije i deklarisanog sadržaja. Doduše, kada uzmete neki proizvod, vidite da je sastav proizvoda ispisan najsitnijim slovima, često nečitljivim, što demotiviše potrošača da se na licu mesta upozna sa karakteristikama proizvoda, a u pitanju je hrana isključivo.

Stoga poseban zakon, a to je Zakon o bezbednosti hrane, uređuje način na koji poljoprivrednici proizvode hranu, uključujući i to koje hemikalije se koriste pri uzgoju biljaka i životinja, kako je hrana obrađena, koje veštačke boje i aditivi se dodaju u postupku prerade i same finalizacije prehrambenih i poljoprivrednih proizvoda i kako se ta hrana prodaje.

Takođe, Republika Srbija ima Zakon o zdravstvenoj ispravnosti predmeta opšte upotrebe, kojim se reguliše bezbednost drugih potrošačkih dobara, kao što su igračke, kozmetički proizvodi i duvanski proizvodi.

Ono što je kvalitet Zakona o zaštiti potrošača jesu mere zaštite, tako da se nebezbedni proizvodi, proizvodi kojima je istekao rok, proizvodi koji ne odgovaraju deklarisanom sadržaju i kvalitetu moraju povući sa tržišta.

Kada je hrana u pitanju ne mogu a da se ne osvrnem na našu veliku neodgovornost u pripremi i korišćenju prehrambenih namirnica. Danas se hrana, nažalost, mnogo baca. Prema nekim podacima Svetske organizacije za hranu i poljoprivredu, na globalnom nivou godišnje se baci trećina proizvedene hrane. Od toga, po proceni, se čak 10% do 15% hrane baci zbog isteka roka. To govori da su procene proizvođača loše i da se proizvodi više nego što je potrebno. S druge strane, mnogo je još uvek gladnih u svetu, pa je nepojmljivo da bogati deo sveta tako neodgovorno koristi ove resurse. Sa hranom se mora odgovornije postupati, a to ćemo postići jačanjem upravo odgovornosti i proizvođača, ali i jačanjem odgovornosti i potrošača.

U tom smislu bih pohvalio što je na nivou UN određen Svetski dan bezbednost hrane, koji se obeležava svakog 7. juna, kako bi se skrenula pažnja i osnažile aktivnosti na sprečavanju, otkrivanju i upravljanju rizicima od hrane, odnosno doprinelo ukupnoj bezbednosti hrane, a time i zdravlju ljudi, ali i pristupu tržištu, ukupnom ekonomskom prosperitetu, poljoprivredi, turizmu i, naravno, održivom razvoju.

Citirao bih poruku prethodnog Svetskog dana bezbednosti hrane. Ona je važna za sve nas, a glasi – bezbednost hrane svačiji je posao. Ovom porukom se promoviše svest o značaju bezbednosti hrane, o obavezi svih nas da o tome brinemo, kao što brinemo o ostalim segmentima sopstvenog zdravlja.

Ovaj globalni cilj se postiže ne samo zakonskim rešenjima, već opštom edukacijom stanovništva, pre svega o bezbednosti hrane, ali i odgovornim korišćenjem namirnica, kako bi se izbeglo rasipanje ljudskih i prirodnih resursa i bacanje hrane.

I u Srbiji se, nažalost, baca mnogo hrane. Mi jesmo veliki proizvođač poljoprivrednih proizvoda, ali to ne znači da hranu treba bacati.

Naišao sam na podatak da se u Srbiji godišnje baci 83 kilograma hrane po stanovniku, što iznosi preko 700.000 tona godišnje. Čak 61% hrane bace sama domaćinstva, što potvrđuje neodgovoran odnos prema hrani, ali i prema kućnim budžetima, jer složićemo se, danas je najveća stavka u kućnom budžetu upravo trošak za hranu.

Kada je zaštita potrošača u pitanju, pomenuo bih značaj inspekcijskog nadzora i kontrole, jer to je jedan od efikasnijih načina otkrivanja neispravnih namirnica i drugih roba koje se nalaze u prodaji.

Osim prijava samih potrošača, najčešće se tokom inspekcijskih kontrola ustanove nedostaci proizvoda koji mogu prouzrokovati i fatalne ishode. Sećamo se svi onog tzv. slučaja rakije zozovače, nažalost.

Stoga je, ponoviću to, regulatorni okvir najvažnija brana od različitih oblika manipulacija, neodgovornosti, koristoljublja i protivpravnog ponašanja proizvođača i trgovaca prema potrošačima.

Ono što je, čini mi se, praksa pokazala, je da potrošači nisu dovoljno obavešteni o svojim pravima. Tu želim da istaknem važnost informisanja i edukacije, ali i aktivnosti udruženja za zaštitu potrošača, koja ovim zakonom dobijaju značajne ingerencije, što je takođe veoma važno.

Kao dobro zakonsko rešenje smatram zaštitu posebnih kategorija potrošača, kao što su maloletnici, jer se prodavcu zabranjuje da maloletnim licima prodaju alkoholna pića, uključujući i pivo, duvanske proizvode i pirotehnička sredstva. Nažalost, ova zabrana se, rekao bih, nedovoljno poštuje, jer je na prodavcu da slobodno proceni da li je neko lice ili nije maloletna osoba.

Još jedan aspekt zaštite potrošača bih naveo kao važan, a to je kupovina robe preko interneta ili naručivanje putem telefona. To pitanje se ovim zakonom adekvatnije uređuje, jer elektronsku trgovinu u komunikaciji nije jednostavno kontrolisati. Mi smo pre izvesnog vremena usvojili i Zakon o elektronskoj trgovini, tako da se on praktično implementira u ovom zakonskom predlogu.

Gotovo svakom od nas se desilo da kasni isporuka robe poručene preko interneta, da dobijete robu koji niste poručili, da kvalitet ni izdaleka nije onakvim kakvim se predstavlja. U suštini, shvatite da je internet trgovina bila rizik, jer odgovornost proizvođača i trgovca nije bila adekvatno pravno uređena.

Zakonom se sada izričito zabranjuje nepoštena poslovna praksa trgovca prema potrošaču i podvlači uloga ugovora o kupoprodaji proizvoda. Svim ovim izazovima novih oblika trgovanja treba odoleti, a to se može postići neprekidnom, ponavljam, edukacijom potrošača i jačanjem odgovornosti prodavaca, što sam već pomenuo kao bitnu karakteristiku zaštite potrošača. Sve to prate i adekvatne zakonske sankcije, što bi trebalo da unese više reda na tržištu.

Ono što novi Zakon o zaštiti potrošača dobro uređuje jeste nasrtljiva poslovna praksa i obmanjivanje kupaca. Danas proizvođači podstiču kupovinu svojih proizvoda sve agresivnijim marketingom, tako da popularni brendovi i agresivne reklamne poruke utiču na opredeljivanje potrošača za određene brendove koji danas diktiraju potrošačke navike, životni stil i modu, takoreći.

Negativni konteksti potrošačkog društva se mogu izbeći realnijim pristupom potreba potrošača, ali i kvalitetnim zakonskim okvirom koji garantuje prava potrošača i njihovu adekvatnu zaštitu, što Srbija upravo i čini ovim zakonskim predlogom.

Potrošnja roba jeste smisao proizvodnje, ali i usaglašavanje sa potrebama i mogućnostima potrošača biće nužno u narednom periodu, jer sve što kao čovečanstvo činimo mora biti usaglašeno sa održivim razvojem i sa zaštitom životne sredine.

Na kraju bih u kontekstu potreba potrošača istakao činjenicu da osnovne potrošačke potrebe ekonomski merimo cenom potrošačke korpe, a s tim u vezi i minimalnom cenom rada. Vlada Republike Srbije je pre nekoliko dana utvrdila novu minimalnu cenu rada za 2022. godinu. Ona je povećana i iznosi 35.012,00 dinara, što potvrđuje razvojne rezultate i ekonomske mogućnosti naše države, što će uticati i na povećanje plata i penzija u narednom vremenskom periodu.

Na samom kraju, još jednom ću ponoviti, poslanička grupa SPS u danu za glasanje podržaće ovaj zakonski predlog. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Uvaženi predsedavajući gospodine Orliću, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, naime, juče je prvi put u javnosti predočen jedan kompletan izveštaj Nezavisne međunarodne komisije za istraživanje stradanja svih naroda na teritoriji srebreničke regije u periodu od 1992. do 1995. godine, koju je osnovala Vlada Republike Srpske 2018. godine, a na čijem čelu je bio gospodin Gideon Gajf, inače ugledni izraelski stručnjak za proučavanje Holokausta,

Komisija je sastavljena od stručnjaka izabranih na osnovu svojih profesionalnih ekspertiza i ličnog i profesionalnog integriteta.

Pročitaću sastav Komisije, jer zlonamerni bi mogli reći da su tu bili samo predstavnici Ruske Federacije i Republike Kine, ali nije tako i to ćete videti iz sastava Komisije.

Dakle, pored Gajfa, članovi Komisije za Srebrenicu su i Markus Godbah, advokat iz Nemačke i veštak za suđenje zločina Aušvica, Juki Osa iz Japana, Rodžer Bajard, forenzičar iz Australije, Đuzepe Zakrija, publicista iz Italije, u međuvremenu, nažalost, preminuo, Lorens Armand Frenč iz SAD, Adenrele Šhinaba, ekspert za Boho Haram, ekstremistički i islamistički pokret iz Nigerije i prof. dr Marija Đurić, šef forenzičke laboratorije Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Veoma kompetentna i kvalifikovana Komisija.

Ova komisija je, nakon trogodišnjeg rada, sastavila izveštaj na preko 1.000 strana sa ozbiljnom stručnom i naučnom argumentacijom.

Ja ću pročitati deo zaključka komisije, a on glasi: „Nakon temeljne istrage Nezavisne međunarodne komisije za istraživanje stradanja svih naroda u srebreničkoj regiji u periodu od 1992. do 1995. godine, zaključuje se da se u Srebrenici nije dogodio niti pojedinačni zločin genocida, niti genocid uopšte.“

Dakle, nije bilo genocida i to ne tvrdimo mi, već ugledna grupa međunarodnih eksperata.

Činjenica je da ovaj Izveštaj govori suprotno od sramne presude Haškog suda generalu Mladiću, Radovanu Karadžiću. Izveštaj ove Komisije pokazuje da Haški sud, nažalost, nije radio profesionalno, nije se rukovodio pravom i pravdom, međunarodnim pravom, već je imao jedan selektivan pristup, nekome manje, a nekom više.

S druge strane, neke zemlje u regionu, želeći da se dodvore svojim mentorima, požurile su da brže bolje donesu svoje rezolucije kojima Srbe osuđuju za genocid u Srebrenici i na taj način unapred opredelile da je Srebrenica genocid, što naravno nije istina.

Očigledno je da se time služe kao političkom polugom. Čak je i bratska Crna Gora požurila da to učini pre Prištine i pre prištinske vlasti. Od Prištine se to moglo očekivati, jer Priština koristi svoj dobro uvežbani metod da je napad najbolja odbrana i da je bolje i politički isplativije druge optuživati.

Podsetiću, Srbija je jedina pre više od deset godina osudila zločine u Srebrenici i to je bila naša međunarodna i moralna obaveza, izrazili saučešće porodicama žrtava, nadu i veru da se takvi zločini više nikada neće ponoviti ni na jednoj strani i da ćemo sačuvati mir i stabilnost, ali i vrlo jasno rekli da zločin ne može biti nacionalni, da za zločin ne može odgovarati narod, ne može odgovarati država, mora odgovarati pojedinac, a svako ko je počinio zločin treba i mora da odgovara.

Dobro oni to znaju i kada već tako pravdoljubivo, zašto niko od njih nije osudio nijedan zločin počinjen prema Srbima u sukobu tokom raspada SFRJ? Zašto nije osuđen zločin nad Srbima u Podrinju, Bratuncu i srebreničkim selima, gde je stradalo preko tri hiljade Srba? Zašto nije osuđena „Oluja“ u kojoj je mučki ubijeno 1.869, a proterano 250.000 Srba? Zašto nisu osuđena brojna masovna ubistva i proterivanja preko 250.000 Srba sa prostora Kosova i Metohije? Na kraju, zašto nijedna zemlja regiona nije do sada donela rezoluciju o osudi genocida nad Srbima, Jevrejima i Romima izvršenim u ustaškim logorima smrti tokom Drugog svetskog rata na prostoru i na teritoriji NDH-a.

Očigledno je da se radi o orkestriranoj, o dobro osmišljenoj strategijskom napadu na Republiku Srbiju, o dobro osmišljenoj politici napada na Republiku Srbiju, pritisci na Republiku Srbiju i zato mi kažemo da u periodu pred nama je Srbija pred velikim iskušenjima i pred velikim izazovima. Zarad pravdanja sopstvenih zločina, pa i genocida nad Srbima, potrebno je upravo nas Srbe i jedino nas proglasiti genocidnim narodom, a nije to istorijska istina? Šta ćemo sada? Dokle više ovo ide? Šta je sa srpskim žrtvama? Ja postavljam samo jedno pitanje – da li Vlada ima mogućnost i planira da kada je reč o ovom izveštaju preduzme bilo šta povodom okrutne ratnohuškačke politike uperene protiv Srbije koja se svakodnevno u sve brutalnijim oblicima čuje u regionu i od Albanaca sa Kosova i Metohije, pri čemu se našem narodu stavlja pečat genocidnosti, kojim će biti obeležene i sve buduće generacije ukoliko mi kao država ne reagujemo adekvatno na ove gnusne optužbe.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Zahvaljujem, uvažena predsedavajuća.

Poštovani potpredsedniče Vlade Republike Srbije, ministre, poštovani predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, danas pred nama je više zakonskih predloga različitih oblasti.

Jedan od tih zakonskih predloga, konkretno Popis, se tiče oblasti čiji ste vi ministar, ali obzirom da ste potpredsednik Vlade, a da danas govorimo, između ostalog, i o zakonskim predlozima koji se tiču konkretno Kovida ja ću na samom početku svog izlaganja iskoristiti priliku u ime poslaničke grupe SPS i uputiti apel svim građanima Srbije.

Imajući na umu procenat, pre svega, vakcinacije u ovom trenutku, imajući na umu procenat vakcinacije kada je reč o mladim ljudima i imajući na umu da imamo u ovom trenutku svi jedan zajednički cilj i jednu zajedničku bitku koju moramo da pobedimo, zajednički cilj koji moramo da realizujemo, da pokažu odgovoran odnos kakav je pokazala država od marta meseca do danas, da se ponašaju odgovorno, ozbiljno, racionalno, da poštuju savete i preporuke struke, jer jedini način da se suočimo i da pobedimo ovaj zdravstveni izazov sa kojim se suočava i Srbija i čitav svet jeste kompletna i kolektivna imunizacija.

Ako je država Srbija u prethodnom vremenskom periodu mogla da bude jedina država u Evropi koja je na raspolaganju imala sve četiri vakcine, ako smo mogli da započnemo sa proizvodnjom i sa ulaganjem najpre u „Torlak“, a zatim i sa proizvodnjom Sputnjik-V u „Torlaku“, ako sredinom oktobra kreće proizvodnja nove fabrike za proizvodnju vakcine Sinofarm, kapaciteta dva miliona, dakle biće vakcina i za region, najmanje što građani Srbije u ovom trenutku mogu da učine jeste da imaju visok stepen lične odgovornosti i da se vakcinišu, jer na taj način će sačuvati sebe, na taj način će sačuvati druge i na taj način ćemo razmišljati, pre svega, i o budućnosti Srbije. Jer, mi ovde kada govorimo o vakcinaciji, govorimo pre svega o budućnosti Srbije i o budućnosti svakog građanina Srbije.

Kada je reč o zakonskim predlozima o kojima danas govorimo, najpre Predlog zakona o popisu poljoprivrede. Dakle, Srbija je tradicionalno poljoprivredna zemlja, a poljoprivreda je prepoznata u brojnim strateškim dokumentima kako u samom ekspozeu premijerke Vlade Republike Srbije, tako i zakonima i nizu drugih akata kao jedan od osnovnih strateških pravaca razvoja. Podsetiću, Program zvanične statistike u periodu od 2021. do 2025. godine, potom Strategija razvoja poljoprivrede ruralnog razvoja Republike Srbije u periodu od 2014. do 2024. godine i brojni drugi.

Dakle, danas na dnevnom redu Predlog zakona o popisu poljoprivrede 2023. godine koji će biti finansiran delom, kako je definisano zakonom, iz budžeta, 33%, i većim delom iz IPA fondova, u iznosu od 67% od ukupnih troškova.

Opis poljoprivrede po mišljenju poslaničke grupe SPS je veoma važan i složen posao koji zahteva višegodišnje planiranje i koordinaciju u radu većeg broja učesnika, metodološke pripreme, razvoj informaciono-komunikacionih sistema, obuku i pre svega instruktažu.

U ovom procesu koji će se sprovoditi od juna do kraja decembra 2023. godine biće uključeno oko 3.500 popisivača, kako je to predviđeno, što je skoro upola manje nego na prethodnom popisu.

Ovim statističkim istraživanjima dobijamo jedan, rekao bih, sveobuhvatan pregled strukturnih karakteristika nacionalne poljoprivrede, formira se registar poljoprivrednih gazdinstava, izrađuje se međunarodno uporediva baza podataka. Podsetiću, poslednji popis poljoprivrede je učinjen 2012. godine.

Prema rezultatima tog popisa u Srbiji je bilo blizu 632.000 poljoprivrednih gazdinstava, dok su rezultati ankete 2018. godine pokazali da se broj ovih domaćinstava smanjio za oko 10%, nije dobro. Tada najveći registrovani broj gazdinstava bio je na Zlatiborskom, zatim Beogradskom i Mačvanskom okrugu, a najmanje ih je bilo u Borskom i Pirotskom okrugu.

Jedan od najvećih problema sa kojima se suočava čitava Evropa, pa i naša zemlja jeste pitanje demografskog stanovništva i depopulacija sela. Mnogi delovi Srbije i seoske sredine nažalost ostaju prazni i napušteni. Starosna struktura nosioca porodičnih gadzinstava je vrlo nepovoljna. Starijih od 65 godina je prema nekim podacima 42,5% poljoprivrednika, a mlađih od 35 je samo 3,1% od ukupnog broja poljoprivrednika.

Jedan od prioriteta Vlade Republike Srbije je svakako da se tim mladim ljudima omogući opstanak na selu, ali i da se onim mladim ljudima koji su ta sela napustili daju određene podsticajne mere da se vrate na seosko područje. U vezi sa tim, pohvalio bih pre svega program u ime poslaničke grupe SPS, program dodele bespovratnih finansijskih sredstava za kupovinu seoskih kuća. Za ovaj program opredeljeno je 500 miliona dinara i mogu da se prijave isključivo mlađi do 45 godina starosti.

Cilj je da svi mladi koji žele da se bave poljoprivredom, potraže svoje mogućnosti u selima da se vrate u napuštena seoska domaćinstva i da se na taj način oživi selo. Smatramo da je to izuzetno važan i značajan potez i da ima potpunu opravdanost.

Trenutno najviše nosioca poljoprivrednog gazdinstva mlađih od 40 godina ima u regionu Šumadije i Zapadne Srbije. Pandemija izazvana korona virusom probudila nam je svest o značaju jedne od najvažnijih privrednih delatnosti, a to je poljoprivreda. U momentu kada je sve stalo, zahvaljujući sopstvenih potencijalima i proizvodnji, mogli smo da oslonimo na sopstvene resurse, pa i da budemo solidarni u najtežim trenucima i izvozimo hranu čak i u druge zemlje.

Pred nama su danas i dva zakonska predloga koja treba da donesu još boljem privrednom ambijentu u Republici Srbiji. Ceo svet i svetska privreda, pa tako i Srbija se i dalje suočavaju sa brojnim rizicima, sa brojnim izazovima, neizvesnostima nastalim usled pandemije izazvane korona virusom. Ova dva zakonska predloga imaju za cilj da se ublaže te negativne posledice, kako bi se očuvala stabilnost finansijskog i privrednog sistema, a sve kako bi se ubrzao oporavak zemlje i rast privredne aktivnosti.

Veoma kratko, Predlogom zakona o potvrđivanju finansijskog ugovora Kovid 19 – Podrška Vladi Republike Srbije za mala i srednja preduzeća i preduzeća tržišta kapitalizacije između Evropske investicione banke i Republike Srbije, omogućeno je zaduživanje kod Evropske investicione banke u iznosu od 200 miliona evra, od čega je 110 miliona evra opredeljeno za obrtna sredstva, odnosno održavanje tekuće likvidnosti, dok je 90 miliona evra namenjeno za investicione aktivnosti. To je za kupovinu i nabavku opreme. Sve ovo treba da doprinese umanjenju negativnih posledica pandemije, očuvanju zaposlenosti, ali i rastu i razvoju srednjih i malih preduzeća, kao i ekonomije naše države u celini.

Kada je reč o Predlogu zakonu o utvrđivanju finansijske podrške privrednim subjektima za održavanje likvidnosti i obrtna sredstva u otežanim ekonomskim uslovima usled pandemije Kovid 19, imajući u vidu da postoji nužna potreba da se pomogne domaćoj privredi, ovim zakonom biće obezbeđena sredstva za privredne subjekte, malim i srednjim preduzećima, kao i preduzećima sa srednjom tržišnom kapitalizacijom koji su podneli zahtev za kreditiranje kod Fonda za razvoj Republike Srbije, zaključno sa 10. decembrom 2020. godine. Na taj način će se omogućiti opstanak, kao i obavljanje delatnosti najugroženijih sektora privrede.

Dakle, Srbija nastavlja sa politikom pomoći privredi i građanima. Ovim zakonskim predlozima kojima se pruža podrška našim privrednim subjektima zapravo Srbija šalje poruku da je država stabilna i jaka. Još jednom ću ponoviti ono o čemu smo mnogo puta do sada govorili kada smo pričali kao poslanička grupa o ekonomskim pokazateljima, ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije.

Dakle, SPS podržava, naravno, ekonomsku politiku koja je pre svega, socijalno odgovorna. Ekonomsku politiku koja u svom središtu ima čoveka, običnog građanina Srbije, to je upravo ekonomska politika koju u ovom trenutku vodi Vlada Republike Srbije.

Vlada Republike Srbije, predsednik Republike Srbije, su pokazali od marta meseca, od trenutka kada je počela, nažalost, pandemija do danas, da sistem može da funkcioniše onda kada je najteže, i ne samo da je sistem funkcionisao, nego je ostvario i određene rezultate. Ekonomski pokazatelji i ekonomski parametri govore u prilog ovakvoj konstataciji. Izbegnut je onaj najcrnji scenario koji se javio, nažalost, u brojnim državama Evrope i u brojnim državama sveta.

Mere Vlade Republike Srbije po mišljenju poslaničke grupe SPS, ponoviću, u periodu u kojem su preduzimane od marta meseca do danas, su u potpunosti opravdane. One jesu imale za cilj, pre svega, da održe fiskalnu stabilnost, da sačuvaju teško stečena fiskalna dostignuća, da prihvate sve one inicijative i podsticaje koje vode ka razvoju, što je od velike važnosti i značaja, a sa druge strane opet smatramo da su imale određene ciljne grupe i da su i u tom kontekstu imale potpunu opravdanost.

Šta su bile ciljne grupe? Da se pre svega sačuva nivo zaposlenosti zaposlenosti u Srbiji, da se vodi računa o egzistenciji i životnom standardu građana, ali i da se pomogne privreda Srbije. Privreda Srbije i to pre svega privatni sektor, jer privatni sektor je budućnost, privatni sektor je krvotok, država živi na neki način od privatnog sektora ubirajući dažbine i poreze upravo od privatnog sektora. Smatramo da ulaganje u privatni sektor jeste ulaganje u budućnost.

U periodu od marta meseca do danas, ne samo u Srbiji, već u čitavom svetu, jer sa ovim zdravstvenim izazovom ne suočava se samo Srbija, već čitav svet, tri su ključna pitanja po našem mišljenju bila. Da li je bilo otpuštanja, da li su radnici ostajali bez posla, da li su zatvarane fabrike i da li su strani investitori odustajali od ulaganja u Srbiju? Odgovor na sva tri pitanja je ne. Niti je bilo otpuštanja, niti su zatvarane fabrike, niti su radnici ostajali bez posla. Tokom protekle godine, dakle, 2020, čini mi se da su strane direktne investicije bile ukupne vrednosti negde oko tri milijarde evra. Za samo četiri meseca ove godine strane direktne investicije su čak dostigle milijardu evra.

Dakle, strani investitori ne ulažu tamo gde nema pravne sigurnosti, gde nema poslovne sigurnosti, gde nije atraktivna investiciona destinacija, a Srbija svakako jeste atraktivna investiciona destinacija i nije slučajno „Fajnenšel tajms“, već nekoliko godina unazad svrstao Srbiju kao najatraktivniju investicionu destinaciju.

Kada je reč o merama o kojima sam maločas govorio, dakle, najveći teret krize u periodu pandemije država je upravo prihvatila na sebe, najpre paket pomoći od 800 milijardi dinara, potom, rebalansom budžeta izdvojeno je još 257,1 milijarda dinara, što je oko 4,3% BDP. Dakle, kada saberemo sve ukupno to je negde oko 17,2% BDP.

Mislim da ni jedna država u svetu ovoliki teret krize nije prihvatila na sebe. Naravno da Srbija to ne bi mogla da nije bila reformskog kursa Vlade Republike Srbije čiji su temelji postavljeni upravo 2014. godine. Tada su mnogi govorili da otimamo plate, da otimamo penzije, a nisu shvatili da su zapravo to mere za spas srpske ekonomije i da su to mere koje se tiču budućnosti Srbije.

Da nije bilo tih hrabrih, a tada nepopularnih političkih mera, mi danas ne bi imali zdrav sistem koji je zasnovan na zdravim osnovama, dakle na ekonomiji i na životu, a ne na onome što se na neki način može definisati kao spisak lepih želja i što, ako bi se u ekonomskom smislu realizovalo, Srbija bi od te 2014. do 2016. Godine došla do finansijskog bankrota i finansijskog kraha. Dakle, na svaku kritiku rezultati svakako predstavljaju najbolji mogući odgovor.

U 2021. godinu, mi smo o tome govorili tokom usvajanja budžeta za ovu godinu, Srbija je ušla jaka i ekonomski stabilna sa privredom koja je na stabilnim nogama, sa najvećom stopom privrednog rasta u Evropi, na šta smo ponosni, ali i sa potpunim uverenjem da ćemo realizovati onu projektovani stopu BDP o kojoj je maločas govorio i kolega Starčević, od 6%. Vidim da je predsednik države podigao lestvicu. Mi iz poslaničke grupe SPS smatramo da je to jako dobro. Uvek treba podizati lestvicu, to je dobro za budućnost Srbije, na nove zadatke davati nove zadatke i definisati nove ciljeve.

Dakle, u potpunosti podržavamo i tri stuba koja su definisana kroz budžet za 2021. godinu. Tu pre svega mislimo na stub broj jedan - borba protiv korone, dovoljno izdvojenih sredstava za sve ono što je neophodno da bi nastavili uspešnu borbu protiv korone i zato sam na samom početku i apelovao na odgovoran, ozbiljan i racionalan odnos pre svega građana Srbije koji nisu vakcinisani do ovog vremenskog perioda, jer ni jednog trenutka se u Srbiji nije kasnilo sa revakcinom.

Drugi stub – životni standard građana. Recite mi jednu državu u Evropi, recite mi jednu državu u svetu koja je omogućila da u periodu kovida, da u periodu pandemije poveća penzije za 5,9%, da poveća plate u javnom sektoru najpre za 3,5%, pa potom za 1,5%, 6,6% minimalna cena rada, da poveća plate zdravstvenim radnicima za 6%, da ne govorim o jednokratnim izdvajanjima pomoći penzionerima i zdravstvenim radnicima oko 120 hiljada zdravstvenih radnika od po 10 hiljada dinara.

Da li je i jedna država u Evropi, da li je i jedna država u svetu toliki teret ekonomske krize, toliki teret krize prihvatila na sebe i na svoja pleća? Ponavljam, sve to ne bi mogli da nismo napravili zdrav sistem koji je zasnovan na zdravim osnovama.

Smejali su nam se 2019. godine kada smo ovde govorili o rebalansu budžeta. Žao mi je što danas nije tu ministar Siniša Mali, jer o tome smo razgovarali više puta. Smejali su nam se kada smo rekli da rebalans budžeta nemamo zato što imamo rashode, već zato što imamo veće prihode i zato što stavljamo tačku na proces reformskog kursa Vlade Republike Srbije i započinjemo jednu novu etapu i fazu, a to je razvoj, rast i razvoj. Upravo da toga nije bilo u 2021. godini ne bi ušli jaki i ekonomski stabilni.

Takođe, treći stub izuzetno važan, a to je ulaganje u kapitalne investicije, ulaganje u infrastrukturu. Nema ekonomskog bez infrastrukturnog razvoja i ne sme život u Srbiji da stane i to pokazuje jedan podatak recimo da u periodu najvećeg žarišta od januara meseca do novembra meseca prošle godine su realizovane kapitalne investicije u vrednosti otprilike oko 146,7 milijardi dinara što je za 14,7% više nego u odnosu na isti period prethodne godine.

U potpunosti podržavamo veća izdvajanja za kapitalne investicije za infrastrukturne projekte. To što je najpre izdvojeno 330 milijardi dinara, potom rebalansom još 88 milijardi dinara. Dakle, nikada više nije izdvojeno za kapitalne investicije i infrastrukturne projekte.

Šta se želi time postići? Želi se zauzeti dobra startna pozicija onog trenutka kada završimo ovaj, kada konačno uspemo da pobedimo ovaj period pandemije, kada uspemo da pobedimo ovaj zdravstveni izazov, da imamo dobru startnu poziciju da možemo da nastavimo dalje sa privrednim rastom.

Naravno da ćemo u danu za glasanje kao poslanička grupa, naravno da će SPS podržati ova dva predloga.

Na samom kraju, osvrnuo bih se na Sporazum sa Italijom. Svaka saradnja, svako povezivanje, svaka bilateralna saradnja koja ide jednom uzlaznom putanjom mi smatramo da je dobra. Naši bilateralni odnosi su veoma razvijeni, oni su intenzivni i sa tradicijom dužom od 140 godina. Ukazao bih na značaj održavanja dobrih diplomatskih odnosa. O bliskim i prijateljskim odnosima naše dve zemlje najbolje govore činjenice da smo kada je bilo najteže uvek bili tu jedni za druge. Kao čin zahvalnosti Italiji za pomoć koju su nam pružili tokom 2014. godine i nezapamćenih poplava u našoj zemlji, pokazali smo solidarnost u donaciji medicinske opreme, pomoći, iako smo se i sami suočavali sa korona krizom.

Upravo potvrda dobrih bilateralnih odnosa, potvrda dobre parlamentarne saradnje potvrđuje i upravo poseta predsednika Narodne skupštine Republike Srbije Italiji i važne razgovore koje u ovom trenutku vodi sa zvaničnicima Italije i koji će, u potpunosti smo ubeđeni, doneti dobre rezultate na bilateralnom planu za Srbiju, pa kako za parlamentarnu saradnju, tako i uopšte na bilateralnom planu.

Dakle, još jednom, u danu za glasanje poslanička grupa Socijalistička partija Srbije podržaće predložene zakonske predloge. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući, gospodine Orliću.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, za Poslaničku grupu SPS je najpre od izuzetne važnosti i značaja kada govorimo o izboru u ovom trenutku jednog člana REM-a da je ispoštovana u potpunosti procedura, da je Odbor za kulturu i informisanje, konkretno na sednici održanoj 30. juna, obavio javni razgovor sa predloženim kandidatima, i to sve u skladu sa članom 11. stava Zakona o elektronskim medijima i da je upravo predložen kandidat iz Udruženja filmskih, scenskih i dramskih umetnika Udruženja kompozitora Republike Srbije. Dakle, onako kako je to definisano Zakonom o elektronskim medijima.

Ovo namerno naglašavam iz jednog prostog razloga jer tokom razgovora sa evropskim parlamentarcima na kojima smo učestvovali ispred SPS prof. dr Žarko Obradović i ja, dakle od prvog dana od razgovora na Fakultetu političkih nauka, pa i u nastavku druge faze međustranačkog dijaloga, tokom prve faze međustranačkog dijaloga, vi gospodine Orliću to jako dobro znate, se pojavilo pitanje REM-a. Zašto je pitanje REM-a bilo interesantno predstavnicima jednog dela opozicije? Da bi nas vratili nekoliko koraka u prošlost i da bi ponovo vladalo jednoumlje, odnosno da bi ponovo svi morali da misle isto, svi da pišu i da izveštaju onako kako oni misle i na potpuno identičan način.

Tada su predstavnici, podsetiću vas, Evropskog parlamenta rekli da treba da izaberemo predstavnike REM-a u skladu sa evropskim standardima. Mi iz SPS smo smatrali da je bilo neophodno da kažemo – poštujemo mi evropske standarde i jesmo za evropski put Srbije, Srbija pokazuje i odlučnost i opredeljenost kada je reč na putu evropskih integracija, ali, dozvolite, moramo najpre da poštujemo naše zakonodavstvo. Moramo da poštujemo zakone koje smo usvojili u Narodnoj skupštini Republike Srbije, tako da članove REM-a nećemo birati po političkoj pripadnosti i ne tako što ćemo ispunjavati nekakve uslove, ultimatume i zahteve jednog dela opozicije, već onako kako je to definisano Zakonom o elektronskim medijima.

Inače, postavlja se pitanje – odakle tolika hajka i farsa oko REM-a baš u tom vremenskom periodu? Pri tome, čini mi se da oni koji su to činili su zaboravili onu suštinsku stvar, tada su još bili predstavnici ovog parlamenta, zaboravili su da je REM nezavisno regulatorno telo i da svako od nas treba da radi na jačanju nezavisnih regulatornih tela, a ne da tumači zakon onako kako mu odgovara, da traži od predstavnika REM-a da krši zakon i da tumači zakon onako kako on smatra da je u pravu i da gura REM u jedan politički ring i političko blato. Na nama je da kontrolišemo, odnosno da razgovaramo o izveštaju REM-a i da vidimo da li REM postupa u skladu sa zakonima. Niti je REM politički subjekt, niti REM učestvuje na izborima, niti REM opredeljuje ko će pobediti, niti ko će izgubiti na narednim predsedničkim, parlamentarnim i gradskim izborima. Demokratija u Srbiji se ostvaruje na izborima i o tome ko će pobediti odlučiće građani na fer i na demokratskim izborima kao što smo imali izbore koji su održani 2020. godine.

Mi smo vrlo jasno rekli da kada je reč o drugoj fazi međustranačkog dijaloga Srbija je demokratska i slobodna država i naravno da smo kao poslanička grupa uvek spremni da razgovaramo i da radimo na unapređenju uslova, izbornih uslova kako bi što više građana Srbije učestvovalo na narednim izborima. Apsolutno ni jednog trenutka nismo osporili da ne treba učestvovati i ne treba nastaviti drugu fazu međustranačkog dijaloga, ali jesmo osporili nešto drugo, a to je da se ne sme dozvoliti da se jedan deo opozicije ponaša onako kako se ponašao tok prve faze međustranačkog dijaloga, a to je da dođete na razgovor i kažete – 42 zahteva ili bojkot. To nije način da dođete do nekakvog kompromisnog rešenja ili konsenzusa, to je ultimatum, da pokušate da napravite farsu, da zavaravate javnost time da vam je stalo do izbora, a stalo vam je zapravo samo do REM-a i do uređivačke politike RTS-a i elektronskih medija, ali i štampanih medija, i da od sebe pokušate na taj način da napravite žrtvu ne bi li među građanima Srbije pronašli nekoga još ko se oseća kao žrtva i ko bi vam, eventualno, dao podršku. To vreme je odavno prošlo i ta politička magla više u Srbiji nije prihvatljiva, vidljiva je, prepoznatljiva, danas se u Srbiji vrednuju samo rezultati i apsolutno ništa više.

Da se razumemo, druga faza međustranačkog dijaloga, do druge faze međustranačkog dijaloga ne bi došlo da smo mi imali, kako to jedan deo opozicije kaže, nefer i nedemokratske izbore i da, kako to jedan deo opozicije kaže, imamo nelegitiman i nelegalan parlament, jer tokom druge faze međustranačkog dijaloga kopredsedavajući je predsednik Narodne skupštine Republike Srbije, Ivica Dačić, i učestvuju svi predstavnici, legitimno izabrani predstavnici na parlamentarnim izborima 2020. godine, što znači da smo imali fer i demokratske izbore i da smo legitimno izabrali predsednika Narodne skupštine Republike Srbije koji je kopredsedavajući tokom druge faze međustranačkog dijaloga.

Kao odgovorna i ozbiljna politička stranka, državotvorna stranka mi smo, naravno poštujući institucije sistema, a zašto kažem poštujući institucije sistema, jer od početka smo govorili da razgovore o izbornim uslovima, a veoma su vezani za REM, veoma su vezani za medije, treba voditi u institucijama sistema. Razgovore treba voditi u parlamentu, ne na ulici, ne pod šatorom kao plemenski savez, već u institucijama sistema. Kao odgovorna, ozbiljna, državotvorna stranka mi smo definisali platformu, analizirali aktuelni politički trenutak, analizirali prethodni izborni ciklus i dali nekakvih 10 principa i načela koje smatramo da mogu biti doprinos u radu, kada je reč o izbornim uslovima i kada je reč o narednim vanrednim parlamentarnim, gradskim, odnosno beogradskim ili gradskim i predsedničkim izborima koji treba da budu održani na proleće naredne godine.

Postavlja se pitanje – da li su druge političke stranke to učinile? Da li su druge političke stranke i koje su to političke stranke dostavile platformu Narodnoj skupštini Republike Srbije i predsedniku Narodne skupštine Republike Srbije? Ne, oni su, po dobrom starom običaju, zaobišli institucije sistema i svoju platformu dostavili, naravno, evropskim parlamentarcima. To je, po ko zna koji put, narušavanje pre svega dostojanstva Narodne skupštine Republike Srbije. Ne narušavaju oni dostojanstvo nas kao poslanika, već građana koji su nas glasali. Oni na taj način degradiraju i devalviraju građane Srbije koji su učestvovali na fer, ponavljam, i demokratskim izborima 2020. godine.

Kažem, pokušavali smo kroz platformu i kroz prvu fazu međustranačkog dijaloga da im objasnimo, kada je reč o uređivačkoj politici medija, da se ne treba mešati u uređivačku politiku medija, da mediji treba da budu autonomni i slobodni u odlučivanju da interes vlasništva svakako jeste primaran i da je strategija o privatizaciji medija napravljena još 2000. godine. Tada su brojni mediji privatizovani. Dakle, želeli ste kapitalizam, dobili ste kapitalizam i onda se postavlja pitanje – odakle danas potreba da pokušate, pa evo sada i kroz REM i kroz učešće u REM-u preko navodno svojih članova, svojih predstavnika, da utičete na uređivačku politiku.

Konkretno govorim o privatnom sektoru. Dakle, na taj način degradiraju i novinare, jer novinari jako dobro znaju šta je vest, a šta nije vest. Ako organizujete jedan isti skup svake nedelje i na tom istom skupu imate po 10, 20 ili 30 pristalica i nemate apsolutno ništa novo da saopštite, izvinite, pa novinari jako dobro znaju da to nije vest. Nemojte na taj način degradirati i devalvirati novinare kao što ste degradirali i devalvirali građane Srbije.

Videli smo da to ne vredi i da prosto ne shvataju da se ne treba mešati u uređivačku politiku medija, a onda smo u platformi koju smo dostavili Narodnoj skupštini Republike Srbije rekli – da, zalažemo se za ravnopravnu zastupljenost u medijima, ali ta ravnopravna zastupljenost u medijima podrazumeva ne da, kako ono ste pokušali motornom testerom da uđete u RTS i da se izborite valjda za pet minuta u informativnom programu ili ne znam, 15 minuta, nego to podrazumeva debatne emisije, to podrazumeva tematske emisije, izvolite gospodo, učestvujte na izborima, izađite sa programom, učestvujte u tematskim debata, izađite sa ljudima koji su garant, izađite sa ljudima koji su garant za realizaciju tog programa, pa neka građani donesu odluku kojom će ukazati poverenje, a kome ne na narednim izborima.

Vidim da im ni to ne odgovara. Između ostalog, čuli smo prethodnih dana da pored toga što pojedini nisu dostavili platforme i zapravo ne znamo za šta se zalažu pojedini predstavnici opozicije, jednog dela, kada je konkretno reč o medija, o REM-u, osim što žele veće prisustvo, ali osporavaju vođenje dijaloga na oba koloseka i to je bila jedna od tema u protekle dve nedelje.

Dozvolite, mi iz poslaničke grupe SPS smatramo da je predsednik Narodne skupštine Republike Srbije u dogovoru sa predsednikom Republike, napravio jako dobar potez time što je omogućio da se čuju sugestije i predlozi i onih političkih opcija koje žele da razgovaraju sa evropskim parlamentarcima, ali i onih političkih opcija koje ne žele da razgovaraju sa evropskim parlamentarcima, a onda pokušati iznaći određenu ravnotežu kada je reč o izbornim uslovima i uvažiti određene sugestije i predloge, ukoliko uopšte te sugestije i predlozi i postoje.

Dakle, ne možete vi isključiti nikoga iz dijaloga, i ne možete teret odgovornosti, kada je reč o međustranačkom dijalogu, večito prebacivati na vladajuću koaliciju. Nije ovde reč o tome da vladajuća koalicija u nečemu greši, lako će vladajuća koalicija naći zajednički imenitelj, ovde je reč o konfuziji koja vlada u jednom delu opozicije, jer oni više ne znaju sa kime žele da razgovaraju, jedni žele sa evropskim parlamentarcima, drugi ne žele sa evropskim parlamentarcima, jedni ne žele da razgovaraju sa Ivicom Dačićem, drugi žele da razgovaraju sa Ivicom Dačićem. Čekajte, nismo mi fontana želja.

Mi smo tu da saslušamo sugestije i predloge, ako ih imate, izvolite. Spremni smo da razgovaramo. Ako ih nemate, opet, nemamo ništa protiv, mi imamo izborne uslove, biće zakazani izbori u zakonom predviđenom roku, građani će učestvovati na njima, ali nam se čini da prisustvo pojedinih evropskih parlamentaraca daje za pravo jednom delu opozicije da predlaže i ono što siguran sam, ni sami ne bi prihvatili da imaju jedan deo odgovornosti danas u Srbiji.

Zamislite vi, a vi gospodine Orliću jako dobro to pratite, zamislite vi, predlog medija da se dodeli u ovom trenutku nacionalna frekvencija, ili da se formira ministarstvo koje će pratiti izborni proces. Dakle, sve govori u jednom te istom pravcu, a to je da želite da do vlasti i privilegija dođete bez izbora, a to u Srbiji danas nije moguće.

Mi smo u platformi predvideli još nekoliko stvari. Reći ću još jednu stvar koja se konkretno tiče REM-a, i na šta smatramo da REM treba da obrati pažnju. Naime, sve političke stranke donose odluku o sadržaju svojih izbornih poruka, spotova, reklame, prilozi, vodeći računa o poštovanju Zakona o informisanju, o poštovanju ljudskih i manjinskih prava građana. Treba zabraniti svaki reklamni spot, poruku, novinarski tekst, ili na drugi način saopštenu poruku od strane političkih stranaka ili medija, tokom izborne kampanje koji koriste govor mržnje i kojim se napadaju članovi porodice, uključujući i decu izabranih nosilaca javnih funkcija ili kandidata u izborima koji se nalaze na izbornim listama političkih stranaka.

Svakodnevni napadi na porodicu i decu predsednika republike potvrđuju da takve poruke imaju za cilj diskreditaciju i destabilizaciju članova porodice predsednika Srbije i konačno njegovu eliminaciju iz političkog života Srbije. Dakle, ovo je nešto čime treba da se bavi REM. Ako je mogao tokom izborne kampanje, u sred izborne kampanje da zabrani spot vladajuće političke stranke, isto tako treba da odreaguje i kada je reč o opozicionim političkim strankama.

Još jedna stvar, političke stranke koje ne učestvuju u izborima ne mogu imati svoje prisustvo u medijima, jer ako sagledate analizu REM je napravio analizu prisustva u medijima pojedinih političkih opcija tokom prethodnih izbora, videćete da kada je reč o pružaocima medijskih usluga na drugom mestu po toj analizi je politička opcija koja nije učestvovala na izborima. To ne sme da se desi.

Dakle, samo izborne liste i političke stranke koje učestvuju na izborima po našem mišljenju, po mišljenju naše poslaničke grupe mogu biti zastupljene u medijima.

Na kraju, ima još jedna vrlo interesantna stvar kada je reč konkretno o medijima. Kažem, nismo imali prilike da čujemo programe, nismo imali prilike da čujemo platforme, osim što smo čuli da će opet organizovati nekakve proteste. Sad se pitamo da li će proteste organizovati protiv evropskih parlamentaraca, ako žele da organizuju protiv evropskih parlamentaraca, mi im predlažemo da to bude u Briselu da ne remete ovaj saobraćaj po Beogradu. To bi bilo pravično i pravedno i korektno od njih.

Sa druge strane, čuli smo samo dve reči – revanšizam, i čuli smo reč – lustracija. Sad mi postavljam pitanje, kada čujete jednu ovakvu poruku, kaže – da li podržavate ideju da jednog dana zgrada „Pinka“ bude srušena uz obrazloženje da ne ispunjava komunalne kriterijume ili drugog zakonskog opravdanog razloga, a da se na njenom mestu podigne spomenik slobodi govora pribavljen kroz transparentan proces javne nabavke?

Mi postavljamo pitanje – da li je ovo ta politika revanšizma prema medijima? Hoće li se ovako ponašati prema medijima ako iole budu imali deo političke odgovornosti, a mi smo ubeđeni da neće, jer su pluskvamperfekat političke scene Srbije? Dok je ove vladajuće koalicije slobodna mišljenja, sloboda govora, sloboda izražavanja će biti osnovni postulati demokratskog društva kako Srbija danas i jeste. Zahvaljujem, predsedavajući.

Zahvaljujem.

Uvaženi predsedavajući, poštovana ministarko, poštovani predstavnici Ministarstva, poštovani predstavnici Visokog saveta sudstva, dame i gospodo narodni poslanici, na samom početku iskoristiću priliku u i ime poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije svim predstavnicima islamske zajednice da čestitam praznik Kurban-bajram, uz iskrene želje za mnogo zdravlja, sreće i uspeha. Ovaj sveti praznik doprinosi upravo zbližavanju ljudi i jačanju trajnih vrednosti, ljubavi, dobrote, milosrđa i brige jedni za druge i želimo zaista da ovaj praznik provedu sa svojim najbližima, u slozi, razumevanju i ljubavi.

Kada je reč o današnjem dnevnom redu, ne treba govoriti o važnosti i znčaju zakona, naročito zakona koji dolaze iz vašeg ministarstva, iz vašeg resora, imajući na umu pre svega poglavlja, imajući na umu ono što se od nas očekuje na evropskom putu, a mi pokazujemo tu odlučnost i opredeljenost kada je reč o putu evropskih integracija i to pokazujemo praktičnim delovanjem. Dakle, vrlo konkretno, kroz izmene i dopune zakona, kroz usvajanje novih zakonskih predloga, kroz pokretanje izmene Ustava.

Dakle, poslanička grupa Socijalističke partije Srbije smatra da pravosudni sistem i vladavina prava su osnovne i temeljne pretpostavke svakog demokratskog i pravno uređenog društva, države kakva Srbija danas zapravo svakako i jeste.

Vladavina prava je ključni preduslov i za mir i za bezbednost i za prosperitet. Ona, takođe, ojačava i socijalni, ali i ekonomski kapacitet jedne zemlje i ekonomski kapacitet jedne države.

Vladavina prava je jedna od osnovnih vrednosti na kojima počiva Evropska unija, to sam rekao na samom početku i danas zajednica 27 evropskih zemalja. Strateški interes opredeljenosti, jedan od glavnih spoljnopolitičkih ciljeva Srbije, jeste punopravno članstvo u Evropskoj uniji, što dokazuje politika koju vodi Vlada Republike Srbije, naravno, uz podršku Narodne skupštine Republike Srbije.

Pregovaračko poglavlje 23, koje sam maločas pomenuo, je jedno od ključnih i ne podrazumeva samo ustavne reforme u vezi sa pravosuđem, već se odnosi i na borbu protiv korupcije, organizovanog kriminala i terorizma, procesuiranja ratnih zločina, medijske slobode, ljudska i manjinska prava. To je sve u celini vezano za Poglavlje 23, koje je od velike važnosti i značaja na evropskom putu Srbije.

Srbija danas ozbiljno radi na vladavini prava i to, kao što sam rekao na samom početku, praktičnim delovanjem, a ne samo rečima, dakle, delima, a ne rečima. I rezultati najbolje govore u prilog ovakvoj konstataciji, rezultati koje smo svi zajedno postigli u prethodnom vremenskom periodu.

Ostvarili smo zapažene rezultate u brojnim oblastima, doneli nove zakone, usvojili izmene i dopune već nekih postojećih zakonskih predloga. Istakao bih, recimo, Zakon o rodnoj ravnopravnosti, zabrani diskriminacije, sprečavanju korupcije. Izuzetno je važno što je u ovom mandatu Vlade formirano i Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog.

Sve ovo treba da doprinese tome da se građani osećaju sigurnije, da se građani osećaju zaštićenije, da svi budu jednaki pred zakonom, jer suština vladavine prava su isti standardi i jednaki kriterijumi upravo za sve.

Promena Ustava je neophodna radi upravo unapređenja vladavine prava. Ustav je najviši pravni i politički akt svake države, najkraće rečeno. Ustavom se definiše državno uređenje, politički sistem, društveno-ekonomski odnosi, a ujedno se propisuju prava, dužnosti i slobode građana.

Srbija je danas uređena pravna država u kojoj se dosledno poštuje načelo podele vlasti, a to su zakonodavna, izvršna i sudska. Srbija je danas uređena pravna država u kojoj funkcionišu institucije sistema. Možda to smeta pojedinim opozicionim političkim strankama o kojima je maločas govorila koleginica, sada predsedavajuća, ali to nije naš problem. Na nama je da poštujemo Ustav, na nama je da poštujemo zakone i da te zakone unapređujemo iz dana u dan, što i činimo.

Nezavisnost sudstva predstavlja okosnicu vladavine prava. Rad pravosudnih organa ogledalo je države i garant postojanja uređenog pravnog poretka. Pravosuđe i uopšteno sudska grana vlasti treba i mora da bude nezavisno u svom radu, izuzeta od svih spoljnih i političkih uticaja, a nosioci pravosudnih funkcija moraju biti stručni, odgovorni, moraju biti moralni i moraju biti dostojni, pre svega, posla koji će obavljati u narednom vremenskom periodu.

Pored toga što sudstvo mora biti nezavisno i nepristrasno, potrebno je da bude i efikasno. O tome smo mnogo puta govorili ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije.

Danas se često mogu čuti kritike od onih koji su 2009. godine sproveli čuvenu reformu pravosudnog sistema, kada je više od tri hiljade sudija i tužilaca ostajalo bez posla u samo dva dana, bez apsolutno ikakvog obrazloženja.

Ta reforma pravosuđa koštala je građane Srbije 44 miliona evra. Oni su ti koji su narušili ugled našeg pravosuđa na međunarodnom planu, a danas sebi daju za pravo da negativno govore upravo o vladavini prava.

Podsetio bih da je upravo zahvaljujući velikom trudu, zalaganju i, pre svega, inicijativi predsednika Narodne skupštine Ivice Dačića, predsednika resornih odbora koji su vezani konkretno za rad Ministarstva pravosuđa i, naravno, ministarke pravde, započet proces ustavnih promena o kojima sam govorio na samom početku. Pred nama je zadatak da izmenimo one odredbe Ustava koje se tiču pravosuđa, odnosno načina izbora pravosudnih funkcija. Na taj način doprineće se većoj i nezavisnosti i samostalnosti u radu našeg sudstva, što i jeste krajnji cilj, što i jeste cilj koji se želi postići ustavnim promenama.

Još jednom, pre svega zarad javnosti, da ne bi prošle floskule pojedinih opozicionih nazovi lidera, mi ustavne promene ne činimo da bi menjali preambulu Ustava, već da bi ojačali nezavisnost i efikasnost pravosudnog sistema u Srbiji. To je jedini cilj koji želimo da postignemo i to je nešto što je neophodno da bi nastavili uspešan put evropskih integracija. To upravo čini Narodna skupština Republike Srbije, zajedno sa Vladom Republike Srbije.

Srbija kontinuirano ostvaruje dobre i zapažene rezultate u oblasti vladavine prava, na šta ukazuje i sve više stranih direktnih investicija u našoj zemlji, jer ko bi ulagao u državu Srbiju i da li bi mi tokom, recimo, protekle godine, kada je bio period pandemije, imali tri milijarde stranih direktnih investicija, pri tome ni jedan strani investitor nije odustao od ulaganja u Srbiju, ako ne postoji pravna sigurnost? Sigurno ne bi.

U poslovnom svetu od ključnog je značaja da poslovno okruženje bude stabilno, da bude sigurno, kao i postojanje dobrog zakonodavnog okvira. Da svega ovoga nema, ne bi bilo stranih investitora i njihovih ulaganja, kojih je sve više. Samo za prva četiri meseca ove godine beležimo čak milijardu evra stranih direktnih investicija, što je nezamisliva cifra bila na početku ove godine, imajući na umu period pandemije koji je, nažalost, počeo marta prošle godine, što je zaista ogroman rezultat, imajući u vidu prisutnu kovid krizu u celom svetu.

U svom godišnjem izveštaju za 2020. godinu, u delu koji se odnosi na vladavinu prava, Evropska komisija je dala svoju preporuku da se formira etički odbor. Danas su pred nama dva, ne volim da kažem izuzetno važna, ali veoma važna zakona. Svaki zakonski predlog ima svoju važnost i značaj, bez obzira iz koje oblasti dolazio, ali govorimo danas o zaista važnim zakonskim predlozima iz oblasti pravosuđa – Zakon o sudijama i VSS, čijim je izmenama i dopunama predviđeno da ovaj etički odbor bude stalno radno telo koje će utvrđivati da li poštuju odredbe etičkog kodeksa sudija i koja su postupanja i radnje u suprotnosti sa dostojanstvom i nezavisnošću sudije i štetna po ugled suda.

Takođe, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama predviđa da se poveravanje predmeta sudiji zasniva na složenosti predmeta koji obuhvata objektivne kriterijume, kao što su broj stranaka i ostalih učesnika u postupku i poštovanje rokova za sprovođenje sudskih radnji, što smatramo kao poslanička grupa SPS izuzetno važno i značajno.

Kada govorimo o izboru Republičkog javnog tužioca, to je jedna od nadležnosti Narodne skupštine, prema Ustavu Republike Srbije Javno tužilaštvo je samostalni državni organ koji goni počinioce krivičnih i drugih dela i preduzima mere za zaštitu ustavnosti i zakonitosti.

Danas imamo predlog Vlade da se za Republičkog javnog tužioca izabere gospođa Zagorka Dolovac. U njenoj biografiji se navodi da je kao Republički javni tužilac uložila maksimalan napor da obezbedi efikasno i uspešno postupanje Javnog tužilaštva, jačanje kapaciteta tog organa, unapređenje postupanja i saradnju u drugim organima i organizacijama civilnog društva i međunarodnim partnerima u borbi protiv kriminala i suzbijanju krivičnih dela.

Ono što bih posebno želeo da naglasim, da je upravo Zagorka Dolovac krajem decembra 2020. godine donela opšte obavezujuće uputstvo za sva tužilaštva, u kome se nalaže hitno postupanje u predmetima u kojima su žrtve novinari. Mi smatramo da je to od velike važnosti i značaja.

Novinari u Srbiji su često ugroženi prilikom obavljanja svog posla, uprkos zakonskim garancijama njihove bezbednosti. Nažalost, izloženi su brojnim pritiscima, verbalnom, neverbalnom nasilju, pogotovo pretnjama i napadima. Uglavnom, imali smo prilike to da vidimo, na pitanje kada novinar postavi na konferenciji za novinare nekoj od opozicionih političkih partija ili nazovite političkih lidera, umesto odgovora dobija pretnje. To u Srbiji ne sme da se dešava i to ne sme da postane norma društvenog ponašanja u Srbiji.

Svaki vid nasilja je nedopustiv i neprihvatljiv. Pred zakonom svi moraju biti jednaki, ista pravila moraju da važe za sve i ne sme biti zaštićeni i zato smo tu da jačanjem institucije i vladavine prava stavimo interes građana, pre svega, na prvo mesto, da se svako oseti bezbedno, zaštićeno i sigurno, ali i da bude odgovoran pred pravom i zakonom.

Uveren sam da će u svom trećem mandatu gospođa Dolovac dati još veći i još značajniji i lični doprinos unapređenju javnog tužilaštva i položaja javnotužilačke organizacije u celokupnom sistemu vlasti Republike Srbije.

Još nekoliko rečenica kada je reč o deliocima pravde i kada je reč o onome o čemu sam već govorio, a to je etički kodeks i upravo ono što se očekuje, rekao bih, kada je reč o osnovnim principima koje propisuje sam etički kodeks. Dakle, da podsetimo to su nezavisnost sudija u vršenju sudijske funkcije bez ikakvih, kao što sam rekao, spoljnih uticaja, bez ikakvog pritisaka ili ograničenja. Sudija je nezavistan u odnosu na druge grane vlasti, na druge institucije društva, ali i na medije. Zato sudija mora da poseduje visoke moralne vrednosti, visoke standarde ponašanja, kao nosioca pravosudne funkcije koja čuva pravnu državu da brani nezavisnost sudstva, ali da brani i prava građana.

Zatim, nepristrasnost. Nepristrasnost je obaveza sudija u vođenju postupaka i podrazumeva njegovu vlastitu procenu činjenica, ali i obavezu suđenja u razumnom roku i obavezu na pravično suđenje i bez bilo kakve diskriminacije stranaka u postupku po bilo kojem svojstvu i po bilo kojem osnovu.

Zatim, stručnost i odgovornost. To se svakako podrazumeva. Sudiji su neophodni etički principi nosilaca pravosudnih funkcija.

Dostojanstvenost sudije u obavljanju sudijske funkcije podrazumeva stalnu brigu o ličnim postupcima, ponašanju, ne samo kada je reč o suđenju, nego i van suda, odnosno ne samo kada je reč o sudnici nego i van suda, jer se tako čuva ugled suda i tako se čuva ugled sudijske funkcije.

Naravno, podrazumeva se posvećenost sudije, i to je jedan od etičkih principa koji treba da garantuje kvalitet, koji treba da garantuje zakonitost svake donete odluke. On mora sa punom pažnjom i svim svojim znanjem da se posveti svakom sudijskom sporu polazeći od toga da svaka sudska odluka izaziva posledice po učesnike u postupku, nekima se život sudskom odlukom menja u trenutku, i to nepovratno, i to uvek treba imati na umu.

Naravno, još jednom ću ponoviti ono što je koleginica Dubravka, kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS, rekla u uvodnom izlaganju, poslanička grupa SPS u danu za glasanje podržaće sve predloge. Zahvaljujem još jednom.

Zahvaljujem, uvažena predsedavajuća.

Pozivam se na član 27. i odmah da kažem na samom početku ne tražim da se u danu za glasanje Skupština izjasni o ukazanoj povredi Poslovnika.

Prosto, nisam našao drugi način, jer događaji nas nažalost, prestižu, nažalost neki događaji nas prestižu i tokom svog izlaganja nisam imao tu informaciju, a u ovom trenutku nisam imao drugi način, a mislim da u ovom trenutku mogu da se obratim na pravu adresu, to je Ministarstvo pravde, to je Vlada Republike Srbije i reakcija prema međunarodnoj zajednici.

Naime, pre nekoliko trenutaka, najradije bi tražio povredu dostojansva, jer je povređeno dostojanstvo, ne samo Narodne skupštine, povređeno je dostojanstvo Srbije, ali to nije niko učinio ovde u sali, pa ne mogu da učinim.

Dakle, pre nekoliko trenutaka se u medijima pojavila informacija da je momak koji se zove Risto Jovanović, koji je uhapšen na Gazimestanu, osuđen na šest meseci zatvora, zamena kazne za 6.700 evra, jer je, kako je definisano u presudi, a vi proverite ukoliko ja grešim, imao nameru da izazove razdor i netrpeljivost između etničkih zajednica tokom obeležavanja Vidovdana na Gazimestanu. Jovanoviću, je između ostalog, zabranjen ulazak na prostor KiM u narednih pet meseci.

Ja sam upravo iz tog razloga iskoristio priliku da se javim, jer najbolja adresa ste vi, da naravno , putem Vlade Republike Srbije, zatražite pre svega, reakciju Međunarodne zajednice, jer kako je maločas kolega govorio, dok se Srbija zalaže za mir i za stabilnost, dok postupa mudro i racionalno, dok vodi jednu mudru i racionalnu politiku, ne želeći da produbljuje sukobe, ne padajući na provokacije koje dolaze sa druge strane, ne reagujući na ratno huškačku retoriku, mi definitivno kakav odgovor imamo sa druge strane.

Da li ćemo ponovo imati dvostruke standarde i dvostruke aršine?

Ja vas molim u ime poslaničke grupe SPS, a nadam se da će se i ostale kolege pridružiti, da apelujete putem Ministarstva pravde, na Vladu Republike Srbije, da Vlada apeluje na Međunarodne organizacije, da reaguju na ovako sramnu i ekstremno brzo izrečenu presudu. Zahvaljujem se i izvinjavam se predsedavajuća.

Zahvaljujem uvaženi predsedniče Narodne skupštine Republike Srbije.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, dok Srbe osuđuju za genocid u Srebrenici, koga po svim međunarodno-pravnim kriterijumima nije bilo, dotle se o svim srpskim žrtvama u BiH nažalost još uvek ćuti.

Ne sporimo da je u toku krvavog rata kojim se raspadala SFRJ bilo ratnih zločina i mi ih naravno osuđujemo, ma ko da ih je počinio, ali ima li bilo kakvog smisla prećutati preko 3.500 srpskih žrtava počinjenih upravo u selima oko Srebrenice i Bratunca gde su brutalno ubijana i deca i žene?

Upravo je u ovom pohodu na srpska sela Zalazije, Biljača, Sase i Zagone, 12. jula 1992. godine pobijeno srpsko stanovništvo i spaljene sprske kuće. Za ovaj međusobni sukob i stradanja naroda Srbi su osuđivani na doživotne kazne zatvora, čak i za komandnu odgovornost, dok je za 3.500 srpskih žrtvama presuđena jedna jedina sramotna presuda. Niko za ovaj zločin nije odgovarao i ovde međunarodna zajednica, pa i zemlje regiona već dve decenije apsolutno ćute.

Uprkos svim srpskim žrtvama, uprkos svemu što se devedesetih godina dešavalo, Srbija se izvinila za zločine i bila je prva zemlja u regionu koja je to učinila usvojivši Rezoluciju o osudi zločina u Srebrenici. To je bila naša međunarodna i moralna obaveza.

Politika Srbije je jasna. Mi smo za politiku pomirenja, za mir i stabilnost u regionu, što smo mnogo puta pokazali, posebno našom solidarnošću prema svim zemljama u regionu u period kovida.

Upravo da bi pokazali nacionalnu odgovornost tadašnji premijer Srbije, Aleksandar Vučić, otišao je u Potočare da izrazi saučešće porodicama žrtvama, a kako je dočekan? Linčom, kamenovanjem i pokušajem ubistva. Dakle, na najbrutalniji mogući način. Ni za ovaj sraman čin prema zvaničniku Srbije niko nije odgovarao.

Ministar unutrašnjih poslova Republike Srpske zvanično je saopštio da postoje brojni neoborivi dokazi, fotografije i imena organizatora napada na Aleksandra Vučića i sami smo svedoci da se u tadašnjem TV prenosu nedvosmisleno videlo da je u pitanju dobro organizovan i planirani napad, a ne pojedinačni, kako je rečeno, pojedinačni eksces.

Ovo je bio pokušaj ubistva državnika. Institucije BiH su imale do danas punih šest godina da istraže ovaj slučaj i procesuiraju počinioce, ali očigledno da oni to ne žele. Zato bih postavio pitanje i Vladi i MUP-u – da li nadležni organi Republike Srbije mogu preduzeti bilo šta kako bi se otkrili i osudili počinioci pokušaja atentata na Aleksandra Vučića u Potočarima? Da li MUP može od institucija Republike Srpske da zatraži sve prikupljene dokaze kako bi se od BiH zatražilo preduzimanje adekvatnih mera prema počiniocima ovog sramnog čina? To smo obavezni da uradimo, kao što smo obavezni da tražimo osudu svih zločina počinjenih nad Srbima, jer pojava umanjivanja i omalovažavanja srpskih žrtvama je postala praksa gotovo u svim zemljama regiona, nažalost, ponavljam, a o tome više od dve decenije ćuti i celokupna međunarodna zajednica.

Ovde su u pitanju dvostruki standardi, a ne međunarodno pravo. Ne mogu se pravda i pravo primenjivati selektivno. O tome smo više puta govorili i to samo prema nama Srbima. Šta je sa srpskim žrtvama u Hrvatskoj, BiH, na KiM i imamo li mi pravo na istinu i na pravdu? Zahvaljujem predsedniče.

Zahvaljujem, gospodine Orliću.

Poštovana ministarko, poštovani predstavnici ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, teško je reći nešto nakon toliko diskusija a da se ne ponovim. Pokušaću još jednom da vam istaknem razloge zbog kojih će poslanička grupa SPS naravno, u danu za glasanje podržati ova dva zakonska predloga, a o tome su govorile kolege i ovlašćeni predstavnik i kolege iz poslaničke grupe pre mene.

Dakle, najpre razlozi za donošenje zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prirode su višestruki, a svi su u funkciji poboljšanja zakopavanog okvira koji tretira jednu od najznačajnijih, rekao bih, sektora, a to je zaštita prirode. Od potreba za usklađivanjem sa domaćim relevantnim propisima do potreba sa usklađivanjem sa pravnim tekovinama EU.

Suštinski, izmene zakona odnose na jedan od najvažnijih procesa u zaštiti prirode, a to je proces uspostavljanja ekološke mreže Republike Srbije, odnosno ekološke mreže EU, koja se zove „Natura 2000“, a definiše se u skladu sa zahtevima dve direktive EU.

Zato zadatak čovečanstva, rekao bih, pre svega, jeste da na globalnom nivou sačuva prirodu koja je izvor života u svakom smislu reči.

U tom pogledu suštinski cilj je integrisani i međusobno uslovljeni pristup razvoja ljudske zajednice i prirode.

Ako se ima u vidu da je čovek glavni akter globalnih klimatskih promena, onda čovek ima i veliku odgovornost za očuvanje prirode, raznovrsnosti biljnih i životinjskih vrsta ptica, gljiva i mnogo toga drugog.

Integrisani pristup zaštiti prirode podrazumeva zaštitu biodiverziteta, zaštita voda, zaštita vazduha i zaštitu zemljišta, kao neophodnih uslova za život na planeti. Jedan od milenijumskih ciljeva UN, jeste upravo održivi razvoj, a to je sklad ljudske delatnosti prirode. A šta je održiv razvoj? On bi se mogao definisati jednom rečenicom da prežive i ljudi i priroda na našoj planeti.

Kada je u pitanju zaštita prirode u Srbiji, ona ima značajnu istoriju, a 20. vek je, kako celoj našoj planeti, tako i Srbiju uspostavio nove standarde zaštite koji su posledica intenzivne i najčešće nekontrolisane eksploatacija, nažalost, prirodnih resursa.

U tom pohodu čoveka na prirodu, radi boljeg života, ali i sticanja kapitala nestale su nažalost, mnoge biljne i životinjske vrste, izmenjen reljef, nestale su šume, nestali su vodotokovi.

Klimatske promene koje su najvećim delom posledica ovakvog agresivnog odnosa čoveka prema prirodi, upravo su uslovile promene u prirodi, pre svega, u živom svetu koji predstavlja jedan životni lanac. Istina je da se priroda i sama adaptira na klimatske promene, ali to nije dovoljno za sam njen opstanak.

Čovek mora da vrati prirodi bar deo onoga što joj svakodnevno i uzima. Otuda i UN i EU imaju programe zaštite i unapređenja devastiranih područja, kako bi se smanjile posledice negativnog uticaja upravo ljudske delatnosti na prirodu.

Srbija je dragocena zelena oaza, rekao bih Evrope, prema nekim istraživanjima o kojima je već bilo reči, u Srbiji se nalazi čak 70% svih biljnih i životinjskih vrsta i ostalog živog sveta koji je prisutan na evropskom kontinentu. To je ogromno bogatstvo i to treba posebno istaći.

Mogli bismo reći da je Srbija botanička bašta na neki način Evrope. Upravo zato je važna evropska zakonska regulativa kojom ćemo mnogo više nego što bismo to sami činili morati da zaštitimo živi svet Srbije. To je naša obaveza koja proističe iz našeg evropskog puta, odnosno iz kandidature za punopravno članstvo u EU.

Izmenama Zakona o zaštiti prirode, ustanovljavaju se mehanizmi i mere zaštite kojima treba da se uspostavi ekološka mreža Srbije, što je preduslov našeg integrisanja u evropsku ekološku mrežu „Natura 2000“, uslove koje ovaj program zahteva veoma su strogi što će na neki način povećati i samu našu odgovornost prema prirodnim vrednostima, koje mi često posmatramo samo nažalost, kao resurs.

Moramo biti svesni činjenica da je priroda u svetu, ali i u našoj zemlji pod velikim pritiskom različitih faktora ugrožavanja i mnoge biološke vrste su većem ili manjem stepenu ugrožene, neke su na pragu nestajanja ili su čak, nažalost, zauvek izgubljene.

Maločas je koleginica istakla jedan podatak, to je tačno. Teritorija Republike Srbije obuhvata 7,67% zaštićenih područja i kao takva, pripada jednom od najznačajnijih centara biodiverziteta u Evropi, sa brojnim specifičnim ekosistemima.

Republika Srbija poseduje bogat genofond divljih i gajenih biljnih i životinjskih vrsta i varijeteta, koji predstavljaju nezamenljive resurse za razvoj mnogih privrednih grana, pre svega i poljoprivrede, i šumarstvo, ribarstva, turizma i brojnih drugih.

Kao najočuvaniji i najdragoceniji objekti prirode i značajni centri biološki raznovrsnosti, zaštićena područja na teritoriji Republike Srbije, stavljena su pod zaštitu i u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom i međunarodnim ugovorima.

To su nacionalni parkovi, rezervati, spomenici prirode, predeli izuzetnih odlika i parkovi prirode predstavljaju očuvani deo prirode, posebnih prirodnih vrednosti i predela, zbog kojih ima trajni ekološki, ali i naučni kulturni i obrazovni i zdravstveno, upravo rekreativni značaj.

Njihova zaštita je bezuslovna i zato uvođenje u zakon načela predostrožnosti, kao oblika sprečavanja ugrožavanja i degradacije prirode, od velikog je značaja.

Druga novina koja je po našem mišljenju veoma značajna, i veoma aktuelna, to je izgradnja mini hidroelektrana u zaštićenim područjima, koja se zabranjuju ovim zakonom. Tako će se sprečiti devastiranje prirodnih vrednosti i loš uticaj i loše promene u nezaštićenim područjima, koja imamo obavezu da štitimo po modelu – eko mreže Natura 2000.

Ovde se posebno misli na deviracione elektrane, kojima su vodotokovi kanalisani u cevi što je moglo drastično da utiče na promene u lokalnim eko sistemima. Ovim zakonom se taj problem oko koga je i javnost bila uznemirena i definitivno rešava, što poslanička grupa SPS, i podržava i pozdravlja.

Kada je u pitanju zakon o izmenama i dopunama Zakona o vodama, rekao bih da rešenja predstavljaju odgovorniji odnos prema vodnim područjima, i njihovom korišćenju kao javne svojine, veoma je važno da se vodno područje koje obuhvata i korita vodotokova i priobalje, koriste takođe uz brigu o zaštiti životne sredine, ali i uz dobru praksu obavljanja svih delatnosti u priobalju, od lučke delatnosti preko drugih privrednih delatnosti pa i do eksploatacije šljunka i peska.

Ono što je bitno da će se priobalje kao javna svojina davati u zakup u postupku javnog nadmetanja ili prikupljanja pismenih ponuda putem javnog oglašavanja, osim u zakonu predviđenog uslovima za neposrednu pogodbu.

Ovakav pristup po nama treba da obezbedi jedan transparentan postupak. Javna vodoprivredna preduzeća koja gazduju pojedinim sektorima vodnog područja će se baviti davanjem u zakup, a kontrolni mehanizam jesu organi lokalne samouprave kao i ministarstvo putem inspekcijskog nadzora.

Ovo je veoma važno, po našem mišljenju, kako zbog ekonomske valorizacije, priobalja u kome se mogu obavljati različiti delatnosti, tako i zbog zaštite prirodnih vrednosti i retkosti priobalja, kao i zbog mogućih zloupotreba izdatih zakupa.

Ovo je pitanje velike odgovornosti za gazdovanje javnim dobrima, a to je priobalje, odnosno vodno zemljište. Kako zaštita životne sredine, a time i očuvanje prirodnih resursa, zahteva jedan, rekao bih, integrisani pristup, to je jasno da su od krovnog interesa i vode i zemljišta i vazduh i bidiverzitet.

Jedino čuvanjem i odgovornim i upravo održivim korišćenjem prirodnih resursa, mi imamo šansu da ostanemo na ovoj planeti, koja nas svakog dana opominje na greške.

Zadovoljstvo nam je da vi, ministarka i vaši saradnici te greške primećujete na pravi način i da na pravi način rešavate probleme, kada je reč o zaštiti životne sredine.

Još jednom, ponavljam, naravno, u danu za glasanje, poslanička grupa SPS, će podržati oba zakonska predloga. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući gospodine Orliću. Poštovani predstavnici Visokog saveta sudstva, danas su na dnevnom redu dve tačke.

Predlog odluke o izboru predsednika sudova, ja ću odmah reći da poslanička grupa SPS, naravno, u danu za glasanje hoće podržati ovaj predlog, jer smatramo da je Visoki savet sudstva merodavan da donese adekvatnu i pravu odluku i da izabere one koji su najbolji da obavljaju ovu odgovornu i ozbiljnu funkciju, da je obavljaju pre svega posvećeno i u najboljem interesu građana Srbije.

Druga odluka je Predlog odluke o prestanku funkcije predsednika Prekršajnog suda u Zrenjaninu, koji je podneo Odbor za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu. Znate kako, poslanička grupa SPS je deo vladajuće koalicije, dakle, delimo vrednosti i odgovornosti. Ako je Odbor doneo odluku, podrazumeva se da će tu odluku podržati i poslanička grupa SPS, kao deo vladajuće koalicije, ponavljam, kao neko ko deli vrednosti i odgovornosti u radu vladajuće koalicije.

Svoje današnje izlaganje ću iskoristiti, jer prosto nemamo drugu priliku da govorimo o toj temi, a smatram da je važna i vezana je za pravosuđe. Vezana je za nešto što se vrlo često spočitava Srbiji na putu evropskih integracija, što je vrlo često sadržano uglavnom u negativnom kontekstu na putu evropskih integracija Srbiji, mada stvari ne stoje i nisu takve, a to je vladavina prava. Mi prosto nemamo drugi prostor i način da pričamo o vladavini prava, osim kada ste prisutni vi tu kao merodavni, kao predstavnici Visokog saveta sudstva ili kada govorimo o temama koje su iz oblasti pravosuđa.

Ono što najpre želim da kažem jeste da pravosudni sistem i vladavina prava svakako jesu temelji svake pravno uređene demokratske države, kakva Srbija danas i jeste. Srbija ozbiljno radi na vladavini prava. Ostvarili smo zapažene rezultate u oblasti vladavine prava, po pitanju rodne ravnopravnosti, slobode medija, nasilja u porodici i svim vrstama i svim oblicima diskriminacije. Nijedna zemlja nije uradila više od Srbije u oblasti vladavine prava u poslednjih nekoliko meseci, u to samo potpuno ubeđen. Kada kažem nijedna zemlje, mislim na države i na zemlje koje pretenduju da budu članovi Evropske unije, da postanu punopravni članovi Evropske unije.

Doneli smo zakone, kao što sam rekao, o rodnoj ravnopravnosti, usvojen je Zakon o zabrani diskriminacije, takođe usvojen je i Predlog Vlade o promeni Ustava. Dakle, strateški interes i glavni spoljnopolitički cilj Srbije jeste punopravno članstvo Srbije u Evropskoj uniji. Srbija pokazuje, Vlada Republike Srbije pokazuje i Narodna skupština Republike Srbije, predsednik države, dakle, svi zajedno pokazujemo odlučnost i opredeljenost na putu evropskih integracija. Međutim, ovo je obostrani proces. Znate, to kada će Srbija i da li će Srbija postati punopravan član Evropske unije ne zavisi samo od Srbije i ne zavisi od toga šta će institucije u Srbiji uraditi konkretno i kada govorimo o vladavini prava, već zavisi od Brisela, zavisi od ostalih država-članica Evropske unije.

Pored toga, moram da kažem da smo svedoci i svakodnevnih napada. Samo u 2020. godini evidentirana su, recimo, 63 etnički motivisana napada na Srbe, primetan je veliki broj pljački, sada govorim o Kosovu i Metohiji, uništavanje imovine, napada na kulturnoistorijske spomenike, verske objekte, verske zvaničnike, čak i na srpska groblja.

Zašto ovo govorim? Pre nekoliko dana sam rekao i to ću da ponovim i danas, čini mi se da nekako još od 1389. godine pa nadalje, sve su nekako stvari bile usmerene ka Srbiji, navodno od strane onih kojih su ih usmeravali ka Srbiji nisu bile zlonamerne, a Srbija je bila kriva za sve.

Srbija je bila kriva i te 1389. godine što je umesto ovozemaljskog života izabrala nebesko carstvo. Srbija je bila kriva i za Prvi Balkanski rat. Srbija je kriva izgleda i za Prvi svetski rat, Drugi svetski rat. Srbija je izgleda kriva po oceni Haškog suda o čemu ću nešto kasnije reći i za sve ono što se dešavalo, unapred bila kriva, za sve ono što se dešavalo na prostorima bivše SFRJ. Srbija je kriva za etničko čišćenje i za to što je sa prostora KiM proterano preko 250 hiljada Srba i nealbanskog stanovništva što je od 437 mesta u kojima su živeli Srbi etnički potpuno očišćeno 312. Ja želim da vas podsetim da je u Prizrenu koji je bio srednjovekovna srpska prestonica u kojoj je 1991. godine živelo 10 hiljada Srba da ih danas ima jedva 23, da je u Prištini bilo oko 40 hiljada Srba, a da ih danas nema ni stotinak.

Srbija je kriva i za Žutu kuću koja izgleda nikada nije ni postojala, jer se ni pominje ni u jednoj optužnici Haškog tribunala. Krivi smo i za Oluju, krivi smo i za to što je u Hrvatskoj bilo nekada 380 hiljada Srba danas ih ima 360 hiljada. Krivi smo i za Jasenovac izgleda, za monstruozne zločine koji su počinjeni u Jasenovcu protiv Srba, protiv Roma, protiv Jevreja, što je Jasenovac bio jedini logor u kojem su mučili i decu. Krivi smo i za to što je u Sarajevu nekada živelo 150 hiljada Srba, a danas ih živi jedva mislim negde oko 10 hiljada.

Krivi smo i za to što je 15 tona osiromašenog uranijuma bačeno na Srbiju, što ne znamo ni šta doručkujemo, ni šta ručamo, ni šta večeramo i koliko u tome svemu ima osiromašenog uranijuma. Nadam se da će komisija koju smo formirali dati relevantne podatke, dati relevantne činjenice, jer zaista verujemo da će na pravi način odraditi odgovorno, ozbiljno i posvećeno svoj deo posla. Krivi smo i za to što godinama unazad, kao država i kao neko ko se i danas zalaže posebno i predsednik države, Vlada Republike Srbije, a i mi svi zajedno ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije zalažemo se za mir i stabilnost jer smatramo da je lako govoriti ratno huškačkom retorikom. Lako je nešto razgraditi, ali teško je sačuvati mir i stabilnost.

Zašto ovo kažem? Pa, krivi smo što nikada nismo prebrojavali naše srpske nacionalne žrtve počev od balkanskih ratova, pa do danas. Zašto to nismo radili? Pa, da ne bi povredili nacionalne emocije drugih država u regionu i da ne bi zaoštravali sukobe i da ne bi produbljivali sukobe. A da li su drugi bili toliko korektni prema nama? Da li su drugi bili toliko pošteni prema nama? E, sve ovo sam konstatovano ponovo samo da bih postavio pitanje – da li je to vladavina prava? Da li je to vladavina prava o kojoj govori izveštaj Evropske komisije? Prosto mi se čini da od 1878. godine i od kongresa 1878. godine nekome jednostavno ne odgovara jaka Srbija.

Maločas sam govorio o provokacijama od strane Prištine. To sam pomenuo pre svega da bih govorio i dao sebi prostora i mogućnost da kažem nešto o Briselskom sporazumu, o dijalogu Beograda i Prištine i da u tom kontekstu poistovetim vladavinu prava. Dakle, Beograd je posvećen dijalogu. Beograd i Srbija i predsednik je to rekao i tokom podnošenja izveštaja u Narodnoj skupštini Republike Srbije vrlo jasno, jedini način da dođemo do kompromisnog i do pravičnog rešenja jeste putem dijaloga.

Srbija ne radi ništa, apsolutno ništa, a ispoštovala je sve ono što je definisano Briselskih sporazumom i poštuje i Briselski sporazum i poštuje i Vašingtonski sporazum. Jedino na čemu insistira je da se formira zajednica srpskih opština i jedino na čemu insistira su nestala lica. Ima li u svemu tome reakcije međunarodnih organizacija? Evropskih organizacija? EU? Nema. Pa, da li je to vladavina prava?

Znam da je vama teško da odgovorite na ova pitanja i ne očekujem da mi odgovorite, ali prosto nemamo drugu priliku da govorimo o ovim temama u kontekstu vladavine prava, a vrlo često nam spočitavaju da smo neko ko ne radi na pravi način na tom Poglavlju 23 kada je reč o vladavini prava, a ja opet ponavljam Srbija je dosta uradila na polju 23 i reći ću konkretno, reći ću konkretno u nastavku šta.

Danas imate jednu od izjava koja kaže, navodni premijer privremenih institucija u Prištini Aljbin Kurti rekao je danas, da na politički vrh u Srbiji treba vršiti pritisak da prizna zločine. Na političko rukovodstvo Srbije mora se vršiti nezaustavljiv pritisak sa svih strana dok ne prepozna i prizna da je počinila zločine u Bosni, na Kosovu, i u Hrvatskoj, da traži oproštaj i započne proces kažnjavanja zločinaca. Rekao je Kurti povodom usvajanja rezolucije o Srebrenici, prenose Kosovo onlajn.

Samo još jedna vrsta pritiska na Srbiji. Ovo je jedna osmišljena strategija pritisaka na Srbiju koja otprilike treba da ide u četiri pravca. Prvi pravac jeste preko država, odnosno da se izvrši pritisak na države koje do sada nisu prihvatile i nisu priznale jednostranu proglašenu nezavisnost Kosova i Metohije. Drugi pravac, jeste da se na svaki način kriminalizuje porodica predsednika države, kao nekoga ko je faktor političke stabilnosti, nekog ko je ujedinio region. Treći pravac, jeste da upravo na ovakav način i upravo ovakvim rezolucijama Srbiju proglase za genocidnu državu, a da mi svi budemo genocidan narod i neće ovo biti ni druga ni poslednja rezolucija sličnog tipa koja će biti usvojena u parlamentima regiona poput one prve koja je bila britanska. Sve će biti identične videćete.

Četvrta vrsta pritiska je ona unutrašnji, koji smo mi doživeli ovde nažalost u Narodnoj skupštini Republike Srbije, da naše uvažene kolege, koje sede zajedno ovde sa nama, koji su položili zakletvu, koji su potpisali tu zakletvu, da će poštovati Ustav Republike Srbije, zajedno kao svih nas 250, ja nemam ništa protiv njihovog identiteta, ali imam protiv njihovog delovanja koje je protivno nacionalnih i državnim interesima Srbije i Ustavu Republike Srbije, jer je sraman predlog rezolucije koje su podneli.

To je, dame i gospodo, ta četvrta po redu vrsta pritiska koja će u narednom vremenskom periodu biti sprovođena nad Srbijom. Naravno, očekujemo mi bar da će predsednik države biti taj koji će po njihovom mišljenju biti odgovoran za sve. Evo, Španija je već kao i Grčka, to je su bolne i teške teme za nas, jer Španije i Grčka jesu na neki način uspostavile direktne komunikacije sa Prištinom. Ne želimo da kažemo da su podlegle pritisku, ali prosto to jeste na žalost činjenično stanje.

Kao što sam rekao, dakle, punopravno članstvo u EU jeste naš strateški cilj i na tom putu pravosuđe je jedan od prioriteta Srbije. Prateći primedbe, pa i kritike Evropske komisije, koja se iskazuje u godišnjem izveštaju o napretku Srbije, Vlada Srbije je usvojila novu nacionalnu Strategiju za razvoj pravosuđa za period od 2020. do 2025. godine, a revidiran je i Akcioni plan za pregovaračko Poglavlje 23. Nova strategija je izgrađena upravo u skladu sa potrebama daljeg jačanja državne uprave, boljoj dostupnosti pravde i većoj pravoj sigurnosti, istovremeno ona je i dokaz da je Srbija spremna da dalje implementira evropsko zakonodavstvo u naše zakonodavstvo. Dakle, harmonizacija evropskog zakonodavstva, srpskog zakonodavstva sa evropskih zakonodavstvom.

Takođe prošlog meseca smo usvojili Predlog Vlade Republike Srbije za promenu Ustava Republike Srbije za promenu Ustava Republike Srbije kojim će se unaprediti i ojačati nezavisnost srpskog pravosuđa. Da ponovim još jednom za rad javnosti, nije suština promene Ustava u preambuli niti je preambula tema, tema je kako da ojačamo nezavisnost srpskog pravosuđa i da imamo još efikasniji pravosudni sistem Srbije.

Sada kad već govorimo o vladavini prava, gospodine Orliću, da li sam prekoračio vreme, izvinite ja možda nisam, evo ako dozvoljavate smo još par rečenica i završavam.

Kada govorimo o vladavini prava, osvrnuću se na nešto što za nas jeste najbolnija tema, a to je taj famozni haški tribunal.

Mi, prosto smatramo da Haški tribunal nije ispunio očekivanja, zbog kojih je i formiran, od strane Saveta bezbednosti UN, jer koliko mene pamćenje služi, njegov zadatak je bio pomirenje. Pa, da li je on doprineo pomirenje u regionu? Ne da nije doprineo pomirenju, on je još više razgradio odnose, produbio sukobe i zaoštrio odnose u regionu.

I u svemu tome, najgore su prošli Srbi i kada govorimo o godinama na koliko su godina osuđeni oni koji su bili zatočeni u Haškom tribunalu, i kada govorimo, nažalost o onima koji su preminuli, a nisu sačekali da se procesi završe.

Dakle, pravo i pravda nisu nešto čime se Haški tribunal rukovodio. Međunarodna pravo, opet gledam u gospodina Martinovića, jer poštujem njegovo pravničko znanje, Međunarodno pravo, gospodine Martinoviću ispravite me ako grešim, ne može da bude selektivno i ne može da bude za nekoga manje, a za nekoga više. Ovde imamo situaciju da je unapred Srbija bila okarakterisana i definisana, kao neko ko je odgovoran za sve ono loše što se desilo na prostoru SFRJ.

Da skratim, nije slučajno ni to, što je baš 8. novembra, na dan kada je zakazana sednica Saveta bezbednosti UN, zakazano i izricanje presude Ratku Mladiću, jer je se pretpostavljalo da će upravo tog dana, neko od onih, koji žele da Haški tribunal opstane, jer on nema više šta da radi, on nema više posla, on je svoj posao završio, da uloži žalbe, jer navodno Srbija ne sarađuje sa Haškim tribunalom, jer navodno, nije isporučila dvoje građana, a Viši sud u Beogradu je vrlo jasno rekao, shodno našim zakonima, shodno zakonima Republike Srbije, da nisu ispunjeni uslovi, da te osobe budu isporučene Haškom tribunalu.

I tu ima jedno suštinsko pitanje, zašto nikada do sada, ni u jednoj optužnici Haškog tribunala, sastavni deo optužnice Haškog tribunala, nije bila žuta kuća?

Pa, da li je postojala „žuta kuća“ ili nije postojala „žuta kuća“? Pa, da li imamo jasne i vidljive dokaze Dika Martija ili nemamo?

Ne, nego će sada nekakav advokat Gašić, iz Prištine da podnese prijavu protiv Dika Martija, kako je nelegalno boravio na nekom prostoru, čovek nije ni bio na tom prostoru, čemu svedoči izjava gospodina Vukčevića, nekadašnjeg tužioca za ratne zločine, koji jasno kaže, da Dik Marti nikada nije bio na tom prostoru, a da lično njemu nije dozvoljeno bilo da pogleda taj prostor, gde se sumnjalo da postoje žrtve.

Zašto nikada „žuta kuća“ nije bila deo optužnice, nekoga iz Prištine, nekog pripadnika OVK-a, UČK-a, kada je reč o Haškom tribunalu?

Dakle, Srbija je pokazala spremnost za saradnju, ali Srbija očekuje smo jedno, a to je istina i pravda i ništa drugo.

U kontekstu toga, postavljam pitanje, da li je sve to, ako posmatramo Srbiju korektno, zapravo da li je to u pravom smislu reči vladavina prava?

Zahvaljujem i izvinjavam se gospodine Orliću.

Zahvaljujem, uvaženi predsedniče Narodne skupštine Republike Srbije.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, danas se navršava tačno tri hiljade dana od kada je potpisan Berlinski sporazum kojim se, između ostalog, Priština obavezala da formira Zajednicu srpskih opština. Tu obavezu ni do danas Priština nije ispunila.

Nažalost, ovo nije jedino pitanje koje je sporno. Priština izbegava da nastavi dijalog u delu koji se odnosi na nestala lica, što je za nas svakako glavna tema, jer nije reč samo o političkom pitanju, već i o duboko humanom i civilizacijskom pitanju pre svega.

Pored toga, Priština na brojne načine svakodnevno sabotira dijalog, a to čini na brutalan i necivilizacijski način, čega smo u poslednje vreme svakodnevni svedoci. Samo u poslednjih nedelju dana, podsetiću, desilo se više napada. Na Vidovdan je uhapšen mladić zato što je branio monahinju. Nedavno je grupa Albanaca organizovala proteste zbog povratka jedne Srpkinje, Dragice Gašić, u svoj stan u Đakovici. Poslednji u nizu takvih napada desio se pre par dana u selu Gojbulji nadomak Vučitrna, kada je grupa Albanaca napala i teško povredila 13-godišnjeg dečaka Nikolu Perića.

Samo od početka godine zabeleženo je gotovo 70 dana. Gotovo svakodnevno desi se bar neki incident, a o rušenju, skrnavljenju srpskih svetinja, srpskih kuća, grobalja, da i ne govorimo. Srpsko stanovništvo na prostoru KiM živi u stalnom strahu i bez perspektive, nažalost.

Kako onda da govorimo o bezbednosti i sigurnosti srpskog stanovništva i srpskih svetinja na KiM, kada je očigledno da Priština želi da prisvoji i naše svetinje, pa čak i da ih pretvori u svoje turističke atrakcije, tražeći za to i spoljnu podršku?

Očigledno je i to da gube strpljenje, ali i podršku nekih zapadnih zemalja na koju su neizostavno računali. Ne dopada im se, recimo, kada američki specijalni izaslanik za zapadni Balkan, Metju Palmer, povodom najavljene tužbe Prištine protiv Srbije za genocid, kaže da ne misli da bi takav pristup doprineo rešavanju spora između Kosova i Srbije i da moraju da imaju osnov za to.

Vratio bih se na tehnički dijalog koji je zakazan za sutra u Prištini. Glavna tema na kojoj će srpska strana da insistira biće svakako formiranje Zajednice srpskih opština i rešavanje nestalih lica, što sam već naveo.

Jedna od tema biće bezbedan, nesmetan i neometan povratak interno raseljenih lica u svoje domove, što u ovom trenutku, nažalost, takođe nije moguće.

Srpskom stanovništvu pogotovo je zabranjeno kretanje. Nažalost, prištinske vlasti u poslednje vreme često su branile ulazak na KiM naših zvaničnika i srpskom stanovništvu, koje je želelo da poseti svoje domove i svoje svetinje.

U vezi sa ovim, želim da postavim pitanje, da pružimo, naravno, kao poslanička grupa punu podršku pregovaračkom timu koji će nastaviti pregovore na tehničkom nivou tokom sutrašnjeg dana, ali i da postavimo pitanje direktoru Kancelarije za KiM, gospodinu Petru Petkoviću, koji je na čelu tima koji vodi tehnički dijalog - kakve zapravo aktivnosti naš tim može da preduzme kako bi se prištinska strana aktivirala konačno na sprovođenju preuzetih obaveza iz Briselskog sporazuma, jer u protivnom mi sami sa sobom ne možemo da vodimo ovakvu vrstu dijaloga i ne možemo da dođemo do onoga što jeste naš cilj, a to je kompromisno i pravično rešenje koje će biti prihvatljivo za obe strane?

Šta se očekuje od međunarodne zajednice koja je posrednik u ovom dijalogu i koja očigledno još uvek nema mehanizme kojima može da obaveže Prištinu i zahteva od nje da sporazum sprovodi u delo? Ovako se ima utisak da međunarodni posrednici prećutno prelaze preko svih ekscesa i nedopustivih kršenja ljudskih prava Srba na prostoru KiM. Do sada, evropski posrednici se, nažalost, nisu oglasili. Zahvaljujem, predsedniče.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući gospodine Orliću.

Poštovani ministre, prvi potpredsedniče Vlade Republike Srbije, poštovani predstavnici Ministarstva, teško mi je da govorim nakon svog profesora, navikao sam, ali profesore, izvinite, takve su okolnosti.

Saglasan sam sa svim sugestijama koje je uputio prof. Jokić, vrlo su dobronamerne i smatram da Ministarstvo treba na pravi način da ih razmotri.

Još jednom želim da ponovim zašto će poslanička grupa SPS podržati ovaj zakonski predlog. Dakle, veoma taksativno, smatramo da je važno prisustvo svih učesnika akademskih procesa u predviđenim telima, zatim zakon je rodno ravnopravan, transparentnost u izboru članova radnih tela. Dobro je da recenzenti za projekte, to je bila, između ostalog, i naša sugestija tokom rasprave u načelu, da recenzenti za projekte i radove mogu biti iz inostranstva, jer se time podiže kompetentnost i kompetitivnost i kvalitet, između ostalog, naučno-istraživačkog rada. Važno je da Komisija za akreditaciju može da radi kvalitetno i otvoreno jer je ona garancija za kvalitetno visoko obrazovanje.

Dakle, uz sve ove sugestije koje smo maločas čuli, koje su dobronamerne, uz sve ono što smo mogli čuti tokom jučerašnje rasprave na Odboru za obrazovanje, nauku i tehnološki razvoj, mi svakako ćemo u danu za glasanje podržati ovaj zakonski predlog. Nismo mislili danas da govorimo o ovome, javio sam se jer me je podstakao kolega Marković svojom diskusijom. Govorio je o nečemu što je, po našem mišljenju, od velike važnosti i značaja u ovom trenutku, a dolazi od strane onih koji polaze od pretpostavke: „Što gore po Srbiju, to bolje po nas“, i pokušavaju na neki način da minimiziraju i negativno predstave sve ono pozitivno što se dešava u Srbiji.

Kolega Marković je naveo jedan jako dobar primer, a to je vojna vežba na Pešteru, munjeviti udar 2021. godine, u kojoj je učestvovalo čak 2.337 pripadnika Vojske Srbije i Ministarstva odbrane, 1.224 pripadnika kopnene vojske. Dakle, snaga Vojske biće drastično uvećana u narednih devet meseci i to je poruka koju je poslao i predsednik Republike i to je od velike važnosti i velikog značaja. Na ovaj način i ovom vežbom Srbija nikome ne preti, Srbija nikada nije govorila ratnohuškačkom retorikom, a to što oprema Vojsku Srbije, to što oprema Ministarstvo odbrane, to samo znači da želimo da budemo spremni da u svakom trenutku možemo da odbranimo naše nacionalne i državne interese i da u svakom trenutku možemo da odbranimo svoj narod.

Jaka Vojska Srbije i Ministarstvo odbrane znači jaku državu, a to znači, između ostalog, i jaku finansijsku stabilnost. Naravno, ništa više od toga. To je potpuno pošteno i čestito.

Sa druge strane, u pravu je gospodin Marković. Prvi put se na našem nebu moglo videti 11 MiG-ova 29, četiri G-4, čak 25 novih bombardera u proteklih četiri ili pet godina, bilo ih je znatno manje i sa znatno manjim kvalitetom. Dobro je što je prisustvovao komandant KFOR-a, jer mi treba da sarađujemo sa jedinicama KFOR-a. Ali za ponos je to što su prisustvovali junaci sa Košara, jer oni svakako jesu ponos, i da nije njih bilo, ne bi bilo snage Vojske Srbije i Ministarstva odbrane. Njih 240 je prisustvovalo ovoj vežbi, a od njih 240, njih sedam sa prostora teritorije Crne Gore.

Ono što, takođe, želim da kažem jeste da smo mi kao poslanici Socijalističke partije Srbije smo, pre svega, bez obzira što smo legitimno izabrani, što smo glas naroda i legitimno izabrani predstavnici građana, ponosni na to što smo, pre svega, građani Srbije, jake i ekonomski stabilne Srbije, Srbije koja misli svojom glavom, koja ima svoje mišljenje, koja ima svoj stav, koja vodi samostalno spoljnu politiku, u najboljem interesu svojih građana, Srbije koja je simbol novih vrednosti u regionu, Srbije koja je ojačala i međunarodni ugled i međunarodni imidž, Srbije koja je prepoznata kao pouzdan, siguran i stabilan partner i to samo zato jer ispunjava svoje međunarodne obaveze, što potvrđuje međunarodni integritet Srbije i Srbije koja ne želi da kvari tradicionalno prijateljske odnose sa tradicionalno prijateljski orjentisanim državama.

Znate, vrlo često me podstakne diskusija uvaženog kolege, a nadovezujem se na ono što se dešavalo tokom Vidovdana, 28. juna, i što smo mogli čuti od takozvanih privremenih institucija prištinske vlasti kada je reč o 1389. godini. Vrlo često me podstakne diskusija kolege iz Demokratskog fronta, uvaženog kolege Kneževića. Nekako od trenutka od kada sam naučio da čitam i da pišem, pa i kod uvaženog profesora Jokića u najboljoj srednjoj ekonomskoj školi u Srbiji u tom trenutku bavio se istorijom srpskog naroda i mi smo poslanička grupa koja poštuje istoriju srpskog naroda, nekako mi se čini da je sve bilo navodno usmereno ka nama i ka Srbiji, a da mi navodno nismo krivi, a zapravo smo za sve krivi.

Krivi smo i za tu 1389. godinu, jer smo umesto ovozemaljskog života izabrali nebesko carstvo. Krvi smo i za Prvi balkanski rat. Krivi smo i za Prvi svetski rat. Krivi smo i za Drugi svetski rat. Krivi smo i za sva ona dešavanja i poslednji građanski rat na prostoru SFRJ, jer u Hagu nije bilo prava i pravde. Nije bilo međunarodnog prava, jer ne može međunarodno pravo da bude selektivno, pa za nekoga manje, za nekoga više, nego mora da bude za sve podjednako.

Krvi smo i za to što je izvršeno etničko čišćenje na prostoru KiM, što je preko 250 hiljada Srba i nealbanskog stanovništva napustilo prostor KiM. Od 437 mesta u kojima su živeli Srbi, etnički je potpuno očišćeno 312 naselja. U Prizrenu, koji je bio srednjovekovna srpska prestonica i u kojoj je 1991. godine živelo 10 hiljada Srba, danas, neka me isprave kolege koje dolaze sa prostora KiM, živi jedva 23. U prištini 1991. godine je živelo 40 hiljada Srba, a danas živi jedva stotinak i za to smo krivi.

Krivi smo i za „Oluju“. Krivi smo i za to što je u Hrvatskoj nekada živelo 380 hiljada Srba, a danas živi jedva 160 hiljada. Krivi smo i za to što u Sarajevu je nekada živelo 150 hiljada, a danas živi jedva 10 hiljada Srba. Krvi smo i za „Oluju“ i za „Jasenovac“.

Krvi smo i za to što smo uvek govorili da poštujemo istoriju sećanja i da nikada nismo prebrojavali srpske žrtve, počev od balkanskih ratova, pa do poslednjih građanskih ratova na prostoru SFRJ, jer nismo želeli da narušavamo i da produbljujemo sukobe i da narušavamo nacionalna i emotivna osećanja drugih država, a da li su drugi se ponašali tako prema nama?

Krivi smo i za to što je 15 tona osiromašenog uranijuma bačeno na Srbiju. Prosto, za sve smo krivi i za sve smo odgovorni.

Znamo mi koliko je danas teško braniti nacionalne i državne interese i da to mogu samo hrabri i odlučni borci u odbrani nacionalnih i državnih interesa i naravno da je veoma teško i da su ovo bili možda najteži pregovori u Briselu i da je ovo jedan, u pravu je gospodin Marković, period izazova i iskušenja i da tek slede ogromni pritisci na Srbiju u narednom vremenskom periodu, a da se o svemu tome ćutalo duži niz godina, da se o svemu tome ćutalo čak 20 i više godina unazad i da se od 2000. godine na ovamo vodila politika i EU i Srbija i da su se krili granični prelazi i da su se rezolucije menjale u avionu i da se pitanje Kosova i Metohije iz Njujorka izmestilo u Brisel i da je postavljeno pogrešno pitanje pred Međunarodnim sudom pravde.

Mi, naravno, pozdravljamo spremnost i predsednika Srbije i pozdravljamo spremnost i Vlade Republike Srbije da u ovom trenutku pruži odgovore na ona najteža pitanja i da tu odgovornost ne prebacuje na generacije koje dolaze, jer ukoliko budemo zabijali glavu u pesak i ćutali, prolaziće vreme i mi na kraju, nažalost, nećemo imati o čemu da razgovaramo.

Ponosni smo na to što je predsednik Srbije, zajedno sa sada predsednikom Narodne skupštine Republike Srbije, a tada ministrom spoljnih poslova Ivicom Dačićem učestvovao i sproveo jedan važan nacionalni i državni projekat u kojem je čak 19 država povuklo priznanje jednostrane proglašene nezavisnosti Kosova i Metohije. Nije ovde reč o broju, reč je o tome da konačno neko shvati da je Srbija deo rešenja, da je Srbija deo kompromisa i da bez Srbije nema rešenja i nema kompromisa i da je došao trenutak da se ne može Srbija samo otimati, već da Srbija konačno može nešto da traži.

Nije ovo isti period kao period od 2008. do 2012. godine, kada odete u Belu kuću i možete o pitanju Kosova i Metohije da razgovarate samo o onim tehničkim stvarima i to na nivou Stafera. Došli smo do 2020. godine, kada je upravo zahvaljujući ovom važnom nacionalnom i državnom projektu, koji su vodili predsednik Republike i tada ministar spoljnih poslova, kada smo ojačali međunarodni ugled i imidž i ponosni smo na to što je predsednik države u Beloj kući rekao vrlo jasno i precizno - tačka 10. ostavljamo po strani, a na poslednjim pregovorima na četiri puta postavljeno isto pitanje - kada ćete prihvatiti jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova, rekao - nikada.

U pravu je kolega Marković, ponavljam, pritisci će svakako biti nastavljeni i to je jedna osmišljena strategija pritisaka koja ide u nekoliko pravaca. Svakako jedan pravac jeste da se izvrši pritisak na države koje nisu priznale Kosovo i Metohije. Drugi pravac jeste da se kriminalizuje porodica predsednika Srbije Aleksandra Vučića, jer on jeste faktor stabilnosti u Srbiji, ali i jeste neko ko je ujedinio region u jednom izuzetno teškom periodu, periodu kovida.

Treća vrsta pritiska jeste od država u regionu, nažalost, od onih koji žive pored nas, koji žive nekako zajedno sa nama.

Četvrta vrsta pritiska jeste iznutra, poput onih sramnih rezolucija koje su podnete ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije.

Mene ne čudi da će u narednim danima i Aleksandar Vučić biti neko ko će biti sigurno najodgovorniji za sve ono loše što se dešavalo u regionu jer Bi-Bi-Si već nekoliko meseci unazad sa naslovnih strana ne skida nekakav non-pejper se završava sa nezavisnošću Kosova.

Prosto, od 1878. godine, od tog Berlinskog kongresa do danas nekome smeta jaka Srbija. S druge strane, nije ni slučajno sve to osmišljeno baš u junu mesecu. Nije ni slučajno sednica Saveta bezbednosti UN zakazana 8. juna, kada je bilo izricanje presude Ratku Mladiću, jer dobro se znalo da će tada neko uložiti žalbu kako Srbija navodno ne sarađuje sa Haškim tribunalom jer ne želi da isporuči predstavnike SRS Haškom tribunalu. Ne, Srbija pokazuje spremnost da sarađuje i Srbija je to potvrdila i pokazala, ali poštuje zakone, jer Viši sud u Beogradu je potpuno jasan. Rekao je da zakonom nisu ispunjeni uslovi da ovo dvoje državljana Srbije, predstavnika SRS, budu isporučeni Haškom tribunalu.

Žao mi je, pre svega, što nije prepoznata jedna intencija i volja predsednika Srbije da u periodu kada je bilo najteže, mi smo još suočeni sa tim najvećim zdravstvenim izazovom, kao i čitav svet, ali žao nam je što naši prijatelji, tako da kažem, neću reći ništa loše ni za Hrvatsku, čiji predsednik kaže da je Ratku Mladiću super u Haškom tribunalu i da treba da ostane tamo, a ja se ne sećam da je tako govorio kada je izrečena prvostepena presuda Markaču i Gotovini.

Fausto Pokar, inače prvi sudija i predsednik Žalbenog veća u tom postupku, je upotrebio samo jednu reč kojom je opisao srpske žrtve u Haškom tribunalu i ona je sasvim dovoljna, a to je groteskno.

Preporučujem i predsedniku države Hrvatske da pogleda taj film. Ne bi bilo loše da pogleda film „Dara u Jasenovcu“. Znam da će mu to biti teško, ali ne bi bilo loše da pogleda film „Dara u Jasenovcu“, umesto što upućuje pozive državama koje nisu prihvatile jednostranu proglašenu nezavisnost Kosova i Metohije da priznaju jednostranu nezavisnost Kosova i Metohije, jer to je mešanje u unutrašnja pitanja drugih država.

Što se tiče Crne Gore, ne želim previše o tome da govorim. Mislim da su tu stvari potpuno jasne. Tu je jedna konfuzija i tu se apsolutno više ne zna ni ko je na vlasti, ni da li postoji vladajuća većina, ali jedno je jasno zašto u ovom trenutku… Nama je to potpuno jasno, ali to treba da objasne oni koji danas vode Crnu Goru i koji su zaboravili šta su govorili tokom izborne kampanje. Mi sa crnogorskim narodom želimo dobre odnose. Mi želimo da srpski i crnogorski narod u Crnoj Gori živi u miru i u slozi, a prema onima koji su doneli ovakvu odluku, ubeđen sam da će i predsednik i Vlada znati adekvatno da odgovore.

Žao mi je što nisu prepoznali intenciju predsednika Republike tokom perioda kovida, kada je uspeo da ujedini region, jer pitanje vakcina i donacija nije samo pitanje donacija, već pitanje poverenja i obnove poverenja na prostoru regiona i kada je jasno rekao – dajte da pokušamo da ne govorimo loše, mnogo smo mali, da ne govorimo loše jedni o drugima, već jednim glasom da nastupamo zajedno pred Evropskom unijom, pred Briselom, pred svetskim liderima, jer tako ćemo najbolje realizovati one projekte koji jesu od velikog značaja za naš narod. Dajte da gledamo kako žive naši građani. Ne možemo da se složimo oko nekih političkih tema, ali hajde da govorimo o ekonomiji. Možemo mi da govorimo o trgovinskoj razmeni sa Evropskom unijom, ona jeste velika, ali najveća trgovinska razmena je upravo u regionu, 70 do 80%. Umesto da govorimo o značajnim projektima, poput regionalnog samita u Beogradu, recimo, koji je najavljen, poput „Turskog toka“, „mini Šengena“, Vašingtonskog sporazuma, svežeg Briselskog procesa, a to je privreda, mi pokušavamo da stvorimo jednu atmosferu ratno-huškačke retorike koja svakako nije dobra, a cilj Srbije jeste mir i stabilnost na Balkanu.

Ja sam ubeđen da će i predsednik i Vlada Republike Srbije, kao što je to rečeno, između ostalog i na sednici, kada smo govorili o Izveštaju Kancelarije o pregovorima po pitanju Kosova i Metohije, uspeti da kroz dijalog dođu do kompromisnog i pravičnog rešenja i da na najbolji mogući način sačuvaju i odbrane nacionalne i državne interese i oni koji danas žive na prostoru Kosova i Metohije, a smatraju Srbiju svojom državom, jer oni svakako jesu najbolji branioci Kosova i Metohije.

Izvinite ministre, ja jesam iskočio iz teme, ali kolega Marković me je podstakao da govorim o ovome, a što se tiče zakona koji je na dnevnom redu, mi smo to rekli i tokom rasprave u načelu da smo svakako spremni da podržimo ovaj zakonski predlog. Uz to, naravno, još jednu molbu da uvažite sve ove sugestije i predloge koji su se mogli čuti i koji će se čuti tokom današnje rasprave, ali i koje su se čule i tokom jučerašnje rasprave na resornom Odboru. Zahvaljujem.