Vlada Republike Srbije je predlaganjem ovog zakona htela u suštini neku veliku medijsku pažnju, i mislim da je i dobila tu pažnju, i pokušava da se predstavi da će ovim zakonom biti rešeni svi mogući problemi u okviru sprečavanja nasilja u porodici. Vi dobro znate da to nije tako.
Mnogo toga što je predviđeno u ovom zakonu je apsolutno suvišno. Imamo mi i službe, imamo mi i nadležne organe, i zaposlene ljude i Krivični zakonik itd. Imamo mi, imali smo i do sada, uslove da se ozbiljnije bavimo ovim problemom, odnosno sprečavanjem nasilja u porodici i, naglašavam, nasilje uopšte, jer nije jedino nasilje u porodici to koje je danas svakodnevnica u našem društvu i u našoj državi, nažalost, ali to jeste tako.
Dakle, ne trebaju nikakvi specijalisti, nikakvi specijalci, nikakve grupe itd. Treba samo oni koji su već zaposleni uzmu zakon u ruke, da rade suštinski svoj posao, a ne samo da se prošetaju na radnom mestu.
Jedan od članova, koji po mišljenju SRS, treba brisati iz ovog zakona jeste član 23. koji govori i predviđa lica određena za vezu. To su sad neka lica koja bi trebalo da budu veza između policijske uprave, javnog tužioca, predsednika suda, rukovodioca centra za socijalni rad. Dakle, s jedne strane apsolutno nepotrebno, suvišno, ništa neće doneti ni u boljoj primeni ovog zakona ni u smanjenju nasilja u porodici, a sa druge strane, pogotovo kada su u pitanju sudovi i sudije, ovo je apsolutno neprihvatljivo, i ovo je, morate da se složite, neustavna odredba zato što ne sme da postoji nikakva veza, nikakva lica koja bi trebalo da budu veza između sudija, sudova, zato što bi to dovelo u pitanje samostalnost i nezavisnost sudija.
Šta to znači da će svakodnevno sudije, odnosno ta lica određena za vezu da komuniciraju sa sudijama, tužiocima itd? Nema ništa od toga. Nema ništa od toga zato što je, nažalost, realnost u Srbiji danas da, recimo, veliki broj policajaca je u vezi sa sitnim narko dilerima, da u skoro svakoj policijskoj stanici se precizno zna ko su ti mladi, pogotovo mladi narkomani, ali se ne preduzima ništa i tek kada se desi tragedija, onda saznajemo koliko dugo je to neko znao, ko je to prikrivao itd. Dakle, nema potrebe da se pre normira ovaj zakon. Ako ste ga već donosili, mada rekli smo u početku da je bio dovoljan Krivični zakonik, ali nemamo ništa protiv da i ovaj donesete, ali odredba 23. Predloga ovog zakona ne treba da postoji u zakonu. Hvala.

Mi, srpski radikali, imamo drugačiji odnos prema parlamentarnoj demokratiji. Nama ne smeta da poslanici drugih poslaničkih grupa kažu sve što misle da treba da kažu, jer mi se i zalažemo za apsolutnu slobodu govora u ovom parlamentu. Ne smeta nam ni da neko kaže da spinujemo amandmane, ne smeta nam ni da neko kaže da su nam amandmani smešni. Zato se nismo javljali i ne javljamo u ovakvim situacijama po Poslovniku, ali ja sam se javila za repliku, vi ste me potpuno ignorisali.
Replika je način komunikacije u Narodnoj skupštini, replika između narodnih poslanika, replike između narodnih poslanika i predstavnika Vlade. Takve stvari treba da dozvoljavate da bismo jednostavno odgovorili argumentovano na neargumentovanu kritiku.
Bilo je očigledno na čije se sve amandmane odnosila ona prethodna, predprethodna, zapravo, diskusija. Trebalo je svakom ko je želeo da suprotstavi argumente neargumentovanoj polemici, to i da dozvolite. Ako neko kaže da se najiskrenije bavi ovom problematikom, odnosno problemima nasilja u porodici, onda morate da dozvolite i nama drugima da kažemo da smo i mi potpuno iskreni kada stavljamo primedbe i kada želimo da na neki način popravimo zakon.
Ako neko kaže da bez ikakvog argumenta, da jednostavno, otprilike, ne bi trebalo podnositi amandmane, nije izričito tako rečeno, ali je bilo očigledno da je to bila intencija, kao da mi nemamo pravo na podnošenje amandmana. Poslanici SRS amandmane pišu i obrazlažu izuzetno stručno. O ovim amandmanima, evo, već drugi dan, govore isključivo diplomirani pravnici, argumentima koji mogu nekom da se dopadnu ili ne, argumentima koje neko može da usvoji ili ne.
Čulo se ovde i da opozicija na ovom zakonu skuplja političke poene. Pa, svi smo mi političari, svi se bavimo politikom. Valjda sve što kažemo upućujemo
građanima Srbije. Jel to ne rade i oni koji su trenutno većina u Narodnoj skupštini? Ali, nije se čuo nijedan argument za bilo koji od amandmana zbog čega ga ne treba prihvatiti. Zato što je spinovan, zato što je smešan, izvinite, to nisu argumenti.
Meni je žao, sigurna sam da svaki pravnik u ovoj sali odlično razume naše amandmane. Razume i svaki pravnik iz vladajuće koalicije. Razume i gospođa Kuburović. Ne prihvata zato što imaju drugačije političke stavove, što je nama takođe prihvatljivo. Ali, znate, ako neko kaže – dok mi ovde gubimo vreme i raspravljamo o amandmanima, tamo neko trpi nasilje u porodici, dozvolite, meni zvuči kao čitanje vesti na lokalnoj televiziji.
(Boško Obradović, s mesta: Replika.)

Prihvatanje kojekakvih međunarodnih obaveza od strane Vlade Republike Srbije, pa onda i Narodne skupštine kroz ratifikaciju dovodi do apsurdnih situacija poput ovog novog krivičnog dela – sakaćenje ženskog polnog organa. Prosto je neverovatno, bez obzira što vi kažete da ste to prihvatili kao obavezu iz Istanbulske konvencije, ali neverovatno da je nekom palo na pamet da ovo krivično delo unosi kao krivično delo u naš Krivični zakonik.
Na ovaj način vi kao da želite da podstičete nekoga da bi mogao i ovako nešto da uradi, a kada biste pitali građane Srbije pitanje je koliki broj ljudi, a ogromna većina je sigurno u pitanju, i ne zna da se ovako nešto radi kao kulturni i religijski običaj u nekim zemljama u Africi. Dakle, ovo krivično delo prosto nije primereno ni našoj kulturi, ni našim običajima, niti se zna da se nekada u praksi nešto slično desilo, a kada eventualno i bi, onda bi svakako moglo biti procesuirano po postojećem Krivičnom zakoniku.
Kada ste već uneli ovo krivično delo i ovo vam je manir, utvrđujete kaznu zatvora ako osakati spoljne delove ženskog polnog organa kazniće se zatvorom od jedne do osam godina. Kakav je to raspon za jedno krivično delo od jedne do osam godina, a ako postoje naročito olakšavajuće okolnosti, onda je kazna od tri meseca do tri godine? Dakle, ovo ste očigledno onako uradili samo zato što ste prihvatili tu obavezu, a nije dobro da prihvatate sve što vam se ponudi. Morate da vodite računa o tome u kojoj državi živimo, za koju državu i za koje ljude donosimo zakone i ovaj član. Zato smo predložili njegovo brisanje, apsolutno je nepotreban.
Još jednom vas pozivamo, gospođo Kuburović, organizujte ekipu, napravite dobar tekst Krivičnog zakonika, kodifikujte krivično zakonodavstvo, donesite ovde da kao ozbiljni ljudi, političari, pravnici, raspravimo, utvrdimo i donesemo jedanput zakon koji će važiti bar za određen broj godina bez čestih izmena i dopuna. Hvala.

Teško je poverovati da postoji spremnost u Narodnoj skupštini Republike Srbije da se prihvati predlog Vlade Aleksandra Vučića, gde se preti kaznom zatvora do pet godina svakome ko negira postojanje genocida. Ne bih trošila vreme da čitam šta sve piše u ovom delu člana 387, koji mi inače predlažemo da se briše, odnosno predlažemo da se ni po koju cenu ne prihvati. Zato što je očigledna namera da se zapravo kažnjava svako onaj ko negira, recimo, postojanje genocida u Srebrenici gde genocida nije bilo.
Nemojte da vrtite glavom, gospođo ministar, zato što je to više nego jasno. Kada smo mi u načelnoj raspravi stavljali primedbe i osnovna primedba nam je bila upravo ovo i govorili smo i o odlukama Haškog tribunala i o nevino osuđenim Srbima u Haškom tribunalu, vi ste tada rekli da ne razumete zbog čega se mi čudimo kad je ovaj tekst upravo i vama izdiktiran u Komisiji EU. E, tome se čudimo, i to je ono što je zastrašujuće da ste vi zarad puta u EU spremni na najgnusnije stvari u odnosu na svoj narod.
Doneli ste mnogo loših zakona. Predložili ste mnogo loših zakona, ali nema gore odredbe od ove kojom želite da kaznite svakog u Srbiji ko kaže da u Srebrenici nije bilo genocida, ali džabe vam zakon. Postoje ljudi koji u to veruju i postoje ljudi koji su spremni i po cenu kazne zatvora i po cenu haške kazne, da kažu ono što jeste istina da u Srebrenici nije bilo genocida. Nema te kazne, ni novčane, ni zatvorske kojom ćete zaustaviti rodoljube i patriote u Srbiji da to tvrde. Dovodite zaista u ozbiljnu opasnost, proizvodite veštačke probleme samo da biste udovoljili, sami kažete, ovo je kažete – usklađivanje sa Okvirnom odlukom Saveta EU, sa okvirnom odlukom. Šta me briga i da je obavezujuće i da je okvirna i da je kakva god odluka, ne može ovo biti odredba u Krivičnom zakoniku Republike Srbije.
Gospođo ministar, gospodo narodni poslanici, nemojte da glasate za ovako nešto, nemojte da učestvujete u kampanji protiv srpskog naroda koji se vodi od strane naših neprijatelja, od strane nevladinih organizacija, od strane neprijatelja spolja koji pokušavaju da nametnu tezu da su Srbi genocidan narod. Nismo. Mi smo slobodarski narod i uvek ćemo tvrditi da u Srebrenici nije bilo genocida, a vi, izvolite, čim objavite u „Službenom glasniku“, dođite hapsite nas, mi smo i na to spremni. Hvala.

Član 4. Predloga zakona govori o državnim organima nadležnim za postupanje u predmetima krivičnih dela organizovanog kriminala i terorizma.
Predlagač je ovde naveo za postupanje u predmetima krivičnih dela iz prethodnog člana koji su sve nadležni organi. Tu su tužilaštvo, organizovani kriminal, MUP, posebno odeljenje Višeg suda, Apelacionog suda i posebna pritvorska jedinica. Tu ste završili sve vezano za ove državne organe, a mi predlažemo da se u ovom članu doda stav 2, koji bi rekao da sudije i tužioci iz ovog stava postupaju u predmetima iz člana 3. ovog zakona, da moraju da poseduju sertifikat o završenoj obuci za suzbijanje organizovanog kriminala, terorizma i korupcije.
Nama nije baš najjasnije kako je moguće da niste prihvatili ovaj amandman, kada smo govorili prethodno, odnosno o prvom zakonu, o nasilju u porodici. Tada ste pravili ne znam koliko tih grupa, organizacija sa posebnim obukama itd. Mi mislimo da tako nešto treba da se uradi i za ovih pet grupa koje će biti zadužene kao državni organi za krivična dela organizovanog kriminala i terorizma.
Mislimo da, ako hoćete stvarno da ovaj posao bude urađen, a treba zaista stati i organizovanom kriminalu na put i treba stati naravno, hvala Bogu, kod nas nema terorizma u toj meri i nadamo se da ga neće ni biti, ali organizovanog kriminala ima i te kako i organizovanim kriminalom zaista treba da se bave ozbiljno obučeni ljudi, timovi ljudi.
Kada je reč o organizovanom kriminalu, moram da pitam, redovno to radim, državnog tužioca Zagorku Dolovac zašto se u fiokama drže neke…

Govorim o stavu 2. člana 27. koji vas obavezuje, gospodine Arsiću, da se starate o primeni Poslovnika. Moja primedba se odnosi na kraj rasprave, odnosno diskusije gospođe koja je govorila o tome da amandman ne treba prihvatiti. Naravno, to je njeno pravo i ne govorim konkretno o ovom amandmanu, nego govorim o onome šta je ona rekla da misli da se ovde amandmani podnose da bi se, kako kaže, tri dana raspravljalo o pojedinostima. Ako ona misli da je važno to što napiše pet rečenica pa ih ovde jedva pročita, to je njena stvar.
Mi narodni poslanici, pre svega ja sada govorim o poslanicima SRS, ovde radimo ozbiljno svoj posao, podnosimo amandmane, da bismo kroz komunikaciju pre svega sa ministrom a onda i sa poslanicima vladajuće koalicije razmenili mišljenje, možda ubedili da se neki od naših amandmana usvoje. Mi amandmane podnosimo krajnje dobronamerno, ne ni da koristimo vreme, ne ni da zloupotrebljavamo to što imamo pravo da radimo, već upravo radimo ono što jeste obaveza narodnog poslanika i pokušavamo da sa predstavnicima vladajuće koalicije i ministrom uspostavimo neki dijalog.
Ja bih vas, već kad sam se javila, molila i da narodnim poslanicima ne uskraćujete preterano pravo na repliku. Niko ovde nema nameru da se svađa. Znate, lako je vama kada imate toliko vremena da vašim poslanicima oduzimate po dva minuta umesto replike i time pravdate to što ostalima ne dozvoljavate repliku, kada očigledno ima potrebe da se razmene argumenti – ne svađa, ne prepirka, ne razmena argumenata i pokušaj da ubedimo da je ono što smo predložili u interesu poboljšanja teksta zakona. Hvala.

Predlog ovog zakona nekako je zaokupio pažnju medija ovih dana i dobro je što je to tako međutim, pogrešno se stekao utisak da će usvajanjem ovog Zakona prestati porodično nasilje u Srbiji. Neće, zato što je ovo loš zakon. Ne bi ni da je dobar zakon. To jednostavno, ne može da se desi preko noći i ti problemi ne mogu da se rešavaju stihijski.
Evo, ovaj amandman koji ste usvojili, zapravo govori koliko ste, onako paušalno sve ovo pisali, nije vam palo na pamet da morate da poštujete prezunkciju nevinosti i zato ste prihvatili ovaj naš amandman. Sada se govori o pritvoru od osam dana, odnosno zadržavanju. Ne postoji zadržavanje, to je pritvor, mora da se sprovede postupak, mora da se izda rešenje, ne može onako palo nekom na pamet da nekoga drži osam sati u zatvoru, u pritvoru. Naravno, lišen slobode.
Čulo se, takođe ovde kao da je policajac osnovni stub rešavanja ovih problema. Nije, policajac je taj koji gasi požar, koji dolazi na lice mesta kada se pozove. Postoje mnogi drugi faktori u društvu koji treba da budu stubovi, koji će rešavati ove probleme. Moraju da funkcionišu centri za socijalni rad. Nije uloga centra za socijalni rad samo da isplati nekoliko hiljada dinara mesečno socijalnim slučajevima i da ih baš briga šta se dalje dešava u tim porodicama.
21/2JJ/VZ
Znate, da se ovaj zakon juče usvojio, da se prekjuče usvojio, juče bi se opet desio ovaj napad žene kako pišu novine, alkoholičara, na muža alkoholičara, tri ubodne rane mu je zadala, o Loznici se radi. Da li je neko iz Centra za socijalni rad u Loznici nekada znao da postoji taj bračni par alkoholičara, da se oni biju, da se oni svađaju. Ne, sad se saznalo kada je taj muž dobio tri ubodne rane.
Ekonomski status žrtava je takođe mnogo važan. Dokle god mi imamo ovoliki broj nezaposlenih i ne samo žena, žrtve su i žene i deca i stari roditelji i srodnici, svi su žrtve zato što nažalost ubija se za par stotina dinara, ubija se za maltene neke neophodne namirnice, za preživljavanje. Ubija se naravno i iz obesti. Nije opravdanje ni onaj ko ubija da bi preživeo. Niko nikome nema pravo da oduzme život i nema pravo na bilo koji način da ga maltretira. Ali, mora država mnogo ozbiljnije da se uključi. Naravno, osnov za uključivanje jeste zakon, ali ponavljam ovaj zakon nije dobar i neće pomoći smanjenju, a kamoli sprečavanju nasilja u porodici.

Prilično je uvredljivo reći da narodni poslanici ma šta pričali i o čemu god pričali da sitničare.
Primedbe na Predlog zakona su nešto što je potpuno legitimno i legalno, a pogotovo kada su u pitanju potpuno argumentovane primedbe.
Opaska da neko želi da dobije političke poene zato što kritikuje ovaj zakon od nekoga ko je tri, četiri minute potrošio upravo na pridobijanje političkih poena, jer je ovaj zakon divna ideja, jer su se uključili i ovi i oni itd. Niko nema ništa protiv. Naprotiv, zakon treba da se donese. Država mora da stane na put porodičnom nasilju, mora da se smanji porodično nasilje za početak.
To što smo malopre čuli sigurno neće doprineti ni na koji način smanjenju porodičnog nasilja. Da se mi šetamo po Srbiji i da mi nekome pričamo – evo divne ideje, od toga nema ništa. Mi se, hvala Bogu, šetamo po Srbiji, znamo probleme koje narod u Srbiji ima i znamo da jeste suštinski problem nezaposlenost, beda, siromaštvo i da mnogi problemi i mnogo porodičnog nasilja proističe upravo iz tih razloga. I nije se država dovoljno uključila.
Ponavljam, centri za socijalni rad uopšte ne funkcionišu. U centrima za socijalni rad je leglo korupcije. Stari ljudi se smeštaju u domove, uzimaju im se stanovi.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas raspravljamo o četiri predloga iz krivično-pravne oblasti i to nije loše, ali je loše što četiri ovako značajna zakona raspravljamo u okviru jedne tačke dnevnog reda, gde svakako nećemo biti u mogućnosti da kažemo o svakom pojedinačno zakonu ono što mislimo da treba. Mi smo u SRS podneli određene amandmane pa ćemo valjda u raspravi u pojedinostima moći malo detaljnije da pričamo o ovim predlozima.
Suštinska primedba SRS je ona koju ponavljamo već godinama. Nije dobro da u neodređenom broju zakona imamo krivična dela umesto da se kodifikuje Krivični zakonik i da na jednom mestu, u jednom zakoniku imamo sva krivična dela koja su inače sadržana i u Krivičnom zakoniku, a i u ostalim zakonima, pa i u ovima o kojima danas raspravljamo.
Na ovaj način se, osim što se stvara pravna nesigurnost kod građana, verujte, pretpostavljam da komunicirate sa sudijama, sudije se ježe na svaki ovakav zakon, gde se donosi neki zakon, gde su opet sadržana, govorim o sudijama krivičarima, koji zaista imaju ozbiljne probleme zbog ovakvog postupaka i ovo nije vaš manir, odnosno samo vaš, nego je ovo nešto što ste očigledno nasledili.
Da bi se raspravljalo o jednom krivičnom predmetu, sudija mora da konsultuje bar 16-17 kojekakvih zakona i onda se može desiti da neki eventualno preskoči, a tek to što u ovim zakonima imate koliziju sa Krivičnim zakonikom, to je tek poseban problem. Zapravo, ovo govori da vi niste ozbiljni u nameri da rešite ove probleme koji su sadržani u ovim predlozima zakona, jer da jeste, onda biste zaista angažovali ozbiljne, dobre pravnike da jednom za neko duže vreme urade ovaj ozbiljan posao.
Ja sam sigurna da i u Ministarstvu pravde ima dobrih pravnika, bar znam da ih je bilo, ali isto tako znam, kao što svi u Srbiji znamo, da imamo mnogo mladih pravnika koji su završili redovno fakultete, državne pravne fakultete i koji rade nažalost, po kafićima, pijacama itd. umesto da se zaposle bar na određeno vreme da pomognu da se urade ovako neke ozbiljne stvari.
Umesto toga, mi imamo poplavu tzv. pravnika i ne samo pravnika, odnosi se i na druge profesije, ali je činjenica da ono što se radi u poslednjih nekoliko godina, i opet kažem ne samo u okviru naprednjačke nego i pre, demokratske vlasti, svi znamo koliko hoćete ljudi koji rade, ne znam, u Skupštini, u nekom ministarstvu, Vladi itd. koji su radili na nekim poslovima, npr. kurira, kafe kuvarica itd. što vrlo uvažavamo kao profesiju i kroz neko vreme, taj neko dobije diplomu, ja se zaista ne usuđujem da kažem da završi Pravni fakultet, i danas se pojavi sa diplomom. Sutra radi na nekom ozbiljnom poslu, predviđenom za diplomiranog pravnika, jer mu se računa, čak i ono neko vreme koje je proveo u kafe kuhinji, kao radni staž u Skupštini npr. Dakle, sve je to jako loše i ima i te kako veze sa ovom temom.
Zašto još treba da se kodifikuje ovo krivično zakonodavstvo? Zato što mi već nekoliko godina u Srbiji imamo vrlo interesantnu situaciju da se donose zakoni sa imenima. To je jako loše. I onda se tu na ličnim tragedijama nekih porodica, nekih ljudi, sakupljaju sitni politički poeni, pa se zalaže neko za tzv. Marijin zakon, Zojin zakon, Aleksin zakon itd. Žao mi je što sam uopšte pomenula ova tri imena, ja ne želim da mi na bilo koji način učestvujemo u tim populističkim pokušajima da se dođe do poena, zato što je neko doživeo tragediju.
Mi moramo da imamo zakone koji će predvideti unapred koja su sva krivična dela u Srbiji moguća, kao što moramo imati zakon koji će sadržati i neka krivična dela kojih do sada nije bilo, ali koja su predvidiva s obzirom, možda i na tehnološki razvoj, možda i na stanje društva, na veliko siromaštvo, veliku nezaposlenost, veliku bedu u društvu. Sve to svakako doprinosi da ljudi posežu za nekim negativnim stvarima, nekim lošim stvarima, ali ponavljam, to sve mora da bude sadržano u jednom zakoniku, u Krivičnom zakoniku kodifikovanom. Ovako, od slučaja do slučaja, donositi zakon, mi zapravo ništa nećemo uraditi i ništa nismo uradili.
Govorite ceo dan ovde, skoro svi poslanici su nekako u prvi plan stavili Predlog zakona o sprečavanju nasilja u porodici, da li vi mislite da će se ovim zakonom nešto promeniti? Neće. Prosto neće, nema ni jedne odredbe koja to garantuje. Šta se do sada dešavalo i da li će se to promeniti? Neće. Svaki put kada se desi ta neka strašna porodična tragedija, nekoliko dana se novine bave tim, mediji i ostali i onda posle tri dana pročitamo – rekao komšija, rekao svekar, rekao otac, rekla sestra, brat, da ta žena, to dete, ta baka, jer svi su nažalost, sve kategorije su u opasnosti od tog nasilja, kaže prijavljivali su policiji. Pa policija dođe u neku porodicu, ako je žena prijavila muža koji je tukao i maltretirao, i policajac dođe i kaže – e sad se vi lepo izmirite, popijte kafu zajedno, to je vaša porodična stvar, a ja idem da radim nešto ozbiljnije. I šta se desi? Tek tada taj nasilnik koji je već pokazao nenormalno ponašanje, tek posle će toga da iskali bes na toj jadnoj ženi, koja se drznula da ga prijavi. Tako će biti i dalje.
Dakle, moraju sistematski i suštinski da se menjaju stvari, mora da se popravlja stanje u državi, mora da dođe do ekonomskog oporavka, koliko god to vama kao ministru pravde to zvučalo možda da nema veze sa ovim problemima, ima. Ima velike veze i te kako velike veze.
Ponavljam, ono sa početka, nažalost vreme nam ne dozvoljava da ozbiljnije i više govorimo o ovom zakonu, ali ćemo pokušati kroz amandmane, ali moram da kažem, da izmene Krivičnog zakonika, člana 387. gde ste predvideli kazne zatvora za nekoga ko recimo kaže da u Srebrenici nije bilo genocida, kao što mi srpski radikali nosimo ponosno to na reveru, da ćete kažnjavati takve stvari. Ovo što radite je kršenje Ustava, ovo je neustavno.
Nažalost, pitanje je da li će Ustavni sud i kada će profunkcionisati u punom kapacitetu, jer uskoro ostaje samo sa pet sudija, ali verujte, budu li razmišljali normalno sudije Ustavnog suda i budu li poštovale Ustav, ova odredba mora pasti, jer ne možete da branite narodu da priča ono što misli da treba. Hvala.

I ovaj naš amandman je jedan od dokaza da je Vlada zapravo želela da ovaj predlog izgleda onako glomazan i mnogo članovi su potpuno nepotrebno menjani ili dopunjavani. To je slučaj i sa ovim članom 216a.
Vi ste ovde dodali da rešenjem kojim se izdaje odobrenje za obavljanje lučke delatnosti je konačno u pravnom postupku i protiv njega se može pokrenuti upravni spor u roku od 30 dana od dana prijema rešenja. Mi smo predložili da se ovo briše.
Naravno, čak i da je na pravi način formulisano kao što ste napisali u razlozima zašto ne prihvatate amandman, a rekli ste da je to zato što se protiv konačnih rešenja može voditi upravni spor pred Upravnim sudom. To je tačno i je regulisano Zakonom o opštem upravnom postupku i upravnim sporovima i nije bilo razloga da se to dodaje u ovom članu, pogotovo ne na ovako zaista pravnički nepismeno, trapavo, rekli ste rešenje kojim se izdaje odobrenje. Šta je sa rešenjem kojim se odbija zahtev?
Žao mi je što gospođa Mihajlović nije tu, nemamo ništa protiv što ovde sedi gospodin Goran Knežević, znamo da Vlada ima pravo da odredi bilo kojeg ministra da predstavlja neki zakon, ali juče smo imali određenu raspravu sa gospođom Mihajlović. Ona je rekla između ostalog da ona ne zna kako se nameštaju poslovi, šta znači neki namešteni poslovi.
Htela sam danas da je pitam, pretpostavljam da vi gospodine Kneževiću ne znate, ali molim vas pitajte je. Da li ima informaciju da je Pančevačka luka prodata izvesnom Puriću, to je onaj što je bio u pritvoru. Prodata je još u vreme vlade Vojislava Koštunice. Priča se, da za tegljač za šljunak i šleper koji prevozi šljunak, a samo zemljište koje ta luka obuhvata je oko 300 hektara.
Juče je takođe gospođo Gojković, vi niste bili ovde, bilo je prilično onako neprimerenih rasprava između ministra i poslanika, pa je gospođa Mihajlović rekla da sam ja frustrirana. Ja sam njoj odgovorila …

Molim vas, samo da završim rečenicu.
Dakle, ja sam joj rekla da je ona frustrirana, verovatno zato što je Vučić neće predložiti za kandidata za predsednika. Danas sam ja, a sigurno je i ona sigurna da se to neće desiti, posle pobede Trampa u Americi, na čemu mu iskreno čestitamo.

Ovo deluje malo zbunjujuće. Sada ne znam jel piše ili ne piše.
Gospodine ministre i gospodine Martinoviću, žao mi je što niste slušali ono što sam ja govorila. Dakle, obrazloženje Aleksandra Martinovića je potpuno na mestu. Tačno je da ono što je regulisano Zakonom o opštem upravnom postupku nije bilo potrebe da se reguliše ovde i ja sam rekla da je obrazloženje Vlade zbog čega se ne prihvata naš amandman u redu, ali nije u redu ova dopuna zakona.
Ministre, vi kažete – piše da se pokreće upravni spor u roku od 30 dana, ali ja sam rekla da je ovo loše pravnički, trapavo urađeno. Kaže – rešenje kojim se izdaje odobrenje. Ne izdaje se svaki put odobrenje, nekada se odobrenje ne izda, odbije se.
Gospodine Martinoviću, loše ovo branite. Ja razumem i bilo je očigledno da ste razumeli da sam i ja razumela šta je ovde problem. Zašto bismo mi u izmenama zakona, koja nas muka tera, da u izmenama zakona pišemo, dodajemo deo člana koji je u samo startu falš jer razmišljamo o tome da ćemo tretirati kao ćutanje uprave ako se ne izda rešenje?
Ovo što ste napisali u obrazloženju je dokaz da je trebalo prihvatiti amandman koji smo mi podneli, odnosno da nije bilo nikakvog razloga da se dodaje novi stav ovom članu 216a. Ako vi kažete da se protiv konačnih rešenja Agencije za upravljanje lukama može voditi upravni spor pred upravnim sudom, nikome to, nijednom pravniku to nije sporno, ali zašto to niste napisali u zakonu ako ste hteli da u zakonu bude nešto što inače nema potrebe i potpuno se slažem sa vama. Ne treba nešto što je regulisano sistemskim zakonima dodavati u ove zakone kojima se određena materija reguliše i zato kažemo, gospodine ministre, ako imate ovlašćenja prihvatite ovaj amandman. Potpuno je nepotrebno ovo što je napisano u ovom članu 216a. Hvala.

Dovoljno.
Ne znam zašto sada gospodin Martinović priča o žalbi, o konačnosti rešenja, niko o tome nije govorio. Evo, svi pravnici da čuju, u ovom Predlogu piše – rešenje kojim se izdaje odobrenje za obavljanje lučke delatnosti, itd, može da se pokrene upravni spor u roku od 30 dana.
Mi kažemo da ne može da stoji rešenje kojim se izdaje, mora da obuhvata i one kojima se odbija zahtev. Ako ste hteli da ovo bude napisano, onda je trebalo da stoji – rešenje kojim se odlučuje po zahtevu za obavljanje lučke delatnosti. Kada bi tako stajalo, onda mi ne bismo imali razloga da intervenišemo. Mislili bismo – suvišno je, jer postoji u Zakonu o opštem upravnom postupku i upravnom sporu, ali ne bismo mogli imati ovu primedbu koju imamo sada.
Ovo vam je dakle kljakav stav, nije dobar, nije u skladu sa sistemskim zakonima i žao mi je što je kolega koji sedi pored ministra hteo da ministru sugeriše da se prihvati ovaj naš amandman, pa je onda iz klupa SNS dobio klimanje glavom i onda je on takođe klimnuo glavom da neće prihvatiti ovaj amandman, a trebalo bi zaista.

Predložili smo brisanje člana 4. i pošto vi iz režima volite ovako radi javnosti da se ismevate sa amandmanima gde se članovi brišu, ja imam obavezu upravo radi javnosti da objasnim na ovom konkretnom primeru šta to znači kada poslanička grupa traži brisanje nekog člana Predloga zakona koji predlaže Vlada Republike Srbije.
Kada mislimo da taj član ne treba da postoji uopšte u nekom zakonu, nemamo drugog poslovničkog načina nego da kažemo da taj stav mora da se briše i tako je i kada se predlaže da se svi članovi jednog Predloga zakona brišu od prvog do poslednjeg kada imamo stav da određeni zakon ne treba postoji u našem pravnom sistemu.
Ovde to nije slučaj, ali jeste brisanje člana 4. Taj član 4. se zapravo odnosi na član 22. zakona čije izmene i dopune danas na predlog Vlade Republike Srbije raspravljamo. Taj član 22. govori o ispunjavanju uslova za zimovnike otvorene za zimovanje stranih i domaćih plovila. U zakonu koji nam je Vlada predložila da promenimo stajalo je da ove uslove propisuje Vlada Republike Srbije.
Mi srpski radikali mislimo da to tako i mora da ostane. Zato smo brisali Predlog Vlade Republike Srbije da to umesto Vlade radi ministar. Ne postoji nijedan posao koji po našem mišljenju treba u okviru Vlade Republike Srbije poveriti na taj način jednom licu, jednom ministru, ma ko da je ministar, čak i da je u pitanju neko ko ne provodi vreme u američkoj ambasadi i da je u pitanju neko kome mi potpuno verujemo ne bismo ovakve vrste odgovornosti prenosili na jednog ministra već bi to bila odluka Vlade i naravno odgovornost Vlade Republike Srbije.
Vi možete inače u ovom periodu da predlažete šta god vam padne na pamet iz prostog razloga što vi polako ali sigurno Srbiju uvodite u period kada nećemo moći ni Ustavnom sudu da se obratimo zbog eventualne neustavnosti, jer i ovo je neustavna odredba. Problem je u tome što negde otprilike od polovine decembra mi više nećemo imati ni Ustavni sud, zato što devetoro sudija Ustavnog suda tada ističe mandat. Vi ni teoretski ne možete da završite posao predlaganja onako kako Ustav predviđa, da sad ne koristim vreme da pričam o načinu kako Ustav predviđa da se predlažu i da se biraju sudije Ustavnog suda.
I uzgred, niko se nije setio da je danas deset godina od kada smo usvojili Ustav Republike Srbije u ovom parlamentu i da se sve više priča o eventualnim izmenama toga Ustava po nalogu EU, ali naravno tome ćemo se najoštrije suprotstaviti kada dođe vreme za to.
Vi ste, kada smo govorili u načelnoj raspravi o ovom zakonu, a evo vidim sada u obrazloženju Vlade zbog čega ne prihvata ovaj naš amandman, rekli da se amandman ne prihvata iz razloga što je brisanje celog člana Predloga zakona suprotno cilju zbog kojeg je predlog zakona predložen. Nas taj cilj brine. Pominjali smo u načelnoj raspravi, odgovor nismo dobili da li je cilj ovog zakona privatizacija Luke Novi Sad, da li to ima veze sa nemačkom kompanijom „Renus logistik“.
Tada je gospođa ministar, imali smo nekoliko replika, ali kolega Arsić je zaustavio repliku naravno kao i uvek što to predsedavajući uvek rade kada dođu na red da predstavnik opozicije kaže nešto, i nisam bila u prilici da obrazložim, odnosno da podsetim gospođu ministarku koja rekla tada da ona ne zna šta je nameštanje kada je u pitanju eventualno neki posao, da to Vlada čiji je ona član ne radi i da se neće više vratiti neka mračna vremena, neka bivša vremena. E, sada gospođo ministar klimate glavom, nadam se da ćete sad da nam odgovorite - jesu li ta mračna vremena kada je Aleksandar Vučić bio ministar u Vladi Republike Srbije ili su to mračna vremena kada ste ovde dolazili noseći torbu Miroljuba Labusa ili su to skorašnja vremena kada je ministrima bilo moguće da sa kreditne kartice potroše po 100 hiljada dinara za kupovinu veša? Hvala.

Malopre smo imali priliku da čujemo jedno opširno predavanje, kakvo smo slušali od istog kolege Martinovića, ali pre četiri godine je u okviru ovakvog predavanja tvrdio ovo što mi danas iznosimo kroz amandman, da ovakve nadležnosti ne mogu da se daju ministrima, nego ministarstvu, odnosno Vladi Republike Srbije i gospodin Martinović je, možda nije namerno to rekao, da ne kažem nije svesno to izgovorio, rekao da oni poistovećuju ministra sa Vladom.
Dakle, ministarstvo i ministar je jedna kategorija, Vlada je potpuno druga kategorija. Ministarstvo jeste deo Vlade Republike Srbije, ali nadležnosti po zakonu se apsolutno razlikuju, i to kolega Martinović odlično zna.
Mi ovde ne plašimo javnost, mi ne pričamo nekakve priče reda radi. Gospodine Martinović, ako Ustavni sud ima 15 sudija, a ima, i vi to znate, i ako će polovinom decembra za devet sudija prestati mandat, onda mi nećemo imati Ustavni sud u funkciji. Niko nije rekao da mi nećemo imati Ustavni sud, zato što Ustavni sud postoji u Ustavu Republike Srbije, ali vašom nemarnošću imaćemo Ustavni sud koji će imati pet sudija, odnosno šest sudija i neće imati mogućnost da odlučuje po zahtevima koji se dostavljaju Ustavnom sudu.
Dakle, pokušao je gospodin Martinović da okrene priču na nekakvo njegovo veliko pravničko znanje, ali nije uspeo u svakom slučaju.