Zamalo da odustanem posle ove srceparajuće diskusije, ali ipak moram da vam kažem da ste u obavezi da poštujete član 27. kolega potpredsedniče.

Ne radite to. Niste mogli ni malopre da mi zabranite da kažem da je Orlić rekao da se više neće javljati, pa se javio. Kao da ste osetili da ću da kažem da to podseća na onog jednog što već šest godina kaže – za dve godine će vam biti bolje. To govori seljacima.

Dakle, pitanje za vas u skladu sa članom 27. – jeste li vi odlučili da danas radite u kružoku vladajućem kao što ste juče razgovarali sa ministrima ili hoćete da poslanici SRS učestvuju u radu Narodne skupštine? Hvala.

Malopre u nekom od javljanja ste rekli da vi nikada niste čuli da je Marija Obradović nešto loše rekla za poslanike SRS. Jasna je bila insinuacija kada sam ja rekla da je ona, između ostalog, rekla da smo majmuni, pa vi onda niste bili možda na tom odboru, pa vi to lično niste čuli. Ali, sada ste valjda čuli kada je rekla da smo mi pljuvačka mašina i to je zaista neverovatno da se dozvoljava da narodni poslanik to kaže. To što ona ima problem sa svojom političkom prošlošću, to je njena stvar. Iznošenje istine, iznošenje činjenica nije ni pljuvanje ni vređanje. Znate, neko mora imati dostojanstvo da bi mu neko narušio dostojanstvo. Neko mora imati čast da bi mu neko povredio čast. Dakle, neko ko je u politici mora da bude svestan činjenice da mora da sluša istinu o sebi. E sad, onaj ko ima problem sa sopstvenom istinom, ne možemo tu da mu pomognemo. Ali, reći za jednu poslaničku grupu da je pljuvačka mašina i da vi na to ne reagujete zaista je neverovatno.

Opet ponavljam, razumem vaš lični odnos prema njima, ali verujte mi, Marija Obradović nije adresa koja vam može pomoći na budućoj listi naprednjaka. Ona leti pri prvoj rekonstrukciji naprednjačkih kadrova, rekao je Vučić pre nekoliko dana. Tražite nekog drugog i molim vas da nas zaštitite od ovakvih, zaista, nije to uvreda nikog od nas pojedinačno, koga može Marija Obradović uvrediti, nego prosto nije primereno Narodnoj skupštini. Znate, malopre ste rekli da ćete dozvoliti poslanicima SRS da učestvuju u radu i onda neko kaže da smo pljuvačka mašina i šta? Očekujete da mi ne reagujemo. Ne možemo, znate, mi smo živi ljudi, temperamentni, mi smo srpski radikali.

Da, intervenisali smo amandmanom na više članova sa, jasno je valjda, namerom da popravimo tekst zakona. Činjenica da je ministar prihvatio određeni broj amandmana govori o tome da smo istinski hteli da pomognemo da se, koliko je god moguće, ova oblast zdravstva dovede u red, jer jasno je svima nama da još uvek ima puno problema u oblasti zdravstva, da i ono što stoji u zakonu i ono što smo slušali u obrazloženju ministra nije uvek baš blizu onog stanja kakvo je na terenu.

Mi želimo i kroz amandmane, a i kroz ovu raspravu da skrenemo pažnju i ministru i ministrovim saradnicima da, koliko god je to moguće, se popravi stanje u zdravstvu, pre svega one čuvene liste čekanja, problemi kod zakazivanja lekarskih pregleda. Postoji jedan konkretan pregled, nema možda baš velike bliske veze sa ovim amandmanom, ali niste ni vi dobro obrazložili zašto amandman ne prihvatate. Rekli ste da je vaše rešenje preciznije, a suštinski se našim amandmanom ne menja predlog. Tačno je da se suštinski ne manja, ali nije vaše rešenje preciznije. Ne može biti preciznije nešto što je objašnjeno u jednoj rečju u odnosu na nešto što se objašnjava u još jednoj reči.

Dakle, ja ću sada da vam kažem dva konkretna problema i da zamolim, ministre, da vidite sa vašim saradnicima, govorim apsolutne istine sa terena, pa da vidite šta tu može da se promeni.

Kada je u pitanju za zakazivanje lekarskih pregleda telefonom, medicinske sestre, službenice u domovima zdravlja zovu pacijente kad treba da, kad su zakazali termin, kako već ide ta procedura, ali tu postoji jedan problem. Oni mogu da pozivaju pacijente samo na fiksne brojeve telefona. Kažu da im je onemogućeno da koriste mobilne telefone. Evo, sada govorim slučaj iz DZ Novi Beograd. Dakle, apsolutno tačno.

Znate, problem je ako se neko poziva, a uglavnom to radi prepodnevna smena sestara i one zovu prepodne ljude i, naravno, nikoga neće naći pored fiksnog telefona, jer nisu u pitanju teški bolesnici koji moraju da leže, pa da mogu da se jave na telefon i to je, prosto, jedan praktičan problem koji nadamo se da ćete rešiti i proveriti u ostalim domovima zdravlja. Razumemo mi i troškove korišćenja mobilnih telefona, eventualnih zloupotreba itd, ali, prosto, treba sve da bude potčinjeno pacijentu, a vi u okviru svoje organizacije vidite kako ćete to da rešite. To je jedan konkretan primer.

Drugi primer. Mi ovde imamo pismo sa 196 potpisa uz zahtev koji je upućen direktoru medicinskog centra u Zaječaru i upravi doma zdravlja. Radi se o selima Halovo, Gradskovo, Veliki Jasenovac, Mali Jasenovac i Šipikovo.

Oni traže da se u ambulantu u Šipikovo vrati medicinska sestra. Kažu da tamo 80% meštana koriste usluge te ambulante, da su uglavnom u pitanju staračka domaćinstva i da, jednostavno, ne mogu da putuju u Zaječar da bi dobili injekciju. To je njima, između ostalog, problem.

Tamo je radila Danijela Todorović Trujkić, medicinska sestra. Oni čak konkretno traže da se vrati ta medicinska sestra, a problem je što uopšte nemaju medicinsku sestru. Dakle, direktor doma zdravlja u Zaječaru ima ovo njihovo pismo i vas molim, ministre, takođe da vidite sa saradnicima da li može tim selima i tim starijim ljudima u tim selima da se pomogne. Hvala.

Vrlo kratko.

Naravno, dobro je ovo što smo čuli i obradovaće se ljudi ovih sela u Zaječaru. Naravno, ovde su dobra rešenja i patronažne sestre, ovo čisto kao predlog, koje kada je u pitanju terapija i injekcija ne može da čeka da preskače dan, nego ljudi ako bi znali koje i koliko sati dolazi medicinska sestra, potrudili bi se da dođu u ambulantu.

Ovo što se tiče telefona, ovo je vrlo pouzdana informacija. Medicinska sestra koja prima pacijente, pravi taj spisak itd. je vrlo konkretno rekla, možda je to problem samo tog doma zdravlja, da oni ne mogu da uzimaju brojeve mobilnih telefona zato što mogu da pozivaju samo na fiksne i insistiraju da im pacijent ostavi broj fiksnog telefona.

Evo, vaši saradnici neka to provere, ne želimo zaista nikome da pravimo probleme, možda je neki nesporazum pa da se raščisti.

Da član 10. zapravo je poređao pojmove koji se koriste u ovom Predlogu zakona i kasnije u zakonu i stav SRS, naše poslaničke grupe, je da je ovo potpuno nepotrebno, da ovo ništa ne znači suštinski u smislu rešavanja problema koje jesu tema ovog Predloga zakona i mi svaki put amandmanom intervenišemo na ovaj zakon, na ovakve članove.

Vi kažete da amandman ne prihvatate iz razloga što je predloženo rešenje u skladu sa jedinstvenim metodološkim pravilima za izradu propisa. To svakako jeste tako, ali nisu ta jedinstvena metodološka pravila Sveto pismo i mi svakako mislimo da to treba generalno da se menja, ne samo u ovom zakonu, nego i inače.

Sada opet naravno koristim i ovaj amandman za jedno konkretno pitanje ministru, pre svega. Vi pretpostavljam, ministre, znate da se deca iz Republike Srpske, deca obolela od karcinoma leče u bolnicama u Beogradu i da postoji taj sporazum između Republike Srpske i Republike Srbije i da te troškove snosi njihovo zdravstveno osiguranje. To naravno nije nikakav problem, naprotiv, mi mislimo da to treba, da ta deca treba da se leče jednako kao i naša deca odavde, ali postoji jedan problem. Roditelji kada deca dođu da se leče u Beograd i kada ih puste kući, pa onda moraju ponovo da dođu na nastavak lečenja, na terapije ili šta je već u pitanju, onda moraju da ostavljaju avans koji je ozbiljna suma novca. Računa se u hiljadama evra. Taj avans se njima, istina, vrati kada se leče završi, ali nam se čini da to nije dobro. Ipak ti ljudi moraju da nađu negde te pare, da ne znam kako dođu do njih.

Mislimo da ako imamo normalne odnose, a imamo valjda sa Republikom Srpskom, tamo gde nisu dovoljno dobri, treba ih maksimalno unaprediti. Stav SRS je da je Republika Srpska već takoreći Srbija, samo i formalno to svakako treba da bude i zato želimo da te deca budu izjednačena sa decom iz Srbije i da vidite šta ministarstvo može da uradi da pomognemo tim roditeljima da ne moraju da obezbeđuju ta sredstva, da avansno uplaćuju.

Kažem, vraćaju im se sredstva, ali znate, kada morate odjednom da date nekoliko hiljada evra, na žalost mnogi ljudi to nemaju, pa hajde da im pomognemo. Hvala.

Mi smo očigledno saglasni sa rešavanjem problema koji je Nataša Jovanović ovde kroz ovaj amandman pokrenula, ali nisam sigurna da smo svi dobro razumeli suštinu problema.

U redu je ovo što je ministar predložio u sredu da se razgovara sa predstavnicima i ova druga dva ministarstva, ali je problem što te obaveze ljudima teku, što se na te obaveze pripisuju kamate.

To su sad veliki iznosi i pitanje je, kaže kolega Laketić - ne može ovaj zakon da se primenjuje retroaktivno, pa donosili ste vi zakone koji se primenjuju retroaktivno i u suštini, ako postoji ozbiljan interes, nije to nemoguće. Ali mora negde da se podvuče crta.

Nataša je govorila ovde o problemima ljudi koje ona poznaje iz Kragujevca. U Kragujevcu je na mesto koordinatora ili tako nešto, poreske uprave, doveden čovek iz Kruševca, koji nema pojma šta se dešava u Kragujevcu. Mislim da je neki šurak od Radomira Nikolića i šta on tu radi? Ne bi on nama bio problem kao njegov šurak, nego je problem u tome što je zakon propisao da taj dug sa kamatom može da se vraća na rok do 60 rata.

Sada dođu ljudi, hoće da reše taj problem, hajde da 50, 40, 60 maksimalnih rata, znate ne voli narod da ima takav teret na plećima, prosto hoće da reši problem. Onda on kaže – 60 rata, dobro, dobićete rešenje. Čovek dobije rešenje šest rata. Nije on samo zaboravio nulu, nego on je procenio na osnovu ničega da ovaj ne treba da plaća na 60 rata, iako zakon dozvoljava do 60, nego samo na šest, recimo, i čovek ne može da vrati taj dug. Dakle, hoće da se ratosilja kamata, ali mu ne da tamo neki činovnik.

Dakle, tema je prilično ozbiljna i kada bismo ovaj problem rešili, onda bi zaista rešili veliki problem i naših seljaka koji, uslovno rečeno, to duguju, kažem uslovno rečeno, jer pitanje je da li se tako nešto uopšte može nazvati dugom kad se zna da nije korišćeno i mnogih preduzetnika koji na taj način posluju i funkcionišu.

Tako da vas držimo za reč, pa da počnemo ozbiljno to da rešavamo sa svim konkretnim. Vi ste sada čuli sve probleme pa kažite ovoj dvojici kolega ministara da pošalju ljude iz službe, mogu i oni, dobro nam došli. Ovo može da se reši, verujte, za nedelju dana, samo je stvar da li će Vlada prihvatiti i imati dobru volju. Hvala.

Hvala.

Ovim amandmanom hteli smo da skrenemo pažnju na nelogičnosti u predlozima zakona, pa ne samo ovog, nego generalno. Vi ste u jednom od članova odredili rok za donošenje podnošenje podzakonskih akata, ne znam, 12 meseci, a s druge strane predvideli ste davanje saglasnosti na finansijske planove zdravstvenih ustanova iz plana mreže, gde se vrši kontrola tih finansijskih planova u skladu sa zakonom. Sami ste rekli u obrazloženju da će se to raditi kad se steknu tehnički uslovi. Dakle, vi predviđate nešto za šta nemate tehničke uslove, a sa druge strane niste pripremili podzakonske akte da bi zakon odmah mogao da se primenjuje.

Inače, mi stavljamo primedbe ministrima zašto u službama ne obezbede da se paralelno sa izradom teksta zakona ne rade i predlozi podzakonskih akata. Vi faktički donesete zakon i kažete stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku“, a on ne može da stupi na snagu kad trebate godinu dana da čekate podzakonska akta i još godinu dana da se domovi zdravlja, bolnice, itd. usklade sa tim podzakonskim aktima.

Opet ću da iskoristim, prati se rad naše današnje sednice i očigledno da su problemi u zdravstvu nešto što ljude interesuje. To je potpuno logično i potpuno normalno, jer otprilike malo ko da postoji a da nema nekih dodirnih tačaka ili da nema neka ili dobra ili loša iskustva, kada je u pitanju zdravlje, zdravstvena zaštita, zdravstveno osiguranje, itd. Mi smo to sad nekako, a i vi sami, ova dva zakona maltene objedinjeno raspravljamo iako su podeljeni, ali u suštini problematika je ista.

Malopre sam dobila poziv iz Vršca, Udruženje gluvih. Kažu da nemaju, čovek mi je rekao za Dom zdravlja Vršac, istina on pominje i neke druge ustanove na teritoriji te opštine, ali mi sad govorimo o ovome, tumača za znakovni jezik. On kaže da to udruženje ima, sada da ne slažem, a slušaju me, da li 400 ili 600 članova na području tog dela Banata. Kaže – on je jedini koji to ume da radi, koji ume da tumači taj znakovni jezik za gluve i onda on gde god može i koliko god može on ide i radi sa tim ljudima. Juče je, kaže, vodio jednu trudnicu koja, da nije bilo njega, ne bi mogla da se sporazume sa svojim lekarom.

Vi možda ne znate, ali evo ja da vas podsetim, 2015. godine je donet zakon koji obavezuje sve ustanove u Srbiji da moraju imati tumače za znakovni jezik. Ovo je, dakle, samo jedna konkretna primedbe jedne konkretne grupe ljudi koja svakako zaslužuje tu vrstu pažnje. Znate, kad vidite ovakav neki konkretan primer i slučaj, onda se otvaraju, da kažem, različite mogućnosti. Prvo, tim ljudima se čini usluga, ako se zaposli neko ko zna taj znakovni jezik, a s druge strane, ako u svakoj opštini se zaposli po jedan takav čovek, mi imamo i rešen određen broj zaposlenja. Dakle, radimo nešto što je apsolutno potrebno, a što u krajnjem slučaju i nije neki ne znam koliki trošak za državu, a i da jeste, šta da radimo.

Malopre je neko od mojih kolega, da li beše Nikola Savić, govorio o receptima, lekovima, itd. Samo da vas pitam, ministre, da li vi imate informaciju da postoje lekari koji pacijentima umesto regularnih lekova preporučuju kao jedini lek različite suplemente. To je ono što sami mogu da kupe, pa ono kaže – pre upotrebe obavezno konsultovati lekara ili farmaceuta, pa niko ne zna šta je rekao.

Dakle, umesto leka, razumete, umesto regularnog leka, lekari koji su u nekoj bliskoj vezi, da ne kažem kakvoj, sa nekim proizvođačem nekog od tim suplemenata to preporučuju kao jedini lek. Vi kao lekar dobro znate da dati suplementi ne mogu biti lekovi, mogu da se koriste uz lekove, itd, ali da se samo i isključivo sa njima leči, to svakako ne može. Ovo je informacija za vas i za vaše saradnike da se malo pozabavite i tim i da pokušamo, ako smo ovde, a čini mi se da jesmo, sa ciljem da se, koliko je god to moguće, popravi stanje u zdravstvu. Neće ono biti dobro posle ovih zakona. Pretpostavljam da je vama to jasno, ali pokazujete dobru volju da se, koliko je to moguće u ovim uslovima, stanje popravi. Mi, takođe, želimo da se stanje popravi, stoga i razgovaramo na ovaj način, već dva, tri dana, sa vama i nastavićemo sve dok ovo ne završimo.

Ni jedna naša primedba nije zlonamerna i nisam ja sada želela da kažem da su lekari ovakvi ili onakvi. Generalno, nikada ne ocenjujemo ljude, nikada mi iz SRS nismo rekli svi lekari su korumpirani, sve sudije su korumpirane, svi državni službenici su korumpirani, itd. Mi uvek kažemo, tvrdimo i verujemo da je tako, da su sve te struke, a i ostale, da su generalno u pitanju pošteni, časni, vredni i stručni ljudi, ali postoje izuzeci koji kvare sliku o jednoj kompletnoj profesiji, jednoj kompletnoj struci, a medicinska je veoma značajna i veoma osetljiva, pa samo da vam skrenemo pažnju na to.

Učinilo mi se na početku kao da se nismo razumeli ili sam ja bila neprecizna. Nisam rekla da lekari na recept prepisuju suplemente, ne, nego svako ko se malo razume, da kažem, zna da se za neki lek, govorim o nekim lakšim bolestima, da se daje taj i taj lek. Čak pacijent kaže – evo, do sada sam uzimao taj i taj lek, a lekar kaže – ne, ne treba vama lek, samo vi otiđite u apoteku kupite to i to. O tome ja govorim. To što i vi kažete piše u zakonu. Ne znaju pacijenti šta piše u zakonu, to je logično, to je jedna stvar.

Druga stvar, kad čovek dođe kod lekara, dolazi sa punim poverenjem, dolazi da mu bude lakše, makar bila neka bezazlena bolest u pitanju, ili ne daj Bože, ozbiljnija. Pacijent lekaru veruje i to je potpuno normalno, i ono što kaže lekar njega ne zanima ni šta piše u zakonu, ni šta je čuo na televiziji, ni šta je pročitao u novinama. Njemu je ono što kaže lekar sve i svja.

Pošto govorite o inspekcijama, slaćete inspekcije kada je u pitanju izdavanje, odnosno prodaja antibiotika bez recepata. Dakle, i ovo treba da bude u sastavu te kontrole, dakle u sastavu tog nadzora. Možda i vi imate problem sa manjkom inspektora. Mi svakom ministru kažemo – ljudi nemojte da štedite na nečemu na čemu ne treba da se štedi. Nije nama opravdanje kad nama, vi to još niste danas rekli, i ovih dana, ali smo imali vaše kolege ministre, kaže – znam ja za taj problem, ali znate, ja imam za celu Srbiju 15 inspektora. To nije problem ni moj, ni naš, ni ovog naroda. Morate se izboriti da dovoljan broj inspektora i to moraju biti ljudi koji znaju svoj posao i koji će svoj posao uraditi časno i pošteno u interesu celog ovog naroda.

Znate, ne moram vama koji ovde sedite govoriti šta znači zdravlje nacije. Zaista treba maksimalno svi da se potrudimo, svi na svoj način da to dovedemo koliko je god moguće do nekog savršenstva, do savršenstva pravog nikada, ali koliko je to moguće. Hvala.

Stav 2. ovoga člana govori da odredbe člana 177, 178, nije ni važno, ovog zakona, se primenjuju do dana pristupanja Republike Srbije EU.

Mi smo predložili da se to briše i ministarstvo nas upozorava da je odbijen amandman upravo zato što se ovo primenjuje do pristupanja Srbije EU.

Mi mislimo da Srbija nikada neće pristupiti EU i ne želimo da Srbija pristupi EU i ovo je bila potpuno nepotrebna odredba. Kada bi se desilo, ne daj Bože, da Srbija pristupi EU, lako bi bilo promeniti ovaj član zakona. Prosto, nekako nam je to rogobatno i zato smo tražili da se ovo briše.

Postoji mnogo stvari u određenim zemljama koje pripadaju EU, koji su članovi EU, a i oni koji to nisu, koje svojim primerom mogu da nam pokažu kako funkcioniše zdravstvo. Mi nemamo ništa protiv toga. Nemamo ništa protiv toga da koliko je god to moguće plate naših lekara, sestara, nemedicinskog osoblja, dakle svih zaposlenih u zdravstvu da približimo platama tih razvijenih zemalja. Među vama su tu stručnjaci, složićete se da imamo ozbiljne stručnjake, da imamo stručnjake svetskog i evropskog glasa i da je neophodno da se još više država angažuje, pre svega, na podizanju plata lekarima. Ne samo lekarima, kad kažem lekarima, mislim na sve zaposlene u zdravstvu, džabe mi kukamo, ljudi idu tamo gde im je bolje i nije to dobro. Država mora učiniti maksimum da što manje ljudi, lekara generalno, a pogotovo lekara i medicinskog osoblja napušta Srbiju, pogotovo da to rade iz samo materijalnih razloga.

Kažu lekari, nisu samo plate problem. Naravno, jesu. Problem je napredovanje u struci, problem su specijalizacije, problemi u mnogim, nažalost, ustanovama, gde se takve stvari i dalje završavaju samo preko nekakvih veza. Teško može dobar lekar i da dobije specijalizaciju, teško može dobar lekar da napreduje u struci. Verujte, sve je to nekako još uvek, onaj kaže zavisi od direktora, onaj kaže zavisi od ministra, onaj kaže zavisi od državnog sekretara itd. Moguće da su to samo izgovori, ali prosto mora se stvoriti taj neki zdrav ambijent u zdravstvu, da lekar stvarno sa zadovoljstvom ide da radi onaj posao koji sigurno u suštini iz zadovoljstva radi.

Svi smo mi završili, odnosno imamo određeno obrazovanje, neko je završio srednju, neko fakultet, nije ni važno na kraju krajeva, ali nekako lekarski poziv je specifičan i čini se i da ne padne svakome napamet da ide da studira medicinu i da završi medicinu. Ipak postoji nešto u čoveku, nešto specifično i moramo na taj način i mi da tretiramo te ljude. Možda me ni javnost neće dobro razumeti, nisu lekari nikakva božanstva, ali u svakom slučaju, ako nemamo dobre i stručne lekare i medicinsko osoblje, onda džaba da ima država ne znam koliko para i ne znam šta da obezbedi od te opreme itd, ako nema ko sa tim da radi, nema nikakve svrhe.

S druge strane, može država da uloži ne znam koliko u ovaj klinički centar, u onaj klinički centar, ovakva oprema, onakva oprema, najsavremenija, odnosno da imamo odlične lekare, a da nemamo tu opremu. To ne može da ide jedno bez drugog. To mora da se radi paralelno.

Često vas slušamo ministre u javnosti, vi se hvalite, pričate da ste nabavili ovo, nabavili ono, imamo ovu opremu, imamo onu opremu, ako je to tako neka je. Dajte onda sad, izborite se na sednici Vlade, ono što je predsednik naše stranke u načelnoj raspravi rekao, izborite se da zdravstveni radnici izađu iz tog ograničavajućeg ograničavanja zarada.

Što se tiče nas iz SRS, mi smo se zalagali da ograničavanje zapošljavanja i ograničavanje zarada na taj način nema nigde, prosto da mora država da funkcioniše, a ne sad nekim administrativnim aktom neko kaže – e, zabranjujemo da se zapošljavaju lekari. To prosto ne može i ne sme. Morate se izboriti, ministre, da se lekarima i ostalom medicinskom i nemedicinskom osoblju povećaju plate, da te plate budu da zaista može pristojno od njih da se živi. Ovo sad povećanje koje su dobili lekari, ovo poslednje, ne može se reći, nije to beznačajno, ali znate kad na malu platu dodate i tih 10% još uvek se to ne oseti u svakodnevnom životu.

Ne smemo dozvoliti da nam je lekar opterećen tim da li može da plati struju, da li može žena da kupi dok je on u sali ili sa pacijentima, da li može da kupi ovo ili ono deci. Prosto, lekar mora biti rasterećen maksimalno tih svakodnevnih problema. Važi to svakako za sve struke, ali greška u svakoj struci je mnogo manja i veća greška u svakoj drugoj struci je mnogo manja nego mala greška u vašoj struci. To morate zaista da povedete, kažu lekari – jeste, problem su nam plate, ali nisu samo plate. Dajte, napravite, evo sad vi vršite tu centralizaciju, mi mislimo da to nije dobro, vi mislite da je dobro. Pokazaće vreme da li nije ili jeste, ali u svakom slučaju, pogotovo što ćete to sad centralizovati, gledajte da ti ljudi koji vam budu direktori, koji vam budu raspoređeni po bolnicama, domovima zdravlja itd, gledajte da ih naučite, odnosno da šaljete takve koji će zaista ceniti kolege koji rade, koji su zainteresovani, mlađi lekari koji su zainteresovani da napreduju, da uče.

Ovim zapošljavanjima koja ste u prošloj godini uradili u dva navrata, beše sa mladim lekarima, to je svakako nešto što treba pozdraviti, ali treba i nastaviti. Dugo vremena mladi lekari provode u volonterskom radu. Prvo, ne znam da li vi to znate, jako malo nauče. Oni idu, oni žele, oni hoće, na kraju krajeva, hoće da su tu na oku pa ako bude neki konkurs, računa valjda će se neko setiti da ja tu već godinu dana volontiram, pa će me zaposliti. Starije kolege nisu baš raspoložene da prenose znanje. Ne znam zašto, ali tako jeste.

Ne vezano za to, greota je da mlad lekar ide na godinu, dve dana, pa i više da volontira, da uredno ide ujutru na posao, vraća se popodne ili već kakva mu je smena, da ne dobija čak ni onaj novac da može da plati prevoz ili da nešto pojede. Onda, šta će takav čovek? On u toku volontiranja položi taj stručni ispit i on polako pakuje kofere i ode. Morate učiniti sve, sve što je u vašoj moći. Mi kao poslanici ćemo vam pomoći kod donošenja zakona i kod predlaganja i podržaćemo svaki put nešto što uradite, što je u opštem interesu, a ono što vi radite, što radi vaše ministarstvo, vaša odgovornost je velika, velika je vaša odgovornost. Morate u okviru Vlade da se izborite, da možete da odgovarate za nešto što se od vas očekuje.

Neke korake jeste učinili, mi mislimo nedovoljno, insistirajte, zapošljavajte mlade lekare, kupujte opremu, povećajte plate i lekarima i sestrama zaustavite odlazak tih ljudi ne volim kad neko kaže odliv mozgova, oni svoje mozgove nose tamo gde idu, ali zaustavite odlazak ljudi i mladih lekara, a tek ovih lekara sa iskustvom. Znate, odlaze ljudi, lekari koji imaju i sestre 10, 15, 20 godina radnog staža, koji su ispekli zanat, uslovno rečeno, zanat u Srbiji i specijalizaciju završili ovde i tako dalje, ali za 100 hiljada dinara ne mogu da žive od toga i odoše negde gde će zarađivati pet hiljada evra ili više.

Dakle, ne očekujemo mi da Srbija može da plaća lekare pet hiljada evra, danas, sada, ali da mogu da im se još povećaju plate – mogu. Kanite se priča i vi i predsednik i predsednik Vlade, hvalite se suficitom, hvalite se. Predsednik republike kaže – imamo para ko god traži, imamo para, ne znamo šta ćemo sa njima. Evo platite lekare, medicinske sestre, nemedicinsko osoblje i opremu maksimalno im obezbedite i obezbedite korektan odnos među kolegama lekarima.

Znamo da je to teško, da vi lično ne možete da idete sada od lekara do lekara da to radite, ali oslušnite malo i imajte sluh kada dođe do vas neka informacija. Poslušajte, proverite je. Ne kažem da se ne može desiti da neko iz čiste obesti napiše ministru pismo i kaže, ne znam šikanira me šef, direktor i tako dalje. Ali, i to treba proveriti. Dakle, mora kompletan zdravstveni sistem, zdravstvo mora da se podigne na viši nivo u svakom smislu. Hvala.

Nije baš sve tako kako ste rekli.

Kažete – zaboravili ste tarife za zapošljavanje lekara. Da, zaboravila sam to da napomenem kada sam govorila malopre. Nažalost, priča se da toga ima i sada.

(Zlatibor Lončar: Recite samo gde.)

Ne, ne, rekoh – priča se. Ja da znam konkretno…

(Zlatibor Lončar: Nemojte rekla-kazala.)

Nemojte, pustite vi, i ranije ne znamo ko je, i ranije se pričalo, ne znamo nikoga ko je dao 10 hiljada evra da se zaposli. Niko to neće da kaže. Niko neće da kaže – ja sam dao. To je opet problem u drugom delu našeg zakonodavstva koji nije vezan za zdravstvo. Mi takođe godinama, decenijama insistiramo na tome, dok se ne iskoreni korupcija u Srbiji ne smemo izjednačiti davaoca i primaoca mita. Onaj ko daje mito treba da bude oslobođen krivične odgovornosti, jer je njega neko naterao da da mito, a onaj ko primi mito treba da ide u zatvor. Ali, to nema veze konkretno sa ovim zakonom, nego mi govorimo samo koliko postoje neke praktične stvari koje moraju da se urade u državi da bi mi neke, da kažem, dečije bolesti koje su negde možda već odbolovane i prevaziđene kod nas nisu da bismo ih odbolovali.

Što se tiče ovih doktorskih studija, nije isto doktorske studije mladog lekara koji tek završi fakultet i onoga koji je već počeo da radi, pa hoće da doktorira. Onaj ko je počeo da radi ima neke godine staža, pa onda hoće da upiše doktorske studije, to ide o trošku vašeg fonda, a mladi lekar koji sa visokim prosekom završi redovne studije on se na doktorske studije upisuje i finansira iz budžeta isto kao što mladi pravnik završi master iz budžeta, pa onda ide na doktorske studije, takođe iz budžeta, ukoliko ima odličan prosek. Te dve stvari se razlikuju, verujte mi, to sasvim sigurno znam.

Dakle, u svakom slučaju je vrlo pohvalno i taj broj koji ste rekli mladih, ne potpuno mladih, nego i ljudi koji su već u poslu, koji su na doktorskim studijama, pogotovo na raznim specijalističkim studijama i, naravno, vi najbolje znate, ne mislim ni vi lično, nego generalno koje su to specijalnosti koje su kod nas u deficitu itd, tome treba više da se posveti pažnja, ali s druge strane treba voditi računa i o afinitetima i željama svakog lekara. Hvala.

Intervenisala sam u ime poslaničke grupe samo jednom rečju u ovom članu 1. i 1. stavu tog člana koji govori šta se uređuje, na koji način se uređuje materija u ovom zakonu i stoji kod vas u Predlogu: „i druga pitanja od značaja za organizaciju i sprovođenje zdravstvene zaštite“. Mi smo predložili da bude: „organizaciju i efikasno sprovođenje zdravstvene zaštite“. Ne vidimo, čudno nam je zašto to nije prihvaćeno, jer zaista ni na koji način nije ugrožen tekst Predloga zakona. Kome može da smeta da se predloži da želimo i da zakonski, zakonom odredimo sprovođenje zdravstvene zaštite.

Kada smo već kod efikasnog sprovođenja zdravstvene zaštite, govorili smo malo pre, ova dva zakona će se i dalje preplitati. Mislim da to nikome ne smeta. Govorili smo o listama čekanja. Još uvek ima lista čekanja i biće ih verovatno još, zavisi u kojoj oblasti, manje ili više, ali postoji mogućnost, način kako da se taj problem što pre reši.

Treba da izjednačite privatnu i državnu praksu, kao što se u početku činilo skoro nemoguće, a sada odlično funkcioniše, kada su u pitanju apoteke. Kada je bilo pre, samo na ponekoj apoteci je pisalo – ovde možete podići lekove i na recept, a sad to rade svi, ili skoro svi. Naravno, refundiraju iz fonda sredstva koja pripadaju privatnoj praksi i to isto treba da uradite i kada je u pitanju privatna i državna praksa lekara. Na taj način ćete sasvim izvesno smanjiti liste čekanja, jer za operaciju katarakte, još uvek se čeka po dve godine otprilike, u državnim bolnicama, bar tako mediji pišu, nisam imala priliku lično još uvek, ali u privatnim klinikama se to završava odmah kad se ode i to se plaća, ne znam koliko, ali je poprilično skupo.

Vi znate koliko ta operacija košta u državnoj bolnici i toliko koliko košta u državnoj bolnici treba da košta i u privatnoj klinici, s tim što ćete privatnoj klinici iz fonda isplatiti ta sredstva. Naravno, to onda mora biti nešto više, jer oni moraju da imaju zaradu, zašto bi neko privatno otvaraju kliniku, ambulantu, bolnicu, ne znam šta, ako nema zarade. Normalno je da ima.

Mi smo, u prethodnom zakonu je pominjano dobrovoljno zdravstveno osiguranje koje ima veze sa tim, a o kom nismo stigli nešto mnogo ni da pričamo, a niste ni vi, samo ga pominjete. Niste ga uopšte obradili, potpuno je nejasno u celom ovom zakonu šta podrazumeva to dobrovoljno zdravstveno osiguranje. Šta dobija neko, ako uplaćuje mesečno itd?

Nije to dobro urađeno. Možda bi bilo bolje da ovo niste ni predvideli u ovom zakonu dok se to ne uredi, dok ne budete imali jasne stavove na koji način će to funkcionisati.

Ne možemo u toliko neravnopravan položaj dovesti svoj narod, svoje građane. Naravno, onaj ko uplaćuje dobrovoljno zdravstveno osiguranje, treba da ima neki viši kvalitet, ali ne u čisto medicinskom smislu, ne može on biti operisan, zato što ima dobrovoljno zdravstveno osiguranje, treba da mu se operiše žučna kesa.

Onaj ko ima dobrovoljno zdravstveno osiguranje, njemu ćemo operisati, a onaj ko nema, on neka se muči dok mu ne pukne žuč, dok ne daj Bože ne umre. Ta vrsta razlike ne sme da postoji.

Dakle, onaj ko ima dobrovoljno zdravstveno osiguranje može da ima taj luksuz da bude sam u sobi, da ima televizor u sobi, itd. Ono što je čisto vezano za lečenje tu ne može biti u nikakvoj prednosti taj neko ko ima pare, pa može da plati, a ovaj drugi ne može.

Dakle, ovo je potpuno nedefinisano u samom zakonu. Ovo je zaista ideja koju nudimo, ne samo da razmislite, nego da vidite u oblasti struke, da vidite da se izjednači u oblasti struke, privatna i državna praksa. Rekli smo vam primer, apoteka. Na početku se činilo i to sa apotekama kao nemoguća misija, a sada to lepo funkcioniše. Oni imaju suplemente koje prodaju po onoj ceni koju prodaju, pa tu lepo zarađuju, ali svako može da dođe i da kupi, da podigne lek na recept.

To isto mora da funkcioniše i kada je u pitanju privatna i državna lekarska praksa.

Ne unosim nikakvu zabunu niti to želim, ali naprotiv želim da se i želela sam da se objasne da se javno kažu neke stvari. Ovo što ste govorili o dobrovoljnom zdravstvenom osiguranju, to nije precizno navedeno u zakonu. Možda vi to tako mislite, ali nije precizirano u zakonu. Dakle, zbog toga sam to naglasila.

Kada je u pitanju privatna praksa. Rekli ste da je to privatno partnerstvo kod operacije katarakte, kod vantelesne oplodnje i hiperbarične komore. Kada je u pitanju vantelesna oplodnja tu nema problema, tu idu i kod privatnih žene, gde stignu na red. Zbog čega? Zato što je to promovisano, za razliku recimo od operacije katarakte, zato što se ne zna u javnosti da je kataraktu moguće operisati i u privatnoj klinici i da se to posebno ne plaća. Svaki pacijent to sazna, kako ste rekli, kada ga upućujete. Ali znate kada to nije dovoljno promovisano onda kod pacijenata postoji i nepoverenje i bojazan, još uvek se ima mnogo više poverenja u državne bolnice i državne klinike, i neka je to tako, radite vi na tome da bude još bolje, ali kažem mora i to da se promoviše.

Ovo mi je interesantno za hiperbaričnu komoru koju ste rekli. Informaciju koju mi imamo je da u hiperbaričnu komoru npr. u Zemunu ne može da dođe pacijent iz Pirota zato što valjda hiperbarična komora postoji u Nišu. Jel tako? To mi je informacija odnedavno.

Lično sam nešto, neko se nešto raspitivao i dobila sam takvu informaciju da RFZO ne dozvoljava da mora da se, ako bi se ko treba da ide u hiperbaričnu komoru mora da se obrati RFZO, pa onda oni kažu, a ne ne možeš u Zemun ti ideš u Novi Sad, ovde ili onde. Čisto ovo, informacija za vas. Ne verujem da meni nije precizno to rečeno, ali očigledno neki problem postoji ili je tako regulisano. Evo to za saradnike da vide da i taj problem rešite ako postoji. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ovoj objedinjenoj raspravi raspravljamo o četiri predloga dnevnog reda.

Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Litvanije je sporazum koji je zaključen još 16. aprila 2013. godine i to je, generalno, naša primedba, da zapravo Vlade Republike Srbije preuzme određene obaveze i da faktički sporazum već bude na snazi pre nego što ga godinu, dve, tri ili pet Narodna skupština potvrdi. I da nije toga, mislimo da ovaj sporazum nikako ne treba da se ratifikuje, niti je trebalo da se ovakav sporazum potpisuje.

Republika Srbija nema šta da traži u odnosima sa Republikom Litvanijom, pogotovo ne o saradnji u borbi protiv kriminala, s obzirom na činjenicu kakvo je zapravo stanje u toj zemlji i kakav je odnos te zemlje i prema Srbiji, naravno, gledajući ga, pre svega, prema Ruskoj Federaciji, a mi bismo valjda trebali da vodimo računa i o tome i da se konačno opredelimo kao država, odnosno vi koji ste vlast da se opredelite konačno da li je Rusija taj naš trajni strateški partner ili i dalje mislite da cinculirate na dve stolice.

Odavno vam govorimo da to nije moguće i kada god dobijemo ovakav predlog, onda zapravo shvatimo da vi niste ozbiljni u odnosima sa Ruskom Federacijom i da vi mislite da možete njih da prevarite i umesto da ste se na Vladi založili da se konačno dodeli diplomatski status članovima Srpsko-ruskog humanitarnog centra u Nišu i da se isti takav centar otvori u Novom Sadu na inicijativu Srpske radikalne stranke i više od 30.000 potpisa koje smo uz tu inicijativu predali Skupštini AP Vojvodine, vi i dalje želite da sarađujete sa onima koji zapravo nisu prijatelji Srbije.

Niko ko priznaje lažnu državu Kosovo ne može biti prijatelj Srbije i morate s tim da se pomirite. Valjda treba da budete svesni šta se dešava sa Kosovom i Metohijom, u kakvom smo sad stanju mi kao država, u kakvom su stanju ljudi, Srbi na Kosovu i Metohiji.

Mi smo jutros kroz poslaničko pitanje pitali i predsednika Vlade i predsednika države da konačno Narodnoj skupštini, a i javnosti Srbije kažu koja je to platforma, šta je to o čemu ćemo mi razgovarati, koje su naše tzv. crvene linije itd. Ništa od toga. Vi niti imate. Pričate neku opštu priču, a problemi stoje.

Litvanija je priznala nezavisnost Kosova, lažne države Kosovo, još 6. maja 2008. godine, a sama se u Evropsku uniju učlanila 1. maja 2004. godine.

Interesantno je da je parlamentarna većina Litvanije u to vreme tvrdila da će priznavanje lažne države Kosovo zapravo promovisati, zamislite, stabilizaciju Balkana, a manji broj poslanika u njihovoj Skupštini, koji je glasao protiv nezavisnosti Kosova i koji nisu priznali tu nezavisnost, su tvrdili ono što jeste činjenica i što se pokazalo da je tako, da će to priznanje zapravo izazvati regionalnu napetost i oni su upozorili da će to biti presedan u kršenju teritorijalnog integriteta suverene države.

Znate li ko su bili ti manjinski poslanici? Naravno, Rusi. Braća Rusi koji su i u njihovom parlamentu vodili računa o interesima Srbije i srpskog naroda.

Litvanija je, dakle, bila, zamislite koliko su požurili, 39. zemlja po redu koja je priznala nezavisnost te šiptarske države na teritoriji države Srbije. E, sad, zašto mi mislimo da s njima ne može, rekli smo iz političkih razloga zašto nam ne treba saradnja s njima, a zašto ne možemo s njima da sarađujemo u borbi protiv kriminala? Pa, zato što su oni poprilično leglo kriminala u njihovoj državi.

Fabrika glinice „Birač“ iz Zvornika, iz Republike Srpske, recimo, preživela je, sačuvana je u toku rata u Republici Srpskoj i sve do 2001. godine je funkcionisala, dobro radila i onda su je privatizovali Litvanci sa tadašnjim vlastima u Republici Srpskoj.

Privatizaciju je izvršila neka Ukio grupa. Do 2014. godine su izvukli iz glinice skoro milijardu KM. U to doba, odnosno u doba bivše Jugoslavije, Fabrika glinica je bila fabrika sa najvećim izvozom u Republici Srpskoj.

Bivši ministar Zoran Tegetlija, ministar finansija u Vladi Republike Srpske je predstavnike te grupe litvanskih kontraverznih biznismena tada nazvao banditima zbog toga što su uradili Glinici i Republici Srpskoj. Dakle, to je samo jedan od primera zbog čega i konkretno na temu borbe protiv kriminala nema razloga da zaključujemo ovakav sporazum.

Srpska radikalna stranka, naša poslanička grupa je apsolutno protiv Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Litvanije o saradnji u borbi protiv kriminala.

Kada je u pitanju Predlog odluke o izboru predsednika Komisije za hartije od vrednosti, tu imamo određene primedbe. Mi u principu mislimo da onaj ko vrši vlast treba da odgovora za sve segmente društva i kod kadrovskih rešenja retko stavljamo neke primedbe i ovo što ćemo sada reći, jer to je zapravo vaša odgovornost, ovo što ćemo sada izneti je i konkretno, a više onako uopšteno kakav je način vašeg rada.

Čuli smo malopre sve najlepše o tom kandidatu, o onome koga ćete vi izabrati. Marko Janković se zove. Završio je Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu sa prosečnom ocenom 8,39. Ovde nam fali podatak koliko je studirao. To stalno tražimo i kod sudija. Taj prosek od 8,39 može da se zaradi i u deset godina studiranja, a može i regularnih četiri. Dakle, bitan nam je taj podatak.

Što se tiče onoga što ste vi ovde izneli kao preporuku i što je on sam o sebi napisao, pa i nije to baš neka stručnost, bar nije bila potrebna na poslovima koje je ovde naveo i koje je radio. Kažete, ima brokersku licencu i dobio je u organizaciji Komisije za hartije od vrednosti i finansijsko tržište. Onda kaže da je bio u „Centropromu“ izvršni direktor, radio na organizaciji svih procesa rada. Mora da je pržio kafu. Učestvovao u donošenju strateških odluka kompanije i sprovođenju odluka odbora direktora. E pa sad, da li je on to organizovao ili je učestvovao u sprovođenju odluka? To se malo razlikuje. Od 2007. do 2012. godine gospodin Jankovići je angažovan u Kredit Agrikol banci. Tamo je bio glavni broker, bio je član develompet komiteta Kredit Agrikol banke. Sarađivao je sa Komisijom za hartije od vrednosti, sa Centralnim registrom hartija od vrednosti. Trgovao je na aukcijskoj platformi Uprave za trezor Ministarstva finansija. Bio je berzanski posrednik Euro-hipo a.d i onda još kaže – najveći su mu poslovi redovne kupovine trezorskih zapisa opet za Kredit Agrikol banku. Konsultant je Kompanije Teledirekt itd. i sad kada se sve ovo pročita, odnosno deo ovoga što je predstavljeno kao njegov kvalitet da bude direktor Komisije za hartije od vrednosti, nama više liči na sukob interesa. Evo, procenite sami i neka javnost proceni na osnovu ovoga što smo izneli.

Kada je u pitanju Predlog zakona o potvrđivanju akta o osnivanju Azijske infrastrukturne investicione banke, SRS misli da je ovo dobro. Naš stav generalno je da Srbija treba da sarađuje u svim segmentima sa prijateljskim zemljama, pre svega Ruskom Federacijom i Kinom. Svaki put kada se naša politika provodi na nivou neke vlade, mi dajemo podršku za tako nešto, jer ovo jeste trajna politika i stavovi SRS.

Kada su u pitanju ove razne banke, te tzv. „razvojne“ koje su bile na teritoriji Srbije, mi imamo jako loša iskustva i treba to da se pomene, čisto da uporedimo sa ovim jednim dobrim poslom kroz šta smo mi sve prolazili. Evo da se podsetimo, recimo, čuvene Nacionalne štedionice, sećaju se građani pretpostavljamo kada je Dinkić napravio tu Nacionalnu štedionicu, koja je zapravo bila privatna banka, pa je onda Đinđić išao da on kao uloži prvi dinar, pa onda posle izvesnog vremena izjavio da je bio obmanut, da je on stvarno mislio da je to Nacionalna štedionica samo zato što se tako zvala. Sada zamislite predsednika Vlade kojeg ministar može da obmane na takav način.

Plašimo se, recimo, da se tako nešto desilo i predsedniku Vlade, Ani Brnabić, i da je možda obmanuta od strane ministra Zorane Mihajlović. Predsednik SRS pre četiri, pet meseci najmanje ovde u Skupštini na konferenciji za novinare upozorio je i pokazao i podelio novinarima nacrt ugovora koji je Zorana Mihajlović potpisala sa „Behtelom“, gde je obećala da će „Behtel“ raditi deonicu puta na Moravskom koridoru i da će to koštati 800 miliona evra.

Tada je pitao Anu Brnabić, ovde je sedela, da li ona zna za to i ona je rekla da ne zna. Dakle, to je bilo u vreme, posle toga je Zorana Mihajlović dovela Skota u Vladu Republike Srbije i da podsetimo, sa širokim osmehom je pratila njegovu izjavu usred Vlade Srbije, da je Kosovo samostalna država i da treba Republika Srbija da je prizna.

Mi smo tada rekli da kineske firme i firme iz Azerbejdžana za ovaj posao, nude da ovaj posao urade za 500 miliona evra, znači 300 miliona evra manje nego što to traži „Behtel“, kojeg je Zorana nazvala Amerikancima. „Behtel“ nije američka firma u smislu državne firme, to je privatna kompanija koja je poslužila Zorani Mihajlović i Skotu da uzmu ozbiljnu proviziju.

Šta se desilo? Pre nekoliko dana, i da, tada je rečeno da je to samo neki predugovor, da će biti raspisan tender i da nema ni govora da se može unapred računati da će taj posao biti završen. Pre četiri – pet dana Vučić u ovom svom obilasku Srbije kaže, ne znam u kom mestu je bio, kaže – evo da se pohvalimo da smo pre neki dan potpisali ugovor sa „Behtelom“ za tu deonicu puta na Moravskom koridoru za 800 miliona evra. Znači, 300 miliona evra je ukradeno iz budžeta Republike Srbije.

Takav posao i takvi poslovi su zapravo bili problem 2015. godine kada je osnovana ova Azijska banka za investicije u infrastrukturi u Pekingu i tada su se protiv osnivanja ove banke pobunili i MMF i Svetska banka zato naravno što su shvatili da će ova banka stati na put njihovim malverzacijama.

Onda, između ostalog, kaže protivnici uglavnom iz SAD tvrde da bi novac osnivača ove banke mogao da bude protraćen kroz investicije u korumpirane i politički nestabilne države. Valjda su mislili na ovaj „Behtel“ i na korupciju koju su oni ovako u Srbiji razvili.

Dakle, ova banka smeta MMF, smeta Svetskoj banci ali mi mislimo da je dobro što postoji ova banka. Najveći deoničari te 2015. godine ove banke ili su Indija i Rusija sa ukupnim početnim kapitalom od 100 milijardi dolara, što sve govori da se radi o dobrom poslu, o dobroj banci, a strateški Srbija mora da nastavi ozbiljnu saradnju, rekoh, sa Rusijom na prvom mestu, ali i sa Kinom. Sada kada govorim o ovom zakonu, potvrđivanju ovog akta o osnivanju te Azijske infrastrukturne investicione banke, onda treba podsetiti da je NRK najvažniji spoljno-trgovinski i finansijski partner Republike Srbije na Azijskom kontinentu. Naravno mi to pozdravljamo i dobro je što je tako.

Robna razmena između dve države beleži konstantan porast i ono što je intenziviranje bilateralnih odnosa između Srbije i Kine započeto je još 2009. godine izjavom o strateškom partnerstvu prilikom posete državno-privredne delegacije Srbije u avgustu te godine u Kini. Tom prilikom je potpisan okvirni sporazum o privredno-tehničkoj saradnji između Vlade Srbije i Vlade NRK.

U međuvremenu se zaista pokazalo da se radi o dobrom strateškom partneru. Obim ekonomske saradnje sa Kinom do 2014. godine dostigao je rekordan nivo od 1.650 milijardi američkih dolara. Ta saradnja se ogledala u kreditiranju i izgradnji mosta Zemun-Borča. Kineska kompanija „Čajna Roud“ je to radila i radila je na izgradnji puta Obrenovac-LJig, na Termoelektrani i Kopovima Kostolac. Investirali su u rudarska istraživanja, u finansiranje i izgradnju Studije izvodljivosti o plovnom kanalu Dunav-Morava-Vardar.

Jedan od najznačajnijih dogovorenih projekata je gradnja pruge Beograd-Budimpešta. Određen je i rok i tehničke karakteristike te pruge. Naravno, pozdravljamo i dolazak pored ove kompanije, velike kompanije „Huavei“ i ono što u javnosti takođe iznosimo i govorimo, dobro je da je Železara Smederevo, da su Kinezi kupili Železaru Smederevo i podsećamo da je predsednik naše stranke svojim konferencijama i javnim istupima, iznošenjem podataka, da su Železaru hteli da nam kupe Amerikanci i da je to bila pripremljena ozbiljna prevara i da je i tada bila ozbiljna korupcija u pitanju.

Srećom, posle tih njegovih konferencija ipak su se u Vladi dozvali pameti i nije se desilo to, nego je napravljen ovaj dobar posao, kao što mislimo da je dobro da je RTB Bor prodajom Kinezima, iako ima i određenih primedbi na taj ugovor, ali u svakom slučaju skinut je sa grbače budžetu i državi Srbiji. Generalno, SRS misli i poručuje Vladi Republike Srbije da što je moguće više buduću saradnju usmerava upravo ne samo političku, ali pre svega i političku, nego i ekonomsku saradnju na naše iskrene prijatelje, na Rusiju i Kinu, jer osim što ćemo imati ekonomske koristi od toga, možemo biti sigurni da jedino u iskrenoj, ali iskrenoj, ne ovakvoj dvoličnoj politici prema tim državama koje su i svetske sile, možemo računati na to da ćemo sačuvati Kosovo i Metohiju u granicama Republike Srbije i da ćemo sačuvati teritorijalni integritet i suverenitet svoje države, što nam je valjda svima cilj. Hvala.

Nije naša osnovna primedba bila zašto je ovaj sporazum sa Litvanijom potpisan 2013. godine, to je generalna naša primedba kada je u pitanju potvrđivanje sporazuma i potpisivanje sporazuma od strane Vlade. Mi mislimo da treba da bude obrnuto.

Ali, ne možemo, zaista nemoguće je sarađivati, čak ni kada je u pitanju borba protiv kriminala, sa jednom takvom državom koja je, samo da vas podsetimo, u toku ratova devedesetih godina otvoreno stala na stranu ustaša i na stranu ustaškog proterivanja Srba iz Republike Srpske Krajine. To je prosto nešto što normalnog čoveka tera da za sva vremena kaže da je to neprijateljska država. Ko god je mogao da podrži ustaše, a Litvanija je to uradila, ne možemo sarađivati sa njima. Bar je to stav SRS. Vi imate drugačije mišljenje i vi zato na taj način i radite.

Ne možemo ni u borbi protiv kriminala, znate, u redu je da se sarađuje sa raznim zemljama kada je u pitanju kriminal, ali, ministre, suština borbe protiv kriminala u Srbiji i u svakoj ozbiljnoj zemlji jeste borba protiv korupcije, a borba protiv korupcije se dešava u Srbiji, u zemlji u kojoj se korupcija dešava. Korupcija je najopasniji vid kriminala. Korupcija je kriminal u kome učestvuju predstavnici vlasti. Korupcije nema ako predstavnik, visoki funkcioneri iz vlasti ne učestvuju u korupciji. I to je problem koji treba, prvo, otvoreno tako da se nazove, jer znate ne znaju svi građani kad se kaže borba protiv korupcije, misle da je to borba protiv nekog ko je opljačkao banku. Nije, to je borba, zapravo, protiv predstavnika vlasti koji ili učestvuju ili dozvoljavaju koruptivne radnji. I, zato mislimo da vam je pogrešan put i da treba da se usredsredite na ovaj način na tu borbu. Hvala.

Litvanija je jedna od zemalja koja je poznata po najvećem broju korupcije, po ubistvima, ali pošto vi insistirate na tome, nadam se da ćete ovo što sam navela kao primer zbog čega ne treba sa njima da sarađujemo, da ćete pomoći braći iz Republike Srpske da reše problem korupcije, kupovine fabrike glinice „Birač“ iz Zvornika od strane tih korumpiranih Litvanaca, od strane korumpiranih tadašnjih funkcionera koji su to dozvolili.

Ako mi imamo potrebu da tražimo nekog kriminalca koji se eventualno krije u Litvaniji, vi dobro znate da to možemo lako da završimo preko naših iskrenih prijatelja i da nam ovo nije potrebno.

Malopre ste pominjali, nisam stigla za ova dva minuta, sedenje na dve stolice, sedenje kako vi kažete na srpskoj stolici, onaj ko iskreno sedi na srpskoj stolici mora da zna da su jedini iskreni čuvari te srpske stolice naša braća Rusi, Ruska Federacija, da su to Kina i ostale prijateljske zemlje koje nam nikada nisu tražile i nikada neće tražiti da amputiramo deo svoje teritorije.

Svi koji to traže ne mogu biti naši prijatelji ministre Lončar. Ne može nama biti prijatelj ovaj Zoranin prijatelj koji dođe u Vladu, govorim o Skotu, dođe u Vladu i kaže – Kosovo je samostalna država i to treba da prizna Republika Srbija. Ne može nam to biti prijatelj. Ne može nam biti prijatelj neko ko je spreman da vam odseče ruku desnu i da kaže – pozdravite se sa mnom levom, ja sam vam prijatelj. Ne.

Dakle, moramo mi politički razmišljati. I vi ste ministar i političar. Moramo voditi računa o nacionalnim interesima, pre svega, jer država koja nema jasne nacionalne stavove, džabe i putevi i gradnja i šta god hoćete, ako će nam se put završiti kod Raške, kod Novog Pazara, a neće biti slobodan dalje kroz Kosovo i Metohiju, šta će nam taj put. Hvala.