Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, govoriti o značaju ovog zakona posle toliko kolega mislim da nema potrebe, ali ja želim da skrenem pažnju još na nešto što smo uočili radeći na ovom zakonu, a to je mesto stradanja.

Mi znamo da kada je u pitanju naša novija istorija, posebno od balkanskih ratova, pa zaključno sa najnovijim ratovima devedesetih godina, da postoje hiljade i hiljade mesta stradanja. I to je navedeno u ovom zakonu.

Nas samo zanima zašto su izostavljeni koncentracioni logori? Jer, nikako ne možemo da izvedemo zaključak da ljudi koji rade na ovom zakonu, da nisu toliko obavešteni pa da navedu zatvore, zarobljeništvo, a da ispuste koncentracione logore. U zatvorima, ja sam to već rekao, stradali su pojedinci i stradale su desetine ili hiljade ljudi, a u koncentracionim logorima od Prvog svetskog rata, pa zaključno sa Drugim svetskim ratom stradali su milioni Srba.

Da li se vi, gospodo, nekoga plašite? Da li je neko dao zadatak da ne sme da se napiše logor, a posebno koncentracioni logor? Mi znamo ko je izmislio logore u Drugom svetskom ratu. Mi znamo da je to važna država i da ta država, eto, kako neki kažu odrediće i sudbinu Kosova i Metohije, ali mi nikad nismo bili narod koji se povlači, ćuti i koji neće i ne sme da kaže istinu.

Ja bih stvarno voleo da mi kažete, gospodo, da li ste to ispustili zbog toga što ne želite da neko iz nemačke ambasade pročita da smo mi u svoj zakon stavili – koncentracioni logor? Jer, na kraju krajeva, Nemačka, kao glavna okupaciona sila, bila je odgovorna i za ono što su radili njeni saveznici na teritoriji Jugoslavije, pa je odgovorna, na kraju krajeva, i za koncentracione logore u kojima su u najtežim mukama umirale desetine, stotine hiljada i kad kažem milioni, znači, sigurno preko milion Srba u dva svetska rata.

Zbog toga dajemo jednu ozbiljnu, najozbiljniju primedbu. Nije to igra reči, to su samo dve reči koje ste trebali da upišete u ovaj zakon, i onda bismo mi bili sigurni da ozbiljno mislite.

Znamo da ste vi kao Ministarstvo upravo odgovorni za memorijale i mi kao SRS znamo, u stvari mnogo više mislimo o memorijalima u inostranstvu, nego o memorijalima koji se nalaze na teritoriji naše zemlje i da ćete vi sa Ministarstvom inostranih poslova raditi na tome da stanje memorijala kakvo je danas u narednom periodu popravi.

Ukoliko se plašite da navedete samo dve reči, onda ukoliko ne uvedete Srpsku pravoslavnu crkvu u ovaj savet, to možda opet zbog stanja odnosa Srpske pravoslavne crkve i tzv. Makedonske pravoslavne crkve, mi onda sigurno nećemo učestvovati u ovome glasanju i nećemo glasati pozitivno. Hvala.

Mnoge stvari ovde apsolutno nisu sporne i mogu se složiti sa gospodinom Martinovićem. Tačno je da su logori, cinično može se reći, zlatni radni logori. Podaci govore, ustaški podaci iz tog vremena hvaljenja, govore da je tamo stradalo 1.400.000 Srba, Jevreja i Roma, nemački podaci govore od 900.000 do 1.000.000, a jedina komisija koja je ikada to istraživala govori o 730.000 Srba, 33.000 Jevreja i 80.000 Roma.

Ne mogu se složiti da se to može podvesti pod zarobljeništvo. Zarobljenički logori su isključivo za vojnike. Vi znate kako međunarodno pravo posmatra zarobljeničke logore i da su vojnici država koje su kapitulirale ili vojnici suprotne strane koji su zarobljeni držani u zarobljeničkim logorima i da su oni imali prava, znači određena prava koja garantuje Međunarodno ratno pravo. Tako da ovo što su bili radni logori ili sabirni logori nikako se ne može podvesti pod zarobljenički logor.

Našli smo samo tu jednu primedbu. U svemu se slažemo, ali smatramo da je potrebno da se navede logori i koncentracioni logori ili samo koncentracioni logor, ništa drugo među nama tu nema sporno. Mi se u svemu slažemo i po pitanju obeležavanja i podržavamo da se to radi svake godine, da to bude na još većem nivou, ali ovo nam jednostavno bode oči. Zašto se to izbegava? Odmah vam kažem, nikako ne prihvatamo da se to može podvesti pod zarobljenički logor, jer zarobljenički logori su namenjeni isključivo za vojnike suprotnih strana.

Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani pripadnici Ministarstva, ovlašćen sam ispred različitih organizacija vojnih invalida da govorim o ova dva zakona, a isto tako i o Zakonu o memorijalima.

Ja lično među vojnim invalidima imam nekoliko stotina svojih boraca. Zbog toga ova problematika itekako se mene lično tiče.

Odmah želim da izrazim prvi stav, zahtev vojnih invalida je da se ova dva zakona povuku iz procedure. Znam da se to neće desiti i da će većina izglasati ove zakone, i zato želim da iznesem i moje stavove i stavove vojnih invalida.

Gospodo, juče su teški vojni invalidi razgovarali sa predsednikom države, a odmah potom i sa ministrom za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku. Oni su izneli svoje stavove, i ti stavovi, čim se govori o ovom zakonu, znači, nisu usvojeni.

Kada sam razgovarao dva puta sa ministrom, razumeo sam problem koji iznosi ministar, da ova dva zakona gase požar. Ali, vi, gospodo iz Ministarstva, ste odgovorni zašto je do tog požara došlo. Ako 30 godina postoji praksa da se invalidnine određuju na osnovu proseka plate iz prethodnog meseca, kako ste vi mogli da dozvolite da dođe do tih, da kažem, novih načina obračuna u statističkom zavodu? To govorim zbog toga što ste vi, po meni, jedno od najvažnijih ministarstava u državi. Vi ste najveći korisnici budžeta, pa i taj statistički zavod treba da radi možda najviše za vas.

Kako ste mogli da dozvolite danas, u eri kompjutera, da dođe do tog problema? Morali ste to da predvidite.

Pa, 30 godina, gospodo, kad se i mastiljavom olovkom određivao procenat i prosečna plata za prethodni mesec, to je bilo uvek urađeno do 25. u mesecu, a sada treba da prođe 55 dana da bi se odredio taj prosek.

Vi morate da shvatite da su vojni invalidi posebna kategorija u ovom društvu, a teški vojni invalidi, oni su nešto što mora da se poštuje. Vi znate da ih u državi ima ispod stotinu i oni se ne žale na svoja primanja, ali su osetljivi kad im se dirne u pravo, a ovim zakonima, odnosno odlukom ministra iz marta meseca, dirnuto je u to pravo.

Sad ova dva zakona treba da uvedu u zakon, odnosno ozakone nezakonitu odluku.

Ministar mi je objašnjavao, ja njega razumem da će se kroz razne te proračune itd. do kraja godine, da invalidi neće biti oštećeni. Ali, gospodo, ako se jednom naruši to načelo da se ne diraju prava vojnih invalida, oni onda sumnjaju da i sutra kad počnete da radite na novom zakonu, da ćete to opet učiniti. A, imaju i drugu jednu praksu. Znači, dokumenta postoje, prava postoje po zakonu, ali se ne ostvaruju. Vi znate, kad su u pitanju ortopedska pomagala, da je tu problem. Neka pomagala se ne proizvode u zemlji, druga pomagala su skupa, a vaše ministarstvo je dužno da iznađe način da vojni invalidi dobiju ono što im po zakonu pripada.

Gospodo, vi morate mnogo više nego do sada uvažavati vojne invalide, posebno teške ratne invalide.

Ja sam bio u tri rata. Ono što sam ja uradio za ovu državu u tri rata je ništa u poređenju šta su teški vojni invalidi uradili za ovu državu. Oni su bukvalno dali sve – mladost, zdravlje, život, i to prvo morate imati u vidu kad bilo šta radite kad su vojni invalidi u pitanju.

Ministar kaže počinjete rad na novom zakonu. Ako makar 50% članova te komisije ne budu iz redova vojnih invalida, onda vam je to uzaludan posao. Javne rasprave, gospodo, vi sami znate da je to pro forme. Bio sam ja sa nekima od vas na tim javnim raspravama. Ako se samo uzdate u silu većine, što sve što predložite biće izglasano, onda vaš odnos prema vojnim invalidima nije dobar i nije moralan.

Gospodo, neću da kažem da naši zakoni, odnosno Zakon o borcima, vojnim invalidima nije dobar. On je, čak i u poređenju sa zakonima u zemljama u okruženju, dobar i vi koji budete radili na tome, invalidi ne traže da izmišljate nešto novo. Ako nešto postoji u četiri različita zakona, oni traže da vi to samo, gospodo, objedinite u jedan zakon. Možda samo postoji četiri, pet stvari koje još treba rešiti. Znači, uopšte nije problematično da se donese novi zakon. Znači da se iz ovih postojećih zakona, gde su dobra rešenja, ona samo objedine u jedan zakon po Ustavu Republike Srbije.

Kažem, samo još četiri, pet pitanja, zbog vremena da ne govorim o tome koja su to pitanja, čak nisu ni mnogo krupna i imaćemo jedan od najboljih zakona, i to će vojni invalidi da prihvate. Morate u izradi zakona njih konsultovati, jer ako je to samo jedan član, onda je to pro forme.

Opet kažem imamo, čak i nemamo ni neki mnogo veliki problem u odnosu na okolne zemlje. Šta da radi Republika Srpska koja ima 24.000 poginulih i 40.000 vojnih invalida. Mi imamo ispod 10.000 vojnih invalida i imamo, vi bolje znate koliko još nosioca prava, možda 12.000. To nije uopšte opterećenje za državu. Vi znate da vojni invalidi umiru, čak sad po stopi od 10% godišnje, jer je većina njih iz Drugog svetskog rata, da iz ovih ratova možda imamo 4.000-5.000 svega vojnih invalida. Znači, gospodo, ne radi se o sredstvima, radi se o dobroj volji.

Nešto drugo, gospodo, što želim da vam kažem, ali o tome stvarno morate voditi računa. Svi ovi zakoni, bez obzira da li su iz SFRJ, da li su iz SRJ, pa sada i ovo što vi predlažete, počinju, kaže – Zakon o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca. Gospodo, sada vam poručujem u ime boraca, izbrišite borce iz zakona ili im u zakon ugradite prava. Predlažem, na kraju krajeva sam i predložio taj zakon i on se nalazi u Skupštini, u vašem ministarstvu, da vi napravite, kada budete pravili zakon, samo zakon o vojnim invalidima i civilnim invalidima rata, a uradite onda zakon o borcima i porodicama poginulim i nestalih boraca i onda vas čeka onaj treći zakon koji traže nevladin sektor, koji traži Evropa, zakon o civilnim žrtvama rata. Sve to svoditi na jedno mesto, mislim da je prilično teško.

Slažem se, neka ostane ovaj naslov onako kako ste ga vi dali, kako su dali oni pre vas, pa i oni u SFRJ, ali govoriti u borcima, a u zakonu nemate ni jedno boračko pravo, ni jedno jedino dato, to više, gospodo, poručujem vam u ime boraca neće moći. Razgovarajte sa borcima kad budete pisali taj zakon, pa ili pišite novi zakon o borcima ili u ove postojeće zakone ugradite prava boraca. Sve zemlje u okruženju, to je, gospodo, sramota, imaju zakon o borcima. Opet pominjem Republiku Srpsku. Kako ona njezina ekonomija da izdrži 40.000 vojnih invalida i 24.000 poginulih i još stotine hiljada boraca? Oni ne mogu da ostvare prava kakva imaju naši vojni invalidi, ali su oni napisali Zakon o borcima, pa i kvazi država Kosovo je, gospodo, napisala Zakon o borcima.

Ko smo mi, ko ste vi, gospodo, i ko smo svi mi ovde koji sedimo da 27 godina ignorišemo borce koji su stvorili ovu državu i svaku državu od 20. veka ili još od Karađorđa do danas? Ako je mogla Srbija u Prvom balkanskom ratu da mesec dana posle rata reguliše sva pitanja, da mesec dana posle rata podeli 400 hiljada medalja učesnicima u Prvom balkanskom ratu, da reguliše poginule, da reguliše invalide, a mi govorimo o velikim uspesima, a 27 godina ignorišemo borce, štedimo na borcima, štedimo na njihovoj krvi. Po mom nekom proračunu, na osnovu predlog zakona koji sam ja pisao sa svojim borcima, ne kažem ni da je dobar, ali makar je nekakav trud, pa vi ste na krvi boraca, gospodo, uštedeli milijardu evra. Valjda je dosta. Valjda je vreme da se napiše zakon o borcima.

Dobro razmislite, kada pravite te komisije, o moralu. Razmislite i o budućnosti ove države, jer možemo mi da pričamo o Evropi, o svetu, o miru, o tome da smo neutralni, ali sutra će možda opet trebati da neko brani Srbiju. Kakvu poruku dajemo mlađim generacijama kada za 27 godina nismo u stanju da donesemo jedan takav zakon? Mislim da sam vam rekao i da ste mogli da shvatite šta vam treba činiti.

Samo da kažem još o Zakonu o memorijalima. Zašto SRS neće glasati za njega? Gospodo, u članu 2, u tački 2) govorite o zatvorima i zarobljeništvu. Jeste srpski narod, srpski borci stradali u zatvorima i u zarobljeništvu, ali milioni Srba su stradali u koncentracionim logorima, a vi to niste ovde stavili. To su koncentracioni logori u Prvom svetskom ratu austro-mađarski, širom Evrope, Slovačka, Mađarska, Austrija. To su koncentracioni logori iz Drugog svetskog rata. U njima su stradali milioni Srba, a u zatvorima su stradale ili u zarobljeništvu desetine hiljada Srba.

Zašto vi, gospodo, izbegavate termin koncentracioni logor? Neki nemački činovnik, verovatno, koji čita zakon… Plašite se. Ono što ja kod ove Vlade, kod naših državnik službenika, čega se na kraju krajeva stidim, plaše se sopstvene senke. Bili su koncentracioni logori i oni treba tu da pišu, a vi pišete o zatvorima i zarobljeništvu.

Drugo, gospodo, mi smo to dali u amandmanima, kada su u pitanju članovi saveta, tražimo da se poveća za jednog člana i da bude i predstavnik SPC. Zašto? Zbog toga što SPC ima, takođe, evidencije, posebno evidencija za razna stratišta gde je stradao naš narod i zbog toga treba uvažiti tu činjenicu i zbog toga u sastav te komisije, odnosno saveta treba da bude i predstavnik SPC. Ukoliko to budete uvažili dok traje ova rasprava, razmislićemo da glasamo o ovom zakonu, jer ovaj zakon u svakom slučaju je potreban, evidencija je potrebna.

I najvažnije, u stvari, od svega je da se popišu sva stratišta srpskog naroda, a čitajući ovaj zakon i gledajući neke druge karte, ima ih, ne širom Evrope, može se slobodno reći i širom sveta. Ali, neke stvari na koje sam vam ukazao, ipak, ili trebate objasniti, ili trebate uvažiti i ubaciti u ovaj zakon. Hvala.

Ne bih ja to nazvao replikom. Juče u svom obraćanju gospodin ministar je rekao, i to ratni invalidi smatraju ključnim stavom, da kod izrade novog zakona neće doći do smanjenja prava. Pa mi to, gospodo, što je rekao ministar, mi to i tražimo. I mi smatramo da je to ključno načelo koga kod izrade zakona treba da se pridržava. I mi ćemo to pratiti i to je u redu.

Podatke koje ste vi izneli, oni su verovatno tačni, gospoda su vam dala tačne podatke. Jedino ono kod onih 6.000, to se odnosi na naknadu za nezaposlene vojne invalide. Ja nju uvek posmatram drugačije – to su invalidi od šeste do desete kategorije i ja bih voleo da njih bude manje, odnosno da se država više potrudi, pa da obezbedi zaposlenje za jedan broj invalida. Ja mislim da postoje čak i neki zakonski normativi kada su u pitanju preduzeća, ali posebno kad su u pitanju državni organi, javna preduzeća itd. To bi ministarstvo preko svojih organa ipak trebalo da obezbedi, da se tu naprave neki pomaci.

Inače, sa ovim se slažem. Ali, kad sam govorio o tim ortopedskim pomagalima, ima recimo jedan broj vojnih invalida, čak i najtežih kategorija, koji su izgubili oči. To je problem. Recimo, te ortopedske cipele… (Isključen mikrofon.)

Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, što kaže ona narodna – bolje ikad, nego nikad. Mnogo godina je prošlo, mnogo ljudi, mnogo vojnika i profesionalnih i onih koji su se nalazili na Kosovu i Metohiji je u međuvremenu umrlo od posledica dejstva projektila sa osiromašenim uranijumom.

Međutim, meni danas, ono što posebno ovde smeta je pozivanje na činjenice. Evo, da vam kažem jednu činjenicu kojom ja stičem legitimitet da o ovome govorim. Ja sam bio komandant jedinice u čiju zonu je ispaljeno 70% svih projektila sa osiromašenim uranijumom, a i to da vam kažem da od 2011. godine do danas sam operisan 11 puta, a na prvoj operaciji mi je rečeno da je to poklon od prijatelja sa ovima sa kojima bi opet, kažete, da trebate naći neki zajednički jezik.

Drugo, gospodo, ovde se govori i govori se da je činjenica ono što su nam dali Amerikanci, gospodo to nikad ovaj parlament ne može da prihvati da je to činjenica ako su oni rekli da su ispalili 30.000 projektila.

Samo da vam kažem još nešto, brzina gađanja toga topa je toliko velika da tih 30.000 projektila bi se ispalilo za 462 sekunde. Da li vi mislite, gospodo, za sedamdeset i nešto dana, jer nisu u svim danima dejstvovali ovi avioni i ovi topovi, da su nas gađali samo 400 sekundi?

Naši podaci, ili da kažem podaci naše vojske, ti podaci naše vojske gospodo su takođe paušal. U pojedinim danima u mojoj zoni, znači, u toku dana i noći je gađano, 20 ili 30 puta su ti avioni gađali pojedine ciljeve i onda reći da je to samo 113 lokacija. To je apsolutni promašaj.

Sad, neko može da kaže da sam i ja kriv, jer sam ja te podatke trebao da dostavljam pretpostavljenoj komandi. Imam kartu gde smo beležili vreme i otprilike broj projektila. Ali, znate gospodo šta to znači kad moje starešine dobiju zadatak da kada čuju dejstvo toga topa u sekundama mere, to je takođe paušalno, broj od 21, 22, 23. pa, kaže – dejstvovao je tri sekunde, pa puta 65 to je toliko granata. Sami zaključujete da je to paušal, a mi smo imali mnogo drugih obaveza, borbenih dejstava.

Dejstvovali su ovi avioni neprekidno i noću. Tako da reći da je to 113 lokacija ili 113 puta dejstvo, to niko ne može da potvrdi i niko neće stati iza toga, jer 95% dejstava su bili na teritoriji Kosova i Metohije, a 85% dejstava je bilo u graničnom pojasu od Prizrena, Đakovice do Peći. Najteže je gađan rejon Prizrena i rejon Đakovice.

Posle rata ja sam dobio i NATO kartu i odmah sam želeo da vidim da li oni u stvari na toj svojoj karti, da li je ona istinita. Uzeo sam samo one slučajeve gde sam lično gledao dejstvo aviona. To je možda u pet, šest slučajeva. U dva slučaja ti rejoni nisu bili ubeleženi na njihovoj karti i ja sam je još tad pre mnogo godina otpisao kao nekakav verodostojan objekat, a na njihovoj karti nigde nije pisalo sa koliko su projektila dejstvovali i kog dana su dejstvovali po tom objektu.

Ova komisija ima jako ozbiljan zadatak. Ona pored toga izveštaja mora da radi nešto što naše Ministarstvo zdravlja, VMA, nije odradila kada je trebalo. Posle rata vi znate da su vojnici otpuštani i da su otišli svojim kućama. Posle nekog vremena, neko se setio i sve starešine koje su boravile na Kosovu i Metohiji su morale da dođu na VMA, ali su onda oni sa VMA rekli da nemaju adekvatnu opremu.

Isto kao što mi 1999. godine nismo imali opremu koja je mogla da meri ovu vrstu radioaktivnosti, tek sada imamo tu opremu, jer se, kada je u pitanju osiromašeni uranijum to meri u mikrogrejima, centigrejima ili grejima.

Jedan uređaj koji je postojao u brigadi, i taj čovek, znači moj Abehajac će verovatno biti u sastavu komisije, jer je predložen. Nikada ništa nije mogao da izmeri kada je odlazio na lice mesta, ali smo videli da tamo gde je dejstvovao po borbenoj tehnici, gde su dejstvovali avioni, neki ljudi su umrli posle šest meseci. Jednostavno su se istopili, nestali su, ali nam je i tada rečeno da će posle 10 godina ona prava epidemija bolesti da se desi.

Drugo, kada pominjemo Italijane i Nemce, zašto su oni najviše stradali? Zato što su Nemci došli u rejon Prizrena, a Italijani u rejon Đakovice i Peći. Reći da oni nisu bili obavešteni je apsolutno greška jer oni su sa sobom imali priručnike.

NJima je bilo zabranjeno da uzmu bilo šta sa teritorije. Kakva voda za piće? Vodu sa teritorije mogli su samo da koriste za pranje borbene tehnike. Bilo im je zabranjeno da idu u ugostiteljske objekte, da koriste hranu, voće, povrće. Znači, bilo šta sa teritorije.

Pored svega toga, oni su doživeli to što su doživeli. Moguće je jedino da su bili nedisciplinovani i da nisu izvršavali naređenja svojih komandi, a tamo, zna to Lazanski, kada je u pitanju vojnik NATO pakta koji je po ugovoru tamo, kada skine šlem i ako mu se nešto desi ili kada skine pancir pa makar napolju bilo i 50 stepeni, on odmah, ako mu se nešto desi, više ne može da naplati to osiguranje.

Zbog toga su se oni i te kako pridržavali svih mera koje su im bile tad određene i naređene. Naša vojska, gospodo, je bila upozorena, da kažem, nekoliko meseci pre rata, kakvu oni municiju koriste i dobili smo na kraju krajeva i informacije sa kojima smo upoznali vojsku, ali to ništa nije značilo jer kada otpočne to dejstvo, ako taj projektil uđe u zemlju, on trenutno nije problem. On postaje problem tek kasnije, ali onaj projektil koji pogodi u neki čvrsti objekat, bez obzira da li je to oklop, da li je to vozilo ili je to kamen, on je trenutni problem jer između košuljice i toga jezgra od osiromašenog uranijuma, jedan deo je već oksidisao i on čini tu prašinu.

Na Kosovu i Metohiji danas najveći problem su projektili koji su ušli u zemlju i došli do vodo-nepropusnog sloja. Čak i kada bi ste taj projektil stavili na oranicu i došli da vidite da li se na tom mestu nalazi kroz godinu dana, on je već potonuo u zemlju i on tone sam zbog svoje velike specifične težine, sve do vodo-nepropusnog sloja, do gline, a projektili brzo oksidiraju.

Prethodna govornica je nešto pominjala nekih 500 godina. On oksidira, ali je on i dalje jednako opasan za sledećih 4,5 milijardi godina.

Gospodo, da biste vi znali koja je to razmera zločina, ako posmatramo našu prošlost, od Hrista do nas je na ovoj zemaljskoj kugli živelo negde oko 80 generacija, a da bi se radioaktivnost osiromašenog uranijuma kojima je gađano Kosovo i Srbija smanjilo samo za polovinu na ovoj zemaljskoj kugli i u ovoj Srbiji treba da živi 187 miliona generacija. U svakoj generaciji samo jedan neka umre, vi vidite koja je to razmera zločina.

Zato, kažem, ova komisija mora s jedne strane da, ona je ovde politička kapa i u njoj će učestvovati narodni poslanici, ali struka i nauka mora da kaže svoju reč. Dobro je da mi možemo koristiti neke druge metodologije, jer su Italijani otvorili, na kraju krajeva, to pitanje, ali mi moramo preko naših zdravstvenih ustanova doći do nekih podataka vezano za ljude koji su bili na teritoriji Kosova i Metohije, jer obolevanje od leukemije i od raka tih vojnika, tih starešina je sigurno daleko veće nego u ostalim delovima Srbije, gde takođe ljudi nisu bili zaštićeni.

Ako su susedne zemlje tim oblacima koji su dolazili sa Kosova i Metohije takođe bile zagađene, možete misliti kako je to bilo na teritoriji Srbije. To su toliko male čestice, to su mikronske čestice i one ostaju u vazduhu, vetrovi, kretanje vazduha nosi ih na ogromne površine i govoriti da nešto kada se dejstvuje, pa čak i kada udari u čvrst objekat, da je to tu, neka tih 50 ili 100 metara, je apsolutno pogrešno.

Mislim da ove podatke koje su nam dostavili Amerikanci u najmanju ruku treba udesetostručiti. Jer, opet vam kažem, ako bismo to preveli u minute, znači, oni su nas gađali osirumašenim uranijumom samo 7,7 minuta, po broju tih projektila koje oni navode da su ispalili na našu teritoriju. A to je, gospodo, sigurno, mnogo, mnogo, desetostruko više.

Ja sam jednom prilikom posmatrao napad 16 aviona A10 na jednu moju kolonu. Tom prilikom su uništena dva tenka, jedna praga i jedno vozilo, ostale smo uspeli da sklonimo. Taj top je osnovno dejstvo aviona A10. To je opasan avion, on nosi još drugog tereta, raketa, vođenih, nevođenih ili bombi i 7,5 tona, ali top mu je osnovno sredstvo i po izveštajima na Kosovu i Metohiji, on ima i drugu vrstu municije, ali je na Kosovu i Metohiji koristio isključivo tu municiju i te granate sa jezgrom ili tim, kako kažete, penetratorom od osiromašenog uranijuma.

Dakle, ne možemo se osloniti puno ni na procene Vojske, jer Vojska ima tu kartu, NATO nam je, takođe, dao tu kartu, ali ako je većina dejstva bila na prostoru Metohije, a u Metohiji sam bio ja i 125. brigada, gospodo, nismo imali vremena da pratimo i da obeležimo svako dejstvo. Ubeležili smo samo onoliko koliko smo mogli, jer ta dejstva su bila i danju i noću. Mi čak ni danas, gospodo, nemamo adekvatnu mernu opremu da bi baš tragove osiromašenog uranijuma mogli potpuno da utvrdimo.

Kada sam se raspitivao kod, da kažem, adekvatnih službi, rekli su da je to vrlo skupa oprema i da se planira da će biti nabavljena verovatno u sledeće dve godine. Danas imamo verovatno opremu da možemo da kod ljudi otkrijemo te neke tragove, a oprema koja treba da se nabavi košta oko 15 miliona evra. Moj stav lični je da kad su ove stvari u pitanju ništa nije skupo i da smo mi možda stotinu puta po 15 miliona evra dali za mnogo nevažnije stvari u ovoj državi.

Ono što je posebno važno - koji je krajnji cilj? Ja smatram i nadam se da će ova komisija vrlo profesionalno, makar što se tiče poslanika, raditi, da će uvažiti struku i nauku, da će, eto, konsultovati i razne druge stručnjake u svetu.

Ali, ono što je ključno, šta ćemo, gospodo, uraditi kada napravimo taj izveštaj i pod uslovom da on bude dobar, adekvatan? Jer, izveštaj sam po sebi ne čini ništa. Korake koje treba da preduzme ova država, posebno kada je u pitanju nekakva satisfakcija ili priznanje koje nikako ne dolazi od vodeće države inspiratora terorizma svuda u svetu, od Amerike, znači, verovatno nikada neće doći. Ali, mora makar onda da usledi, pa makar bila i neuspešna, tužba. Ali, za pokretanje tužbi neće biti dovoljan samo takav izveštaj. U izveštaju će morati da bude nešto i konkretno. Moraju biti navedeni i konkretni ljudi, pa nije sad bitno da li će ih biti hiljadu ili 15 hiljada, ali ta istraživanja se moraju ipak zasnivati na sudbinama i dokumentima konkretnih ljudi, bilo onih koji su nestali, a iza kojih je ostala dokumentacija, bilo onih koji i danas imaju te posledice ili oni koji će, nažalost, možda čak i u vreme rada ove komisije oboleti od posledica dejstva osiromašenog uranijuma. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, stav SRS u vezi sa stranim ulaganjima i sa privatizacijom u namenskoj industriji je apsolutno negativan.

Postavlja se pitanje – Kakva to privatizacija u firmama namenske industrije, koje odlično posluju i koje su za po dve ili tri godine unapred prodali svoju proizvodnju? To su gospodo, svakako znate, pritisci koji na putu prema Evropi vrše se iz Brisela da bi se naša javna preduzeća, a u ovom slučaju i preduzeća namenske industrije privatizovala ili da bi u njih ušao strani kapital.

Kako se budete približavali EU tako će naša namenska industrija stagnirati, a ne daj Bože jednog dana da uđemo u EU naša namenska industrija će propasti, kao što je to u vreme režima Borisa Tadića gotovo da se to i desilo.

Vi ovde pominjete tehnologije gospodo. Pa, ja znam da VTI više nema mogućnosti kakve je imao ranije. Međutim, postoje naši univerziteti, postoje naši instituti, postoje firme namenske industrije koje imaju sopstveni razvoj i sopstvene tehnologije.

Evo, Mašinski fakultet koji je ovde blizu nas uradio je za nemačkog naručioca motor, za ruskog naručioca motor za helikopter, a sećate se da tehnologiju za remonte elisa za helikoptere M-8, takođe su nastale na tom fakultetu.

A što se tiče stranih ulaganja, samo bih vas podsetio na dve stvari, „Tadiran“ i „Tales“ vezano za sredstva veze i afera ogromnih razmera u kojoj su bili umešani Boris Tadić i Dragan Šutanovac, normalno i dva generala i tri pukovnika su bila dva meseca u istražnom zatvoru, ali s obzirom da je, znači glavni u tom poslu bio Šutanovac i Tadić to nije imalo sudski epilog. I samo da vam kažem da koliko znam ponovo razgovarate sa „Talesom“, a mi srpski radikali ćemo to i te kako pratiti zbog toga što u Srbija postoji firma koja proizvodi sredstva veze apsolutno u nivou „Talesa“, ako ne čak i bolja.

Kolega Jokić je pre neki dan pomenuo privatizaciju „Krušik akumulatora“. Setite se gospodo one sramote kada je 20. oktobra ovde organizovana parada i kada je naš ministar odbrane tražio od predsednika Rusije dva akumulatora za Migove 29, a u Kruševcu smo imali fabriku akumulatora.

Javnost nije upoznata da su gospoda iz Generalštaba otišli kod radnika koji su čuvali tu fabriku da je vlasnik ne opljačka, zamolili ih i radnici su uradili dvadesetak akumulatora koje i danas koristi naša Vojska.

Ta fabrika je vraćena sada, odnosno „Namenska“ je kupila njene mašine i oko 80 radnika radi, ali upravo zbog te privatizacije nastao je tehnološki, jedna tehnološka praznina od 10 godina. Jedna najsavremenija fabrika danas kaska.

To su, gospodo, sve razlozi, zbog kojih smo mi protiv toga.

Evo samo još jednu stvar da kažem.
Naša oprema u naoružanju Vojske Srbije je 90 do 95% sovjetskog i ruskog porekla, a gospodo, poznato vam je da ruski kapital ne može da uđe u Srbiju i to je opet povezano sa našim putem prema EU.
Dakle, mi smo apsolutno protiv toga da bilo kakve privatizacije bude u namenskoj industriji.

Gospodo, zakoni se ne pišu od danas do sutra. Ovaj prethodni je trajao 15 godina, pa ako i ovaj budemo dobro napravili i on bi trebalo da traje makar deset godina, zbog toga nam nije jasno zašto niste prihvatili jedan apsolutno dobar i dobronameran amandman SRS.

Mi smo praktično u stavu 2. tačka 5. dodali samo nekoliko reči, a to je da se u redove nastavnika i saradnika pored profesionalnih pripadnika Vojske Srbije i Ministarstva odbrane dodaju i te reči – i civilnih visokoškolskih ustanova. Mi znamo da Vojska može da popuni nastavnike, saradnike, makar danas u najvećem broju, ali znači, danas kada je vojnoškolstvo deo školskog sistema Srbije biti tako isključiv, mislim da je nedopustivo. U vreme kada sam se ja školovao, vojnoškolski sistem je bio potpuno odvojen i meni je recimo, filozofiju predavao čuveni Andrija Stojković.

Znači, potrebno je Vojnoj akademiji, VMA da, znači, da za neke oblasti postoji mogućnost, da ako ne danas za pet, za deset godina se angažuje neko poznato ime iz civilstva, jer po tome se, na kraju krajeva i prepoznaje i ustanove dobijaju kvalitet. A napisati meni ovde, kaže – isključivo se biraju iz reda profesionalnih pripadnika Vojske i zaposlenih u Ministarstvu odbrane.

Gospodo, ništa što je isključivo nije dobro. Ponudili smo vam znači da se zakon poboljša, mogućnost da jednog dana ako bude potreba možete da nekoga sa beogradskog univerziteta, neko poznato ime angažujete na prvom, drugom, ili trećem nivou visokovojnog školstva i vi ste to odbacili. Mi smo bili dobronamerni. Ovi koji su dali ovakav odgovor, oni nisu dobronamerni, jer jednostavno nisu shvatili kakva je poruka ovog amandmana i da on u znatnoj meri poboljšava ovaj stav 2. Hvala vam.

Uvažena predsedavajuća, gospodo iz ministarstva i vojske, kolege poslanici, ceo dan govorimo o zakonu o obrazovanju i ja kao ovlašćeni predstavnik SRS ipak želim da ukažem na jedan član zakona o odbrani, na koji smo takođe ukazali i tokom rasprave u načelu.

Radi se o članu 8. koji se odnosi na član 23. stav 1. gde smo mi ovde apsolutno pozdravili nameru ministarstva da vodi evidenciju o poginulim, nestalim, ranjenim i ubijenim pripadnicima oružanih snaga.

Tom prilikom smo ukazali da datum koji je ovde naveden 23. mart 2001. godine do 30. juna 2001. godine, a koji se odnosi na kopnenu zonu bezbednosti je apsolutno ne odgovarajući i da smo napisali amandman kojim praktično dajemo pravi datum, kada su u pitanju pripadnici vojske.

Takođe, složili smo se i sa odgovorom ministra koji je rekao da ne treba da budu obuhvaćeni samo pripadnici vojske, već i pripadnici policije koji su ranjeni i poginuli u kopnenoj zoni bezbednosti.

Sa te strane onda naš amandman nije bio odgovarajući, jer nije obuhvatio pripadnike policije.

Međutim, naši poslanici Miljan Damjanović i Milorad Mirčić su dali taj amandman. Odgovor koji smo dobili je apsolutno neprihvatljiv. Vi i dalje ostajete pri datumu koji ste dali, a taj datum gospodo, odnosi se na sporazum koji je NATO pakt doneo 14. marta da nam dozvoljava ulazak u kopnenu zonu bezbednosti po sektorima.

Kada nam je to NATO pakt dozvolio, gospodo, tada se problemi više nisu rešavali u kopnenoj zoni bezbednosti. Svi oni koji su poginuli pre toga po vašem stavu i predlogu, ne ulaze u tu evidenciju.

To je ono što je neprihvatljivo, a sada ću vam pročitati i neke konkretne slučajeve.

Pravi datum bi bio gospodo da stavite 10. jun 1999. godine do 30. juna 2001. godine. Po sporazumu iz Kumanova u kopnenoj zoni bezbednosti, mogla je da boravi samo policija na punktovima i policijske patrole, jačine do deset ljudi. Od 10. juna do avgusta 2001. godine bilo je 1.160 terorističkih napada. Poginulo je 34 osobe, od toga 10 civila, 18 policajaca, šest vojnika. Ranjene su 102 osobe, 25 civila, 61 policajac i 16 vojnika. Kidnapovano je 45 osoba. Ovo se nije dešavalo gospodo u periodu o kome vi ovde govorite.

Sada da vam navedem i konkretne slučajeve, pa vi sad vidite da li da u zakonu ostane ovo što ste vi predložili ili da na određeni način, preko Odbora za odbranu i bezbednost ili kroz dopunu koju bi dala Vlada Republike Srbije, ovo ispravite.

Dana, 21. novembra 1999. godine, na putu Kuršumlijska banja – Podujevo, policijsko vozilo je naišlo na minu. Poginuli su policajci: Živorad Pantović, Jovica Janićijević i Milenko Strugar. U istom vozilu teško su ranjeni policajci: Radiša Tanasković, Dejan Pešić, Slavoljub Paunović, Saša Caković i Milorad Nedeljković.

Dana, 21. novembra 2000. godine, na punktu Gropi, oteti su policajci: Duško Gligorić, Duško Đoković i Cvetan Jovanov. Posle zverskog mučenja ovi policajci su ubijeni. Istog dana prilikom napada na jednu policijsku patrolu ranjeni su policajci: Nebojša Ikodinović, Miljko Babić, Dragan Stojković, Zlatan Popović i Milić Milosavljević.

Po vašem predlogu, gospodo, niko od ovih ljudi ne ulazi u evidenciju. Ovo što smo mi radili, gospodo, ne može se shvatiti kao zlonamerno. Mi smo dobronamerno vam ukazali da kod pisanja Predloga izmene ovog zakona ste omašili u datumima. Da li je to tehnička greška, u šta sumnjamo, ili je neznanje, u šta smo sigurni, nije bitno, ali ne može, gospodo, jedan datum, koji nam je odredio NATO pakt, da bude za nas i za vas iz Ministarstva odbrane datum od koga ćete početi da merite ko je poginuo, ko je ranjen i ko je zarobljen.

Ovo što ovde piše je sasvim suprotno od onoga što je gospodin ministar odbrane u raspravi u načelu prihvatio i mi iz SRS smo shvatili da naš amandman ne odgovara jer nije obuhvatio pripadnike policije. Mi smo se apsolutno složili sa onim što je rekao ministar, da svi, apsolutno svi, koji su u periodu postojanja Kopnene zone bezbednosti, a to je 10. jun 1999. godine, znači, bili ranjeni, poginuli, nestali, zarobljeni, oteti, da budu u tim evidencijama.

Ne znam na osnovu čega je Vlada mogla makar i ovaj naš polovičan amandman, koji se odnosio na pripadnike vojske, ne prihvati, već se ponovo vrati na 23. mart, odnosno na Odluku NATO pakta, koja je doneta 14. marta, a koja je iznuđena događajima u Makedoniji, koji su nastupili februara 2001. godine i da bi se oslobodile snage NATO i KFOR prema nama? Znači, oni su onda dozvolili da se vojska angažuje i da uđe u određene sektore Kopnene zone bezbednosti.

To vam govorim, gospodo, i zbog toga što sam bio komandant Trećeg odreda specijalne namene, koji je u to vreme bio dole. Mislim da treba da nađete sada način dok još rasprava traje o ovome, da se ovaj nedopustivi promašaj i nedopustiva greška prema pripadnicima i vojske i policije ispravi. Hvala.

Moram radi istine da saopštim neke činjenice koje treba da čuju svi narodni poslanici.

Gospodin Živković je 24. jula 2003. godine kao premijer boravio u Americi. Tamo se sastao Kolinom Pauelom. Tamo je gospodin Živković obećao 800 vojnika za Avganistan, a CNN je govorio da je to 1000 vojnika za Irak i za Avganistan. Po povratku gospodina Živkovića iz Amerike, mi u Generalštabu smo dobili zadatak da pripremimo 800 vojnika za Avganistan za akcije „pretraži i uništi“. Trebali su naši vojnici da idu u Avganistan, da ubijaju avganistanski narod za račun Amerike.

Ja sam u to vreme vio v.d. načelnika Operativne uprave, a to je uprava koja radi ratni plan, mobilizacijski plan, plan strategijskog razvoja, znači, sva najvažnija naređenja se tu pišu. Na kolegijumu načelnika Generalštaba već su donete odluke - idemo sa našim boovima, sa našom opremom koju smo imali. Ja sam, da kažem, eto, moja malenkost, rekao da naša vojska nema ništa osim streljačkog oružja, sa čime bi mogla da se pojavi u Avganistanu. Rekao sam da mi u svakom slučaju možemo naći 800 ljudi, ali kakav je taj naš interes, a načelniku Generalštaba sam rekao – vi ćete biti odgovorni za kovčege koji će početi da stižu iz Avganistana. Morate. Ako već moramo da idemo u Avganistan, da od te iste Vlade i od gospodina Živkovića, tražite da sutra obezbedi 50 miliona dolara, a za šest meseci još 50 miliona dolara, da bi se kupila oprema iz Rusije, radilo se o BRD-emovima 80 i 82, jer je to jedina oprema sa kojom se moglo ići tamo.

(Predsedavajući: Privodite kraju, kolega Deliću.)

I, kada se verovatno, ja nisam imao prilike da se susretnem sa gospodinom Živkovićem, ali verovatno taj zahtev Vojske da se odmah, trenutno, obezbedi 100 miliona dolara i da se obezbedi godinu dana za obuku vojske koja će ići u Avganistan, ta priča je završena, i na taj način smo sprečili da naši vojnici idu da ubijaju ljude u Avganistanu, a to je gospodin Živković obećao u Americi.

Ja, naravno, nisam bio u Americi i nisam pratio gospodina Živkovića. Ja ne znam šta je on pričao sa Kolinom Pauelom, ali znam šta je radio Generalštab posle njegovog povratka. Nije se pominjao nikakav Haiti. Prvenstveno se pominjao Avganistan. General koji je na kolegijumu bio zadužen da govori o tome, počeo je otprilike ovako – Amerikanci će znati da cene naše angažovanje u Avganistanu i to će nam verovatno pomoći oko Kosova i Metohije. Ja lično sam tog generala pitao da li su Amerikanci obećali bilo šta vezano za Kosovo i Metohiju, jer ja bih prvi otišao u Avganistan i kao običan vojnik, ako to nešto znači za rešavanje pitanja Kosova i Metohije. Ne, kaže, to su moje procene. Tvoje procene su potpuno nebitne po tom pitanju. I, javljali su se i drugi na kolegijumu da govore o tome sa čime idemo u Avganistan.

Znači, apsolutno je bilo rečeno da naša Vojska ima iskustava iz protivterorističke borbe i ide u akcije – pretraži i uništi. To je ono o čemu se govorilo u Generalštabu. Načelnik Generalštaba, gospodin Krga, je živ čovek. On je vodio taj kolegijum. Ja sam bio zastupnik načelnika operativne uprave i, ako je igde zapisano, zapisano je i to što sam već rekao – ako mora da se ide, onda recite gospodi iz Vlade da nemamo sa čim da idemo, da moraju da obezbede sto miliona dolara za nabavku opreme i da mora da se godinu dana obezbedi da obučimo vojnike i da im damo šansu da se živi vrate iz Avganistana.

(Zoran Živković: Replika.)

Uvaženi predsedavajući, gospodo iz Ministarstva odbrane, Generalštaba vojske, BIA-e, kolege narodni poslanici, danas raspravljamo o setu vojnih zakona. Praktično sa ovih šest zakona zaokružuje se sve što je vezano za vojsku, za Ministarstvo odbrane i za odbranu.

Da sam ovde video još jedan zakon za koji sam ja uvek posebno zainteresovan, rekao bih da je celokupan posao po ovim pitanjima završen, a to je Zakon o borcima, porodicama poginulih boraca i nestalih boraca. Nadam se da će gospodin ministar sa ministrom za rad, zapošljavanje i socijalna pitanja učiniti napor da ako ne u ovoj godini, a ono u sledećoj godini konačno posle 27 godina borci dobiju svoj zakon, da im se država Srbija kroz neke spomen medalje ili spomenice oduži, jer to su radile sve susedne države, pa čak i kvazi država Kosovo. Eto, neka čak naši borci budu i poslednji, ali je red i vreme da to učinimo.

Prvi zakon je Zakon o obrazovanju. Mi nismo imali većih primedbi na ovaj zakon, ali ipak kroz jedan veći broj amandmana govorili smo i dali smo neke predloge u vezi sa saradnjom našeg univerziteta sa civilnim visokoškolskim ustanovama.

Međutim, dali smo i neke primedbe posebno u članu 18. na uvođenje nekih novih termina, a to je termin poslovođenje koji se pojavljuje u više stavova. Tradicija naše vojske i u tradiciji naše vojske postoje tri termina. To je termin komandovanje, rukovođenje i upravljanje. Ovde se u zakonu pominju dva termina, znači termin komandovanje, termin upravljanje, dok je umesto termina rukovođenje uveden novi termin poslovođenje. Mislim da ipak treba da se pridržavamo naše tradicije i da ovaj termin rukovođenje vratimo u zakon.

Još jednu stvar, kada se govori o visokoškolskim ustanovama i posebno Vojnoj akademiji. Gospodo, Vojna akademija je stub vojnog obrazovanja. Ona daje osnovno obrazovanje, zatim drugi i treći stepen. Ona je kroz član 15. obrađena samo kroz jednu rečenicu. Nemam ja ništa protiv Vojnomedicinskog fakulteta VMA. Dalo bi se o tome mnogo raspravljati, ali ako je već to uvedeno u sistem zbog toga da bi mogao postojati univerzitet odbrane, mi smo predložili izmenu da se kroz član 15. kaže da je Vojna akademija osnovna visokoškolska jedinica od posebnog značaja za sistem odbrane. Mislim da je to apsolutno prihvatljivo i da se upravo kroz te izmene pokazuje da je Vojna akademija stub vojnog školstva.

Dalje, u članu 18, kada se govori o visokoškolskim jedinicama u sastavu univerziteta, pa se kaže da tu imaju veća obrazovno nastavnih polja, komisiju za obezbeđenje kvaliteta i kadarski parlament, a onda se kaže – a mogu imati katedre kao stručni organi. Ne znam kome je to palo na pamet, ovo mogu imati, apsolutno po nama mora da se briše, jer katedre svakako moraju postojati.

Dalje izmene su, koje smo mi predložili, vezane za ukidanje visokoškolskih ustanova, pa smo neke dopune pravili šta sa arhivama vojnoškolskih ustanova i šta sa njihovom dokumentacijom, jer prvenstveno kroz ovaj član zakona se govori o tome šta sa njihovim materijalnim stvarima, a mislim da je takođe važno ili je mnogo važnije šta sa dokumentacijom i arhivama, odnosno određivanjem pravnog naslednika koji će imati obaveze da po zahtevima u određeni situacijama, da li su to učenici, studenti, polaznici da im po njihovom zahtevu dostavi određenu dokumentaciju.

Gospoda i posebno rektor univerziteta zna da je u njegovo vreme iz bivših republika bilo mnogo zahteva prema Vojnoj akademiji od bivših studenata, odnosno pitomaca, da im se dostave njihove diplome i da je to u celom ovom periodu rađeno kako valja.

Sve ove izmene koje smo mi zahtevali i na koje smo napisali amandmane nisu suštinske izmene, ali doprinose boljem kvalitetu ovog zakona, pa molimo kad se budu razmatrali naši amandmani da to imate u vidu.

Što se tiče Predloga zakona o odbrani, mi već imamo veliku primedbu kada je u pitanju član 2. Znači, izmene stava 2, gde se dodaje novi stav 3. koji glasi – da se Godišnji izveštaj Vlade o stanju priprema odbrane razmatra na sednici nadležnog odbora Narodne skupštine. Znači, zaobilazi se Skupština, već taj izveštaj razmatra samo nadležni odbor.

Gospodo, ja sam član tog odbora, zajedno sa 16 drugih narodnih poslanika. Taj odbor, po Poslovniku, ima 11 nadležnosti, formalno obavlja i radi samo dve nadležnosti vezano za zakonske predloge i vezano za izveštaj koji Ministarstvo odbrane tromesečno dostavlja Narodnoj skupštini. Odbor za odbranu i unutrašnje poslove Skupštine Srbije je jedini, zapamtite, jedini praktično organ civilne kontrole Vojske i Ministarstva unutrašnjih poslova, odnosno policije. Znači, ovih 17 ljudi u Skupštini bi morali da znaju kakvo je stanje operativnih sposobnosti Vojske. Pošto izveštaji koje dobijamo od Ministarstva, a imao sam priliku da to kažem i sadašnjem ministru, nisu poboljšani, pošto nikad ne dobijamo stanje i ocenu operativne sposobnosti Vojske, pošto nikada ne dobijamo ni izveštaj Inspektorata odbrane, odnosno kako su ocenjene kontrolisane jedinice, gospodo, mi znači ne možemo i nemamo na osnovu čega da zaključimo kakvo je stanje Vojske.

Ovo što se sad pokušava sa Skupštine prebaciti na Odbor je apsolutno pogrešno i naš je stav da se član 2. briše upravo zbog toga, a ministar da poradi na onome što smo od njega tražili, da izveštaj upravo u dva segmenta bude kvalitetniji, to da nam se kroz tromesečne izveštaje dostavlja broj inspekcijskih kontrola, ali i ocene tih jedinica. Mi smo čak govorili o tome da bi možda nekim analizama trebalo da budu, ili trebalo da prisustvuju i članovi ili pojedini članovi Odbora. Ja ne znam, možda je predsednica ovog odbora bila pozvana na vašu godišnju analizu operativnih sposobnosti, ali ona nas kao članove Odbora nije o tome obavestila. Na kraju krajeva, mi smo ovde svi jednaki, i kada razgovaramo u Skupštini i kada razgovaramo o zakonskim predlozima, mi nju ovlašćujemo da umesto svih nas iz Odbora može pred Skupštinom da izađe sa našim stavovima. Tako da, ja jednostavno nemam nikakvih podataka da li je ona prisustvovala toj analizi.

Sledeće je član 3. Mi takođe predlažemo da se član 3. briše, jer ovde se radi samo o dve reči „obaveštava“ i „izveštava“. Nemojte vi, gospodo, da štitite Skupštinu i da joj olakšavate posao. Skupština mora da radi ono što joj je posao. Po varijanti prethodnog zakona radilo se o izveštavanju, a po ovome predlogu – o obaveštavanju. Ovo nije samo igra reči. Gospoda iz Vojske zna ko izveštava, a ko obaveštava. Izveštavanje je obaveza, a obaveštavanje je, da kažem, daleko nižeg nivoa i neobavezno, odnosno mogućnost.

Što se tiče člana 8. koji se odnosi na član 23. stav 1, gospodo, vi ste ovde dali, i to je dobro, da Ministarstvo ima i vodi evidenciju o poginulim, nestalim, ranjenim, zarobljenim i ubijenim pripadnicima Vojske. To je apsolutno sve u redu. Međutim, meni se čini da ovaj datum nije u redu. Kada se radi o 23. martu 2001. godine do 30. juna 2001. godine, mislim da bi datum trebao da bude 13. oktobar 2000. godine. Ovaj datum koji ste vi ovde dali mislim da je datum kada je Vojsci Jugoslavije odobreno da može da uđe u kopnenu zonu bezbednosti. Mi smo pogibije policajaca imali čak i pre ovog datuma koji sam vam ovde izneo, ali imali smo pogibije i ranjavanje vojnika pre toga. Prema tome, mi moramo voditi evidenciju od momenta kada je vojska dobila zadatke i naređenja da uđe u kopnenu zonu bezbednosti, a nikako za nas ne treba da bude relevantan datum kada nam je KFOR dozvolio da rešimo situaciju u onim sektorima A, B, C itd. Mislim da bi trebalo da se ovo malo izanalizira i da se vidi da li sam ja u pravu i da se adekvatan datum nađe u zakonu.

Što se tiče člana 21. koji se odnosi na član 76. i onaj novi stav 2, mi apsolutno podržavamo da udruženja koja deluju na teritoriji Republike Srbije, a koja svoje delovanje težišno zasnivaju u oblastima od značaja za odbranu, da se ta udruženja prvo imenuju, da se na određen način vežu da budžet Ministarstva i da se zna koja su to udruženja od posebnog značaja za odbranu. Ministarstvo obrazovanja treba verovatno da donese odluku koja su udruženja od posebnog značaja za njih, ali, recimo, Udruženje rezervnih vojnih oficira, Savez radio-amatera, izviđača, klubovi sportskih padobranaca itd, ipak su oni svi vezani na određen način za Vojsku, oni su izvor kadrova, bez obzira da li će to biti regruti ili ljudi koji će kroz neko osposobljavanje služiti interesima odbrane ili Vojske Srbije. Tako da njih treba odvojiti od onog velikog broja udruženja građana i, kad se već kao takva imenuju u zakonu ili u odluci ministra, da onda dobiju ta neka minimalna sredstva da mogu da funkcionišu.

Što se tiče Zakona o Vojsci, član 7. koji se odnosi na član 42, tu je s jedne strane, gospodo, dobro što se ova granica pomerila na 53 godine profesionalnih vojnika, podoficira, odnosno oficira po ugovoru. Međutim, želim da kažem i jednu ovde napomenu, da možda to nije trebalo učiniti sa profesionalnim vojnicima jer, gospodo, ako neko u 25 godina dođe u Vojsku kao profesionalni vojnik, on do 40 godina, kako je do sada bilo u zakonu i kako ja mislim da treba i da ostane, trebalo je ipak da kroz liderske kurseve koje vi imate u Vojsci postane podoficir po ugovoru. Samim tim, onda bi njegova služba u Vojsci trajala do penzionisanja, odnosno do 53 godine.

Ako neko za 15 ili 20 godina ne uspe da položi ili ne dođe, a druga je sada stvar vaše unutrašnje organizacije da li svi kvalitetni vojnici po ugovoru imaju šanse da odu na prijemni i polažu prijemni za taj liderski kurs. Da li tu ima problema? Znam da ima onih koji su iz više puta, koji više puta nisu uspeli čak ni prijemni da polože. Takvima gospodo ne treba omogućavati da do 53 godine budu u Vojsci jer oni opterećuju Vojsku i njezine operativne sposobnosti, jer na njihovo mesto bi mogao da dođe neko mnogo mlađi i neko mnogo sposobniji. U Vojsci nema toliko formacijskih mesta na koja bi oni koji nisu za borbene jedinice mogli da budu raspoređeni. Nisam u tom smislu za tu socijalu što se tiče podoficira, oficira po ugovoru, apsolutno se slažem da to bude do 53 godine kako ste vi predvideli u zakonu.

Sledeće, član 9. koji se odnosi na član 47a stav 5. vezano za nadležnosti vojne policije oko nabavke oružja itd. Mislim da je i to zakonom dobro rešeno, međutim samo ovaj jedan stav u zakonu da vojna policija podatke dostavlja po zahtevu državnim organima ali i drugim organima, organizacijama i fizičkim licima. Zna se ko su državni organi, a ne znam kakav bi uopšte bila potreba i koje su to organizacije i zašto bi se fizičkim licima nekim dostavljali podaci o tome kakvim oružjem i koja su odobrenja izdata od strane vojne policije za nabavku oružja vojnim licima. Mislim da o tome svakako treba razmisliti i da osim podataka koji se dostavljaju MUP i drugim državnim organima, agencijama itd, da fizička lica tu apsolutno ne dolaze u obzir i da to treba brisati.

Član 25. koji govori o regresu i toplom obroku. Gospodo, ovo je sasvim u redu, međutim, kada se kaže da nešto pripada onda svakako treba brisati ovo kada se za takvu vrstu naknade steknu uslovi u budžetu Republike Srbije. Ili nečega ima gospodo ili nema, jer ako postoji ova mogućnost onda postoji mogućnost da toga nikada nema. Ministar je upravo tu da zajedno sa Vladom obezbedi sredstva, jer ako se kaže u zakonu da pripada, onda treba da se obezbedi da to pripada.

Takođe, član 26. koji govori o platama da osnovica ne može biti manja od 75% od prosečne plate, mesečne zarade u Republici Srbiji iz prethodnog meseca, a onda ide takođe u tekstu – ukoliko to ne omogućavaju odobrena sredstva u budžetu Republike Srbije onda to može biti i manje. Ja sam stava da to ne može tako gospodo da stoji i da ako je rečeno da je to 75% onda je zadatak Vlade, zadatak ministra da to tako i obezbedi, jer onda će uvek biti ovo da nema. Bio sam u Vojsci i znam da je Vojska institucija koja je uvek za vreme dok sam ja bio na nekim tu dužnostima i mogao da pratim te podatke, nikada nije dobila sredstva iz budžeta koliko je budžetom dodeljeno. Nije se moglo uzimati od drugih, ali se od Vojske uzimalo uvek.

Gospodo, što se tiče člana 31, mislim da je to apsolutno, a on se odnosi na član 110, da je to apsolutno pun pogodak, apsolutna podrška da se ljudi, naši doktori, doktori nauka koji se nalaze u visokoškolskim ustanovama, u institutima, da im se omogući da nastave sa radom do 65 godina života. Mi smo izgubili mnogo kadrova na VMA, izgubili smo mnogo kadrova i na VTI i u ostalim institucijama i ovo apsolutno podržavam da ti ljudi ostanu u sistemu odbrane i mislim da je to apsolutno pun pogodak.

Što se tiče Zakona o proizvodnji prometa naoružanja i vojne opreme, gospodo, naše najveće primedbe ovde su samo u dve stvari, a to je strani kapital, odnosno privatizacija i svi naši amandmani usmereni su upravo prema tome. Danas je i ministar govorio ovde, kada je rekao koji su iznosi zaključenih ugovora, kada je rekao da sada imamo jednu apsolutno dobru situaciju po pitanju naše namenske industrije, jer većina naših fabrika naoružanja, municije itd. ima nekoliko godina unapred prodatu proizvodnju, a naša Vojska je u današnjim uslovima vrlo mali kupac jednog i drugog, gotovo sve ide u izvoz.

Uopšte, postavlja se pitanje potrebe tog stranog kapitala. Može da se kaže da je to zbog nekakvih tehnologija. Gospodo, danas nismo govorili o VTI ali biste vi morali o tome u ministarstvu debelo da razmišljate, jer kada smo danas govorili i kada je gospodin Živković, naš kolega, rekao – eto, žuti nisu uništili namensku industriju, ona je jedva preživela taj period. Samo u jednoj nedelji za vreme Borisa Tadića VTI je izgubio 600 formacijskih mesta. A kada osakatite Vojsku, odnosno njen institut koji se bavi tehnologijama, vi ste osakatili i namensku industriju. Morate raditi na tome da se u tom smislu ponovo VTI podigne na nivo, ne može možda na onaj koji je nekada bio, ali samom odlukom da doktori nauka mogu da ostanu do 65 godina, prijemom mladih inženjera može se popraviti stanje u ovoj oblasti, pa nam te neke strane, da kažem, investicije neće biti potrebne. Šta znače strane investicije? Pa čak one i bile u 20% ili 49%, svakako da bi ti partneri želeli da znaju gde to mi prodajemo naoružanje i verovatno ne bismo mogli da prodajemo tamo gde prodajemo sada. Uvek kada govorimo o stranim partnerima mislim na ove koji bi dolazili sa zapada.

Sledeće, što se tiče naše namenske industrije, ona je u prošloj godini, rekao je ministar dobila oko 40 miliona evra. Recimo, „Zastava oružje“ je dobilo u opremi 9 miliona evra, ove godine 6 miliona evra. Primila je jedan broj radnika. Razumem ministra da ni tu ne može biti nekog preterivanja jer šta ako se sutra situacija u svetu promeni. Naša namenska industrija po svojoj kapacitetima daleko prevazilazi naše potrebe ili potrebe naše Vojske.

Upravo zbog toga što je VTI prilično kao ustanova u prethodnim godinama srušen, „Zastava“ ima sopstveni razvoj proizvoda i na kraju ima i sopstveni razvoj tehnologija.

Što se tiče Zakona o upotrebi vojske, mi smo još jutros rekli kakav je naš stav o tome. Mi smo protiv, posebno smo protiv misija u organizaciji EU. Kad su u pitanju humanitarne misije imamo drugačiji stav.

Poslednji zakon, je Zakon o vojno - radnoj i materijalnoj obavezi. Gospodo, mi na ovaj zakon nismo napisali ni jedan amandman. Smatramo da je zakon sasvim u redu, da možda ima članova koji nisu obuhvaćeni, da kažem, ovim dopunama na kojima bi mi imali primedbe.

Međutim, na ono što ste vi dali kroz ove dopune, mi apsolutno nemamo primedbe i smatramo da je ovaj zakon urađen vrlo kvalitetno. Ako bi već trebali nešto da kažemo, onda bi možda iz člana 40. koji se odnosi na član 130. trebalo izbaciti onaj poslednji stav, da članovi porodice odgovaraju, odnosno mogu biti kažnjeni od 10 do 40 hiljada dinara ukoliko ne prijave svoga člana.

Mislim da je to neprimereno, ali neka na kraju krajeva i to ostane pošto smo rekli da smo zadovoljni sa ovim zakonom i da nismo napisali praktično ni jedan amandman na njega.

Gospodine ministre, da pojasnimo ono kada sam pomenuo kopnenu zonu bezbednosti. Ovaj datum o kome ja govorim, ja sam gledao samo datume za vojnike. Taj datum ako se uzme u obzir, policija, ne odgovara, jer je onda to još nekoliko meseci pre toga.

Što se tiče izveštaja Inspektorata, mi ne tražimo Izveštaj Inspektorata, ali u vašem izveštaju, kada kažete da je Inspektorat izvršio, recimo, 25 redovnih inspekcija, pet vanrednih itd, za naš rad je važno da se kaže - jedinice te i te, ili hajde čak, valjda bi važno bilo i valjda to može da zna Odbor, ali da mi znamo koliko je jedinica ocenjeno kojom ocenom. Jer, kako mi zaključujemo? Ja gledam jedan izveštaj u kome kaže - 24 redovne inspekcije, 18 povratnih. Gospoda u uniformama zna šta znači povratna inspekcija. Onda ja iz toga treba da zaključim da su one, svih tih 18, bile neke ocene koje nisu bile dobre, da je dat rok za otklanjanje slabosti i da je onda bila povratna inspekcija.

Mi, nas 17 ovde koji, mislim i pred ovom Skupštinom, a i pred našim narodom, smo jedini, da kažem, predstavnici te civilne kontrole vojske, a ništa ne znamo o tome kakvo je stanje u vojsci, a možemo da saznamo samo kroz ta dva elementa, kroz ocenu operativnih sposobnosti i kroz ocene Inspektorata. Nisu nama potrebni detalji Inspektorata, ali ocene u tom tromesečnom periodu, koliko je tih ocena dobrih, koliko negativnih, itd.

Uvaženi predsedavajući, kolege narodni poslanici, 1. novembra 2017. godine navršilo se tri godine od primene ovog zakona. Od Vlade sam dobio odgovor zbog čega se ovaj zakon koji sam predložio ne usvaja. U tom odgovoru se kaže da je osnovni razlog koji je opredelio za donošenje ovog zakona i dalje opravdan, a to je potreba da se obezbedi finansijska održivost penzijskog sistema a time i održivost budžeta Republike Srbije.

Takođe, kaže se u tom odgovoru da je nesporno da je postojao posebno važan javni interes za primenu zakona koji je donet, kako se ovde kaže, u jednoj posebnoj neredovnoj situaciji kako bi se utvrđenim merama otklonili negativni efekti finansijske krize. Dalje se u odgovoru kaže da je zakon donet isključivo s ciljem prevladavanja, odnosno otklanjanja negativnih posledica finansijske krize i da je sa ograničenom primenom, dok postoje važni razlozi i opravdani javni interes za njegovu primenu.

Gospodo, da je Vlada donela ovakav zakon 1. novembra, tih 600 miliona evra, koliko je doprinos, po ovom zakonu, penzionera prevladavanju krize u Republici Srbiji, bio bi poklon, veliki poklon ili kredit penzionera Republici Srbiji.

Međutim, posle govora u ovoj Skupštini premijerke, govora nekih ministara, penzioneri, a njih je kako sam to po podacima koje mi je dostavio Sindikat vojnih penzionera, oko 700.000, a ne 400.000 koliko sam rekao prošli put, su pokrenuli tužbe. Po tim podacima do danas je pokrenuto oko, odnosno između 200 i 220.000 tužbi. To sve ide svojim tokom, čak po njihovim procenama tek u sledećoj godini će doći do Ustavnog suda, a posle toga i do suda u Strazburu.

Mene čudi kako Vlada Srbije nije mogla dugoročno da razmišlja i da na vreme donese ovaj zakon, jer kada sudovi budu rešili ovaj problem to će tek biti neviđena kriza i tek tada će budžet Republike Srbije biti u problemu. Ako svi govore da smo u suficitu, da se budžet popunjava redovno, onda stvarno nema nikakve potrebe da ovaj zakon i dalje bude na snazi. Hvala.

Hvala uvaženi predsedavajući.

Gospodo narodni poslanici, 16. novembra prošle godine podneo sam predlog ovog zakona, 27 godina gospodo čeka se da Srbija donese ovaj zakon. Sve zemlje u okruženju, pak čak i kvazi država Kosovo doneli su zakon o borcima. Zbog čega se gospodo taj zakon ne donosi u Republici Srbiji? Zar se mi stidimo naših boraca, a ima ih u ovoj sali, ja mislim popriličan broj.

Mi ovde često u Skupštini govorimo jedni drugima da je ugroženo dostojanstvo Skupštine. Borci 90-tih godina, od 1991. do 1999. godine, gospodo, branili su dostojanstvo Republike Srbije, ovim zakonom mi treba da odbranimo njihovo dostojanstvo. Ako ne usvojimo ovaj predlog, ne kažem da to mora biti moj predlog, ali Vlada bi morala brzo da sa nekim svojim predlogom izađe. Šalje se, gospodo vrlo negativna slika i poruka svim sadašnjim i budućim, ne daj bože, borcima ako dođe do potrebe da se brani Republike Srbija.

Šta da misle buduće generacije kada je ovakav odnos Vlade i države prema onima koji su svoj dug prema otadžbini kada je trebalo odužili na dostojanstven način. Stotine poginulih boraca, više hiljada invalida gledaju ovde u nas u ovoj Skupštini i gledaju kako ćete gospodo glasati. Uvek mogu u oči da pogledam svakog borca, jer dok sam u ovoj Skupštini i dok ne bude donet ovaj zakon za svaku sednicu ja ću ga predlagati, a vi glasajte gospodo, po vašoj savesti. Hvala.