Poštovano predsedništvo, gospodo ministri, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Cvetkoviću, kada sam pre neki dan video ovaj dopis 119-01/28 od 11. marta, obradovao sam se i pomislio da ćete učiniti jedan dobar korak za Srbiju kada ste nam dostavili ostavke članova Vlade.
Međutim, već ovaj sledeći dokument, koji je samo jedan broj viši, u stvari govori o tome da niste mislili ozbiljno i da od ovog krpeža, koji treba da doprinese samo preživljavanju ove vlade nekoliko narednih meseci, praktično neće biti ništa.
Mnogo je toga neozbiljnog što se, na kraju krajeva, može videti i u ovom vašem ekspozeu koji ste nam dostavili. Kao neki drugi cilj ste naveli očuvanje KiM u sastavu Republike Srbije. Ovih dana, gospodine Cvetkoviću, imali smo prilike da vidimo i sastav našeg tima koji pregovara sa delegacijom KiM.
Ovih dana obraćaju mi se i mnogi građani Srbije, koji nisu političari, ali koji razmišljaju na pravi način. Oni kažu da gospodin Cvetković nikako nije trebalo da uputi nekoga iz Ministarstva inostranih poslova, pa bilo ko to da bude, da vodi tu našu delegaciju.
Evo, ispred mene je najbliži gospodin Marković, koji je odgovoran za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Da ste uputili gospodina Markovića, to bi bilo daleko primerenije ovom vašem cilju – očuvanje KiM u sastavu Republike Srbije.
Siguran sam da bi to gospodin Marković daleko bolje obavio, jer ima i više iskustva nego što, smatram, ima onaj čovek koga ste stavili na čelo delegacije, a lično nemam apsolutno ništa protiv njega. Smatram da niko iz MIP nije trebalo da vodi delegaciju, jer samim tim činom, po mom mišljenju, vi na neki način priznajete to što želite da očuvate.
Sada ste u odgovoru, gospodine Cvetkoviću, rekli da je jedno od dostignuća i vojni rok. Ne vidim ovde gospodina Šutanovca. Ako smo prihvatili to da se ubuduće vojni rok služi dobrovoljno, ako smo prihvatili da imamo 11.000 profesionalaca, ranije su nam se ljudi obraćali da neko budu upućen u neki garnizon da bude bliže kući, ali čak su i neki tražili da im objasnimo koji su to načini da možda prolongiraju svoje služenje vojnog roka.
Danas nam se ljudi obraćaju, ali iz sasvim suprotnog razloga, što im se ne omogućava da služe vojni rok, odnosno da su kriterijumi, prvenstveno ti zdravstveni kriterijumi, tako postavljeni za te vojnike koji dobrovoljno dolaze, da sad moramo da tražimo svoje poznanike, da reagujemo, da pokušavamo nekome ko želi da služi vojni rok da pomognemo da se taj problem prevaziđe.
Siguran sam da kriterijumi za prijem profesionalnih vojnika treba da budu mnogo oštriji nego što su to danas. I ovo što vi zovete profesionalizacijom vojske, to zovem socijalizacijom vojske, odnosno rešavanjem socijalnih pitanja određenog broja ljudi koji traže kakvo-takvo zaposlenje, i pri tome ti zdravstveni kriterijumi apsolutno nisu do te mere ispoštovani kako bi trebalo, i mi nemamo profesionalnu vojsku, kakva nam je potrebna i kakvu želimo.
Ali, zašto su onda pred te mlade ljude koji su, pored svega, odlučili da služe dobrovoljno vojni rok postavljani kriterijumi koji ih odbijaju? Zato što imaju da li jedan ili dva kilograma više, zato što nisu uhranjeni, jer ko je danas u Srbiji baš uhranjen? Zato što možda imaju i neki santimetar niže od nekog propisa koji je, eto, uspostavljen, ili dat od strane te zdravstvene službe.
Ako je rečeno da će svako imati priliku da služi vojni rok dobrovoljno, onda mu to treba omogućiti, čak i kada smo dopune toga zakona usvajali.
Vi znate da jedna odredba govori o tome da onima koji su civilno služili vojni rok treba omogućiti, ako žele, da ga sada ponovo služe dobrovoljno pod oružjem. Pa, znači, nekome treba dati šansu da dva puta radi jedan isti posao.
Ali, ako bismo baš išli do kraja u onim kriterijumima koji su opredeljivali da neko služi vojni rok bez oružja, onda je upravo nedopustivo da se njima dozvoli da iz nekih možda sada ličnih interesa, da bi se zaposlili u državnoj službi, prvenstveno u policiji ili vojsci, da im se dozvoli da ponovo služe vojni rok.
Gospodine Cvetkoviću, u vašem ekspozeu, samo ću navesti nešto – preko noći bili smo svedoci, rušile su se finansijske institucije, svetski poznate kompanije odlazile u stečaj, a ogromna armija ljudi u svetu svakodnevno je ostajala bez posla. U takvim, po svetskim merilima izuzetno nepovoljnim uslovima, Vlada Republike Srbije uspela je svojim merama da minimalizuje posledice krize po privredu zemlje i očuva stabilnost.
Gospodine Cvetkoviću, dok su se rušile te institucije, naše su već bile porušene. Ono što se rušilo u svetu, kod nas već nije postojalo, pogotovo kada se radi o finansijskim institucijama. Koje su to finansijske institucije, osim NBS, koje to institucije postoje? One četiri banke koje su još uvek u nekakvom nerešenom statusu, davno su i pre nego što ste vi postali premijer u Republici Srbiji bile uništene.
Kada kažete, gospodine Cvetkoviću, da ste na makroplanu uspeli da sačuvate velike privredne sisteme, šta to podrazumeva velike privredne sisteme? Ne postoji u Srbiji više ništa što je privreda i ništa što je veliko. Postoje neka samo javna preduzeća koja su ostala i koja treba da se prodaju, a ostalo u Srbiji ne postoji, ostalo je sve već uništeno.
Još kažete – i banke od propadanja u najgorem periodu krize. Gospodine Cvetkoviću, jednostavno ne mogu da nađem objašnjenja za ovakve vaše konstatacije. Koje banke, koje ste to banke sačuvali u periodu krize? Ne mislite valjda na one strane banke, jer vi njih na kraju krajeva niste dužni da čuvate?
Vi ste dužni samo da obezbedite da građani koji su komitenti tih banaka, da ih kao država, kao Vlada, sačuvate od raznih malverzacija koje se već sprovode ili koje mogu da se sprovedu.
Sada, kaže, fokus moramo prebaciti na strateške sektore koji će predstavljati generatore razvoja u postkriznom periodu. Samo dinamičan rast, obimna konkurentnost srpske privrede predstavlja realnu osnovu za povećanje zaposlenosti i rast životnog standarda svakog stanovnika Srbije.
Sa ovim bih se, gospodine Cvetkoviću, i mogao složiti, da bez rada za Srbiju nema boljitka, da bez zapošljavanja ljudi nema realnih osnova za podizanje životnog standarda. Ali, da li to može da učini ova Vlada? Da li to može da učini nekakva rekonstruisana Vlada, gde su napravljene neke kozmetičke izmene i gde se sad, kao što je to bilo i pre tri godine, govori o tome da je cilj da građanima Srbije bude bolje.
Građanima Srbije je toliko dobro da svakog dana imamo one koji seku svoje prste ili zakucavaju delove svojih tela, da neki koji ne mogu, jer su čuli da ljudski organi imaju veliku vrednost, pa nude svoje organe, ali ne javlja se niko ko hoće da ih kupi, pa se onda odlučuju na samoubistvo. Niko ne vrši, gospodine Cvetkoviću, takve analize, koliko je to građanima Srbije bolje.
Da ste ostali na ovom prvom papiru, kojim ste ovde predsedniku Skupštine ponudili ostavku, mislim da bi to pozdravio svako iz opozicije, a verujem i deo vladajuće koalicije. Ovako, apsolutno, što se tiče mene i što se tiče SRS ne možete imati našu podršku.

Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, danas prilikom otvaranja rasprave izračunao sam da je već osmi mesec prošao od prvog pokušaja da deklaracija o osudi zločina nad srpskim narodom i građanima Srbije uđe u skupštinsku proceduru. Sedam meseci obećanja javnosti da je deklaracija gotova, završena i tekst samo što nije donet. Održano je više kolegijuma predsednice parlamenta sa ovom deklaracijom na dnevnom redu i nije postignut konsenzus po ovom pitanju.
Zašto je to tako? Da li su poslanici Narodne skupštine Republike Srbije mazohisti koji imaju tako negativan odnos prema sopstvenom narodu, njegovim patnjama ili je po sredi nešto drugo? Nikada u ovoj skupštini za sve ovo vreme, nijednog trenutka nije dovedeno u pitanje da sve zločine treba osuditi i da svi zločinci zaslužuju da se nađu tamo gde im je mesto.
Od samog početka je takvo mišljenje bilo i kod većine građana Srbije. Ali, šta smo mi davno, još pre osam meseci učinili u ovoj skupštini? I danas, na samom početku otvaranja rasprave, pomenuto je da su gotovo sve poslaničke grupe u to vreme dostavile Narodnoj skupštini svoje deklaracije. Jedan broj tih deklaracija je ovde danas predložen kao proširenje dnevnog reda i, kao što se očekivalo, one su odbijene. Nisu pomenute deklaracije DSS i SNS.
Kada malo bolje razmislim i povežem ovo danas sa onim događajima oko usvajanja Deklaracije o Srebrenici, ispada malo simptomatično istupanje u to vreme različitih državnih zvaničnika Srbije, počevši od predsednika Republike Srbije, gde su nas i građane Srbije ubeđivali da na njih niko nije vršio pritisak u vezi Deklaracije o Srebrenici, koja je, kao što se i sami sećate, ovde usvojena sa tek jednom tankom većinom.
Tada smo vam govorili da se otvara Pandorina kutija, da činite veliku grešku. SNS je ponudila deklaraciju o osudi svih zločina. Ono osnovno pitanje, vrlo kratko i danas i tada je – zašto jednom deklaracijom nisu osuđeni svi zločini?
Tekst rezolucije je bio tako dobro izbalansiran i sigurno prihvatljiv za veliku većinu poslaničkih grupa, ali ona nije ni uzeta u razmatranje. Da je uzeta u razmatranje, siguran sam da bi upravo postigli taj konsenzus koji vi tražite. Ogromna većina poslanika bi glasala za takav tekst rezolucije.
Danas sam siguran da to nije urađeno iz razloga što rezolucija SNS nije bila dobra, već zbog toga što je tekst rezolucije o Srebrenici bio vaš domaći zadatak koji ste dobili od svojih nalogodavaca i koji ste rešili na način kao što smo svi do tada videli, sa jednom običnom većinom.
Na taj način, učinili ste ogromnu štetu svom narodu i građanima Srbije. Taj prvi pogrešan korak koji ste učinili sada, doveo je do toga da ceo dan raspravljamo o drugoj rezoluciji. Da smo doneli rezoluciju onako kako smo je mi predložili, danas uopšte ne bi bilo potrebe da se raspravlja o ovoj rezoluciji.
Mi iz opozicije, posebno iz SNS, tada smo vas upozoravali na moguće posledice donošenja te rezolucije. Poznato je kako se inače u ovoj skupštini poštuje reč opozicije, poznato je kako prolaze i amandmani opozicije kada su zakoni u pitanju. Građani Srbije su svedoci da kada ne usvojite naše amandmane jedne godine, ono za šest meseci ili za godinu dana ti zakoni ponovo dolaze na doradu.
Vratiću se na deklaraciju. Način na koji ste usvojili Deklaraciju o Srebrenici, hteli vi to da priznate ili ne, upravo govori o tome da postoje žrtve prvog i drugog reda, a ovom današnjom deklaracijom upravo želite da potvrdite da su zločini koji su činjeni prema mom narodu zločini drugog reda, da su žrtve mog naroda drugorazredne. To je naprosto neprihvatljivo za mene i smatram neprihvatljivo za sve poslanike opozicije, posebno za poslanike SNS.
Kako je, gospodo, ciničan zahtev u tački 3. prema drugim državnim institucijama – insistirajući pred međunarodnim institucijama da srpske žrtve imaju isti tretman kao i žrtve pripadnika drugih naroda, a da počinioci jednako odgovaraju. Gospodo, znači, vi ste ovim zahtevom priznali da se srpske žrtve različito tretiraju pred međunarodnim institucijama i da se zločinci odgovorni za srpske žrtve ne procesuiraju onako kako treba.
Međutim, kakvo je nama pravo da tražimo takvo ponašanje od drugih državnih institucija, ako mi ovde u Skupštini prvi nismo ispoštovali taj princip jer postojanje dve deklaracije govori da sve žrtve na ovim prostorima nemaju isti tretman. Taj princip da sve žrtve imaju isti tretman upravo u ovoj skupštini i sa ove dve deklaracije je narušen i kako onda imamo pravo da od drugih tražimo da se pridržava tog principa.
Ova rezolucija je nečija dnevno-politička potreba, sigurno nije potreba srpskog naroda, sigurno da ćemo naći mali broj građana koji će NATO agresiju 1999. godine, koja je inače najteži zločin, zločin protiv mira, moći podvesti pod "žaljenje i solidarnost sa žrtvama NATO bombardovanja", kako je to ovde rečeno, dato praktično u tački 2.
Gospodo, NATO bombardovanje je zločin koji traje. On ne traje do sutra, on će trajati 4,7 milijardi godina, koliko će u Srbiji i na KiM umirati ljudi od posledica tog bombardovanja. Prema tome, zločini postoje sve dok postoje i žrtve.
Izračunao sam da na KiM, dok prestane opasnost ili se opasnost bude smanjila samo za polovinu, treba da živi 188 miliona generacija. Neka u svakoj generaciji umre samo po jedan čovek, pa valjda to govori o tome kakve su razmere zločina koje je učinio NATO pakt u našoj zemlji, a to je sve podvedeno pod žaljenje.
U Srbiji je već umrlo mnogo ljudi, a broj žrtava na KiM od NATO agresije već je prevazišao broj žrtava u samom sukobu 1999. godine. I sam sam svedok NATO zločina, za razliku od većine vas, jer sam lično 15. aprila i 15. maja, kada su napadnute šiptarske izbegličke kolone od NATO bombardera, učestvovao u zbrinjavanju tih žrtava.
U jednom i u drugom napadu je poginulo između 80 i 100 civila, a preko 100 civila i u jednom i u drugom napadu bilo je ranjeno. Neka su to albanske žrtve, mi i tada nismo gledali jesu li to Albanci, jer mi, naša vojska im je ukazala prvu pomoć i upotrebila svoje rezerve krvi da bi spasili te živote, iako su i tada i danas, i uvek kažem, sve su žrtve iste, to smo dokazali po sto puta, ali onda dozvolite da se i žrtve mog naroda tretiraju jednako kako ja tretiram žrtve iz drugih naroda.
Isto tako, teško se može naći građanin Srbije ili teško se može naći reč opravdanja zato što se u ovoj deklaraciji nije našao i zločin počinjen nad pripadnicima JNA u Sloveniji. O tome smo raspravljali na kolegijumu predsednice i taj stav je jednom ušao u ovu deklaraciju i tek sada vidim da ga ponovo nema.
Iz svega napred rečenog, jasno je zašto SNS ne može glasati za ovakav predlog deklaracije.

Gospodine predsedniče, predsedniče Vlade, gospodo ministri, uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, koliko je važno ovo pitanje o kojem danas raspravljamo, upravo govori činjenica da je danas ovde prisutan predsednik i da je prisutna gotovo kompletna Vlada.
Slično je bilo i 2008. godine, kada je ova skupština donela rezoluciju, odnosno odluku o proglašenju ništavom Deklaraciju skupštine Kosova o proglašenju nezavisnosti, kao i svih drugih odluka privremenih organa Kosova. Tom odlukom tada smo dali Vladi ovlašćenje i podršku da preduzme sve mere radi očuvanja teritorijalnog integriteta Republike Srbije.
Prošle su dve godine. Za to vreme, institucije Srbije su slabile i nestajale na teritoriji KiM, pa i u tom, da kažem, severnom delu, gde za tim nije bilo potrebe. Reagovanje Vlade je bilo slabo i mlako na razne incidente, tako da smo svi mislili da je sve dato, kada je u pitanju KiM, na tu kartu, savetodavno mišljenje MSP.
Ipak, u ovom periodu smo bili svedoci diplomatske aktivnosti Vlade, posebno ministra spoljnih poslova, predsednika Republike na zastupanju interesa Srbije u UN, EU, kao i prilikom raznim bilateralnih susreta.
Kažem, bili smo svedoci, jer nismo bili akteri. Saznanja smo o tim aktivnostima uglavnom dobijali iz sredstava javnog informisanja. Ni od strane Vlade, ni od strane predsednika nismo informisani kako teku pregovori i sa kojim se problemima oni sreću prilikom tih pregovora.
Sada kada smo došli do zida ponovo se od nas traži blanko podrška. Svi mi u ovoj sali imamo odgovornost za stanje u Republici, no naša odgovornost svakako nije ista. Mi kao narodni poslanici odgovorni smo za odluke koje smo doneli u ovoj sali. Oni koji su neposredno učestvovali u pregovorima kao akteri sa međunarodnim faktorom, odgovorni su za rezultate koje su tom prilikom postigli.
Sam početak naše današnje rasprave pokazuje da vladajuća većina koja traži konsenzus, odnosno jedinstvo o ovom vrlo važnom pitanju, kao što inače to redovno čini, nije u dovoljnoj meri uvažila nas kao opoziciju. Na početku rasprave, jedan poslanik opozicije je predložio da se o ovako važnom pitanju raspravlja u dvostruko dužem vremenu, što je i inače predviđeno Poslovnikom Skupštine. No, vladajuća većina je to glatko odbila.
Da li postoji neko drugo važnije pitanje od ovoga pitanja koje je danas na dnevnom redu, koje zaslužuje da se o njemu raspravlja u dvostruko dužem vremenu? Gospodo, kako možete tražiti jedinstvo, a da gotovo nikada ne pokažete razumevanje za predloge koji dolaze od opozicionih stranaka?
Mi znamo da je uvek potrebno jedinstvo, a pogotovo u ovakvoj situaciji. Ali, ako vam kroz ovu odluku damo podršku, mi Vladu i predsednika amnestiramo za mnoge greške koje su činili i čine u unutrašnjoj i spoljnoj politici ove zemlje. Da li je samo dovoljno reći pred ovom skupštinom i građanima Srbije – prihvatam odgovornost za neuspeh naše spoljne politike u odbrani KiM i da se na tome sve završi?
Personalno isti akteri koji su nas doveli u ovakvo stanje poraza i očaja žele da nastave dalje, da nas i dalje zastupaju i od nas traže podršku za isto. Ako vam damo podršku, amnestiramo sve vaše greške i propuste u prošlosti i preuzimamo odgovornost za ono što ćete uraditi u budućnosti.
Svi mi u ovoj sali u poslednja dva meseca preko sredstava javnog informisanja, kao i građani Srbije, obmanjivani smo o tome kako teku pregovori u Hagu. Kroz našu štampu govorilo se o tome da dobro stojimo, čak se govorilo da je odnos snaga osam prema sedam, pa posle ostavke predsedavajućeg Međunarodnog suda pravde, da je to otprilike sedam prema sedam, pa se govorilo o tome da ta odluka neće biti podrška ili neće biti u korist nijedne strane, pa na osnovu toga da će svaka strana moći da tu odluku tumači onako kako njoj odgovara. A šta smo dobili na kraju?
Dobili smo jednu vrlo jasnu i eksplicitnu odluku. Još nam je, gospodo, u svežem sećanju rasprava o Deklaraciji o Srebrenici koju je na inicijativu predsednika i po predlogu Vlade usvojio ovaj parlament. Predsednik se jednom prilikom izjasnio da na njega nisu vršeni nikakvi pritisci u vezi sa tom deklaracijom. Stručna javnost je sugerisala da treba da donesemo jednu deklaraciju o svim zločinima na prostoru bivše SFRJ.
Sve opozicione poslaničke grupe su dale predloge svoje deklaracije, ali o njima se nije ni raspravljalo. Srpska napredna stranka je dala prihvatljiv predlog deklaracije o osudi svih zločina, ali je i to od strane vladajuće većine i Vlade ignorisano. Sama činjenica da je deklaracija usvojena sa samo 127 glasova i da se jedva provukla u ovom parlamentu dovoljno govori o tome.
Samo dva dana posle usvajanja te i takve deklaracije na Kolegijumu predsednika Skupštine ponuđena je nova deklaracija o osudi zločina prema građanima Srbije, posebno prema pripadnicima srpskog naroda. Evo, mesecima već ovaj parlament ne može da usvoji deklaraciju o osudi zločina učinjenih prema građanima Srbije i prema sopstvenom narodu. Šta je to, gospodo, u pitanju? Da li smo takvi mazohisti da se tako odnosimo prema sebi, odnosno prema sopstvenom narodu.
Gospodo, valjda danas već svakome u Srbiji treba da bude jasno da smo tada načinili taj prvi pogrešan korak, a onda i svi drugi koraci koje smo učinili posle toga su pogrešni.
Bojim se da i u ovom slučaju ne učinimo pogrešan korak, jer onda i sve ostalo po ovom važnom pitanju može biti pogrešno.
Lično mislim da mi ne možemo i da nismo pozvani da ocenjujemo mišljenje Međunarodnog suda pravde. Prema tome, i sam naziv ovog dokumenta, odnosno ove odluke bi trebalo da se promeni. Smatram da je to neozbiljno. Pri tom, znam da među svima nama postoje lične emocije po pitanju ove odluke, ali njih ipak moramo ostaviti po strani.
Osnovno je pitanje – šta dalje? Znamo da se mora reagovati brzo, ali to ne znači da se mora reagovati brzopleto.
Lično očekujem da se i predsednik Srbije izjasni po ovom pitanju. Nešto od toga šta će on preduzeti saznali smo iz štampe, ali je važno da nas ovde u Skupštini obavesti o tome, šta je sve pokušavao da uradi u proteklom periodu, šta je uspeo, ali šta namerava da uradi ovih dana.
Šta i ako postignemo konsenzus u Skupštini, ako pokažemo jedinstvo koje vi tražite. Da li možemo sami rešavati ovo pitanje? Ministar spoljnih poslova nam je pre nekoliko minuta rekao da su u toku neke konsultacije. Važno je da znamo koje važne i moćne zemlje će stati iza nas.
Nije dovoljno što znamo koje zemlje će nas podržati u Ujedinjenim nacijama. Da li smo učinili dovoljno da osim nas i neke druge zemlje lobiraju u bilateralnim kontaktima kod tih 50 ili 57 zemalja, da se ne desi ta lavina priznavanja o kojoj ste govorili na početku današnje rasprave.
Ako danas damo podršku Vladi, da može podneti rezoluciju Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, a da tu rezoluciju ne usvojimo prethodno u Skupštini Srbije, onda opet dajemo blanko podršku Vladi, a odgovornost preuzimamo na sebe.
Takođe, primetio sam da i pored toga što nije bilo vremena za dublju analizu ove odluke, jedan broj opozicionih stranaka je dao amandmane na ovaj predlog odluke Vlade Republike Srbije. Vlada svakako treba da se izjasni po tim amandmanima, jer od toga će zavisiti i odnos poslanika, posebno poslanika opozicije prema ovoj odluci. Hvala.

Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, izgleda da su u Srbiji ključne reči: pljačka, kriminal i korupcija. Pomenuću jednu veliku firmu jednoga giganta u Srbiji, koji praktično životari svoje poslednje dane. Reč je o privatizaciji holdinga "Komgrap" o kojoj ste mogli ovih dana da čitate i u štampi. Taj holding koji je nekad zapošljavao oko 15.000 radnika danas ima svega 750 radnika. Plate ne prima od početka 2009. godine, od 1. januara 2010. godine radnici nemaju ni zdravstveno osiguranje.

Obećanja su bila drugačija kada je 2007. godine u julu ova kompanija privatizovana. Kompanija "Integral inženjering" iz Laktaša kod Banjaluke, čiji je vlasnik Slobodan Stanković, kupila je 50,3% firme za 4,3 miliona evra. U to vreme procena vrednosti koju je uvaženi ekonomista Branko Dragaš izvršio govorila je o vrednosti firme od 130 miliona evra.

U sastavu holdinga "Komgrap" bilo je 11 preduzeća. U Makišu je bila proizvodnja stolarije godišnjeg kapaciteta stolarije za 11.000 stanova, ciglana u Obrenovcu, fabrika kioska u naselju Kijevo i još mnogo drugih firmi.

U Sokobanji je bio hotel od 1.834 kvadrata, u Obrenovcu 18 hektara zemljišta, u Makišu 8,7, u Kijevu 3,9, tri proizvodne hale u Železniku, Kijevu i Rakovici, ukupne površine 7.200 kvadrata, šest fabrika betona, dva restorana, 635 ležaja za radnike.

U prospektu za tendersku prodaju "Komgrapa" prikazana je manja kvadratura najskupljih lokacija. Evo, recimo, na Terazijama, Terazije 4. "Komgrap" je imao 3.243 kvadrata poslovnog prostora, a prikazano je samo 1.439. U Kosovskoj ulici, ovde kod nas u blizini, prikazano je 182 kvadrata, a sakriveno 1.257 kvadrata. U Sokobanji ovaj hotel od 1.834 kvadrata sakriveno je 1.734. kvadrata, a prikazano samo 100 kvadrata.

Vlasnik "Integral inženjeringa" Slobodan Stanković i ujedno vlasnik "Komgrapa" preuzeo je poslovni prostor u Kosovskoj ulici za 3,2 miliona, kompenzacijom, bez ikakve uplate, zbog navedenog duga "Komgrapa".

Prilikom kupoprodaje većinskog dela "Integral" se obavezao da će za 16 meseci investirati u "Komgrap" 4,3 miliona evra i zaposliti 2.000 radnika. Investicioni plan, međutim, nikada nije realizovan.

Godine 2009. 23. oktobra specijalnom tužiocu podneta je krivična prijava broj 468/09 protiv devet odgovornih osoba. Do današnjeg dana po tom pitanju ništa nije učinjeno.

Interesantno je da su ključni igrači u ovoj prljavoj raboti većinski vlasnik Slobodan Stanković, generalni direktor "Komgrapa" Darko Pašić i predsednik upravnog odbora Darko Matijašević, inače bivši ministar unutrašnjih poslova u Vladi Republike Srpske.

Inače, kaže se da je Stanković samo fiktivni vlasnik ove firme, a da je pravi vlasnik gospodin Dodik. Bez obzira da li je ovo tačno ili ne, Vlada bi ipak trebalo da odgovori na jedno kratko pitanje – da li je državni interes da se Srbija pljačka na ovakav način?

Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, kada su u pitanju član 74. i član 75, gde se govori o kaznenim odredbama, naš predlog je bio da se iza reči "lice" doda reč "preduzetnik".
Da ste bilo kakvo drugo obrazloženje dali mi bi mogli o tome da raspravljamo. Međutim, ovo obrazloženje koje stoji i kod člana 74, i kod člana 75. jednostavno ne može da se prihvati, jer se ovde poziva da se amandman ne prihvata iz razloga koji su navedeni za amandman broj 60, a u tom amandmanu se kaže da se amandman ne prihvata iz razloga pravno-tehničke neispravnosti, zbog toga što amandman nije potpisan.
Inače, svi amandmane koje podnosi grupa od 21 poslanika se daju po redu, tako da ovi prethodni bi onda praktično bili odbačeni iz istog razloga. Ili su ovi ljudi koji su pisali obrazloženja bili suviše umorni, pa im se ovakva tehnička greška potkrala, ali mi smo to primetili i nismo zadovoljni sa ovim obrazloženjem.
Smatramo da je naš predlog za član 74. i za član 75. možda bliže objašnjavao ili možda bio precizniji, mada vaš odgovor može da bude i takav da ako ste rekli – pravno lice, da pod tim podrazumevate da je to i preduzetnik.
Razmislite o tome da li je moguće prihvatiti ove amandmane, a u ime poslaničke grupe Napred Srbijo mi prihvatamo da je ovo tehnička greška koja se potkrala Ministarstvu.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, ne tako davno, u oktobru mesecu, raspravljali smo o Zakonu o odlikovanjima i tom prilikom je nekoliko poslanika, među kojima ističem gospodina Dujovića, gospodina Pelevića, dalo svoje amandmane i na Predlog zakona o ordenima i na Predlog zakona o medaljama. Ja sam takođe dao amandmane na taj zakonski predlog. Ono osnovno što smo svi mi istakli tom prilikom, to je da je to verovatno najgori zakon ili najgori ordenski sistem koji je do sada napravljen u našoj zemlji, da to nije poštovanje tradicije i kontinuitet ordenskog sistema, već upravo kidanje te tradicije.
Mi svakako ove izmene podržavamo, jer one su bile predložene i u tim amandmanima koje smo dali, ali nećemo glasati za ovaj zakon, jer ovaj zakon i sa ovim izmenama nije popravljen u toj meri da može da se kaže da je dobar i da predstavlja kontinuitet sa našom tradicijom.
Evo samo nekoliko napomena. To smo govorili u oktobru mesecu. Narod smo koji ima svoju istoriju, svoju tradiciju i morali smo da pođemo od prvog ordena u srpskom narodu, koji je ustanovio još car Dušan. Prethodni ordenski sistem je to uvažio i imali smo Orden Nemanjića; da li se zvao Orden Nemanjića ili Orden Svetog Stefana, kako je to 1349. i dopunama iz 1354. godine odredio car Dušan... Mislim da bi to bilo jako dobro i da bi to bila prva veza sa našom istorijom, sa našom tradicijom.
Sledeće, danas sam ovde čuo od kolege poslanika da nisu svi istorijski periodi uzeti u obzir. U našem predlogu iz oktobra meseca u tom amandmanu predložili smo Karađorđevu zvezdu, ali smo predložili i varijantu Karađorđeva zvezda sa mečevima i bez mačeva. Ako ste čitali, znate kako je to regulisano u drugim zemljama i kod drugih naroda, znate da postoje ordeni koji se dodeljuju vojsci, vojnim licima i isti takvi ordeni, sa drugačijim obeležjima, koji se dodeljuju civilnim licima. Zbog toga smo predložili da se Karađorđeva zvezda sa mačevima dodeljuje u vojsci, a bez mačeva za zasluge u civilstvu.
Odmah posle toga smo predložili i Orden Takovskog krsta. Istina je, kako smo u Srbiji imali Karađorđeviće, tako smo imali i Obrenoviće. Ako je to već postojalo, moramo da poštujemo našu istoriju, našu tradiciju, da se ne opredeljujemo, jer na ovaj način smo se opredelili za to da su u našoj istoriji bili značajni samo Karađorđevići. Svakako, podržavam i onog kolegu koji se založio i koji je dao primedbu da se u ovom predlogu ne nalazi Orden Takovskog krsta, koji je bio uspostavljen u Kraljevini Srbiji.
Dalje, mi smo u ovom predlogu imali predlog da se kod medalje za hrabrost napravi izmena i da se doda da to bude Medalja za hrabrost „Miloš Obilić“. Očigledno je da predlagači nisu dovoljno razmišljali, jer trebalo je da ostane taj predlog – medalja za hrabrost, a onda da postoji, kao posebna medalja koja bi trebalo da bude samo u jednom stepenu, medalja „Miloš Obilić“ ili medalja za hrabrost „Miloš Obilić“, upravo zbog toga što je to jedna od najvažnijih medalja u našoj istoriji i tradiciji. Iako je ona uspostavljena u Crnoj Gori, u Crnoj Gori danas takve medalje više nema. Ali, vezano za neku primedbu koju sam takođe danas čuo ovde, ona je ustanovljena u Srbiji 1913. godine. Prethodno je takođe bila samo medalja za hrabrost, tako da smatram da je trebalo da bude i medalja za hrabrost, ali kao posebna medalja – medalja „Miloš Obilić“.
Kada smo razgovarali u oktobru rekli smo da je Predlog zakona nedopustivo uprošćen; čak ni ove izmene koje ste napravili to mnogo ne popravljaju.
Gospodo, u našoj istoriji smo imali državnike, vojskovođe, imali smo poznate ljude, naučnike, pisce, pesnike, koji su ime Srbije proslavili na raznim meridijanima, po celom svetu, pa sama odlikovanja, bez obzira na to da li su ordeni ili medalje, imaju dvostruku ulogu: s jedne strane, dodeljuju se zaslužnim pojedincima iz određenih oblasti, a s druge strane, zaslužnim pojedincima iz naše bliže i dalje istorije se iskazuje poštovanje za sve ono što su učinili za svoj narod.
Ni ovom dopunom ovog zakonskog predloga iz oktobra to nije učinjeno. Velikanima srpskog naroda se uopšte nije posvetila pažnja, u smislu da se bar neko iz te plejade uzme kao primer i priznanje za ime ordena ili medalje. To je svojevrsna sramota i prošlog i ovog predloga, jer ne samo da se preko ovakvog predloga omalovažavaju oni i dela koja su učinili za ovaj narod, već se na taj način omalovažava i čitav naš narod danas. Ovakvim predlogom zakona želi se javno srozati i prekinuti veza, istorijski kontinuitet sa najznačajnijim i najzaslužnijim Srbima. Gospodo, pokušajte da mi dokažete da to nije tako.
Prethodni ordenski sistem je bio mnogo bolji i za njega se ne mogu dati ove primedbe kakve se mogu dati za ovaj predlog.
Šta sam prošli put rekao za Obilića medalju? Ponoviću. Posle pola godine nekome je palo napamet ili, da kažem, konačno došlo u glavu da makar tu jednu nepravdu ispravi. Kaže: izostavljanje Obilića medalje je posebna priča. Ukoliko ovaj predlog zakona ostane bez Obilića medalje kao tradicionalno najpoštovanijeg odlikovanja u srpskom narodu, onda je to očigledno nepoštovanje, čak i ismevanje vojničke časti, slavne srpske vojske, svih nosilaca ove medalje, njihovih potomaka, slavnih srpskih vojvoda, Njegoša, njegovog dela, srpstva u celini, kosovskog zaveta u njegovom viteškom smislu, kao najuzvišenijeg dela.
Šest meseci vam je, gospodo, trebalo da vam ovo dođe u pamet. Koliko će vam trebati vremena da konačno jedan zakon, koji treba da bude potpuno lišen bilo kakvih ideoloških motiva, bude donesen i da ubuduće više ne postoji potreba, makar kada je u pitanju zakon o odlikovanju, bez obzira na to ko bude sedeo u ovoj skupštini, ko bude na čelu države i na čelu Vlade, da se on menja?
Prethodni ordenski sistem se bio približio tom cilju, ali vi ste i sa ovim ispravkama još daleko od toga. Onaj predlog je rađen na brzinu. Ovaj pokušaj poboljšanja u svakom slučaju pozdravljam, ali je nepotpun. I dalje ostajemo tamo gde smo bili pre šest meseci. Iako pozdravljamo ovaj pokušaj, ovo je ostalo na pokušaju.
Ostajemo pri onim predlozima koje smo dali još u oktobru, koje niste uvažili. Da ste ih uvažili, makar da ste uvažili veći deo onoga, ne što je predložila samo SNS, evo, makar da ste usvojili veći deo onoga što je predložio naš kolega gospodin Saša Dujović, bili bismo zadovoljni i tim, jer bi se onda ovaj ordenski sistem približio onome što je stvarna potreba države Srbije. Ovako ostaje da u nekom drugom vremenu uradimo ono što vi iz Vlade u dva navrata niste mogli.
Zašto to niste mogli? Da li u našoj državi nema stručnjaka koji bi mogli da istorijski sagledaju značaj naših državnika, naših vojskovođa i naših naučnika?
U stvari, kada se radi o istoriji, nije trebalo da izmišljate ništa. Trebalo je samo da uvažite nešto što je već postojalo u našoj istoriji, u našoj tradiciji, da to poređate po nekom redu i značaju, da nikoga ne izostavite i ne preskočite. Da ste tako uradili, onda možda ovaj novi orden koji ste u prošlom zakonskom predlogu predložili ne bi bio potreban, ali smatramo da ni on nije višak.
Što se tiče ove medalje za dugogodišnju revnosnu službu, i tu se slažem; možda čak i kod onog jednog ordena koji govori o zaslugama u oblasti odbrane i bezbednosti, možda je i on mogao da ima taj dodatak, jer slična rešenja bila su i u prošlom ordenskom sistemu. Kod medalja može da bude, kako ste to predložili, i jedinstvena medalja za dugogodišnju revnosnu službu, koja bi važila za službu u svim državnim organima, pa i u vojsci. Ili, mogli ste da za te koje se dodeljuju u vojsci za dugogodišnju revnosnu službu, kao što je to bilo u prethodnom ordenskom sistemu, predložite da to bude za 10, 20, 30 ili 40 godina službe u određenim organima.
Sve što ste kroz ove dve izmene predložili je prihvatljivo, ali to je malo da bismo mogli da podržimo ovaj predlog, jer ipak moramo da vam kažemo da ste na pola puta. Morali biste da objasnite vaše motive zašto ovo nisu celovite izmene onog zakonskog predloga iz oktobra i zašto to niste uradili na način da ovo stavimo ad akta, da ne moramo sa svakom promenom vlasti da menjamo i ova obeležja, odnosno da ne moramo da menjamo ordenske sisteme.
Što se tiče Srpske napredne stranke, ona neće glasati za ovaj zakonski predlog, jer smatramo da je daleko od toga da bude celovit. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, gospodo, danas govorimo o deset zakona koji se odnose na sporazume o vojnoj saradnji sa različitim državama.
Što se tiče SNS, takođe pojedini od ovih sporazuma su sporni. U svojoj diskusiji neću govoriti o njima. Govoriću o jednom sporazumu koji ne bi trebalo da bude sporan ni za jednu od poslaničkih grupa. To je Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Irak.
Poznato je, gospodo, da je Republika Irak u vreme SFRJ bila naš značajan partner i da je posebno dobra saradnja ostvarena u oblasti namenske industrije, gde su se godišnje ne samo na izgradnju objekata vojne infrastrukture, već u izvozu našeg naoružanja i vojne opreme, pa čak i u izradi namenskih kapaciteta na teritoriji Iraka, ostvarene sume kretale čak i u milijardama dolara.
Dobro je što se sada nastavlja taj kontinuitet. Neko od kolega reče da je prošle godine Namenska industrija ostvarila najveći izvoz, da je to oko 300 miliona dolara, a po nekim mojim saznanjima mislim da je najveći deo tih sredstava ostvaren izvozom u Republiku Irak.
Gospodine ministre, mislim da ste otprilike pre dve godine, i vi, a i predsednik države, govorili o poslu stoleća, o nekih 245 miliona dolara, o sporazumu, odnosno o ugovorima upravo sa Republikom Irak.
Radilo se o naoružanju, municiji, zatim o zaštitnoj opremi, kao i o avionu za početnu obuku pilota "Lasta". Znam da se deo tih programa ostvaruje.
Govorio sam i ranije u ovoj skupštini da ipak sve u tim ugovorima nije bilo baš transparentno, posebno kada je u pitanju zaštitna oprema, jer je iračka delegacija bila u Zrenjaninu, gledala, probala, ispitivala opremu firme "Mile Dragić", koja ima kapacitete koji prevazilaze potrebe ne samo Srbije, nego verovatno i bivše Jugoslavije, pa čak i Balkana, a da zatim nije sklopljen ugovor sa tom firmom, već su u Srbiji podignuti novi kapaciteti za proizvodnju te opreme, a pojedini segmenti te opreme su i uvoženi, što znači da tih 110 miliona dolara, koji su bili predviđeni za tu opremu, ipak nije ostalo sve u Srbiji. Nešto od toga dobili su Izraelci, nešto od toga dobili su Kinezi.
Moja pitanja, gospodine ministre, neće imati veze s tim. Samo kažem da to nije baš sve bilo transparentno. Radi se o tome, da i kada ste vi bili u Iraku da potpišete ovaj sporazum, pored aviona "Lasta", govorilo se i o jednom drugom potencijalnom proizvodu srpske Namenske industrije, a to je OVT – oklopnom vozilu točkašu "Lazar".
Samo da vas podsetim, pre pojave i pre nego što se uopšte u Srbiji počelo govoriti o tom proizvodu, Ministarstvo je pokrenulo i Generalštab, taktičko-tehničku studiju o OVT – oklopnim vozilima točkašima osam puta osam. U razmatranje su uzete četiri sigurno najkvalitetnija vozila koja su tada bila u proizvodnji. To je svakako finska "Patrija", švajcarska "Pirana", ruski "Bet er 90".
Kritikovao sam ovo zbog toga što se iz same te studije moglo videti da postoji jedno navijačko opredeljenje prema finskom vozilu "Patrija".
Dobro je da nismo ušli u taj ugovor. Svakako sam pozdravio, kada se odjedanput počelo govoriti o našem domaćem oklopnom vozilu "Lazar". To vozilo je bilo predstavljeno. U Irak ste nosili u elektronskoj formi i prikazali Iračanima. Čak ste rekli da su oni zainteresovani za takvo vozilo.
Koliko znam, to vozilo nije osam puta osam, nego je vozilo šest puta šest. To je u redu.
Pozdravio sam i mislim da bi to uradio svaki građanin Srbije, da se u FAP-u u Priboju ili bilo gde u Srbiji ostvari mogućnost da proizvodimo takva vozila. Gospodine ministre, kako se odjednom prestalo govoriti o "Patriji", tako se odjednom prestalo govoriti i o "Lazaru".
Ovih dana u štampi se govori o vozilu četiri puta četiri, koje bi se opet proizvodilo tamo u Priboju, u saradnji sa nekom austrijskom firmom. Svakako da je našoj vojsci možda potreban i određeni broj takvih vozila, ali prvenstveno su potrebna vozila osam puta osam.
Međutim, moje pitanje na koje želim odgovor, gospodine ministre, vezano je za "Lastu". Da li je, gospodine ministre, istina da taj projekat kasni? Da je prema Iračanima već trebalo da izvršimo određene obaveze kada je u pitanju projekat "Lasta"? Da li je tačno da su irački piloti već bili u Srbiji, ali nisu imali mogućnost da lete na tom avionu?
Zašto vam ovo govorim? Svakako podržavam sve ove projekte, ali ne može niko da se igra ugledom ove države, ugledom koji je naša namenska industrija mukotrpno godinama radila i izgradila. Da li je to SDPR, da li je to UTVA, to apsolutno nije važno.
Ali, ako nam dođu irački piloti da lete ovde, zna se šta će posle toga uslediti. Uslediće nabavka tih aviona. Vezaćemo ne samo Iračane, nego i druge za našu Namensku industriju, a kako se danas dešava da oni koji su se nekada školovali ovde, danas se nalaze na visokim funkcijama u velikom broju zemalja u razvoju ili u nesvrstani zemljama kojima smo i mi nekada pripadali.
U odnosu na sve druge zemlje, imamo, uvek, na početku, pre nego što počnu razgovori, jedan plus, upravo zbog toga što smo školovali ljude koji se danas nalaze na tim visokim funkcijama. Onda nije dobro, ali vas molim da mi vi to potvrdite, možda moje informacije nisu tačne, da dođu irački piloti ovde, da im se ovde obezbedi provod da igraju nekakve fudbalske utakmice, ali da oni lete na avionu "Lasta", jer taj avion nije napravljen tako da može da služi za početnu obuku pilota, i da kada je prvi put poleteo, da su na njemu mogli da lete samo iskusni piloti. Jasno je zašto je nama potrebna "Lasta".
Suština, ili je samo u jednoj rečenici odgovor – da li neko može da se igra ugledom naše namenske industrije? Da li je tačno da ovaj projekat mnogo kasni, što svakako onda govori o tome, da makar kada su u pitanju Iračani, da tu ima određenih problema i da bi možda trebalo da se preduzmu neke mere da se pronađu ljudi koji su odgovorni, zašto nisu svoje neke ugovorne obaveze ispunili na vreme.

Gospodine ministre, možda se nismo razumeli. Apsolutno kada je u pitanju ta privatna firma, ne želim ovde da budem njezin promoter. Ali, svakako da svaka firma koja proizvodi u Srbiji zaštitnu opremu moraće iz Holandije prvenstveno da uveze one specijalne tkanine. Ali, da se iz Izraela uvoze one pancirne ploče, to otprilike onda znači da se svi segmenti uvoze i da se samo ovde nešto iz Kine, nešto iz Izraela spaja.
Ovo sada kad ste rekli da smo već predali tri aviona Iraku, da li ste mislili da su to tri letelice tipa Lasta? U svakom slučaju, pozdravljam ako je to tako, jer onda vi potvrđujete da projekat Lasta nema nikakvih problema.
(Dragan Šutanovac, sa mesta: Nema.)
Dobro, gospodine ministre, zahvaljujem se na informaciji.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je vrlo lako dati odgovor gospodinu Jovanoviću, potrebno je samo da iz skupštinskih službi uzmete zahtev koji je, nekih, 10 dana ranije …

Replika, član 104.

Imam pitanje za gospodina premijera. Gospodine Cvetkoviću, želeo bih da pitam da li ste upoznati sa razmerama kriminala koji postoji u Republičkom hidrometeorološkom zavodu, tačnije u sektoru za protivgradnu zaštitu? Već godinama se o tome govori i piše, da je u pitanju zloupotreba položaja, da je u pitanju krupni kriminal i da je u pitanju korupcija.
Gospodine Cvetkoviću, znam da su vam radnici ovog zavoda u poslednje vreme poslali neka pisma i da su ta pisma išla na više adresa. Takođe znam da je ogromna većina radnika ovog zavoda stručna i da su pošteni ljudi, ali upravo preko ovih pisama želi se da se prikrije nekoliko rukovodećih ljudi iz ovog sektora, koji već godinama oštećuju budžet Srbije i državne resurse Srbije koriste radi punjenja sopstvenih džepova. Takođe znam, gospodine Cvetkoviću, da ste vi ispred Vlade, da li je to bilo prošle godine, za pomoćnika direktora tog sektora postavili jednog od rukovodilaca. Ne znam samo koliku podršku Vlade on ima.
Pošto očekujem da mi na ovo odgovorite sada, ukoliko možete, ali posebno da mi na ovo odgovorite u pismenoj formi, navešću samo neke od elemenata, da bi i ostali poslanici mogli da vide kolike su razmere kriminala i zloupotrebe.
Prvo je vezano za nabavku radara „gematronik“, koji su nabavljani u Nemačkoj još 1996. godine, a koji nikada nisu radili kako treba; nikada dokumentacija za te radare nije stigla u Zavod i nalazi se u privatnom posedu, a privatnici te radare popravljaju koristeći delom i usluge Elektronskog fakulteta u Nišu.
Drugi segment su protivgradne rakete. U Srbiji postoje tri proizvođača protivgradnih raketa: „Trajal“ Kruševac, „Poliester“ Priboj i „Krušik“ Valjevo. Bilo bi normalno, gospodine Cvetkoviću, da se raspiše tender svake godine za nabavku onoliko raketa koliko nam je potrebno za protivgradnu opremu.
Ove godine je poveden postupak da se nabavi 4.500 raketa i da kontrolu vrši Ministarstvo odbrane. Međutim, nabavka ovih raketa izvršena je direktnim dogovorom u četiri oka. Danas se u skladištu ovog sektora, bez ikakvog ugovora i bez ikakvih odobrenja, već nalazi 3.000 raketa.

Gospodine ministre, gospodine predsedniče, hoću da ukažem još na dva slučaja vezana za ovaj sektor.
Mnogima u ovoj sali nije poznato da postoji jedinstveni sistem protivgradne odbrane Srbije i Republike Srpske. Predlažem, gospodine predsedniče, da se ugovor po kome se to radi preispita, jer kako je moguće da protivgradnom odbranom Republike Srpske rukovodi Zoran Babić, sada načelnik protivgradne zaštite Republike Srbije, sa gospodinom Đorđem Kardumom, koji je doskorašnji pomoćnik direktora? Zatim, da se ispita kako se nabavljaju rakete za protivgradnu zaštitu Republike Srpske i da li su to iste one rakete koje je Srbija nabavila za svoje potrebe. Radnici našeg zavoda odlaze u Republiku Srpsku, dok im se ovde pišu slobodni dani. Za pet meseci 2009. godine oni su uspeli da ostvare 7.500 slobodnih dana.
Još nešto, gospodine predsedniče, u julu mesecu, mislim da je do vas trebalo da dođe taj izveštaj, jedna nezavisna komisija pregledala je radarske centre. Pronađeno je da je u tim radarskim centrima instalirano 430 uređaja, antena i linkova. Od toga, samo 20% je u funkciji za potrebe Zavoda, 15% za potrebe drugih korisnika sa ugovorom, prvenstveno MUP-a Republike Srbije, 65% instaliranih uređaja nema nikakav pravni osnov. Ti uređaji koriste struju, koriste državne resurse, a radi se o uređajima koje koriste razni provajderi, koji i te kako naplaćuju svoje usluge. Govori se o ciframa od nekoliko miliona ili čak nekoliko desetina miliona evra.
Takođe, gospodine predsedniče, želim da vam kažem da nisu svi radarski centri podlegli korupciji. Recimo, iznad Vranja, na planini Kukavici nijedan uređaj nije postavljen bez pravnog osnova, ali zato radarski centri Niš, Kruševac, Bešnjaja, Užice, Bukulja i Valjevo imaju i po 80% uređaja koji su postavljeni i koji se koriste bez pravnog osnova, a novac od korišćenja ovih uređaja ide u privatne džepove, i to samo nekoliko ljudi iz Republičkog hidrometeorološkog zavoda. Hvala.

Uvažena predsedavajuća, uvaženi predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, moram još jednom, iako su to moje kolege već istakle, da kažem da se nastavlja praksa u ovoj skupštini da se spajanjem onoga što je nespojivo obezbeđuje da neki zakoni budu izglasani na brzinu. Često sebi postavljam pitanje da li je za ovu skupštinu bitan kvalitet ili kvantitet.

Ovo kako mi radimo, izgleda da se radi smo o kvantitetu. O kvalitetu ne može biti ni govora kada samo za pet sati treba govoriti o nekoliko važnih zakona.

S druge strane, kada se uzme i ova situacija u koju smo dovedeni, posebno kada su ovi zakoni u pitanju, da smo mogli da ih, praktično, tek jutros dobijemo na ruke i da u roku od nekoliko sati napišemo amandmane, onda i to govori sa koliko smo kvaliteta mogli da pišemo te amandmane, a isto tako i o tome da naš doprinos u poboljšavanju ovih zakona neće biti onakav kakav je to bio kod drugih zakona koje smo donosili tokom ove godine.

Više puta sam već govorio o osećaju da je naša zakonodavna uloga u ovoj skupštini u stvari obična farsa, da smo mi samo produžena ruka Vlade, odnosno da smo transmisija preko koje Vlada ovde sprovodi svoju volju. A radi se o ozbiljnim zakonima. Na ovaj način se i uloga poslanika obesmišljava, isto kao što se obesmišljava i rad ovih ljudi koji su verovatno uložili veliki trud da bi napisali ove zakone. Pa, valjda je i zbog tih ljudi trebalo da nam se da dovoljno vremena da raspravom u ovoj skupštini, na kraju krajeva, damo i ocenu njihovog rada.

Govoriću samo o jednom zakonu, to je Predlog zakona o vanrednim situacijama, i to ću najviše govoriti o tome šta je meni ostalo nejasno pri čitanju ovog zakona.

Na prvi pogled se vidi da su ljudi koji su radili ovaj zakon uložili veliki trud u pokušaju da ovako vrlo važnu problematiku, koja je inače obuhvaćena i raznim drugim zakonima koji su prošli kroz ovu skupštinu, sada sakupe i objedine na jednom mestu.

Kroz član 6. čini mi se da se nekako nastavlja ona praksa, pod uticajem nekih stranih faktora, da ostajemo nedorečeni. Jer, ako se govori da se kroz civilnu zaštitu moramo pridržavati određenih međunarodnih propisa, protokola, Ženevske konvencije itd., u zadnje vreme pokušavamo da izbegnemo reč "rat", odnosno "ratno pravo", a to je jednostavno nedopustivo, jer mi se moramo pridržavati međunarodnog ratnog i humanitarnog prava. Neki drugi u svetu iz svoje terminologije isključuju tu reč "rat", ali ona nije isključena iz ovih konvencija i treba da se nalazi i u našem zakonodavstvu.

U članu 8. ''Značenje izraza'' mislim da je učinjen napor, da je to dosta dobro objašnjeno, ali mi se čini da bi tačka 37) ''asanacija terena'' trebalo da bude potpunija. Pokušali smo kroz jedan naš amandman da to dopunimo i nadam se da će predstavnici Vlade o tome voditi računa kada dobiju naše amandmane.

U članu 11, kod dužnosti Ministarstva unutrašnjih poslova u oblasti zaštite i spasavanja, posebno tačke 6) i 18), imam određenih nedoumica.

U tački 6) se kaže da Ministarstvo unutrašnjih poslova organizuje sistem osmatranja, obaveštavanja, ranog upozoravanja i uzbunjivanja na teritoriji Republike Srbije. Ranije, u Zakonu u odbrani, i to u onoj prvoj varijanti, u članu 14. i tački 42), to je bilo regulisano da bi onim najnovijim izmenama, koje smo nedavno usvojili, to bilo izbrisano. Samim tim, onda podrazumevam da je to iz Ministarstva odbrane prebačeno u Ministarstvo unutrašnjih poslova.

Smatram da to nije dobro, da je u onom prethodnom zakonu o odbrani trebalo da stoji da makar učestvuje u izvršavanju tih obaveza, jer bi onda iz ovoga trebalo da se izvuče zaključak da će Ministarstvo unutrašnjih poslova morati da organizuje sistem osmatranja.

A, evo, ako se radi samo o vazdušnom prostoru, postoje tri sistema koja osmatraju vazdušni prostor. Postoji taj vojni sistem i do sada to apsolutno nije bio problem.

Čak i ovde u zakonu stoji ta mogućnost da Ministarstvo odbrane učestvuje u ovom sistemu i daje određene podatke, ali ako se kaže da to organizuje ceo sistem Ministarstva unutrašnjih poslova, to bi podrazumevalo da će morati da obezbedi i neke druge resurse, koje do sada je imalo. A zna se da, pored njega, postoji i Agencija za kontrolu vazdušnog prostora i postoji ovo što je vezano za meteorološke prilike. Postoji, na kraju krajeva, i taj radarski sistem, koji je 1999. godine, kao rezervni sistem, opravdao svoje postojanje.

Da li se ovim uvodi taj četvrti sistem, koji će sada biti pod kontrolom Ministarstva unutrašnjih poslova, ili je to i u jednom i u drugom zakonu trebalo drugačije da bude regulisano?

Za mene je posebno karakteristična tačka 18) ''učestvuje u traganju i spasavanju prilikom saobraćajnih udesa u drumskom, železničkom, rečnom i vazdušnom saobraćaju''.

Interesuje me posebno ovo vezano za vazdušni saobraćaj. S obzirom da je neko u ovoj državi dužan da organizuje službu traganja i spasavanja, u članu 21. tačka 13) Zakona o odbrani kaže se da organizuje službu traganja i spasavanja vojnih vazduhoplova.

Pošto smo objedinili u tom članu 21. zajednički civilno-vojni sistem upravljanja vazdušnim saobraćajem, onda je svakako potrebno da negde u nekom zakonu piše ko je taj ko je nadležan da organizuje službu traganja i spasavanja, pogotovo što u okviru Agencije za kontrolu vazdušnog prostora već godinama stoje neutrošena sredstva koja bi mogla da se upotrebe i namenski su predodređena za službu traganja i spasavanja i za njezino tehničko opremanje.

Mislim da je ovo, kako piše u ovom zakonu, da učestvuje u traganju i spasavanju, dobro napisano, ali onda postavljam pitanje u kom će to drugom zakonu biti određen nosilac za ovaj posao.

Smatram da bi to moralo da bude Ministarstvo odbrane i da je u onom zakonu gde se kaže "organizuje samo službu traganja i spasavanja vojnih vazduhoplova", to "vojnih" trebalo da bude izbačeno.

U članu 57, mislim da je to ovde dobro obrađeno, radi se o evakuaciji. Međutim, u članu 57, 58 ili 59, mislim čak u 58, kroz jedan stav je trebalo da se reguliše evakuacija u ratu. Mi nismo stigli da to predstavimo kroz jedan amandman, ali trebalo je makar jedan stav da bude da se evakuacija u ratu vrši po zahtevu onoga koji je nadležan ili koji rukovodi i komanduje dejstvima na određenoj teritoriji.

To jeste regulisano nekim drugim propisima, ali mislim da je, samo kroz jedan stav, i ovde to trebalo da se naglasi. Ovo su sve evakuacije u slučaju nekih drugih opasnosti, ali evakuacija u ratu je mogla kroz jedan stav da se takođe razjasni.

Član 91, gde je data asanacija terena, odrađen je kako treba. Međutim, trebalo ga je još proširiti, pošto asanacija terena, pored ovog uklanjanja, identifikacije i hitnog sahranjivanja poginulih, preduzimanja mera da se spreče zaraze, obuhvata i otklanjanje svih drugih izvora opasnosti. U ratu je to posebno opasnost od mina. Kasetne mine su 1999. godine bile jedna od najvećih opasnosti na terenu.

Ne postoji neka druga služba koja će to raditi sutra. To će takođe raditi jedinice civilne odbrane, civilne zaštite i te neke jedinice za deminiranje koje će se formirati na teritoriji. Tako da mislim da je trebalo dodati ne poseban stav, nego uz ovo vezano za dezinfekciju, dezinsekciju, deratizaciju, dekontaminaciju, dodati još i izraz ''deminiranje'', jer je to jedna od tih opasnosti koje nas svakako očekuju na teritoriji.

Opet sa žaljenjem moram da konstatujem da je ovo nepoštovanje i ovih ljudi koji su pravili ove zakone, jer nismo imali dovoljno vremena da se pripremimo kako valja i da napravimo amandmane na ove zakone. Onda ostaje, praktično, na tome da su oni uradili onoliko koliko su mogli i da su ovi amandmani koje smo uradili rađeni bez pomoći nekih stručnih organa, službi koje inače koristimo uvek kada pišemo amandmane, već praktično sa našim resursima, kao poslanika, i u kratkom vremenu od možda jedan ili dva časa.

Ovi zakoni su svakako zaslužili daleko više i našeg rada i mislim da je trebalo, prema značaju, da se ipak odredi i malo više vremena nego što je to urađeno ovom prilikom. Ponavljam da je kvalitet, po mom mišljenju, ipak mnogo bitniji od kvantiteta. Od toga da li ćemo se ove godine potruditi da usvojimo hiljadu zakona, po mom mišljenju je važnije da je ono što usvojimo sprovodljivo i kvalitetno odrađeno i na nivou Vlade i ovde na nivou skupštine.

Uvaženo predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, želim da kažem nekoliko reči o jednoj „uspešnoj“ privatizaciji, pošto sam juče u medijima pročitao da je u Srbiji poništeno oko 400 privatizacija.
Ovde se radi o jednoj maloj firmi, o 299 manjinskih akcionara iz Autosaobraćajnog preduzeća „Strela Šumadija“ iz Aranđelovca.
Ovo preduzeće je privatizovano 2003. godine, 8. aprila. Kupac Mutavdžić Dragan, iz Beograda, danom ulaska u posed preduzeća deli otkaze i radnici ostaju na ulici. Nekad uspešnu firmu kupio je za samo 10.680.000 dinara. Aranđelovac je tako ostao bez prevoznika, bez autobuske stanice i bez remontnih kapaciteta za autosaobraćaj.
Novi vlasnik je firmu kupio kreditom koji je podigao pošto je pod hipoteku dao firmu koju je kupovao. To je inače specijalitet u Srbiji, to je pojedinim ljudima u Srbiji često bilo omogućeno. To mu je falsifikatima omogućio tadašnji direktor AD „Strela Šumadija“, koji se sada nalazi u zatvoru.
Novi vlasnik je odmah prodao, bez javne licitacije, opremu i sredstva preduzeća – 23 autobusa, dva kamiona, rezervne delove i opremu. Prodao je i pravo na prevoz u redovnom putničkom unutrašnjem i međunarodnom saobraćaju. Novi vlasnik je prodao i dva i po hektara zemljišta i remontne kapacitete za 15.000.000 dinara.
U opštini Rakovica, gde se u to vreme nalazilo sedište firme Mutavdžić Dragana pod nazivom „AMG Beograd“, ostao je poreski dug od 25.000.000 dinara.
Aranđelovac, grad od 48.000 stanovnika, danas nema autobusku stanicu. Ljudi čekaju autobuse na ulici. Bezbednost građana, posebno školske omladine, bitno je ugrožena.
Postavljam pitanje Vladi – kada će 299 manjinskih akcionara Autosaobraćajnog preduzeća „Strela Šumadija“ biti obeštećeni? Kada će biti ispoštovana sudska odluka, broj 897/05 od 3. marta 2006. godine, o isplati ličnih dohodaka i povezivanju njihovog radnog staža za 2004. godinu i prvu polovinu 2005. godine? Hvala.

Uvažena predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, želim u najkraćem da objasnim zašto Srpska napredna stranka neće glasati za ove zakonske predloge. Prvenstveno ću govoriti o Sporazumu o zajmu za izgradnju Koridora 10. Gospodine ministre, očekivao sam da ćete vi u svom uvodnom izlaganju dati nešto više podataka, jer sve što ste vi rekli mogli smo i da pročitamo u Predlogu ovoga zakona, a na kraju krajeva, to smo sve mogli da pročitamo i u štampi.

Moja očekivanja su bila u smislu, kada govorimo o 32 kilometara puta između Vladičinog Hana i Donjeg Neradovca, da ćete vi reći koliko koštaju ta 32 kilometra, koliko je tunela, mostova, a meni kao narodnom poslaniku, a i svakom građaninu Srbije, ipak, bilo bi mnogo važno da nam, makar, orijentirno kažete koliko košta jedan kilometar autoputa ili jedan kvadratni metar autoputa.

Znam da je svaki kilometar različit, da je svaka deonica različita, da ima i mostova, tunela, ali ipak je trebalo orijentirno da kažete u ovome projektu, koji ste podelili na četiri sastavna dela, za prvih 32 kilometra potrebno je toliko i toliko sredstava, za devet kilometara toliko i toliko, a posebno ono što je za nas neprihvatljivo jeste da ovaj deo B, C i D ostanu bez ikakvih cifara.

Trebalo je da znamo koliko ćete to od ovih 275 miliona i 200 hiljada evra odvojiti za bezbednost puteva i za implementaciju, kako je predviđeno u ovom delu D. Zašto je ovo važno, gospodine ministre? Ako jedan laik pogleda ovaj zakon i kaže da je zajam 275 miliona i 200 hiljada evra iz toga bi trebalo da zaključi da je naša Vlada dobro proračunala koliko im to treba sredstava, pa je zaokružila na tu cifru. Zašto nije 250 ili 300 miliona?

Posebno sam se zabrinuo kada sam u junu, gospodine ministre, otvorio ''Službeni glasnik'' broj 48 i video da je upućen javni poziv za prikupljanje ponuda u otvorenom postupku za nabavku usluga izrade glavnog projekta autoputa na Koridoru 10, deonica Vladičin Han – Donji Neradovac. Gospodine ministre, 13. jula je zaključen ovaj sporazum, a 26. jula trebalo je da se otvore ponude za izgradnju glavnog projekta. Kako mi to nastupamo pred tim međunarodnim institucijama, kako mi to tražimo pare? Ofrlje, kako se to kaže u našem narodu. U situaciji u kojoj se nalazi naša zemlja mi moramo da vodimo računa o svakom evru. Samo kada pogledamo ove činjenice to je jako zabrinjavajuće.

Pošto nismo dobili nikakva objašnjenja od vas u vašem uvodnom izlaganju mi ne možemo da glasamo za ovaj predlog. Mi smo odgovorni ljudi i želimo da građani Srbije znaju kako se troše pare iz tih zajmova.

U junu mesecu, gospodo, mogli ste da pročitate u službenim glasnicima da je Koridor 10 podeljen na jedan veliki broj deonica, deset ili više kilometara, i da se za te deonice raspisuje javni oglas ili poziv za izradu glavnog projekta. Već 20 godina se govori o Koridoru 10. Imamo li mi neke državne institute? Zar se ceo njihov rad u ovoj državi sveo samo na to da urade samo idejne projekte – da mi tražimo zajmove, a da nemamo urađene glavne projekte? Onda se postavlja pitanje kako možemo tražiti određenu svotu novca za određenu deonicu, a da nemamo glavni projekat? Jedino kroz glavni projekat se može tačno videti koliko ta deonica košta.

Da ste, gospodine ministre, odvojili samo ove delove A i B gde ste rekli da postoje specifičnosti i na jednoj i na drugoj deonici, ali iz idejnog projekta može se zaključiti da nam je za deonicu A potrebno toliko i toliko miliona evra, za deonicu B, od devet kilometara, toliko i toliko miliona evra, to bi za nas bilo prihvatljivo, postojala bi neka merila kroz koja ćemo pratiti trošenje tih sredstava. Ali, kada vi tu dodate i ovaj deo C i D, kroz koje može mnogo toga da se podvede pod ovo nabavka robe, opreme, tehničke pomoći i obuke – to je onda za nas neprihvatljivo. Nešto je ovde moralo da bude konkretizovano.

Ako već niste mogli da konkretizujete ovaj deo projekta A i B, valjda je trebalo da se zna šta to sve obuhvata deo projekta C i D, šta će se sve nabaviti za osnivanje nacionalnog saveta za bezbednost puteva – da ne bude da nam je za ova dva dela potrebno mnogo više sredstava nego što nam je potrebno za izgradnju autoputa.

SNS svakako podržava svaki infrastrukturni projekat, ali želim tačno da znam koliko košta svaki kvadratni metar. Meni su govorili, jednom prilikom, koliko košta kvadratni metar asfalta, nije to isto na ulici u Beogradu i na autoputu.

Ali, vi ste ministar i vi treba da nam date odgovore i na ta pitanja, posebno, gospodine ministre, ako se kaže za ova 32 kilometara autoputa – jedna traka, dakle, već postoji put koji samo treba da se obnovi i postoji jedan deo koji treba da se radi iznova. Valjda je neko u Ministarstvu proračunavao koliko to košta.

Svakog građanina Srbije zanima kako će se vraćati ti krediti. Mogu oni da razmišljaju i o kamatama, to su neke stručne stvari, ali nas koji nismo baš stručnjaci za te oblasti zanima da nam vi kažete koliko košta pojedina deonica, koliko košta kvadrat, koliko košta kilometar, most, tunel. To je ono, gospodine ministre, što smo mi očekivali da ćete nam vi ovde reći u svom uvodnom izlaganju. Da ste nam to rekli, možda bismo mi i razmišljali o tome, bilo bi nam jasno za kakav sporazum i za kakav zakon glasamo. Ovako, znači, samo glasati o novom zaduživanju od 275 miliona i 200 hiljada evra za nas je neprihvatljivo.

To je neprihvatljivo i za svakog građanina Srbije ma koliko želeo da ide autoputevima, bilo da je to taj deo koridora prema Preševu, prema Dimitrovgradu ili prema Čačku. Hvala. (Aplauz.)