Dame i gospodo narodni poslanici, Srpska radikalna stranka je jasno saopštila svoj stav kada je u pitanju Predlog zakona o privatizaciji. Ono na šta smo upozoravali to je da je u ovom zakonu trebalo predvideti da se preduzeća podele, da se izvrši podela na velike i male, ne samo radi lakšeg posla i manje obaveza koje bi imala Vlada, ako bi se to uradilo, nego iz jednog praktičnog razloga, jer vidimo da su u vidu amandmana podneti predlozi da se autonomnim pokrajinama i lokalnoj samoupravi od ukupno privatizovane imovine izdvoji 5%. Ako ostane ovakav zakon u celini kako ga je predložila Vlada, a usvoji se ovaj amandman, doći će do određenih nejasnoća ili zabuna. Onda će po usvajanju ovog amandmana, što je nadležni odbor na osnovu izveštaja pojedinih članova usvojio, opštine, odnosno lokalne samouprave koje su u Autonomnoj pokrajini Vojvodini imati više, jer nije precizirano da li se to samo u Autonomnoj pokrajini Vojvodini odnosi na lokalnu samoupravu ili je lokalna samouprava plus Autonomna pokrajina. Znači, to bi u zbiru bilo 10%, prosto sabiranje, tako da treba precizirati.
S druge strane, prednost ovoga bi bila u samoj činjenici da bi mogla namenski sredstva da se opredele privatizacijom malih preduzeća. Ne bi bilo nikakvih problema u sklopu ovog zakona da se kaže da 30% ili do 40% od imovine prodatih malih preduzeća pripada lokalnoj samoupravi, ali namenski opredeljena za unapređenje komunalne infrastrukture. Ovako se to radi otprilike, opredeljuje se 5%, koja nemaju u zakonskom aktu, a niti predlogom amandmana unapred predodređen cilj, jer ako se da 5%, a ne kaže se namena, namena je neka opšta definicija da je to za unapređenje privrede u lokalnoj samoupravi. Onda to može da dođe na osnovu iskustva sami znamo, može da dođe do određenih zloupotreba ili nenamenskog trošenja, jer je to širok pojam. U ovom slučaju jasno bi se priciziralo za šta bi ta sredstva koristila lokalna samouprava.
Druga stvar koja u ovom zakonu nije jasno isprecizirana, a to je javnost sprovođenja ovog programa. Jeste u onom delu gde se predlaže zakon o radu agencije rečeno da agencija podnosi najmanje dva puta godišnje izvšetaj Vladi. Ovo nije neki krupan propust da se ne bi moglo ispraviti. Možda bi bolje bilo da stoji, pošto svi znamo kakvom će brzinom u ovoj godini na početku ići privatizacija, da stoji najmanje dva puta u roku od tri meseca. Podrazumeva se da je naravno najmanje dva puta godišnje, da može da se brani ova primedba od strane Vlade, da se kaže - možemo mi svakih mesec dana ili svakih 15 dana, ali da ne bude nejasnoća, najbolje je to ugraditi u zakon.
Kada je u pitanju javnost možda bi bilo dobro da se pri metodu prodaje ili načinu prodaje javnom aukcijom jasno u zakonu precizira koja je početna cena prodaje, da to bude početna cena javnom aukcijom, da bude najniža procenjena vrednost kapitala. Evo zbog čega. Da ne bi bilo logikom stvari i da se kaže - pa valjda neće ići nižom cenom, postoji jedna opasnost da se sumnja u prodaju koja se vrši javno aukcijom ili prostije rečeno licitacijom, što je u svakom slučaju isto, da početna cena bude najmanja procenjena vrednost ukupnog kapitala. Nešto što i te kako može da se precizira u ovom predlogu zakona to je metodologija procene vrednosti preduzeća. Dobro je što se ne daje toliko ovlašćenja ili mogućost manipulacije od strane preduzeća, što je Vlada oročila rok kada preduzeća moraju dostavljati inicijativu, a još je bolje što bez obzira da li oni pošalju inicijativu Vlada, odnosno Agencija ostavlja sebi mogućnost da izvrši privatizaciju. Da bi bilo sve jasno, mora se tačno navesti metodologija procene vrednosti, da li je to prihodni metod, da li je to neto vrednost, da li ulazi u to, ali jasno u zakonu reći , pošto je i Vlada sama predvidela inicijativu u vidu jednog prospekta, da ne ostavlja nikakve sumnje.
Što se tiče socijalnog dela, mora Vlada da uradi socijalni program. Ne možemo mi da gledamo i da se oslonimo na samu činjenicu da će preduzeća uraditi socijalne programe. Nisu sva preduzeća sa kojima raspolaže ova država Srbija i koja treba da se privatizuju u rangu i po bogatstvu jednaka Naftnoj industriji Srbije ili onim preduzećima koja se bave proizvodnjom i prodajom mineralne vode. Znamo u kakvoj je situaciji privreda, a sa druge strane mi, srpski radikali, smo jasno rekli da je loša strana ovog predloga zakona to što ova vlast sprovodi zakon i ne govorimo mi srpski radikali, nikada napamet, niti nam pada na pamet da na ovome zarađujemo jevtine političke poene. Govorimo na osnovu dokaza.
Evo vam najbolji dokaz: prilikom privatizacije Beočinske fabrike cementa javnost je do detalja bila upoznata kakave su sve afere potresale prodaju ili nagoveštaj da će se Beočinska fabrika cementa prodati Francuskoj kompaniji.
Nemojte misliti da mi srpski radikali sumnjamo u to. Te sumnje su prvenstveno kada je u pitanju Beočinska fabrika cementa unutar DOS-a. Zar nisu pojedini lideri i pojedine članice DOS-a osporavale prodaju Beočinske fabrike cementa. Da li je argumentovano ili nije - to će vreme pokazati. To ćemo da vidimo.
Najveća sumnja je u činjenici, bez obzira koliko su čisti pregovori i čiste namere Vlade, da je ministar stisnut argumentacijom pojedinih članica DOS-a pribegao blago rečeno malo neistini. Rekao je - to je naša obaveza. Ta obaveza je nastala kod prethodne vlade. Prethodna vlada je potpisala ugovor. Mi moramo ispoštovati potpisani ugovor.
Čak se išlo i do toga, a radi istine ne mogu da tvrdim da je to ministar izjavio, ili toliko daleko da su rekli - dr Vojislav Šešelj je potpisao. To nije bila istina. Mogli ste ministre da se branite nekim boljim argumentima. Mogli ste, ako ništa drugo, radi istine da kažete da prethodna vlada nije potpisivala nikakav ugovor, a pogotovu da nema parafa od strane potpredsednika tadašnje vlade dr Vojislava Šešelja.
Ali, pritisnuti uticajem vaših koalicionih partnera vi ste morali zarad nekog mira, ne znam kakv je to mir, da pribegavate i nekim neistinama. Pokazalo se da na prvom predmetu privatizacije počinjete da pričate ono što nije istina. Iako je, ponovo kažem, sve najčistije, ostavlja sumnju zbog činjenica koje se odvijaju oko prodaje Beočinske fabrike cementa da tu nisu, što bi narod rekao, čista posla.
Nema nikakvih problema izaći za ovu govornicu, gospodine ministre, i ispričati priču gde na prvo mesto stavljate svoje dobre namere. Između dobrih namera i krajnjeg rezultata, krajnjeg cilja, uvek se nalazi nešto što niko ne bi želeo, a to je lični profit, lična zarada. Toliko se kunete lično u svoje dobre namere, u dobre namere vaših saradnika, obrazlažete i to potkrepljujete vašim razlogom, to vraćanje iz inostranstva, ali je još falilo, gospodine ministre, da se zakunete u prugu Šamac-Sarajevo ili u Titovu štafetu pa da vam poverujemo.