Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, poštovani građani Srbije, kao što vidite poslanici SRS učestvuju u svim javnim raspravama u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Ovo želim samo da kažem da se ne bi stekao pogrešan utisak, kako opozicije u Narodnoj skupštini Republike Srbije nema. Ja bih rekao prava i jedina opozicija u ovom trenutku je SRS i mi dajemo maksimalni doprinos u ovim javnim raspravama.
Da bi jedno društvo ili država mogla uspešno da se razvija, potrebno je da ulažu u infrastrukturu, u puteve, tunele, železnicu i sve ono što predstavlja dobre preduslove za kvalitetan život. Dva su načina finansiranja tih objekata, jedan je iz sopstvenih sredstava, a drugi je iz kreditnih aranžmana.
Danas u svetu skoro da ne postoji nijedna država koja nema svoj javni dug. Istina, postoje dve, veoma male države i možda se može pronaći još neka, a to je Makao i Istočni Timor. Makao je polukolonija Kine do 1999. godine, bila je portugalska kolonija, ona nema javni dug. Osnovna delatnost tamo su kockarnice iz Las Vegasa, dolaze, pošto je kocka u Kini i u Hong Kongu zabranjena. To je raj za kockare i oni uglavnom od toga žive. Istočni Timor od turizma i još poneka država može se pronaći u svetu koja nema javnog duga, a sve ostale imaju.
Interesantno je da javni dug Japana iznosi 223% njihovog domaćeg bruto proizvoda i trebalo bi da rade dve godine, dve koma dve godine da bi taj dug odužile.
Interesantno je, da takođe naglasiti da javni dug SAD iznosi 20 biliona američkih dolara. Oni jesu veliki dužnici i to po glavi stanovnika njihovog stanovnika iznosi 61,5 hiljadu dolara, ali njima nije problem iako su toliko zaduženi i to u ukupnom javnom dugu na svetskom nivou iznosi jednu šestinu, a Japan zauzima negde oko jednu trećinu njihov javni dug. To za SAD nije neka ozbiljna prepreka, jer one taj dug ne moraju ni da vrate. Mogu da štampaju dolare, plasiraju ih u druge zemlje gde oni naprave veštačku potražnju i oni će se lako s tim izboriti.
Interesantno je za naše uslove napomenuti da bivše članice SFRJ, Slovenija i Hrvatska spadaju u zaduženije zemlje u EU. Možda bi javni dug Srbije bio znatno veći da SRS ne vrši pritisak od 2000.godine, pa i danas da se odustane od puta ka EU i mislim da je njihovo zaduživanje u dobroj meri proisteklo i koračanjem tim pogrešnim evropskim putem. Javni dug Hrvatske iznosi 81,5%, Slovenija je nešto manji.
Da bi mogli da uporedimo, i da kažemo, i da građani razumeju o čemu se danas radi, ja ću morati, ali u skraćenom obliku da pročitam, koje ćemo mi ugovore u danu za glasanje, odnosno skupštinska većina u danu za glasanje izglasati. To je zajam za rekonstrukciju i modernizaciju mađarsko-srpske železnice, auto-puta deonica Preljina-Požega, partnerstvo za lokalni razvoj, jačanje otpornosti lokalne infrastrukture, modernizacija poreske administracije, o tome ću ja nešto da govorim, unapređenje trgovine i saobraćaja, unapređenje usluga elektronske uprave i finansiranje javnog sektora..
Znači, imamo osam ugovora, odnosno osam kreditnih zaduženja i to je milijardu 433 miliona dolara i 431 miliona i 100.000 evra što ukupno iznosi negde oko milijardu i 710 miliona evra. Ukupan javni dug države Srbije na današnji dan iznosi negde oko 23 milijarde i 560 miliona evra, od toga je javni državni dug, odnosno centralni dug 23 milijarde 214 miliona i negde oko 346 miliona negarantovanog duga za javna preduzeća jedinica lokalnih samouprava i možda javnih preduzeća čiji je osnivač Vlada.
Kreditna sredstva, znači u ovom iznosu koji sam rekao već će se povući od kineske Export-Import banke, Evropske investicione banke 2, Kineske banke 2, Međunarodne banke za obnovu i razvoj 3 i Banke za razvoj Saveta Evrope 1. Nekada je javni dug Srbije iznosio 72% BDP, a sada oko 51%. Vrlo često pozicija kritikuje bivši režim da su se zaduživali po skupim kreditima i to je tačno, ali su onda i kreditni uslovi bili nešto drugačiji. Mi sada imamo reprogram kao što građani Srbije uzimaju kod stranih banaka kredite da bi otplaćivali prethodne, to je i sad slučaj.
Zaduženje, a malo smo mi to izračunali po stanovniku za ovaj kredit i razumemo mi da je ministar juče rekao i znamo, pročitali smo predloge ovih sporazuma, da se ta kreditna sredstva neće dobiti u jednom danu, ali kada budemo povukli sva ta kreditna sredstva to će biti 243 evra po stanovniku, odnosno 254 po biraču u Srbiji. Vidite da je ovde mala razlika između duga po glavi stanovnika i po biraču. To ukazuje da imamo problem u strukturi stanovništva od jedan dan do 18 godina. On će biti još izraženiji. Vrlo često i predsednik države i Vlada Republike Srbije i vi kolege narodni poslanici, iznosite činjenicu da Srbija ima najjeftiniju radnu snagu. Na žalost, to je tačno. E, zbog toga što imamo najjeftiniju radnu snagu u poslednje vreme sve više građana Srbije, pogotovo kvalifikovanih zanatlija i stručnih radnika odlazi iz Srbije za nešto bolje plaćenu satnicu u zemlje zapadne Evrope i druge zemlje sveta. Jednom kada neko ode i oseti te finansijske uslove da su nešto bolji, teško će doneti odluku za povratak bez obzira koliko mu Srbija bila na srcu. Na ovom planu mora mnogo više da se radi nego što se radilo do sada.
Da ne bi došli u jednu situaciju kao što je to bilo pre nekoliko godina, da se država Srbija ju jednoj sekundi zaduživala 92 evra, u jednom satu 331 hiljadu i 200 evra, a u jednom danu 7,9 miliona evra. Moramo povesti računa. Uzimati kredite – da. Naći optimum, a posebnu pažnju obratiti kod izbora izvođača tih radova, a o kvalitetu da ne govorimo. Znači, kvalitet izvedenih radova ili usluga, a pošto ovde imamo kredite za usluge, moramo sa pažnjom najboljeg domaćina pratiti, što do sada nije bio slučaj, a posebno je to izraženo tamo gde se kao nadležni ministar pojavljuje gospođa Zorana Mihajlović. I, da ne ispadne da mi radikali nešto imamo protiv gospođe Zorane Mihajlović, sećate se da je kolega Đorđe Komlenski govorio o rehabilitaciji puta Obrenovac-Ub, a ja mogu da vam potvrdim pošto povremeno prolazim putem i uključujem se na Ibarsku magistralu u Ćelijama put od Nepričave do Lajkovca kao da je rađen pre Drugog svetskog rata, a ne da je prošle godine rađena nekakva rehabilitacija. Vozilo kada prolazi kao da je na nekim skakaonicama. To se ne sme dozvoliti, to ne sme tako da bude.
Zbog korektnosti i objektivnosti, ja ću samo da vas podsetim, kakva je bila zaduženost po dosadašnjim vladama.
Vlada Zorana Đinđića je preuzela, zatekla javni dug od 14,6 milijardi, ostatak, posle 2003. godine, Zorana Đinđića i Zorana Živkovića 11,02%. Smanjio se javni dug. Ali, treba imati u vidu činjenicu – privatizaciju. Privatizaciju koju su oni izvršili i gde je naravno rasprodato sve što je vredelo i što je bilo ozbiljan potencijal za ubrzan ekonomski razvoj Srbije. Ovo što je smanjenje javnog duga, to je statistički podatak, ali to nije prava istina.
Vlada Vojislava Koštunice od 2004. do 2008. godine, dakle 11,02, 8,78 milijardi duga i ovde se javni dug smanjuje, ali privredni potencijal, posebno u realnom sektoru, značajno opada.
Vlada Mirka Cvetkovića 8,78 milijardi izlazi na 15,4. Ovde je zaduženje, čini mi se, bilo najveće.
Privredni potencijal se nije razvijao, javni dug se povećavao, iznošenje finansijskih sredstava iz Srbije je bilo ogromno. Ovde se barata o nekim ciframa nismo uspeli da ih proverimo, negde čak i oko 50 milijardi da je izneto u vreme Vlade Mirka Cvetkovića.
Vlada Ivice Dačića nasledila je dug od 15,4 milijarde po završetku njegovog predsednikovanja u Vladi 20,6 milijardi, i posle Vlada Aleksandra Vučića, sada ne pravimo tu presek, 20,6, a 24,2 milijarde.
Sad kada je u pitanju javni dug on se vrlo često dovodi u vezu sa BDP po glavi stanovnika i u apsolutnom iznosu. Samo po sebi to ne može da da pravu sliku u kakvoj situaciji se mi nalazimo, i znate i posmatrate svog komšiju koji duguje možda 20.000 za komunalne usluge i on se mnogo više sa tim bori i mnogo je teže da to otplati, nego nekom ko duguje 100.000 dinara, zavisi da li je zaposlen, kakva su mu primanja itd. To ne može da bude nešto što je mnogo realno.
E sad, naš javni dug se smanjivao procentualno u odnosu BDP, ali treba imati u vidu da privredni subjekti u Srbiji, tretman domaća firma, ali strani kapital, imamo nekoliko ozbiljnih izvoznika i to verovatno u dobroj meri utiče na procentualno smanjenje javnog duga.
Kakva je situacija po pitanju javnog duga u zemljama, članicama EU? Pa, njihov prosečan javni dug je oko 81% u odnosu na BDP na nivou EU, s tim što je tu ogromna razlika i videli su da je Grčka možda druga ili treća zemlja, odnosno druga po zaduženosti, ona utiče na taj negativni prosek dok Nemačka ima znatno manji dug, pa onda je taj prosek na tom nivou koji jeste.
Sad bih nešto da kažem vezano za modernizaciju poreske uprave.
Modernizacija poreske uprave je potrebna i neophodna, ali mi sa modernizacijom poreske uprave pokušavamo još od direktora, sećate se onog Slovenca Simića, neki pomaci su tu napravljeni, ali to nije dovoljno.
Poreska uprava nam nekako dođe kao protočni bojler za punjenje budžeta. To je institucija koja vrši naplatu javnih prihoda i to je neophodno, to mora tako da bude.
Međutim, poznato nam je da u kadrovskom smislu se pokušavaju sprovesti neke reforme u poreskoj upravi, a ja bih rekao da to neće dati dobre rezultate, kako u pogledu naplate javnih prihoda, tako možda i u pogledu korektnosti prema poreskim obveznicima, odnosno građanima Srbije. Pa, će mesto iz kojeg ja dolazim, Ljubovija, ima jednu mesnu zajednicu, udaljenu oko 40 kilometara od sedišta opštine, u tom mestu je rođen i naš bivši kolega i potpredsednik Narodne skupštine Konstantin Arsenović, ono je udaljeno 40 kilometara, a dalje Ljubovija od Loznica, gde će biti sedište filijale poreske uprave, naknadno 70 kilometara. To je 110 kilometara.
Da bi sada jedan poreski obveznik dobio neku potvrdu koja mu je neophodna, da bi registrovao vozilo, da bi izvršio neku drugu poresku transakciju, on mora da ode do Loznice. Moguće je i elektronskim putem da, a sada se to već naziva odeljenje za neke posebne poslove, da se uputi taj zahtev, ali on mora otići da preuzme taj akt ako mu je neophodan u kraćem periodu ili da čeka sedam dana da to dobije putem pošte. To nije dobro i mi ne bi trebali na takav način da vršimo reformu poreske uprave.
Poreska uprava bi trebalo da vrši jednu drugu vrstu kontrole, a to do sada nije radila, čini mi se, ni naša Centralna banka, NBS, kontrola iznošenja profita stranih kompanija, pa je samo u 2014. godini od naših građana Srbije, banke su uzele, ja bih rekao, otele, 1,9 milijardi evra na ime kamata i drugih usluga. To nisu u pitanju rate, nego kamate i druge usluge koje one naplaćuju, a javno su prikazale prihod, odnosno dobit od 19,4 miliona evra. To je samo 1% od onoga što su one inkasirale.
Tu poreska uprava treba da izvrši jednu ozbiljnu transformaciju i jedan drugačiji odnos prema tim privrednim subjektima.
Mene raduje činjenica…