Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/8299">Sreto Perić</a>

Sreto Perić

Srpska radikalna stranka

Govori

Poštovane kolege narodni poslanici, u žurbi, u jurenju nekog sistema evropskih vrednosti, uništili ste potpuno sistem srpskih vrednosti. Danas u ovoj sali, u ovom parlamentu, koji ja iznad svega uvažavam zbog građana Srbije koje mi predstavljamo, kao da biramo sudiju suda za prekršaje u Ljuboviji ili možda sudiju Osnovnog suda u Loznici, a ne da biramo sudiju Ustavnog suda.
Zaista, u ovoj temi nema ni politikantstva ni politiziranja, podsetiću vas na Ustav, ali gospodo demokrate, i vi i DOS u bilo kojem agregatnom stanju, kako to voli da kaže kolega Zoran Krasić, niste tvorci Ustavnog suda. Naime, Ustavni sud u Republici Srbiji postoji od 1963. godine, kada je u aprilu donet Ustav i predviđen Ustavni sud Srbije, a potom Zakonom o Ustavnom sudu u decembru iste godine potvrđen. Znači, postoji od tada, samo vi sada uvodite neke novotarije u ovaj izborni sistem sudija Ustavnog suda.
Činjenica je da je od deset delova Ustava jedan isključivo posvećen Ustavnom sudu, i to šesti deo. Peti deo zajedno obrađuje i govori i o Narodnoj skupštini, i o predsedniku Republike, i o Vladi, i o državnoj upravi, i o Zaštitniku građana, i o Vojsci Srbije, i o sudovima i o Visokom savetu sudstva. Sve je to u petom delu, a šesti deo Ustava govori samo o Ustavnom sudu. Činjenica je da se sudije Ustavnog suda biraju na devet godina i nijedan drugi organ ili izbor nije na devet, svi se biraju na kraći vremenski period. Pa valjda bi, ako ništa drugo, to trebalo da uozbilji situaciju.
Pošto su kandidati (dva, a biraće se jedan) apsolutno nepoznati ne samo široj javnosti, nego i stručnoj pravničkoj i pravosudnoj javnosti i narodnim poslanicima, možda bi predsednik Republike, svojom ulogom kao predlagač, da sedi ovde i da je obrazložio njihove biografije i predložio te kandidate, učinio ovaj posao bar delimično ozbiljnijim, ali je ovo zaista skandalozno i ne liči ni na šta.
Izražavam sumnju da ćemo jednog dana, kada neko od ovih sudija bude podneo ostavku, dozvoliti možda izbor sudija Ustavnog suda SMS porukama, a to će onda, složićete se, verovatno ličiti na "Farmu". Ne dozvolite, drage kolege, da od ozbiljne državne institucije, kojoj i Ustav posvećuje ozbiljnu pažnju, pravimo cirkus.
Postoji ukupno 15 sudija Ustavnog suda. Pet bira predsednik Republike na predlog Narodne skupštine od deset, a pet bira Narodna skupština na predlog predsednika Republike takođe sa liste od deset. Onda imamo situaciju da su od tih deset verovatno svih deset izbor predsednika Republike. Treću trećinu ili još pet sudija Ustavnog suda bira Opšta sednica Vrhovnog kasacionog suda na predlog od deset od Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca.
Setite se kako nam je tekla izborna procedura opštih sudija. Takođe u najvećoj meri uz direktno učešće DS-a i još nekih stranaka koje podržavaju sada Vladu. Elem, imamo jedan predsednički ustavni sud što, složićete se, sigurno nije dobro.
Ustavni sud treba da odlučuje o mnogim situacijama. Neko pre mene je govorio da bi voleo da zna šta kandidati misle o određenim stvarima kada je u pitanju izbor sudija Ustavnog suda. Ja bih voleo da znam šta ova dva predložena kandidata misle o haškim pritvorenicima, a član 13. našeg Ustava govori koje su obave države Srbije prema našim građanima u inostranstvu. Oni se takođe nalaze u inostranstvu i voleo bih da znam šta kandidat predložen za sudiju Ustavnog suda misli o tome.
Zatim, šta misle kandidati o neposrednoj primeni zajamčenih prava? Veliki broj članova Ustava definiše ljudska i manjinska prava. Neka se čak direktno primenjuju na osnovu Ustava, neka prava mogu da se povećaju na osnovu nekih drugih zakona. Šta ovi kandidati misle o tome?
Da pomenem imena Sabahudina Tahirovića i Envera Nikšića. Zaista neću da čitam biografije, to su mnoge kolege učinile pre mene. Tu skoro da nema ništa ni da se pročita. Ne bih lično da vređam te ljude, možda su dobri rekreativni sportisti, možda su solidni pravnici, ali zasigurno kroz svoju životnu karijeru nisu ničim stekli poverenje, bar poslanika SRS-a, da bi u Danu za glasanje mogli da im ukažu poverenje.
Vrhunac jednog pravnika bi mogao da bude sasvim sigurno izbor za sudiju Ustavnog suda i član 168. je definisao, doduše uopšteno, ali to može da se prevede na svaki konkretan slučaj, šta bi jedan sudija Ustavnog suda trebalo da ispunjava.
Vidite, čak i Nata Mesarović, kada su je pitali da li ima opstrukcije od strane Opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda za izbor onih pet sudija koje oni imaju pravo da biraju, kaže – ne, mi ne činimo to. Ali, prema njenim rečima, imenovanje sudija Ustavnog suda je jako odgovoran posao i moraju se utvrditi kriterijumi za predlaganje kandidata za sudije Ustavnog suda, jer, kako je navela, to moraju biti dokazani profesionalci iz oblasti pravne nauke. Zasigurno, mogli su da se zovu i sasvim drugačije, ovi ljudi, ovi kandidati ne ispunjavaju te uslove jer nikom nisu poznati.
Ali ima još jedna stvar koja je interesantna i koja odslikava koliko je ukupna ova aktivnost ogoljena i koliko se pristupilo neozbiljno. Saglasnost o prihvatanju kandidature (da ne gubim vreme, da ne čitam to) i kod jednog i kod drugog kandidata je apsolutno ista, samo su potpisi i imena različiti. Na šta to ukazuje? Da je neko drugi možda i mimo njihove volje to uradio. Ali to nije ni bitno, samo malo karikiram stvar. Oni su prihvatili i, otprilike, dobićemo još jednog sudiju Ustavnog suda - ne stručnog, nego poslušnog.
Ovo ne može da bude partijski sud, ovo je Ustavni sud države Srbije, i u njemu moraju da sede najbolji pravnici, pre svega, jer položen pravosudni ispit nije uslov za sudiju Ustavnog suda, ali stručni kvaliteti jesu preduslov. I, kada bismo birali takve sudije Ustavnog suda, onda ne bismo imali odluke Ustavnog suda za jednokratnu upotrebu. A najbolji primer odluke Ustavnog suda za jednokratnu upotrebu jeste odluka od 21. maja ove godine, vezana za određene odredbe Zakona o lokalnim izborima.
Kad bi se sad doslovno to trebalo ispoštovati, i ne znam da li bismo mi mogli ovo da polemišemo s nekim od sudija Ustavnog suda, ja ću biti saglasan da tamo možda i sedi neko ko je stručan i mogao bi dobro da obavi tu ulogu, ali pre svega mi se čini da mu je poslušnost jača vrlina od stručnosti, te na osnovu toga i jeste došao na tu funkciju, onda bismo mogli sad da kažemo da su svi odbornici u lokalnim samoupravama izabrani na izborima 11. maja 2008. godine izabrani, odnosno da je njihov izbor poništen ovom odlukom Ustavnog suda, jer mi nije poznato da je ijedna lista koja se pojavila na tim izborima ispoštovala ono što je sad zabranjeno, odnosno stavljeno van snage odredbom člana 47. Zakona o lokalnim izborima.
Da ne govorim o praktičnim problemima tamo gde je nekoliko političkih stranaka ili drugih organizacija izašlo na izbore, pa su imali koalicioni sporazum. Kako sad da se to reguliše? Nije moguće menjati nešto što je u određenom momentu odslikavalo volju građana Srbije. Podsećam još jednom, sa ovakvom odlukom Ustavnog suda to mi liči kao da neko upiše fakultet političkih nauka, polaže ispite po programu tog fakulteta i, kad diplomira, dobije diplomu fakulteta stranih jezika.
Da li je to moguće? Da li bi ikom normalnom to palo na pamet da uradi? Ne bi, ali Ustavnom sudu je palo na pamet da donese takvu odluku, gospođo Kolundžija, znate da je to tako. A tek predsednik Ustavnog suda jeste osoba koja, na osnovu onog što čini posle izbora za predsednika Ustavnog suda, sigurno nije dostojna te uloge. Zato je SRS podneo inicijativu za njenu smenu, jer ona ne zaslužuje, ne da predstavlja Ustavni sud, ona ne zalužuje da ima bilo kakvu sudijsku funkciju. Hvala vam.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Jelašiću, vi ste najbolji primer, mada nemam nameru lično s vama da polemišem, da svaki kapital ima cenu, pa i vaš. Srpski narod bi vas zapamtio kao čoveka koji je podneo ostavku, što je danas kod nas veoma retko, ali, da niste prebrzo stekli onaj kapital i da ste smogli snage da kažete zbog čega vi to podnosite ostavku, ostali biste možda upamćeni i kao dobar čovek.
To što ste vi podneli ostavku, mi za tim ne žalimo. Smatram da svoju ulogu niste dobro obavili, iako se vi i danas, tumačeći izmene i dopune Zakona o NBS, nekako nonšalantno ponašate. Guverner bi morao da unese tu malo više žestine, da objasni neke stvari, da dokaže da je u pravu. Vi se hvalite – stabilnost cena je u maju bila ovolika, odnosno rast cena na malo je bio ovoliki, u junu ne očekujemo mnogo veći... Ne veruju građani Srbije statistici. Da li vi odlazite u prodavnicu, da li vidite koje su tamo cene? Ako niste do sada išli, otiđite ponekad pa ćete videti da ono što pričate ovde, a što vama statistika servira, nije mnogo povezano s istinom.
Monetarna politika je takođe nešto čime se ne možete pohvaliti, ali i ovaj zakon ima puno nedorečenosti, nejasnih stvari. Na dobar način je to objasnio kolega Stevanović. Zakonom se predviđa da će viceguvernera biti od dva do četiri. Da li je ovo poslovnik, da li je ovo neki pojedinačni akt bivšeg guvernera ili guvernera Narodne banke uopšte ili zakon koji bi morao precizno da definiše kako i na koji način treba postupati?
Član 12. ovog predloga zakona je definisao koji su organi Narodne banke i kaže da su to Izvršni odbor, guverner Narodne banke i Savet guvernera. Ovaj redosled u članu 12. bi trebalo da ima neki značaj i težinu, ali videćete, novim predlogom člana 17, da nema.
On kaže da, ako zbog sprečenosti njegovih članova (članova Izvršnog odbora), a inače, članovi Izvršnog odbora su guverner i viceguverneri, samo ne znamo da li dva ili četiri, pa će Izvršni odbor ukupno imati tri ili možda pet članova, a članom 15. je rečeno da, ako nisu prisutna tri člana, Izvršni odbor ne može da donosi nikakve odluke. I onda se u članu 17. kaže – ako iz bilo kojih razloga nije bilo moguće održati sednicu Izvršnog odbora, onda će guverner da donese odluku, pa će obavestiti na sledećoj sednici Izvršni odbor, pa će ta odluka biti ili ukinuta ili verifikovana.
Ali, ako pogledamo šta su nadležnosti Izvršnog odbora, guverner to pravo uzme za sebe i donese neke odluke, a neke odluke kratkoročno traju, traju manji vremenski period i svejedno je šta će posle o tome Izvršni odbor da kaže ako je doneta odluka od strane NBS, pa je umesto Izvršnog odbora to uradio guverner, da se ovoliko ili onoliko deviza u toku jednog dana proda, da li će to biti prodaja organizovanih deviza iznetih na devizno tržište onog momenta kada neko od tajkuna u Srbiji treba da plati određenu fakturu prema inostranstvu i posle Izvršni odbor potvrdi ili ospori tu odluku, šta smo dobili? Nismo dobili ništa.
Ovo je vrlo neozbiljan pristup. Trebalo bi da budete malo korektniji prema onome ko će da dođe u narednom periodu. Verovatno jeste imali mnogo pritisaka i zbog toga niste ni hteli da kažete pravi razlog podnošenja ostavke, ali ne zbog toga da ste sve ono što ste stekli za kratko vreme opravdali i pokazali da je to na način koji su propisali zakoni pravnog sistema države Srbije. Onda biste mogli da kažete – podnosim ostavku zbog toga i toga. I to bi bilo dobro, ne zbog vašeg naslednika, nego zbog građana Srbije, koji bi u narednom periodu imali ozbiljnog guvernera.
Neću reći da vi to niste. Činjenica da ste rekli da sedam godina nije usvojen Statut NBS, koji ste uputili ovde, vas kvalifikuje da ste malo i ozbiljan čovek, jer ste rekli ono što SRS govori deset godina u kontinuitetu. Skupštinska većina radi uglavnom ono što predloži Vlada i radi za račun i u interesu Vlade Republike Srbije, a ništa u interesu građana Srbije.
Ovo neće moći ovako večno trajati. Vi ste dobar primer. Bio bi dobar predlog da predsednik Skupštine jednom pozove premijera i sve ministre ovde i da svi oni koji budu seli u prvi i drugi red, okrenuti leđima prema predsedavajućem, u istom danu podnesu ostavke, jer bi to bio najbolji spas i rešenje za građane Srbije. Hvala vam puno.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Jelašiću, nemate nijedan razlog da kažete da ste šest godina radili bez politike. To, naprosto, nije tačno. Jer, da politika nije imala uticaja, vi sigurno ne biste ni bili guverner ovih šest godina, nego biste radili sasvim nešto drugo.
Kada ovo kažem, nemam nameru ni na koji način da vas diskvalifikujem kada u pitanju vaša stručnost, ali, prosto, moramo da se složimo da politika ima određeni uticaj. Stoga se i amandman na član 1, koji je podneo SRS, kada smo rekli da NBS nije i ne može biti nezavisan, potpuno potvrđuje i preko člana 30, odnosno člana 27. osnovnog Zakona o Narodnoj banci.
U stavu 3. člana 27. se kaže: ''Guverneru koji je podneo ostavku, funkcija prestaje izborom novog guvernera''. Ovo je apsolutno neodređen rok. To može da traje do isteka šest godina, koliko je sada predviđeno da traje mandat guvernera NBS. I ovde je, kao što je za viceguvernere predviđeno da njihova funkcija prestaje nakon prihvatanja ostavke, odnosno najduže šest meseci od dana podnošenja ostavke, saglasno tome, trebalo predvideti takvu mogućnost i za guvernera NBS.
Ovde je još jedno pitanje zanimljivo, a vezano je za amandman koji smo podneli na broj viceguvernera. Vi kažete od dva do četiri, a mi smo predložili da bude četiri. Uvažavajući sve potrebe i značaj institucije centralne banke Republike Srbije, ne znamo kada se kaže – prestaje izborom novog viceguvernera... Šta ako smo imali u određenom momentu četiri viceguvernera, a jedan je podneo zahtev, prestala mu je funkcija ili iz bilo kojeg drugog razloga i, sada više ne želimo …
Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministar, dalo bi se zaključiti da je ovaj predlog zakona podneo određeni broj narodnih poslanika. Više su oni obrazlagali pojedine odredbe ovog zakona, nego što je gospođa ministar bila spremna da se upusti u analizu pojedinih odredaba.
Podneo sam amandman na član 25. Zakona o elektronskim komunikacijama, koji se odnosi na Agenciju za elektronske komunikacije. Ova agencija ostvaruje prihode i rashode, pa u članu 25. stav 3. kaže: ''Ukupni rashodi Agencije obuhvaćen finansijskim planom ne mogu biti veći od troškova potrebnih za uspešno ostvarivanje nadležnosti agencije'', iza ove zapete sledi određen nastavak, ''dok nepredviđeni izdaci ne mogu biti veći od 2% planiranih rashoda.''
Predložili smo da se brišu ove reči "dok nepredviđeni izdaci ne mogu biti veći od 2% od planiranih rashoda".
Međutim, Vlada nije bila spremna da prihvati taj amandman, navodeći da to nije precizirano na 2%, nego, do 2% od ukupnih troškova.
Da bi oni bili potpuno jasni i precizni, dalje kažu u nastavku svog obrazloženja zbog čega se amandman ne prihvata, da postoji dvostruka kontrola utrošenih sredstava, jedna je da će to kontrolisati Vlada, a druga je da će Državna revizorska institucija vršiti kontrolu, pa kažu da je mogućnost zloupotrebe veoma mala.
Mi u SRS pokušavamo da ni u jednom momentu, ni u jednom segmentu raspolažući društvenim sredstvima, odnosno sredstvima koja su sredstva građana Srbije, ne dozvolimo nijednoj državnoj instituciji, pa ni Agenciji za elektronske komunikacije, da može neplanirano da koristi ta sredstva. Uzalud je bio pokušaj da vi objasnite da u ovom zakonu ne piše to na šta su poslanici SRS ukazivali, i to, sasvim argumentovano.
Voleo bih da povodom ovog amandmana prokomentarišete i da navedete svoje razloge zbog čega ovaj amandman nije prihvaćen. Hvala. (Aplauz)
Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministar, SRS ne da ne podržava reforme, nego se zalaže i insistira na sprovođenju reformi i mi na tome već preko 10 godina u kontinuitetu radimo. Ne želimo da pređemo ni preko onih deset godina pre 2000. godine i kažemo da se već duži niz vodi jedna negativna selekcija u sistemu pravosuđa.
Jedan određen broj kolega jeste govorio da ovo nije politički zakon, da je on čisto stručne, odnosno pravne prirode. Apsolutno se slažem. Po definiciji jeste to tako. Međutim, drage kolege, ovaj predlog zakona vrvi od politike i moja je namera da vam u svom izlaganju pokažem da je to tako. Videćete da ovo više liči na neki podzakonski akt, poslovnik, nego na sam predlog zakona.
Gospođo ministre, vi ste dama i trudim se da budem džentlmen, moram da istaknem sledeće, jer želim da polemišem sa vama i da vas ubedim da niste dovoljno i stručno dali Predlog zakona o sudskim veštacima. Ovde redovno prisustvujete kada ste ovlašćeni predstavnik u ime Vlade. Sećam se 2008. godine, 28. i 29. decembra kada ste bili tu, mi to uvažavamo. Ne želim da osporim vaš stručni kapacitet, ali ovo što je dato kao predlog zakona, imam apsolutno puno pravo da kažem, u ime građana Srbije, u ime sudija, u ime tužilaca, u ime časnih veštaka, da je bilo krajnje vreme da se malo umešate u svoj posao. Ovo je apsolutno prazno. Ići ćemo po pojedinim odredbama i pokazati da je to tako.
Kolega Čikiriz je izneo jedno stanje kada su u pitanju veštaci i zaista mi ne pada na pamet da kažem da je to pravilo. On se potrudio da pronađe izuzetne slučajeve, koji ukazuju na to. Takvih ponašanja imamo u svim strukama. Ali, nakon ovoliko njegovih dilema smatram da vaša poslanička grupa, odnosno deo poslaničke grupe kojoj vi pripadate, ne bi smela, jer će vas neko sutra pitati, govorili ste jedno, glasali ste za potpuno drugo, ne bi trebalo da poverenje da ovom zakonu.
Član 8. kaže: ''Fizičko lice može obavljati veštačenje pod uslovom da je upisano u Registar veštaka.'' Nema potrebe za tim. Narodni poslanik može da učestvuje u raspravi u načelu po određenim zakonskim predlozima ako je došao u Narodnu skupštinu. To se podrazumeva. Jedino tako može, ako je došao.
A člana 13. Predloga zakona o sudskim veštacima kaže: ''Rešenje o imenovanju veštaka donosi ministar. Rešenje iz stava 1. ovog člana osnov je za upis u Registar veštaka.'' Ovo je potpuno nepotrebno i ne treba ovde da stoji. Ali, to je manji problem.
Ajmo sada da utvrđujemo neke stvari, pa smo mogli i više puta, u tri ili četiri člana, da kažemo da može postupati samo ono lice koje je upisano u Registar veštaka.
Što se tiče člana 15, ovde ću vam pokazati da ovo ima karakter podzakonskog akta ili možda poslovnika o radu sudskih veštaka, gde se kaže: ''Veštak ima pečat pravougaonog oblika, veličine 4,5 h 2,5 cm, koji sadrži ime i prezime veštaka'' itd. Ovo nije trebalo da uđe u materiju Predloga zakona, a mnoge druge stvari, koje smo očekivali da ćemo da nađemo u Predlogu ovog zakona, ne postoje, uopšte. Nema kvaliteta. Nema naznaka o kvalitetu ljudi koji treba da postanu veštaci ili koji to već jesu.
Mi u SRS ne slažemo se kad su u pitanju bilo kakve licence za obavljanje nekih delatnosti. Podrazumevamo da prilikom školovanja, usavršavanja, stičemo određena znanja, određena znanja iz struke i možemo postati veštak ili nešto drugo ili ne možemo postati. Evo, sada će velika glavobolja nastupiti u Srbiji kod polaganja prijemnih ispita i niz drugih stvari, što je potpuno bespotrebno. Ali, vi, baveći se politikom, gurajući je tamo gde joj nije mesto, pokušavate i da napravite tako nešto, umesto da se puste da svi oni koji žele da se školuju na određenim fakultetima, određenim smerovima ili školama, to i upišu, treba imati jedan kriterijum koji bi bilo moguće objektivno utvrditi, na osnovu toga neko se kvalifikuje da ide dalje ili da, jednostavno, da se ispisuje sa tih škola ili fakulteta.
Slična je situacija i sa sudskim veštacima. Ne znamo kako i na koji način, kada budete odlučivali o sudskim veštacima, na osnovu koje argumentacije i kojih kvaliteta? Ne želim uopšte da sumnjam da vi nemate najbolju nameru da angažujete upravo najbolje prijavljene, odnosno da im vi date zeleno svetlo da se mogu baviti kao sudski veštaci, ali na osnovu čega vi možete da zaključite ko bi sutra dobar veštak?
U članu 16. stoji: ''Ministarstvo vodi Registar veštaka.'' U Registar veštaka se unose sledeći podaci: redni broj upisa, prezime i ime jednog roditelja, ime veštaka, njegovo prebivalište, adresa i telefonski broj. To sada ne bi bio nikakav problem da to stoji u nekom podzakonskom aktu, jer treba da postoji komunikacija između sudskog veštaka i suda, da ga može angažovati potrebno je da ima i neki kontakt telefon, ali ne može i ne sme to biti razlog za prestanak funkcije sudskog veštaka – ako on nije blagovremeno obavestio. Možda je imao jedan fiksni telefon ili mobilni, pa ga promenio, pa nije odmah obavestio, to se kaže u članu 17, a najkasnije u roku od osam dana, i to je razlog za prestanak njegove funkcije sudskog veštaka.
Imamo situaciju da narodni poslanici postavljaju Vladi i ministrima pitanja i da nikada ne dobijemo odgovor, da ne dobijemo odgovor u roku od mesec dana i niko ne snosi posledice za to. Ali, takođe, imamo i situacije da se pojedini sudski sporovi vode i duže od 20 godina, o tome će vam verovatno iz svoje dugogodišnje i bogate advokatske prakse govoriti moj kolega Petar Jojić, i tu nema nikakvih problema, a ovamo jedna banalna stvar se pojavljuje i to je jedan od razloga za prestanak funkcije sudskog veštaka.
Na osnovu svega ovoga se da zaključiti da je zaista vaš pristup Predlogu zakona o sudskim veštacima bio površan i nije pokazao ni najmanje volje da se nastavi reforma u pravosudnom sistemu.
Određene kolege su govorile, a to je, čini mi se, bio površan pristup, da imamo zastoj u Zakonu o sudskim veštacima od 23 godine. Apsolutno nije tačno. Kad bude prihvaćen ili usvojen ovaj predlog zakona, i ako kolega Čikiriz bude glasao za ovaj zakon, on će biti stavljen van snage, ovo sam se malo šalio, ali Vlada je uputila ovaj predlog parlamentu 28. maja 2010. godine, a stigao je u Skupštinu 31. maja. Danas je 10. jun, znači, kasnimo i zastoj je nekih desetak dana, nije zastoj od 23 godine. Onaj ko je, pripremajući se za ovu raspravu, čitao Predlog zakona i čitao još uvek važeći zakon, videće, prihvatam stanovište svih onih koji su govorili da postoje neke anahrone definicije, još su definisane neke društvene ustanove koje su bile uspostavljene Zakonom o udruženom radu, ali to je bilo 1989. i 1990. godine, da se promeni samo u tom delu, inače, postupak i ono što je suština ovog zakona – zasigurno je da su neka rešenja bolja u važećem Zakonu nego u Predlogu ovog zakona.
Imenovanje veštaka izvršiće se u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog zakona. Zašto godinu dana? Neko je i sa ovim rokom bio zadovoljan ili nije, mislim da bi to moglo da se uradi znatno ranije. Kaže se da će ministar raspisati oglas o imenovanju sudskih veštaka u roku od 90 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona. Verujem i znam da ste vi već sad snimili situaciju, možda ne vi, gospođo ministar, koliko nedostaje veštaka, koji su dostojni da vrše tu funkciju a koji nisu, dakle, vi imate potpuno jasnu situaciju vezano za ovo što treba da se desi, nego, jednostavno, potreba da se nađu oni o kojima ste vi govorili. Izražavam sumnju da sad možda neće biti dominantni ti veštaci koje ste vi navodili kao pojedinačne slučajeve, kojih je bilo verovatno u svim sudovima, ali će oni možda sada imati dominantnu ulogu u veštačenju, što ni u kom slučaju nije i ne sme biti dobro.
Bilo je dovoljno vremena da sagledate institut veštaka, o tome je na izvanredno dobar način govorila moja koleginica Gordana Paunović-Milosavljević, o veštacima koji su se pojavljivali u Haškom tribunalu i na koji način su oni demistifikovani, na koji način je njihova uloga obesmišljena. Da nam se to ne bi desilo, da ne bismo imali tribunalizaciju pravosudnog sistema u Srbiji, vi ste o tome morali da vodite računa i morali ste u ovaj predlog zakona da unesete odredbe koje bi apsolutno isključile bilo kakvu sumnju ili mogućnost zloupotrebe, ne vaše, naravno, nego zloupotrebe i čvrstog uvezivanja, s jedne strane sudija, advokata i sudskih veštaka.
Svakako spadam u red narodnih poslanika koji podržavaju potrebu da i veštaci, ako to čine sudije, tužioci, polažu zakletvu, jer smo i to imali u važećem zakonu. Doduše, kaže se da je to svečana izjava. Zbog čega je to sada izbačeno? Ne znam koliko bi ta zakletva popravila moral, popravila ljudski kvalitet kod tih veštaka? Ona u stručnom smislu ne znači ništa, ali očekujemo da bi bar u određenoj meri sigurno imalo pozitivnog uticaja.
Kakva nam je reforma pravosuđa mogli smo da vidimo iz činjenice da i Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca nisu dobro uradili predlog prilikom imenovanja sudija i tužilaca. Da se mi iskreno zalažemo za reformu pravosuđa ukazuje i činjenica, ne da je to učinila Evropska komisija, ne Venecijanska komisija, da smo mi prilikom rasprave i po osnovnim zakonima iz oblasti pravosuđa i prilikom izbora i imenovanja nosioca pravosudnih funkcija ukazivali da to što činite nije dobro.
Svakako, ne pada nam na pamet da osporimo izbor apsolutno svih sudija. Uvek će, ma kakva bila zakonska procedura i osnov za izbor nosilaca pravosudnih funkcija, biti sudija i tužilaca, kao što će biti i sudskih veštaka, koji će na moralan i dostojan način da obavljaju tu funkciju. Ma koliko mi probali da oskrnavimo neke vrednosti i da donosimo takve zakone koji u principu ne obezbeđuju to što je naša želja, oni će kao ljudi od moralnih kvaliteta, od dostojanstva, pokušavati da to obavljaju na dobar način.
Činjenica da je Ustavni sud doneo odluku takvu kakvu jeste, na nama, na članovima SRS, jeste da poštuje ne odluku Ustavnog suda, nego da poštuje odluke svih sudova.
Ovo me malo podseća na to kada bi neko ko upiše medicinski fakultet i školuje se i polaže ispite po programu medicinskog fakulteta, a kada završi da mu kažu – vi ćete sada biti diplomirani inženjer mašinstva. Isto na to podseća odluka Ustavnog suda vezano za mandate odbornika, pravljeno je i rađeno u skladu sa nekim trenutno važećim i zakonskim propisima i neki moralnim principima i u skladu sa pokušajem razvoja višestranačke demokratije, a odjednom imamo drugu situaciju.
Jednostavno, čini mi se da mislite da ćete najbolje očuvati svoje funkcije ukoliko zamutite baru do kraja, pa onda niko živ neće moći da se snađe i da bi protok vremena osigurao vama i kraj mandata. Još jednom, gospođo ministre, velika zamerka vama, što se niste umešali u svoj posao da ponudite pred ovim parlamentom jedan kvalitetniji zakon, to vam ne osporavaju samo poslanici Srpske radikalne stranke, to su argumentovano izneli oni koji su ozbiljno izvršili analizu ovog predloga zakona, a podržavaju inače Vladu čiji ste vi član, sve ono što nije dobro u ovom zakonu. Hvala. (Aplauz)
Dame i gospodo narodni poslanici, na sednici Odbora za nauku i tehnološki razvoj izdvojio sam mišljenje, vezano za Singapurski ugovor o žigovima i Konvenciju o evropskim patentima. Mi ne možemo da nadnacionalne sisteme, kada je u pitanju SRS, ne pogledamo sa kritičkog stanovišta. Možda ne bi bilo loše da kažemo da gospođa Branka Totić i Mirela Bošković pokazuju jedan ispravan i profesionalni odnos kada su u pitanju tačke dnevnog reda za koje su one nadležne, naravno, po pitanju Zavoda za intelektualnu svojinu, ali isto to se ne može reći za ministra za nauku i tehnološki razvoj.
Ovo je zapravo slika odnosa tog ministra prema Ministarstvu za nauku i tehnološki razvoj. Mi uvažavamo činjenicu da u ovom momentu možda ne može da se izdvoji više sredstava za nauku i tehnološki razvoj nego što se izdvaja, ali ne možemo da prihvatimo da nadnacionalne institucije, kao što su Konvencija o evropskim patentima i Singapurski ugovor o žigovnom pravu, ne posmatramo kritički i da ne vidimo šta nam to donosi. Da je ovde kojim slučajem ministar za nauku i tehnološki razvoj... Znate, on voli da upotrebljava sportske termine i kaže – mi igramo, mi se takmičimo. Ova naša želja da što pre prihvatimo Konvenciju o evropskim patentima pomalo me podseća na fudbalera koji nije igrao ni za „Rađevac“ iz Krupnja, a želeo bi da odigra za reprezentaciju Evrope, ako je to moguće, kao i sveta.
Šta je negativno kod Konvencije o evropskim patentima? Negativno je pre svega to što tu važi princip teritorijalnosti, a to znači da one države koje nisu potpisale Konvenciju o evropskim patentima ne mogu da računaju na zaštitu svojih patenata u okviru onih država... Rečeno je na Odboru za nauku i tehnološki razvoj da su to pre svega zemlje članice EU i, koliko to dođe, oko sedamnaest država, uglavnom iz centralne Evrope, koje su potpisale ovu konvenciju.
Činjenica je da je Konvencija o evropskim patentima od 5. oktobra... Ne dopada nam se što je ovo bilo 5. oktobra 1973. godine; za nas je 5. oktobar sinonim za mnogo toga što zasigurno nije dobro za državu Srbiju, a pre svega za srpski narod. Ali, da ostavimo to po strani. Ta Konvencija o evropskim patentima potpisana je 1973. godine, a stupila je na snagu 1977. godine. Poslednje izmene su bile 2000. godine, a stupile su na snagu 2007. godine. Previše se čeka. Ako imamo takvu činjenicu u vidu, onda nema specijalnih razloga da mi što pre pohitamo tamo.
Ima još jedna stvar, od novembra 2004. godine u Republici Srbiji je naznačeno 18.887 prijava evropskih patenata, priznato je 425. Vidite koja je nesrazmera kada je u pitanju priznavanje evropskih patenata od strane podnosilaca iz Srbije. To nam ukazuje da i u slučaju da se prihvati ova konvencija, ne možemo očekivati onaj napredak i one razloge koje vi navodite u obrazloženju za prihvatanje ove konvencije.
Možda bi mnogo više trebalo posvetiti pažnju tome da se izdvoje značajnija sredstva, pre svega za mlade talente. Svakako, u ovom momentu bi trebalo posvetiti posebnu pažnju osnivanju instituta za jagodičasto voće. U Arilju ulazimo u sezonu kada bi bilo veoma značajno rešavati ovo pitanje.
Čini mi se da u poslednje vreme mnogo više govorimo o regionalnoj pojavi, o statističkim regionima, u nameri da neke političke stranke koje nemaju sada uporište kod birača u Srbiji na taj način zadobiju neki kredibilitet.
Gospodine predsedavajući, što se mene tiče, uopšte mi ne nedostaje ministar za nauku i tehnološki razvoj; pozivam se na to zato što govorim o sporazumima koji su iz njegove nadležnosti. Njegov odnos prema ovoj problematici mogao se više puta uočiti. Mogao se zapravo uočiti od momenta kada je izabran za ministra za nauku i tehnološki razvoj. Njegovo prisustvo ovde ne bi doprinelo poboljšanju kvaliteta ovih sporazuma koji su na dnevnom redu, tako da je možda bilo nepotrebno da vi objašnjavate da su oni pozvani, da ih očekujemo i da treba da dođu. Mi kao narodni poslanici imamo puno pravo da o ovim sporazumima raspravljamo i predlažem kolegama da u danu za glasanje ove činjenice koje iznosimo imaju u vidu i da se takav odnos pokaže prema ovim sporazumima.
Treba se setiti, pre svega, obraćam se sada gospođi Totić, da SFRJ u datom momentu nije prihvatila ovaj sporazum o Konvenciji…
(Predsedavajući: Vreme, gospodine Periću.)
Samo jedan momenat, o Konvenciji o evropskim patentima i navela je svoje razloge, da u tom momentu nisu spremni za tako nešto. Siguran sam da ni Republika Srbija u ovom momentu nije spremna, a i treba imati u vidu ove dve činjenice koje sam naveo. Hvala vam.
Uvažene dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, imali ste priliku da u nekom prethodnom periodu predstavljate zakone sa lepim nazivima – ravnopravnost polova, mirno rešavanje sporova i, evo, sada sprečavanje zloupotrebe na radu i volontiranje. Ovo sprečavanje zloupotrebe na radu je nešto malo ozbiljnije u samom nazivu. Volontiranje je nešto što lepo zvuči. Problemi koji se nalaze pred vama kao resornim ministrom su mnogo ozbiljniji, nego što izgleda po ovim zakonskim predlozima.
Treba postaviti jedno pitanje: koliko ste vi i vaše kolege, prethodni ministri rada (govoriću samo tim terminom, socijalna politika ili nešto drugo, to se moglo i menjati), bili uključeni prilikom privatizacije? Pretpostavljam, apsolutno ne. Da ste kojim slučajem bili uključeni, prvo biste postavili pitanje kakav će biti status onih radnika koji su radili u tim preduzećima pre privatizacije. To je osnovno pitanje koje je ministar rada morao da postavlja. Onda bismo mi sigurno, posle tako postavljenog pitanja od strane ministra zaduženog za rad, imali kvalitetnije privatizacije.
Kada je pitanju zloupotreba na radu ili mobing, on je proistekao iz velikog broja veoma nekvalitetnih (naprotiv, suprotnih zakonu) privatizacija. Da se o tome vodilo računa na vreme, onda ne bismo imali ovih i ovolikih problema.
Kada je u pitanju reindustrijalizacija Srbije, čini mi se da su vas uključili; vi ste u ime Vlade, a nasuprot onima koji su tražili da se skine naziv tajkuni, vi ste bili nasuprot tih ljudi i razgovarali o tome... Čak se onako neformalno kaže – Ljajićeva komisija ima zadatak da snimi one firme koje bi u narednom periodu trebalo da budu privatizovane, a gde bi oni, vi ste ih dobro ocenili, koji imaju ekonomsku obavezu da pomognu realnom sektoru Srbije morali na jedan drugačiji... a ne na način nuđenja svoje pomoći tako što će učestvovati u upravnim odborima tih firmi koje treba privatizovati.
Neki od tih koji su vlasnici krupnog kapitala u Srbiji, nije sad vreme da govorimo o tome na koji način su oni došli do tog kapitala, nudili su takvu pomoć da država pomogne u otkupu duga, a da oni onda učestvuju u rešavanju tih problema tako što bi prilikom privatizacije, a posle restrukturiranja tih privrednih subjekata, imali pravo na 10 - 15% učešća u dobiti tih preduzeća. Sve je to nešto što zaboli svakog zaposlenog i onog ko očekuje da se u ovoj državi ozbiljnije rešavaju problemi.
Kada je u pitanju zakon o volontiranju, moram da kažem, iako je to protiv volje i protiv osećanja pripadnika Srpske radikalne stranke, da ovaj zakon ima perspektivu. Kako i zašto ima perspektivu? Biće sve veći broj onih koji će da bi bili društveno angažovani, a inače su nezaposleni, ostaju bez posla, poželeti da bar budu volonteri, da bi na bilo koji način učestvovali u realnom životu Srbije. Zbog toga kažem i svakako stavljam pod znake navoda da ovaj zakon ima perspektivu. To prosto ne bi smelo da bude tako. Zakon bi se možda mogao nazvati zakonom o radnim akcijama, o radnim brigadama; samo da se još pojavi Alija Sirotanović, on je u svoje vreme dao solidan doprinos. Mislim da je to vreme prošlo, da se sada moramo uhvatiti u koštac sa mnogo ozbiljnijim problemima, koji u Srbiji iz dana u dan narastaju i sve ih je više.
Kolega Bojan Mladenović je komentarisao član 3. Predloga zakona o volontiranju. Vi ste ovde naveli tačke od jedan do sedam, šta ne spada u volontiranje; mislim da ovakvim decidiranim navođenjem šta to nije volontiranje, šta se ne podrazumeva pod volontiranjem... Verovatno ima nešto što može da se isključi, ali ukoliko pristupate donošenju ovakvog zakona, morali bi neki slučajevi da se nađu upravo u sistemu volontiranja.
Postoje možda dva razloga za donošenje ovakvih zakona. Jedan je razlog ukoliko to nalaže EU. Mislim da bi od toga odmah trebalo odustati ako je to stav ili preporuka EU. Ukoliko je to želja i potreba i vidite da se mogu neki problemi rešavati, ovo mora da bude na jedan drugi način. Evo, u zakonu o sprečavanju zlostavljanja na radu ste rekli da onaj ko je zlostavljan mora da pokrene zahtev za svoju zaštitu u roku od šest meseci, a posle toga to zastareva. Mislim da takve stvari ne bi smele da zastarevaju.
Vlasnici kapitala u Srbiji su postali ljudi kojima više nije bitno ko će raditi, šta će raditi; oni kupuju ta preduzeća da bi ih kasnije preprodali, da bi poslovne prostore prodavali, a ni u kom slučaju njihova ozbiljna namera nije bila da zaposle one koji su u tim preduzećima radili pre privatizacije.
Ako nešto mora da bude definisano kao volontiranje, od ovih sedam, bar tri ili četiri tačke (onaj ko je pratio predlog ovog zakona, svakako ministar jeste, on zna o čemu se radi) morale bi da budu decidno navedene kao uslovi i slučajevi u kojima mora da postoji volontiranje.
Šta se postiže i šta su načela ili ciljevi volontiranja? Kaže, doprinosi razvoju humanijeg i ravnopravnijeg demokratskog društva jednakih mogućnosti. Mi ćemo biti humanije i ravnopravnije društvo, sa izraženim jednakim mogućnostima, ukoliko obezbedimo posao velikom broju građana Srbije koji vape za tim.
Vi, ne vi personalno, naravno, nego Vlada čiji ste vi član, pokušavate građane Srbije da zavarate na taj način što kažete – izvesno je, Srbija će da izađe uskoro iz krize, do kraja 2010. godine i onda nas očekuju neki bolji i srećniji dani.
To sigurno nije tako. Mi krajem 2010. godine zbog situacije koja jeste i u Grčkoj... Svakako da ni vi, niti iko od nas želi da se nešto slično desi u Srbiji, ali znate da njihove poslovne banke, odnosno komercijalne banke drže oko 17,2% finansijskog kapitala u Srbiji, da su možda treći po investiranju u Srbiji. Ukoliko postoje njihovi problemi, sigurno je da će se to odraziti i kod nas u Srbiji. Za sada oni koji prate te aktivnosti kažu da taj problem još nije došao do Srbije, ali će krajem 2010. godine da se pojavi u Srbiji.
Ima još jedna situacija u kojoj biste vi morali mnogo više da se angažujete. Poznato vam je da je 7. maja general Krstić povređen, zapravo, to je pokušaj ubistva čoveka koji je osuđen i nalazi se tamo gde se nalazi, na jedan najsvirepiji način; pokušali su da izvrše ubistvo, i to na svirep i brutalan način, a da naša država još nije preduzela... Mislim da je konzul ili ambasador razgovarao sa porodicom i da se pokušalo nešto uraditi, ali vi biste, kao predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom, morali da budete jasniji po tom pitanju i da kažete šta država Srbija planira u takvim situacijama. Mislim da bi trebalo da pošaljete zahtev Haškom tribunalu da više nijedan osuđeni državljanin Srbije ne sme da ide na izdržavanje kazne zatvora u Englesku, jer je nedopustivo da se na takav način postupa prema onima koji su na izdržavanju kazne zatvora.
Sada ne bih komentarisao stavove Haškog tribunala, ali ako je to tako i ako se čovek nalazi na izdržavanju kazne zatvora, postupanje prema njemu od strane drugih zatvorenika ni u kom slučaju ne sme da bude na takav način... Ili je to možda svesno i uz dogovor. Naravno, ne podrazumevam vašu odgovornost i ne podrazumevam odgovornost Srbije, ali…
(Predsednik: Udaljili ste se od teme. Privedite...)
Vraćam se na temu. Mora o tome da se vodi računa. Pa, mi donosimo ovde zakone, gospođo predsedniče, o volontiranju, o sprečavanju nasilja. Ako je ono prisutno prilikom zapošljavanja ili na radnom mestu, nasilje mora da se spreči, a moramo ozbiljno protiv njega da se borimo i tamo gde se nalaze naši građani prilikom izdržavanja kazne zatvora.
Zahvaljujem se, ministre, i nadam se da ćete i po ovom poslednjem pitanju dati odgovor, da se javnost u Srbiji upozna s tim. Hvala vam puno.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, pre nego što pređem konkretno da obrazložim amandman na član 1. koji sam podneo u ime SRS, moram da kažem dve načelne primedbe. Mi nemamo ništa protiv da ovde kad se vodi rasprava vezano za Predlog zakona o zaštiti stanovništva od izloženosti duvanskom dimu i Predlogu zakona o lekovima i medicinskim sredstvima sedi i ministar nadležan za kulturu i informisanje, ali pre svega bilo bi neophodno da ovde bude i ministar zdravlja, jer ima potrebe. Pored toga što može nakon obrazlaganja amandmana da prihvati određeni amandman, on može i dati određena pojašnjenja i viđenja Vlade vezano za ovu problematiku, a to bi svakako imalo jedan značajniji uticaj na one ljude na koje se ovi zakoni odnose.
Druga primedba, o tome ne volim da govorim, uvek ispada ako neki amandman nije prihvaćen da nije prihvaćen zato što ga je podnela neka opoziciona poslanička grupa, ali ja ću pokazati kad budem obrazlagao amandman na član 1. Predloga zakona o zaštiti stanovništva od izloženosti duvanskom dimu, da je to upravo tako.
Član 1. Predloga zakona glasi: "Ovim zakonom uređuju se mere ograničenja upotrebe duvanskih proizvoda radi zaštite stanovništva od izlaganja duvanskom dimu, kontrola zabrane pušenja i nadzor nad sprovođenjem ovog zakona. To je, dakle, u Predlogu zakona.
Mi smo predložili da član 1. glasi: "Ovim zakonom uređuje se zaštita stanovništva od izloženosti duvanskom dimu, kontrola zabrane pušenja i nadzor nad sprovođenjem ovog zakona.'' Razlika između Predloga zakona i onog što smo mi predložili u amandmanu najviše se odnosi na ovo: "Ovim zakonom uređuju se mere ograničenja", to je u Predlogu zakona, a mi predlažemo da stoji: "Ovim zakonom uređuje se zaštita stanovništva".
Apsolutno sam siguran da je mnogo adekvatniji termin, izraz ili ovih nekoliko reči koje kažu – "uređuje se zaštita stanovništva od izloženosti duvanskom dimu". Kontrola zabrane pušenja i nadzor nad primenom ovog zakona je nešto što je kasnije predviđeno daljim odredbama ovog zakona i tu se ništa ne menja.
Ovo je jedan zakon koji nema politički karakter sam po sebi, po svojoj prirodi, ali čini mi se da je tu bilo politike i da je bilo dosta kompromisa prilikom njegovog predlaganja. O ovom zakonu trebalo je da se slože sve poslaničke grupe. Trebalo je najpre da imamo jedan dogovor o tome kako vidimo rešenje ovih problema, a to su zaista veliki problemi, jer izloženost duvanskom dimu dovodi, pre svega, do kardiovaskularnih i malignih oboljenja. Mi moramo da zaštitimo društvo, moramo preventivno da delujemo, pre svega, prema mladim osobama koje još uvek nisu počele da konzumiraju duvanski dim, ali moramo da vodimo računa i da pomognemo onima koji su već duboko zagazili, koji su, jednostavno, uživaoci duvanskog dima, moramo da vidimo način na koji bi to moglo da se reši.
Očigledno da ministar zdravlja, jer je ministarstvo, samo po sebi, jedna državna institucija koja nije mogla aktivno ni da se uključi u to, nije imao, čini mi se, najbolju nameru da reši ovaj problem, pa iz daljih odredbi ovog zakona se da jasno zaključiti da je Predlog ovog zakona, odnosno ovaj zakon u celini, jedan kompromis između Ministarstva zdravlja, odnosno ministra zdravlja, i velikog broja ugostiteljskih objekata. Mislim da su značajan uticaj imali i proizvođači cigareta ili jedna skupina ljudi koji na osnovu ovog zarađuju ogromna sredstva.
Takođe, mislim da je trebalo doslednije poštovati odredbe Zakona o duvanu i da je ovim zakonom mogao da se postigne mnogo veći cilj nego što će se sada postići ovakvim Predlogom zakona.
Možda je dobro što se nekim akcijama i kampanjama, koje vodi svaki pojedinac, i želja da prestanu sa upotrebom duvanskog dima, smanjuje broj kako odraslih osoba, tako i omladine, a posebno je značajno što se smanjuje broj omladine koji su u poziciji da svakodnevno gledaju upotrebu, odnosno konzumiranje duvanskog dima u svojim porodicama. Hvala vam. (Aplauz)
Uvažene dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 8. Zakona o podeli besplatnih akcija. Istina, malo sam iskoristio kolokvijalni naziv, onaj koji je poznat građanima Srbije, ali imajući u vidu da ovaj zakon u ime Vlade predstavlja ministar za sport, da ne bih potpuno promašio temu, koristiću nekoliko sportskih termina ili žargona.
Ovaj zakon predstavlja u svom osnovnom predlogu dribling. Koga dribling? Dribling građana Srbije i to negde oko pet miliona ljudi. Nama je poznato da ministar za ekonomiju i regionalni razvoj voli da se takmiči i čini mi se da ima zapažene rezultate kada je u pitanju skijanje. Pokušava da izazove i predsednika DS, ali ovaj da ne bi bio nasankan uporno odbija tu takmičarski disciplinu. Kada ovaj obeća 200.000 radnih mesta, onda ovaj obeća besplatne akcije i to je otprilike tu negde u istoj ravni.
Što reče kolega Krasić, nije moguće da u ovoj Vladi samo jedan čovek jeste odgovoran za sve lošiji standard građana Srbije. Ko je tu odgovoran? Odgovorna je cela Vlada. Mi smo mogli sve da očekujemo u izmenama i dopunama ovog zakona, samo ne ovo što je predviđeno. Mogli smo očekivati da će ovim zakonom biti obuhvaćeni oni koji u momentu stupanja na snagu ovog zakona nisu, recimo, bili punoletni, a ispunjavaju sve ostale uslove koji su bili predviđeni ovim osnovnim zakonom.
Možda ovaj zakon nije najbolji, ali je sigurno u jednom momentu bio najpoželjniji, a to je krajem 2007. godine, baš negde u predvečerje predsedničkih izbora, kada je malo trebalo pojačati predsedničku kampanju jednog od kandidata za predsednika Srbije.
Sada je neki fluid izgleda. Realno je očekivati da će ovaj zakon doživeti još jedne izmene neposredno pred sledeće izbore. Očigledno oni koji su pokušali da okreče sa milion potpisa nisu u tome uspeli, a ne da nisu uspeli što ova vlada ne zaslužuje da bude pomerena, nego zato što njihova namera u tom poslu nije bila iskrena ili oni nisu dovoljno kadri, jer one finte koje oni takođe koriste, one upale samo jednom, kao fudbaler, može jednom kroz noge, sledeći put odbrambeni igrač čuva svoj gol malo bolje.
Ko mora ovde da čuva našu državu? Građani Srbije predvođeni SRS. Mi znamo da je tako i mi se suprotstavljamo prevarama građana, ma od kog ministra iz ove ili neke druge vlade stizali. Možda su besplatne akcije dobre, ali one malo vrede. Neko je postavio pitanje da li je ikome danas u Srbiji poznato koliko vrede besplatne akcije od hiljadu evra? Na to pitanje je zaista danas možda najteže naći pravi ili dobar odgovor.
Fond koji je predviđen ovim zakonom, kao zamena za Akcijski fond, neće podrazumevati novo zapošljavanje, ali ima predsednika i četiri člana. Ko će ih birati? Biraće ih Vlada. Na čiji predlog? Na predlog ministra za ekonomiju i regionalni razvoj. Zamislite, on će određivati i visinu njihove naknade. Da li ima šta lepše za članove tog fonda i za njegovog predsednika? Nema. Za koga će oni raditi? Za svog nalogodavca. Ko je njihov nalogodavac? Sasvim poznato iz cele priče o kojoj govorim, a vezano za obrazlaganje ovog amandmana.
Očekivali smo i promenu Zakona o privatizaciji, ali na drugi način, mada je sada već mnogo kasno. Pričali ste danas i pričamo o regionalnom razvoju Republike Srbije. Da je iko u ovoj vladi imao ozbiljnu nameru za tim, onda bi Zakon o privatizaciji drugačije regulisao izdvajanje za lokalne samouprave od privatizovanih preduzeća. Sada su uglavnom ostala ona koja niko ne želi ili javna preduzeća za koja vi još uvek tražite recept kako da budu poklonjena onima koji to najmanje zaslužuju, odnosno da ih kupe, za što je moguće manje para. Zakon o privatizaciji je trebalo na drugačiji način da reguliše ovo.
Doveli ste u situaciju, istina manji broj čestitih kupaca preduzeća u Srbiji, koji danas, kada se pomene da je neko kupio državno ili društveno preduzeće, odmah asocira na nekog ko nije pošten, a sigurno da nije tako, bar manji broj čestitih i poštenih ljudi su se pojavljivali kao kupci državnih ili društvenih preduzeća.
Dozvolili ste da jedan vlasnik može da bude vlasnik preko 50, možda i više firmi. To uopšte nije sporno, ali novac za kupovinu tih firmi morao je biti kontrolisan od strane onih koji su prodavali ta preduzeća. Zašto bi radili to, kada je to lično ostavljalo veliku mogućnost zarade upravo onih koji su bili celo vreme uključeni u privatizaciju? Sada je to, svakako, najviše Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja.
Kada se pravila ova vlada koja ima 14-20, nije ni bitno koliko koalicionih partnera, vi niste napravili dogovor da se svako mora odreći nečega, nego istrajavate da svako provede ono što je zamislio i što je obećavao u predizbornom programu, a cenu svega plaćaju građani Srbije.
Gospodo, i ako je od vas, puno je. Vodite računa o onima koji su vas birali, da bi sledeći put imali i trunku morala da izađete ponovo na izbore. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici,  gospođo Janković, nemojte mi zameriti, a pre svih, ovi iz stranke G17 plus, gospodinu Mlađi bi bilo najbolje da podnese ostavku. To bi bilo nešto što ne mi iz SRS, nego što građani u Srbiji to očekuju.
Danas popodne dve teme su dominirale. To su besplatne akcije i u jednom momentu govorilo se malo i o vanrednim izborima.
Kada su u pitanju besplatne akcije, da ne bi bili pogrešno shvaćeni, svakako, voleli bismo, mi u SRS, ako bi nešto moglo besplatno da se podeli našim građanima, makar to bilo i 1.700, pet ili manje, ali da se građanima kaže koliko to jeste, a ne ni u kom slučaju da se lažu.
Što se tiče održavanja izbora, SRS u svakom momentu, bili oni redovni, vanredni ili bilo na koji drugi način, kada su oni po volji građana ili kada je njihovo redovno vreme održavaju, mi smo tu da u njima učestvujemo i uvek prihvatamo volju građana, ma kakva ona da jeste.
Da se kojim slučajem pravilno odnosilo prema privatizaciji od 2001. godine, mislim da bi danas i ova vlast, a i građani Srbije mogli mnogo bezbrižnije da žive. Da mnogi nisu svoja konta višestruko, neki hiljadu puta, neki čak i više, uvećali zahvaljujući procesu privatizacije, i danas bi se od prodaje preduzeća, a u želji i nameri da se sprovede privatizacija moglo sasvim solidno da se živi i da se obezbeđuje za funkcionisanje državnih institucija.
Ali, način na koji je vršena privatizacija od 2001. godine, odnosno 2004. godine, ni u jednom slučaju nije bio dobar kako za zaposlene, tako i za one koji su očekivali nova zapošljavanja.
Danas je gospođa Popović, Judita Popović, potpredsednik Narodne skupštine, pominjala da je Zrenjanin mrtav grad. Slažemo se, sve je to u vezi sa izvršenom privatizacijom, da bi bilo bolje, da ima mesta da se i Zrenjanin i mnoga druga mesta razvijaju. Samo da vam kažem da od Zrenjanina ima mnogo siromašnijih mesta, pre svega mislim kada je u pitanju putna infrastruktura i drago mi je da ovde postoje kolege narodni poslanici koji dolaze sa onog područja odakle sam ja otprilike i mogu da posvedoče da li sam u pravu, da li je ovo što govorim istina.
Recimo, saobraćajnica od Loznice prema Krupnju, od Krupnja prema Ljuboviji, treba otići i to pogledati, videti u kakvom je stanju i onda da kažemo postoji li ikakva ozbiljna namera za regionalnim razvojem koji bi bio od interesa za građane Srbije.
Ni u jednom momentu nismo ni za kakav središnji oblik vladavine, nego vlast postoji i ona je skoncentrisana na republičkom nivou, tako vam je danas objašnjeno iz SRS i postoji ono što vrši lokalna samouprava, i trebalo bi mnogo više ovlašćenja i pomoći onima koji u ime građana obavljaju funkciju u lokalnim samoupravama, kako bi uslovi i životni standard na tom nivou mogao da se poveća, a da se ne čeka dolazak ministara iz Vlade, iz Beograda, da bi nešto rešili.
Tačno je da su se građani Prijepolja verovatno obradovali izgradnji mosta i, kako su neki od vas govorili, da je to možda investicija veka, ali na tom mestu, verujte, bili su prisutni verovatno oni koji su i po funkciji i svojim nadležnostima obavezni ili treba da preuzmu izgradnju tog objekta, ali sigurno da na to mesto nisu došli oni koji danas veoma teško žive i sa veoma malo izgleda i perspektive da se to, a sprovođenjem vlasti od strane Vlade Republike Srbije može očekivati i u narednom periodu.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Đukić-Dejanović kad budete odlučili da podignete dignitet, autoritet i sve ono što je pozitivno, ovog visokog doma, u SRS imaćete velikog partnera za to, kako to voli da kaže ministar Šutanovac. Mi smo to i do sada pokazivali i prisustvom u sali kada se vode rasprave, i uzimanjem učešća po temama koje su na dnevnom redu.
Zbog čega sam morao vama sada da skrenem pažnju? Nedopustivo je, pre svega, da od 14 zakona koji bi mogli da se svrstaju u pet grupa, koje međusobno nemaju ništa zajedničko, vodi zajednička i objedinjena rasprava.
Verujem da je gospodin Šutanovac, po temama koje su bile po tački pre ove, respektabilno mogao da govori. Možemo da se ne slažemo sa njegovom politikom i politikom njegove političke stranke, ali on je bio pravi predstavnik po temama koje su na dnevnom redu.
A sada, ako ništa drugo, a ono baš zbog onoga što ste mogli da čujete od gospodina Krasića, od gospođice Nataše Jovanović i Vjerice Radete o ovoj temi, ovde je trebalo da bude prisutan i ministar unutrašnjih poslova, ministar pravde, ministar inostranih poslova, ne samo zbog tema koje su na dnevnom redu sada, nego i zbog onoga o čemu su oni, a naravno i ja, želim da govorim, pa da se pokaže – ili je nekome mesto u zatvoru ili mi treba da snosimo političku odgovornost za iznetu javnu reč.
Gospodine Šutanovac, pošto ste već prisutni, moram da vam kažem da u nekom narednom periodu ili u perspektivi vi možda možete da postanete i dobar srpski radikal. Ne morate, ali pokušaću da vam kažem na osnovu čega to zaključujem.
Vi se zalažete prevashodno za ulazak Srbije u EU. Ne želite to ni na jedan grub i ratni način. Mi želimo da jednog dana živimo u velikoj Srbiji, takođe ni na jedan grub, ratni i bilo koji drugi način. Kako to možemo postići, kako možemo da podstaknemo želju kod onih od kojih mi želimo da budu u velikoj Srbiji?
Pre svega, tako što ćemo danas da čuvamo svoju državu na vrlo odgovoran državnički, pa i politički način, i da stvorimo dobre uslove za život svih onih koji žive u ovoj i ovakvoj, i sada ovolikoj, a nama dragoj Srbiji. Vi znate dobro granice, zato sam i rekao da na neki način možete i da konkurišete za novog i mladog člana SRS, ali možete ostati tamo gde jeste, možda će biti interesantnija politička scena u Srbiji.
Gospođo Đukić-Dejanović, kad bi oni za koje neki vaši koalicioni partneri kažu da su im prijatelji, a mi ne smatramo da su neprijatelji, ali smatramo da su u istorijskom periodu koji nije daleko bili nekorektni prema srpskom narodu, kada bi znali o prvih nekoliko tema o kojima razgovaramo, odnosno zakonskih predloga, radi se o viznoj liberalizaciji, ko nam predstavlja u ime Vlade te zakone, a ne predstavlja niko, ostala bi jedna mrlja na ovoj raspravi, iako ćete vi ovo većinom od 126 da prihvatite i usvojite, ali od 126 glasova u Narodnoj skupštini često građani Srbije nemaju ništa.
Šta ima zajedničko sa zakonima s kojima Vlada želi da sprovede viznu liberalizaciju, ugovori koje treba da ratifikujemo sa Crnom Gorom, Predlog zakona o potvrđivanju konvencije Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja? Jedan od kolega je rekao da je to tekovina evropske vrednosti. Mi srpski radikali tvrdimo da je to tekovina srpske vrednosti. Kad kažem srpske vrednosti, mislim na sve građane koji žive u Srbiji.
To je uvek tako bilo i moram da kažem da se mogu s punim osećanjem odgovornosti pridružiti koleginici Miljević, a u prvom momentu, u najblažu ruku, ono što može pravosuđe Republike Srbije da uradi, to je da primenjuje zakone, odnosno da izriče one sankcije koje su predviđene i propisane našim krivičnim zakonima, a svakako da bi trebalo pristupiti izmenama i dopunama određenih odredaba Krivičnog zakona, jer mi imamo sada jednu disperziju krivičnih normi koje tretiraju ovo pitanje zaštite, pre svega omladine, od seksualnog zlostavljanja, ali ministri ne stižu dovoljno da pripreme ove zakonske predloge.
Zbog čega? Zato što malo-malo u nekoj lokalnoj samoupravi sprovode se vanredni izbori, a onda svi ministri potrče u ta mesta. Gospodo ministri, radite svoj posao, ostavite sprovođenje lokalnih izbora onim ljudima koji se nalaze tamo.
Dolazim iz jednog malog mesta gde su na vlasti DS i SPS, doduše, SPS ne pun mandat ovog saziva, gde nije bio nijedan ili je možda bio jedan ministar. Kada bi se tamo sprovodili vanredni lokalni izbori, onda bi svi došli. Učinite nešto, kao odgovorni ljudi, bez raspisivanja izbora, u vreme vašeg mandata, a čini mi se da vi to nećete da uradite.
Jedan od potpredsednika Vlade gospodin Đelić izjavi – neulazak Srbije u EU košta nas na godišnjem nivou između dve i tri milijarde. Ko su nama sad ministri? Gospođo Đukić-Dejanović, složićete se, kada smo vi i mi bili u vlasti da su ministri bili privredno i na drugi način dokazani ljudi. Sada imamo ministre, možda ne svi, one ljude koji ne znamo gde i šta su uradili. Šta sad pokušavaju?
Pokušavaju da pričaju građanima Republike Srbije kako je lepo ući u EU i koristiti pare iz pretpristupnih sredstava, ali su ovi iz LDP već počeli da vas kritikuju, jer kažu vi bi samo da uzmete pare, a i vi i mi ne ispunjavao one obaveze, mislim na vas, vladajuću koaliciju i LDP, koje bi bili dužni da sprovedete da bi moglo da se govori o EU.
Nešto što je bilo neophodno da se sprovede u državi Srbiji, to je privatizacija, pala je mrlja. Verovatno manji broj privatizovanih privrednih subjekata je sproveden na dobar i zakonit način, a mnogo veći, neuporedivo veći, od privatizacije na ovakav način sproveden je uz sve moguće zloupotrebe, od zloupotrebe položaja i određenih ministara i ljudi na vlasti, pa do konačno kršenja zakona koji je regulisao tu oblast.
Dozvolili ste pojedinim, evo reći ću, tajkunima, da pokupuju 30, 50, ne znam koliko firmi. Kada neko nešto nije stvarao, on ne može da ima ni pravi osećaj te vrednosti i spreman je zarad jedne, možda koju je, mislim na čoveka koji je kupio određenu firmu, zarad jedne koju je on stvarao da uništi drugih 30, 50, možda više ili manje, potpuno svejedno i relevantna stvar, da bi oprao novac iz tih firmi, da bi njemu bilo lepo. Šta građani Srbije od toga imaju? Naravno da nemaju ništa.
Meni su interesantna tri predloga zakona. To su Predlog zakona o potvrđivanju Ugovora između Republike Srbije i Crne Gore o pravnoj pomoći u građanskim i krivičnim stvarima, Predlog zakona o potvrđivanju Ugovora između Republike Srbije i Crne Gore o izručenju i Predlog zakona o potvrđivanju Ugovora između Republike Srbije i Crne Gore o međusobnom izvršenju sudskih odluka u krivičnim stvarima.
Ovih zakonskih predloga, da je vlast u državi Srbiji, mislim na vlast od 2000. godine naovamo, bila odgovorna, možda ne bi ni bilo. U Crnoj Gori je postojala velika želja režima Mila Đukanovića da razbije najpre SRJ, a potom zajednicu Srbija i Crna Gora, za šta je bio podržavan u najvećoj mogućoj meri i od vlasti u Beogradu.
Zašto je to urađeno? Zato što je vlast bila kriminalizovana u nekom periodu ili je određen broj ljudi koji ima takvu prošlost i sadašnjost bio spreman i bio u bliskoj saradnji sa predstavnicima vlasti, te da bi im Crna Gora poslužila kao dobro mesto za sakrivanje posle izvršenih čak i krivičnih dela, od ubistva, možda i najvažnijih državnih funkcionera, pa nadalje.
Vi ne želite, moram da vam kažem da pored toga da smo ozbiljno čuvali tu zajednicu ne bi morali da donosimo ovakve zakone, ali sada kada usvojite te zakone, oni neće imati u praksi ozbiljniju primenu. Evo, vidite samo ovaj jedan zakon koji govori o potvrđivanju Ugovora između Republike Srbije i Crne Gore o pravnoj pomoći u građanskim i krivičnim stvarima.
Član 10: "Ako zamoljeni organ nije mogao da udovolji zamolnici, odmah će o tome obavestiti organ države molilje i vratiće dostavljena akta uz navođenje razloga zbog kojih nije mogao da postupi po zamolnici". Ovo je formalna priroda ovog zakona. Uvek može da se nađe razlog zbog čega neće da postupi i da to bude vraćeno.
Zatim, odbijanje pravne pomoći. Zamoljena država će odbiti da ukaže pravnu pomoć, ako nisu ispunjeni uslovi za pružanje pravne pomoći predviđeni ovim ugovorom. Zamoljena država može odbiti ukazivanje pravne pomoći ako smatra da bi udovoljavanje zamolnici ugrozilo njen suverenitet ili bezbednost ili bi bilo u suprotnosti sa njenim pravnim poretkom.
Uvek može da vam se pozove zamoljena država da postoji takav problem i ovde postoji još nekoliko zakonskih odredaba koje u suštini, odnosno u praksi neće značiti ništa.
Možda se ubrzano ne bi ni stavili u proceduru ovi zakonski predlozi da se nije pojavio jedan veliki problem, da se nije pojavio Darko Šarić, koji je počeo da preti, to su vaša kazivanja, vaša štampa piše o tome, i najvišim državnim organima. Kada se to pojavilo kao problem, hajde sada da se borimo protiv toga. Mislim da vi nemate spremnosti da se uhvatite u koštac sa tim problemima. To jesu jako ozbiljni problemi. Zašto? Zato što su kriminalci pomešani zajedno sa onima koji vrše vlast.
Vidite jednu situaciju kada je jednog četvrtka ovde bio premijer sa nekoliko ministara i kada je neko upitao za gospodina Darka Šarića, sećate li se onog – gospodin Legija, za gospodina Darka Šarića, premijer je rekao – on je dobio državljanstvo u vreme kada je Vojislav Koštunica bio premijer Vlade Republike Srbije. Onda se prosuo aplauz u onim poslaničkim grupama koje podržavaju Vladu Republike Srbije. Zbog čega? Zar je važno kada je dobio državljanstvo? Važno je u pokušaju, u nameri sve one koji misle na nelegalan način da steknu bogatstvo, odnosno da ugroze vitalne državne funkcije, da se suprotstavi njima i da na vreme budu uhapšeni, odnosno procesuirani, pa ako je kriv, neka odgovara za to, a ako nije kriv, to bi bilo dobro.
Niste spremni na tako nešto. U tome ne možemo da saučestvujemo sa vama i zato još jednom, gospođo Đukić-Dejanović, naveo sam više ozbiljnih razloga zbog čega bi morali posvetiti pažnju da svi zajedno, ali ne zbog nas, nego upravo zbog onih koji su nas ovde poslali, čije interese zastupamo, radimo ozbiljnije i ozbiljnije se posvetimo svim zakonskim predlozima koji su ovde.
Građani Srbije očekuju od nas da kažemo ono što nam oni govore u susretu sa njima i da iznesemo svoje stavove da oni vide šta mislimo o određenim političkim stvarima. Ne može vaša borba za ulazak u EU biti jedini prioritet ove vlade i rasprodaja još malo firmi koje su ostale, a da pri tom niko ne vodi računa o građanima Srbije, ni kako oni žive, ni kako i na koji način školuju svoju decu i kako i na koji način će da leče svoje stare i bolesne roditelje. Hvala.
Poštovani građani Srbije, moram prvo da se obratim vama, a uvažavam prisutne kolege narodne poslanike i svakako cenim prisustvo predstavnika Vlade Republike Srbije. Ali, da vam kažem, poštovani građani Srbije, vas 126 uvek vredi više od 126 ovde prisutnih, zajedno i sa predstavnicima, odnosno narodnim poslanicima SRS, a hteli su vam reći da ovde prisutnih 126 vredi više nego jedan milion građana Srbije.
Drugo je pitanje ko je pokrenuo akciju i aktivnost oko prikupljanja potpisa. U najvećoj meri upravo oni, gospodine Milivojeviću, koji nisu želeli izbore, jer da su to hteli ne bi uradili ono što su uradili pre godinu i po otprilike.
Ali, to je bitno kao i ono o čemu ćemo sada govoriti. Jutros kada su došli predstavnici Vlade pomislio sam da se nalazim u gradu Aranđelovcu. Svakako da je to jedan lep i divan grad u Šumadiji i mi ovde, imajući u vidu tačke dnevnog reda o kojima raspravljamo, imamo jedan miks. Šta je zajedničko Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o opštem upravnom postupku i Predlogu odluke o utvrđivanju stare i retke knjige od izuzetnog značaja.
Na početku rasprave je bio prisutan i gospodin Milosavljević, ministar trgovine. Meni je lično poznato, izvinjavam se što sada malo iznosim privatnost, pretpostavljam i velikom broju građana Srbije, da je to ministar koji voli da napiše i poneku zbirku pesama, pa sam mislio da se kandidujem da u nekom narednom periodu uključi se neka od dve knjige koju je on objavio.
Sva je sreća što se ovih 310 knjiga nisu čuvale u ovom visokom zdanju. Da su bile ovde možda bi 2000. godine bile uhvaćene požarom i ne bi danas mogli da govorimo o tolikom broju knjiga, a dobro je da ih ima ovoliko.
Gospodine ministre, bez obzira što poslanici SRS, zastupajući program i politiku SRS, sa njim izlaze na izbore i imaju drugačije mišljenje od velikog broja narodnih poslanika, a morate priznati i vi, jer ste jedan od retkih koji celo vreme bude prisutan kada ste u ime Vlade ovde, da su poslanici govorili samo o jednom ili o drugom setu ili skupu zakona koji su međusobno povezani i koji mogu tako i da se razmatraju.
Videli ste da su oni koji su se opredelili da govore vezano za one zakone koje vi ovde predstavljate govorili isključivo o tome i kada je isteklo deset minuta, iako su imali pravo da govore 20 minuta, završili su sa pričom, jer praviti jedan takav miks zaista je nepotrebno i nema smisla.
Vi ste morali da se izborite i vi možete posle moje diskusije da kažete – pa to je predložio neko iz parlamenta. Da, spajanje je predložio poslanik Vlatko Ratković, ali pretpostavljamo i ubeđeni smo da je bilo dogovora sa predstavnicima Vlade da se spoje ovi predlozi zakona i da se o njima vodi objedinjena rasprava.
Nisam opterećen time, jer ni gospodin Milan Marković kao ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu ne može da kaže da smo mi nešto propustili da uradimo. Ali, krenuću tragom argumenata. Poslanici SRS isključivo o tome govore. Kada neko kaže – ma ovde se ne donose samo zakoni da bi bili doneti nego da bi bili primenjivani.
Zakon o Agenciji o sukobu interesa, samo se setite u poslednja dva-tri meseca, odnosno s početka 2010. godine koliko je bilo polemike u javnosti kako su neprecizno, netačno i čak suprotno pravnom sistemu države Srbije izlazili neki veoma visoki zvaničnici da kažu da je moguće istovremeno obavljati više funkcija koje su zakonom predviđene kao nespojive.
Objašnjenje iz Ministarstva pravde, koje je stiglo u jednom momentu, kaže da može da bude i narodni poslanik i gradonačelnik jer je pre stupanja na snagu ovog zakona bio i jedno i drugo. Neću da upotrebim nijednu grubu reč, ali to je zaista neodgovorno i nekorektno prema onima koji se imalo razumeju u pravo.
Šta je karakteristično za zakon o kojem ću više govoriti, o izmenama Zakona o opštem upravnom postupku. Prvo, sada imam dilemu, taj zakon je objavljen u "Službenom listu SRJ" i umesto da se pristupilo izradi potpuno novog zakonskog predloga, jer za to postoji potreba, pristupilo se izmenama i dopunama.
Ministar kada je objašnjavao u prepodnevnom delu rasprave rekao je – zakon je stigao u skupštinsku proceduru 16. januara 2009. godine i on nije kriv što nije ranije prihvaćen. Tačno, 16. januara 2009. godine, ali postoji Ustavni zakon za sprovođenje Ustava iz 2006. godine i tu ima jedan opšti rok za usklađivanje zakona sa Ustavom.
Dakle, opšti, nisam pronašao nijednu odredbu koja ima posebne rokove gde bi se moglo reći da može i do 16. januara 2009. godine ono što isključivo mora, ne može nego mora, do 31.12.2008. godine. Jedan član u tom zakonu, član 12. kaže da je dužnost uskladiti sve zakone upravo do roka predviđenog ovim zakonom, a to je 31. decembar 2008. godine.
I pored pozivanja na Ustav, usklađivanje ovog zakona sa Ustavom iz 2006. godine poziva se na Zakon o spoljnim poslovima iz 2007, Zakon o Vojsci Srbije iz 2007. godine, Porodični zakon iz 2005. godine, na određene odredbe Ustava Republike Srbije vezane za javna tužilaštva i po članu 156. do 165. i Zakona o ministarstvima iz 2008. godine
To je ono zbog čega je Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu smatralo da treba pristupiti izmenama zakona o kojem i govorim.
Pokušaću, iako ministar nadležan nije tu, doduše u jednom momentu je rekao - ja se trudim da se ne javljam previše za reč, ali čini mi se da se trudi da i ne bude previše prisutan u sali, ali to nije uopšte bitno da mi govorimo o onom šta jeste na dnevnom redu.
Zbog čega je trebalo pristupiti donošenju potpuno novog zakona o opštem upravnom postupku. Evo, član 31. kaže – organi su dužni da jedni drugima ukazuju pravnu pomoć u upravnom postupku. Dakle, ukazuje koliko je ovo bitno i važno i to nije nešto što je samoupravni opšti akt pa može i tako da prođe.
Zamoljeni organ iz stava 1. ovog člana dužan je da postupa po zamolnici bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana. Šta nam praksa pokazuje? Da li je rok od 30 dana optimalan? Da li u tom roku mogu da se donesu određene stvari? Koliko je ovaj zakon neusklađen?
Ali, ako imamo određene propise, ako imamo određene intencije i odredbe iz Zakona o krivičnom postupku, onda bi trebalo i ovaj zakon da bude sličan, da na isti način budu rešene određene stvari, pa kaže – pravna pomoć za izvršavanje pojedinih radnji u postupku može se tražiti od suda u skladu sa posebnim propisima. Izuzetno organ za rešavanje u upravnim stvarima može tražiti od suda da mu dostavi spise.
Naravno, ako sud vodi postupak, on će proceniti u kojem roku može staviti na raspolaganje predmet koji se vodi kod suda, da se ne bi odugovlačilo, da bi postupak sudski bio ekonomičan i proveden u određenom roku.
Gospodin Martinović se osvrnuo, kao ovlašćeni predstavnik Srpske radikalne stranke, na ono što je predmet ovih izmena i verujte mi, gospodo narodni poslanici, da nijedan problem, kad se ovaj zakon ne bi menjao zbog ovog zbog čega vi predlažete da se menja, i u narednih tri-četiri godine nikakvih problema ne bi bilo.
Svako ko treba da primeni ovaj zakon zna da više nije Vojska SRJ, nego da je Vojska Republike Srbije. Zna se da više nema onog državljanstva koje je bilo ranije, nego da su sad državljani Republike Srbije. Nikakva greška ne bi tu bila, a vama su osnovni razlozi za promene tog zakona, iako ne sporimo trebalo je uraditi, ali ne može ovo biti neka bitna priča. Čini mi se da se ovde više radi o potrebnom stvaranju unije sa Hrvatskom, u ovim vašim predlozima, nego vašeg odlaska i ulaska u EU.
Srpska radikalna stranka nije stranka koja će Srbiju uvesti u EU, ali smatramo da određene zakonske predloge u zemljama članicama EU, koji su od životne važnosti za građane Srbije, što pre da donesemo takve zakone i da se bavimo u ovom parlamentu ozbiljnim stvarima i aktivnostima.
Ovako, gospodine ministre, ostaje jedna senka da je rasprava vođena na jedan način na koji ne može, u stvari, na najbolji način da se osvetle problemi o kojima smo danas želeli da govorimo.
Neki su govorili i pominjali i Vukov zavičaj, ali ima ovde kolega poslanika iz Loznice i znaju kako i na koji način se koristi tamo srpsko pismo, odnosno srpski jezik, a opet vrlo konstruktivan i dobar predlog gospodin Krasić je dao kako i na koji način država, odnosno izvršna vlast može da utiče na one koji pokušavaju da zapostave, da stave u drugi plan onaj jezik koji je naš maternji jezik.
Ponosan sam što u ovom parlamentu, u ovoj sali sede predstavnici drugih naroda.
Još jednom ponavljam, 126 tamo vredi više od ovog. Oni su preneli nadležnost na nas. Onaj ko bude biran, on ima pasivno pravo. Onaj ko bira, on ima aktivno pravo i tu je ta razlika gde oni tamo koji nisu imali prilike da sede ovde vrede više od nas. Možda će sledeći put biti oni ovde umesto onih koji nemaju ispravan odnos prema građanima Srbije.
Uvažene dame i gospodo narodni poslanici, koliko je ova tema ozbiljna pokazuje i to što je Vlada obavestila da će njen ovlašćeni predstavnik biti neko drugi u odnosu na ministra gospođu Malović. Ali, to nije problem, mi ćemo da govorimo svakako ono za šta smo se pripremali. Mi smo na najbolji mogući način pokušali pravno-teorijski, a i na bazi Krivičnog zakonika, da vidimo šta to kaže amnestija. U završnoj reči govorićemo malo i o pomilovanju; možda se na takav način problem koji ste vi hteli da rešite generalno, ali mi ne pristajemo na to, mogao rešiti.
Priča o amnestiji nije nimalo laka priča, ali ne zato što mi iz SRS ne smemo prave vrednosti i prave kategorije da nazovemo onim što jesu. Za nas će dezerter ostati dezerter i uvek ćemo biti zahvalni lojalnim građanima Srbije, bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost, mi nemamo tu dilemu. Ali, ima nešto drugo što je možda vas malo naljutilo, to što su vam moje kolege, da bi dočarale kako je to nekada izgledalo, govorile neke priče iz života. One zbog njihovih porodica nisu lake i ta priča zbog toga nije laka i jednostavna. To je ta dimenzija težine ovog Predloga zakona, ali i vaše neshvatanje ozbiljnosti situacije.
Moram da kažem, ma ko se ne složio sa mnom, a pre svega mislim na one koji podržavaju ovu vladu, da Vojska Srbije, uz sve vaše priče kako želite modernu, profesionalizovanu vojsku, vojsku koja će biti reformisana, nije bila u lošijoj poziciji. Evo, na primer, penzionisani general Arsenović nije tu, verovatno ne može da sluša ove priče... Ali, ostavimo to po strani.
Ima tu jedan drugi problem. Gospodin Milivojević priča lepe priče o tome protiv koga ćemo se mi boriti. Mi ne želimo nikad ni protiv koga, ali moramo biti spremni. Gospodin Milivojević i njegov predsednik stranke ne mogu nikom garantovati da će mladi ljudi, kada završe fakultet, dobiti posao, a kamoli da garantuju da nas niko neće napasti. Mi želimo da naša vojska bude moderna i savremena samo u slučaju da zatreba da se branimo. Ali, vi ne želite to.
Vi prihvatate kao jednu izvornu priču, kao dobru priču čoveka kojeg vi pitate – a šta ako predsednik Srbije ne dođe na Brdo kod Kranja? On kaže – niste bili. A šta ako dođe? Pa, onda ste bili. Postoje određeni uslovi pod kojima bi država Srbija mogla da se pojavi tamo. Te uslove niko nije spreman i neće da ih ispuni. Onda vam vaš prijatelj Jelko Kacin kaže – tamo ćemo biti više neformalno, eto, pijemo kafu i, da se malo našalim, to može da bude i bez kravata. To su vaši prijatelji. To je vaše ozbiljno shvatanje odbrane države.
Za nas iz Srpske radikalne stranke baviti se politikom pre svega znači očuvati teritorijalni integritet i suverenitet svoje države. To je ono o čemu predsednik Republike i Vlada moraju, pre svih drugih pitanja, da vode brigu. Da li vi razmišljate o tome?
Evo dokaza da ne razmišljate o tome. Od 2000. ubrzano se urušava Vojska Srbije, kao institucija koja je kod građana Srbije uživala veliko poverenje. Mnogo puteva, mnogo mostova, mnogo kilometara i železničkih pruga je izgrađeno od strane vojske. Možda je to danas skupa gradnja i nećemo se tim ni baviti.
Kada sam bio u vojsci, bilo je ponekad – „kopaj i zatrpavaj“. Zbog čega? „Tako treba“. Tako su govorili. Mi želimo da se to promeni. Želimo da svako od nas ko je zdravstveno sposoban bude minimalno osposobljen da ako ikad, a između moram da kažem - ne daj Bože, zatreba, da možemo da odbranimo svoju državu. Valjda to rade sve države na svetu. Valjda ništa normalnije od toga ne postoji. Vi ne želite ni time da se bavite.
Neki ovde kažu – mnogo nas je malo. Hajde da nešto drugačije razmišljamo. Hajde i da se ne osposobljavamo dalje. Čini mi se, da su se neki ponašali kao ti što to izjavljuju, ne bi nas bilo ni ovoliko koliko nas ima danas.
Kada govorimo o potrebi da se služi vojska, da se minimalno osposobimo, nisam stručnjak iz te oblasti pa da kažem koliki je vremenski period potreban. Nekada je to bilo tri godine, pa dve, pa petnaest meseci, pa dvanaest, sada treba da idemo ka tom optimumu. Nekada se sporije učilo, danas to ide brže, verovatno je period koji je potreban da bi neko bio minimalno osposobljen mnogo kraći nego što je bio ranije.
Kada je gospodin Krasić pričao, na svoj način, o potrebi da se ovaj zakon izbegne, moram da vam kažem da neko nije verovao da se urušava Vojska Srbije. Klasa vojnika koja je trebalo da ide 4. decembra otišla je krajem januara, a računa im se kao da su bili od decembra meseca.
Uporno tvrdite – ko bude želeo moći će da ide dobrovoljno. Ma neće, jednog dana ćete reći – nema potrebe. Ako sada onima, po zakonu o služenju vojne obaveze, skraćujete to ispod svake mere, šta će biti kad to bude na dobrovoljnoj bazi? Govorićete – ne, vi nama niste potrebni.
Ne brani se tako država, ne voli se tako država. Kad neko kaže „Rado Srbin ide u vojnike“, naša želja je da se i Srbin, i Mađar, i Bunjevac, i Čeh, i Slovak i svi oni koji žive u Srbiji rado odazivaju vojsci svoje države. To nije samo srpska vojska, nego svih onih koji imaju naše državljanstvo i žele i treba da služe; obaveza svih onih koji žive ovde jeste da štite i da vole svoju državu i da je, ako bude zatrebalo, još jednom kažem, ne daj bože da zatreba, brane. Vi niste sposobni tako da uradite.
Neko je rekao da nisu krivi samo tih 5.000 ljudi koji se nisu odazvali služenju vojnog roka. Slažem se, čini mi se da su oni najmanje krivi. To je 5.000 ljudi od 2006. godine naovamo, ali to nije zatvoren proces. O tome je više govorio kolega Krasić. Svi oni mogu ponovo doći pod udar Krivičnog zakonika zbog izbegavanja vojne obaveze.
Vi ste potrošili dosta vremena u raspravi u načelu objašnjavajući da su ovde u pitanju samo oni koji zbog školovanja, bavljenja sportom ili zbog nečeg drugog nisu bili u poziciji da odsluže vojni rok, jer bi im se uzelo godinu dana ili šest meseci, a član 399. Krivičnog zakonika pominje tu i neka druga lica, koja su obuhvaćena amnestijom. Da li je to bio cilj? Čak i one koji su, na predlog drugog, povređivali druge da bi ovi izbegli služenje vojne obaveze, oslobađate.
Nije tačno da želite da se vrati 5.000 ljudi. Verovatno se određen broj ljudi koji nisu služili vojnu obavezu nalazi u Srbiji. Više puta sam rekao, ne odlaze ljudi iz Srbije samo da bi izbegli služenje vojnog roka, nego i zbog toga što kad završe fakultet ili se stručno osposobe za neko zanimanje ne mogu da nađu adekvatan posao kod nas.
Hoću da verujem u priču koju je kolega Žika Gojković u raspravi u načelu ispričao, da su devedesetih godina, kada je počinjao rat, sa njim bila dva tatina sina. Pa, svi su tatini sinovi, ali sam razumeo da su to lica sa nekim posebnim ovlašćenjima zbog onoga čime se bave njihovi roditelji, pa su bili premešteni, ili sa te opasne lokacije otišli na neku drugu. Toga ima i toga će biti uvek.
Imamo sada situaciju da je čovek potpredsednik Vlade, a njegov sin zamenik gradonačelnika. Da li je to nepotizam? Pa, jeste, ali ne pričamo o tome. Toga će uvek biti. To su pojedinačni slučajevi i to ne treba ni da bude tema i predmet našeg zanimanja, nego mnogo ozbiljnije stvari, o kojima vi ne želite i niste spremni da pričate.
Tema koja je danas na dnevnom redu je mnogo ozbiljnija nego što pokazuje Vlada Republike Srbije, nego što pokazuje predsednik Republike, nego što pokazujete, drage kolege poslanici koji podržavate Vladu, i vi. Hvala vam.
Gospođo predsedavajuća, javljam se na osnovu člana 27. Poslovnika o radu Narodne skupštine. Obaveza svakog poslanika jeste da što bolje prouči Poslovnik o radu Narodne skupštine i da svoje ponašanje upodobi tom poslovniku.
Moje duboko ubeđenje jeste da ste vi jedan od poslanika koji najbolje poznaju taj poslovnik. Hteo sam da vas pitam, a prateći vrlo strpljivo i pažljivo vašu polemiku sa poslanikom, gospodinom Munjićem, da li vi to hoćete da garantujete da sve sudije i tužioci koji su izabrani nemaju nijednu grešku ili je neće napraviti u periodu dok obavljaju sudijsku ili tužilačku funkciju? O ovome o čemu je kolega Munjić govorio sad pričalo se, i to argumentovano i sa dosta detalja, i u vreme kada je vršen izbor sudija i tužilaca. Hvala vam.
Amandmanom predlažemo da se član 6. briše. Član 6. glasi: „Rešenje iz čl. 4. i 5. ovog zakona može se doneti i na zahtev okrivljenog ili osuđenog lica ili lica koje u korist optuženog može izjaviti žalbu“.
Amnestija je politička kategorija. Donošenjem zakona o amnestiji ona može da bude potpuna ili delimična. Ovde se radi o potpunoj amnestiji. Onda nema potrebe ostavljati mogućnost da zahtev podnese i neko drugo lice. Mi se ne slažemo sa ovakvim Predlogom zakona, ali podnošenjem amandmana na član 6. ukazujemo da predlagač zakona nije koristio ni pravno valjane argumente, ni pravnu teoriju, ni Krivični zakonik na onakav način kako smo mi to usvojili ovde. To ukazuje koliko se površno pristupilo donošenju ovog zakona.
Kroz istoriju, vrlo često ovakvi zakoni su donošeni zbog političke pripadnosti određenog broja lica. Ja to ne tvrdim i mislim da ovaj put nije takva situacija, ali se sigurno radi o licima koja ideološki podržavaju one koji su spremni da donesu sada ovakav zakon, bez da je detaljnije izvršena neka analiza. Od 5.000 lica koja ovde figuriraju kao oni na koje treba da se odnosi i primenjuje ovaj zakon, verovatno postoje posebni i specifični slučajevi, koji bi na drugi način, primenom važećih zakona države Srbije, mogli da budu oslobođeni krivične odgovornosti.
Pozivanje na to da su u oktobru mesecu doneta dva zakona, Zakon o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi i Zakon o civilnom služenju vojnog roka, pa da iz njih proizilazi donošenje ovakvog zakona apsolutno nema utemeljenje. Ta dva zakona, Zakon o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi i Zakon o civilnom služenju vojnog roka, regulišu i dalje obavezu služenja vojnog roka, bilo sa oružjem ili civilno, i tamo su predviđene određene norme ponašanja, iz čega proizilazi da to nema direktne ni indirektne veze sa ovim zakonima i potrebom da se donese jedan ovakav zakon.
Znam da rasprava o ovom zakonu možda nije mnogo interesantna, osim onima na koje se ovo direktno odnosi. Najveći broj ljudi je časno odužio svoju obavezu i bio lojalan prema svojoj državi i brine sada neke druge brige. Oni brinu brigu kako da se zaposle, kako da školuju decu, kako da se leče, a ovo su završili i u budućnosti će se ponašati na onakav način kako bude država regulisala.
Da vam kažem, u utorak sam, putujući kroz valjevsko selo Pričević, povezao mladog čoveka; ima 21 godinu i kaže da želi da ide u vojsku. Ja kažem – je l' u civilnu? Kaže – ma kakvi, u pravu vojsku. Još uvek ima takvih, a dok takvi postoje, to je potvrda stava Srpske radikalne stranke da je potpuno ispravan način na koji vam mi ukazujemo i mi želimo da kroz amandmane, da li smo vas ubedili ili ne...
Priča o ovome je teška; amnestirajte 5.000 ljudi, ali stavite tačku na to jednom. Dajte da vidimo kakav je vaš odnos prema odbrani države. To je nama mnogo bitnije, nego da li ćete vi doneti zakone kojima će biti amnestirano 5.000 ljudi.
Vi na taj način svakako pravite veliku podelu i razliku među građanima Srbije. Ovde su, čini mi se, na delu i lažna demokratija i lažna ljudska prava. Ako su neki bili u obavezi da nešto urade i nisu amnestirani, drugi takođe bili u obavezi da nešto urade i biće amnestirani, o kojoj demokratiji, o kojoj ravnopravnosti vi uopšte govorite?
To je samo prividno tako. U suštini, vi se zalažete za nešto drugo, za vaše pozicije, za pobedu na vanrednim lokalnim izborima, bez obzira na to što građanima onih mesta gde vi pobedite, na način na koji pobeđujete, ništa lakše ni bolje nije, ali još uvek ostajete na vlasti. Mislimo da to neće dugo trajati. Građani će pokazati najpre možda u Aranđelovcu. Hvala vam.