Amnestija znači ublažavanje kazne ili zamena za neku blažu kaznu i to bi bila delimična amnestija. Ovde imamo potpuno amnestiju ili aboliciju koja se odnosi, to ste u članu 1. stav 2. Predloga zakona precizirali, na oslobađanje od krivičnog gonjenja, oslobađanje od izvršenja kazne i brisanje osude.
Ako hoćete da primenite ovo i ako imate skupštinsku većinu za to, onda je odredba člana 8. Predloga zakona potpuno bespotrebna, jer ste određene stvari definisali, kao i prirodu ove amnestije. Uostalom, amnestija je volja državnog organa, ne sudskog organa, i obavezujuća je. Amnestija i pomilovanje se razlikuju od ublažavanja kazne, od nekih drugih olakšavajućih okolnosti, zato što su to sve mere ili radnje koje preduzimaju nadležni sudovi, a ovde imamo situaciju da državni organ, na osnovu ustavne mogućnosti da se ponaša tako... Postoji, na osnovu člana 99. Ustava Republike Srbije, mogućnost da Narodna skupština Republike Srbije donosi zakon o amnestiji.
Jesmo za to da najviše predstavničko telo ponekad iskoristi tu mogućnost, jer sama procedura donošenja zakona može da bude složena i komplikovana, a društvene potrebe nekad nametnu, zbog promenjenih okolnosti, smanjene društvene opasnosti, da neka dela više nisu tako opasna po državu i njene organe kao što su bila u vreme njihovog izvršenja ili u vreme vođenja procesa, pa onda da se pristupi amnestiji.
Sigurno nismo za ovaj vid krivičnih dela. Pogledajte, pokušali ste malo da zamenite teze. Nas niste uspeli da zavarate. Možda ste građane Republike Srbije, ali mislim da ni njih niste. Da li će vam biti zahvalni oni zbog kojih ste predložili ovakav zakon, jer računate da je to ta kritična masa koja treba da vas ostavi i dalje na vlasti, to vi procenjujte.
Vidite, ko poziva ili podstiče više lica na izvršenje dela iz stava 1. ovog člana (misli se na član 399. Krivičnog zakonika, koji govori o privremenom napuštanju ili odlasku iz Vojske RS) kazniće se zatvorom od jedne do osam godina, pa čak, ako se radi o delima iz st. 2. i 3. ovog člana, od dve do dvanaest godina.
Ovde se uopšte ne radi o vojnim obveznicima, nego o onima koji su svesno, voljno, sa umišljajem podsticali takav odnos prema Vojsci Republike Srbije, i na njih se odnosi ovaj zakon o amnestiji. Da li ste to mislili? Recite sada da jeste.
Nismo više sigurni kako su se pojedini ministri od 2000. godine naovamo ponašali kao ljudi koji su vodili ta ministarstva. Da li treba da vas podsećam ko je sve bio vojni ministar od 2000. godine pa do danas? Svakako da ne treba ni vas ni javnost, ali bili su i današnji predsednik Republike Srbije i gospodin Šutanovac.
Ne vodi se ne samo ova država, nego ni vojska dobro i onako kako bi trebalo. Razmislite još jednom da li ove amandmane koje je podnela Srpska radikalna stranka treba prihvatiti ili ne. Duboko smo ubeđeni, i smatramo da imamo podršku najvećeg broja građana Srbije, da su ovi amandmani sasvim opravdani i da bi u danu za glasanje trebalo glasati za prihvatanje ovih amandmana.

Koherentnost o kojoj kolega Vlatko govori vidi se iz dovođenja u vezu sa dva zakona koja su doneta u oktobru 2009. godine, a to su Zakon o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi i Zakon o civilnom služenju vojnog roka; u obrazloženju su date opcije da u ta dva zakona imate mogućnost i osnov za donošenje ovakvog zakona. Da se menjao Krivični zakonik i da ova krivična dela više ne stoje kao takva, to bi bilo nešto drugo.
Ovde ste ušli u pogrešnu materiju. Pozivate se na pogrešne zakonske propise i sa vama neću da polemišem o tome da li treba brisati čl. 7, 8. ili 9. Smatramo da treba brisati svaki član. To nije suštinsko delovanje SRS kada podnosimo određene amandmane da se pojedini članovi u određenim zakonima brišu; to je samo tamo gde ne vredi ni na jedan drugi način predlagati amandmane i menjati i popravljati zakon.
Ovaj zakon ne može da se popravi ni na jedan drugi način, osim da se ne prihvati ili da se prihvate amandmani SRS i da se takav zakon uopšte ne donese. Reći ću vam kako i na koji način – prema svima onima kod kojih postoji objektivan razlog da budu izuzeti od izvršenja ovih krivičnih dela mogli ste da rešite na taj način njihovo pitanje, odnosno njihov problem.

Poštovani građani Srbije, SRS i dalje stoji čvrsto na pozicijama ideologije Srpske radikalne stranke. Mi se zalažemo za ravnopravnost svih građana. Uvek ćemo vam govoriti istinu, bez obzira na to kako je bilo na prethodnim glasanjima, kako će biti ubuduće. To je odgovor, kolega Vlatko Ratkoviću, i vama. Mi ćemo govoriti uvek istinu. Nećemo govoriti da ćemo zaposliti 200.000 ljudi, a pri tom otpustiti 300.000. Nećemo govoriti da ćemo deliti besplatne akcije koje vrede 1.000 evra, a možda će realna vrednost kasnije biti 20 evra.
To uopšte nije ni bitno. Na kraju našeg izlaganja o amandmanima želim samo da vam kažem da ste mogli... Jer, mi se u principu odgovorno bavimo politikom, imamo veliki stepen odgovornosti prema građanima Srbije koji su glasali za nas i prema onima koji treba da glasaju u narednom periodu. Ovaj problem, ako ste hteli, mogli ste da rešite i institutom pomilovanja i to je mogao da uradi vaš predsednik Republike, vaš predsednik stranke, koji je ujedno i predsednik Srbije. Razlika između amnestije i pomilovanja je u tome što se kod pomilovanja radi o poimenično određenom broju ljudi.
Predlažemo i datum – datum je mogao da bude 24. februar, svake godine. Dvadeset četvrtog februara jedan veliki prkosni Srbin je otišao u Hag dobrovoljno da pokaže da ne brani sebe, da ne brani stranku čiji je predsednik, da raskrinka ono za šta je Haški tribunal optužio Srbe i Srbiju, da se ne radi o zločinačkom poduhvatu, odnosno da se radi o njemu, ali izvedenom od sasvim drugih ljudi, onih kojima se tamo ne sudi, a znamo sigurno da su oni to uradili. To su SAD, to je Vatikan, to su pojedine zemlje članice Evropske unije.
Taj datum, 24. februar, mogli ste da koristite kao dan kada ćete pomilovati one koji zaista mogu da nađu mesta u okviru tog instituta. Siguran sam da postoji određen broj ljudi u Srbiji koji ne vole uniformu, makar to bio šumar ili poštar. Zbog čega? Zato što imaju negativna iskustva još iz JNA, ali ne zbog onog što je propisano u zakonima, nego zbog neodgovornog ponašanja, možda i tih starešina.
Srpska radikalna stranka nije za onakve generale i starešine koji će otići u određeni motel na određenom putnom pravcu (neću sada da kažem da ga ne bih reklamirao) i predati zvaničnu državnu dokumentaciju nekima koji ni u kom slučaju ne bi smeli da je imaju u svom posedu. Ne želi takve generale u Vojsci Republike Srbije koji neće uvek i na prvom mestu gledati i štititi interese svoje države, a sve drugo dolazi posle toga.
Ukoliko smo uspeli u ovim namerama, ukoliko ste nas razumeli, puno vam se zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, vama je još kao narodnom poslaniku poznat princip SRS-a da se mi zalažemo za to da određene odluke donosi ministarstvo kao državni organ, a ne ministar kao pojedinac. Sad smo našli potvrdu u članu 7. Predloga zakona o učeničkom i studentskom standardu.
Naime, u stavu 3. i stavu 8. ovog člana kaže se da će određene radnje preduzimati Ministarstvo, sklapanje ugovora ili davanje saglasnosti, i mi smo predložili da se u članu 7, koji inače govori o pravu studenata na ishranu, i u stavu 3. je izuzetak u odnosu na član 4. predloženog zakona, i mi predlažemo da Ministarstvo bude nadležno da donosi određene propise, a ne ministar kao pojedinac. Dobar prilog za to je dao i kolega Munjić, ali i sam član 7. još više podržava naše nastojanje da umesto "ministar" stoji "Ministarstvo".
Moram da iskoristim vaše prisustvo, gospodine ministre, da vam delegiram dva životna problema. Jedan je u vašoj najužoj nadležnosti, drugi nije, a mogli biste ga uzeti na znanje. Pretpostavljam da ćete, kao čovek koji vodi računa o učeničkom i studentskom standardu, na vladi pokušati na neki način da rešite i ovaj drugi problem.
Prvi problem se tiče izgradnje osnovne škole u Ljuboviji, mestu odakle dolazim. Ta zgrada osnovne škole se gradi preko deset godina, s tim što u jednom vremenskom periodu od pet godina skoro nikakve radnje nisu preduzimane iz razloga što lokalna samouprava nije mogla da izdvoji sredstva, a Ministarstvo nije želeo, nije htelo ili nije moglo, sasvim je svejedno.
Korektnosti radi, moram da vas podsetim da je u 2009. godini izdvojen određen deo sredstava i da su radovi nastavljeni. Poznato mi je da to nije dovoljno da bi se ta zgrada završila i pretpostavljam da ćete u 2010. godini, a bar do početka školske 2010/11. godine učiniti maksimalan napor da bi se ta zgrada završila. Ona može imati i preventivni uticaj na povećanje broja samih učenika. Neće nam to vredeti ako se završi u pet ili deset narednih godina, kada možda može da posluži samo kao spomenik prosveti, ako ne bude dece da idu u nju. Pretpostavljam da će ovaj problem biti rešen vrlo brzo.
Ima još jedno pitanje koje se na direktan način tiče učeničkog standarda. Tu nije nadležno vaše ministarstvo, ali siguran sam da u saradnji s Ministarstvom za rad i socijalnu politiku može da se reši. Radi se o Zakonu o finansijskoj podršci porodici s decom, gde učenici koji pohađaju srednju školu, nema razloga za osnovnu školu, ali srednju školu u pograničnim mestima i prelaze reku Drinu, a odlaze na školovanje u Bratunac, Srebrenicu, Zvornik, Bijeljinu i neka druga mesta, gube pravo na dečji dodatak samo zato što se njihovo redovno školovanje ne odvija u Republici Srbiji.
Znate da su to manja i uglavnom pasivna mesta, gde je izbor zanimanja veoma mali, i samo iz tog razloga su prinuđeni da odlaze preko puta nekoliko kilometara u druga mesta, a gube pravo na dečji dodatak. Ne radi se o školovanju u Švajcarskoj ili Austriji, nego o školovanju u Republici Srpskoj, pa bi i taj problem trebalo rešavati.
Ne očekujem da to možete odmah da rešite i da jedino vi možete da utičete na to, ali ovo prvo pitanje vezano za dalje radove na izgradnji, odnosno završetku škole u Ljuboviji sigurno možete. Očekujemo i ja i javnost mesta iz kog dolazim da možemo čuti odgovor na pitanje. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo najboljeg primera rogobatnosti ovog zakona, a to je član 5. On se nalazi na četiri stranice. Pojedini zakoni i nemaju više od četiri stranice. Ne tvrdimo da kod carinskog zakona može da se reguliše ta oblast na toliko strana, ali ovo bi trebalo da bude jedan zakon koji Vlada mora da afirmiše. Kako i zbog čega? Jednostavno, da pospeši izvoz, a samim tim i da stvori uslove za nova radna mesta. To bi onda bila prava stvar.
U članu 5. su definisani određeni pojmovi, bolje rečeno pojmovi koji se koriste u ovom zakonu. Primetili smo u članu 5. stav 1. tačka 1) definisanje lica: „Lice je fizičko lice ili pravno lice...“. Mi smo predložili da se tu stavi tačka, a ostali deo teksta u tački 1) ovog stava da se briše, jer sledi: „... udruženje lica i preduzetnik kome je u skladu s propisima priznata sposobnost preduzimanja pravnih radnji“.
Lica uopšte mogu da se dele na pravna i fizička. U okviru pravnih lica veliki je spektar pravnih subjekata, uopšte državnih organa koji se svrstavaju tu, a vi sad želite da podelite još tu i udruženje lica, da kažete: pored pravnih i fizičkih, postoje i udružena fizička lica i preduzetnici. To je bilo potpuno bespotrebno i besmisleno.
Uostalom, to najbolje potvrđuje tačka 25) stava 1. člana 5: „Podnošenje deklaracije je podnošenje deklaracije...“. Ima to i produžetak: „... nadležnom carinskom organu, u propisanoj formi i na propisan način, u cilju sprovođenja carinskog postupka.“ Znači, podnošenje deklaracije je podnošenje deklaracije nadležnom organu. Mislim da oni ljudi koji se bave uvozom ili izvozom nisu znali da to treba podneti nadležnom organu, nego su možda licu nadležnom za upis u matične knjige rođenih podnosili te carinske deklaracije, koje inače treba podneti, kako vi kažete.
Ovo me pomalo podseća na besposlenog čoveka koji uđe u livadu i počne da broji travu; umesto da je kosi, on je prebrojava. Tako i ova vlada, otprilike, da bi pokazala da joj je potrebno četiri ili više godina da odradi određen deo posla, ona se bavi besmislicama. Hvala.

Kao i amandman na član 5. i amandman na član 10, koji u ime SRS podnosim, jeste više tehničke nego suštinske prirode. Član 10. je definisao uslove radi primene kriterijuma, koje treba Vlada da utvrdi, kojim se obezbeđuju povlastice privrednim subjektima ili privrednim društvima. U članu 10. stav 1. tačka 1) kaže – uslovi za odobravanje statusa ovlašćenog privrednog subjekta. Predložili smo da stoji: „ovlašćenog privrednog društva“.

Da vam kažem, u Srbiji se neće bolje živeti ni sa ovakvom definicijom privrednog subjekta, ni sa drugačijom. I da je prihvaćen amandman, ništa ne bi bilo bolje ni sa ovakvim rešenjem. Zadržavanjem ovakvog rešenja kao što je u Predlogu zakona takođe ništa neće biti bolje, ali nismo uspeli da prepoznamo volju Vlade, ili spremnost i mogućnost, da se ovim zakonom bori za povećan izvoz proizvoda iz Srbije i da omogući zapošljavanje nezaposlenih lica u Srbiji.

Jedan od kolega (naravno, diskutujući više na repliku, nego što se odnosilo na amandman) kaže da je u jednom lepom gradu, u Kruševcu, u nekom periodu zaposleno 200 - 300 radnika. Svako zapošljavanje bi trebalo da bude dobro i da služi vlasti na ponos, ali ono zapošljavanje koje stvara nove vrednosti.

Izlišno je govoriti o bilo kakvom zapošljavanju i kritikovati bilo koju lokalnu vlast, ako se zna da je od 2000. godine do danas, znači, za deset godina, republička administracija povećana za 20.000 ljudi.

Pokušali smo, zbog uticaja MMF-a, da razgovaramo o predlozima tih zakona koji su bili na dnevnom redu u ovom parlamentu krajem decembra meseca i u zakonu je preciziran broj od 28.400, maksimalan broj zaposlenih. Sada ova vlada iznalazi mogućnosti, da li osnivanjem ili uspostavljanjem novih agencija ili republičkih organa i organizacija, kako zadržati taj broj zaposlenih, a ne da se u realnom sektoru pokušaju stvoriti uslovi da se zaposli što veći broj građana.

Mi očekujemo i građani Srbije žele stvaranje uslova za nova zapošljavanja, a ne za prepucavanje da li će nešto imati naziv privrednog subjekta ili privrednog društva. Kao pravniku, potpuno su mi jasne intencije onoga što je Vlada htela da postigne ovim, kao i onog što smo mi podneli kao amandman. Uradite nešto, pošto niste spremni, ne pokazujete dovoljno volje za prihvatanje amandmana, za pravno-tehničko sređivanje ovog, po nama bitnog, zakona; pokušajte bar da stvorite uslove da on može adekvatno da se primenjuje. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 128, ali pošto imaju još dva amandmana, skoro vezana, jedan iza drugog, zamolio bih kolegu Ratkovića da malo komentariše da bih mogao imati više inspiracije za obrazlaganje ovih amandmana.
I dalje držim onu nit i predlažem da se u stavu 4, odnosno u stavu 3. člana 128. posle reči „Vlade“, dodaju reči „Republike Srbije“. Kolega Ratkoviću, kažete da to ne bi bilo dobro, između ostalog, zato što bismo imali jedan prenormiran zakon. Za jedan predlog zakona koji ima 310 članova ne možete reći da bi, ako nekoliko puta samo precizno definišemo o kojoj se vladi radi, bio prenormiran zakon.
Ako se prisetite šta je sve pisalo u Predlogu zakona o Narodnoj skupštini, a kada kažem šta je sve pisalo, mislim da je tu najveći broj odredaba bio iz domena Poslovnika o radu Narodne skupštine, onda ćete biti potpuno sigurni, kao što sam i ja, da se ne radi ni o kakvom prenormiranju, nego samo o potrebi da preciziramo koja vlada daje određena uputstva ili donosi određene akte.
Desetak članova se odnosi na to da posle reči „Vlada“ treba dodati reči „Republike Srbije“. Već je objašnjeno i iz reda Poslaničke grupe SRS da u Ustavu (jer Ustav treba jasno razlikovati od bilo kog zakona, kao najviši pravni akt) posle prvog pominjanja Vlade Republike Srbije u zagradi stoji – u daljem tekstu: Vlada. Vi to ni u jednom momentu niste u Predlogu ovog zakona rekli, nego ste samo nastavili da obrazlažete kako bi bilo prenormirano i kako je ovo u skladu sa Ustavom, što apsolutno nije tačno. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Kolundžija, ne znam da li sada da vam čitam član 1. Ustava Republike Srbije, ali neću, preskočićemo to, to nije toliko sad ni bitno, da vas podsećam šta piše u tom članu 1. Ustava. Dobro je kolega Krasić rekao, mi ne možemo da verujemo ako se određene stvari ne definišu, jer i građani Srbije i mi znamo s kim imamo posla.
Da vam postavim sad jedno pitanje, pošto volite da polemišete sa poslanicima SRS, što uopšte nije loše, dobijamo kvalitetniju raspravu, pa možda u danu za glasanje kolege narodni poslanici koji u ovom momentu ne smatraju da treba da podrže određene amandmane i glasaju za njih.
Da vam postavim jedno prosto pitanje. Vi stalno tvrdite, kad kažem vi, ne mislim lično na vas, nego vaša Demokratska stranka, da Kosovo i Metohija nemaju nikakve veze prilikom evropskih integracija sa ostalim delom Srbije. Ali, kad budete popunjavali upitnik sa tri-četiri hiljade pitanja, šta ćete vi tamo da navedete, kolika je površina Republike Srbije, koliko ima stanovnika? Hoćete li smeti da napišete ono što je istina ili ćete da uradite nešto drugo, odnosno na drugačiji način da date odgovor?
Mi želimo da sve bude potpuno jasno precizirano i definisano, ne zbog nas, mi smo vaše namere poodavno razumeli, one su nama savršeno jasne, vaše finte više ne prolaze ni kod građana Srbije; želimo samo da vas isprovociramo da i njima kažete kako i na koji način vodite politiku i kako i na koji način vodite brigu o građanima Srbije. Carinski zakon nam je samo došao kao „šlag na tortu“ da produbimo ta pitanja, na koja vi kad-tad morate dati potpuno jasan i precizan odgovor i onda će vaša politika biti potpuno poražena i u Srbiji neće imati podršku, čak ni u lepom Kruševcu. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi uvek (žao mi je što gospođa Kolundžija nije tu, ali to nije toliko ni bitno za potrebno vreme da obrazložim ovaj amandman) amandmane podnosimo da bismo popravili tekst zakona. Sada, da li su amandmani upućeni na suštinske izmene, da li na pravno-tehničke, to toliko nije ni bitno.
Ovo je najbolji način kako se otvaraju neka zagonetna pitanja. Zbog čega se vi, gospodo, plašite reči Srbija? U dva amandmana, jedan iza drugog, govorio sam da posle reči „Vlada“ ubacimo reči „Republike Srbije“. Onda su nastupile bezbrojne polemike, replike i neke političke priče.
Ne znam da li je kolega Vlatko Ratković sada tu, on je objašnjavao da ubacivanje reči „Republika Srbija“ posle reči „Vlada“ nema smisla, nepotrebno je, biće prenormirano. Kada dobijam saziv ili materijal za sednicu Skupštine ovde piše moje ime kao narodnog poslanika i kaže – narodni poslanik u Narodnoj skupštini, a piše i – Republike Srbije. Ako je to prenormirano, zbog čega to uopšte stavljate? Hajde da počnemo od ovoga, da ovde pokažemo svu svoju praktičnost.
Gospodo, vi putujete na dva koloseka. Vozite se sa neka dva vozila; jedno je kada ste izvan Srbije, a jedno je u Srbiji. Kolega Seniću, čini mi se da ste vi spremni da kažete čiki iz NATO pakta i ovima iz EU – nemojte samo od nas tražiti da mi priznamo Kosovo i Metohiju, a vi radite šta god hoćete, samo nemojte od nas tražiti, ne smemo to zbog onih građana.
Sada, da vam kažem šta je nama na prvom mestu. Nama je teritorijalni integritet i celovitost države uvek na prvom mestu, nama u Srpskoj radikalnoj stranci. Zbog čega? Pretpostavljamo da se delimično životni standard može popraviti i samo voljom jednog čoveka, aktivnostima, njegovom upornošću, njegovim veštinama, znanjem i svim onim što je vezano za karakteristike jedne ličnosti. Teritorijalni integritet i celovitost jedne države može samo da sprovodi Vlada, ovaj parlament, iako imamo još nekih državnika, to bi oni mogli, zbog toga uostalom, građani i izlaze na izbore. Zbog toga, uostalom, i daju nekim političkim strankama poverenje. Mi se borimo za standard građana, ali svih.
Na ovom primeru ću, pošto je ovo carinski zakon, pokazati kako vi samo kada su izbori, da li ovde ili u Republici Srpskoj, lepo pozivate u goste premijera Republike Srpske, pa se sa njim slikate i kažete – mi smo sada unapredili odnose, a najbolji primer (koleginice, je li tako) jeste da u dužini od oko 200 kilometara na reci Drini nemamo drumske prelaze, nego imamo samo saobraćajni prelaz. Znate li zbog čega je to, kolega Seniću? Zato što međudržavne komisije ne sarađuju na najbolji način.
Ne tvrdim da komisija Republike Srbije ne želi da svojim građanima, Srbima i drugim državljanima Srbije, i sa jedne i sa druge strane Drine, popravi ionako težak život, ali vlasti iz Sarajeva verovatno žele nešto drugo. Ne dozvoljavaju da se stanovništvo koje je vezano za Srebrenicu, Bratunac, Zvornik, Višegrad integriše na jedan kvalitetniji način sa građanima Srbije. Zbog toga nema prelaza.
Otvorili smo to pitanje i pre nekoliko dana, kada je ovde bio gospodin Dačić, ali ne kao ministar policije, nego kao prvi zamenik predsednika Vlade. Vi od takvih stvari, od konkretnih stvari, bežite.
Još jedna stvar, nemojte se vi nikada brinuti za cenzus Srpske radikalne stranke. Ovi ljudi koji su ovde i oni koji širom Srbije podržavaju politiku i ideologiju SRS neće menjati političku stranku, bez obzira na cenzus.
Nekako se danas poklopilo da je govorilo nekoliko vas koji kada osetite da vam političke stranke kojima trenutno pripadate neće proći taj cenzus, nađete okrilje u nekoj drugoj političkoj stranci.
Ovde smo zbog sprovođenja programa, zbog potreba građana Srbije, da im mi kao učesnici u vlasti omogućimo bolji život, a ne zbog toga i prioritetno nismo opterećeni nikakvim cenzusom. Uvek smo poštovali volju građana Srbije. Hvala vam.

Uopšte nisam ni sumnjao da ovaj amandman neće biti prihvaćen, ali ovo je dobra prilika za mene kao podnosioca amandmana da nekoliko stvari koje su za mene bile dilema sada iznesem, možda podelim sa ministrom.
Dobro je što se donosi ovaj zakon, mislim da će zaposlenima u predškolskim ustanovama, deci i njihovim roditeljima omogućiti kvalitetniji rad i sve ono što se tiče predškolske ustanove. Do sada smo mi tu oblast regulisali drugim zakonima, vrlo često su i neka podzakonska akta morala da se primenjuju da bi se ova oblast uredila. Možda je šteta, ali o tome ne može sada niko da govori, što ovaj zakon nije usvojen prošle godine, čini mi se u julu ili avgustu, kada su bili na dnevnom redu i ostali zakoni iz oblasti obrazovanja, ali ni sada nije kasno.
Kada je u pitanju član 38, on kaže: „Zadatak vaspitača jeste da svojim kompetencijama osigura uvažavanje opštih principa obrazovanja i vaspitanja, ciljeva vaspitanja i obrazovanja, ostvarivanje i unapređivanje vaspitno-obrazovnog rada“. To važi kako za vaspitače, tako i za sestru vaspitača.
Verovatno je Ministarstvo prosvete uvidelo da reči „svojom kompetencijom“ nemaju nikakvo ozbiljno značenje, jer one u sebi verovatno sadrže i lični stepen obrazovanja koji je neophodan po važećim propisima da bi neko mogao da bude vaspitač ili sestra vaspitač; verovatno i licence. To je sasvim dovoljno za obavljanje ove delatnosti, a sve drugo što treba da krasi jednog vaspitača ne može da bude sadržano u bilo kojem propisu; to je nešto što mora svako od onih koji rade sa decom... Neko od kolega koji se bolje razumeju u ovu problematiku od mene je to definisao, da se u najvećoj meri mlada osoba tokom otprilike šest i po ili sedam godina, koliko je neophodno da se provede u predškolskoj ustanovi, formira kao ličnost. Zaista je potrebno ne samo da ljudi ispunjavaju određene zakonske uslove, nego da pre svega vole ovaj poziv, da bi mogli kvalitetno da ga obavljaju.
Ostalo je još nekoliko dilema i na to će možda gospodin ministar moći da odgovori. Čitajući ovaj zakon mi nigde nismo pronašli koliko je potrebno vaspitnih grupa jednoj predškolskoj ustanovi da bi mogla da uvede organizatora u sistem rada. Koliko je meni poznato, oni koje to mnogo više zanima kažu da su potrebne 42 grupe da bi se uveo pedagog. A koliko je potrebno da bi se uveo organizator? Meni je poznato da u jednoj predškolskoj ustanovi koja, čini mi se, ima 11 vaspitnih grupa, postoji organizator. Da to nije preuranjeno? Da li će se biti nekih efekata koje ne možemo da dobijemo na ovakav način organizovanja ovih vaspitnih ustanova? Ako nije problem da nam gospodin ministar da odgovor.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, danas je najviše vremena potrebno da se pobroje tačke dnevnog reda o kojima raspravljamo u Narodnoj skupštini i da se navedu vaše funkcije. Ovo ne govorim zlurado, kako jedan od prethodnika reče da o ovim zakonima, odnosno sporazumima ne treba govoriti zlurado; namera poslanika SRS nije nikada da govorimo o bilo kojem zakonskom predlogu ili bilo čemu o čemu se raspravlja u ovom visokom domu zlurado, nego da govorimo na način da naši građani mogu da imaju koristi.
Gospodine ministre, moram da kažem, vi kao da ne pripadate jednoj političkoj organizaciji čija je parola bila „Srbija se saginjati neće“. Pa, vi ne samo da ste član te političke stranke, vi ste i njen predsednik. Kada se pročitaju ovi sporazumi da se zaključiti da se Srbija ne saginje, nego je poklekla, a zbog čega?
Kada su u pitanju ovi sporazumi o readmisiji, nijednom rečju ili rečenicom niste kazali koliko stranih državljana, da budem precizniji, iz Švajcarske, Hrvatske, Norveške i Italije treba da bude obuhvaćeno procesom readmisije prema svojim državama, da država molilac bude Srbija. Nijedan, verovatno. A u tekstovima sporazuma postoji isto onoliko članova koji su posvećeni obavezi Srbije da prihvati svoje državljane koliko i članova u kojima se nameće obaveza preko tih sporazuma da iz Srbije prime svoje članove.
Gospodo, to bi trebalo na nešto da ukaže. Srbija, niste vi odgovorni, gospodine ministre, za kompletnu situaciju, nije interesantna ne samo svojim građanima, nego ni drugima. Naravno, ne svima. Niko ne trči u Srbiju. Prethodnog dana smo imali zakon o amnestiji, vezano za izbegavanje služenja vojnog roka, i vidite da nije u pitanju samo odlazak iz Srbije zbog izbegavanja te obaveze, nego zbog načina i uslova života. Veliki je broj nezaposlenih i nešto se pokušava predstaviti kao ekonomska kategorija.
Mislim da je na fantastično dobar način kolega Krasić uspeo da objasni kada su članice EU dozvoljavale politički azil, a kada ne. U momentu kada je trebalo da ti isti građani njima posluže da pokažu kako se u Srbiji ljudska prava krše, onda su im bila širom otvorena vrata, a sada kada žele da pokažu nešto drugo i da se oslobode tih, onda više ne važe ta pravila.
Kada bi se samo površno čitalo, sporazum o policijskoj saradnji, sporazum o readmisiji, onda bi se moglo postaviti pitanje – zar ima neko u ovom parlamentu da neće glasati za te predloge? Naravno da ima, jer stvari nisu tako proste kao što izgledaju u prvom momentu. Vi ste, gospodine ministre, sigurni da ti građani koji treba da dođu u Srbiju ne žele to svojom voljom, nego su prosto naterani. Te države koje su im bile utočište duži niz godina ne žele više da takve građane imaju u svojim državama. Mi smo sada to uzeli kao obavezu.
Policijska saradnja – apsolutno smo saglasni sa svim kolegama koji kažu da kriminal ne poznaje granice, čini mi se da je tu bolja veza i sprega nego između naše policije i država sa kojima imamo dobru saradnju i sa nama prijateljskim državama. Ali, ni u kom slučaju ne mogu da prihvatim činjenicu da zarad razvoja dobrih, prijateljskih odnosa sa Hrvatskom treba da donesemo takav sporazum, jer je činjenica da je 500.000 Srba proterano iz te države i ukazuje da nemamo sa njima dobre odnose.
Činjenica je da je odlazeći predsednik nekoliko dana pre isteka svog mandata na najbrutalniji način pljunuo u lice vlastima Srbije i građanima Srbije kada je jednog ratnog zločinca oslobodio, odnosno pomilovao ga za godinu dana izdržavanja kazne zatvora. Onda su neki naši državnici rekli, odnosno ministri, konkretan da budem – pa to je lični stav tog predsednika. Ne može to da bude lični stav tog predsednika. To je odnos državne politike prema Srbiji.
Morali bismo da se zapitamo zbog čega to oni rade? Zbog, moram da kažem, mlitave i nedovoljno energične politike koju treba da vodi Vlada ove države, a to ću vam pokazati na jednom sporazumu kome je ministar posvetio malo pažnje. Doduše, ovde i piše da će taj sporazum da predstavlja ministar inostranih poslova, ali kada sam rekao da je potrebno najviše vremena da se pobroje tačke dnevnog reda i vaše funkcije zaista nisam mislio zlurado, nego nam to daje za pravo i ostavlja nam mogućnost da otvorimo neka pitanja koja su u najdirektnijoj vezi sa ovim predlozima, a možda vi kao ministar unutrašnjih poslova ne biste mogli da date odgovor na ta pitanja.
Kad je u pitanju Sporazum o recipročnom priznavanju nacionalnih vozačkih dozvola sa Španijom, svakako ćemo za taj sporazum i glasati. Već vam je od strane predstavnika Srpske radikalne stranke rečeno da je to trebalo da se odnosi i na Italiju. Mislim da je i Slovenija jedna od država gde postoji veliki ili nešto veći broj naših građana koji rade tamo, rade kao vozači, da bi i to trebalo da se uradi.
Sporazum o određivanju graničnih prelaza između Srbije i Crne Gore i Bosne i Hercegovine je nešto što ste vi obrazložili samo jednom rečenicom. To je onaj sporazum gde stoji da će u ime Vlade ovaj sporazum predstavljati Vuk Jeremić, ministar spoljnih poslova. To je sporazum koji je 24. februara 2005. godine potpisan u Sarajevu. Kaže se da je potpisan u originalu na srpskom jeziku i službenim jezicima naroda Bosne i Hercegovine, na hrvatskom, bosanskom, možda i sarajevskom, jer je potpisan u Sarajevu. Kad ćemo početi da branimo jezik naše države i da li uopšte neko ko vodi ovu državu razmišlja o tome?
Ovde postoje praktični problemi. Ministre, vi možda niste u toku, ali je neko morao to da zna i ja ću izneti nekoliko graničnih prelaza, kao što su Ljubovija, Bratunac i Bajina Bašta – Skelani. Mi imamo tu situaciju da zbog carinjenja robe... Ovo vam govorim konkretno, iz prakse. U Bajinoj Bašti postoji fabrika betonskih elemenata. Sredstvima iz donacije vršena je elektrifikacija područja Skelani i drugih seoskih mesta na području opštine Srebrenica. U Bajinoj Bašti postoji fabrika betonskih stubova, carinjenje se vrši u Užicu i prevoz tih stubova mora da se vrši preko graničnog prelaza u Karakaju. Ne bih sada da pogrešim, ali preko 100 km je do tamo, a ovde se radi o samo par kilometara.
Slična je situacija i sa poljoprivrednim proizvodima, kada je u pitanju malina. Carinjenje takođe mora da se vrši u Užicu, ako ide iz Bajine Bašte u Srebrenicu ili u Bratunac u hladnjače, ili možda iz Zvornika u Bajinu Baštu. Kad tu relaciju od sto kilometara, nakon celog dana berbe, pređe taj poljoprivredni proizvod, on je promenio svoje agregatno stanje.
Da vas podsetim, lokalna samouprava je saglasna sa tim da se ovaj problem reši. Između ostalog, predsednik opštine u Bajinoj Bašti je čovek koji je član SPS-a, ali građani misle da lokalna samouprava može puno toga da učini i onda se tu stvara jedan jaz.
Vidite sad koliko smo mi dobronamerni, ukazujemo na nešto što je životni problem, ne vodeći računa o političkoj pripadnosti. To u krajnjoj liniji, kada govorimo o potrebama građana, za nas uopšte nije ni važno.
Veliki broj ljudi koji žive u Bajinoj Bašti je iz Skelana. Oni imaju kuće i u Bajinoj Bašti i u Skelanima, imaju i dvojna državljanstva, ali ne mogu čak ni poljoprivredne proizvode za sopstvene potrebe da prenesu, čak ni drva za ogrev. Ponekad je to stvar službenih lica koja rade tamo, da li će to da vide ili neće. Ne može se reći da oni zloupotrebljavaju svoj položaj, ali vrlo često ne mogu da reaguju na adekvatan način i onda nastaju određeni problemi.
Možda bi ona dvojna komisija koja stoji ovde u sporazumu na ovaj način mogla da reši... Već pet godina se primenjuje ovaj sporazum. Čini mi se da su neke stvari praktičnije bile rešene od 1992. godine, kada su zemlje članice, a mislim na Bosnu i Hercegovinu i Republiku Srbiju, jednostranim odlukama rešavale te probleme, da su bile bolje rešene nego sad. Ako nije moguće odmah reagovati, onda u narednom periodu od mesec ili dva.
Kao prvi potpredsednik Vlade i zamenik predsednika Vlade, vi sigurno možete taj problem, odnosno to pitanje da postavite u Vladi Republike Srbije, i da se to reši. Onda bi mogla priča onih predstavnika kojima je dovoljno da se nešto pojavi, da njihove kolege ili šefovi političkih stranaka u ime Vlade zastupaju te zakonske predloge, pa da oni o tome pričaju sve najbolje... Vaša konkretna aktivnost, dobra ili loša, pokazuje se i to ocenjuju građani Srbije, a cilj poslanika Srpske radikalne stranke jeste da argumentovanim i činjeničnim stavovima pokažu da žele da unaprede zakonske predloge i da se oni zaista donose zbog života, a ne zbog same forme.
Moram još jednom da napomenem, da teritorija Republike Srbije, tačnije njenih 15% nije sasvim ozbiljno ugroženo i da više može da postane neprihvatljivo, bar u spoljnom predstavljanju i za same predstavnike Vlade, ne bi možda iz drugih zemalja slali takve poruke.
One koji se pitaju kada je Vlada donela odluku da promeni svoje nastojanje šta je bitnije, da li Kosovo i Metohija, da li EU, samo da podsetim da je 2006. godine ova Narodna skupština potvrdila, a građani većinom izglasali, Ustav, koji je svojom preambulom rekao da je Kosovo i Metohija sastavni deo Republike Srbije. I sa Ustavom i bez Ustava za SRS i za građane Srbije, a pre svega za građane Kosova i Metohije, uvek će tako ostati. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, pretpostavljam da će vama saradnici preneti ono o čemu budem govorio, SRS je politička stranka koja prva u ovoj zemlji uoči problem i daje predloge za njegovo rešenje. Najbolja potvrda toga jeste kada je ovaj Zakon o državnom premeru i katastru bio na dnevnom redu u julu i kad smo mi o njemu tada govorili.
Za nas je neshvatljivo da posle par meseci imamo zakon o izmenama i dopunama zakona, i to nije sporno, to jeste uloga parlamenta da donosi i menja zakone, da prilagođava uslovima života i ono što se reguliše tim zakonom, ali ovo što je predloženo u izmenama i dopunama zakona, to svakako nije smelo da bude predmet izmena i dopuna.
Ne možemo sada sporiti političke korektnosti da ovo ne treba da se promeni, jer smo ukazivali da su rokovi od osam dana ne samo vrlo kratki, nego nisu u skladu sa Zakonom o opštem upravnom postupku, a odnosi se na pravo stranaka u postupku da određene žalbe ili neke druge zahteve podnose u roku od 15, a ne osam dana, kako je to bilo predviđeno ovim zakonom.
Zahvaljujući mojim kolegama iz SRS koji su govorili pre mene i na najbolji način osvetlili probleme iz oblasti Zakona o državnom premeru i katastru i, svakako, Zakona o prostornom planiranju i izgradnji koji se konvencionalno u narodu naziva još i ''zakonom o legalizaciji'' i s obzirom na to da su oni na najbolji način ukazali na probleme i dali predloge na koji način treba pristupiti rešenju tih problema, ja mogu da idem korak dalje i, želje radi, preventivno ukažem ministru, ali ja njega ne posmatram sada kao resornog ministra za oblast zaštite životne sredine i prostornog planiranja i izgradnje, nego kao člana Vlade, i ističem potrebu da se u Vladi prilikom utvrđivanja predloga zakona povede računa i da se oni usaglase jedni s drugima.
Besmisleno je u obrazloženju, odnosno u razlozima za donošenje ovog zakona reći da se tome pristupa jer se primetilo za pet ili šest meseci, koliko je ovaj zakon na snazi, da taj zakon nije usaglašen s drugim zakonima u pravnom sistemu Republike Srbije. Moralo se voditi računa u julu, kada smo raspravljali o ovom zakonu, da li je on usaglašen s drugim zakonima ili nije.
Drugi razlog je otklanjanje kolizije pojedinih zakonskih odredaba u samom zakonu. Pa, prilikom izrade zakona moralo se voditi računa o tome. Imajući u vidu osnovno zanimanje ministra Dulića, mogu da razumem i shvatim da određene stvari u tom momentu, jer čovek svaki dan napreduje, ne u svakom pogledu, nego u pogledu poslova koji su mu obaveza u ministarstvu, ali ako nije znao u tom momentu, valjda u Ministarstvu životne sredine i prostornog planiranja postoje ljudi koji imaju osnovno, elementarno pravničko znanje, pa onda ne bi došlo do ovakve situacije.
Ovaj Zakon o državnom premeru i katastru treba posmatrati kao opšti zakon u odnosu na Zakon o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u republičkoj administraciji.
Zakon o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u republičkoj administraciji donet je u decembru. U članu 1. tog zakona kaže se da se smanjuje, odnosno maksimira se čak u apsolutnom broju 28.400 zaposlenih u državnoj administraciji. U članu 1. stav 4. tog zakona je rečeno da se ove odredbe ne primenjuju na MUP, Ministarstvo odbrane, BIA i Upravu za izvršavanje krivičnih sankcija.
Političke korektnosti radi da kažem da je u članu 3. ovog zakona rečeno da se ove odredbe o maksimalnom broju zaposlenih neće odnositi na Republički geodetski zavod, i to je sasvim opravdan predlog. Neće se odnositi zbog izgradnje Koridora 10, zbog potrebe da se izvrši legalizacija bespravno podignutih objekata, jer je to posao zaista velikog obima. Ali, ova dva zakona se moraju dovesti u vezu i ministar Dulić je morao, prilikom donošenja tog zakona, da da neke napomene koje se tiču ovog zakona da to nije moguće uraditi u Ministarstvu životne sredine i prostornog planiranja.
S obzirom na to da je ovaj zakon stupio na snagu i trebalo je da se donesu akti o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji u Geodetskom zavodu, postavljam pitanje – šta od 1. januara pa konačno do današnjeg dana, a pogotovo što će možda glasanje o ovom zakonu biti na dnevnom redu krajem marta? Praktično, određen broj ljudi iz Zavoda bi trebao da ostane bez posla, i možda mnogi, pridružujem se kritici kolege Stevanovića, koji rade u Zavodu (ovo sad govorim čisto proizvoljno, ali pretpostavljam da ima i takvih situacija) nisu stručno osposobljeni da na najbolji način urade ove poslove, pa u tom smislu i treba napraviti neko pročišćavanje, ali broj zaposlenih svakako treba da bude povećan.
Možda je danas trebalo govoriti, ako su već na dnevnom redu izmene i dopune Zakona o državnom premeru i katastru, i staviti na analizu određen broj članova ovog zakona koji kažu da licence daje Zavod, a postoje mnogi stručnjaci u Zavodu, u centru, u službama katastra, koji su položili u Inženjerskoj komori i dobili licence. Na takve ne bi trebalo to da se odnosi.
Ne mogu da se složim, gospodine ministre, s vama, kada je kolega Mladenović rekao da buja divlja gradnja, a vi ste rekli – ona buja sto godina. U delu koji se odnosi na to da je nedozvoljene gradnje bilo i pre sto godina, to je tačno. Ali, da li znate da je od najave da je krajnji rok za podnošenje zahteva za legalizaciju 11. mart ubrzano počela gradnja, ali ne samo za zadovoljavanje sopstvenih potreba, nego i zarad izlaska na tržište s prodajom stambenih ili poslovnih prostora? O tome ste morali da vodite više računa. I, samo da povedete računa o različitosti prilikom naplate kod legalizacije. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Malović, iako onima koji su se bavili ovim predlogom zakona izgleda da danas imamo jednu laganu temu (naime, ovaj zakon ima samo jedanaest članova), ipak se iz diskusija mojih prethodnika vidi da su stvari mnogo komplikovanije, složenije i odgovornije.
Način na koji ste vi to pokušali da iznesete, to je vaš stav, vaš politički stav, i na to neću da se osvrćem.
Pravo da vam kažem, razmišljao sam kako da počnem svoju diskusiju vezanu za ovaj predlog zakona, a onda mi je gospođa Malović pomogla u tome, kaže – nepravedno je pripisivati krivicu samo njima. Naravno, ona misli na onih oko 5.000 ljudi koji bi došli pod udar Krivičnog zakona zbog izbegavanja služenja vojne obaveze, ali sada postoji mogućnost da se njima to oprosti.
Gospođo Malović, retko se sa vama u potpunosti slažem. Ne da je nepravedno pripisivati krivicu samo njima, nego su oni najmanje odgovorni za to, ali se postavlja pitanje ko onda jeste odgovoran? Ako se krši zakon, neko mora biti odgovoran – da li zakonodavac, da li izvršna vlast, da li onaj ko krši zakon.
S obzirom na to da smo se saglasili da su oni najmanje odgovorni, odgovoran je vladajući režim, odgovorna je vlast, i to ona vlast od 5. oktobra 2000. godine. Videli ste da se po treći put donosi ovakav zakon, gde su otprilike obuhvaćena ista krivična dela. Dakle, mala odgovornost, odnosno neuporedivo manja odgovornost je na onim počiniocima krivičnih dela, nego što je na Vladi Republike Srbije.
Ko je danas ovde trebalo da bude prisutan umesto vas? Ali, vi ste to pravno obradili. Pokušaću da u svom izlaganju govorim o pravno-teorijskoj instituciji amnestije i pomilovanja. Interesantno je povezati i taj deo, iako postoji suštinska razlika, ako ništa drugo, ono bar u organima koji će doneti jednu ili drugu odluku o ovom. Pre svih, trebalo je da ovde bude predsednik Republike, trebalo je da bude ministar odbrane i, po nekima, predstavnici NATO pakta. Po nama, sigurno ne. Vi ste tu samo tehnički, da se sprovede ovaj zakon.
Da li je SRS za profesionalizaciju vojske? Svakako. Mi želimo da imamo najsavremeniju i najmoderniju vojsku na svetu, ako je to moguće. Kako se do nje dolazi? Dolazi se delom do profesionalnog sastava te vojske i potrebom i mogućnostima da svako ko želi (a mi smatramo da to treba da bude i obaveza) služi vojni rok. Neka on bude u optimalnoj dužini trajanja, koliko je potrebno za najnužniju odbranu, samo odbranu, jer Srbi i srpska vojska nikada nisu bili osvajački narod i nikada nisu napadali druge, nego su branili sebe. Dakle, kombinacija profesionalnih vojnika i naše obaveze da odslužimo vojni rok, da se osposobimo optimalno, koliko je potrebno za prvi udar i da pošaljemo poruku da ćemo svoju zemlju braniti na ozbiljan, dostojanstven i patriotski način.
Ovde neki zaboravljaju jednu dimenziju vojske. Možda su ti ljudi sada u penziji ili pred penzijom; mnogi su se zahvaljujući služenju vojnog roka osposobili i završili neke zanate. Da li su to bili vozači, pekari, krojači ili neka druga zanimanja, nije bitno, ali vojska je bila jedna vrsta škole za određen broj građana Srbije i to ne treba zaboraviti.
U pravnoj teoriji amnestija i pomilovanje izučavaju se zajedno, čak se vrše i upoređivanja. U pravnoj praksi ta dva instituta su odvojena. U suštini, ne postoji velika razlika, osim organa koji donosi taj pravni akt. Amnestiju, u principu, donosi predstavnički organ, tj. skupština, i ona se odnosi na poimenično neodređen broj lica na koja se ima primeniti, dok se pomilovanje odnosi na tačno naveden broj lica.
Kada je u pitanju amnestija, ona može da bude potpuna, naziva se još i abolicija, a potpuna je kada prestaje ili kada se, rekao bih, stavlja u depozit, stavlja u zaborav izvršeno krivično delo. Ona je potpuna ako se prestaje za gonjenjem, ako se prestaje sa izdržavanjem kazne na koju je prekršilac bio kažnjen i ako dolazi do brisanja iz kaznene evidencije o izdržanim kaznama zatvora. Nepotpuna bi bila ako se ublažava kazna ili se menja nekom drugom.
Šta je još karakteristično? Kada se na amnestiju odnose i neke sporedne kazne, ukoliko su one postojale, prestaje i ta sporedna kazna. Ovde imamo predloženu amnestiju za pet krivičnih dela, ali zanimljivo je podsetiti kolika je zaprećena kazna za ta krivična dela. Ona iznosi tri meseca, godinu dana, pa čak do dvanaest godina. Mislim da ovakav olak pristup i jednostavan predlog da pokušamo da donesemo ovaj zakon nije u redu.
Zbog čega sam rekao ko bi trebalo da bude prisutan danas prilikom donošenja ovog zakona i pomenuo predsednika Republike i ministra odbrane? Na ovakav način šaljemo poruku svim budućim regrutima da ne treba da idu u vojsku, iako je predviđeno kao krivično delo. Vi ovde dovodite u zabludu sve one koji od dana stupanja na snagu ovog zakona, a to najdalje može da bude za mesec dana, treba da se odazovu služenju vojnog roka. Krivičnim zakonikom predviđeno je da onaj ko se ne odazove čini krivično delo. Vi njih dovodite u zabludu i šaljete im poruku da mogu da se nadaju istoj sudbini koju će imati, za sada, oko 5.000 ovih lica.
Šta će se desiti ukoliko neko posle stupanja na snagu ovog zakona nije obuhvaćen ovim zakonom, a bude pozvan na služenje vojnog roka? Da li se spremate da u nekom narednom periodu predložite ponovo zakon o amnestiji, sa istim krivičnim delima, oslobađanjem od izvršenja istih krivičnih dela?
Bilo bi mnogo jednostavnije da pošaljete onakvu poruku kakvu zapravo i želite, da želite da uvedete Srbiju u NATO pakt, čemu se mi i SRS izričito i potpuno jasno suprotstavljamo.
Možda je neko trebalo da bude ovde, da nam objasni šta će se postići sa tim i zašto uvek pokušavate da usmerite amnestiju (ili opraštanje ili oslobađanje), da li kroz formu zakona ili na bilo koji drugi način, primenom zakona, izricanjem krivičnih sankcija, individualizacijom kazne zatvora, na one slojeve našeg društva koji su u ekonomskom smislu bogatiji. Da li ćete nekada razmišljati da oprostite nekom učesniku u saobraćaju za nevezivanje pojasa? Naravno da nećete.
Pokušaćete na ovaj način da pošaljete poruku mnogim građanima da ne treba da služe vojsku, a onima koji su se već ogrešili o Krivični zakonik da ih neće stići sankcija koja je trebalo. Već ste deset godina na vlasti, zašto niste doneli takav zakon u kojem ćete reći, ako imate većinu i ako to želite, da služenje vojnog roka ne da nije obaveza, nego da uopšte ne treba niko da se odaziva?
Zanimljivo je da se amnestija traži za lica od 18. aprila 2006. godine, kada je donet Ustav, koji je ostavio mogućnost prigovora savesti. Član 45. je rekao da se može istaći prigovor savesti.
Kolega Dujoviću, razumem vašu potrebu da se obratite određenom broju građana u Srbiji i da im kažete na koji način to vidite i šta su po vama svrsishodni razlozi za donošenje ovakvog zakona. Verujem da ste razgovarali sa građanima Srbije, kao što sam i ja razgovarao, o ovoj temi, ali kako objasniti vašim prijateljima, građanima Srbije, bez obzira na nacionalnu pripadnost, koji su bili spremni da se odazovu i da se stave pod komandu Vojske Srbije i da brane svoju otadžbinu, onima koji nisu bili spremni (iako mi nismo za takvo služenje vojnog roka) ni da civilno služe vojni rok?
Nije tačno da se svi ovi sada nalaze u inostranstvu, neki od njih se nalaze i u Srbiji. Mi nemamo ovde podatak, niti ste vi vršili analizu, koji broj lica je osuđen za otprilike četiri godine, koliko je izdržalo kaznu zatvora. Kada sam rekao da je Vlada odgovorna za to, pa i Ministarstvo pravde, ne samo u vašem mandatu, nego i pre vas... Šta za one koji su izdržali kaznu zatvora, ako je takvih uopšte bilo? Oni će se sad brisati iz krivične evidencije, ali su možda bili osuđeni na kaznu zatvora od dve godine, pošto ste videli ovde da je maksimum i 12 godina za vršenje ovih krivičnih dela. Kako njima objasniti zbog čega ste to učinili?
Ne iznosimo ovakav naš stav zbog toga što se nešto ranije desilo, pa uvek tako treba da se dešava. Mi smo politička stranka koja teži i ima za cilj da građani Srbije žive bolje, da određene stvari koje je moguće menjati menjamo, ali nismo za to da našu tradiciju, naša duboka osećanja menjamo preko noći, i da neka uopšte i menjamo.
Gospođo Malović, mislim da vaš odnos prema ovom problemu nije korektan. Prihvatili ste, i to jeste u nadležnosti vašoj, po Zakonu o Vladi i ministarstvima, ali da li ste vi otvorili raspravu sa vašim kolegama u Vladi o ovom pitanju, da li ste vi zahtevali da se pored vas još neko pojavi ovde?
Institut amnestije – nemamo ništa protiv takvog instituta, ali u vezi s ovim krivičnim delima ovde je trebalo krajnje oprezno da se govori. Postoje određeni članovi koji su ovde ubačeni forme radi. Amnestija ne dira u prava trećih lica koja se zasnivaju na osudi. Ovde nije bilo prava trećih lica, osim možda po članu 397, gde je neko izvršio krivično delo ranjavanjem, onesposobljavanjem ili na neki drugi način uperen protiv ličnosti ili života, ali na zahtev tog lica, da bi izbeglo služenje vojnog roka. U drugim situacijama nema oštećenja trećih lica. Ovo je direktno upereno protiv same države.
Zbog čega ovde niste probali sa pomilovanjem? Jeste razlika kod amnestije za poimenično neodređen broj lica, ali ako predsednik Republike može da kaže, ne pitajući Vladu – želimo da damo gas Bosni i Hercegovini u nekom periodu, zašto se sad nije isprsio i rekao – želimo da pomilujemo ta lica, a da ne dovodi u zabludu gospodina Sašu Dujovića, u zabludu ili možda u potrebu, zbog toga što...
Izvinjavam se što polemišem sa kolegom, ali prosto, da bi bolje shvatili problematiku, u njemu vidim predstavnika jedne kategorije građana Srbije koji su na najbolji način odužili svoj dug; ne odužili svoj dug prema otadžbini, nego se ponašali na jedini mogući i ispravan način. Zašto onda predsednik Republike nije rekao – dajmo pomilovanje tim i tim licima? Zašto ubuduće ne rešavamo na taj način, ako neko pretpostavlja da posle ovog zakona o amnestiji više nećemo imati takvih lica koja će kršiti Krivični zakonik u onim krivičnim delima koja se odnose na obaveze prema Vojsci Republike Srbije?
Nikakve štete prema trećim licima, u koja bi ona zadirala, ovde ne postoje. Ovde je karakteristično da sada, ako bi neko imao interes da se vodi krivični postupak da bi dokazao svoju nevinost po nekim od ovih krivičnih dela, ukoliko se donese zakon o amnestiji, on više nema ni takve mogućnosti. Pretpostavljam da je veoma mali broj lica iz ove grupe od pet hiljada koja bi bila zainteresovana da se ovaj postupak vodi do kraja, da bi dokazala svoju nevinost, ali kada se donese zakon o amnestiji oni na to više nemaju pravo.
Veoma je interesantno šta ste naveli u obrazloženju zbog čega ovaj zakon treba doneti po hitnom postupku. Između ostalog, kaže se da se zakon donosi po hitnom postupku iz razloga što bi njegovo nedonošenje po hitnom postupku moglo da prouzrokuje štetne posledice za bezbednost zemlje.
Gospođo ministre, ako vam nije problem, objasnite nam – ukoliko se ovaj zakon ne bi doneo po hitnom postupku, koje su to štetne posledice za Srbiju? Za prava građana može da nastupi šteta, tu mogu da se saglasim sa vama; eto, ako je tačno da neko želi da dođe u Srbiju, a ne može zbog toga što nije siguran da neće biti uhapšen na granici, za njega možda da, ali štetnih posledica za našu državu zbog nedonošenja ovog zakona po hitnom postupku apsolutno nema. Čućemo na kraju šta vi o tome mislite, da li stvarno ima ili nema.
Moram da kažem da za donošenje zakona o amnestiji postoji utemeljenje u Ustavu; u članu 99. stav 1. tačka 12. u okviru nadležnosti Narodne skupštine Republike Srbije kaže se da, između ostalog, daje amnestiju za krivična dela. Takav zakon donosi se većinom glasova svih narodnih poslanika. Možda će neki narodni poslanici koji su duboko protiv nekih krivičnih dela iz ove oblasti, ne kažem zakona u celini, morati u danu za glasanje da kažu da su i oni u potpunosti za ovakav zakon.
Rokovi u kojima treba brisati iz krivične evidencije, predvideli ste... Potpuno sam siguran, da se radi o drugim krivičnim delima za koje treba doneti amnestiju, da je nemoguće ovo uraditi. Mi iz Srpske radikalne stranke upozoravali smo vas mnogo puta da kada predlažete neke zakone predlažete takve rokove u kojima je zaista moguće vašu ideju sprovesti u praksi. Vi vrlo često dajete neke nerealne rokove, a onda ubrzo tražite produženje tih rokova da bi se taj zakon primenjivao.
Ovde postoji još jedna opasnost, što se tiče generalne prevencije. Ne posmatram ovaj predlog zakona samo u odnosu na ova krivična dela i u odnosu na ovu grupu, uslovno upotrebljavam ovu brojku od pet hiljada, jer ste je vi pomenuli; ne odnosi se samo na ova lica, nego će generalno slabiti prevencija kažnjavanja. Uostalom, znate da kažnjavanje nema samo represivnu ulogu, nego ima i ulogu i značaj da sve buduće, potencijalne počinioce bilo kojeg krivičnog dela odvrati od vršenja krivičnih dela. Ako već tri puta za deset godina po istim krivičnim delima donosimo zakon o amnestiji, onda mi sigurno pretimo institutu preventivnog delovanja krivičnih sankcija.
Potrebno je da se još jednom razmisli o ovom predlogu, da se razmisli o Vojsci Republike Srbije i da ne pristupate predlaganju ovih zakona na ovakav, rekao bih paušalan, način.
Na samom kraju moram još jednom da vas podsetim da Srbija nije kocka šećera koja može da se istopi u šoljici vode. A da se ne bi istopila, mora da ima ozbiljnu, modernu i savremenu vojsku, sa kojom neće moći svako da se poigrava, o čijoj sudbini i perspektivi, pre svih, pre bilo kojeg ministra i bilo kojeg predsednika, i Republike i Vlade, treba da odlučuju njeni građani, a ministar, predsednik Republike i Vlada u celini treba da rade u interesu svojih građana.
Gospođo ministre, nemam priliku da se obratim ministru poljoprivrede, ali možete mu preneti, u vezi je možda sa bezbednošću naše države, nije mali broj poljoprivrednih proizvođača koji kažu da se uredbama, koje realizuju oko 4% onog što se obećava za subvencije, samo 4%... koji gledaju šta se dešava u Hrvatskoj i kažu da čekaju malo toplije dane. Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući. Najpre moram da se obratim kolegi Vlatkoviću: ne postoji jedinstvena i nejedinstvena Srpska radikalna stranka; postoji Srpska radikalna stranka, ponekad ima ovoliko poslanika, ponekad onoliko, mi se nadamo da ćemo na sledećim izborima imati mnogo više nego što imamo danas. To je naše pravo.
Drugo, izgleda da vi mene niste pažljivo slušali, a uzeli ste sebi za pravo da komentarišete stavove SRS. Kao ovlašćeni predstavnik SRS, nisam rekao da smo mi protiv amnestije kao političkog ili pravnog čina, nego sam govorio o krivičnim delima koja se štite ovaj put amnestijom. Amnestija se može dati za određena krivična dela, može se dati za kaznu koja je izrečena po tim krivičnim delima i može kombinovano, za jedno i za drugo.
Ono što ste čitali malopre, videli ste da se radi u principu o krivičnim delima za koja se može izreći kazna zatvora do tri godine. To može da bude kombinovano sa vrstom krivičnog dela i mi odlično znamo šta je abolicija, šta je amnestija, a šta je pomilovanje.
Gospođo ministre, i vama se obraćam ovaj put, abolicija je potpuna ili šira amnestija. Ona važi za pomilovanje i za amnestiju. Da sada ne raspravljamo o pravnom momentu i aspektu amnestije i pomilovanja, nego da govorimo i govorili smo o političkom činu, svakako, nismo mogli da izostavimo u potpunosti ni pravni aspekt ovog problema.
Ovde postoji jedan narodni poslanik koji uopšte ne čita predloge zakonskih akata. Pojavljuje se nakon rasprave u načelu i obično želi da bude poslednji i napravi par političkih insinuacija. Mislim da to nije korektno. Ne mogu ovo prebaciti vama, gospodine predsedavajući, ali taj kolega bi trebalo da ima malo korektnosti prema ostalim narodnim poslanicima, kako onima koji podržavaju ovu vladu tako i prema onima koji su u opoziciji.
Dragi kolega, postoje ovde poslanici i u opoziciji koji čitaju zakonske predloge i na osnovu toga o njima govore. Vi sebi uzimate za pravo da pričate neke političke priče, neke insinuacije, koje svakako nemaju nikakve veze sa Srpskom radikalnom strankom. Hvala vam.

Kolega Dujoviću, ne pada nam na pamet da svojatamo ratne veterane. To su naši borci i hvala im za sve ono što su činili. Zašto se sad ti nerešeni problemi, koji su usmereni pre svega prema Ministarstvu odbrane i Ministarstvu finansija, zašto im ne opraštaju na taj način?
Uzimate sebi za pravo... Vaš politički stav, ne pada mi na pamet da ga menjam, to je vaše pravo, ali nemojte ga prenositi i od veterana uzimati nešto sebi, pa iznositi to kao njihov stav, jer zasigurno to nije tako. Ako su spremni da oproste to, zašto se pojavljuju sa zahtevima u nekim drugim slučajevima? Smatramo da su ti zahtevi opravdani, odmah da se razumemo. Lično mislim da i vi delite naše mišljenje po pitanju njihovih zahteva.
Ovde su neki drugi pokušali da ispolitizuju ovu stvar – iz tehničkog razloga se nije odazvalo oko pet hiljada ljudi, koji su imali ne samo pravo, nego i obavezu da služe vojni rok. Ko može bilo koga ubediti da se tu radi o tehničkom problemu? Jednostavno se radi o potpunoj svesti da se ne odazove tome.
Sada vi možete po tom pitanju da zauzmete kakav god hoćete stav, da abolirate, da pomilujete, to je stvar vašeg političkog opredeljenja, ali nemojte ukazivati da je to nešto što je potpuno normalno. Radi se o pet hiljada... Da nije možda doktora nauka, da nije možda onih ljudi koji su se bavili i koji se bave naukom i istraživačkim radom?
Tu temu smo imali u petak. Kakav je vaš stav prema tim pitanjima, takođe smo mogli da se uverimo i da vidimo. Ako prema nauci, dakle, prema nečemu za šta je potreban mir i puna koncentracija, imate takav stav kakav imate, nama je potpuno jasno kakav ćete imati stav kada je u pitanju urušavanje države i svih njenih institucija.
O tome govorite i danas i govorićete i povodom ostalih zakonskih predloga koji su na dnevnom redu ove sednice, jer za vas je, praktično, sve politika. Zašto ne poslaste neke druge poruke, da mislite i o građanima koji nemaju zaposlenje, koji nemaju mogućnosti da se leče, koji nemaju mogućnosti da školuju svoju decu? To vam nije problem. Da li mislite da su možda tih pet hiljada ljudi kritična masa koja će vam obezbediti 126 mandata na nekim narednim izborima?
Dajte da govorimo racionalno, da govorimo o onome što je objektivno i što jeste problem ove države. Čega god se dotaknete, vi samo upropastite. Nemojte to činiti, nigde vas to neće odvesti. Ako vam znači godina-dve vlasti, nemojte to zbog onih zbog kojih ste ovde. Hvala.